Gospođo Čomić, efikasno radikalsko rešenje. Ugasimo AP, nemamo nikakvih problema. Sve je rešeno. No, da se vratim na ovaj amandman.
Moram da pohvalim Vladu što je izmenila član 10. Zašto? Zato što je napravila neophodnu razliku između dobara od opšteg interesa i dobara u opštoj upotrebi. Znači, vodotok, odbrana, nasipi, i trgovi, javni putevi itd. itd. To je svojevrsna definicija stvari, definicija nepokretnosti.
Sada se vraćam, gospođo Čomić, na član 9. i prirodna bogatstva. Zašto se vraćam na prirodna bogatstva? Nemoguće je u nekoj uređenoj državi da nosilac prava raspolaganja, korišćenja i upravljanja bude nekoliko lica, već mora biti jedan. Taj jedan, taj posao mora da radi u ime svih građana Republike Srbije državljana svih jedne države. Ko je taj ko je reprezent svih građana? Republika Srbija sa svojim organima. I po definiciji, to je državna svojina. Kada je pisan Ustav Republike Srbije, onda su se neki tekstopisci utrkivali, ko će pre da ovlada evropskom terminologijom.
Umesto da se koristi termin državna svojina kao nešto što je opštepoznato i opšteprihvaćeno, ovde se gura javna svojina kao svojevrsni sinonim za to. Čim je ubačena javna svojina, "javno" treba da znači državno u Srbiji. Pričam o autorima Ustava. Znam ko je pisao ove odredbe, o njima pričam. On vam je podmetnuo kukavičije jaje, da bi sada svaki slobodoumni pojedinac rekao - javna svojina nije državna svojina.
U Ustavu Republike Srbije reči – javna svojina, moraju da se tumače kao državna svojina. Ukoliko bi se tumačile na drugi način, onda bi to bila društvena svojina. Vi ste raščistili sa komunizmom. Kad ste raščišćavali, krenuli ste sa Mićunom, da budemo načisto.
Ako pričamo o državnoj svojini, a moramo da pričamo o državnoj svojini, onda da vas podsetim nešto, gospodine Đeliću, što postoji kao standard u svim normalnim civilizovanim državama koje drže do pojma države i koje elemente treba da ispunjava neka teritorija, narod, itd. To je nedostatak celog ovog koncepta vašeg zakona, gospodine Đeliću. Državna svojina podrazumeva jednog nosioca prava raspolaganja, korišćenja i upravljanja kao izvornog nosioca tog prava, a on može da odluči da se pokretna ili nepokretna da na korišćenje nekome i može da odluči ko će da upravlja, pre svega, tu se misli na održavanje, ali pravo raspolaganja je samo u rukama Republike Srbije.
Da li se pravo raspolaganja može rešiti na prirodnim bogatstvima? Da li se država može odreći prava raspolaganja na prirodnim bogatstvima? Ne sme. Zapamtite, ne sme. To je ekskluzivitet. Ako država Republika Srbija, preko organa državne vlasti, nema u posedu pravo raspolaganja nad prirodnim bogatstvima, mi nismo država. Izvinite, molim vas, ono što se zove AP Vojvodina, AP KiM, jedinice lokalne samouprave, to nije državna vlast, čak ni kad im poverite neke poslove iz nadležnosti države.
Vi ste od javne svojine napravili društvenu svojinu. Ne možete Tita i Kardelja da se odreknete nikako. To ste i vi krenuli sa onim – Javni servis evropske Srbije. To je državna televizija, ne može da bude Alibegova.
Konkurencija državnom jeste privatno. Prirodna bogatstva su u državnoj svojini. Država može da dozvoli nekome da koristi prirodna bogatstva pod zakonom propisnim uslovima, ali to nije ovaj zakon. I trgovi i ulice i putevi i odbrana od poplava i sve mora da bude državna svojina. Zašto? Zato što protagonisti ove varijante javne svojine zaboravljaju samo jednu stvar – u okviru svojine postoje prava, ali postoje i obaveze, a vi ste drčni na prava, a zaboravljate na obaveze. Onaj ko ima svojinu ima i te kako mnogo obaveza povodom te svojine, da je čuva, da je pazi, da je održava, da onemogući ugrožavanje druge nepokretnosti sa neke nepokretnosti koja je u svojini. Da ne ređam dalje.
Ovde je sistem kako da se zgrpi i kako će mnogo lakše da bude u Vojvodini građanima ukoliko oni što ih drpaju više nisu u Beogradu nego u Novom Sadu. Kada drpa Cvetković to je katastrofalno, a kada drpa Nenad Čanak to je milozvučno. U čemu ne principijelna razlika?
Mi smo pokušali amandmanima da sprečimo i jednu i drugu varijantu. Javna svojina po ovom zakonu bez obzira o kojoj se stvari radi mora da se tumači kao državna svojina. Možemo da pričamo o ostalim odredbama u pogledu korišćenja, u pogledu upravljanja. Molim vas, zakup nije raspolaganje. Ne znam ko je to naučio? Već 15 godina se priča o zakupu kao nečemu što je pravo raspolaganja. Pravo raspolaganja znači sticanje i otuđenje. Ovde nisu zahvaćena sva sredstva, nisu zahvaćena novčana sredstva, već ste prepustili drugim zakonima.
Apsolutno ne sme da se amandmanom, niti Predlogom zakona naruši osnovni princip – prirodna bogatstva Republike Srbije su državna svojina. Zato smo se javili da vam skrenemo pažnju i da smanjite ovaj doživljaj oko javne svojine i odredaba Ustava gde se priča da može da ima javnu svojinu lokalna samouprava ili AP. Niko to u interpretaciji našeg Ustava neće da vam spori, ali mi treba da definišemo šta će biti javna svojina. Evo, mi radikali kažemo, kada je u pitanju ta odredba o lokalnim samoupravama i AP da imaju javnu svojinu, mogu da imaju, ali neće biti prirodna bogatstva, neće biti dobra od opšteg interesa, neće biti dobra u opštoj upotrebi. Imaćete stolice, hemijske olovke, računare, autobuse, kamione, kontejnere, ali vi da raspolažete, pa mi znamo kakvi ste, vi bi trg prodali, kao u onom italijanskom filmu, kada je onaj prodavao fontanu Di Trevi turistima. Predstavio se da je vlasnik fontane Di Trevi i kaže turistima – samo dajte 2.000 maraka, kupite celo ovo i pokupite sve novčiće što su bacili zaljubljeni.
Takav vam je Nenad Čanak, takav vam je Bojan Pajtić. Raspravite sa Fondom za kapitalne investicije, pa ćete da vidite kakvo je pravo raspolaganja na novcu i na pravima iz hartija od vrednosti. Onda možete da zamislite šta će se desiti sa nepokretnostima.
Zašto ovo radite? Pa, zabezecovao neko neke nepokretnosti, ali ima vremena.