Gospođo Đukić-Dejanović, pošto ovo stvarno ispade malo monotono, kao da je neka komemorativna sednica, svi znaju a ne smeju da kažu. Malopre ste loše protumačili poslanike SRS kada su vam pokazali knjigu gde se nalazi skup informacija od javnog značaja. To su sva praćenja Vojislava Šešelja od 1982. godine do 2003. godine, pa vam preporučujem da za biblioteku Narodne skupštine kupite jedno deset kompleta, da se ljudi informišu, a možete i vi lično da kupite, nije baš mnogo skupo, možete da uzmete.
No, da se vratim na ovaj predlog zakona. Prvo, radi se o izmeni Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Na početku moram da kažem da i kod ovog predloga zakona vlast demonstrira junaštvo, ali ne i čojstvo – štiti sebe, a ne štiti građane, niti opoziciju od sebe. Evo dokaza: da li neko može da kaže šta je Poverenik za informacije od javnog značaja? Niko živ u ovoj zemlji ne može da vam da definiciju šta je on. Kakav je to organ? Zašto? Zato što ne izvire iz Ustava RS kao državni organ. Palo je na pamet nekome da propiše zakonom Poverenika i da se u zakonu napiše da je to samostalan i nezavisan državni organ.
Ako je samostalan i nezavisan državni organ, zašto Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu podnosi zahteve za pokretanje prekršajnog postupka za povrede ovog zakona? Zašto to ne radi Poverenik kao samostalni i nezavisni državni organ? Ne radi zato što nije državni organ. Ne možete da ga definišete.
Da li znate da taj poverenik ima dve grupe poslova? Prva grupa se odnosi na informacije, a druga na zaštitu podataka o ličnosti. U tom drugom delu poslova, koji su mu prebačeni pre godinu dana, Poverenik vrši i nadzor i inspekcijski nadzor, a u ovom delu koji se tiče informacija od javnog značaja nema nadzora, nego je drugostepeni navodno upravni organ. Sada tražite od nas da saučestvujemo u nečemu što je neprihvatljivo, ne samo sa gledišta Ustava Republike Srbije, nego i sa gledišta Zakona o državnoj upravi.
Postoji Zakon o ministarstvima. Dvadeset četiri ministarstva i trinaest posebnih organizacija. Kako je regulisana državna uprava? Pa, sećate se, vi ste izglasali taj Zakon o državnoj upravi. Organi državne uprave su: ministarstva, organi uprave u okviru ministarstva i posebne organizacije. Organi uprave mogu biti: uprave, inspektorati i direkcija. Posebne organizacije su sekretarijati i zavodi. Tu se vrše poslovi državne uprave.
Da li je materija ovog zakona posao državne uprave? Pa jeste, ali se ne radi o državnom organu, nego se radi o kvazidržavnom organu. Čak nije ni nezavisno regulatorno telo. Ne može da bude ni javna agencija, ne može da bude ni ustanova, ne može da bude ni javno preduzeće. Šta je? Ništa. To ništa ima 70 zaposlenih i ove godine treba da potroši 115.000.000 dinara, a za prva četiri meseca su već potrošili 14,5 miliona dinara. Sada primaju neke strance da rade ovaj posao. Jututunska juhahaha, što bi rekao Zmaj Jova.
Pravite nešto da ne bi moglo da radi. Želite da glumite da biste ispunili uslove prema „juhahaha“ Evropskoj uniji. Da mahnete sa zakonom, evo zakona, ispunili smo obavezu, uzeli smo neke pare, dokazali smo da smo te pare potrošili da napravimo nešto. A šta ste napravili? Ništa. Apsolutno ništa. To je taj naš problem, što mi pričamo o promašenoj stvari.
Zamislite, jedan nazoviorgan ima dve grupe poslova u okviru svoje nadležnosti: jedna je zaštita podataka o ličnosti, gde vrši i nadzor i inspekcijski nadzor, i ima drugu grupu poslova gde te poslove ne radi, već inspekcijski nadzor vrši Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu.
O čemu mi danas da pričamo ovde? Da iznosimo podatke sa interneta ili ovih nevladinih organizacija koje žele da se nekom velikom galamom dodvore finansijerima iz inostranstva ili finansijerima iz Vlade da bi kontrolisali situaciju u zemlji. To je to, kapilarno dejstvo – sa više strana nezavisni eksperti, stručnjaci, slobodoumni, piskarala neka, okrenu i pišu. Vi imate više Poverenika i Zaštitnika građana u medijima, nego predsednika Vlade. Kada pročitate šta sve piše u medijima, kako nastupaju, oni su ljuti protivnici Vlade. Kako ih Vlada trpi? Ona mora navodno da ih trpi. To je ono, trpimo ih sa namigivanjem.
Ko hara? Neko reče ovde, te tajne službe. Eto zato je važna ova knjiga - tajne službe. Ništa se ne reguliše do kraja. Zašto? Ne sme da se reguliše. Mora da se ostavi otvoreni prostor za vršljanje.
Pa, vi ste doneli zakon da onaj iz Leskovca traži od opštine Jagodina podatke, iako je to možda besmisleno. Vi ste doneli taj propis.
Moram da kažem da ovaj čovek koji vrši poslove Poverenika za ove informacije od javnog značaja, normativno gledano, vrlo korektno obavlja posao. On zna da nije definisana njegova uloga, i one podzakonske akte koje treba da donese on donese u obliku pravilnika, naredbe ili uputstva, ne ide izvan toga. On prima radnike prema zakonu koji reguliše položaj državne službe, ali to nije državni organ. Državni organi su definisani Ustavom Republike Srbije. Poverenika nema. Samostalnost i nezavisnost dao mu je jedan zakon, pa je on sada samostalan i nezavisan i u jednoj grupi poslova i u drugoj poslova. U onoj grupi poslova ima zube, u ovoj grupi poslova nema zube, pa mu je sada potrebno da on bude organ uprave koji treba da izvrši svoje drugostepeno rešenje.
Istovremeno, 140 prekršajnih prijava ili zahteva za pokretanje prekršajnog postupka podnosi Ministarstvo. Sada mi mislimo - junaštvom, čojstvom, čuli smo malopre i o junacima, i o heroinama i o herojima, svašta smo slušali ovde, ali to nije zakon, nema ozbiljnu zakonsku normu. Jututunska juhahaha, što bi rekao Zmaj Jova.
Mi sada treba da budemo oduševljeni time što se na šest meseci menjaju evropski zakoni još evropskijim „juhahaha“ zakonima. Dokle tako? Verovatno ćete u sledećoj promeni ovog Zakona o odlikovanjima uvesti odlikovanje koje bi imalo vizuelni izgled Narodne skupštine koja gori, a ispod toga staviti jednog od lidera DOS-a. Ko bi to dobio? Ovi koji su dolazili da kradu i da pale.
Opet bi trebalo da aplaudiramo. Čemu? Do malopre su ljudi kukali o tome kako treba da se pridržavamo tradicije, kontinuiteta. Pa, do pre nekoliko dana ste se hvalili diskontinuitetom, u svakom pogledu, na svakom mestu. Neki ljudi su se odricali prošlosti, međutim, tu je, zabeležena je njihova prošlost, i oni su bili predmet posmatranja. Tu se nalazi, u ovoj knjizi, znači, četiri knjige, „Policijski dosije“, koji se odnosi na Vojislava Šešelja.
Mi sada trebamo tu da saučestvujemo, a da ne znamo šta je krajnji cilj te operacije. Šta je krajnji cilj operacije kod ovog zakona? Krajnji cilj te operacije jeste da se na neki način legalizuje potrošnja nekih 115.000.000 dinara u toku ove godine na poziciji Poverenika za informacije od javnog značaja, da on poveća službu sa 70 na malo više.
Šta je njegov zadatak ako u prvostepenom postupku ne dobije informaciju? Obrati se Povereniku, on donosi nekakvu odluku, obaveže vršioca javne vlasti da mora da dostavi tu informaciju. Ako taj ne dostavi, on će moći da vrši, da traži i da sprovodi administrativno izvršenje.
Sada mi njega ovlašćujemo za administrativno izvršenje, a ne dajemo mu mogućnost da bude pokretač prekršajnog postupka. Koji je to blistav um mogao da smisli? Kako je to moglo da se smisli, objasnite mi. Da li imate Sekretarijat za zakonodavstvo u Vladi Republike Srbije? Kako je ovo moglo da dođe do Narodne skupštine? Ovde je potpuno razoren pravni sistem Republike Srbije. Doduše, ima i onih koji su pravili najviše agencija pa kritikuju koncepciju agencija, setili se. Dobro je da su se setili.
Gde je država ovde? Da li može neko da prepusti ove stvari nekome ko nije državni organ? Ko je garant za ostvarivanje ljudskih prava u Republici Srbiji? Država. Zašto država to prepušta nekome drugome? Nije država Poverenik za informacije od javnog značaja, jer nema ta ovlašćenja.
Da li je on pravno lice? Doneli ste Zakon o državnoj upravi pa ste napisali – i organi uprave u okviru ministarstva mogu da dobiju status pravnog lica, posebne organizacije takođe mogu da dobiju status pravnog lica, samo je potrebno da se zakonom to odredi. Oni se osnivaju zakonom, a mi imamo zakone u kojima se kaže – biće osnovano a osnivački akt će da donese Vlada Republike Srbije. Na prošloj sednici smo imali nekoliko takvih zakona. Gde je Ustavni sud da se oglasi povodom ovoga?
Neko je malopre rekao da to pitanje Ustavnog suda nije tema. Jeste tema. Evo, pre nekoliko meseci za sudiju Ustavnog suda je ova skupština izabrala čoveka na mandatni period od tri godine, pošto se prvi put zapošljava da bude sudija, izvesnog Bratislava Đokića. Vaš pomoćnik je bio. Pre nekoliko dana je položio zakletvu za sudiju Ustavnog suda. Znači, po definiciji sudija pripravnik, maltene. O njegovoj stalnosti i trajnosti sudijske funkcije tek treba da odlučuje Vrhovni savet sudstva. Oni su ga predložili i odmah ga ubacili tamo u Ustavni sud. Formalnopravno ispunjava uslove, ima 40 godina i 15 godina radnog iskustva. Pa, pola pravnika u ovoj skupštini ispunjava ovaj uslov. On je otišao tamo samo da bi bio protočni bojler, da krene prema Ustavnom sudu.
Onda se čudimo zašto Ustavni sud donosi ovakve odluke. Predsedniku Ustavnog suda je važna toga i lanac oko vrata, a odluke… Kako je moguće da se donose odluke i dvadeset i nešto dana nema odluke? Niko ne može da pročita šta su napisali. Kakav je to Ustavni sud? Koga su to ljudi izabrali za sudije Ustavnog suda? Što to ne razrešimo, kada na svakom koraku demonstriraju da ne poštuju Ustav Republike Srbije?
Ali, oni misle da mogu da ne poštuju Ustav Srbije zato što ne poštuje ni Vlada Republike Srbije. A ovde – jututunska juhahaha. Predsednika ne možemo da nađemo u zemlji. On samo beži po inostranstvu. Sad je počeo i predsednik Vlade, i on samo beži. Ne žele da se uhvate u koštac sa problemima. Od njih se traži da iniciraju, da reše problem.
Kada mi pokrenemo, smenite Todorovića, predsednika Odbora za bezbednost, i posle šest dana predložite baš istu tačku dnevnog reda zbog koje ste njega skinuli. I, gde će ovo da izađe? Ako želimo da napravimo tu situaciju da formalnopravno imamo sve pokriveno, a da se nijedan zakon ne poštuje, ne treba da se trudite, to već imamo. To već imamo.
Što se tiče ovih odlikovanja, ne znam, toliko je bilo amandmana kada je donošen taj zakon, sve ste to odbacili. Ma, niste hteli da čujete. Prošlo je šest meseci, vraćate te amandmane sada u obliku izmena i dopuna Zakona o odlikovanjima. Kako vi to politiku vodite? Kakva je moć zaključivanja, kakva je logika prisutna kod tih ljudi koji vode državu? Da li tu postoji neka logika, da li postoji neki zdrav razum? Dokle vi mislite da nas pozivate na po tri meseca da o istom zakonu pričamo?
Izneo sam samo deo primedaba povodom ovog zakona koji se tiče slobodnog pristupa informacijama, o kojima smo mi pričali godinama. Uvek kada je bio taj zakon mi smo rekli – aman, ljudi, to nije državni organ, nije definisan, nije uređen.
Mogu da shvatim da imate animozitet prema nekim starim propisima koje je doneo nenarodni režim, pa ne možete da usaglasite novi zakon sa tim propisom, kompatibilnost ne može da postoji, ali vaš je Zakon o državnoj upravi, vaš je Zakon o ministarstvima, vaš je Zakon o Vladi, vaš je Zakon o državnim službenicima, vaš je Zakon o slobodnom pristupu informacijama. Vaši zakoni međusobno ne razgovaraju. Međusobno ne razgovaraju.
Kako je moguće da neko bude samostalni državni organ, a da nije ovlašćen da podnese prekršajnu prijavu? Objasnite mi, molim vas, to. Mi smo imali tu situaciju u Narodnoj skupštini, dok je bila neka nadležnost Narodne skupštine povodom Zakona o finansiranju političkih stranaka, pa je pametni Đelić napisao – odbor Narodne skupštine pokreće prekršajni postupak. Odmah je Ministarstvo za državnu upravu dalo tumačenje i rečeno je – odbor Narodne skupštine je radno telo, nema status niti državnog organa, niti pravnog lica, ne može da pokreće postupak. Znači, danas donet zakon, sutradan doneto tumačenje, zakon ne važi.
Isto se sad radi. Potpuno isto se radi. Hajde da pravimo kamernu ili komemorativnu atmosferu ovde, poštovani, poštovane, drago mi je, videli smo se, promenili smo kravate, sve smo u redu, evropski jeste, juhuhuhu. A gde to vodi, ljudi? Mi smo na vreme obaveštavali šta ne valja, šta će da se javi kao bumerang, šta ne može da se reši.
Ovde je cilj – što gore, to bolje. Što gore narodu, to bolje nekih pojedincima, ne svima. Mi danas imamo situaciju da polako ali sigurno tajkuni i organizovani kriminal, a tu može da se stavi znak jednakosti, za pare mogu sve. Mogu da izvrše prekompoziciju, njih ne interesuju političke stranke. U medijima ste i napravili da političke stranke ne treba ni da postoje. Onda ćete imati parlamentarnu grupu Mišković, parlamentarnu grupu Beko, parlamentarna grupa Darko Šarić, parlamentarna grupa Cane, može i Milo da ima svoju parlamentarnu grupu ovde. Naprave vladu, ode Cvetković, ode Tadić, dovedoše nekog drugog za predsednika Vlade i države. Sve demokratsko, juhuhuhu. Juhuhuhu, jeste, tako.
Gde vodite državu? Na vreme ste upozoreni na sve to, ali ste zapeli, srljate. Ljudi ne mogu da se orijentišu više. Koji je taj sistem vrednosti koji važi? Sada će opet Zaštitnik građana, pa će ova gospođa iz Agencije za borbu protiv korupcije, pa će onaj Stojiljković, onaj profesor, on je u šesnaest agencija, svuda je on, i za kolektivne pregovore i za sindikate, za svašta je on ekspert, na Fakultetu političkih nauka, i za borbu protiv korupcije, pa i onaj Čupić „otporaš“, pa i on. Imate i onog Blagojevića, nije ni završio fakultet, a već se kao naučnik u CESID-u predstavlja. Naučnik, on naučno sagledava izborne zakone, a nije fakultet završio još!
Dokle, ljudi, tako? Kakvu poruku šaljete onoj deci koja treba da završe škole, kakvu poruku šaljete onima koji treba da se zaposle? Onda se čudite šta se dešava na ulicama, stadionima, u porodici. Krivi mediji. Nisu krivi mediji. Vi instruišete medije šta treba da pišu.
Ako ima neke vajde od ovog što sam rekao, biće dobro, ali imam godine i moram malo da se pozovem na iskustvo – mrka kapa od svega ovog, vi srljate u propast. Hajde što vi srljate, nego što vodite državu u propast, e to me boli.