Problem jedinstvene kazne kod sticaja krivičnih dela reguliše ovaj član i mi smo amandmanom pokušali da uspostavimo jedan princip, a taj princip otprilike glasi da zbrajanjem kazni za veliki broj krivičnih dela može da se izrekne maksimalna kazna zatvora od 40 godina, ni dan preko toga.
Zbog čega - činjenica je da je teško da se rasvetle neka krivična dela koja čini organizovana grupa, gde ima elemenata brutalnog, osionog, svirepog, i na drugi poseban način učinjenog krivičnog dela, gde verovatno kazna zatvora ne treba da bude mera resocijalizacije, nego treba da bude revanš društva prema tako brutalnom izvršiocu krivičnih dela.
Ali, sve mora da ima svoju meru ne samo zbog onoga koga šaljemo u zatvor nego zbog onih koji su sa ove strane zatvorskog zida, zbog svih nas. Znate, za smrtnu kaznu obično je bila zamena doživotna robija, ili kazna zatvora od 20 godina. Do 1983. godine sva stručna javnost u Evropi se prosto digla na noge, jer je htela da Evropu učini drugačijom od Amerike, da kod nas u Evropi više ne postoji smrtna kazna. Mnogi su pisali peticije, i kao studenti, i kao pravnici, pridružili se toj inicijativi, bila je posebna grupa pravnika u Srbiji koja je dugo godina vodila tu akciju da se jednostavno smrtna kazna ukine.
Ona u suštini nije kazna i svako onaj ko iole drži do jedne obične trunke da je hrišćanin i da je human čovek, zna da ljudsko biće nema pravo da odlučuje o tuđem životu, nema. To je pravo za onoga u koga verujemo da postoji i koji je Svevišnji. Ako smo hrišćani, ako smo humanisti, onda bismo morali svi da budemo protiv smrtne kazne. Mene posebno iznenađuje kada predstavnici ove nove vlasti tako neodmereno apeluju da se vrati smrtna kazna, a vidite i sami, u pola Amerike su je izbacili. Ona je ostala samo u nekim državama sa čisto kaubojskom prošlošću.
Znači, svrha ovog amandmana jeste da zbrajanjem kazni, koje je moguće i koje je poželjno, možemo da dođemo samo do maksimalne kazne zatvora od 40 godina. Sve preko toga više ne bi bila kazna, to bi već ličilo na nešto drugo, za šta mi nismo kao ljudska bića ovlašćeni. Ovde je moralni problem u pitanju - zašto je neko došao u situaciju da čini tako brojna krivična dela, a obično kada se jave najbrutalnije ubice (pričam o najtežim krivičnim delima, oduzeti čoveku život, nema težeg dela od toga, bilo da je u pitanju ubistvo na mah, bilo da je u pitanju neki drugi kvalifikovani oblik ubistva), o tome treba da se vodi računa.
Znači, i kod najtežih krivičnih dela, ako se radi o čoveku koji je ubio 7-8 ljudi, pa mu se danas sudi, verujte, on je bliži neuračunljivosti, nego bilo kakvoj krivičnoj odgovornosti.

Mi smo juče pokušali gospodina Batića da ubedimo da je neophodna, nužna, ne znam koju reč još da upotrebim, intervencija predlagača u pogledu svih krivičnih dela iz Glave 15 Saveznog krivičnog zakona, iz jednog prostog razloga što ta glava danas ima naziv - Krivična dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti SRJ. Naslov mora da se promeni, zbog ovih reči - SRJ.
Ali, promena tih reči nije puki pravopis, pa gde je SRJ da stoji državna zajednica Srbija i Crna Gora, iz prostog razloga što je krivično zakonodavstvo, po Ustavnoj povelji, i materijalno i procesno dato državama članicama. Onda se postavlja pitanje - ako je savez država, državna zajednica zaštićeno dobro, ko ga štiti, čime ga štiti i da li je teoretski moguće da mi u Srbiji državnu zajednicu štitimo na ovaj način, a ovi u Crnoj Gori na potpuno drugačiji način i da oni imaju potpuno drugačije viđenje šta je društvena vrednost koja se štiti ovom ili sličnom glavom, bez obzira na naslov, ali ukoliko je upućeno na zaštitu ustavnog poretka.
Znači, ne radi se o gramatici, ne radi se o pravopisu, nego se radi o suštinskoj stvari. Oni koji su pisali sporazum, koji su pisali Ustavnu povelju, definisali su gde je krivično zakonodavstvo i morali su da kažu šta su to zaštićena dobra kad je u pitanju taj savez. To je prvi problem.
Drugi problem je u tekstu postojećeg člana. Svi ćemo da se složimo da u toj glavi zakona postoje sankcionisani verbalni delikti. Ovo konkretno krivično delo o kome je gospodin Cvetanović pokušao da vas obavesti, da vas ubedi, zove se napad na ustavno uređenje. Tu se sankcioniše pokušaj i kaže: "Ko pokuša da upotrebom sile ili pretnjom upotrebe sile promeni ustavno uređenje SRJ". Gde je ustavno uređenje Republike Srbije? Nema ga, niko ga ne štiti, a mi donosimo republički zakon, kao da ustavno uređenje Republike Srbije nije bitno.
Ova odredba i Glava 15 primenjivala se na celoj teritoriji bivše SFRJ, zato što je takvo ustavno uređenje bilo, pa se kroz zaštitu SFRJ štitila i svaka republika unutar te federacije. Promenile su se stvari u međuvremenu, promenilo se šta je zaštićeno dobro, promenio se potencijalni izvršilac krivičnog dela.
U nekim članovima ove glave stoji: "građanin SRJ". Ako to prevedemo, to je građanin državne zajednice. Ako idemo šire, to je građanin državne zajednice Srbija i Crna Gora i Republike Srbije. U nekim odredbama stoji: "ko". Znači, može i stranac, može svako lice, ali ne znamo šta se štiti. Ovo poglavlje je predlagač morao da promeni, ne samo terminološki, morao je da ga promeni i u smislu bića krivičnog dela, elemenata krivičnog dela, ko je izvršilac, ko je potencijalni izvršilac ...

I ovim amandmanom hteli smo da skrenemo pažnju predlagaču da je morao mnogo ozbiljnije da krene u promene ovog Osnovnog krivičnog zakona, kako ga je sada nazvao.
Radi se o članu 115. iz Glave 15. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije i radi se o krivičnom delu koje se zove priznavanje kapitulacije i okupacije.
Stav prvi tog člana počinje rečima: "Građanin SRJ" i evo prvog problema za sudiju, koji ne bi mogao da protumači na koga se to odnosi. Ako pogledate Ustavnu povelju, ako pogledate druga dokumenta koja su usvojena za proteklih mesec i po dana, dokumenta koja pretenduju da budu ustav, videćete da ni tamo ne postoji jasan pojam da li uopšte takav građanin postoji ili se ide na neko šire tumačenje da su to državljani Republike Srbije i Republike Crne Gore, što može biti problematično prilikom primene ovog konkretnog člana.
U tom članu se kaže - koji potpiše ili prizna kapitulaciju ili pojedinog njegovog dela, kazniće se zatvorom najmanje deset godina ili kaznom zatvora od 40 godina. Iz ove druge kazne vidite da je u pitanju bila smrtna kazna. Znači, jedno vrlo ozbiljno krivično delo - kapitulacija i priznavanje okupacije.
Ukoliko je predlagač i dalje mišljenja, shodno teoriji ograničenog suvereniteta, da država ne raspolaže u pogledu suvereniteta kompletnim obimom zaštite vrhovne i jedine vlasti na teritoriji države, već ide ka nekim integracijama, onda ste zbog vas morali da promenite ovaj član iz prostog razloga što možda u slučaju promene vlasti, ako ostane ovaj član, neko primeti da to što se dešava u Bujanovcu, Preševu, Medveđi liči na jedan akt i jednu radnju koja je opisana u članu 115, a to bi moglo da znači da se neko odrekao dela suverene teritorije.
Na jednom primeru pokušavam da vam dokažem koliko je ozbiljna ova glava Zakona i ova krivična dela, i ukoliko se ovo ne precizira budite uvereni da ne bi bilo dobro da ga svako primenjuje po svom nahođenju i da akte kapitulacije i okupacije tumači na neki svoj poseban način, jer bi pod udar ovog člana došli mnogi ljudi, a ja ne želim da se to desi, već želim da se ovo precizira i reguliše.
Ukoliko smatrate da je ovo krivično delo nepotrebno, izbacite ga iz Krivičnog zakona, ne treba da stoji ovde. Ukoliko smatrate da je potrebno, a da pitanje okupacije i kapitulacije u uslovima približavanja treba da dobije neki drugi značaj - definišite ga, jer po ovome kako je napisano mnogi se nalaze u zoni krivične odgovornosti, a što javni tužioci ne pokreću postupke, to je već jedan drugi problem koji će, nadam se, da se reši za nekoliko meseci.

Ovo krivično delo ima naziv - ubistvo predstavnika najviših državnih organa. Vlada kao predlagač zakona je predložila samo promenu visine kazne, sa 10 godina na 12 godina, da to bude minimalna kazna zatvora. Mi to prihvatamo. Tu promenu prihvatamo.
Tražimo da u okviru promene tog člana Vlada ide do kraja, jer evo kako glasi taj član, izvorni tekst kaže ovako: "Ko u nameri ugrožavanja ustavnog uređenja ili bezbednosti SRJ liši života predsednika SRJ, predsednika veća Savezne skupštine".... a Savezna skupština više ne postoji, ne postoje veća, pa dalje "predsednika Savezne vlade", to je sada predsednik Veća ministara, predsednik državne zajednice, pa "predsednika republike ili predsednika skupštine ili vlade republike, kazniće se zatvorom najmanje 10 godina ili zatvorom od 40 godina". Sada je to promenjeno na - 12 godina ili zatvorom od 40 godina.
SRS predlaže da se i ti državni funkcioneri i predstavnici najviših državnih organa, kao posebno zaštićena dobra, usaglase sa novonastalom situacijom. Nas prosto čudi, od 12. marta uvedeno je vanredno stanje, protivno Ustavu, na celoj teritoriji Republike Srbije i u predlogu Vlade za uvođenje tog stanja i u odluci v.d. predsednika Republike Srbije stoji da je atentat, ubistvo, bio pucanj na državu i ako je to tako, zašto ova vlada nije promenila kompletno ovaj član. Nije valjda da je zaboravila da više ne postoje neki državni funkcioneri, neki državni organi, pa je prihvatila da i dalje bude ovo što ne postoji.
Nas prosto to iznenađuje. Ako se kompletna revizija krivičnog zakonodavstva vrši po hitnom postupku da bi se stalo na put onome ko je pucao u državu i da bi se stalo na put organizovanom kriminalu, onda Vlada mora posebno da nam kaže zašto nije kompletno uredila član 122, koja je to intervencija samo sa 10 godina na 12 godina. Mi to i prihvatamo sa 10 na 12 godina, odnosno od 40 godina, ali zašto i dalje da čuvamo neke koji ne postoje. Predsednik Veća republika, predsednik Veća građana, predsednik Savezne vlade, to više ne postoji.
Zar je bilo teško da se uskladi, ako ništa drugo, onda da ta vlada u znak pijeteta prema svom prethodnom predsedniku uskladi ceo ovaj član? Vlada se opredelila za medije, pa po medijima svi vode istrage; bolje da su usaglasili ovaj član da bi bilo jednostavnije i lakše za primenu. Usaglašavanjem ovog člana i ovih termina, mi vidimo koje su to zaštićene vrednosti. Nije dovoljno samo: gde god je bilo pet piši sedam, gde je bilo 10 piši 12, gde je bilo jedan piši tri, a gde je bilo 15 napiši 40. To nije promena zakona, to je obična pretnja.
Eto ga vaš pijetet prema predsedniku, žalite ga, a niste hteli da promenite član zakona.

 Logična posledica promene članova 1, 3, 5, 7, 10, 12. je i ova nelogičnost na koju je ukazao gospodin Jovanović. Ovako široka formulacija krivičnog dela koje ima naslov - nasilje prema predstavniku najvišeg državnog organa, i koja u suštini u uvodnoj rečenici i kaže, ukoliko je to nasilje usmereno ka narušavanju ustavnog poretka. To je još jedan bitan element tog krivičnog dela, namera ugrožavanja preko otmice i nasilja nad članom porodice najvišeg državnog funkcionera.
Mi smo i dalje za to da se zadrži kao minimalna kazna ono što već postoji u zakonu, da se to ne povećava, iz prostog razloga što ovakva formulacija koja se zadržava dozvoljava proizvoljno tumačenje. Ukoliko mediji pripreme teren, teško da bilo koji sudija može da se upusti u ocenu dokaza i da slobodno sudi u takvim predmetima.
Naravno, na ovaj način ne želim da devalviram realnu opasnost da je za otmicu deteta, majke, žene itd. povod i motiv narušavanje ustavnog poretka. Naravno, u tom delu prihvatam i ovakav član. Moguća je zloupotreba, a vi sami znate, nažalost, imali smo nekoliko tragičnih događaja 2001. i 2002. godine; ispred hotela "Jugoslavija" ubijen je general Boško Buha. Odmah te večeri je bilo: to je pucanje u državu. Naravno, on nije funkcioner obuhvaćen ovim članom, ali ovo pričam zbog kvalifikacije i toga da je već završena stvar, odmah je rečeno sve, šta je pozadina, šta je namera itd.
To su neke proizvoljne kvalifikacije. One toliko mogu da budu proizvoljne, kada su u pitanju članovi porodičnog domaćinstva nekog državnog funkcionera, da i neka bezazlena svađa deteta može biti nasilje. Ako dete predsednika Vlade ili predsednika Narodne skupštine ima problema u školi, ne daj Bože bavi se nekim poslovima, pa dođe u sukob sa nekim, desi se ta otmica ili neko nasilje, evo minimalne kazne od tri godine. To nije ni svrha ovog člana, ali postoji mogućnost vrlo lake zloupotrebe.
Zbog toga što postoji mogućnost takve zloupotrebe mi smo za to da se zadrži minimalna kazna od godinu dana. Mnogo bi bolje bilo da je ovaj član podeljen na nekoliko članova, u zavisnosti od zaštićenog dobra. Tim pre što u tom članu postoji stav 2. koji čak ide sa oslobađanjem odgovornosti, ukoliko lice koje je izvršilo nasilje ili otmicu vrati lice koje je oteto i omogući da se taj predmet reši.
Ako je tako rečeno u stavu 2, onda nije opravdano da se minimalna kazna u stavu 1. diže na tri godine. Ona može biti opravdana u slučaju otmice predsednika Republike, ali u slučaju otmice člana porodičnog domaćinstva ona ne bi mogla da bude opravdana. Jednostavno, stav 2. tog člana devalvira ovo što predlaže Vlada, da se promeni u stavu 1. O tome je moralo da se vodi računa. Znam da je u ovoj situaciji, gnevu, mržnji, euforiji i u drugim emotivnim stanjima nametnuta potreba da se nešto menja. Ukoliko se menja, dajte da to ima neku svoju razumnu granicu.

Radi se o krivičnom delu oružana pobuna i obično ljudi koji nisu dobronamerni tumače ovo delo kao da je to nešto što je vlast napisala da bi zaštitila sebe. To nije to krivično delo i na taj način vlast ne želi da zaštiti sebe. Barem nijedna vlast to nije stavila zbog sebe same, nego zbog toga što su posledice po građane, državljane jedne države teške, katastrofalne, neuporedivo teže od bilo kog drugog pojedinačnog krivičnog dela koje može da učini jedno fizičko lice. Znači, po svojim posledicama ovo delo je izuzetno opasno i mi prihvatamo predlog Vlade da se izvrši korekcija u pogledu najniže kazne zatvora koja je propisana za ovo delo.
Znači, mi u potpunosti podržavamo to pooštravanje i povećanje kazne zatvora, osim za nekoliko krivičnih dela gde stvarno smatramo da treba da se napravi opseg minimalne i maksimalne kazne, ali mislim da smo svojim principijelnim stavom oko jedinstvene kazne za sticaj pokazali da jednostavno prihvatamo jednu čvršću kaznenu politiku, ako je možemo nametnuti preko suda i preko sudske prakse.
Kod ovog dela javlja se opet onaj isti problem što ne može da se definiše šta je to zaštićeno dobro, da li je to bezbednost i ustavno uređenje državne zajednice, da li je to bezbednost i uređenje Republike Srbije. Jer, opet moram da kažem da je ovo republički zakon i nije primereno dosadašnjoj praksi da republika članica svojim zakonodavstvom štiti nešto što je asocijacija. Valjda ta asocijacija ima svoje instrumente, svoje posebne vrednosti i posebna sredstva za zaštitu tih vrednosti.
Verovatno da je prilikom pisanja Ustavne povelje bilo potrebno da se ova glava i ova grupa krivičnih dela zadrži na tom nivou državne zajednice zbog zajedničke društvene vrednosti i zaštićenog dobra. Pošto to nije urađeno, onda se javlja konfuzija i javlja se jedna praksa, i to će da nas prati.
Ne samo kod ovog krivičnog dela nego i kod velikog broja krivičnih dela iz ove glave ima vrlo dugo da nam stoji nad glavom kao mač onaj zakon o amnestiji, jer po ovoj glavi Krivičnog zakona samo su šiptarski teroristi praktično bili u zatvoru, samo se njima sudilo. Oni su doživeli dve amnestije i neka pomilovanja. Data su im pomilovanja iako nije postojao pozitivan predlog saveznog ministra pravde, jednostavno, pod pritiskom; najokorelijim teroristima, a mogu da se svrstaju u grupu terorista, jer po definiciji ova dela pripadaju terorizmu u širem smislu značenja te reči. Znači, ti zakoni o amnestiji i ta pojedinačna pomilovanja stoje nam nad glavom i verovatno predlagač nije ni smeo da dira ova krivična dela, jer je stekao utisak da je to zabranjena zona.
Ostale države u Evropi se štite, štite svoje ustavno uređenje, štite svoju bezbednost i imaju slične odredbe. Kazne su im daleko rigoroznije nego kod nas zato što verovatno imaju predstavu o tome šta je država, šta je građansko društvo i znaju koje vrednosti treba da se štite, znaju koliko je važna suverenost jedne države.

U pitanju je krivično delo udruživanja radi neprijateljske delatnosti. Ono ima jednu trapavu formulaciju, odavno postoji prigovor da ovo delo možda kao takvo ne treba da postoji, možda treba da pretrpi neke izmene. Neću da se osvrćem na taj deo prigovora i primedbi, neka to teorija raspravi i budući zakonodavci, ali ono zbog čega smo mi podneli prigovor tiče se visine, odnosno dužine mere.
Smatramo da minimalna i maksimalna kazna treba da se propiše i u tom smislu smo podneli i amandman, a naročito se to odnosi na stav 1, da je kazna zatvora od tri do deset godina. Da bi se shvatila težina ovog krivičnog dela, moram da kažem da su oba zakona o amnestiji, jedan donet 2000. godine, a drugi 2001. godine, obuhvatila baš ovo krivično delo, jer je ono tako široko postavljeno da je pod neprijateljskom delatnošću moglo da se podrazumeva sve i svašta.
Međutim, ovde postoji i opasnost da se pogrešno ne protumači, u uslovima euforije, ova odredba. Pa, pročitaću prvi stav koji kaže: "Ko stvara zaveru, bandu, grupu ili drugo udruženje lica radi vršenja krivičnih dela iz člana 114. do 119. st. 2, 120. do 123, 125. do 127. i člana 132. ovog zakona, kazniće se zatvorom od jedne do deset godina".
Naravno, Vlada je predložila da se to menja, mi smo takođe predložili da taj opseg bude primeren. Radi se možda o trapavoj formulaciji ovog člana, ali ovaj član, preformulisan, potreban nam je ako želimo da vratimo ili da uspostavimo suverenitet na našoj teritoriji, ukoliko želimo da mi odlučujemo o našim suverenim pravima.
Da smo kojim slučajem u bliskoj i daljoj prošlosti bili istrajni u primeni ove glave zakona, mislim da ne bismo danas bili u ovoj situaciji, u situaciji totalne destrukcije, u situaciji da većina ne zna ni granice svoje države, da većina ne zna koji je to sistem društvenih vrednosti, jer je naprosto sve poremećeno, a oni koji su se bavili terorizmom i nasilnim otcepljenjem dela teritorije Republike Srbije nagrađeni su od, navodno, međunarodne zajednice.
Nedavno smo imali prilike da čujemo u jednoj TV emisiji da su razmišljanja bila, 1999. godine, da na Kosovu i Metohiji ne ostane nijedan Srbin, tako da su ovih 120.000 praktično nekako pretekli, ostali, oduprli se i međunarodnoj zajednici; svemu i svačemu su se oduprli, ali su pokazali da žele da žive na svom kućnom pragu, ne žele da se pomire sa nečim što im je neko smislio. A one koji su doprineli tome, koji su vršili neprijateljsku delatnost i neprijateljsku propagandu, ova vlast je pustila u dve etape.

Ovim amandmanom predlažemo da se uredi kazna i da ona bude od tri do deset godina.
Ali, član 137. reguliše krivično delo koje ima naziv - pružanje pomoći učiniocu posle izvršenog krivičnog dela. Ovo je izvučen poseban oblik saučesništva, odnosno pomoći nakon izvršenog nekog od ovih teških krivičnih dela iz glave 15.
U biću ovog krivičnog dela nalazi se sledeće - ko učinioca nekog krivičnog dela iz članova 114. do 129. i članova 132. do 136. kao i članova 138. i 139. ovog zakona krije, daje mu sklonište, hranu, materijal, novac ili druga sredstva, služi mu za održavanje veze, preduzima radnje upravljene na ometanje otkrivanja ili hvatanja učinioca, ili mu na drugi način pruža pomoć, kazniće se zatvorom - u zakonu stoji od jedne do deset godina, Vlada predlaže najmanje tri, mi kažemo - od tri do deset godina.
Vidite, moguće radnje izvršenja ovog krivičnog dela su, praktično, prikrivanje učinioca krivičnog dela, prikrivanje organizovanih grupa koje rade na ugrožavanju ustavnog uređenja i bezbednosti naše države, bez obzira kako da je definišemo, da li je to savezna republika, državna zajednica ili Republika Srbija.
Kada već pričamo o ovom članu zakona, onda treba da se malo vratimo u našu blisku prošlost i da kažemo da je na ovim prostorima bilo i onih dela omogućavanja stvaranja organizovanih grupa od strane krivično odgovornih pojedinaca sa teritorije Republike Srbije. Znate one čuvene afere prebacivanja oružja sa ove teritorije prema Kosovu i Metohiji, naročito iz Republike Crne Gore, a da ne pričam o onom što je dolazilo iz inostranstva, poput Albanije itd.
Ovo krivično delo mora da postoji. Znate, nije dovoljno da postoji propisano samo u zakonu, već taj zakon mora i da se primeni tako da se organizovane grupe terorista i svi oni koji su bitno ugrožavali ustavno uređenje i bezbednost, kao i svi oni koji su pomagali tim ljudima posle izvršenih krivičnih dela, privedu sudu pravde.
Očekujem da se u ovom raščišćavanju ukupnog galimatijasa, generalno posmatrano, kriminala u Srbiji, izvade i ovi primeri krivičnih dela pomaganja nakon izvršenih terorističkih napada. Ukoliko je ova euforija usmerena samo na organizovani kriminal, kao na jednu varijantu grupe za vršenje krivičnog dela, a budu izostavljeni teroristi i drugi, onda smo loš posao uradili.
Moram da podsetim da nam one dve amnestije i ona pojedinačna pomilovanja stalno stoje nad glavom. Moramo toga da se otkačimo i da počnemo sa primenom zakona.

Ovim članom se kažnjava pripremanje krivičnog dela. Znači, ne radi se o pojedinačnom krivičnom delu, kakvo je propisano, nego se kaže - ko priprema bilo koje od ovih krivičnih dela iz Glave 15; sama priprema je nezavisno krivično delo za koje je propisana sankcija od jedne do 10 godina.
Vlada je predložila da se to promeni, da tu kazna bude najmanje tri godine zatvora, a mi našim amandmanom sledimo pooštravanje krivičnih sankcija i predlažemo da to bude od tri do 15 godina. Znači, definišemo u kom rasponu treba da se kreće kazna zatvora za ovo krivično delo, za onoga ko priprema izvršenje krivičnih dela; pripremanje je kada više lica učestvuje u nekom krivičnom delu iz člana 18. stav 3. Krivičnog zakona, a onda se navode konkretna krivična dela iz ove glave.
Ova član je izvorno pretrpeo jednu promenu u pogledu sankcije, jer je tu bila propisana daleko ozbiljnija sankcija u zakonu iz 1977. godine. Mi, otprilike, na ovaj način vraćamo tu sankciju, određujemo tu gornju i donju granicu, u kom rasponu može da se kreće kazna zatvora.
Smatramo da je i pripremanje ovih krivičnih dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti nezavisno krivično delo, takođe opasno krivično delo, jer se radi o pripremama za uništavanje nečega što se zove država, bez obzira da li je ona nacionalna, ali, u svakom slučaju, država kao jedna kapa ispod koje su svi građani, jedno građansko društvo, gde ljudi ostvaruju svoja ljudska prava, za koja se mi zalažemo i koja, nadam se, i ovaj ustav treba da garantuje; ne samo da garantuje na papiru, nego da garantuje njihovo ispunjavanje, odnosno poštovanje ljudskih prava, a pre svega to obavezuje državu.
Znači, pripremanje ovih krivičnih dela je ta opasnost i zaslužuje kaznu, jer priprema je ta tzv. logistika za nešto što može da bude i te kako krvavo u svakoj državi. Zbog toga predlažemo da se ove kazne omeđe, a u potpunosti podržavamo tu ideju da minimalna kazna treba da se poveća.
Moram da kažem da je malo čudno da predlagač ove promene bude onaj ko je donosio zakone o amnestiji. Malo je čudno, sumnjamo u iskrenost. Ako je neko pomilovao izvršioce tih krivičnih dela, a sada povećava kaznu za pripremu tih krivičnih dela, gde je tu doslednost, ljudi moji? Neko u politici treba da bude dosledan. Ako je razmišljao o tome da treba da se povećaju kazne, onda nije smeo da amnestira, nije smeo da pomiluje. To je nelogično. Za ta dela date su amnestije, data su pomilovanja, prošlo je godinu dana, a sad - puj pike, ne važi se, ajde da povećamo kazne.
Kada Vlada predlaže da se u određenom članu Krivičnog zakona poveća novčana kazna, kazna zatvora ili izrekne neka druga sankcija, nama Vlada jasno poručuje na kom je političkom kursu. Mi podržavamo ovaj kurs, ali postavljamo pitanje - zar je Vladi bilo potrebno dve i po godine da shvati da je pogrešila kad je dala amnestiju, kad je dala pomilovanje?

Član 155, o kome je i prethodni govornik pričao - naziv tog krivičnog dela je: "Zasnivanje ropskog odnosa i prevoz lica u ropskom odnosu"; u prvom stavu je navedena i radnja kupoprodaje lica. Međunarodna pravila o suzbijanju i sprečavanju prinudnog rada, ropskog odnosa postoje. Ona datiraju još iz onog perioda antikolonijalne borbe i 1949. i 1950. godine doneti su ti dokumenti. Ako se vratimo unazad, oni datiraju još iz 1777. godine, naročito u Americi, a kasnije je i u Evropu to preneto i Evropa je jedinstvena u tom stavu da se ropski odnos ne sme zasnovati, bez obzira na moderne pojavne oblike.
Moderni pojavni oblici ropskog odnosa su sredstva ekonomske prinude, politička i druga uslovljavanja, koja takođe postoje. Međutim, ovaj član se tiče konkretnog fizičkog lica koje se bavi ovim poslom, može čak i grupa lica koja se bavi ovim poslom da posreduje u trgovini.
Dobro je što je Vlada predložila da se ovaj član menja. Međutim, mi smo napravili jednu korekciju i predlažemo da minimalna i maksimalna kazna budu određene, a ne da minimalna bude određena a maksimalna odrediva, jer ta proizvoljnost može da bude vrlo opasna. Prilikom određivanja granica u kojima može da se kreće kazna zatvora, vodili smo računa i o kaznama koje su predviđene za neka druga krivična dela, koja po posledicama mogu da budu slična posledicama ovog krivičnog dela. Zbog toga je pri određivanju ovog raspona određeno od - do.
Nema razloga da Vlada ne prihvati ovaj amandman, ali ne znam zašto insistira na slobodi određivanja maksimalne kazne, kada je to već limitirano na drugi način. Ne ulazim u razloge Vlade. Vlada može to da prihvati, da odbije i da Vrhovni sud zauzme stav i da u sudskoj praksi zaživi ovo što je ovde predloženo.
Važno je da smo i ovom diskusijom i ovom raspravom danas o Predlogu ovog zakona i o konkretnom članu nedvosmisleno stavili do znanja da ljudsko biće ne sme biti predmet trgovine; ljudsko biće koje ima ekskluzivno pravo da samo jedanput boravi na ovoj planeti, a verovatno i dužnost da se muči, zaslužuje posebnu pažnju. Svi ljudi koji se bave politikom verovatno 90% svojih motiva da rade taj posao nalaze u ljudskim pravima i pre svega u očuvanju prava na život.
Čovek koji je predmet trgovine - pitanje je da li je to ljudsko biće, da li je to obična roba. Slično pitanje možemo da postavimo i kada su u pitanju sposobnosti nekih ljudi. Ne želim da otvaram temu fudbalera, košarkaša koji za novac menjaju klubove, koji jednostavno pristaju da budu roba u delu njihovih sklonosti i sposobnosti. Ali, smatram da Vlada treba da prihvati ovo upravo da bi sudovi mogli lakše da rade, lakše da odlučuju, a nadam se da i policija napokon treba da privede te Zarubice i njemu slične, koji trguju ljudima.

Ovo je vrlo opasno krivično delo, tiče se neovlašćene proizvodnje i stavljanja u promet opojnih droga. Mi sledimo tu ideju da se pooštre kazne i naš amandman je u tom smislu i podnet, s tim da ta kazna bude od pet do 10 godina, a u tački 3. da se propiše i kazna od 40 godina. Znači, nadam se da smo sve one koji u ime Vlade, u ime Narodne skupštine daju javne izjave i ukazuju kako navodno opozicija nije za pooštravanje kaznene politike, za ova protekla dva-tri dana ubedili (kao i sve narodne poslanike) da je SRS čak išla i malo dalje od Vlade - gde je bilo šest meseci, mi smo predlagali godinu dana.
Evo, kod ovog vrlo opasnog krivičnog dela koje razara sve, posledice su teške po psihu, porodicu, pojedinca, normalno rasuđivanje, utiče na sistem društvenih vrednosti, mi predlažemo da se propiše kazna koja je, po našoj proceni, dosta teška, ali i adekvatna za to delo.
Moram da kažem da do pre 15 godina mi nismo imali narkomane na izdržavanju kazne zatvora. Oni su obično bili smešteni u posebne ustanove, gde su izdržavali te mere bezbednosti, ali za proteklih 15 godina desila se promena u našim ustanovama za izdržavanje krivičnih sankcija. Sve veći broj lica je tamo i sve veći broj osuđenika nastavlja sa uživanjem droge u kazneno-popravnom domu.
Možda ova rečenica nema baš direktne veze sa konkretnim članom, ali je, šire posmatrano, u temi proizvodnje, distribucije i posledica koje se prouzrokuju korišćenjem tih opojnih sredstava. Mislim da s pravom moramo da razmišljamo o tome da ta lica koja izdržavaju kaznu zatvora, a kod narkomana vam je to, on je i prodavac i proizvođač i korisnik, i ono što je rekao juče gospodin Batić, on nije u pravu zašto idu te uslovne presude.
Idu uslovne presude, zato što je i sud puno puta u neprilici, zbog ovakvih odredaba našeg krivičnog zakona, da ne zna koja je ta količina droge za ličnu upotrebu narkomana koji je priveden i da li je ta količina neophodna, odnosno neka optimalna količina sa kojom se on legitimiše da stavlja u promet, trećem licu. Tu realno postoji problem.
Onaj amandman koji je podnet, mislim da je to prihvaćeno, a ako nije prihvaćeno, trebalo bi da bude prihvaćeno, samo posedovanje tih opojnih sredstava treba da bude krivično delo. Ja znam da paralelno sa ovim što, da kažem, domaćinski i konzervativni deo Srbije gura, postoji ovaj napredni deo Srbije koji čak skuplja neke potpise da se legalizuju tzv. slabe droge itd.
Mislim da bi bilo potrebno da u Narodnoj skupštini posebnu raspravu otvorimo o tom pitanju, da se ne bi jednostavno i Skupština i poslanici, a na taj način posredno i javno mnjenje, delili na one koji su za legalizaciju, kao i one koji su za jedno oštro kažnjavanje.
Siguran sam da kada pričamo o posedovanju ulazimo u deo ljudskih prava, ali postoje međunarodna dokumenta koja kažu da korisnik tih opojnih droga može biti lišen slobode, to smo istakli kod onog Zakona o suzbijanju organizovanog kriminala. Hvala.

Ovo je krivično delo omogućavanja uživanja opojnih droga. "Ko navodi drugog na uživanje opojne droge ili mu daje opojnu drogu da je uživa on ili drugo lice, ili stavi na raspolaganje prostorije radi uživanja opojne droge ili na drugi način omogući drugom da uživa opojnu drogu, kazniće se zatvorom od tri meseca do pet godina".

Mi tražimo da se promeni sledeći stav koji kaže: "Ako je delo iz stava 1. ovog člana učinjeno prema maloletniku ili prema više lica ili je izazvalo naročito teške posledice, učinilac će se kazniti zatvorom od jedne do 10 godina". Mi kažemo - najmanje od tri do 10 godina.

Znači, oni koji truju našu decu, a pretpostavljam, ima ovde puno roditelja, valjda komuniciraju sa svojom decom, školska dvorišta su nam puna špriceva, u svakom školskom dvorištu postoji diler opojnih sredstava, ne pomaže tu ni policija, ne pomažu ni druge mere, porodica je doživela svoj tektonski poremećaj za ovih 15-tak godina.

Ta navodna demokratizacija i slobodoumnost, puštanje na volju svega i svačega nas prosto tera da se vratimo u neke konzervativne vode, da se vratimo našoj tradiciji, da spasimo te naše generacije i zato i predlažemo da ova minimalna kazna bude veća, da država preduzme akciju, da raščisti sa tim zlom.

Verovatno je na dobrom putu, ako je tačno da je velika organizovana grupa koja se bavila prometom narkotika u zatvoru, međutim, znate i sami, verovatno je cena narkotika na tržištu za poslednjih mesec dana skočila, jer i tu postoji nekakva konkurencija.

Verovatno su se pojavili neki novi, da li su Bugari ili drugi, nije bitno. Verovatno da država prati i to. Ja verujem i želim da verujem, ako je to tačno, dobro je da se veliki broj narkomana dobrovoljno javlja radi lečenja, jer na tržištu ne postoje ta sredstva. Ako je to tako, onda je to dobro.

Ali, MUP i druge ustanove treba da preduzmu akcije da primenimo ovaj član u praksi, da svi oni koji truju našu decu završe na onom mestu gde i treba da završe, jer trebalo bi da se branimo od tog zla i zbog te naše dece i zbog naših pokolenja i da bi očuvali psihu i kolektivni duh ovog naroda, da nam se ne bi kroz slobodoumnost nenormalnost uvlačila, i preko televizije i preko drugih sredstava javnog informisanja, da jednostavno formiramo sistem vrednosti, da idoli mladih generacija ne budu oni koji su na šmrkanju ili na igli.

Mi imamo tu situaciju. Estrada, javne ličnosti, sve to javno pričaju. Pred Novu godinu jedan čuveni petooktobarski pevač je rekao - ja nigde ne pevam za Novu godinu, a pitala ga novinarka zašto, a on kaže - znate, ne uklapam se. Kako se ne uklapate?

 

Pričam o prometu droge. Kaže - niti pijem niti šmrčem, pa ne mogu da dobijem tezgu.

 Praktično, sada smo na posebnom delu Krivičnog zakona. Ovo je član Predloga zakona kojim Vlada predlaže novo krivično delo - nasilno uzimanje ljudskih organa ili delova tela. To je u praksi bio veliki problem. Prosto, praksa je naterala da se prilikom promene ovog zakona i ovo delo uvrsti kao kažnjivo delo. Mi predlažemo promene u odgovarajućim stavovima ovog člana, u pogledu visine i dužine kazne.
Smatramo da je onaj ko silom, pretnjom, obmanom ili na drugi nedozvoljeni način uzme od drugog organ ili deo tela, izvršio atak na čoveka, na njegove organe; uzimanje organa bez volje tog lica direktno se tiče njegovog života i postojanja kao ljudskog bića. Ne može kazna da bude od jedne do pet godina, kako je predložila Vlada, već ta protivpravnost sama po sebi je težina. Kada neko na silu od čoveka otima nešto što je sastavni deo njega, kao ljudskog bića, ne može minimalna kazna da bude godinu dana. Predlažemo da ta minimalna kazna bude tri, a maksimalna sedam. To je prvi stav, to je ta opšta definicija ili opšte delo.
U sledećim stavovima predlažemo da se izvrši takođe pooštravanje kazni. Evo zbog čega. Ako je usled dela iz stava 1. ovog člana doveden u opasnost život lica kome je uzet organ ili deo tela, u pitanju je život lica kome je nasilno, protivpravno oduzet deo tela ili organ, ne može da bude minimalna kazna tri godine. Predlažemo da to bude pet godina. Osim tog nasilja, prilikom uzimanja, doveden je u pitanje život, i sastavni deo bića ovog dela jeste opasnost po život.
Naravno, predlažemo da se promeni stav 3, takođe u pogledu minimalne kazne. Tu je posledica smrt. Ako neko nasilno, protivpravno oduzima čoveku organ ili deo tela i zbog toga taj čovek umre, to je, ljudi, ubistvo. Nema tu humanosti. Kako može da bude humanost u nasilnom oduzimanju nečega. Nema tu nijednog opravdavajućeg razloga koji ovo delo u stavu 3. ne bi svelo na klasično ubistvo. Čoveku je uzet život.
Neke nepotrebne stvari se pišu, nažalost, u ovim našim novim zakonima. Neke reči koje apsolutno ništa ne znače. Ako je delo po pitanju izvršioca obuhvaćeno stavom 1. ne treba to ponavljati u stavu 4. Pogotovo, ovo što se tiče stava 5. Zašto bi tu bila sada posebno potrebna namera sticanja materijalne koristi, ako je nešto nasilno i protivpravno. Materijalna korist i drugi motivi i pobude zbog čega je nešto urađeno apsolutno nisu bitne ako štitimo ličnost, ako štitimo život, ako štitimo zdravlje nekog čoveka.

Na ovom članu Predloga zakona vidi se neozbiljnost sa kojom je predlagač pristupio promeni Krivičnog zakona Republike Srbije. Moj prethodnik je tačno ukazao šta se predlaže, koje promene. Mi predlažemo praktično da se povećaju ove kazne, ali moram da prokomentarišem.
Prosto mi nije jasno, krivično delo se zove protivpravno lišenje slobode. Po stavu 1. svako može da bude učinilac tog krivičnog dela, stav 2. - službeno lice. Ako službeno lice protivpravno, pa još zloupotrebom službenog ovlašćenja nekoga liši slobode Vlada predlaže da minimalna kazna bude šest meseci. To je to što je neko ko ima legitimaciju manje krivično odgovoran za isto delo od običnog građanina koji nema legitimaciju.
Čitav kompleks krivičnih dela, šire posmatrano, koji se zove zloupotreba službenih ovlašćenja, bez obzira da li se radi o prekoračenju ili klasičnoj zloupotrebi ili nevršenju službenih ovlašćenja, što je takođe akt zloupotrebe, ukoliko ima i element protivpravnosti, a po logici stvari često je i on prisutan tu, pa još i lišenje slobode nekog građanina, zar je moguće da minimalna kazna može da bude šest meseci.
Valjda je državni službenik, šire posmatrano, više odgovoran nego običan građanin koji učini neko krivično delo. Po logici stvari, jer državni službenik ima i posebnu odgovornost, mora da zna propise, bolje da bude upoznat o stanju ljudskih prava i o pravima koja neka lica uživaju i njegova greška je daleko teža, daleko opasnija. To je veći stepen društvene opasnosti, jer njegova greška je poruka.
Kada se prelazi iz jednostranačkog u višestranački sistem, kada se prelazi iz diktature u demokratiju, jedna od prvih mera je zakon o oslobađanju od straha. Tako nešto je bilo u našoj praksi i upravo je bio donet ranije sa namerom da se državni službenici, državni funkcioneri dovedu u stanje poštovanja zakona. Ovde nam predlagač zakona, ovom promenom kaže - znate, opasno je ako službeno lice protivpravno liši nekog slobode i to zloupotrebom službenog položaja, mi ćemo njega da kaznimo sa šest meseci. To službeno lice treba da dobije daleko veću kaznu da bi sva druga službena lica dobro razmislila kada primene neku meru, da li je ta mera u skladu sa zakonom i da li ima elemenata ovog krivičnog dela.