Gospodine Cvetkoviću, o zaduživanju ćemo pričati kada bude rebalans budžeta, a to što ste sada govorili, svi smo vas pažljivo slušali kada ste gostovali na B92 i vrlo vodimo računa šta premijer govori. Samo sam rekla da u kontekstu pitanja Kosova to ipak dolazi u drugi plan.
Gospodine Stefanoviću, podrška se ne traži optuživanjem. Nemam nameru da vama, a mogu, mlađi ste čovek, dam i savet. Kada od nekog očekujete podršku, vi treba da budete konstruktivni i tolerantni, ali u ovoj situaciji i u svakoj situaciji ovakve vrste tačno se zna šta je posao vlasti, šta je posao opozicije. Nije posao opozicije da vam daje savete, a da vi budete vlast, da se kao takvi predstavljate, imate sve privilegije, ali i probleme koji uz to idu. Vi od opozicije treba da dobijete podršku, a mi smo jedinstveni u tome da vam damo podršku za jedno od sledećih rešenja. To je moje pitanje za vas.
Da li je tačno da bi država Srbija i vi kao vlast trebalo da insistirate uporno na tome da i NATO i EU deluju izvan svojih mandata koji imaju u okviru UN? Da li je to put koji treba da znači da nećemo izgubiti ni jedno ni drugo? Da li možete, u okviru takve vrste insistiranja, rečnikom gde nećemo odbijati ni investitore, ni one koji nas podržavaju, poštovati sve druge, ali pre svega opoziciju koja nam je potrebna za jedinstven pristup, da nađete i praktične načine da podržite kosovske Srbe, ali ne samo verbalno, neka tu podršku dobiju od drugih, da to bude problematično?
Dajte da svi damo podršku na isti način koji neće biti - Albanci su ratom dobili državu i treba u Evropi da imaju dve albanske države, a mi treba mirno i strpljivo da gledamo kako se dole strahuje kako će se provesti noć. Znači, ako je ljudsko pravo individualno u trenutku NATO agresije postala važnije od države nacije, a šta je danas pitanje? Šta je danas sa individualnom pravom svakog Srbina da može da se kreće i da živi normalno? Znam da vi te sve argumente znate, znam da ste vi načitan i spreman da to radite, ali najjača vaša snaga da izborite za to je jedinstvo u državi koju predstavljate.

Prozvali ste me, prosto nisam mislila da se javim, ali možda je najvažnije to što ste rekli na kraju, Kosovo treba da funkcioniše. Znate, mnogo o tome znam šta od repromaterijala treba, učestvovala sam u stvaranju tog feronikla i finansiranju, i u vreme sankcija znali smo da funkcionišemo menjajući tablice, izvozeći iz "Orvina" i "Kosovo vina" i Orahovca i Peći itd. Mene to boli, možda još kao nekoga, nikad neću reći više nego drugi, ali sve nas, ali vlast više nego opoziciju optužuje današnja izjava jednog od uhapšenih pa puštenih vozača, jednog od takvih kamiona koji kaže – iskoristili su nas svi. Zašto se taj narod oseća iskorišćenim? Nas koristi i vlast i opozicija, koristi nas i Priština, oni se osećaju ostavljenim i od međunarodnih organizacija koja propagiraju ljudska prava, osećaju se ostavljeni i od svoje države. Uverena sam da ni jednom čoveku u Srbiji nije preči on sam, od onog što se zove budućnost svih nas. Na vama je da sve to pokupite i da pronađete najjaču snagu. Nema tog Srbina, od građanina Srbije koji će vam to odbiti.

Član 3. govori o značenju pojedinih izraza, koja se u ovom zakonu upotrebljavaju, to je 1. član na koji smo mi podneli amandman i to na tačku 4. gde reč "agencija" zamenjujemo reči "uprava" koja će se nazivati po našem predlogu "uprava za vraćanje imovine i obeštećenje".
Kada sam dobila mišljenje Vlade, bila sam uverena, pošto je to već bilo na nekoj drugoj, trećoj stranici, da ste ovaj amandman usvojili, jer je tako sitno nama dostavljen ovaj materijal, da ono "ne prihvata", nisam primetila i nisam verovala da ste usvojili svega dva, tri amandmana i bila sam prosto začuđena, verujući u trenutku da ste konačno shvatili, da značaj poslova koji se obavljaju po ovom zakonu, zaslužuju da ih obavlja organ uprave koji je u sastavu Vlade, i obradovala sam se za kratko da je ovaj amandman usvojen. Međutim, lepo i jasno piše da se amandman ne prihvata sa obrazloženjem koje je dato za 99% odbijenih amandmana, a to je da je predloženo rešenje prikladnije.
Građanima Srbije objasniću zašto ovo rešenje smatram neprikladnim, neprimerenim, već da amandman SNS jeste ono što ste morali da usvojite.
Poslovi i nadležnosti za vraćanje imovine ne mogu da se povere javnoj agenciji. Prema Zakonu o javnim agencijama, one mogu da obavljaju, prvenstveno, stručne i razvojne poslove, kod čijeg obavljanja nije neophodan stalan nadzor Vlade. Vi to znate, zato što je to u Zakonu tako napisano, upravo da bi se izbegao kod agencija neposredan politički nadzor.
Međutim, agencije se uglavnom osnivaju tamo gde agencija može, za razliku od organa uprave, da određene poslove obavi delotvornije, sa manje troškova, i ako može, da se finansira iz cene usluga koje obavlja. Vi ste tu ključnu razliku koja utiče da neke poslove obavlja agencija ili organ uprave ovde potpuno prevideli i potrebu kontrole Vlade i kontrole parlamenta nad izvršavanjem ovog zakona i potrebu ga se taj nadzor obavlja i ono što je isključeno kod agencija, kao potreba neposrednog nadzora a ovde neophodno, vi ste stavili u istu ravan.
Ne radi se ni o kakvim razvojnim i stručnim poslovima što Zakon o javnim agencijama kaže, već zaista o poslu organa uprave u najužem smislu. Vi ste gospodine Petroviću pravnik i verujem da razumete o čemu govorim, i s obzirom na to da je reč o vrednosti posla teškom preko dve milijarde evra, da li smatrate primerenim da agencija nad kojom Vlada ne može da ima po definiciji, odnosno važećem zakonu neposredan nadzor i kontrolu, pa i ovaj parlament, treba da radi taj posao u ovoj formaciji kako ste predložili?
Poznato vam je da postoje veliki problemi u zakonitosti rada mnogih od agencija koje postoje, o tome da vi kao Vlada i mi kao parlament i građani Srbije, u čijoj službi ste i vi i mi, nismo u prilici da baš na najbolji, najefikasniji i zakonit način javnosti predstavimo koliko te agencije kontrolišemo. U ovom poslu je to nedopustivo.
Obaveza vraćanja imovine je civilizacijska obaveza i to niko ne može da ospori, i međunarodna obaveza i obaveza na putu pristupanja EU pred međunarodnom zajednicom. Nemojmo uopšte da se čudimo što smo jedan zakasneli posao ostavili za krajnji trenutak.
Zato je potpuno neprihvatljivo da jedan tako odgovoran ali i politički osetljiv, a rasprava je ovih dana to pokazala, obavlja javna agencija nad kojom imate samo potrebnu i nepotpunu kontrolu kao Vlada koja će ovaj zakon trebati da izvršava.
Ono što izričito isključuje i diskvalifikuje jednu bilo koju agenciju da radi ovaj posao je pre svega Zakon o javnim agencijama i zaista ne znam zašto ovaj amandman niste prihvatili. Očigledno da je ovde potreba da se ustroji agencija, opet se zaposle neki ljudi, opet će biti problem ko i koliko prima plate za to, da li neki organ kontrole nadzora, kako god ga nazivali, ima pravo na mogućnost i stručnost da ima uvid u rad te agencije, a kada u javnosti krene nezadovoljstvo zbog načina na koji ona veliki deo posla nedefinisan ovde oko procena vrednosti, pravične dopune, onde gde nije dovoljno isplaćeno po nekim ranijim zakonima, stvore u javnosti problem, onda ćete reći – šta da radimo, postoje zakonska ograničenja? Da ponovim….
(Predsedavajuća: Izvinite, narodna poslanice. Moja je greška. U šestom minutu sam vas slučajno prekinula. Molim vas samo da se prijavite.)
Kada bih znala kada ste vi mene isključili, a ne znate ni vi.
Ništa, reći ću da je to potpuno neprihvatljivo.
Mi po Zakonu o agencijama, koje se bave stručnim i razvojnim poslovima, ni zbog političke osetljivosti vrednosti ovog posla, ni potrebe da se zadovolji pravda da ovaj posao radi agencija nad kojom Vlada nema neposrednu kontrolu, niti Skupština i Vlada prave neophodan nadzor.
Kada se budu desili problemi sprovođenja ovog zakona u praksi, a proisteći će iz mnogih ne definisanih ovde kriterijuma za to koji je pravni sledbenik, na primer, zadužbine, o čemu ćemo kasnije govoriti o tome da li treba i koliko dopuniti tada nepravičnu naknadu za neku već vraćenu imovinu i kada to proizvede krupne probleme, vi ćete onda reći – nemoćni smo, Zakon o javnim agencija je takav. Usvojili ste zakon o restituciji, kolokvijalno rečeno, koji nama sada ne omogućava da se u to mešamo. Kao što je svojevremeno rekao jedan od vaših istaknutih članova kojeg danas nema, gospodin Đinđić – nemojte da dođemo u situaciju da nešto bude činjenično stanje i da onda kažete nemoćni smo.
Ovo je trenutak da ne stvorimo uslove za činjenično stanje koje ide na štetu građana Srbije, ugleda Vlade, ali i ugleda ovog parlamenta, gde je još moguće da blagovremeno izmenimo ovaj član zakona amandmanom, kako vam je SNS predložila. Hvala na pažnji.

Danas nismo u koordinaciji. Mislim da nije dobro da se podrazumeva jer nije eksplicitno rečeno. Član 38. ne pokriva situaciju koja je navedena u članu 13.
U članu 13. piše, na koji smo mi podneli amandman, da svi organi Republike Srbije, AP, jedinica lokalne samouprave i drugi organi i organizacije jesu dužni da u okviru svojih nadležnosti i bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od dana podnošenja zahteva za izdavanje, izdaju svu potrebnu dokumentaciju iz člana 42. stav 3. do 6. ovog zakona kojim raspolažem. Ali, se ne oslobađaju oni koji traže tu dokumentaciju takse, odnosno troškova izdavanja. Mi smo tražili da se eksplicitno navede, da neko ko potražuje oduzetu imovinu nema trošak taksi, to je prvi stav, dopuna koju smo dali, a drugi je da onaj ko nečinjenjem administracije ili propuštanjem roka za dostavljanje dokumentacije, ne trpi nikakvu štetu, što smo definisali amandmanom na sledeći način.
"Bivši vlasnik i njegovi naslednici ne mogu snositi nikakve posledice zbog neizdavanja dokumentacije iz stava 1. u propisanom roku i imaju pravo na naknadu štete nastale zbog neizdavanja ili nebagovremenog izdavanja dokumentacije na teret organa koji je bio dužan da izda dokumentaciju. Znači, član 38. govori da kada dođu u posed imovine i čiji povraćaj traže, oni ne plaćaju troškove uknjižbe, prenosa, prava itd. Ali mi smo nešto drugo tražili što ste vi možda i podrazumevali, ali da se eksplicitno navede da se ta taksa ne plaća i da građanin koji podnosi zahtev za povraćaj ne trpi štetu jer je on ograničen rokom, a da ne trpi štetu ako zbog administracije taj roku bude propušten. Mislim da sam malo razjasnila zahtev koji smo ovim amandmanom imali. Hvala.

Član 14. govori o neoračunavanju primljenog i izgubljenu dobit tretira i taj prvi stav člana 14. gde piše da naknada koja na osnovu propisa iz člana 2. ovog zakona isplaćena u novcu ili hartijama od vrednosti bivšem vlasniku, se ne uzima u obzir pri utvrđivanju prava na vraćanje imovine, odnosno obeštećenje.
Drugi stav govori o tome da se ne može zahtevati vraćanje plodova ili naknade štete i mislimo da je on u redu, ali smo tražili da se prvi član, odnosno 1. stav člana 14 briše, zato što je tim stavom propisano da se naknada isplaćena u novcu ili hartijama od vrednosti, za dobra koja su ekspropisana pre 1968. godine ne uzima u obzir pri utvrđivanju prava na vraćanje imovine, odnosno obeštećenje. Šta je zanimljivo?
Vi ste u obrazloženju 1. stava člana 14. koji o ovome govori u delu koji tretira obrazloženje zakonskih rešenja, napisali da je to iz razloga što je naknada bila daleko ispod naknade koja bi se mogla smatrati odgovarajućem, ali nije naveden podatak koliko je ta razlika iznosila. Smatramo da se ne može bezuslovno baš za sve slučajeve tvrditi da je ta naknada u toj meri bila beznačajna i da je uopšte ne treba uračunavati.
Znači, treba brisati odredbu člana 14. stav 1. jer, treba za svaki pojedinačni slučaj utvrđivati da li postoji razlika između primljene i onog što smatrate po ovom zakonu pravične naknade i zaista treba u smislu ostvarivanja pravednosti, ne potpuno eliminisati jer izdati obveznice od 2 milijarde evra za državu ove snage, i ovakve finansije, nije svejedno, i bez obzira na zalaganje za restituciju i za pravdu, ne treba sebi tovariti na vrat ono što ne mora.
Znači, ne da svima kažete to što ste svojevremeno primili ne vredi ništa, ili nije bilo pravedno, već treba uračunavati, odnosno izračunavati razliku između pravične naknade i one koje smatrate potpuno bezvrednom, jer zaista smatramo da postoji razlika između situacije kada je nekom isplaćena naknada u odnosu na slučajeve, kada je to oduzimanje izvršeno bez ikakve naknade, a to ovim rešenjem jeste stavljeno u istu situaciju, odnosno položaj. Hvala.

Oduzećete mi od vremena ovlašćenog predstavnika, ne kao replika nego kao nadovezivanje na to što ste maločas rekli. Potpuno je legitimno pravo da onaj ko je u prilici da propisuje pravila restitucije da odluči na ovaj ili onaj način. Hoću da kažem da vi u tome niste bili potpuno dosledni. Za pravo mi daje amandman na član 15. koji govori o povraćaju ne samo nepokretnosti nego, stav 3, govori o povraćaju pokretnih stvari, gde ćete videti šta ste od pokretnih stvari zaboravili da pomenete, mi vas podsetili na to svojim amandmanom, a vi ga, ne usvajanjem, odbili gde u stvari demantujete tu vrstu pravednosti koju ste maločas izneli i koju poštujem u onom što ste rekli da je ta naknada bila potpuno beznačajna ili se može takvom smatrati u smislu te naknade za hartije od vrednosti, obračuna itd.
Poštujem vašu želju da nadoknadite maksimalno moguće, ali široke ruke može da bude onaj ko ima. Nisam sigurna da je država u toj meri široke ruke da može i to da radi. Da nije dosledno izvedena ta pravda obrazložiću kada bude sledeći amandman na član 15.

Sada sam u prilici da nastavim o onome što smatram nedoslednošću u postizanju te apsolutne pravde. Znači, u drugoj glavi o vraćanju imovine, gde je predmet vraćanja definiše član 15. u stavu 3. je definisano da predmet vraćanja jesu podržavljene pokretne stvari upisane u javni registar, kao i druge pokretne stvari, koje prema propisima o kulturnim dobrima predstavljaju
kulturna dobra i kulturna dobra od velikog i izuzetnog značaja, a koja postoje danom stupanja na snagu ovog zakona.
Posle ovog stava 3. smo amandmanom predložili da se doda i stav 4, koji glasi – da predmet vraćanja budu i pokretne stvari, osim stvari iz stava 3. koje postoje na dan stupanja na snagu ovog zakona, ako su u pitanju individualno određene stvari veće vrednosti, kao što su umetnička dela, stilski nameštaj, ukrasni predmeti, dragocenosti, muzički instrumenti ili slični predmeti koji za vlasnike imaju posebnu važnost.
Kada ograničite vraćanje pokretnih stvari samo na stvari koje su upisane u registar, ili su kulturna dobra, mislimo da je potpuno nepravedno da isključite iz prava na povraćaj i obeštećenje, oduzimanje i drugih stvari koje su trajne vrednosti, jer treba da omogućite i vraćanje stvari kao što su, na primer, umetničke slike, klaviri, oružje, znate na kakvo oružje mislim, određeno porodično nasleđe i slično, jer je poznato da su u mnogim porodicama oduzimane upravo takve stvari i da je u ovom zakonu trebalo imati osećaja i za stvari ovakve vrednosti.
Ako smo potpuno eliminisali i onu, kažete, beznačajnu ili teško obračunavanu naknadu za isplatu hartijama od vrednosti, zašto makar u ovom delu niste predvideli mogućnost za onog ko je u prilici da vam dokaže da traži povraćaj ove, za njih posebno i inače vredne pokretne imovine, predvideli mogućnost da se to učini? Mislim da je ovaj amandman trebalo usvojiti, makar da dokažete svoju doslednost za prethodni član o kojem smo pričali. Hvala.

Hvala.
Isto onako sitničavo kako zameram kada nam nekada uskratite vreme, sada ću tako sitničavo da se zahvalim što je ovaj amandman ušao u razmatranje, a ima jednu tehničku grešku jer piše novim stavom 4, a treba da bude novim stavom 3, tako da se zahvaljujem što o njemu uopšte raspravljamo.
Mi smo tražili stavom 3. da se razreši situacija kada je taj dograđeni deo neznatan i kada nije dograđena posebna jedinica, tako što bi pisao nov stav u kojem bi se reklo: "Ako je uvećanje objekta neznatno i nije dograđena posebna jedinica, bivši vlasnik postaje vlasnik i dograđenog dela objekta".
Takođe smo tražili da se umesto reči: "gabarita i volumena", koje su potpuno nepotrebno preciziranje u nekom građevinskom smislu, upotrebi reč: "objekat", tako da mislim da ova intervencija koju su kolege uradile u nekoj meri zadovoljava i naš zahtev. Hvala.

Mislim da je rešenje koje je poslanička grupa Napred Srbije predložila zaista jedno od najcelishodnijih rešenja za ovu vrstu izuzetaka od vraćanja u naturalnom obliku.
Mi smo naime predložili da tamo gde je neophodno da se koriste tuđe zgrade koje su sada predmet vraćanja, da se predvidi obeštećenje i to u razvojnom roku od tri do pet godina, za vlasnike zgrada koje su zaista neophodne onima koje ste vi izuzeli u stavovima 2, 3, 5. i 6. a za 7. ću reći posebno kako to izgleda.
Znači, mi smo predvideli da se na kraju teksta u svakom od ovih stavova gde nepokretnosti koje služe za obavljanje poslova i delatnosti, ustanova iz oblasti zdravstva, vaspitanja, obrazovanja, kulture, itd. izvrši naknada, odnosno obavezu da osnivač preduzeće ili preduzeće solidarno isplate obeštećenje u novcu, u roku od pet godina od dana pravosnažnosti rešenja o vraćanju nepokretnosti. Morate da priznate da zaista nije opterećujuća stvar. Takođe, i za tačku 5. i 6. za korisnike koji su tamo gde bi se narušila tehnološka održivost i funkcionalnost u obavljanju delatnosti određenog subjekta privatizacije, takođe da se isplati obeštećenje u novcu u visini utvrđenoj u skladu sa ovim zakonom.
Međutim, kada je reč o korišćenju u stavu 7. nepokretnosti u vlasništvu Republike Srbije namenjene za smeštaj stranih diplomatskih i konzularnih predstavništva, o čemu su govorile još neke kolege, takođe smo predvideli uslov da se takav objekat može zadržati ali pod uslovom da Republika ili korisnik objekta isplati obeštećenje u novcu u roku od tri godine od dana pravosnažnosti rešenja o vraćanju nepokretnosti.
Takođe, mi tražimo da stav 8. gde se pominje dvorski kompleks Dedinje kao onaj čiji je status utvrđen posebnim zakonom, ne može da bude takav izuzetak i da tu treba izbrisati reči gde su "izuzeta od vraćanja nepokretna kulturna dobra", a reći ću vam koje je naše obrazloženje. Znači, u toj tački 8) smatramo duboko nepravičnim da se nekome uskrati pravo na vraćanje njegove kuće zato što je on tu kuću tako lepo sazidao da je država ili neko u neko vreme odlučio da je proglasi kulturnim dobrom.
Sa druge strane, nema nikakvih pravnih prepreka da to kulturno dobro bude i u privatnoj svojini. Uostalom, morate učiniti da se uspostavi određeno pravilo koje važi za sve i da shvatite da u ovakvoj vrsti izuzetaka zaista može da dođe do zloupotreba takve vrste da u nekim od slučajeva, poput ovoga, naturalna restitucija zaista izgleda kao najpravednije rešenje.
Kad su u pitanju diplomatska i konzularna predstavništva, smatram da država domaćin nema obavezu da obezbedi prostorije već je to obaveza države koja upućuje predstavnika. Mi to vidimo i po velikim računima koje naša država plaća za svoje konzularne predstavnike u tim drugim zemljama ali, pošto smo naveli da vlasnike takvih objekata može da obešteti i Republika u ovom roku od tri godine, dajemo mogućnost da tamo gde Srbija ima takvu povlasticu u nekoj od stranih zemalja, ona može reciprocitet da primeni ali ne na teret vlasnika, nego ona može da izvrši isplatu te naknade.
Znači, pomenula bih još jedan slučaj, možda nije uputno ni korisno, ali zaista nije u redu i deluje malo licemerno, nedavno je bilo natpisa da je jedna od zemalja članica EU, donela rešenje o vraćanju zgrade u kojoj se nalazi ambasada Srbije, dobro, znate koja je to zemlja, i zahteva da se naša ambasada iseli iz te zgrade.
Sa druge strane, mi pod pritiskom jedne od takvih zemalja treba nekog od svojih građana da dovedemo u nezavidan, nepravedan, nepravičan položaj time što ćemo zbog neke strane zemlje, ambasade, konzularnog predsedništva, ne vratiti zemlju tom građaninu. O svemu ovome morate da vodite računa i što rekli naši stari, što je za u kuću ne nosi se ni u crkvu. U tom smislu građani Srbije i potreba da se oni obeštete jesu na prvom mestu. Što ne znači, da treba ugroziti odnose zemalja koji nam pružaju pomoć, podršku, itd. Ali, ne treba plaćati preskupo i na teret građana Srbije. Hvala.

Član 32. Mi smo u njemu predvideli da se stav 1. menja i da glasi: " Vrednost oduzete nepokretnosti se utvrđuje u skladu sa zakonom kojim se uređuje eksproprijacija".
U više sam navrata i u načelnoj raspravi pomenula da ne vidim razloga da se utvrđuje neki novi poseban način za utvrđivanje postupka vrednosti imovine i smatram da su ti postupci onako kako su predviđeni potpuno nejasni, a kad su nejasni oni, normalno, nisu ni u skladu sa ustavnim načelom zakonitosti i vladavine prava. Smatram da takve odredbe kad ostavljaju preširok prostor za diskreciona prava, različita shvatanja i primenu, svesno ili nesvesno otvaraju put korupciji.
Primera radi, navodi se da će profesionalno vršiti nadležni organ, u skladu sa ovim zakonom. Međutim, ovaj zakon ne propisuje koji je to nadležni organ. Čula sam da je neko u raspravi pominjao poresku upravu. Zakon obezbeđuje efikasnu sudsku zaštitu u slučaju nepravilne procene. Vrednost nepokretnosti se utvrđuje rešenjem o vraćanju imovine, odnosno obeštećenju, ali protiv ovog rešenja nije moguće da se podnese žalba Ministarstvu finansija.
Protiv rešenja Ministarstva se može pokrenuti upravni spor, ali u upravnom sporu ne može uopšte da se dovodi u pitanje sporna vrednost, jer upravni sud, kao što znate odlučuje samo o zakonitosti spornog upravnog akta, tako da protiv procene vrednosti imovine koju izvrši taj takozvani nadležni organ, uopšte nema sudske zaštite.
Nepostojanje sudske zaštite u odnosu na akte organa uprave, praktično ne možemo drugačije da tretiramo, nego suprotnost sa Ustavom i svim međunarodnim konvencijama o zaštiti ljudskih prava.
Upravo zato smo mi amandmanom predvideli da se procena vrednosti vrši u skladu sa zakonom kojim se utvrđuje eksproprijacija i kako je uređena smatramo da je to pitanje vrlo solidno uređeno Zakonom o eksproprijaciji, da ima bogatu praksu, ali ima i sudsku zaštitu prava. Zato smo i očekivali da ovaj amandman bude usvojen.

U najkraćem mogućem, neću iskoristiti ni vreme po samom amandmanu. Znači, isto obrazloženje kao i za prethodni amandman koji je važio za predlog da se procena vrednosti utvrđuje u skladu sa zakonom kojim se uređuje eksproprijacija, tako da važi isto obrazloženje.

U članu 37. predloga smo predložili da se u stavu 1. reč "pravosnažnog" zameni rečju "izvršnog", a sve sa željom da skratimo postupak ostvarivanja prava onih kojih treba da dobiju sredstva po ovom obeštećenju.
Prema opštim pravnim pravilima Zakon o opštem upravnom postupku, upravnim sporovima i drugim propisima, znate da upravni akti postaju izvršni kada postanu konačni u upravnom postupku, odnosno pre nego postanu pravosnažni. To znači da će rešenje o povraćaju imovine i obeštećenje da ono u stvari može da se izvrši i u slučaju, znači po našem rešenju, da je protiv rešenja pokrenut upravni spor i smatramo da ništa nije sporno da bivši vlasnik primi akontaciju i da ostvaruje ostala prava, iako je pokrenuo upravni spor radi otklanjanja neke povrede svog prava.
Šta smo hteli da postignemo ovakvim rešenjem? Propisivanjem da bivši vlasnik može da primi akontaciju samo po pravnosnažnosti rešenja, vi ste pokušali da izvršite pritisak na bivše vlasnike, koji traže povraćaj imovine, da ne pokreću sudske postupke, jer u tom slučaju odlažu isplatu akontacije i povraćaj imovine za više godina.
Za veliki broj bivših vlasnika to je veliki problem, s obzirom na odmakle godine, na materijalno stanje i ovaj pokušaj da preko zahteva LDP tu granicu snizite, to ne rešava problem dovoljno. Šta je stvarnost? Rešenje postaje pravosnažno ako u roku od 30 dana od dana donošenja nije podneta tužba u upravnom sudu ili ako je tužba podneta da bude podneta presuda.
Pre tzv. reforme pravosuđa rok u kome je donošena presuda bio je oko godinu dana. Posle reforme, taj rok je preko tri godine. činjenica je da upravni sud u ovoj godini dostavlja presude po tužbama koje su pokrenute 2008. godine.
Drugi deo, a veliki problem za bivše vlasnike i donosioce rešenja je činjenica da postoje teškoće u tome kako utvrditi kada je rešenje postalo pravosnažno čak i kada tužba nije podneta, odnosno utvrditi da li je tužba podneta. Zašto? Tužba se predaje neposredno sudu, a organ koji je doneo rešenje za tužbu saznaje tek kada mu bude dostavljena od strane suda zato što treba da da odgovor na nju, međutim, uopšte ne postoji rok u kojem je sud obavezan da to uradi. Sa druge strane, sud uopšte ne vodi evidenciju upravnih akata protiv kojih su podnete tužbe, pa je praktično nemoguće pre dostavljanje tužbe utvrditi, proverom kod suda da li je uopšte tužba podneta ili nije, tj. da li je uopšte upravni akt postao pravosnažan ili ne. Pošto se propisivanjem da se isplata akontacije vrši samo na osnovu pravosnažnog rešenja bivšim vlasnicima, kao što je kolega Rade Obradović govorio, onemogućava se sudska zaštita i odugovlači se isplatom akontacijom uz kršenje opštih pravnih pravila. Mi zaista predlažemo da se ovaj amandman usvoji kao neophodan.

Baš mi je drago, ministre, što ste tu jer smo današnji razgovor počeli ovom temom, ali amandmanima koje je poslanička grupa Napred Srbijo podnela na član 13. i evo nas opet tu.
U članu 38. piše da sticanje imovine i ostvarivanje obeštećenja ne podležu plaćanju ni jedni vrsti poreza administrativnih i sudskih taksi, ali u stavu 2. piše da podnosilac zahteva snosi troškove postupka u skladu sa Zakonom. Bogami, široko, pa nedefinisano, pa neograđeno, pa kako god ko hoće može da zahvati, odredi i propiše.
Mi tražimo da se briše ovaj stav 2. ali da se briše i stav 3. gde se kaže da izuzetno od ovog stava 2. – podnosilac nije u obavezi da plati troškove za rad i pružanje usluga Republičkog geodetskog zavoda, ali je dužan da plati naknadu za rad geodetske organizacije u slučaju da njeno angažovanje jeste neophodno za pravilo rešavanje zahteva. Tražimo brisanje i stava 2. i stava 3. zato što propisivanje obaveze nosioca zahteva da snosi troškove za vraćanje oduzete imovine zaista nije korektno.
Smatramo da oni koji su oštećeni oduzimanjem imovine, moraju da budu oslobođeni troškova postupka. Neprihvatljivo je da država koja im je oduzela imovinu, naplaćuje njen povraćaj nazivajući to troškovima postupka.
Ovaj amandman treba prihvatiti da svi oni koji su oštećeni, ne bi bili opet oštećeni dovođenjem pred ovu vrstu administrativnih prepreka, materijalnih problema, čime bi u stvari bila narušena sama suština prava na povraćaj imovine.
Drugo, pitam se kako je ovaj stav 2. mogao ovakav i da se nađe u zakonu, kada uopšte nije izričito propisano koje troškove. Prema dosadašnjoj praksi i iskustvu, to možemo ovako da tumačimo. Agencija koja će se baviti ovim poslovima, se otvara prostor, da ona propiše obavezu bivšim vlasnicima da toj agenciji plaćaju naknadu u visini koju ona propiše i za šta god bude smatrala da treba da propiše naknadu.
Navikli smo da se iza ovakvih predloga i odredbi kriju takva nejasna, u početku, tumačenja i pukotine, a posle se otvori takav jaz, da same agencije, po sopstvenom nahođenju, naplaćuju troškove samo zato što su jedino one u prilici da izdaju određene akte i da ti troškovi apsolutno nemaju nikakve veze sa radom i vrednošću rada koji je uložen u izdavanje neke potvrde, ili dobijanje nekog akta.
Nije bilo suvišno u članu 13. precizno definisati, kao što smo rekli, da se ne plaćaju takse na dokumentaciju koja je potrebna u zahtevu za povraćaj, da stranka u onom stavu 3. ne trpi nikakvu štetu, ako joj se blagovremeno ne izda dokument. Takođe je potrebno i da ovde stav 2. i stav 3. brišete.
Smatram da zaista nije bilo u redu da pričate o pravdi, a da opet ostavimo ljudima ovakav trošak, koji neke ljude zaista može da dovede u situaciju da ne mogu da ostvare svoje pravo, zato što ne mogu da izvrše isplatu troškova koji su ovde predviđeni, i to, ne znam kojih troškova, jer se uopšte ne definiše bliže koji to troškovi mogu da budu.

Vreme poslaničke grupe, ne mora da bude replika.
Ako piše u stavu 2. – podnosilac zahteva snosi troškove postupka u skladu sa zakonom. Ako se agencija predviđa kao organ koji će da sprovodi postupak obeštećenja, da li je sumnja da će agencija uvesti trošak, poput, centralnog registra koji za izdavanje jedne potvrde uzima prilično visok iznos novca, da bi se samo uneo u jednu potvrdu podatak, ili koji koristi tu vrstu monopola, zato što samo on može da izda tu potvrdu? To je ta praksa koja je problematična.
Čak uopšte ne mislim na to, to govorim da samo može da bude mogućnost koji su ovo troškovi postupka koji se mogu pojaviti u skladu sa ovim zakonom, kojim, vi ste pravnik a ja sam ekonomista koji, hteo ne hteo, mora da poznaje pravo u jednom delu, nema razloga da se stvari ne preciziraju. Da ste svesni da je ostavljeno ne precizirano, govori to, da ste prvu rečenicu počeli – to može da to bude ili da se podrazumeva.
Vi znate da mora to da bude eksplicitno napisano i da nikada ni jedan državni organ nije tumačio zakon onako, čak i kada ga tumači, u interesu građana, da ga oslobodi nekog troška. Ako ga je oslobodio, negde na nekoj liniji, na drugoj strani mu je taj trošak naplatio. Reći ću vam kada se radilo o svim poslovima vezanim za evidenciju besplatnih akcija. Država je predvidela da to za građane bude besplatno i rekla je da će brokerske kuće te poslove raditi za građane besplatno, ali im je država taj trošak platila, iz čijeg nasledstva ili crnog fonda, iz budžeta Republike Srbije. Znači, to se opet uzelo od građana Srbije i ono što je navodno izgledalo besplatno - ne, to građani opet plate
Znači, ne da nema razloga da ostane nedefinisano, nego je neophodno da se zna koja se taksa plaća, u kom postupku, da se ne bi desilo da sutra agencija, po zakonu o javnim agencijama, nije neko koga vi možete da kontrolišete u toj meri i da joj zabranite da ona tu vrstu troškova ima i da ih naplaćuje. Zaista smatram da je trenutak da se sve definiše i da jedna praksa da se razni pravilnici odlažu na šest meseci kasnije donošenja, a vi znate da smo u mnogim stvarima koji se tiču, na primer MUP - lične karte, bezbednost u Saobraćaju itd. odlagali primenu nekog dela zakona zato što nije bio donet pravilnik.
Što se tiče SNS, mi se zalažemo da svaki zakon odmah ima i prilog, jer jedino tako možemo da sagledamo primenu zakona u startu i u celini. Znači, ako donosimo zakon čiju primenu želimo što pre i odmah, zaista ne treba ostavljati ništa u magli i za kasnije posebno regulisanje. U tom smislu je bila intervencija i u članu 13. i u ovom članu 38. preciziranja obaveza onih koji budu tražili povraćaj svoje imovine. Ali, uostalom, vi na to imate pravo. Želela sam da na to intervenišem, na vama je da odlučite i da odbijete amandman i to je to. Hvala.

Prosto, ne želim da ostanem nejasna. Izgleda da nisam bila dovoljno jasna. Znači, mi se pre svega zalažemo da oštećeni građani koji potražuju imovinu ne treba da plaćaju takse i onako kao što ste rekli u članu 38. da sticanje imovine i ostvarivanje obeštećenja, po ovom zakonu, ne podleže plaćanju ni jedne vrste poreza, administrativnih i sudskih taksi.
Znači, taj postupak sticanja imovine ja bih protumačila, kao pravnik, da je postupak sticanja imovine i zahtev za povraćaj, a šta da plaća on, u onom članu 13, kad kažem da obezbeđuje dokumentaciju gde niste hteli da prihvatite amandman da on uopšte nema trošak pribavljanja te dokumentacije?
Znači, to je moj politički stav – da ne treba građanin da ima trošak prilikom pokretanja i vođenja postupka za povraćaj imovine. Kod vas je ovo, kažem, malo hoćete da ih oslobodite, malo nećete. U delu sticanja imovne i ostvarivanja obaveštenja, on neće da podleže trošku poreza i ostalog, ali kažete da će imati neke druge troškove u skladu sa Zakonom o upravnom postupku. U redu, to je vaš stav, ali ja vam kažem da se ja zalažem da oni ne treba da imaju tu vrstu troška.
S druge strane, da ne ostane nesporazum, pominjala sam MUP u kontekstu ne donetog pravilnika, koji je trebao da bude donet u nekom roku od šest meseci, ali nije donet i onda se odlaže primena jednog dela zakona. Znači, to je loša praksa kada prilikom pisanja zakona ne uredimo sva podzakonska akta, što bi morali da imamo u trenutku donošenja zakona. Izvinjavam se, neću se više javljati ovim povodom, samo da ne ostanem nejasna.