Jedan pogled na Zakon o javnoj svojini koji ću izneti, mislim da se u priličnoj meri razlikuje od onoga o čemu se u javnosti uglavnom govori.
Uverena sam da je iza priče Vojvodine i osamostaljivanja železnica, u stvari, skrivena, a ne mogu da prepoznam da li je površnost ili namera zakonopisaca da ostane neuređeno evidentiranje, raspolaganje, otuđivanje i ostali teretni poslovi i postupci u vezi sa javnom svojinom.
U obrazloženju sami priznajete da ovaj Zakon o javnoj svojini jeste bilo potrebno doneti. Ja ću izneti razlog koji mi kao ekonomisti najviše smeta, zato što su u dosadašnjim rešenjima sredstva u državnoj svojini koje koriste, npr, javna preduzeća i društva kapitala, praktično dvostruko vođena.
Zašto niste objasnili koja je posledica takvog dvostrukog vođenja i evidentiranog kapitala i sredstava u svojini države, a npr, kod javnih preduzeća? Da li je bilo koju vrstu troška ili štete to proizvodilo za državu? Da li je dvostruko vođenje jedne te iste imovine proizvodilo uvećane neke bilanse, podatke o bilo čemu? Na primer, kada imate filijalu banke i njen centralni račun, i ako se isti novac pojavljuje na dva mesta, pa kada i filijala i centrala emituju kredit iz istog novca, to se zove emisija i to se zove štampanje novca, zato što se iz jednog te istog evidentiranog novca, to dva puta uzima kao izvor iz koga se može emitovati kreditni potencijal.
Šta je u smislu ovog zakona i u smislu ove svojine dvostruko prikazivanje? Ne mogu da verujem da ste radili Zakon o javnoj svojini, a da niste pročitali sve dileme uvaženih ekonomista, neki još uvek sede u vašim krugovima, koji su 1999. godine u radu o Zakonu o javnim preduzećima iznosili dileme evidentiranja kapitala i prikazivanja u bilansima i ono što se zove delovi države, gde vi kroz ceo zakon nazivate, ne nosioci javne svojine, nego ih sve vreme zovete – republika, pokrajina, lokalna samouprava, valjda da bi zakon izgledao glomaznije.
Apsolutno niste dotakli suštinski problem, da li država i dalje želi da zadrži pravo raspolaganja. Kada kažem država, mislim na Republiku Srbiju. Pravo raspolaganja nad tom državnom svojinom, a objasniću šta je državna svojina, ili svojina javna koja se sada ovde ovako pojavljuje definisana. Da li ta Republika kao država želi da zadrži i pravo raspolaganja, i pravo otuđivanja, i pravo prenosa drugom pravnom subjektu, ali i pravo promene namene? U tom slučaju, a to je trebalo da bude do sada, javno preduzeće i bilo koji drugi korisnik, ili nosilac prava korišćenja ovom imovinom, nije mogao uopšte da evidentira takvu imovinu u svom bilansu. Mogao je samo da je vodi vanbilansno. Ne možete jednu te istu stvar da prikažete dva puta, niti mogu da raspolažu, otuđuju, menjaju namenu i preduzeća, npr, i Republika.
Ovde dosledno izvedenu odluku države čime želi da raspolaže ona, a na koji način želi da obezbedi kontrolu raspolaganja nad sredstvima koje će preneti, mi u SNS se zalažemo pre svega za lokalni nivo, odnosno lokalnu samoupravu, a to ovde nije dosledno izvedeno. Ni terminologijom, ni jasnom definicijom šta je otuđenje, pribavljanje i šta je javna svojina, a posebno šta su mreže. Raduje me da ste amandmanima razgraničili šta su dobra od opšteg interesa, a šta su dobra u opštoj upotrebi. To je bilo neophodno. I mi imamo isti takav amandman.
Postoji još mnogo otvorenih stvari koje me dovode u dilemu, da li uopšte republička Vlada jeste iskreno za decentralizaciju. Ne bih rekla da jeste. Ako radimo decentralizaciju sa republičkog nivoa na niže, zašto ostavljate da to bude centralizacija pokrajine? To mora da bude vlasništvo i svojina do nivoa lokalnih samouprava, a da nivou pokrajine ostane onaj neophodni deo transmisije, evidencije i obuhvata koji zaista iskreno i dosledno sprovodi decentralizaciju.
Izneću svoj strah, daj bože da bude neopravdan, ali mislim da je osnovni razlog za donošenje Zakona o javnoj svojini mogućnost lokalnih samouprava da se zadužuju i da emituju municipalne obveznice o kojima se godinama priča. Ne bih volela, jer je život od kredita zaduživanje i nepostojanje realnog osnova za razvijanje lokalne samouprave, Republike i bilo kog nivoa vlasti uopšte, u nekom izvorištu koje se zove realna proizvodnja, ili bilo šta drugo, nego da se ponovo svodimo na zaduživanje, koje omogućuje, a vi ste upravo rekli, to da može EPS sam da založi svoju imovinu, a da to ne radi Republika umesto njega.
Nema nikakve razlike upravo zbog obrazloženja koje ste dali u samom zakonu, a to je – neistina je da posledice troškova ovog zakona neće trpeti građani, već oni koji će trebati da upisuju pravo korišćenja raspolaganja, itd. Vi to kažete ovako – posebni troškovi primene ovog zakona vezani su za postupak upisa javne svojine i biće obezbeđeni u budžetima nivoa nižih državnih vlasti na koje se određena javna svojina prenosi i za privredne subjekte čiji je osnivač država, oni će takođe imati troškove upisa prava svojine, ali kažete, za građane primena ovog zakona neće stvoriti posebne troškove.
Kako se formiraju budžeti i javnih preduzeća i kako se formiraju budžeti samouprava lokalnih, pokrajinskih i republičkih? Kako, nego onim što građani kroz poreze, kroz davanja takse i sve ostale fiskalne i ostale prihode uplate kroz cenu proizvoda ili direktnog plaćanja neke usluge koju država uvodi.
Znači, trošak je evidentan, nešto ćemo upisivati. Šta će biti korist? Da ne bude samo korist mogućnost zaduživanja, jer to nije korist, bojim se da će to biti ne šteta, ali veliki trošak nekog budućeg razvoja.
Da li ste obezbedili ovim zakonom mogućnost da taj ko se zaduži, da ne može da ono što se zove dobro od opšteg interesa založi ili da otuđi? Ne, niste na dovoljno dobar način. Svesni ste opasnosti koja postoji i kažete da postoji ograničenje od izvršenja, znači da ta dobra u opštoj upotrebi ne mogu da budu predmet izvršenja, ali to ne izvodite dosledno. Imamo amandmane kojima poboljšavamo taj deo zaštite svojine svih nas.
Ono što smatram posebno problemom sadrži se na kraju. Član 84. govori o konvalidaciji stav 2. čak ste tako i naslov dali tom zadnjem delu zakona, gde vi u stvari pokušavate da konvalidirate poslove koji nisu urađeni u skladu sa propisima, a to znači da ozakonite ono što je nezakonito. Šta je to nezakonito? Pa, uglavnom pribavljanje, otuđivanje, prenamena, zamena i ostalo raspolaganje sredstvima svih nas, sredstvima u javnoj svojini i kažete da će sada Vlada da odluči i da uradi ozakonjenje nekih od tih radnji.
Znači, umesto priče da li će neki kanal, deo železnice biti predat Vojvodini na upravljanje, koji će, sada kažete u nekim segmentima, upravljati bolje, priznajte da je osnovni problem što će neke nezakonite stvari postati zakonite i priznajte nam i usvojite amandmane kojima niste čak ni dobro definisali ono što je 1998. i 1999. godine definisano kao mreža, a ovde je u članu 11. zakona opisano, gde ste malo amandmanima poboljšali, ali ste u stvari ispustili da definišite u skladu sa savremenim dostignućima sve ono što se zove mreža u opštoj upotrebi, a ne mreža koja služi nekom pojedincu, pa kao takva može da ostane u njegovom privatnom vlasništvu. Evo na primer, to je taj član 11. gde mi ukazujemo da to mora da bude definisano na sledeći način - da je mreža skup nepokretnih stvari namenjenih prenosu materije, elektronskih signala i energije radi njihove distribucije korisnicima i odvođenja do korisnika, kao i skup stvari namenjenih kretanju prevoznih sredstava radi pružanja usluga korisnicima.
Definiciju koju ste vi dali u članu 11. ostavila je izvan svog domena i opsega definisanja čak i železnicu. Železnica se pojavila samo u zahtevima iz Vojvodine, iz pokrajinske administracije. I onda ste se setili da je negde nabrojite. Ali, vi ste na ovaj način ostavili van opsega definicijom prethodnom čak i gradski prevoz. Da li vam je čak i novom definicijom obuhvaćena infrastruktura neophodna za prevoz putnika tramvajima i trolejbusima? Jeste vi napisali - puteve, ali niko nije pomenuo, na primer, da postojeća tračnica ili neke buduće izgrađene jesu nešto što mora da bude definisano kao mreža, a samim tim i zaštićeno i pod posebnom brigom Republike.
Da li ste pomenuli podzemnu železnicu? Ne, niste uopšte. Ono što me posebno brine, to je što ste ulaganje kapitala, čitav dan pričate o nekom preduslovu za Zakon o koncesijama i o preduslovu za Zakon o privatno-javnom partnerstvu, a vi ste u stvari, na primer, ograničili u stavu 14. ulaganje kapitala. Kako? Rekli ste da nosilac prava javne svojine može sredstva u javnoj svojini da ulaže u kapital javnog preduzeća i privrednog društva, ali ne i npr. kroz komanditno društvo. U čemu je razlika? Čak i kad smo govorili o Zakonu o privrednim društvima, koji zaista smatram najvećim grehom ove vlasti, jer jedan sistemski, veliki, ozbiljan zakon nije urađen kako valja i propuštena je prilika da se mnoge stvari postave sa korenima i sa osnovom tu gde treba na pravi način. Evo, vi to radite i ovde.
Niste ispravno definisali ni uspostavljanje susvojine. Vi čak kažete da se ona može utvrditi na način ne tako da se ona zakonom definiše, nego imate jednu formulaciju koju kažete kao – susvojina određena zakonom. Ne može, donosi se zakon koji određuje susvojinu. Zakonom se proglašava nešto dobro od opšteg interesa.
Zašto je došlo do takvih nedoslednosti, opet ne znam, površnosti ili namere? Zato što ste vi čak i u samom nazivu zakona, u članu 1. Niste hteli da definišete šta su osnove za normiranje u ovom zakonu koji treba da proizvede neke pozitivne efekte na građane Srbije i na sve nas, da definišete pravo javne svojine, ali pravo nosioca javne svojine, od kojeg upravo zavisi oblik, znači, pravo nosioca. Vi nećete da ga nazovete jednim imenom – nosioci javne svojine, nego sve vreme govorite i pišete – republička, svojina pokrajine i lokalno. Zašto se to ne bi moglo zvati – nosilac prava svojine? I postupak uspostavljanja tih oblika javne svojine treba jasno da pokaže već u prvom članu šta je tema i predmet ovog zakona.
Mnogima nije jasno šta je javna svojina. Odbrani ću vas i da kažem da je definisanje opšteg interesa i onog što se zovu dobra u opštoj upotrebi najteže za definisanje i zakonsko normiranje. To zna svako ko se bavi ovom materijom i to je opšte poznata stvar. To jeste bio problem, ali ne nerešiv.
Šta je problem? Vi ste definiciju Javne svojine dali u članu 2, ali u ostalim članovima je ta definicija tako dvosmislena i nejasna, da se postavlja pitanje – da li postoji neka svojina Republike koja nije javna svojina, tim pre što je prethodnim rešenjima iz 2008. godine pravljena razlika između javne svojine Republike Srbije i svojine Republike Srbije?
Vi niste pokušali ni da definisanjem osnovnih pojmova eliminišete onu mogućnost za dvosmislenost, različita tumačenja i pogrešna, što mene najviše brine.
Ako se držimo onog osnovnog tumačenja Ustava, važećeg, i jezičkog značenja u pravu, proizilazi da je svaka državna svojina u stvari javna svojina. Međutim, neophodno je da odmah date posle te definicije i definiciju šta su to imaoci svojine, titulari. To nije strana reč, titular svojine i mogli ste olakšati sebi pisanje i razumevanje zakona svih nas, a ne da sve vreme vršite to i takvo nabrajanje.
Zašto to niste uradili? Ako, na primer, građanima objasnimo ovako – da je pravo raspolaganja i korišćenja svojinom gotovo jednako raspolaganje i korišćenje, setite se kad dobijete od nekoga automobil da vozite, vi ga koristite kao da je vaš. Kakve to veze ima što se ne vodi na vas, ako vi imate ovlašćenje da uredno vozite taj auto? Čak kad napravite štetu vas mnogo briga, to će da uradi vlasnik. To je pravo korišćenja. Umesto da to pravo definišete za Republiku na način da ona može da ga, sem onog što se zove ulog u nematerijalnim stvarima, pretvori u akcije, da na osnovu toga ima dobit ili kad dajete na korišćenje neku javnu svojinu, da li to može da vodi, na primer, javno preduzeće u svojim knjigama kao trošak, jer vam plaća zakup, ne, vi ste to ostavili potpuno otvoreno svih ovih godina unazad kako je i bilo, a spremni ste svi da to kritikujete.
Šta je još jedan od propusta? Članom, na primer, 16. vi ste izuzeli od prinudnog izvršenja nešto od dobara, ali niste sva dobra od opšteg interesa. Rekli ste proglašena su kao takvim nekim od zakona. Sad ste vi amandmanom nešto malo to proširili, ali naveli ste samo neke, rekla sam šta ste propustili da navedete kao dobro od opšteg interesa u smislu mreža, pa ako to ne izuzmemo od izvršenja, pa sutra, kad se zaduži neka lokalna samouprava, evo grad Beograd, ne bude bio u prilici, ne daj Bože, ali teoretski je moguće da se desi, ne bude mogla da vrati kredit, predmet izvršenja za ne vraćanje kredita mogu da budu trolejbuska infrastruktura, odnosno mreža, zato što niste ovde nabrojali da je to ne sva opšta dobra, uopšte nije izuzeto od izvršenja. Molim vas, u trenutku dok je ovo aktuelno obratite pažnju na ovakve primedbe.
Nemam mnogo vremena, samo ću da kažem još jedan detalj. Članom 21. napravili ste pravi galimatijas, u smislu da li pravo korišćenja može biti ne novčani ulog u pravima, zato što ovo pravo uopšte ne može da bude predmet prinudnog izvršenja, a vi uopšte niste imali na umu, a znate da kada se osniva preduzeće, pogotovo od strane države ili nekog nižeg nivoa vlasti, da prava mogu da budu i nematerijalna i ne novčani ulozi. Kako će se na njima raditi izvršenje? Pošto vi tu predviđate sticanje udela na osnovu tih i takvih ulaganja, da li možete da steknete ili povećate udeo u društvu na osnovu prava korišćenja? Ne, ne možete, zato što sam maločas iznela primedbe na to.
U minutu koji mi je ostao, način kako ste izuzeli sredstva bezbednosti, ono što je vojna namena, ono što koriste specijalne službe, BIA i ostalo, prosto je nedopustivo. Sve što Zakon o javnim nabavkama dozvoljava, traži i zahteva da bude u principu otvorenog postupka nabavke, mora i u ovom delu gde je to moguće da bude za javnost transparentno i javno, a samo deo koji je zaista problem bezbednosti treba da ostane, vi znate i po kojim direktivama EU, zakonom definisan u jednom drugom postupku. Znači, problem javne svojine nije da li će Vojvodina imati jednu železnicu ili međuregionalni put, nego da li se sredstvima Republike Srbije uopšte gazduje, da li se prenamena, zamena, davanje bez naknade bilo kome, vrši na takva način da štetu ne trpi država Srbija, građani Srbije i budžet Republike.
Mnogo toga je otvoreno. Imaćete prilike da, kroz amandmane koje smo podneli, popravite.

Iskoristiću pravo iz člana 286. da ponovo pokrenem pitanje dvostrukog zaduživanja preduzetnica porodilja preduzetnica i to u slučaju koji je pokrenut još polovinom 2010. godine, sa pitanjem Vladi da li će ministar finansija, gospodin Cvetković, u dogovoru sa predsednikom Vlade, gospodinom Cvetkovićem, konačno ispuniti obećanje dato u pregovorima u trenutku usvajanja socijalnog sporazuma između Vlada Srbije, Unije poslodavaca i Sindikata kada se jednim članom tog sporazuma Vlada Srbije obavezala da će nastali nesporazum odnosno spor rešiti u korist preduzetnica porodilja?
Protiv ovakvog postupanja Poreske uprave koja drži da je jedina u pravu, nastupa, deluje i pokušava da problem reši oko 30 ženskih organizacija, Unija poslodavaca, mediji i na kraju se i Zaštitnik građana, Saša Janković, svojom preporukom uključio u rešavanje ovog problema, konstatujući da Poreska uprava krši prava preduzetnica porodilja.
Strašno je, ali činjenica je da Poreska uprava ne postupak čak ni po ovoj preporuci Zaštitnika građana i u jednom vrlo neobičnom obrazloženju proizilazi da niko od onih koji na ovo imaju primedbu nije u pravu, sem Poreske uprave.
Danas je hrabrost biti preduzetnica. Danas je hrabrost biti majka. Ne vidim razlog da im pozitivnim tumačenjem zakonskih propisa ne omogućimo tu i hrabru i časnu dužnost. Hvala.

U kratkom izlaganju gospodina Ćirića nisam čula da je nešto mnogo, čak ni da je pomenuo, ali moguće da mi je od buke promaklo, kredit, odnosno sporazum o zajmu između Republike Srbije i Međunarodne banke za obnovu i razvoj, drugi programski zajam za razvoj javnih finansija.
Hoću upravo od njega da počnem priču o tome da smo dobili, neposredno posle usvajanja Zakona o finansiranju lokalnih samouprava, koji dovodi u pitanje fiskalnu održivost i stabilnost u našoj zemlji, dobili predlog dnevnog reda gde govorimo o dve nazovi garancije, ali ja ih ne bih nazvala baš garancijama, nego možda malo i kreditima, obrazložiću zašto. Dobijamo dva nova zajma koja jedino mogu da pohvalim kao nešto što može privredi da pomogne, to je ono što se zove finansiranje malih i srednjih preduzeća i ovo nije prvi put, da usvajamo ovakav zakon, ovo je kontinuitet jedne vrste pomoći našoj privredi.
Da li bi konačno moglo da počne dolaženje u Skupštinu sa novim zaduženjima u jednu najmanju moguću projekciju opterećenja za budžet u smislu javnog duga. Da li mi, kao građani Srbije, kao poslanici, imamo pravo da znamo da li će Srbija biti u stanju da vraća obaveze koje stvaramo danas na ovoj sednici novim zaduživanjima. Ovaj za održavanje javnih finansija je meni posebno zanimljiv, ali i dve garancije koje dajete za "Fijat" i garancije za "Srbijagas" koja će se pojaviti na sledećoj sednici.
Zaintrigiraću javnost vašim podacima. Na primer, pošto govorimo o dve garancije za "Fijat", kada na teret budžeta ono što ne bi smelo da bude isplaćeno, jer je samo garancija, pa je u krajnjem slučaju onaj ko garantuje dužan da plati za onog za koga garantuje, u Srbiji je u stvari postala praksa da garant unapred isplaćuje garanciju koja bi eventualno mogla da padne na teret Republike Srbije. Dokaz za to je da ste za Puteve Srbije u 2010. godini iz javnog preduzeća "Železnice Srbije", a sa obrazloženjem kako bi izbegli troškove prouzrokovane kašnjenjem kao i sve potencijalne troškove koji se mogu javiti u vezi sa aktiviranjem garancija, vi unapred platili obavezu po kojoj niste prvi dužnik. Dovodite u pitanje opšti smisao garancija ili varate nas kad kažete – ovo je garancija, a odnosite se prema tim garancijama kao da ste dužni po kreditu. Znači, nije svejedno da li sami podižete kredit ili garantujete za nekoga. Kako vi to veštom upotrebom reči obrazlažate javnosti Srbije?
Kad vas pita neko – da li vi imate dospele garancije koje su pale na teret budžeta, pa ste nesolidnom dužniku koji nije sam platio obavezu po kreditu vi morali da izmirite obavezu, vi ovako kažete – Republika Srbija je iskoristila pravo da izmiri dospele obaveze. Prave reči za ovo su – bila je prinuđena Republika Srbija da izmiri obavezu za garanciju koja će pasti na teret. Nemojte da zovete garancijom ono što će ići direktno na teret budžeta, jer nas iskustvo uči da ste, samo u slučaju koji pominjem, u 2010. godini, za puteve Srbije i železnice Srbije platili 143,2 miliona evra. Za 2009. i 2010. godinu po dve tranše i to je podatak koji je došao iz Vlade Republike Srbije.
Zašto kažem da ste u ovaj dom morali da dođete sa procenom da li možemo da vraćamo ove obaveze?
Na pitanje – koji su izdaci za otplatu državnog duga u 2011. godini koji obuhvataju izdatke za otplatu glavnice za emitovane hartije od vrednosti i za izdatke za otplatu glavnice primljenih kredita, obaveze Republike Srbije u 2011. godini iznose 410.046.018.000 dinara. Znači, 410 milijardi dinara bez kamate, 4,1 milijardi evra treba u 2011. godini vratiti po već dospelim glavnicama uzetih kredita i za troškove emitovanih hartija od vrednosti. Takođe, vaš podatak. O kamatama ne govorite. O troškovima zaduživanja ne govorite. Budžet Srbije je nešto preko osam milijardi dinara. Polovina od budžeta je samo za dospele glavnice u ovoj godini. To je razlog zašto pitam.
Imate Upravu za javni dug, čemu služi? Da li krije od nas podatke da li ćemo moći da vraćamo i ove što smo do sada uzeli ili će ovo što danas radite, mimo ova dva kredita za mala i srednja preduzeća, zaista dovesti u pitanje održivost duga koji ima Republike Srbija?
Dalje, Republika Srbija se u 2009. godini kod međunarodnih finansijskih institucija za finansiranje budžetskog deficita, znači, za već stvorene i nepokrivene troškove koji su usvajanjem Zakona o finansiranju lokalne samouprave uvećani zadužila u 2009. godini 124,5 miliona evra a neto primanja po osnovu aukcijskih zapisa 89 milijardi, itd, su iznosile. Kažete neto primanja da nam bude nešto malo lakše da ne znamo koliko koštaju ti zapisi. U 2010. godini radi finansiranja budžetskog deficita i duga zadužili ste se kod stranih vlada, kod komercijalnih banaka i međunarodnih finansijskih institucija 454,7 miliona evra. Dalje, na osnovu emitovanih aukcijskih zapisa Republike Srbije u 2009. godini na ime kamata, znači samo ono što je direktan trošak budžeta platili ste 4 milijarde 107,3 miliona dinara. U 2010. godini na osnovu realizovanih državnih zapisa Republike Srbije platili ste na osnovu kamata iz budžeta Srbije 9.284.971.000 dinara. Znači, u 2009. godini, emitovanje zapisa je koštalo 41 milion evra, a u 2010. godini, znači samo troškovi emitovanja za kamate su iznosili 92 miliona evra. Ovo su najpouzdaniji podaci koji dolaze iz Vlade Republike Srbije. Pored ovoga zaduženost lokalnih samouprava kojima želimo da pomognemo drugačijim rasporedom u smislu finansiranja podataka o njihovoj zaduženosti na dan 31. decembar 2010. godine iznosi 663 miliona evra. Zaduženost lokalnih samouprava. Krenula sam prvo od toga koji su troškovi, odnosno dospeli krediti u ovoj godini koji iznose preko četiri milijarde evra, o preciznom podatku koliko treba da platimo za kamate za već uzete kredite, nemam podatak, izdala sam deo koji ste vi dostavili, iznosim podatak o zaduženosti lokalnih samouprava i postavljam pitanje – da li postoji u Republici Srbiji jedno mesto na kojoj su evidentirane sve obaveze koje ima Republika Srbija u smislu javnog duga, unutrašnjeg prema građanima, staroj deviznoj štednji i ostalo. Ono što ima kao obaveze prema inostranstvu u smislu sopstvenih obaveza za koje garantuje direktno, za one koje garantuje indirektno i da li ste konačno vi kao Republika Srbije i Ministarstvo finansija uspeli da usaglasite podatke sa NBS koja u ovom trenutku raspolaže najširim obuhvatom tih obaveza. Znači, zašto zavaravate javnost Srbije? Da nam je održiv dug i da se on još uvek kreće u podnošljivim granicama oko 40-45% vrednosti bruto društvenog proizvoda, odnosno blizu 80% bruto društvenog proizvoda kada posmatramo čitav dug.
Čitavu godinu dana ste nas zamajavali, nema lepše i kulturnije reči, da se kredit od MMF nigde ne može knjižiti da o njemu ne možemo da glasamo, a on se vodi u knjigama Narodne banke kao kredit po kome se plaća kamata, a odakle nego iz budžeta Republike Srbije i osnov da je ta naša tvrdnja bila sve vreme argumentovana je potvrđena i Narodnoj banci gde se na kraju krajeva priznalo da time što država Srbija jemči za obaveze Narodne banke ona jemči i za taj kredit i za obaveze po njemu. Ako bi se bilo ko od vas usudio da to dovede u pitanje, mene kao i uvek nije mrzelo da pročitam sve zapisnike sa sednica Saveta guvernera Narodne banke Srbije gde se o tome vodila jedna sadržajna i argumentovana rasprava i gde je konačno zaključeno da mora da postoji jedno mesto na kojem se vode sve obaveze koje ima Republika Srbija prema svim međunarodnim institucijama, komercijalnim bankama, stranim ili domaćim i svim ostalim poveriocima da bi znali da li možemo sebi da dozvolimo luksuz dalje zaduživanja.
Zašto kažem luksuz daljeg zaduživanja? Evo, ovaj kredit za održivost javnih finansija, je vrlo maglovit kao namena, održivost javnih finansija. Da li su te javne finansije održive, vi ne možete ovde da to iznesete, zato što nemate procenu koju bi vam dala Uprava za javni dug, koja je na naše insistiranje prilikom donošenja Zakona o budžetskom sistemu, a onda i Zakona o budžetu, za 2010. godinu, konačno ustanovljena. Evo upravo u uslovima da dobijete ovih 100 miliona dolara od Svetske banke preko Međunarodne banke za obnovu i razvoj, jeste upravo taj, zajmoprimac, a to je republika Srbija u čije ime je Vlada Srbije potpisala ovaj kredit mora da obezbedi, da bi koristila ovaj novac, da obezbedi adekvatnu popunjenost radnih mesta u Upravi za javni dug, i da završi sledeće aktivnosti, da uspostavi sveobuhvatnu bazu podataka, da formuliše strategiju za upravljanje javnim dugom, da banci, dajte nama, ako ne zbog nas, a ono zbog njih, spisak garantovanih obaveza Republike Srbije, uključujući i kvalitativnu analizu rizika aktiviranja garancija.
Vi taj problem nemate, vi ne čekate da garancija padne na teret, vi odmah iz budžeta plaćate, bogat je ovaj narod, iz PDV na kupovinu osnovnih životnih namirnica se najviše taj budžet puni, a vi iz njega tako olako plaćate obaveze za koje ste garantovali. Šta me brine?
Vi ste kao zajmoprimac, za ovaj kredit o kome niste hteli reč da kažete, se obavezali da ćete po Zakonu o budžetu za 2011. godinu, koji je objavljen u Službenom glasniku, 29. decembra, izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu, ustanoviti i utvrditi i pridržavati se Memoranduma o budžetu i ekonomske i fiskalne politike za 2011. godinu, gde ćete posebno voditi računa o svim prihodima i izdacima opšteg nivoa vlasti.
Zaključujem, da vi ovaj kredit po ovom Sporazumu ne možete da koristite, s obzirom na to da je fiskalni savet, čije je mišljenje obavezivalo i Upravu za javni dug, posredno i Ministarstvo finansija i Vladu, da kaže, a gde će se naći nedostajuća sredstva koja su se usvajanjem ovakvog zakona otvorila već u ovoj godini, time što će zakon stupiti na snagu, kako čujem po amandmanima, od oktobra meseca.
Šta ste vi dužni još po ovom zakonu da uradite? Da usvojite predlog o socijalnoj zaštiti, prihvatljiv za banku, koji poboljšava mogućnost ugroženim grupama da dobije adekvatnu novčanu pomoć na osnovu primene tzv. sistema skale ekvivalencije, u skladu sa dominantnom praksom EU i OECD, i da prilagodite način za izdvajanje sredstava.
Evo ovo što bi retko ko umeo da ponovi kao jednu prosto proširenu rečenicu, traži objašnjenje da li ste za povlačenje ovih sredstava, obezbedili ovaj uslov iz tačke 5, da nam se ne ponovi situacija sa raseljavanjem romskih porodica u Beogradu, kada je jedna ovakva rečenica u Sporazumu, stajala, onda se ispostavilo da to raseljavanje jeste bilo uslov za potpisivanje tog sporazuma, za korišćenje sredstava po tom osnovu, ali da na brzinu pretrčan, i samo ispričane dobre strane jednog Sporazuma, ovu državu Srbiju i sve nas, kasnije dovede u pitanje, kada krene provera da li se zajmovi koriste u skladu sa predviđenim uslovima?
Ovakvo ponašanje jednostavno mogu da nazovem samo ponašanjem nekoga ko je potpuno slučajno seo u odgovornu fotelju, koja se zove obavljanje vlasti u nekom dugom roku, gde nije dovoljno da kažete – ovaj kredit se uzima na 15 godina, taj za održive finansije, odnosno na 20 godina, i poček će biti 15 godina. Ali, svakog 15. aprila i 15. oktobra pristižu kamate i one teku odmah. Znači, uslovi, koliko god deluju u prvom momentu primamljivi, ovo košta. Ovaj kredit od 100 miliona dolara se neće ni povući ceo odmah, jer 250 hiljada odmah ide za troškove pristupne provizije, pristupni troškovi na koje se, takođe, od ukupnog iznosa plaća kamata.
Govorite o garanciji za "Fijat" i kažete – novo otvorena radna mesta, oni će kao "Fijat" garantovati mnogo veći iznos nego mi, ali ne kažete da se od ukupnog projekta prvo u realizaciju stavljaju ovi za koje upravo treba država Srbija da garantuje. Projekat "C" i projekat "D" po kojem država Srbija treba da da dve garancije, jednu od 50 miliona, a drugu od 150 miliona evra. Ovaj od 50 miliona evra ima 10 godina trajanja i uključuje četiri godine počeka, a ovaj od 150 miliona evra garancije za "Fijat" je na osam godina, uključujući u ovih osam dve godine počeka. Pa da li zaslužujemo da, makar zbog toga što četiri godine slušamo priču o "Fijatu", izađete pred građane Srbije, a koliko je to ukupno dosad u "Fijat" uloženo? Koliko koštaju tamo ta nova radna mesta, kroz ono što se zove Zakon o kontroli državne pomoći, koji vas nato obavezuje? Koliko je pogodnosti dato za dolazak te fabrike, u smislu oslobađanja od budućih obaveza, koje su inače trebale da uđu u budžet lokalne samouprave? Koliko je iz budžeta Republike Srbije u više navrata već prebačeno tamo sredstava, a koliko se od toga uplatilo od strane onog drugog osnivača i da li je od toga i koliko dugo ćemo čekati neki prihod, jer ja ne verujem da je on već ostvaren?
Znači, najmanje što zaslužujemo kao građani, i ono na šta ste vi obavezni kao jedna odgovorna Vlada, koja ima minimum fakultetskog obrazovanja i koja želi da izađe na sledeće izbore koji su skori, pa da izađete sa prostom računicom kao što se domaćin u kući zadužuje, pa kaže - plata mi je ovolika, ovoliko od ovog mogu da živim, ovo će mi preostajati da izmirujem ove obaveze, zato što ću od kredita koji uzimam danas za proizvodnju nečega imati u dogledno vreme ovoliki prihod, pa da vidim da li mogu da se stisnem, da prištedim neko vreme dok ne počnu da stižu ti prilivi. Vi sa takvom analizom niste izašli i ne zaslužujete da se za ove zakone glasa, a o ostalim detaljima ću kasnije u načelnoj raspravi.

Zahvaljujem se.
Zaista je neophodno za repliku. Rekli ste da se sve vreme treba očuvati odnos 33 prema ostatak do 100 posto. Ne znam da li ste napravili lapsus, ali u obrazloženju ove garancije lepo kaže – uslov za povlačenje tranše, da odnos povučen iz tranši po finansijskom ugovoru po elementima ugovora i a) i b) nikada ne bude više od 35%, 33, 35, 2% u vlasničkom udelu jeste značajno.
Ne bih da na osnovu ove preciznosti sudim i ostalom, ali moram da kažem još makar dve stvari. Da li će ova garancija da se pretvori u kredit? Iskustvo nas uči da te garancije padaju na teret budžeta i da se odatle isplaćuju. Iskustvo nas uči da je DRI utvrdila nesaglasnost između stanja javnog duga kod Narodne banke i Ministarstva finansija, gde je Narodna banka imala širi, ispravniji obuhvat, a Ministarstvo finansija nije prikazivalo, na strani 43. tog izveštaja Saveta guvernera, zaduženost lokalnih samouprava i različito je tretirala javni dug javnog sektora i onog što se zove javni dug.
Sve ukupno, kada vam ta i takva preduzeća, koja su na budžetskoj kasi naprave gubitak pa se on sanira ovakvom garancijom preko budžeta sve to na kraju ovde padne na teret i jeste jedna masa ukupnog javnog duga. Kažete da ste morali da ispunite uslove da biste dobili ovaj zajam od 100 miliona, ne za infrastrukturu. Za infrastrukturu, samo se pitamo da li se pare troše tamo gde su namenjene: rokovi, dinamika, uslovi. Ovo je za održivost javnih finansija. Potpisan je 27. maja, vi ste danas usvojili zakon kojim remetite uslov na koji ste ovde pristali, remetite fiskalnu održivost. Hvala.

Hvala vam. Najkraće moguće. Kad smo kod deficita – da, sve države danas imaju deficit i jeste ovaj zajam za održivost javnih finansija uračunat u budžet, kao jedan od izvora za pokriće deficita. Ali, on jeste doveden u pitanje zbog uslova za korišćenje. Zašto postoji deficit? Samo ću sa jednim jedinim konkretnim podatkom ići. Slažemo se da je zaposlenost kao platežno sposobna tražnja ljudi koji mogu da kupuju i automobile sutra i da kupuju gorivo i bilo koje proizvode od te industrijske politike koja treba da proisteknu, da su oni jedino rešenje i za smanjenje deficita i za razvoj onih industrijskih izvozno orjentisanih grana itd.
Ali, ako je od 2001. do 2007. godine, za šta sam ja prikupila podatke, od međunarodnih institucija za rešavanje problema zapošljavanja, odnosno nezaposlenosti, potrošeno 30 miliona evra, a da mi nemamo ni jedno novootvoreno radno mesto koje je vezano za ove troškove, da mi nemamo efekte tog i toliko uloženog novca, zar je sramota izaći pred ovu skupštinu i javnost sa preciznim ciframa koliko je do sad uloženo u "Fijat" i da vidimo koliko ćemo još dugo čekati da to grožđe počne da rađa?
Znači, planiranje, programiranje i efekti koji treba da urode plodom nisu tajna koju treba kriti. Mi bi možda imali drugačije prioritete. Da, imali bi sigurno. Poljopriveda, prerađivačka industrija. Ali, u redu, industrijska politika jeste nešto što je uništavano i 10 godina nije urađeno ništa da se to podstakne. Izađite sa preciznom računicom koliko to košta.

Zahvaljujem što ste mi dali pravo. Samo ću pročitati iz teksta garancije član 2. da se ne bi dalje sporili, jer nisu tumačenja nego doslovno iz teksta samog sporazuma - garant u svojstvu primarnog dužnika, a ne samo u svojstvu jemca, bezuslovno, neopozivo, na prvi poziv u celosti garantuje potpuno pravovremeno izvršavanje svih novčanih obaveza zajmoprimca prema banci, shodno ugovoru, i to po osnovu glavnice, kamate, bez bilo kakvog ograničenja, provizije, drugih troškova i iznosa koji mogu dospeti na plaćanje u skladu sa bilo kojom odredbom finansijskog ugovora. Hvala gospodine.

U državi Srbiji ne samo da je neizvesna budućnost sa ovakvom lakoćom nepodnošljivom zaduživanja, nego je prosto neizvesna prošlost jer kad imate na umu činjenicu da iza nas stoji zaduženost javnog duga od 12,7 milijardi evra, pa da u stvari efekte ne može baš da sagledate onda se zaista postavlja pitanje kako je to moguće da je u državi Srbiji neizvesna i prošlost? Možda baš iz tog razloga proističe i strah svih nas, a šta sa novih preko pet stotina miliona direktnog ili indirektnog duga koji danas odobravamo, da li će on dati željene rezultate u ime ovih sto miliona minus 250 hiljada dolara koliko treba da se plati za pristupnu naknadu, a koji će jedino po vašoj izjavi biti za održivost javnog sektora finansija.
Znači, da li će ono što je planirano da bude uloženo u mala i srednja preduzeća, dati efekte i da li će ono što je u ovom trenutku garancija primarnog dužnika za "Fijat" države, zaista ostati samo garancija ili će se i to pretvoriti u obavezu države Srbije. Taj naš strah nije ni malo neosnovan. Već napamet znamo klauzule ugovora iz zajma za mala i srednja preduzeća koji se dobijaju od Evropske investicione banke, gde Narodna banka je agent, a gde su komercijalne poslovne banke posrednici. Tako se nazivaju ovim sporazumom. Da li mislite da je bio red da nam uz jedan ovakvih ugovora dostavite dokument, pa nam se pohvalite, preko kojih banaka, koliko je malih i srednjih preduzeća koristilo kredite i kakva je dinamika njihovog vraćanja i kakvi su efekti. Kakva je namenska kontrola korišćenja tih kredita? Da li je bilo zloupotreba? I tome slično.
Mi takav izveštaj uz ovaj sporazum, koji je inače potreban, poželjan i zato i dobijamo ova sredstva, a za razvoj izvozno orjentisanih malih i srednjih preduzeća veličine do tri hiljade zaposlenih radnika, nekompletan, oskudan i čak ni za njega ne mogu da glasam, jer imam sumnju da će se iz slovačkog preuzetog modela start – ap kredita, za koje Fond za razvoj je bio samo komisionar, pojaviti sutra neki nesporazum, nežno rečeno, u smislu zloupotrebe sredstava, gde su se na tuđe lične karte i na tuđa novootvorena preduzeća zloupotrebljavala sredstva. Znači, isuviše zloupotrebe sredstava nad kojima nema kontrolu ni onaj ko daje sredstva, ni zajmodavac, ni organi koji su za to zaduženi, nadležne institucije, pa ni ovaj dom nema kontrolu i zato ne može tako olako da kaže, da, u redu, ova su sredstva neophodna i potrebna.
Da li, gospodine Đeliću, mislite da kad odlazite u banku i tražite neki kredit, tražite neku, kako ovde piše nacrt finansijskog ugovora za Fijat, treba da garantuje da ako ste preduzeće koje ima dobar biznis plan, koji ima i izvozno orjentisano preduzeće koje će 200.000 automobila prodavati, pa neko veruje u vas i to pokazuju papiri i dokumentacija, zvučno ime, Srbija osnovala preduzeće, zna se na koje će tržište to da bude plasirano, znaju se kupci, predugovori sklopljeni. Ko bi tražio garanciju? Ne bi da one koji ne znaju šta je garancija, po definiciji, dovodite u zabludu da je garancija papir koji omogućuje da dobijete nedostajuća sredstva za investiranje. Ne, nije tačno. Kad niste sami dovoljno solidan dužnik ili kad banka ne veruje direktno vama, ona traži nekog valistu. Traži menicu, hipotekarno obezbeđenje, traži pokretnu zalogu, traži žiranta. To sve naš narod razume. Kad imate državu Srbiju koja je pokazala da ima jedno razmaženo mezimče. Normalno da će se tražiti da država Srbija bude primarni dužnik, koji će bez ikakvog prava na pitanje i prigovora morati da izmiri obaveze, ne samo po osnovnom dugu nacrta finansijskog ugovora. Šta je nacrt? Dok nema garancije potvrđene u ovom Domu, nema ni finansijskog ugovora.
Kad već dolazite ovde u ovaj Dom da se ratifikuje taj sporazum o garanciji, budite toliko korektni i pošteni, pa nam pokažite kolika su bila ulaganja, koji su sve to troškovi koji su građane Srbije koštali preko budžeta kroz povezivanje radnog staža, prekvalifikacije, procene, konsultantske kuće, sve ovo traje predugo i pre samog Fijata, a i od dolaska Fijata. Da mi ne znamo da saberemo i oduzmemo koliko košta, a koje će efekte dati, to bi vi morali da nam ovde ispričate i obrazložite.
Vi bi morali dobro da poznajete Zakon o budžetskom sistemu. Taj zakon kaže da kad vam neko od ministarstava podnese zakon o sporazumu ili bilo koji akt, odobrenje sa kojim ćete doći u ovaj dom, treba da ima analizu finansijskih efekata. Mi smo kao poslanici tražili da se to dostavlja i nama. Nema veze, taj amandman je odbijen. Pošto je to tako dobra investicija i pošto neko misli da ovo sigurno neće pasti na teret države, hajde pohvalite nam se time, hajde dajte neku procenu za plan nikad niko nije odgovarao.
Zašto ja sumnjam? Zato što je Fijat već naučen, čuo je i video da država Srbija svojim dužnicima, onim preduzećima koji je osnivač, javnim preduzećima, izmiruje garanciju i pre nego dospeju ili padnu na teret republičkog budžeta. U prepodnevnom delu sam to govorila i ne bih da ponavljam. Samo zbog vas ću reći, 143 miliona evra je država Srbija za Puteve i Železnice Srbije izmirila garancije, odnosno dve rate po garancijama za oba preduzeća u ukupnom iznosu, kažem, od 143 miliona. Znate kako nam kažu, ne, to nije palo na teret države Srbije, nego je ona iskoristila pravo da izmiri dospele obaveze, ili je bila prinuđena da to uradi, jer prvi dužnik to nije mogao, čak ovde nemamo taj problem. Ovde piše da je primarni dužnik država Srbija. Čekajte, zašto bi neko izmirivao svoju obavezu u teško vreme, kad je prodaja automobila još neizvesna, jer je platežna sposobnost i potražnja za automobilima sporna, problematična još uvek. Ako već ima državu koja to garantuje da će da uradi sa svim pratećim troškovima. Nije to neosnovan ni strah ni sumnja.
Da li bi vi meni poverovali ako ja vama kažem da je Vlada u kojoj ste vi bili, od prve do ove zadnje, koristila 30 miliona evra podsticajnih sredstava za zapošljavanje kroz projekat – Podrška merama ljudskih resursa, Lepša Srbija, UNDP, Promocija zapošljavanja – Svetska banka dva miliona 750 hiljada evra, Izgradnja institucionalnih kapaciteta tržišta rada u Srbiji milion i 783 hiljade evra, Program EU koji se zove "Program podrške zapošljavanju" sedam miliona i 200 hiljada evra, sve to u zbiru 30 miliona evra. Znate li na šta je potrošeno? Otvoreno osam klubova za traženje posla, izgrađeno osam studija ekonomskog razvoja, štampani priručnici za rad, uspostavljena baza podataka o viškovima, učili se ljudi da pišu biznis planove i da traže posao. Deo toga je donacija, ali deo od toga su i krediti pod jeftinijim uslovima, ali gde su efekti? U ovoj državi blizu milion zaposlenih u stvarnoj proizvodnji, ne državnom sektoru u smislu administracije, milion zaposlenih treba da zaradi za ono što se zove društvena nadgradnja, za sve javne službe, za penzionere i jedva se izlazi na kraj. Zato imamo deficit i zato ga finansiramo delom iz jednog ovakvog kredita.
Da li vi mislite, kada se ovako uludo troši i kada niko ne odgovara, u smislu podnošenja izveštaja za efekte ovih računa, da mi nemamo prava da sumnjamo? Imam pravo da tvrdim da se država ne regresira od onih čije je garancije isplatila sa računa budžeta, zato što je to pokazao izveštaj DRI za 2008. godinu. Zato što se ne koristi regresno pravo da se od tog dužnika uzme novac koji je on trebalo da izmiri. Dok god neko ne podnese izveštaj gde su uložene ove pare, ko je uzeo pare od projekata, koji su efekti, što bi taj neko vodio računa o tome kako će trošiti novac?
Tamo gde ste prenosili malim i srednjim preduzećima, niste došli da se pohvalite koje ste rezultate postigli. Šta nas brine? Taj milion zaposlenih koji treba da zaradi za ovu i ovakvu državu ne može da zaradi za 140 miliona evra u ovoj godini, koliko treba da se plati za kamate samo. Za otplatu domaćih kamata ove godine budžet mora da izdvoji 230 miliona evra. Po jednom odgovoru Vlade četiri milijarde evra kredita dospeva u ovoj godini. To je polovina budžeta.
Zaista sam zadivljena, u negativnom smislu, vašom lakoćom zaduživanja i tim osećajem da u ovaj domo možete da dođete bez ikakve procene onoga što je već uzeto, gde je utrošeno i kako će ovo da se tektuira. Mislite da je dovoljno reći – grejs period je 15 godina, kredit je na 20 godina, 1,7% je kamata. Da li je neko verovao da će Euribor otići ovako i da će takva kretanja na finansijskom tržištu biti u vreme 2002-2003, godine, kada ste se zaduživali? Dobar i odgovoran član Vlade razmišlja o zaduživanju i poštuje zakon time što Upravu za javni dug zaduži da izađe sa analizom. Šta ste nam vi rekli? Da, kaže, formirana je Uprava za javni dug i ona ima sveobuhvatnu bazu podataka, mi smo to rekli onome ko nam daje pare. Čekajte, a što to ne kažete nama? Zašto ste došli da ovde ratifikujete ovaj sporazum ili mislite da je Skupština samo deo vladajuće većine koja vama veruje na reč. Ta uprava za javni dug se nije pojavila ni sa jednom jedinom analizom. Jedini pouzdani podaci koje poslanici mogu da koriste, to više nije ni Zavod za statistiku, je sada Fiskalni savet. Taj fiskalni savet upozorava vas, nas i sve zajedno da javni dug apsolutno raste usled zaduživanja države u dinarima i devizama na domaćem tržištu.
Prema podacima iz Ministarstva finansija taj javni dug je na kraju marta 2011. godine bio 12,7 milijardi evra. Nemojte da zavaravate narod i da kažete – mi smo nisko zadužena zemlja, to je nekih 40% od bruto društvenog proizvoda. Dajte, priznajte da smo u stvari 78,9% BDP zaduženi jer je to ukupan spoljni dug. Ono što je zaduženost preduzeća, ono što je zaduženost privatnog sektora, kada se desi da nastave ovakav dužnički čvor u kojem se nalazimo, nema više Bečkog sporazuma i izloženosti kreditima, neće ga biti, ako postoji. U jednom trenutku, kada se svi ti ljudi nađu u neprilici da im gazde ne isplaćuju plate jer su previše zaduženi, to će biti problem svih nas. Izlaze i izaći će na ulicu. Ja ih ne pozivam. Ali ako je mogla da se desi situacija da se i oni, krediti za koje nije bilo dovoljno dokumentacije, da se i ona spora, stara devizna štednja koju danas slobodno, neka mi zameri ko god hoće, mogu nazvati kockanjem, kada se obećavala kamata za koju država nije garantovala, ali neko je mislio da može da dobije kamatu po 20 i više procenata, pa je i to neko pretvorio u dug države, zašto ne bi i ovo jednog dana postalo dug države, ovih 78% BDP, 23 milijarde evra je to?
Sada neću da ulazim u one detalje – zašto je neko hteo da bude fin, pa je svu tu staru deviznu štednju dao samo Nacionalnoj štedionici i kako je imovina Službe društvenog knjigovodstva postala imovina onoga što se lažno nazivalo Nacionalnom štedionicom. Nadam se da će se ta, nazovi savršena pljačka, raspetljati danas pod pritiskom, oni koji hoće da razgovaraju sa ozbiljnom državom, kada ta ozbiljna država reši svoje probleme zloupotrebe institucija i podrške države u toj vrsti zloupotrebe. U tom smislu, kada se dugovi privatnih preduzeća pretvaraju u državnu obavezu, odakle ćemo mi to da izmirimo?
U ovakvim relacijama i upozorenjima fiskalnog saveta, čudim se onima koji danas kažu – MMF ima znakova oporavka. Zašto se ne setite MMF kad kaže – otvara se nov deficit i stvara se fiskalna neodrživost usvajanjem Zakona o finansiranju lokalne samouprave jer je jasno da, kad od jednog kolača jednom dodate veći deo, nekom ga oduzimate. Ne može tako dvostruko da se shvata mišljenje jedne iste stručne ekipe koja vas savetuje da ne radite ono što nije održivo, da su neki potezi politički popularni, ali da neko zaista mora da plati ceh.
Uvek, na kraju i na početku, ceh plaćamo svi mi zajedno, kao građani Srbije. Gledajmo da taj ceh bude samo onoliki koliki mora da bude, u smislu održivosti javnih finansija, ali ne tako da vi ni jednog trenutka ne razmišljate o tome dali treba ostvariti neke uštede u Vladi, da li treba Zakon o javnim nabvkama inovirati i sprečiti rasipanje ogromnog iznosa sredstava. Ne, vi ovde izlazite sa podatkom da nikad nismo imali ovako ujednačen, odnosno pokriven uvoz izvozom.
Gospodine Đeliću, uverena sam da vi znate da ta pokrivenost jeste rezultat smanjene privredne aktivnosti i smanjenog uvoza, a ne zato što mi imamo veći izvoz. Kao što ste sve vreme uspavljivali građane visokim deviznim rezervama, ne govoreći da je ta struktura u stvari vrlo krhka i da su to devizne rezerve banaka koje su se iz inostranstva zaduživale kod svojih matica, pa ste stvarali privid lakoće zaduživanja, pa je samo bila dilema da li švajcarci, da li evri.
Danas se nalazite pred problemom i smanjenih deviznih rezervi i smanjenih prihoda Narodne banke, ali i problema da pokušavate da ono što se zove problem javnog duga, umanjite igranjem sa vrednošću dinara. Upozoriću vas na ono što fiskalni savet kaže o BDP, i o odnosu javnog duga prema njemu.
S obzirom na to da se BDP Srbije najvećim delom formira u dinarima, a da je veći deo javnog duga denominiran u stranim valutama, ili je vezan za njihovo kretanje prema dinaru, kretanje odnosa javnog duga prema BDP zavisi izrazito od oscilacije kursa dinara.
Kada kurs dinara pada, povećava se odnos javnog duga prema BDP, a kada raste taj se odnos smanjuje. Ta anesteziona politika zaduživanja i stvaranja privida da još nismo u provaliji u kojoj je potpuni mrak, neće nas daleko odneti. Čak i da vam donese još jednu izbornu pobedu, u šta čisto sumnjam, ipak postoji jedno sutra u kojem treba da nastavimo da funkcionišemo kao država, da možemo da se zadužujemo, ali za infrastrukturne projekte, a ne da priča o njima od 2008. godine, danas u 2011. godini i dalje ostaje samo na nivou priče.
Volela bih da imamo manje informacija, kao što vas, gospodine Đeliću, informišu, na primer u maju 2011. godine, koliko nam je ko para dao, pa se Nemci s pravom hvale da smo od njih dobili 980 miliona evra, od čega 450 miliona bespovratne pomoći, kažete vi. Krediti 530 miliona. Da, negde ima poboljšanja ali ne onoliko i ne srazmerno. Ili, ako jeste, zašto niste izašli da to kažete? Drugi po toj pomoći su, kažu, Amerikanci. Vorlikova kaže – uložili smo 810 miliona dolara. Oni su na drugoj poziciji na listi pojedinačnih zemalja po sredstvima uloženim u Srbiju.
U energetiku su uložene 1,2 milijarde evra. A cena struje, a troškovi, a zloupotrebe, a način rada, a razvoj elektro-privrede - to je pitanje na koje vi treba da date odgovor.
Novac je upotrebljen i za unapređenje rada institucija za pravosudni sistem ali i za unapređenje vodovoda. Koliko smo svi mi zajedno time zadovoljni, zaista će pokazati građani na izborima. Ali, čemu služi parlament Srbije ako ne podnošenju izveštaja koji može da omogući ispravno opredeljivanje? Vi takve izveštaje o trošenju novca i zaduživanju niste dostavili i zato ne zaslužujete da se glasa za ove sporazume na koje ste već stavili potpis. Hvala.

Trudiću se da u dva minuta odgovorim kratko na neke primedbe koje su upućene svima nama.
Znači, rečeno je da je sva ostala opozicija ljubomorna što je gospodin Dinkić podneo ovakav predlog i to normalno iz političkih razloga naših i njegove eventualne političke koristi. Nešto što to opovrgava je, da Fiskalni savet nije politička stranka, ni udruženje, ni koalicija, a ni Međunarodni monetarni fond nije ni politička stranka, ni bilo koja vrsta organizacije kojoj bi smetao jedan takav predlog.
Da podsetim i da zamolim gospodina Dinkića, da ne ponavlja da je ministar finansija koji je imao suficit, zato što to prosto nije istina. On ga je prijavio, dao predlog budžeta, a kada je gospodin Cvetković izvršio primopredaju, ispostavilo se da je to deficit i to zbog ne prikazanog dugovanja prema Republičkom zavodu za zdravstveno osiguranje. To je potvrdio svojom analizom i tadašnji predstavnik MMF Piter Dojl. Zašto? Bunili smo se svi što su transferi u lokalnim samoupravama smanjeni.
Gospodine Dinkiću i vašim kolegama moram da kažem i ostalima iz vladajuće koalicije, tražili smo prilikom izglasavanja Zakona o budžetskom sistemu, da svaki zakonski projekat prati procenat finansijskih efekata. Mi to do dana današnjeg nemamo. Nismo imali čak ni uz vaš Predlog zakona do samog dana rasprave.
Poslednje što želim da kažem u ovom obraćanju, sve vreme tvrdite da negde postoji nekih 40 milijardi dinara i koje, kada se prebace na lokalni nivo, neće dovesti do štete na republičkom nivou. Molim vas, kažite koje su to pozicije? Gde se to drži novac, možda oročen, možda nekome predat, možda kod nekih banaka, kog Poštanske štedionice, Komercijalne banke, a da mi za to ne znamo? Dajte da čujemo gde je ta ušteda? To je ono što očekujemo od vas.

Od vremena ovlašćenog predstavnika, samo da dopunim kratko obrazloženje za amandman na član 2.
Nisam se javila za repliku danas kada je kolega Čikiriz iz ZES-a komentarisao da je poslanička grupa Napred Srbijo odredila svojim predlogom amandmana da taksa, ono što mi u žargonu zovemo firmarina, može da bude u iznosu od 1% godišnjeg prihoda pravnog lica. Pre svega, reč je o tome da nije precizno citirao rešenje iz amandmana, jer smo mi amandmanom predvideli gornju granicu, znači u iznosu ne većem od 1%, što svakako dozvoljava lokalnoj samoupravi da taj procenat odredi u nižem iznosu.
Potpuno opravdano je predlagač ovog zakona stavio primedbu da nismo rekli, a u odnosu na koji to podatak, iz kog vremenskog perioda predviđamo da to bude 1% godišnjeg prihoda pravnog lica. Evo da kažem, potpuno svesno smo to uradili da bih pitala predlagača, a na osnovu kojih podataka o razvoju, kojih podataka o BDP, na osnovu kojih podataka iz koje godine o broju stanovnika je napravljen ovaj predlog zakona?
Naime, sve procene finansijskih efekata ovog zakona, koje jesu ono što treba da ga pohvali i priča se, pare građanima tamo gde su stvarane, u stvari padaju u vodu ako vam kažem da analitičari koji se bave procenom efekata zakona, makroekonomskih kretanja, koriste podatke koje radi neko ko je za to najstručniji i neko čiji se podaci koriste, a to su analize mata, makroekonomskih projekcija. Upravo ti stručnjaci, analitičari, ovog puta nisu ni iz MMF, nisu čak ni predstavnici Fiskalnog saveta, nemaju svežije podatke o BDP nego iz 2005. godine. Broj stanovnika za 23 grada u proceni efekata ovog zakona koji smo mi radili, procenjivali smo na osnovu 2009. godine i zaista mogli smo da dođemo samo do približnih rezultata, odnosno efekata i primene ovog zakona koji se tiče lokalnih samouprava.
Ono zašto smo namerno podneli ovaj amandman sadrži se u sledećem: porezi, takse. Ako želite da razvijete neku privredu, moraju da budu određeni u odnosu na prihod nekog preduzeća. Ne smeju da se plaćaju iz vrednosti imovine kojom raspolažete i da idu na štetu te imovine. Da bi taj prihod bio realno prikazan mi moramo da vratimo autoritet profesiji računovodstva, kroz Zakon o računovodstvu i autoritet revizijske profesije, gde ne možete da platite i da naručite bilo kakav bilans ili ocenu nekog računovodstvenog iskaza.
Mi toga u Srbiji, nažalost, nemamo i to je posao svih nas ekonomista da vratimo struci ono što se zove autoritet, da podaci budu pouzdani i da na osnovu njih možemo iz prihoda da obračunavamo i naplaćujemo takse i poreze. Hvala.

Očekivala sam da vi kao neko ko je bio ministar finansija znate osnovno pravilo da se porezi određuju u skladu sa ekonomskom snagom obveznika i da onaj ko ima više treba da plati više, a ja kažem – ne onaj ko ima, nego onaj ko zaradi više treba da plati više. To je logika koju ste vi u Srbiji zaboravili.
Vi svi u Vladi znate da raspodeljujete ono što drugi prikupe, ali ne znate nikako drugačije da stvorite ambijent da neko zaradi. O tome govore podaci, nedvosmisleno i vrlo brutalno. Broj zaposlenih od milion koji treba da izdržava sve u ovoj Srbiji, govori broj preduzeća koja su gubitaši, ali govori i ono što ste vi kroz subvencije, trošeći dvostruko više novca uložili za otvaranje novih radnih mesta, a danas lijući krokodilske suze nad sredstvima koja su uskraćena lokalnim samoupravama.
Vi lično ste plaćali radno mesto od 2.000 do 10, mimo zakona, uredbama, određujući prioritete i zaposlene, a danas govorite o tome da želite da sačuvate posao u lokalnoj samoupravi.

Vi biste možda bili u pravu samo kada biste bili dovoljno iskreni da čitate amandman onako kako je napisan. Reč "ukupan" ste izmislili. Ona ne postoji uopšte u predlogu amandmana.
Nikome ne bi palo na pamet da oporezuje ni bruto, nego neto prihod koji preostaje kompanijama, ali ta vrsta nedefinisanosti koju vi pokušavate da podmetnete govori o sledećem. Kada vam kažem da ste vi subvencijama i dotacijama za svako radno mesto delili prihod, odnosno napunjen budžet plaćanjem PDV za kupovinu osnovnih potreba građana, niste ovde davali objašnjenje da li porez plaćaju svi ili privilegovani i veliki poreski obveznici, ne plaćaju porez, pa i dan danas imamo priču o tome da li treba objavljivati spiskove onih koji stvarno duguju porez.
Niste građanima dali informaciju o tome da li porez plaćaju oni kojima ste vi finansirali radno mesto sa tolikim iznosom i koliko je opština ostalo uskraćeno zato što ste vi na neka preduzeća pokazali prstom i rekli – njih treba restrukturirati.
Kome treba dokupiti radni staž ako su te firme radile po zakonu, po bankarskom sistemu koji ste vi revitalizovali, po sprovođenju Zakona o sprečavanju pranja novca, koji su trebali da uplaćuju poreze i doprinose ili je danas jedan od prvih poslova u ovoj državi sprovesti naplatu poreza od svih da bi ovaj budžet mogao da se napuni onako kako treba?
Moja osnovna primedba je, dok je bilo kiše zlata i novca od privatizacija čije ste gubitke pokrivali? Poštanske štedionice. Čiju smo dokapitalizaciju plaćali iz tog budžeta? Komercijalne banke. Čije smo dugove pokrivali? Robnih rezervi. Ko ih je napravio? A danas plaćamo nad lokalnom samoupravom, to je suština ovog zakona.

Bilo bi mi drago da imate tu svestranost i oko kukičanja, ali ta veština nije ovde bitna i ne primenjuje se, tako da vam je suvišna.
Pošto sam žena i majka, sve te ručne radove znam da radim, ali to je bitno za moju decu i za moju porodicu, a ovde ćete pokazati kako ste napravili čvorove i zamrsili priču oko transfera kada budemo došli na sledeći amandman, član 3, gde će se lepo videti koliko ste stručni, ali i dobronamerni kada ste hteli da napravite transfere solidarnosti prema lokalnim samoupravama. Toliko za vaš nivo.

Reklamiram povredu Poslovnika – članove 103, 107. u vezi sa članom 127. dostojanstvo Skupštine, gde ste vi, ne dajući mi pravo na repliku, onemogućili da objasnim ...
(Predsedavajući: Ovo je stoti put da objasnim, da prava na repliku ne može biti predmet povrede Poslovnika.)
Dostojanstvo Skupštine – član 107. To je član zbog kojeg tražim da iznesem ispravan stav tumačenja i podnošenja amandmana na član koji govori o prihodima, odnosno firmarini koju određuju lokalne samouprave.
Vas upozoravam da ste dužni da mi date reč u vezi sa članom 107, po članu 27. gde ste dužni da vodite računa o redu na sednici. Povredili ste Poslovnik po članu 103. Neposredno ste načini povredu, dajući reč gospodinu Milivojeviću – član 103, 27. i 107.
Da li mogu da dobijem reč? Neću duže od dva minuta.

Gospodine Novakoviću, o tome kako vi vodite sednicu neka procene građani.
Svoje vreme ću iskoristiti da uvaženom kolegi Ranđeloviću obrazložim razlog za podnošenje naših amandmana. Iskreno da vam kažem, imali smo dilemu i sami, znajući koliko je ovaj zakonski predlog urađen nekvalitetno, koliko je neodrživ.
(Ivan Andrić, s mesta: Javili smo se za repliku.)

Mogli bi vreme da poništite.
(Ivan Andrić, s mesta: Gospodine Novakoviću, imam prednost po Poslovniku.)