Pa, dobro, teško mi je da se snađem posle Mikovića. Nevena Petrušić, rođena Petrović je moja koleginica, gospodine Mikoviću. Lepo ste te stvari ispričali. Ne očekuje se od nas da sada pričamo o toj univerzitetskoj karijeri, dekan na pravnom fakultetu. To bi bilo iluzorno. Čovek koji je magistrirao, doktorirao i to na najtežem predmetu koji smo imali na pravnom fakultetu, Građansko procesno. Nevena je brilijantan student bila. Dobar čovek. Verovatno je zbog toga i dekan.
Ovo je svakako politička tema i krenuću od one matrice koju je gospođa Čomić napravila na početku svog izlaganja, jer je rekla da postoje tri dela: prvi deo koji se odnosi na kandidata, drugi deo na zakon i treći deo, kako rekoste, klima povodom izbora, predlaganja itd. itd.
Da krenemo od klime. Ako je neko napravio radni staž u Fondu za humanitarno pravo, kod Nataše Kandić i Vojina Dimitrijevića, neću ni da pričam. To nikakav radni staž nije! Gospođo Čomić, potpuno vas podržavam povodom one vaše konstatacije da u nevladinom sektoru postoji velika privatizacija, u svakom pogledu privatizacija.
Naprave neki program, konkurišu kod nekih međunarodnih organizacija, od 2002. godine, i kod Vlade Republike Srbije dobijaju neka sredstva. Pričao sam vam o onom Buci Kovačeviću iz Kragujevcu, koji je imao nekoliko desetina nevladinih organizacija unutar svoje familije. Ova nije takva, Fond za humanitarno pravo.
Po meni nikakav kriterijum nije – podražavaju predlog 92 nevladine organizacije i desetak-petnaest pojedinaca na nekim funkcijama, kao što mi nije nikakav kriterijum, kao što je malo pre Kenan rekao, da je nekog, navodno, protivkandidata, u pokušaju, podržalo 220 nevladinih organizacija, a protiv ovog vašeg kandidata je 150 nevladinih organizacija.
Znam kad me je tužila jedna nevladina organizacija, ja, rek'o, da vidimo adresu, gde je, šta je, nisu me tužili nego u novinama napisali podneli neku krivičnu prijavu, rek'o, daj da vidim na toj adresi da li su tamo, da vidim šta je problem. Odem tamo i poljubim vrata. Pitam komšiluk, kažu – ma, ne dolaze tu mesecima, a na sajtu su tako aktivni da je to strašno.
Tako da taj kriterijum nevladine organizacije kod nas iz SRS ne igra nikakvu ulogu, ako neko misli da to može da plus, grdno se vara. U startu da razrešimo tu dilemu. To je naš vrednosni sud prema tome.
Ne sporim da neki drugi obožavaju nevladine organizacije, naročito kada su u pitanju izborna kampanja, jer podržavaju neku opciju, neku napadaju itd. ali to nije današnja tema. S obzirom na to da je začeta rasprava i na tu temu, povodom tih pitanja, nadam se da se ne ljutite što se i to komentariše.
E sad, moram da kažem da mi se sviđa jedan stav, gospođo Čomić, koji ste rekli. Evo, ne znam šta me tera ova dana, samo vas nešto hvalim. Nešto je opasno. Ne, ne, dobro da li će biti na dobro, ne znam, ali evo, moram da, znate zbog čega vas hvalim? Zato što ja to godinama pričam. Protiv sam te vrste animoziteta i mržnje prema ljudima koji su politički opredeljeni. Ovde se stvorila jedna praksa, jedno mišljenje u javnom mnjenju – ako je čovek iz političke stranke to je apriori nešto loše, ako je iz nevladine organizacije to je mnogo dobro. Pa, kakvi su to eksperti, stručnjaci, moralisti itd, nekad smo imali 500 i nešto stranaka, sad imamo ne znam, negde, tridesetak, ukoliko nije mogao da nađe neku opciju za svoje neke političke stavove, nešto onda nije u redu.
Protiv toga sam ako je neko pripadnik, član neke političke stranke da on apsolutno ne ispunjava uslove. Zašto devalviramo političke stranke? Generalno, sve političke stranke treba da se izbore za svoj status u ovoj borbi protiv ovih sporednih uticaja na politiku, poput tajkuna, organizovanog kriminala, špijuna, itd, ali to je jedna druga tema.
To što neko dolazi iz nekog drugog sektora, predstavlja se kao neki veliki stručnjak i to je meni problematično, moram da vam kažem. Evo samo da načnem temu, predsednik Saveta Narodne banke ujedno je i savetnik predsednika Vlade. Mislim da je to nespojivo jedno sa drugim. Apsolutno sam siguran da je to nespojivo.
Znate, u svim naši propisima, koje smo mi doneli ovde, kada se tiče izbora nekog pojedinca da bude član nekog kolegijalnog organa uvek smo pokazivali veliki stepen bolećivosti prema univerzitetskim profesorima i rekli smo nema sukoba interesa. Može da bude sudija Ustavnog suda i može da se bavi katedrom, može da se bavi predavanjem itd. I samo smo tu pravili neku vrstu, ako mogu da kažem, izuzetaka i bolećivosti.
Međutim, moram da postavim pitanje – kada čovek postigne svoj maksimum u svojoj profesionalnoj karijeri, verovatno biti dekan Pravnog fakulteta da je to nešto najviše što može univerzitetski profesor prava da postigne, šta njega goni da se bavi nekim drugim poslovima koji su u pogledu i sa gledišta akademskih položaja niži u društvenoj strukturi?
Ovaj poverenik, to je nekoliko stepenica ispod nivoa i značaja i ugleda dekana Pravnog fakulteta. Nevena je dekan Pravnog fakulteta u Nišu, koji sada u maju slavi 50 godina postojanja. Pošto ona gleda ovu emisiju i sve ovo zna pošto smo pričali, nemojte da se sekirate, pozivam je da lepo organizuje tu proslovu pedesetogodišnjice, jer je to veliki jubilej za Niš i to je jedan od najboljih fakulteta. Vi iz Beograda možete da skačete koliko god hoćete, niški je bolji. Vi iz Sarajeva, šta da vam radim?
Ovo je samo da vam objasnim koji su naši politički stavovi, da nemamo ništa protiv Nevene, zašto da pričamo o tome kako je ona magistrirala, doktorirala. Pa, bila je dobar student i ako su je kolege izabrale za dekana, verovatno ste joj pomogli vi iz DS, možda je član a možda i nije, nije ni bitno, ali mi nismo ovlašćeni da tumačimo tu vrstu njene stručnosti. Kako učenik da profesora ocenjuje? Ne može! Ona ispunjava taj uslov stručnosti. Ispunjava uslov radnog staža. Siguran sam da ispunjava i onaj treći uslov.
Znam da se ona odavno bavila SOS telefonom, 1993. godine itd. I znam da je bila sa Vodinelićem u nekim kombinacijama, i prigovarao sam joj – beži dalje od Vodenilića! Imao sam pravo da kažem koleginici šta mislim o tome.
Ovde se sve na neke političke razloge. Stvarno ne vidim razlog zašto bi neko ostavio katedru da se bavi ovim, a pri tom još treba da se formira neka služba.
Sada moram da vas podsetim, gospođo Čomić, onaj drugi deo vašeg izlaganja, zakon, nadležnost itd. Takođe moram samo da vas podsetim da je apsolutno nepotreban zakon. On jeste u nekom kalendaru pridruživanja EU, ne sporim. Ima ga na onom spisku. Tu ste proknjižili ''plus''. Završen posao. I tada sam vam rekao, donositi zakone gde stoji o zabrani diskriminacije, oni, iz Brisela ima da iskoriste i da kažu – e, možemo da stavimo plus, sada je Srbija završila sa diskriminacijom, do donošenja ovog zakona sve bila diskriminacija.
Samo da vam skrenem pažnju, imamo Zaštitnika građana i imamo Poverenika za informacije od javnog značaja kao ustavnu kategoriju. Ova je neka zakonska kategorija.
Sećate se kada je bilo govora još prilikom donošenja Zakona o Zaštitniku građana, tada je delovalo da se šalim, ali ozbiljno sam smatrao, surobatno je pričati ombudsmanu, pa zaštitniku građana, tražio sam da to bude ''narodni tribun'', onaj ko se bori za ljudska prava. Izvinite, molim vas, zabrana diskriminacije je podoblast ljudskih prava Zakona o zabrani diskriminacije, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, to vam je kao pismo i glava od iste novčanice. Mislim da to kapilarno sagledavanje i pravljenje institucija i organa, koje, kako se to kaže, nemaju zube, može samo da vrišti, da upozorava, da malo koristi medije, da se digne galama, da se skrene pažnja itd. Ali, nema efikasnosti, jer zavisi od nekog drugog.
Malopre smo imali prilike da čujemo priču o nasilju, a između nasilja i sile samo je razlika u legalitetu, instrumenti su isti.
Kada bije policija ona bije po zakonu, kada bije navijač on ne bije po zakonu. Samo je to razlika, ali bije. Podsećam vas samo malo na nasilje i silu, da su to, takođe, dve različite strane jedne iste novčanice. Naravno, plediram da se uspostavi red. Protiv sam nasilja. Protiv sam bilo kakve diskriminacije.
Molim vas, ako mi ovde u Narodnoj skupštini usvojimo zakon o budžetu, pa usvojimo izmene i dopune zakona o PIO, pa kažemo, pored toga što u 2009. godini nije vršeno usklađivanje penzija, neće penzije da se usklađuju ni u 2010. godini, da li je to vrsta nasilja i diskriminacije prema građanima? Razmislite.
Suštinski jeste, zato što je jedna populacija, zbog godina i zbog statusa penzionera pomerena u stranu. Još je Skupština rekla – nećemo da poštujemo zakon. Šta ćemo da poštujemo? Poštovaćemo nešto što smo izmenili. Dakle, samo forma legaliteta i legitimiteta, koji izvire odavde, jeste pokriće – pa to nije diskriminacija, ali je suštinski diskriminacija. Suštinski jeste! Najviši oblik političke diskriminacije je u ovoj sali ovde!
Mnogo lep amandman sam podneo – 126 neće da ga usvoje. Zašto? Zato što dolazi iz opozicije.
(Srđan Milivojević, narodni poslanik, sa mesta: Nije.)
Pa, tako je, jeste. Čime pokrivate tu vrstu diskriminacije? Poslovnikom! Juče je neki vaš pričao o tome da 126, pa milion itd. a Mićun pre nekoliko meseci reče: ''Demokratija, to je većina'', i kraj priče. Doduše, tačno, ali samo u jednom delu pojma demokratije.
Zašto vam ovo pričam? Budite oprezni, ovde ne postoji kantar za merenje, da se to sad izmeri vrlo precizno, vrlo jasno itd.
Dalje, da li postoji diskriminacija u pogledu onoga što se garantuje ljudima, to je zdravstvena zaštita? Pa, postoji! Neko plaća lekove, neko ne plaća lekove. Juče sam vam rekao – dijabetičare pod hitno vraćajte na onu listu gde se lekovi ne plaćaju, pod hitno vraćajte! To jeste diskriminacija. To, da li je neko ispunio zakonom propisane uslove da uživa neko pravo, e, to, već, ulazi u pitanje poštovanja zakona. Ali, mi ovde imamo suštinsku diskriminaciju, koja ide iz ove sale. To treba da se kaže. Naravno, ne treba preterivati u tome šta sve možemo da proglasimo diskriminacijom – ne treba preterivati.
Sledeća stvar za koju smatram da je značajna, vidite, ovaj sistem, ova metodologija, ovaj postupak kako se biraju, ako mogu tako da kažem, državni funkcioneri, i kada se ta izborna procedura ubaci, ako mogu tako da kažem, od inicijative do odluke o izboru, da bude u Narodnoj skupštini, nastupaju veliki problemi.
Ovo je izuzetno loše rešenje da je poslanička grupa prvi predlagač, a da je predlagač odluke, ovde, u ovom slučaju, Odbor za ustavna pitanja. Imamo sličnu situaciju, kada su u pitanju prosvetni propisi, finansijski itd. Neminovno se postavlja pitanje politizacije, neminovno. Smatram da taj postupak koji je propisan, ne samo kod ovog zakona, nego i kod drugih, jeste loš. Ne može da nas izvuče iz jedne vode, koja se zove politizacija, a kako da se dođe do 126. Možda u ovom slučaju to nije, ali takva je slika, apsolutno je takva slika, znate.
Kenan je malopre pričao nešto, moguće da je čovek u pravu. Moguće da je u pravu. Dakle, ta politizacije ne bi mogla da se izbegne, ali opet otvaram pitanje – da li nam je neophodno da sve budu nestranačke ličnosti? Da li nam je neophodno? Da li se na taj način devalviraju političke stranke? Ko je tu u sastavu političkih stranaka? Verovatno stranke imaju neke koji se razumeju u neke oblasti. Nisu tu valjda samo koristoljubivi tipovi, kojima neka politička funkcija ili pretpostavljena politička funkcija garantuje neko materijalno blagostanje. Valjda se ljudi učlanjavaju u političke stranke dobrovoljno, odriču se dela svoje slobode, podvode se pod program i statut koje prihvataju i zastupaju. To je nešto normalno i očekivano.
Zato ne može da se izađe iz terena politizacije i politike i kada se predlažu kandidati, nemate potrebe vi da dokazujete da neko nije član neke političke strane ili neke nevladine organizacije. Jednostavno, takva je slika, jer vam apsolutno niko neće verovati. Sad ću uzeti jedan primer, jer se na televizijama vrti, sada, možda nema veze sa ovim, ali kao poređenje može da koristi. Nekada su pričali da je Žak Kusto veliki ljubitelj, zaštitnik divljih životinja itd. Kad je on umro, posle toga se otvorila neka arhiva, pa, kaže – on je ranjavao životinje da bi snimao filmove kako spasava, znate.
Prema tome, sve može da se okrene i sve može da bude istina, apsolutno sve može da bude istina. Ne mora onda da bude činjenična, već može da bude istina u glavama nekih ljudi. Zašto? Zato, što, današnji svet je nemoguć bez te vrste propagande i reklame, a koja u svojoj osnovi ima manipulaciju. Tako da možemo da imamo percepciju čoveka da je veliki borac protiv nečega – a, u stvari, on pritajeno zastupa nešto. Naravno, ovo se ne odnosi na Nevenu. Mi tu sliku ne možemo da promenimo.
Ne možemo da promenimo, kao što niko ne može da promeni sliku – da tajkuni imaju veliki uticaj.
Mi pričamo o tome, kad, pre nekoliko dana – evo ga dokaz. Deset familija tajkunskih se skupilo sa Cvetkovićem – predsednik Sindikata obećao – neće da se štrajkuje, Vlada obećala "smanjićemo poreze", oni kažu, mi nećemo da izvlačimo kapital, radićemo tu. Samo je trebalo Dačić da opkoli i da otera u CZ, ništa ne bi pogrešio, mnoge bi se stvari rešile.
Mnoge stvari bi se rešile, odnosno ja vam to pričam, vi ćete da se smeškate, a posle nekoliko meseci ima da kažete – pa, nije baš ono bilo bez veze, imalo je nekog osnova što je rekao.
Mi smo principijelno protiv ovog zakona. Ne želim da ponavljam raspravu o tom zakonu. Taj zakon je završen. Ne sporim da zakon obavezuje, da se razumemo. Donet je zakon i svaki zakon koji je izglasan u Narodnoj skupštini proizvodi pravno dejstvo – obavezuje sve. Mi koji smo u Narodnoj skupštini možemo poneki put da izrazimo sumnju, kritiku, mišljenje povodom nečega, ali nam to ne daje za pravo da ne poštujemo zakon, to da se razumemo.
Iz lošeg zakona, iz lošeg rešenja ne može ništa kvalitetno i dobro da nastane. Ajde, setite se, kada je ova odluka morala da bude na dnevnom redu, prošlo je vreme, odnosno trebalo je do 1. januara 2010, je li tako?
(Srđan Milivojević, narodni poslanik, sa mesta: Trebalo je u martu 2010.)
Marta? Dobro, ako je to marta to je malo prekoračeno, ali, dobro, u krajnjem slučaju. Ja znam da je za 1. januar, ali, dobro, u krajnjem slučaju i nije to ni bitno.
Pazite, razara se ozbiljna državna organizacija i prave se neke, moram da kažem – paradržavne institucije, koliko god da ih vi predstavljate državnim. Prave se paradržavne institucije, seli se nominalna, faktička vlast iz državnih organa, koji mogu to da primenjuju u nešto što treba da glumi državnu vlast – to je najveći problem. Imate razvlašćena ministarstva.
Pre neki dan je bila ova gospođa što je ministar za telekomunikacije. Ona nema više ni inspektora za telekomunikacije, kod sebe u Ministarstvu. Ne znam da li Ministarstvo ima i 10 ljudi – nema! Otišlo na stranu, u neke paradržavne organizacije, a ne možeš da dobiješ ni izveštaj o tome. Onda da se ne čudimo što je haos, što se ne zna ko je nadležan. Onaj ko je nadležan kaže – nisam ja nadležan za taj deo, za tej deo je nadležan ovaj, za treći deo je nadležan ovaj. Gde da se organizuje čovek i kako da se orijentiše? Kako da se reši problem? Svako beži od problema, kaže – nije to u mojoj nadležnosti, idi u to ministarstvo. Ode tamo, kažu – nije to u mojoj nadležnost, nego idite u agenciju. Pa, nije agencija nego poreska uprava, pa, nije ovamo, pa, nije onamo!
Tako država ne sme da funkcioniše. Ovde imamo kvazidržavni organ bez zuba, koji će da piše lepa pisma, da pokrene eventualno neke postupke, a onda se postavlja najvažnije pitanje: a, čemu svi zakoni gde smo uveli sankcije za sve što je narušavanje ravnopravnosti i jednakosti građana?
Čemu Krivični zakon? Čemu neki drugi propisi koji uvode sankcije za sve one koji zloupotrebljavaju svoja neka prava i svoja neka ovlašćenja i narušavaju ljudska prava, krše ljudska prava ili čine nešto što je akt diskriminacije? Zar je moguće da Poverenik treba da upozori javnog tužioca šta treba da radi? Ne ide, apsolutno ne ide! Ne pruža se zaštita koja je neophodna građanima.
Mi jesmo opoziciona stranka. Mi nemamo obavezu da glasamo o predlozima koje predloži vladajuća većina. To svi znaju i predlagači to znaju. Nemate potrebe da tražite od nas da podržimo vaš predlog i da glasamo. Izbegao sam da što manje stvari pričam na ličnost, jer stvarno nema šta, niti da se kaže povodom predloženog kandidata.
Malo da se našalimo, gospođo Čomić, sećate se onog perioda kada smo imali ''vršalicu'' dužnosti predsednika. A, ''vršioca'' dužnosti? Dobro. Imali smo sve i svašta, pa budite malo oprezni apropo onoga što je Miković pričao da Nevena zna. Mikoviću, Nevena zna i srpski jezik, samo si to zaboravila da kažeš!