Izvinite, koliko imam vremena?
(Predsedavajuća: Četrdeset minuta je na raspolaganju Poslaničkoj grupi SRS.)
Taman jedan lepi čas, da građani lepo shvate o čemu se radi. Naravno, pokušaću to da objasnim, da bismo znali o čemu se radi, šta možemo očekivati.
Znate, potrebna je mudrost, u politici pogotovo, ali svako ko se bavi politikom mora da pokazuje i elementarnu inteligenciju. Ako ne idemo dalje u te definicije, onda da prihvatimo onu laičku, a to je sposobnost i mogućnost da se čovek snađe u datoj situaciji na bazi iskustva. To neko kaže „Koga zmija peče i guštera se plaši“. Branko Ćopić je znao da kaže „znam ja vas“, da bi prikazao da nema prostora za improvizacije. Zna se, kaže, ista meta, isto rastojanje. Vi ste – mi smo.
Naravno, danas imam samo obavezu da podsećam, neću da se bavim ničim novim, niti da najavljujem šta bi bilo kad bi bilo, šta možemo očekivati. Do sada je, doduše, uvek tako i bilo, ako ne za dva meseca, onda za pola godine ili za godinu dana. I danas se nalazimo na onim tačkama dnevnog reda o kojima smo pričali svih ovih godina.
Što se mene tiče, pričao sam još od 2001. godine ili, da budem precizniji, od onog poražavajućeg poteza kada je SRJ podnela zahtev da bude primljena kao nova država članica u UN, jer je neko tada rekao rukovodstvu da će u januaru 2001. godine biti problema sa američkim izborima, pa će ona odluka o stavljanju van snage suspenzije našeg članstva u UN malo da popričeka i onda treba krenuti za novim zakonom. Sećate se da je Svilanović u to vreme išao da bude prisutan kada se diže zastava ispred zgrade UN.
Prva država koja se uključila da pomogne, navodno, Srbiji, bila je Švajcarska. Sećam se da su oni odobrili velika sredstva, kojima su nam omogućili da imamo neka prava u MMF-u i po osnovu sredstava. Vidite i sami da postoji jedan kontinuitet. Ako pitate ove ljude u lokalnoj samoupravi gde je švajcarska vlada ili neki grad iz Švajcarske donirao pomoć, imate prilike da čujete jedno obrazloženje – rečeno nam je da moramo da se uključimo u to, iako nismo članovi ni UN, ni NATO pakta itd. Sličan je bio i stav Norveške. Naravno, ona predvodi onaj deo koji se tiče NATO pakta. Godinama je Norveška ta transmisija, naša veza prema NATO paktu.
Neka svako izvlači zaključak o prisustvu pojedinih firmi iz pojedinih država EU u sektorskim politikama Republike Srbije: telekomunikacije, čelik, da ne ređam dalje. Verovatno nije teško da se zaključi o kakvom se to sistemu radi. Naravno, nije ovo teorija zavere, taman posla, to ne postoji. Kada je Balkan u pitanju, kada je u pitanju Srbija, to ne postoji, znate i sami.
Da uzmemo primer Švajcarske. Opet čitam njihove podatke; ako neko misli da nešto može da ospori, onda će imati verovatno kao sagovornika švajcarsku državu. Kako Švajcarska priznaje države? Ovo pričam zbog nezavisnog Kosova, a Švajcarska je jedna od prvih koja je to priznala. Kaže: „Priznavanje stranih država je u nadležnosti federalne vlade Švajcarske. Švajcarska se u tom postupku rukovodi doktrinom tri elementa, koja podrazumevaju da država mora imati stalno nastanjeno stanovništvo, definisanu teritoriju i organe državne uprave“. To su kriterijumi koje Švajcarska primenjuje kada odlučuje da li će da prizna neku novu državu.
Nije teško da se zaključi, to se uči na prvoj godini pravnog fakulteta, sa još dva uslova koja su izvedena iz ova tri osnovna. Kaže – ova doktrina čini u osnovi Montevideo konvenciju o pravima i obavezama država, a ta konvencija je doneta 1933. godine. Sjedinjene Američke Države, potpisnice, usvojile su kriterijume koje mora da zadovoljava neka država da bi kao takva bila priznata.
S obzirom na to da priznate vlade moraju da imaju sposobnost sprovođenja određene državne uprave, Švajcarska je u većoj meri rezervisana prema priznavanju vlada, nego prema priznavanju država. To je jedan, ako mogu tako da kažem, standard koji bi morale da primenjuju sve države. Neću da pričam dalje o Povelji UN i drugim dokumentima, pogotovo ovim evropskim, koji regulišu granice, mir i stabilnost u Evropi itd. Sve je to na našoj strani. Znači, nema nikakve zamerke.
Međutim, praksa je malo drugačija. Kaže: „Čin priznanja se izvršava dostavljanjem pismene odluke nadležnim institucijama novopriznate države“. To je uradila i Švajcarska, to je uradila i Francuska, to je uradila i Norveška. One su tema mog interesovanja danas. Sve su one to uradile.
Što se tiče Evrope, to nisu uradile samo Rumunija, Grčka (doduše, Grčka priznaje pasoš nezavisne države Kosovo zbog nekih svojih razloga), Kipar, Slovačka i Španija. Dvadeset dve države kažu – Kosovo je nezavisna država. Skoro svi su dali mišljenje i svoj stav u ovom postupku pred Međunarodnim sudom pravde, gde osporavaju ono što mi tražimo da se utvrdi. Na strani su nezavisne države Kosovo.
Evropska unija finansira Euleks, finansira otimanje dela teritorije Republike Srbije. Evropska unija, prvo njena preteča Evropska zajednica, pa kasnije Evropska unija, nikada nije primila nekoga kao pola države i nikome nije davala uslov da mora da se odrekne dela svoje teritorije, nego su primljene kompletne države. Zamislite, ljudi, 1989. godine se samo Nemačka ujedinila, a sve ove druge države koje nisu bile u okviru Evropske zajednice su se podelile, najbrutalnije bivša SFRJ, intervencijom sa strane. Slično su pokušali da urade i sa Sovjetskim Savezom, i delimično su uradili.
Danas imamo na delu dva evropska procesa. Prvi proces – nema carina između država članica EU. A taj Brisel od nas traži da stavimo carine između Srbije i BiH. Opet treba da se pozovemo na ono iskustvo iz 1989. godine, neko se ujedinjavao, drugi prostor se cepao, atomizirao na kapilarne delove, svaka vaška obaška. Kaže – kad vas razbijemo, onda ćemo da vas sakupimo.
Između Austrije i Slovenije nema granica, između Mađarske i Austrije nema granica. Ovde se prave granice. Gde se prave? Na Drini. Još se finansira evropskim fondovima vlast u Republici Srbiji da te carinske prelaze moderno opremi, da ni ptica ne može da proleti, što se ono kaže. Samo niču. Na nekoliko stotina kilometara dalje prema zapadu to se skida. Videli ste prošle godine kako su Slovenci uklonili kontejnere i carinske postaje, kako oni to kažu.
Evropa ima dupli aršin. Nešto važi za njih, za ono što su oni omeđili kao svoje, a drugo važi za ovu teritoriju gde treba da se kontroliše krizom. Ovde neće da se reši, ovde mora stalno da bude kriza. Koliko će ona biti prisutna ne zavisi od nas, zavisi od Vašingtona i Brisela, i to svi znaju.
Još dvadeset godina mogu da idu sa parolom – za evropsku Srbiju, za evropski Aranđelovac, za evropski Pirot, za evropsku Seličevicu, za evropsku Moravu, Žitorađu… Sve to može da ide, ali šta je iskreno, šta je pravo? Ako se malo posumnja, tutne se neka para, miran budi i nastavi dalje, mora da se pliva.
Hajde da vidimo šta kaže Sarkozi. Šta je uradio 2005. godine, kada je trebalo da mu dignu rejting? Progurao je mere za zaustavljanje globalne imigracije, istovremeno promovišući integraciju kvalifikovanih radnika u francusko društvo. Ovih 45, koji su zbog praznog stomaka otišli tamo, verujući u pasoš i u ovo što je rekla EU, nisu kvalifikovani za tu vrstu posla koja njima tamo treba i zato su vraćeni, zato će svi da se vrate.
Januara 2007. godine, šta je rekao gospodin Sarkozi? Tokom kampanje obećao je da će korupcija i nepotizam u zemlji da se zamene besprekornom republikom. Šta je još rekao – boriću se za Evropu koja štiti, zato što je evropski ideal zaštititi građane Evrope. To je sada onaj koncept nadvlade. I, građani Evrope koji žele malo bolje da žive ne mogu da žive u zapadnoj Evropi, moraju da dođu u Srbiju.
U sledećoj etapi verovatno će ovde biti neka druga vrsta sabirališta, da ne upotrebim neku drugu reč. Zašto? Zato što imamo vlast koja pristaje na sve. Da bi opstali na vlasti prave i neprirodne koalicije, nije bitno šta je bilo pre nekoliko godina, ko je koga prozivao, ko se u šta zaklinjao, ko je sa kojom platformom izlazio na izbore, to uopšte nije bitno. Jer, građanin odavno ne postoji kao politički subjekt, postoji kao predmet za medijske manipulacije. Kada se ovde skupi to, u nedostatku argumenata pojavi se glavni argument – imamo 126, možemo, završavamo, ne sviđa vam se, ali ovo je sve na pragu evropskih integracija. Odmah dolazi odgovor, kao svojevrsna fatamorgana .
Naravno, ne treba ljudima ukidati niti nadu, niti veru, niti volju. Svakome stoji na raspolaganju, svako ima legitimno pravo da se nada nečemu dobrom, da voli nešto, da očekuje nešto. To je individualni osećaj svakog pojedinca, ali mi kao kolektivitet moramo da vodimo računa o nečemu što se zove Ustav, što se zove država, što se zovu politički, nacionalni, svi drugi interesi. Moramo da očekujemo od onih koji vrše vlast da napokon nešto urade za građane. Danas niko ne traži ništa spektakularno, ali da sutrašnji dan bude makar za promil bolji nego današnji i da se tako polako diže i narod, i privreda, i ekonomija i sve ovo.
Međutim, dobijamo pogrešne poruke. Ovde se seje strah, od sednice Narodne skupštine do sednice Narodne skupštine. Ovde se omalovažava institucija, omalovažava se Ustav, ovde se omalovažava sve. Zašto? Da bi se reklo – postoji neko iznad, sve je politika, navodno. Kako reče onaj pre deset godina, treba voditi realnu politiku.
Evo realne politike, čitam, nijedna rečenica nije autorska, samo čitam šta je rekla ta EU, šta EU očekuje, šta namerava da uradi – namerava da otme Kosovo. Znaju da to ne može pravno da se završi na perfektan način i traže saučesnika ovde koji će jasno, glasno ili prećutno da prizna. E, ja kritikujem to što u ovim sporazumima vidim prećutnu saglasnost da se nešto prizna.
Niko ovde nije protiv borbe protiv kriminala. Svi smo za to. U ovoj sali niko nije za to da naši građani nelegalno borave u inostranstvu i da se ispredaju u zapadnoj Evropi razne priče, čak i one omalovažavajuće, koje poništavaju i ugrožavaju dostojanstvo ovog naroda i ove države, ali moramo da nađemo neki minimum. Verovatno Ustav sadrži to što je minimum.
Nije sasvim svejedno da li ćete otići na neku konferenciju i biti u istoj sali sa predstavnikom nazovidržave Kosovo. Radi javnosti moram da kažem, treba pohvaliti Narodnu skupštinu. Kada su delegacije poslanika išle na međunarodne skupove uvek su uslovljavale organizatora skupa da nezavisno Kosovo ne može biti prisutno, nego KFOR, UNMIK, nije bitan naziv, pa kada taj njihov navodni predstavnik izađe da priča lepo se pokupimo, izađemo napolje, i ko puši i ko ne puši. Konkludentnom radnjom stavljamo do znanja da zastupamo Ustav Republike Srbije i da se ne mirimo sa tim, i to očekujemo od države, od predstavnika vlasti to očekujemo. To je jasna poruka i onima u inostranstvu i jasna poruka Narodnoj skupštini da izvršna vlast poštuje Ustav i zakon i jasna poruka svakom našem građaninu da zna šta je vrednost, šta se ceni u državi.
Te delegacije su bile različitog političkog sastava, ali moram stvarno da pohvalim – pokupimo se svi i izađemo napolje, demonstriramo da ne priznajemo nezavisno Kosovo. U tom trenutku to možemo. Da ne pričam da u najavi skupa organizatoru kažemo – doći ćemo, ali ako dođu oni teroristi koji su navodno narodni poslanici ili poslanici nezavisne države Kosovo, nećemo da učestvujemo. Onda im menjaju tablice, pa nešto rade, nešto se i oni nalaze u nekim mukama, ali to je njihova muka zato što su osmislili takav jedan sistem.
Na nekim skupovima ne možete da učestvujete, kada Amerikanci pozovu kao goste i talibane i ove iz nezavisne države Kosovo. To je neka druga priča, ali stoje pod USA.
Na svakom koraku moramo da demonstriramo to.
To je razlog zašto nećemo glasati za neke sporazume, jer nam deluje potpuno čudno. Tražili smo podršku Generalne skupštine UN. Mnoge države su nam dale podršku da idemo pred Međunarodni sud pravde. Kakvu mi poruku šaljemo tim državama koje su nam pomogle, koje su nas podržale, ako ulazimo u ovakve koprodukcije? To su međunarodni ugovori koji činom ratifikacije postaju deo našeg unutrašnjeg pravnog poretka. To je problem.
Postoje međunarodne konvencije, postoji i ta situacija da smo članovi nekih međunarodnih organizacija, gde nas obavezuju neka opšta pravila, koja između ostalog regulišu i ovu materiju. To nije problem. Ali, ako idemo na čin ratifikacije sa državom koja je pokazala da baš nije prijatelj Republici Srbiji, molim vas... Ili pomerite ovo sa dnevnog reda, pa svoje de jure priznanje neka pretvore u de fakto, pa u sledećoj etapi neka povuku ta priznanja nezavisnog Kosova, pa da idemo kao pravi prijatelji da sklapamo te bilateralne ugovore, gde treba da produbimo nešto što je međunarodnim standardima regulisano.
Ovako trčimo ispred rude. Ovako vređamo one koji su nam dali podršku. Ovako dovodimo u pitanje onih pet država koje nas podržavaju u EU. Dovodimo u pitanje...
Da vas podsetim, pre nekoliko godina, čini mi se 2006. godine, isto je bila neka situacija, tako nekontrolisana, nedefinisana, u Narodnoj skupštini. Rusi su jasno rekli – aman, sedite, održite sednicu Narodne skupštine, donesite deklaraciju, napišite šta hoćete, da bismo znali šta da zastupamo u Savetu bezbednosti i na drugim mestima. Tako je i bilo. Kada smo postigli neki dogovor i rekli – to je minimum, onda je i velika Rusija stala iza toga. Prihvatila je i Kina, prihvatile su i druge države.
Samo da vas podsetim na još jedan podatak koji je već istorijski – 17. februara se proglasilo nezavisno Kosovo. Zakazana je sednica Saveta bezbednosti, na zahtev Rusije. Održane su dve sednice. Nije bilo nikakvog zaključka. Ova druga je prekinuta. Blokirali je oni veliki. Zašto su je blokirali? Zato što ideja o Euleksu možda potiče, sigurno potiče iz Brisela, ali ona je tada prećutno bila prihvaćena od strane vlasti u Srbiji. Napokon smo čuli decembra 2008. godine priznanje da je ova država odobrila Euleks misiju.
Onda, posle nekoliko meseci, čujemo ministra za Kosovo i Metohiju, koji se ponaša kao gaulajter za severni deo Kosova, da je on nezadovoljan Euleks misijom, jer ona navodno treba da bude statusno neutralna. Kako može da bude statusno neutralna kada u samom nazivu ima pojačanje pravnih kapaciteta države Kosovo? Kako može da bude neutralna?
Šta to radimo? Šta radi ova vlast? Gde je ta poslednja crta odbrane ispod koje nećemo da prođemo? Da li ona postoji? Dajem vam primer, ovih nekoliko sporazuma. Dao sam vam slikovit primer: Slovenija pomera granične prelaze, Srbija pravi granične prelaze, a imamo obavezu za specijalne i paralelne odnose sa Republikom Srpskom. To su interesantne stvari.
To je sada ona priča o hiljadu i nešto lica. Svako lice može da bude atraktivno lice vlasti, ukoliko se medijski dobro obradi. Ukoliko se kaže – eto, moramo, zahvaljujući tome dobijamo kredit. Gde će taj kredit da ode, to više nikoga ne interesuje. Ide i obećanje – biće zaposlenja.
Nadam se da niko neće da mi zameri, ni ovde u sali, a ni oni koji prate ovaj prenos. Pazite, imamo situaciju da jedna politička stranka kaže – besplatne akcije u vrednosti od hiljadu evra. Onda oni vanparlamentarni, koji kažu – mi smo pre vas za Evropu, to će biti 2.000 evra. I mi radikali da kažemo – prihvatamo to, ali garantujemo 3.000 evra. Kažite mi, šta je realno od toga? Ni 1.000, ni 2.000, ni 3.000, ali ste napravili čarobnu formulu oko toga.
Ili, kada su pitali onoga – u čemu se razlikuješ od Borisa Tadića, on kaže – ja ću nas dva puta brže odvesti u Evropu. Mi ćemo tri puta brže da vas odvedemo u Evropu, ali ne zavisi od nas, ljudi.
Ne zavisi od nas. Zavisi od nekih drugih, od njihovih interesa i onoga što žele da rade sa ovim prostorom. Da li ovaj prostor može da se izbori za pravo na život? Sa ovakvom politikom ne možemo. Ne možemo. Problem je naša politika. Problem je naša vlada. Ako ova vlada nema svoje dostojanstvo, ako ova država nema svoje dostojanstvo, ako se poništava dostojanstvo u Narodnoj skupštini, gde treba otvoreno da se kaže o svim problemima...
Imamo manir da se najavi tema za dva meseca, onda se tema završi preko medija i dođe u Narodnu skupštinu; što bi rekli naši ljudi, izanđalo, već se čulo sve što ima da se čuje. Ako bi se reklo nešto novo, blokiraju tamo, B92, Tijanić, tajkuni drže ove štampane medije. Nema. Nema reči, a onda odmah kreće nevladin sektor, te transparentna Srbija, te ovaj, te onaj, izvuče neki promil, od toga napravi slona i završi posao.
Šta ćemo sa narodom? Šta ćemo sa građanima? Kakva je poruka njima? Čemu oni da se nadaju? Lokalnim izborima na svakih petnaest dana? Jer, dok su lokalni izbori, nešto se i asfaltira. Šta? Ko će da obezbedi posao? Ovi što unose pare iz inostranstva? Znate i sami šta ste radili. Kaže – grinfild investicija, došao strani investitor. Država kaže stranom investitoru – za svakog zaposlenog dobijaš po dve hiljade evra iz budžeta. Koje koristi imamo od te strane investicije? Nemamo, imamo samo štetu.
Treba 200.000 da se zaposli. Koliko ste ih otpustili? Dve godine se penzije ne usklađuju po zakonu. Ne usklađuju se po zakonu.
Znate, malo me ovo podseća na kraj 1993. godine. Vi ste mlađi, pa možda se niste interesovali za te stvari. Krajem 1993. godine je bio onaj opšti haos sa inflacijom.
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, sa punim razumevanjem da različite vrste sporazuma podrazumevaju različitu argumentaciju, zaista bih vas zamolila da malo bliže govorite o temama dnevnog reda, jer ste sad povezali nevladine organizacije i 1993. godinu. Tako da, jedanaest sporazuma je pred nama, pa poslanička obaveza je dnevni red.)
Godine 1993. nije bilo nevladinih organizacija, gospođo Čomić, da znate.
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, pažljivo vas slušam. U poslednjih minut i četrdeset pet sekundi doveli ste u vezu nevladine organizacije, ekonomski i socijalni status stanovništva i 1993. godinu. U tom trenutku sam vas zamolila i molim vas još jedanput da se vratimo poštovanju Poslovnika i tačkama dnevnog reda.)
Dobro. Da vidimo kakva će korist biti od ovih sporazuma koji se budu ratifikovali. Nema koristi. Nijedan sporazum ne donosi pare. Do sada ste govorili da moramo da zaključimo sporazum – zgrabi, toliko će para da dođe u zemlju. Ovde nema, ne dolazi. Ne dolaze pare. Jedina dobra stvar je to što će u Španiji da se desi sa vozačkim dozvolama. Dobra je stvar što Izrael zbog svojih interesa zastupa naš stav kada je u pitanju nezavisno Kosovo i Metohija. Sve ovo drugo je, koliko vidim, loše. Koliko vidim, loše je.
Zašto bismo mi mogli bilateralnim sporazumom da poboljšamo saradnju sa nekom državom kada smo član Interpola? Da li to ne priznajemo Interpol? Ili nismo zadovoljni ovim što se dešava preko Interpola?
Samo da vas podsetim, Hrvatska ima čuveni član svog ustava kojim zabranjuje bilo kakve integracije koje bi mogle da liče na bivšu SFRJ. Hrvatska ima zabranu da ulazi u bilo šta što bi moglo da liči na bivšu SFRJ. Da li se to nekome sviđa ili ne sviđa, ali to je napisano u njihovom ustavu i oni se toga pridržavaju.
Znate, sada se vodi jedna akcija kako će nekim međunarodnim standardima i međunarodnim ugovorima da se i pitanje ekstradicije reši na drugi način, da više državljanstvo i poimanje suvereniteta nemaju značaj koji danas imaju. Razmislite da li možete tu da zaštitite interese Republike Srbije u borbi protiv kriminala. Ne radi zaštite kriminalaca, nego u borbi protiv kriminala.
Setite se da su zbog dobrosusedskih odnosa Makedonija i Crna Gora odmah posle odluke Generalne skupštine priznale nezavisno Kosovo, otvorile diplomatska predsedništva, priznale su i pasoš. Postavlja se pitanje – u kakvom to mi okruženju živimo i koju sigurnost mi imamo? Znate vrlo dobro, gospodine Dačiću, kakve uticaje trpi Srbija, koji dolaze sa teritorije ove i ovakve Milove Crne Gore, odavno trpe te loše uticaje.
Mogu da vas podsetim, recimo, na decembar 1996. godine, kada je Cane doneo petsto hiljada maraka da poboljša onemoćale proteste opozicije. Hvalio se, to mu je bio najveći doprinos razvoju demokratije, i kome je dao pare i zašto je dao pare i po čijem nalogu. Sve to već je deo istorije, to je sve zapisano, to ne može da se promeni, to su činjenice. Sve su to činjenice.
Slično je i danas. Zašto? Zato što nemamo tu politiku, to je naš problem. Nemamo politiku koja vodi računa o Republici Srbiji i o građanima Republike Srbije, već imamo jedno najobičnije politikantstvo, gde se svako dodvorava nekome ko je neki faktor u inostranstvu, jer je ovde stvorena psihoza da je sve što dolazi sa Zapada dobro, apsolutno sve što dolazi odande je dobro. U toj trci da se što pre stigne tamo, a ništa ne zavisi od nas, imamo negativne, da ne idem dalje, samo da uzmem te ekonomske i socijalne pokazatelje.
Pre nekoliko dana ste čuli šta kažu demografi, za 700.000 će se smanjiti broj stanovnika Republike Srbije za nekoliko godina. Zašto? Šta je urađeno da se povrati poverenje u državu, vlast, da se da nada građanima, da im se pokaže pravac, da im se kaže šta je društveno korisno, šta država podržava, šta će država da finansira? Gde je taj pravac? Nema ga. Građani ne mogu da se orijentišu. Istraživanja kažu – 76% se boji siromaštva, 67% se boji gubitka posla, da ne ređam dalje te visoke procente i crne slutnje. Niko neće doći sa strane da to popravi ako to ne popravimo mi, Narodna skupština, Vlada u nekom sastavu koji može da shvati šta su interesi ovog naroda i da se posveti rešavanju interesa ovog naroda.
Koliko je ova država sklopila međunarodnih sporazuma, bilateralnih ugovora, koliko se zadužila? Znate, da bi primirili, da bi obezbedili neku stabilnost, a oni se od 2008. godine hvale da je postignuta stabilnost, kako oni kažu, na teritoriji zapadnog Balkana, treba razvijati dobrosusedske odnose i to je sve rešeno; demilitarizovan je ovaj prostor odavno, ekonomski je degradiran, ne može niko ni da se podigne. Verovatno smo izjednačeni u bedi, trčimo taj počasni krug ko će da bude malo bogatiji od nekog komšije, trkaju se ovi političari, kažu – lider u Evropi, lider na Balkanu, neke prazne priče. Šta je efekat? Da li je narod zadovoljan? Da li se radi više? Da li se izvozi više? Da li je bolji životni standard? Ili se seje samo strah?
Od ovih sporazuma imaćemo samo štetu. Koju štetu ćemo imati? Prihvatanjem ovih sporazuma sa ovim državama koje su priznale nezavisno Kosovo mi šaljemo poruku svima da smo neozbiljni u onome što tražimo da odluči Međunarodni sud pravde, da nismo kao država sigurni u ono što smo tražili i da smo zbog nekih sitnih interesa nekih ljudi na vlasti u mogućnosti da prihvatimo sve i svašta i da vlast uopšte ne interesuje šta su elementarni interesi naroda i građana. Zbog toga za ovu grupu sporazuma nećemo da glasamo.
Kod nas se prave carinarnice. Kod nas se pravi ta tvrda carinska linija, a u Evropi se skidaju. Zapamtite, Nemačka se ujedinila, bivša SFRJ se rasturila i poprilično SSSR. Kako je moguće da iz iste kuhinje dolaze dva različita procesa?
Naravno, ja ne očekujem odgovore na ova pitanja, jer ovde i nema racionalnog odgovora, samo očekujem da narod, da građani pogledaju šta su njihovi pravi interesi, šta žele, kojim putem žele da se razvija Srbija, da o tome razmišljaju, da razmišljaju o svojoj porodici, o svojoj deci, o svojim unucima, o tome šta će biti za koju godinu na ovoj teritoriji, ko će ovde da živi, kako će ovde da se živi, dokle da se trpi to poniženje i, ako je moguće, da svi damo neki doprinos da na sledećim izborima dobijemo bolju vlast, ne vlast koja će baš mnogo da obeća, ali vlast koja će da dela i da poboljša stanje i situaciju u našoj državi.
Gospođo Čomić, ako sam nešto pogrešio, izvinjavam vam se.