Taj član 10. smo malo poboljšali svojim amandmanima, ali značajno.

Dali ste prekratak rok od osam dana, kada je politički subjekat dužan da davanje koje ste definisali ovim članom, objavi na veb-sajtu. Mi smatramo da je rok od 15 dana, rok u kojem je zaista moguće uraditi sve radnje vezane za knjigovodstvenu evidenciju, evidentiranje i prijavu jednog takvog priloga, prihoda. Ali, davanja fizičkih lica u toku jedne kalendarske godine jesu mnogo bolja određenje nego na godišnjem nivou. Time sprečavamo mogućnost zloupotrebe, koje su ovde još neki pominjali, da neko pogrešno tumači šta je to godišnji nivo, a šta je u stvari jedna kalendarska godina.

Smatramo da iznos može da ostane takav kakav je, da to bude 20 prosečnih mesečnih zarada u Republici Srbiji, ali je zaista neophodno da eliminišemo svaku moguću dilemu oko načina kako će neko shvatiti ono što u zakonu piše, jer će to sve biti predmet kontrole, o čemu ćemo govoriti u daljem toku rasprave.

Zahvaljujem, gospođo Čomić.

Radi javnosti moram da kažem da je SNS taj stav u kojem se predviđa mogućnost da pravno lice može da političkom subjektu da za redovan rad 200 prosečnih mesečnih zarada svojim rešenjem brisala i u čitavom zakonu brišemo rešenja o donaciji pravnih subjekata političkim strankama, ali borimo se za društvo u kojem će biti sve manje siromašnih, sve više onih koji će moći da daju prilog za ideju, a verujemo i za kvalitetnu ideju. Ali, to je već posao svake političke stranke, pojedinačno.

Mi smo, kao sopstvene izvore izdvojili posebno i odvojili, od posedovanja i raspolaganja nekretninama zato što se principijelno zalažemo da se političke stranke ne mogu baviti komercijalnim delatnostima, ni privrednim delatnostima, pa time ni rentijerstvom nad imovinom kojom raspolažu, a o tome ću govoriti kada taj amandman dođe na red. Zato smo u članu 11. razradili sopstvene izvore prihoda i rekli smo da su to prihodi od promotivnih aktivnosti i zaduživanje kod banaka i drugih finansijskih organizacija.

Prihodi od promotivnih jesu: prihodi od prodaje publikacija, simbola i drugih oznaka stranke. Kažemo da ne mogu da obavljaju bilo koje druge delatnosti, dakle, komercijalne, niti mogu da budu vlasnici, ni osnivači privrednih društava drugih pravnih lica, niti da poseduju akcije i udele u drugim privrednim društvima, ali ako ih steknu nasleđivanjem ili legatom oni su dužni da to prijave nadležnom organu koji je i u ovom slučaju Agencija, dužni su i da ih izlože prodaji, te nasleđene ili dobijene uloge, ali ono na šta želim da obratite posebnu pažnju jeste, da se zaduživanje kao način sticanja, ne privatnog izvora kako ste ga vi definisali, nego, sopstvenih izvora nametnuo načinom obraćanja građanima. Troškovi kampanje su u današnjem civilizovanom društvu postali zaista značajni troškovi.

Način obraćanja, zakupljivanje minuta, termina, reklamnih panoa za oglašavanje, zahtevaju izuzetno velike troškove, pa je i zaduživanje, ali i praksa, za koju neki ne znaju da je pedesetih godina uvedena i u ostalim zemljama na koje želimo da ličimo, u smislu, da se javnim izvorima finansiraju političke kampanje, daje vam za pravo da, ako verujete u sebe, uložite i, uzimajući kredit, u nešto što se zove bavljenje, sprovođenjem jedne ideje. I to se u analogiji, a ne u praksi, ne razlikuje od onog ko uzme kredit pa je to njegova obaveza prema banci da razvije neki sopstveni posao, da se bavi poslom koji voli, da od njega može da živi i da u njemu može da uživa.

Za one koji misle da je politika način bavljenja poslom od kojeg treba samo da zarade, razumem protivljenje mnogim rešenjima koja se ovde iznose, ali i način da snosite rizik za ono što govorite, način da snosite rizik, ali i verujući u sebe, preuzmete finansijsku obavezu da bi jednu kampanju sproveli, jeste u današnje vreme moguće, važno i potrebno da postoji u ovakvom Zakonu, kao što se, s druge strane, ne zalažem ni da pojedinac, ni da država živi mahom od kredita, ali su uslovi takvi da niko ne može prihodima u punoj meri da pokrije svoje sopstvene rashode, makar u isto vreme i u istoj meri, ali u svakom slučaju ne treba razvijati svest da se može živeti van granica svojih mogućnosti. Hvala.

Kao što sam malopre i najavila, mi smo u članu 14, koji inače govori o zabrani sticanja prihoda od komercijalne delatnosti, prebacili onaj deo koji je vezan za raspolaganje nepokretnostima i izvodeći svoju ideju dosledno, da politička stranka treba da se bavi političkom aktivnošću, a ne komercijalnim, privrednim i bilo kakvim sličnim delatnostima, pa smo promenili taj član 14. i on po nama treba da glasi na sledeći način: ''Zabranjena je nabavka i korišćenje postojećih nepokretnosti i pokretnih stvari radi izdavanja u zakup i obavljanja komercijalnih delatnosti.'' U drugom stavu smo rekli: ''Sticanje sredstava od promotivne aktivnosti prodajom publikacija, simbola i drugih oznaka stranke dozvoljeno je pod uslovom da se prodaja vrši samo fizičkim licima za lične potrebe po  unapred određenim cenama koje mogu biti uvećane do 5% po jednom predmetu.''

Znači, izbegli smo onu situaciju da neko može jednu značku da proda za 10.000 evra ili da može jednu knjigu da plati 1.000 evra, već da se zaista u odnosu sa biračima, kojima se obraćamo, u prodaji tih promotivnih elemenata nastupi na način da oni znaju koliko šta plaćaju i da finansiranje, prilozi, članarina budu odvojeni onako kako to i treba. Ali, šta je posebna težina ovog člana?

Nepokretnosti kojima neke političke stranke u Srbiji raspolažu, po pravu, koje se ne može nazvati pravednim, po nasleđenoj imovini, a reč je u najvećoj meri o SPS, koja je nasleđem od Centralnog komiteta SK KPJ, kako se to već zvalo, pa svih ostalih mutacija koje su imali u svom političkom, kad kažem mutacija ne kažem ni u kakvom pežorativnom smislu, nego u promenama koje su imali, raspolažu ogromnom imovinom koja se izdaje u zakup fakultetima, od kojih istovremeno vlast, ne vlast, nego korisnici zakupa dobijaju akreditacije.

Koriste i razne druge organizacije koje od stranke na vlasti očekuju neku, takođe, korist koja se može materijalizovati pored ove koja se zove zakup, odnosno izdavanje viška nepokretnosti i plus neke druge koristi, protiv kojih se mi borimo, kao nešto što je korupcija u političkom životu.

I, u trenutku kada se svi pitamo kakvim ćemo to zakonom izaći pred građane, pre svega, ne pred Evropu, rešavajući goruće pitanje restitucije, u smislu pravednosti, kada nam je ispražnjen budžet, kada je potrošen onaj deo od 5% koji se svojevremeno izdvajao iz procesa privatizacije, kada kažemo da ćemo završiti privatizaciju i da neće ostati ničeg materijalnog da se obeštete oni koji su sticali svoju imovinu generacijama, zaista ne vidim način, sem da neko dosledno želi da izvede partijsku delatnost kao jedinu unosnu i jedinu dobru i pametnu investiciju za sebe i svoju decu.

Mislim da je krajnje vreme da se ovom organu, kojem je poveren veliki deo posla, a to je Agencija za borbu protiv korupcije, poveri onaj deo posla u smislu donošenja podzakonskih akata, kako bi se uradio ovaj deo posla, da sve političke stranke raspolažu onim što im je potrebno za delatnost, a da višak ide u zajednički budžetski fond koji će omogućiti restituciju i vraćanje imovine građanima.

Jer, vi se, sa jedne strane, zalažete da svi politički činioci, parlamentarni, neparlamentarni, ne oni preko 5%, nego oni ispod 4%, mogu da dobijaju novac iz tekućih sredstava budžeta, mogu da pristupaju svim sredstvima koja imaju javna preduzeća, javni izvori, da dobijaju prostor za promocije, obuke itd, a, sa druge strane, ono nad čime trenutno važni, bitni činioci drže šapu, e, to ne daju ni po koju cenu.

Gde je tu pravda? Gde je tu logika?

Nemam iluziju da vlast donosi zakon da bi ostvarila pravdu. Isuviše imam godina, iskustva i znanja da bih poverovala da ovim zakonom želite da uvedete pravdu, ali uvedite makar minimum reda i pokažite da vam je makar u minimalnoj meri stalo do onoga što se zove pravda za najveći broj građana Srbije. Hvala.

Sada smo kod ključnog člana zakona, člana 16, gde po osnovnom predlogu vladajuća koalicija, odgovorna i brižna Vlada predlaže, doduše, da to bude od 1. jula 2012. godine, ali da se iz javnih izvora, prema tome, iz budžeta Republike Srbije, za redovni rad političkih subjekata čiji su kandidati izabrani za narodne poslanike, odbornike itd, određuje na nivou od 0,15% rashoda budžeta Republike Srbije, rashoda autonomne pokrajine, odnosno rashoda budžeta jedinica lokalne samouprave. To je predlog.

Važeći zakon glasi ovako: "Sredstva iz javnih izvora koja se obezbeđuju za finansiranje redovnog rada političke stranke čiji su kandidati izabrani za poslanike, odbornike'' itd, ''određuje se na nivou od 0,15% budžeta Republike Srbije", napominjem, ne kaže se ni rashoda ni prihoda, kaže se samo 0,15% budžeta Republike Srbije, a sada ide značajna milionska razlika: "umanjenog za transfere drugim nivoima vlasti i organizacijama obaveznog socijalnog osiguranja". Dakle, osnovica je šira zato što se tih 0,15% iznosa iz budžeta, kojeg zovemo javni izvor, ne umanjuje za ono što se prebacuje za socijalna davanja i nižim nivoima vlasti. Procenat ostaje isti, ali se vrši još jedno dodatno proširenje osnovice. Precizira se da taj obračun sada ide na rashode, što do sada nije bio slučaj.

One koji izražavaju sumnju u razliku koju smo izneli u načelnoj raspravi, da bi po ovom rešenju predlagača, Vlade, a primenjeno na ovogodišnji budžet, iznos koji se zove dotacija za redovni rad političkih stranaka, koji trenutno iznosi 577 miliona dinara, po rešenju koje predlažete iznosio je milijardu i 270 miliona dinara, molim da uzmu olovku i papir u ruke i da zabeleže tri cifre.

Zakon o budžetu Republike Srbije za 2011. godinu, na primeru čega pokazujem bahatost, neodmerenost, neshvatanje za stvarnost, ali i odloženu primenu, što je jedina moja uteha da to nikad neće ni stupiti na snagu, je u sledećem: ova cifra 577 miliona, koliko se trenutno nalazi u budžetu za 2011. godinu je izračunata na sledeći način. Pošto piše 0,15% od budžeta, izuzetno je ove godine primenjena na prihode koji iznose 726,4 milijarde dinara. Kada od tog iznosa oduzmete ono što je zakonom definisano, a zovu se transferi ostalim nivoima vlasti i iznose 67,055 miliona dinara i oduzmete transfere organizacijama obaveznog socijalnog osiguranja, koji iznose 274,2 miliona dinara, dobijate sledeći iznos, dakle, od 726 milijardi prihoda oduzmete transfere nižim nivoima vlasti i socijalnom osiguranju, dobijate osnovicu od 385 milijardi, puta 0,15%, precizno cifru koja stoji u budžetu – 577 miliona dinara za redovan rad političkih stranaka.

Kada se ne bi vršilo ovu umanjivanje i kada bi se primenio zakon kako piše, na rashode koji iznose u budžetu, govorim o zakonom usvojenom budžetu, i pokazujem na primeru za 2011. godinu, cifra na koju bi se primenio procenat koji ste predvideli je 846.919.908.000 dinara. To znači da bi se iznos sa 577 miliona povećao na milijardu i 270 miliona.

Kako ste ga obrazložili u odbijanju amandmana? Ovako ste rekli: „Predlogom zakona predložili smo procenat primeren značaju koje političke aktivnosti imaju u svakom demokratskom društvu”. Da li treba da dam neki komentar? Ako je svaka novina koja se zove žuta štampa svakog dana prepuna stubaca kojima blati ovaj dom, koji bi morao da bude nosilac značaja političke aktivnosti, ako se o svakom poslaniku i o svakoj skupštinskoj aktivnosti može pisati sve i svašta, ako poslanici imaju pet godina platu koju nisu povećali i ako predsednici odbora, zato što su državni službenici, imaju veću platu od poslanika, predsednice Skupštine, predsednika države, da li je to reč o demagogiji, o poslanicima koji nemaju naknadu za ishranu u toku rada, a koji putuju stotinama kilometara?

Ne, neću se držati demagogije, otvoreno kažem – nemojte se podsmevati Srbiji u ovom trenutku i nemojte izigravati naklonost političkim aktivnostima! Ovaj amandman koji sam obrazložila zaista diskredituje zakon u najvećoj mogućoj meri i kompromituje svakog učesnika u političkom životu Srbije. Hvala.

Mi smo u načelnoj raspravi prilično govorili o članu 17, zato što smatramo da svaki poslanik zaista ima jednaku težinu i da nije u redu voditi ovakvu vrstu korektivnog faktora i meriti da se raspodela sredstava u novcu po poslanicima razlikuje u zavisnosti od toga da li je neko osvojio do 5% važećih glasova ili preko 5%.

Smatramo da je potrebno brisati taj stav, a da se stav 1. mora izmeniti tako da se sredstva iz javnih izvora obezbeđuju za finansiranje redovnog rada političkim subjektima koji imaju narodne poslanike, poslanike i odbornike, i da se raspodeljuju u skladu sa članom 16. srazmerno broju narodnih poslanika, poslanika i odbornika, dakle, brisao bi se stav 2. oko ovih koeficijenata i stavovi 3. i 4. koji tretiraju koalicije i vreme prenošenja do 10. u mesecu od strane Ministarstva finansija. Predlažemo da ti stavovi 3. i 4, postanu stavovi 2. i 3.

Pošto smo mnogo o tome govorili, ponoviću najkraće. Sva relevantna literatura, svi ugledni autori koji se bave metodologijom istraživanja troškova finansiranja političkih kampanja slažu se da troškovi rastu, a da stranke ne postaju bogatije, nego da jednostavno način obraćanja postaje skuplji, ali se troškovi mere i obračunavaju prema biračima, odnosno koliko evra u okruženju u kome živimo, u Evropi, košta kampanja po jednom biraču i koliko košta te birače parlamentarni politički život po jednom mandatu, odnosno poslaniku, ali ne onako kako se u vreme robovlasničkih odnosa i najamnih snaga radnik smatrao glavom koju treba zameniti, nego poslanikom kao mislećom glavom koji zaista zaslužuje da bude isfinansiran, jer je već stekao pravo da ima svoj mandat. I neka se obruka, neka promeni mišljenje, neka ga se stide njegovi potomci, neka ga neko pljuje, neka on sam misli da je u pravu, ali dozvolite čoveku da misli i da sve ono što s teškom mukom pređe u unutarstranačkoj hijerarhiji da bi bio na listi, da bi obavio kampanju, da bi se bavio nekim stranačkim radom, da to i valorizuje obraćajući se biračima onako kako je to činio i u kampanji.

Jednom jedinom rečenicom ću reći – nemoj da nekom, zaista, padne na pamet da mene ili Tomislava Nikolića ili nekog upoređuje sa onim ko nikada nije učestvovao u političkom radu, niti vodio kampanju, niti pisao programe, niti išao od odbora do odbora, niti lepio plakate! Ja, spadam u one koji su to radili i bila član najviših organa stranke. I, ne može nas uopšte neko upoređivati sa nekim koje izdajući bilo koga, ko me smatra najamnom snagom, dobio svoj mandat! Isto tako, sutra ko bude na listi SNS ušao sa svojim mandatom kao poslanik zalagaću se da se za njega otvori poseban računi i da sredstva za finansiranje njegovog stranačkog rada idu njemu na račun, da on ima osećaj zajedništva i sopstvenog mišljenja. Jer ako se zalažemo za individuu, kao čoveka koji zna da misli, koji ima osećaj za tim, taj čovek mora da snosi odgovornost i da bude, ako treba, izdan i on izda, ali on mora da zna da li zastupa svoju ideju, i kada prelazi taj ''Rubikon'' treba da zna kome odgovara.

Zalažem se da mandat pripada poslaniku onako kako smo ovde izglasali zakon, ali i da se to naše nastojanje i evropsko dostignuće i dostignuće Interparlamentarne unije Ujedinjenih nacija dosledno izvede i kroz finansiranje stranaka. Hvala.

Kratko ću ponoviti naše zalaganje da se izborno jemstvo kao institut koji treba da posluži nekom pročišćavanju, uozbiljivanju ili dovođenju na neki viši nivo političkog delovanja samog izbornog procesa, prosto, smatramo neadekvatnim i neprimerenim.

Mi smo stava da uvođenje izbornog jemstva onemogućava svu političku konkurenciju da učestvuje u političkoj borbi, i da je neprihvatljivo vaše obrazloženje koje je dato u odbijanju amandmana, a glasi, da je Vlada mišljenja da je polaganje izbornog jemstva, u slučaju kada politički subjekat namerava da koristi sredstva iz javnih izvora za pokriće troškova izborne kampanje, neophodno, kako bi se izbegla zloupotreba sredstava iz javnih izvora opredeljenih za tu namenu.

Imam kratko i jasno pitanje, a zašto se Vlada bavi samo zloupotrebom sredstava iz javnih izvora za ovu namenu, da li su tu najveće zloupotrebe? Zašto niste glasali za razgovor, ne za usvajanje, već za razgovor o izmeni i dopuni Zakona o javnim nabavkama, gde su zloupotrebe sredstava iz javnih izvora ogromne, mere se milijardama dinara i to samo za prijavljene javne nabavke, a za postupke koji se uopšte ne obavljaju, nikome ni reč. Uvodite postupak koji će diskriminisati učesnike, postupak koji je nesprovodiv, a pokazaću vam samo na jednom detalju.

Potvrdu, što podrazumeva izborno jemstvo, o položenom novcu ili bankarskoj garanciji, ili državnoj hartiji od vrednosti, ili hipoteci, treba predati ministarstvu nadležnom za poslove finansija. A, ko će dati dokaz koji se može tretirati potvrdom? Da li RIK, ima li sef gde će da čuva gotov novac, da li ima mašinu za brojanje novca? Bogami, iz nekog iskustva, možda i imaju, jer, radilo se tu sve i svašta. Recite mi, molim vas, koliko traje postupak stavljanja hipoteke, da bi neko mogao u toku proglašenja izbora da se bavi obezbeđivanjem jemstva ili ostalim radnjama koje treba da mu omoguće da učestvuju u izbornom procesu?

Ovaj institut nije namenjen izbegavanju zloupotrebe sredstava, već je namenjen onemogućavanju političke konkurencije i postojeće i neke eventualne da učestvuje u ravnopravnoj trci. Vi pokušavate ostalima da vežete noge, a da vi dobijete prednost u startu koja se zove izborno jemstvo. Mi smo apsolutno protiv toga.

S obzirom na to da smo tražili brisanje izbornog jemstva, kao te navodne garancije za izbegavanje zloupotreba, člana 26. po našem mišljenju treba brisati, jer je u neposrednoj vezi sa članom 25.

Član 33, čije smo brisanje tražili, govori o sredstvima koja su potrebna za obavljanje poslova kontrole troškova izborne kampanje za izbore za predsednika Republike, prema tome, nigde u finansiranju političkih aktivnosti, u definisanju pojmova ne govorite o ovom delu političkog života, sem ovde gde se navodno obavlja kontrola tih aktivnosti i namenjuju se sredstva za izbore za narodne poslanike i za predsednika Republike u iznosu ne manjem od 1% za tu vrstu izbora.

Preračunom smo došli do toga da se najmanje 8,5 miliona, dakle, ne manje od 8,5 miliona dinara za ovu namenu, ali ko zna do koje mere može da bude više, bez kriterijuma ko određuje zašto više i zbog čega, u kom roku, u kom postupku. Smatramo da je potpuno neprimereno da Agenciju za borbu protiv korupcije, imam utisak, želite da iskompromitujete na isti način kako je to urađeno sa svim telima koja je trebalo da se bave borbom protiv korupcije od 2000. godine do danas.

Menjane su nadležnosti, rokovi u kojima je trebalo one da preuzmu određene poslove, evidenciju, menjane su im kancelarije, adrese, sastav ljudi, ali ni u jednom trenutku u punom formatu nijedan od tih organa, kako god da se zvao, nije dobijao snagu da radi, zato što nije bilo političke volje.

Trenutno se suočavamo sa sindromom ''mobinga, prepunog stola'', koji vi radite Agenciji za borbu protiv korupcije. Imam poštovanje prema jednoj nezavisnoj instituciji koje treba da obavi važan posao kontrole troškove u izbornoj kampanji, ali da li može jedna institucija sa toliko mnogo nadležnosti, koja je već iskompromitovana time što je njeno rešenje o tome da niko ne može da vrši duplu funkciju ismejano stvarnošću, imati autoritet da bilo kome šta naloži? A, čiji su pripadnici ljudi koji vrše i dalje duple funkcije nego političkih subjekata u smislu ovog zakona.

Kako im Agencija može naložiti bilo šta, pa kolike god pare da im iz budžeta za to namenimo? Dakle, problem je neiskrenost i želje da ta organizacija bilo šta uradi u smislu nekog organizovanijeg nastupanja na političkoj sceni, neke veće kontrole. I, nije neosnovano pitanje i što neko kaže "Evropa", pitam ja isto ono što pitaju i drugi – da li vam je Agencija za borbu protiv korupcije opremljena ljudima, da li su oni obučeni i koje su posledice u slučaju nedostavljanja izveštaja ili kršenja propisa na drugi način? To je citat onih na koje želimo da se ugledamo.

Dokaze imamo mnogo više, mi sami među nama, nego što to i oni mogu da nam ponude. Pa, da li je dovoljno samo reći – izdvojićemo neka sredstva, a u razgovorima kada se ovaj zakon radio, Đorđe Vuković je izjavljivao da po jednoj opštini jeste potrebno između šest i sedam hiljada evra za kontrolu troškova izbora. Pomnožite sa brojem opština, uzmite redovne i vanredne izbore, pitam ja vas – da li imamo sredstava da stvaramo ovakvu zbrku, a onda ustanovljavamo institucije koje tu zbrku i te čvorove treba da raspetljavaju, a mi njima ne obezbeđujemo pre svega političku odlučnost da raščiste sa pojavama koje su evidentno negativne i kompromitujuće za sve nas? Zato što nas niko nije uverio da će oni to moći da urade, niti da će honorarni saradnici moći to da urade. Mi smatramo da je potrebno brisati član 33.

Gotovo da nikome nije moglo da promakne ovo nelogično rešenje po kojem dva nezavisna regulatorna tela, nezavisne institucije formirane u Narodnoj skupštini za specifičnu vrstu poslova ne mogu jedna drugoj da daju poslove, pogotovo na način i rečnikom kako to, na primer, treba da kontroliše Agencija politički subjekt, gde kaže – može da dođe kad god hoće, svi izveštaji moraju da joj se dostave najdalje u roku od tri dana i da taj zahtev za kontrolu, recimo, knjigovodstvene evidencije, ne bude ni obrazložen.

Da li vama može neko da zakuca na vrata, da ne kaže zašto je došao? Da li su svi kriminalci unapred krivi ili postoji nešto što se zove pretpostavka nevinosti i u političkom životu? I malo je to, nego čak dajete pravo Agenciji za borbu protiv korupcije da Državnoj revizorskoj instituciji nameće neke poslove sa terminologijom ''na zahtev''. Da li se sećate drage moje kolege, kada sam jednim amandmanom u ime Poslaničke grupe SNS tražila da Narodna banka svoje statističke podatke, kojima raspolaže, dostavlja Republičkom zavodu za statistiku ili organu nadležnom za statistiku, kako se zvalo u zakonu, pa to nije bilo dozvoljeno, jer je Narodna banka posebna institucija i u ime nezavisnosti svojih posebnih kapaciteta i troškova za pribavljanje nekih dokumenata, podataka, ispalo je da to ne može?

Prema tome, saradnja je neophodna, međusobna saradnja svih institucija organa, da bismo došli do nečeg što se zove čist politički teren, ali, tamo gde je to, mogla bih reći, bezazleno, kao podatak koji treba da se statistički obrađuje, nismo mogli. Pa, čekajte je li ovo ista država? Jesmo li isti ljudi? Je l' jedna Vlada predlaže ove zakone? Dajte da sačuvamo ugled DRI koja je zaista napravila neki pomak, ali i pomozimo i Agenciji za borbu protiv korupcije da ustanovi pravila svog rada, ne na, ne zamerite terminu, "kaubojski način", nego na zakonit, poštujući hijerarhiju državnih organa. Hvala.

Član 40, kao i prethodni član 39, hteli smo na jedan poseban način da uredimo u smislu kaznenih odredbi, a dosledno izvodeći svoju ideju da pravni subjekt u stvari jesu i političke stranke i koalicije kroz član 39, pa se ne bi dešavali problemi o kojima su ovde govorili neki poslanici – da član 39. definiše odgovornost samo političkih stranaka, nego zaista treba da definiše odgovornost svih.

Međutim, ono na šta želim da ukažem posebnu pažnju to je sledeće. Uveli smo u članu 40. odgovornost pravnih lica koja finansiraju političke subjekte, zato što smo u svojim predlozima izuzeli pravna lica kao moguće davaoce priloga, ali smo uveli jednu novinu koja je potrebna nama kao društvu i Vladi kao izvršnoj vlasti.

Mi smo za član 17. stav 4, gde se propisuje obaveza nadležnog organa koji treba da uplati političkim strankama sredstva za redovan rad, a do 10. u mesecu, predvideli kaznu primerenu i po visini, dakle, u iznosu od 50 do 150 hiljada dinara kažnjava se odgovorno lice nadležno u ministarstvu koje treba da prenese finansije strankama za redovan rad, da se ne bi dešavalo da postoji odgovornost i za one koje primaju sredstva i za one koje daju, ali nikada i nigde ne postoji ta paralela, ta kontraravnoteža za one koji treba da primenjuju zakon.

A, razlog da propišemo kaznene mere za odgovorna lica u tom organu upravo jeste praksa, o kojoj smo malo i danas govorili, gde je različitim tumačenjem Ministarstva finansija došlo do – još uvek nismo utvrdili kada se grešilo ili kada je strankama uplaćivano više, ili onda kada im je uplaćeno manje, a da se u zakonskim odredbama apsolutno ništa nije promenilo.

Dok mi ne uvedemo odgovornost i izvršne vlasti da nam dostavi budžet na vreme i da bude prisutna u smislu razgovora i rasprave neće parlament biti mesto gde će se zakoni donositi. Mislim da javna slušanja, javna rasprava mogu da budu predradnje za ono što se dešava ovde, ali ne mogu da zamene parlamentarnu raspravu, ne mogu da budu odgovorni svi oni koje vlast, koja ima silu kroz zakon i kroz represivne mere, i sama ne pokaže određenu meru odgovornosti za obaveze koje ima po zakonima.

Mislim da jedan trenutak od kada treba da počnemo i od Vlade da tražimo odgovornost jeste upravo ovaj, i u tom smislu sam i napisala dodatak ovom amandmanu na član 40. Hvala.

Sa članom 41. zakona, čije smo mi brisanje predložili, propisano je posebno produženje roka zastarelosti koji se razlikuje od roka zastarelosti koji je propisan Zakonom o prekršajima, pa mi smatramo da je to u suprotnosti sa ustavnim načelom jedinstva pravnog poretka, na šta je Ustavni sud do sada već reagovao, i da je zaista, evo, odlukom 231. od 2009. godine, iz tog razloga proglasio neustavnim više odredbi Zakona o javnom informisanju kojima su menjana pravila Zakona o prekršajima.

Mislim da bi to javnost trebalo da zna, da bi Vlada morala da tretira, kao i predlagač, svoj Ustavni sud i odluke koje donosi, jer ako ne poštujemo organ koji tumači i sprovodi Ustav, a koga ćemo poštovati? Da l' nećemo građane?

Član 45. govori o roku u kom će se doneti podzakonski akti vezani za ovaj zakon. Vlada sebi određuje rok od šest meseci za tu vrstu posla od dana stupanja na snagu ovog zakona. Zaista ne razumem da mi jedan ovakav zakon razmatramo po hitnom postupku, a onda ostaje rok od šest meseci za donošenje podzakonskih akata. Pa, zar podzakonski akti nisu preciziranje osnovnih rešenja koja već postoje u zakonu, zar oni već nisu skicirani rešenjima koja su data u osnovnom zakonu?

Posebno je neprihvatljivo, tražili smo da se stav 2. koji kaže – da će se do donošenja akata, tih podzakonskih, primenjivati do podzakonski akti po postojećem zakonu, ali koji nisu u suprotnosti sa ovim zakonom. Dakle, šest meseci je rok za donošenje podzakonskih akata, za zakon po hitnom postupku, a do tad ono što nije u suprotnosti iz postojećeg zakona može da se primenjuje.

A, ko će to da procenjuje da li je u suprotnosti postojeći sa ovim. U kom postupku? Koji organ? Kako će oni koji su tim oštećeni i pogođeni moći da zaštite svoja prava. To je razlog zbog kog smo tražili da se briše ovaj stav 2, a da se rok od šest meseci zameni uobičajenim i primerenim rokom za donošenje podzakonskih akata od 60 dana.

Ono što je najzanimljivije, to je da zakon stupa na snagu odmah, podzakonska akta šest meseci, a onaj deo koji se tiče finansiranja, on će stupiti na snagu 1. jula 2012. godine.

Prvo, nije normalno da napišete da ovaj zakon za primenjivanje ne iziskuje posebna sredstva u budžetu, ako smo dokazivali da će se izdvajati dvostruko veća sredstva. To može da bude samo jezički tačno zato što će u sledećem budžetu biti izdvojena sredstva, ali će ona biti višestruko veća.

Da li ima nekog pametnog da mi objasni logiku da na polovini budžetske godine uvodite jedan propis koji se tiče finansiranja političkih aktivnosti. Šta je razlog? Kad se obave izbori treba krenuti i nekome natovariti novu obavezu da biste vi kao opozicija imali mogućnosti da se bavite političkom aktivnošću. Da li je to jedan od razloga?

Ako uopšte menjate zakon u delu finansiranja, za što se ne zalažem, morao bi važiti od početka budžetske kalendarske godine. Sve drugo je potpuno besmisleno.

Član 47, u režiji predlagača, glasi ovako: ''Ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja'', dakle, stranke neka budu spremne i politički subjekti, grupe građana nešto malo manje, i koalicije isto tako, ali stranke da, na kontrolu, članovi 16. i 17. će stupiti na snagu 1. jula 2012. godine, a kao što rekosmo, podzakonski akti u roku od 60 dana, odnosno 6 meseci, a po našem predlogu je 60 dana.

Pa, da li vi smatrate da su svi spremni, odnosno oni koji treba da budu kontrolisani kao politički subjekti, da za njih nije potrebna nikakva priprema, njima je dovoljno 8 dana i spremno će dočekati Agenciju, koja može bez obrazloženog zahteva da traži svaki dokument i da krene u kontrolu. Ali, zato Vladi, koja ima kapacitete, ima zaposlene, njoj treba ostaviti 6 meseci predaha da pripremi podzakonska akta, a posle izbora videćemo da li će ova odredba o dvostruko većem izdvajanju, koje ste predvideli, uopšte biti na snazi?!

Zaista, mislim da je jedino pravo rešenje ono koje smo predložili našim amandmanom, a to je, da se zakon primenjuje od 1. januara 2012. godine u celosti, jer jedino to, u ovako lošem zakonu, stavlja u jednak položaj Vladu kao izvršni organ, Agenciju i političke subjekte, koji i jesu predmet ovog zakona.