Svojim amandmanom na član 1. Predloga zakona predložila sam da se reč „porodilišta“ zameni tekstom „zdravstvene ustanove“. U pitanju je malo tehničko poboljšanje teksta koje bi bilo dobro da prihvatite, ali koje suštinski ne menja činjenicu da je ovaj predlog zakona loš.

Naime, kada donosite zakone koji se ne odnose na dobrobit i uređenje društva u celini, već na rešavanje problema jednog specifičnog dela populacije, onda bi bilo dobro da prilikom kreiranja zakonskog rešenja konsultujete predstavnike te ciljne grupe čiji se problem rešava. To u ovom slučaju, nažalost, nije urađeno i vi ste, umesto sa pravim roditeljima, razgovarali sa političarima koji se stavljaju na čelo određenih organizacija kako biste fiktivno odglumili konsenzus, a oni tu svoju uslugu dobro naplatili.

Roditelji su očekivali da ovaj predlog zakona omogući i definiše precizne mehanizme za sprovođenje istraga, odnosno za pristupanje bolničkoj dokumentaciji, dokumentacijama lokalnih samouprava i grobalja, kao i mogućnost kreiranje jedinstvene baze DNK profila u kojoj bi svoje podatke mogli da ostave, kako roditelji, tako i lica za koja se sumnja da su nestala deca i sva ostala zainteresovana lica.

Samim tim što Predlog zakona predviđa mogućnost naplate štete, sudovima je ostavljena mogućnost da izbegnu sprovođenje komplikovanih i zastarelih istraga. Mi smatramo da je ovo rešenje monstruozno, bez da raspravljamo o tome koliki je iznos naknade štete predviđen, jer jedino što roditelji žele jeste mogućnost da se povežu sa svojom decom, a vi im tu mogućnost ovim predlogom zakona, nažalost, niste ostavili. Hvala vam.

Dame i gospodo, podnela sam amandman kojim predlažem brisanje člana 13. Predloga zakona, a zapravo bi ceo Predlog zakona trebalo povući iz procedure s obzirom da je on u celosti izuzetno loš.

Kada pogledamo Predlog zakona, čak ni njegov naslov nije dovoljno dobro definisan s obzirom da se koristi termin deca nestala iz porodilišta, a činjenica je da deca nisu nestala već da su ukradena. Takođe je činjenica da su se majke dece za koju se sumnja da su ukradena u 100% slučajeva porađale u državnim ustanovama i da su državni radnici, odnosno lekari i medicinske sestre u sprezi sa radnicima matičnih službi bili ti koji su krali decu. Samim tim, najmanje što država može da učini jeste da pokuša da tu decu pronađe.

Pogrešno je to što ovim predlogom zakona predviđate mogućnost materijalne odštete u slučajevima gde nije moguće adekvatno sprovesti istragu. Nije smela da postoji korelacija između sprovođenja istrage i isplate materijalne odštete isto kao što ta materijalna odšteta uopšte nije trebalo da bude definisana Predlogom zakona. Iznos od 10.000 evra svakako je ponižavajući, ali sve i da je taj iznos veći, materijalna odšteta ne sme da bude isplaćivana jer deca ne smeju imati cenu. Cenu možete da stavite na pse, na mačke, na druge životinje, ali ne i na decu, jer bol sa kojim se suočavaju roditelji čija deca su ukradena ne može ničim da se meri.

Nama je jasno da se vama žuri da ovaj zakon donesete, kako biste u kampanji mogli da se pohvalite da ste i ovo pitanje rešili, ali činjenica je da Predlog zakona ne valja.

S obzirom da je prilično jasno da ga nećete povući iz procedure nama ne ostaje ništa drugo nego da vas zamolimo da nakon izbora u sledećem sazivu pokušate da doradite ovaj zakon na način koji predviđa sprovođenje istrage u svakom pojedinačnom slučaju, jer je to jedino ispravno i jedino što roditelji nestale dece traže od vas. Hvala.

Dame i gospodo, vi ovim Predlogom zakona predlažete povlašćenu vožnju železnicom, brodom ili autobusom, uz povlasticu od 75% od redovne cene za četiri kategorije lica, a to su vojni invalidi i civilni invalidi rata, korisnici porodične invalidnine, nosioci „Partizanske spomenice iz 1941“ i „Ravnogorske spomenice iz 1941“, kao i za lica odlikovana ordenom „Narodnog heroja“.

Mi smatramo da je potrebno obezbediti ove privilegije i za borce prve i borce druge kategorije kojih je neuporedivo više, posebno ako se uzme u obzir da je ovo što vi dodeljujete Predlogom zakona prilično fiktivno, s obzirom da nosilaca Partizanske i Ravnogorske spomenice gotovo da više nema među živima, kao što, nažalost, više nema među živima ni lica odlikovana ordenima „Narodnog heroja“, smatramo da bi privilegije koje se odnose na povlašćenu cenu putovanja bila jedan zaista minoran ustupak koji bi država morala da učini kako bi olakšala život licima koja su se borila za našu otadžbinu, posebno kada uzmemo u vidu da naša država iz budžeta finansira raznorazne nevladine organizacije koje otvoreno antisrpski deluju.

Najmanje što bismo mogli da učinimo jeste da obustavimo finansiranje takvih organizacija i da se deo tih sredstava preusmeri kako bi se što je više moguće olakšao život naših boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica.

Hvala vam.

Dame i gospodo, podnela sam amandman kojim predlažem skraćenje roka za donošenja akta o organizaciji i sistematizaciji poslova pri memorijalnom centru Staro sajmište.

Svojim amandmanom predlažem da se predviđeni rok skrati sa 30 na 15 dana kako bi ovaj centar što pre počeo sa radom. Kao što su moje kolege već rekle, mi podržavamo otvaranje ovog memorijalnog centra i drago nam je što je ova inicijativa pokrenuta. Međutim, smatramo da ukoliko se već bavimo temom Drugog svetskog rata da je važno da ne zaboravimo da u Srbiji nažalost nisu bili pokrenuti samo nacistički logori u kojima su stradali Srbi, Jevreji i Romi, već je takođe bilo i dosta komunističkih logora za političke zatvorenike koji nisu bili ništa manje brutalni i kojih takođe treba da se sećamo.

Isto tako, ukoliko smo odlučili da pamtimo svoje žrtve i podsećamo građane na sva stradanja Srba koja su se dogodila u prethodnim godinama, ne treba se ograničiti samo na period Drugog svetskog rata jer je već sazrelo i da se bavimo događajima iz 90-ih godina prošlog veka. Smatram da smo na tom polju nažalost nedovoljno uradili.

Dok u drugim državama čitavi sistemi rade na tome da dokažu navodni genocid srpske strane, mi se sve slabije branimo od raznoraznih optužbi međunarodne zajednice i susednih zemalja. Kod nas u medijima nažalost su dominantni oni koji tvrde da se u Srebrenici dogodio genocid, u odnosu na one koji argumentovano osporavaju te tvrdnje. Zbog toga mi iz SRS insistiramo i nastavićemo da insistiramo da se svaka tvrdnja da se u Srebrenici odigrao genocid smatra krivičnim delom.

Isto tako smatramo da bi trebalo dodatno uvrstiti u naš obrazovni sistem sve činjenice vezane za ratove vođene tokom 90-ih godina. Kod nas u udžbenicima iz istorije sama tematika ratova 90-ih godina obrađuje se na kraju školske godine, na dve, tri stranice, gde se navodi da je do rata došlo, kojim redom su se republike bivše SFRJ otcepljivale, bez ikakvih detalja.

Sa druge strane, ukoliko pogledate udžbenik iz istorije, odnosno nastavno gradivo po kome se predaje u Hrvatskoj, možete videti da je tematika rata na prostoru bivše SFRJ obrađena na više desetina stranica, gde se taksativno prvo obrađuje tematika navodnog maltretiranja Slovenije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine od strane komunističke Srbije, potom tematika pokušaja centralizacije vlasti u Beogradu, da bi se potom prešlo na opis srpskih pobunjenika Krajine i ustanka na Plitvicama, dalje se šire laži o agresiji JNA na navodno hrvatsku vojsku. Potom ima čitav opis bojišta, navodno genocida nad Hrvatima sprovedenog u Ovčaru, Vukovaru i Splitu. Svi ti udžbenici koji su u upotrebi u Hrvatskoj su prilično, da kažem, neobjektivni, jasno je da su autori bili vođeni mržnjom, a ne činjenicama kada su ih pisali.

Mi naravno ne želimo da se naša deca uče iz udžbenika gde preovladava mržnja, ali smatramo da postoji dovoljno istorijskih činjenica i da postoji jedna prilična istorijska distanca da se ti događaji mogu prikazati našoj deci onako kako su se zaista odigrali, umesto da se preskaču prilikom predavanja gradiva u školama i da se podižu generacije mladih ljudi koji nisu svesni kroz kakva su stradanja Srbi prošli u prethodnom veku. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, podnela sam amandman na član 4. Predloga zakona kojim tražim brisanje stava 35. u postojećem članu 27e.

Mislim da je izuzetno važno da čujemo kako glasi ovaj stav. Dakle, on kaže – izuzetno od stava 34. ovog člana, radni odnos sa novim licima može se zasnovati uz saglasnost tele Vlade, na predlog nadležnog ministarstva, odnosno drugog nadležnog organa uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva.

Stav 34. navodi da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta do 31. decembra ove godine.

To, praktično, znači da ste vi stavom 34. zabranili zapošljavanje u javnom sektoru da bi već stavom 35. ipak, dozvolili određenim slučajevima to zapošljavanje.

Mislim da je jako važno da građani Srbije znaju da kada mediji prenose da postoji zabrana zapošljavanja u javnom sektoru da se to odnosi samo za zapošljavanje na stalno, dok je, naravno, zapošljavanje na određeno po raznim vrstama ugovora veoma dostupno i upravo na taj način vlast zapošljava svoje kadrove. Na taj način ih i drži na uzici, jer su oni onda u obavezi da se dokazuju, da rade za stranku koja ih je zaposlila, da pišu one komentare po društvenim mrežama, traže sigurne kapilarne glasove ili šta god, kako bi im taj ugovor bio produžen. Ukoliko se neko u tim poslovima istakne, eto vidimo da ipak postoji mogućnost i da na kraju dobije stalni posao.

To su zapravo dva trenda koja se javljaju pred svake izbore. Prvi trend je ta navodna zabrana zapošljavanja u javnom sektoru koja se, potom, odvija nama svima iza leđa, kroz te ugovore, privremene i povremene. Drugi trend je povećanje plata i penzija, koje naravno imamo prilike da vidimo pred svake izbore. Ali, kao što su moje kolege rekle u raspravi o budžetu to povećanje je samo predizborno i ono je toliko malo da se njegovi efekti kroz par meseci kada se povećaju troškovi života uopšte ne osete.

S tim u vezi, htela bih da dam i jednu sugestiju, ukoliko želite da povećate plate i penzije u dovoljnoj meri da se njihovi efekti osete i posle par meseci, bilo bi dobro da novac za to povećanje nađete tako što ćete prestati da finansirate brojne agencije i nevladine organizacije koje jedino što rade jeste da blate svoju državu i svoj narod. Hvala.

Zahvaljujem.

Podnela sam amandman na član 2. Predloga zakona koji glasi – ovaj zakon se primenjuje na sva lica koja obavljaju trgovinu u Republici Srbiji. Ovaj zakon se ne primenjuje na pružanje usluga koje su uređene posebnim zakonom.

Svojim amandmanom predlažem da se reč „posebnim“ zameni „drugim“, zbog toga što je ovo amandmansko rešenje preciznije.

Mi smo podneli niz amandmana sa ciljem da makar tehnički doprinesemo kvalitetu predloga zakona, ali nažalost, smatramo da je situacija vezana za trgovinu u Srbiji prilično loša.

Još dok je prof. dr Vojislav Šešelj bio u Haškom tribunalu, mi smo ukazivali na opasnost od uvozničkog lobija, a kampanju po čitavoj Srbiji protiv uvozničkog lobija pokrenuli smo odmah po njegovom povratku i poslednjih pet godina u kontinuitetu upozoravamo na sve teškoće sa kojima se suočava naša privreda i naši seljaci.

Obišli smo sva mesta u Srbiji i u razgovoru sa građanima čuli smo da imaju velike probleme zbog ukidanja carina na robu iz EU, i ukoliko vi, ministre, budete isto tako obilazili Srbiju, razgovarali sa građanima, sigurni smo da će i vama reći to isto što su rekli i nama.

Činjenica da su naše granice otvorene za robu sa zapada i činjenica da se u zapadnim zemljama subvencionišu proizvođači u mnogome otežava posao našim ljudima.

Mi smatramo da je potrebno zaštiti carinama domaću proizvodnju, pre svega zbog činjenice da se Srbija ukidanjem carina odrekla pola milijarde evra i da ukoliko carine vratite, taj novac bi se mogao iskoristiti na mnogo načina, pre svega za subvencionisanje domaće proizvodnje, ali i ulaganje u povećanje plata i penzija. Hvala vam.

Sve teme koje su danas na dnevnom redu su izuzetno interesantne za raspravu – i Predlog zakona o trgovini i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o elektronskoj trgovini i Predlog zakona o robnim berzama.

Odlučila sam da svoje vreme na današnjoj sednici iskoristim za diskusiju na temu elektronske trgovine. Uslovi za razvoj elektronske trgovine u Srbiji stekli su se tek nakon 2000. godine, kada dolazi do bržeg i uspešnijeg razvoja komunalne infrastrukture, što je dovelo do brzine protoka interneta i samim tim eksponencijalnog povećanja broja korisnika. Sa komercijalnim pružanjem internet usluga u našoj zemlji započelo se tek 1995. godine, a sve do 2000. godine naša infrastruktura bila je nedovoljno kvalitetna, jednim delom i oštećena tokom bombardovanja, tako da je internet pristup u Srbiji prvih pet godina ostvarivan isključivo putem kablova iz Mađarske. Ovaj zakasneli razvoj interneta u Srbiji i kašnjenje od par godina u prelasku sa dajl-ap na ADSL i kablovski internet umnogome je uticao i na kašnjenje u samom razvoju elektronske trgovine.

Na svetskom nivou elektronska trgovina razvijala se mnogo brže. U SAD 1994. godine osnovana je kompanija „Amazon“, koja je prvobitno osmišljena kao internet knjižara, da bi za svega par godina ovaj poslovni projekat prerastao u globalnu internet prodavnicu knjiga, muzičkih diskova i svih ostalih vrsta robe. Godine 1995. pokrenuta je kompanija „Ibej“, u pitanju je zapravo aukcijski sajt osmišljen radi razmene određenih figurica, koji je takođe vrlo brzo postao vodeći aukcijski sajt za kupovinu najrazličitijih roba. Danas imamo situaciju da se na ovom sajtu dnevno obavi više od milion aukcija, kako na lokalnom, tako i na nacionalnom i internacionalnom nivou.

Dakle, kada je u Srbiji tek započelo komercijalno korišćenje interneta, u svetu su se već razvijali i funkcionisali internacionalni giganti u domenu elektronske trgovine. To početno kašnjenje i dalje se oseti. Statistički podaci navode da u Srbiji 2006. godine čak 88,4% građana nikada nije kupovalo preko interneta. U desetogodišnjem periodu, dakle do 2016. godine, broj građana Republike Srbije koji nikada nisu kupovali preko interneta pao je na 54,6%. Najnoviji podaci kojima raspolažemo su iz 2018. godine i možemo se pohvaliti time da je broj građana koji nikada nisu kupovali robu ili usluge preko interneta pao na ispod 50% i iznosi otprilike 45%. Približno 55% građana Srbije ima makar jedno iskustvo sa kupovinom preko interneta, a svega 30,9% građana koristilo je elektronsku trgovinu prošle godine, što govori o tome da elektronska trgovina u Srbiji, iako poslednjih godina beleži rast, još uvek nije dovoljno razvijena.

Građani su rezervisani prema elektronskoj trgovini iz dva razloga. Pre svega, tu je strah od zloupotrebe njihovih ličnih podataka i podataka sa kreditnih kartica, a postoji i strah od toga da realni proizvodi neće odgovarati stanju prikazanom na internetu. Zbog toga u našoj zemlji građani internet prodavnice najviše koriste da se informišu o proizvodima koje potom fizički kupuju u prodavnicama gde su oni dostupni.

Potrebno je urediti zakonski okvir na taj način da prvenstveni cilj bude zaštita potrošača i njihovih prava. Predlozi zakona o kojima danas raspravljamo pokušali su da reše ovu problematiku, ali mi iz SRS smatramo da se moglo i malo dalje otići sa svim tim merama. Pre svega, novi zakon definiše pojmove elektronske prodavnice i elektronske platforme i sam pojam dropšipinga, ali propušta da definiše brojne druge oblike elektronske trgovine koji se odvijaju kroz elektronske nabavne centre velikih preduzeća, elektronske sajmove, aukcije i elektronsko posredovanje koje zapravo predstavlja posredovanje između potrošača i dobavljača, gde potrošači postavljaju svoje zahteve, a posrednik prihvata ponude od dobavljača i bira najpovoljniju gde se prihod, dakle, ne ostvaruje direktnom prodajom, već se ostvaruje iz članarine i naplaćivanjem procenta po obavljenom poslu.

Propustom da definišete sve ove različite vidove elektronske trgovine praktično je otvoren prostor da određeni vidovi elektronske trgovine prođu bez zakonske regulative. Istovremeno, Predlogom zakona definiše se pojam tajnog kupca, koji će imati zadatak da suzbija sivu ekonomiju u domenu internet trgovine, odnosno cilj je da se inspekciji da mogućnost prikrivene kupovine, kako bi došla do dokaza o nelegalnoj prodaji. Nelegalna prodaja u našoj zemlji uglavnom se odvija putem društvenih mreža, najčešće preko „Fejsbuka“ i „Instagrama“, gde se uglavnom prodaje roba naručena iz Kine – kozmetika, garderoba, tehnologija, dečje igračke itd.

S obzirom da je najavljeno da je cilj donošenja zakona zaštita potrošača i povećanje poverenja u elektronsku trgovinu, mislim da zakonske odredbe nisu u potpunosti adekvatne i usmerene isključivo na rešavanje tog problema.

Kada pogledamo trenutnu situaciju u elektronskoj trgovini, potrošači bivaju oštećeni na tri načina. Jedan od načina je kada poručena roba uopšte ne bude isporučena, a drugi način je kada se isporuči roba koja u realnom stanju ne odgovara fotografijama prikazanim na internetu i treći način zloupotrebe je kada podaci potrošača kasnije bivaju zloupotrebljeni tako da njih kontaktiraju navodno za različite nagradne igre, kol centre itd. Ono što je dobro je da do sada nije bilo zabeleženo slučajeva zloupotreba podataka sa kartica i otuđenja tuđih novčanih sredstava. Kako bi se poverenje potrošača, odnosno kupaca povećalo, potrebno je da se spreči svaka mogućnost prevare od strane onih koji isporučuju proizvode, prodaju nešto što je nekvalitetno ili čak ne isporučuju.

Samim tim, mi mislimo da borba protiv sive ekonomije u ovom obliku ne bi trebalo da bude glavni prioritet, jer ukoliko želimo da podstaknemo elektronsku trgovinu i da dostignemo evropski i svetski nivo, onda bi država trebalo da podstiče apsolutno svaki vid trgovine koji nije štetan po kupce. To što vi nazivate sivom ekonomijom, odnosno prodajom putem interneta, ne bi trebalo u samoj ovoj početnoj fazi da bude zabranjeno.

Otvaranje elektronske prodavnice ili bilo kakve elektronske platforme iziskuje značajna novčana sredstva. Pre svega, potrebno je zakupiti domen i ime, potrebno je zakupiti hosting ili klaud na kom će se nalaziti server, potrebno je kupiti neku e-komerc platformu preko koje će prodavnica biti napravljena, bilo da je to Magento servis, bilo da je Open cart, Shopify, šta god, to sve košta. Mislim da ne bi bilo loše ostaviti građanima mogućnost da u početnoj fazi pokušaju tu trgovinu preko društvenih mreža, kako bi videli da li im se isplati da u nekom daljem stadijumu ulože sredstva i počnu time da se bave na profesionalni način.

Naravno, izazov da se spreči prevara, koja je mnogo lakša kada se posluje na društvenim mrežama, svakako postoji, ali to je moglo da se reši i na drugi način, a ne isključivo zabranom. Mogli ste, na primer, da oformite javni registar trgovine na društvenim mrežama i da sankcionišete samo one prodavce koji se ne pridržavaju pravila, odnosno koji varaju kupce. Takođe ste mogli da pratite stanje na računima lica koja se bave trgovinom na društvenim mrežama i da ih tek kada ostvare određenu dobit uslovite time da otvore formalne prodavnice čije će održavanje svakako morati da plaćaju iz meseca u mesece.

Naš stav je da ukoliko želimo da podstičemo elektronsku trgovinu, moramo da dopustimo svaki njen oblik i da se pomirimo sa činjenicom da naši građani trenutno nemaju svi novca da pokrenu profesionalne trgovine i da im treba dopustiti da do određenog iznosa, ukoliko pošteno posluju, ne plaćaju porez, kako bi svako mogao da pokuša da se na neki način probije u tom svetu internet trgovine, a uz to je naravno potrebno obezbediti različite vrste edukacija, tehničko-tehnološku pomoć itd.

Najavili ste da je u pripremi akcioni plan za razvoj elektronske trgovine i ja se zaista nadam da će tim akcionim planom ove manjkavosti biti malo rešene, tako što će se omogućiti donekle liberalniji odnos našim prodavcima koji nemaju profesionalne prodavnice, jer u pitanju su ljudi koji ne obrću velika novčana sredstva, već često prodaju knjige ili neke svoje lične stvari i sitnice kako bi preživeli i mi bi u tome trebali da ih podržimo, a svakako ne da ih sprečavamo.

Što se tiče građana koji na internetu prodaju usluge, oni te usluge uglavnom prodaju u inostranstvu. U pitanju su građani koji su prilično tehnološki obučeni, koji znaju da obavljaju neke poslove, bilo da je u pitanju programiranje, kreiranje aplikacija itd. Mislim da je situacija sa tim građanima mnogo lakša i povoljnija u odnosu na građane koji prodaju robu.

Građani koji prodaju robu u inostranstvu suočavaju se zaista sa mnogim problemima. Pre svega, stiče se utisak da zakonodavci ne znaju da veliki broj onlajn radnji u Srbiji koje posluju sa inostranstvom nemaju adekvatne procese naplate, upravo usled nedoumica inostranih procesnih sistema za plaćanje, zbog toga što, eto, vi znate, mi smo tek pre par godina dobili „Pej pal“. Mnogi drugi servisi još uvek nisu dostupni u Srbiji. Imamo probleme da je preko nekih servisa moguće, na primer, samo poslati novac, ali ne i primiti, dok se strancima svakako ne isplati da kao globalni operateri za plaćanje uvode naš srpski dinar, koji nije konvertibilan, na svoja tržišta. Pored toga što se radi na domaćem nivou, trebalo bi svakako uložiti mnogo više napora u pregovore sa strancima, kako bi se ukinule određene barijere za našu državu i kako bi našim građanima poslovanje na međunarodnom nivou bilo daleko isplativije. Hvala vam.

Dame i gospodo, korupcija je pošast koja nagriza sve sfere društva, a prisutna je u svim oblicima javnog života, od zdravstva, preko obrazovanja i pravosuđa, pa sve do politike. Najopasnija je svakako ona korupcija koja postoji u politici, a šteta od takvih vidova korupcije, bilo je da je u pitanju otuđenje javne imovine, iznuda, prevara ili uticaj na javne nabavke, mere se milijardama evra otetih iz državnog budžeta.

Izdvojenih slučajeva korupcije oduvek je bilo, ali korupcija je u Srbiji sistematski utemeljena tek nakon 5. oktobra, konkretno, tokom procesa privatizacije i svojinske transformacije preduzeća koja su bila u društvenom i državnom vlasništvu.

Akteri petooktobarskih promena pokazali su da je u Srbiji politika najisplativija delatnost. Nekadašnji funkcioneri danas su milioneri koji su se iz garsonjera i podstanarskih stanova preselili u vile na Dedinju, a po odlasku sa funkcija otvorili firme, gde kao uspešni biznismeni trenutno obrću ogroman novac, iako su zbog njih stotine hiljada ljudi završili na ulicama.

Mnogi su zbog promena i privatizacije koje je sprovodio bivši režim, nažalost, ostali na ulicama, nakon toga završili na budžetu, godinama bili nezaposleni, zbog čega danas primaju minimalne penzije.

Za to vreme, akteri petooktobarskih promena učestvuju na raznim ekonomskim forumima, gde se predstavljaju kao eksperti. Sve njihove malverzacije su zaboravljene i niko nije krivično odgovarao.

Podsetiću vas na neke od njih: Božidar Đelić, nekadašnji šef ekonomskog tima Miroljuba Labusa i ministar finansija, danas živi u vili na Senjaku od 425 metara kvadratnih; Zoran Janjušević, nekadašnji savetnik za privatizaciju u Vladi Zorana Đinđića, živi na Dedinju, u vili od 1.124 metara kvadratna. Slične vile imaju i Nemanja Kolesar i nekadašnji ministar Predrag Bubalo, a bivši ministar za privatizaciju Aleksandar Vlahović prijavio je da poseduje šest ili sedam stanova i nekoliko kuća.

Jednako je obezbeđen i Mlađan Dinkić, koji je upropastio srpski bankarski sektor tako što je četiri domaće banke "Beobanku", "Beogradsku banku", "Jugobanku" i "Invest banku" proglasio nelikvidnim, kako bi im oteo imovinu i prepustio bankarski sektor strancima.

Na isti način volšebno se obezbedio i predsednik Liberalno-demokratske partije, Čedomir Jovanović, koji je i dan-danas poslanik u Skupštini Srbije i tako izbegao svaku krivičnu odgovornost.

Od predstavnika vladajuće koalicije nebrojano puta, svakoga dana, slušamo o Draganu Đilasu, o brojnim aferama koje prate izgradnju Mosta na Adi, o tome šta sve Dragan Đilas ima, ali činjenica je da ni Dragan Đilas, kao ni svi prethodno nabrojani, za sve ove malverzacije nisu odgovarali.

Mi iz Srpske radikalne stranke nismo zadovoljni zbog činjenice da se Agencija za borbu protiv korupcije mahom fokusira na narodne poslanike, iako je poznata činjenica da mi narodni poslanici svoje plate primamo dva puta mesečno, 5. i 20. u mesecu, da su naše plate limitirane i da zaista ima jako malo, ako uopšte ima, prostora za bilo kakve zloupotrebe.

I dok vi nas jurite zbog toga što smo zaboravili nešto da prijavimo, sa druge strane Srbijom se šetaju kriminalci koji su ovu zemlju upropastili.

S obzirom da nisu rešeni ni slučajevi iz prethodnih režima, da nisu rasvetljene ni 24 sporne privatizacije na koje je ukazala EU, a spornih privatizacija svakako je bilo mnogo više od te 24, kako onda da očekujemo da ćete odlučiti da rešite probleme korupcije koji vladaju u redovima aktuelnog režima? Konkretno i pre svega mislim na slučaj sa američkom firmom "Behtel" i njenim angažovanjem za izgradnju Moravskog koridora.

Puno puta smo ovde objasnili o kakvoj je firmi reč, da je to firma povezana sa republikanskom administracijom u SAD, koja dobija poslove neposrednom pogodbom, zahvaljujući političkom lobiranju, da je to firma koja je ovde na prostoru Balkana već gradila dva auto-puta, deonice Split-Brač, Drač-Priština, da su te deonice bile preplaćene, da su se u oba slučajeva ovi poslovi završili hapšenjima i velikim aferama. Uprkos svemu tome, "Behtel" je angažovan i u Srbiji da gradi, izbegnuta je javna nabavka, tako što je potpisan sporazum sa SAD, kako bi se zaobišla javna nabavka, a kako bi se preskočio i proces ratifikacije u Senatu i Skupštini. Sklopljen je Memorandum o razumevanju i saradnji u oblasti infrastrukture između naše dve vlade. Ne samo to, već je na potpisivanju ugovora sa konzorcijumom "Behtel- Enka" prisustvovao američki ambasador Kajl Skot, koji je tom prilikom izjavio da je Kosovo de fakto nezavisna država.

Pored svega toga, cena koju je "Behtel" ponudio je 800 miliona evra i po njoj će raditi, dok je istovremeno postojala ponuda od kineske kompanije "Čajna rouden bridžis" da se isti posao završi za 500 miliona evra, odnosno 300 miliona manje.

Može se razumeti zbog čega Hrvati i Albanci angažuju "Behtel", jer oni svakako na taj način davanjem poslova ovoj firmi iskazuju zahvalnost SAD za podršku protiv Srbije u ratu 1990. godine, za bombardovanje Srbije i rasparčavanje srpske teritorije, ali nije jasno zbog čega je naš režim prihvatio da sklopi jedan ovakav posao sa firmom koja očigledno preterano naplaćuje svoje usluge?

Da li su tih 200, 300 miliona evra završili u džepovima Amerikanaca kako bi se na taj način kupila njihova podrška, da ne ruše vladajući režim i ne finansiraju proteste po Beogradu ili je taj novac završio kao provizija u džepu ministra koji je najviše uticao na sklapanje posla, a to je ministar Zorana Mihajlović?

Mi iz SRS smatramo da je poslovanje sa "Behtelom" i netransparentno i preplaćeno i veoma ponižavajuće za Srbiju i smatramo da je vaša dužnost da pre svega rešite takvu aferu koja je u velikoj meri oštetila budžet Srbije, a da se tek potom fokusirate na praćenje izveštaja o imovini i prihodima narodnih poslanika.

U borbi protiv korupcije mora da bude uključeno celo društvo, ali država je ta koja mora da preuzme glavnu odgovornost i to sve tri grane vlasti i zakonodavna i izvršna i sudska. Država ne sme da ćuti. Država ne sme da preskače afere određenih lica, samo zato što su ta lica na vlasti. Tek kada se na takav način budete postavili prema problemu korupcije, moći ćemo da kažemo da Srbija ide u dobrom smeru. Hvala vam.

Zahvaljujem.

Pažljivo sam saslušala prethodnog govornika, ali nažalost sve to što je on rekao ne mogu da prihvatim kao argument.

Svaki put kada kolege iz vladajuće većine optužuju kolege iz opozicije za kriminal i za korupciju, kolege iz opozicije kada su prisutni to negiraju. Naravno, isto tako je potpuno logično da vi iz vladajuće većine negirate da je nešto sporno u vašim redovima.

Ne očekujem, zaista, od vas priznanje da posao sa „Behtelom“ nije sklopljen kako treba i po svim pravilima, već očekujem da Agencija za borbu protiv korupcije kao jedno nezavisno telo, ako zapravo jeste nezavisno, utvrdi i saopšti rezultat istrage.

Moram da skrenem pažnju da mi je veoma neobično da samo ovde u Skupštini vlada jedna takva zamena teza da čim ste protiv načina na koji se nešto radi, automatski ispada da ste protiv toga nečega, pa ako kritikujete neke odredbe Zdravstvenog zakona, vi ste odmah protiv toga da se deca leče, ako kritikujete sklopljen posao sa „Behtelom“, vi ste protiv toga da se putevi grade, itd.

Naravno, to nije istina. Nismo protiv toga da se putevi grade, nadamo se da će se graditi mnogo više, mnogo bolje i kvalitetnije, ali jesmo protiv toga da se angažuju firme koje dolaze iz SAD samo zato što određeni ministri u Vladi rade za CIA ili su na neki drugi način povezani sa SAD i uzimaju procenat da tim firmama sklope posao, što se sve dogovara na sastancima u Američkoj ambasadi, a da taj novac ide iz džepova građana Srbije.

Dakle, sve da nikada više ne angažujete „Behtel“ i sve da nikada više ta firma ne bude angažovana ni za jedan posao, već ste dovoljnu štetu napravili time što je za put Moravski koridor plaćeno 300.000.000 više.

I, vrlo dobro znate, na primeru iz zemalja iz regiona da su u Hrvatskoj mnogi akteri afere „Behtel“, na kraju uhapšeni, bila je istraga tim povodom i na Kosovu i istraga će biti, verovatno jednog dana i kod nas.

Zanima nas ko će tada biti odgovoran? Ko će tada ići u zatvor za to što su građani Srbije oštećeni za 300.000.000 evra? Verovatno neće niko od vas koji sedite u ovim poslaničkim klupama, ali vi vrlo dobro znate da odgovornost leži u ministru Zorani Mihajlović i obavezno je da to znaju i građani Srbije. Hvala vam.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Moram da priznam da sam pogrešila kada sam rekla da će izgradnja Moravskog koridora koštati 800 miliona evra. Izgradnja će zapravo koštati mnogo više, a sada ću objasniti kako.

Naime, Narodna skupština je usvojila Predlog zakona o utvrđivanju javnog interesa u posebnim postupcima radi njegove realizacije, gde se u analizi ovog predloga zakona navodi trenutno stanje, između ostalog, da je dužina Moravskog koridora planirana na 110 kilometara i navodi se da će se za realizaciju projekta obaviti kreditno zaduživanje kod stranih investicionih korporacija i fondova u iznosu od 800 miliona evra. S obzirom da to nisu bespovratna sredstva, već je u pitanju zajam koji će naša država uzeti iz inostranstva, kada taj zajam budemo vraćali svakako trebamo zaračunati i iznos kamate koji će biti vraćen, tako da će ukupna vrednost Moravskog koridora svakako premašiti 800 miliona evra.

Dalje, predstavnici vlasti su potpisali Memorandum o razumevanju i saradnji na izgradnji Moravskog koridora sa „Behtelom“. Memorandum niste potpisali ni sa jednom kineskom firmom, ni sa jednom ruskom firmom, ni sa jednom azerbejdžanskom firmom, već isključivo sa američkim „Behtelom“, što jasno ukazuje da je plan da ova firma radi na izgradnji Moravskog koridora.

Uostalom, ministar Zorana Mihajlović je puno puta bila u ovoj sali kada smo mi govorili o „Behtelu“, kada smo kritikovali odluku da se „Behtel“ angažuje da po preplaćenim cenama gradi Moravski koridor i nikada ni u jednom jedinom trenutku nije negirala da će upravo ova firma biti izvođač radova. Mi nju ne napadamo, kao što vi kažete, tu nema nikakvog ličnog rata, već samo govorimo istinu građanima, često i na svoju štetu.

Ja, na primer, imam rodbinu koja živi u SAD, trebalo bi da odem da ih posetim, dugo godina se nismo videli i svesna sam da svaki put kada spomenem Skota i kada pomenem Zoranu Mihajlović, meni šanse da dobijem američku vizu i te kako opadaju. Pa uprkos tome, i dalje govorim i nastaviću da govorim da je u pitanju očigledan slučaj korupcije i da tu nema nikakvog našeg ličnog interesa, osim da građanima otvorimo oči ko sedi u Vladi Republike Srbije. Vi možda ne razumete, zašto mi, kako vi kažete, napadamo Zoranu Mihajlović, ali uskoro ćete razumeti i bićete nam zahvalni.

Kada je potpisivan Memorandum o razumevanju i saradnji sa „Behtelom“, prisustvovao je američki ambasador Skot, koji je tom prilikom rekao da je Kosovo de fakto nezavisna država. Pored njega je stajala ministar Zorana Mihajlović, koja je njegov govor prećutala. Nijednom nije reagovala i nije rekla da je Kosovo sastavni deo Srbije, južna srpska pokrajina i da mi ne priznajemo i nikada nećemo priznati nezavisnost Kosova. To je ono jedino u mom prvom govoru, na šta vi niste replicirali i na šta niste imali komentar, već ste se uhvatili za detalje da li je reč o protokolu, ugovoru, memorandumu, sporazumu itd.

Mi jesmo jednom samo nosili majice sa Donaldom Trampom, nismo pevali nikakve pesme, u pitanju je bio performans, na dan kada je u Beograd dolazio Džosef Bajden i mi smo tim performansom želeli da pokažemo da je za nas, Donald Tramp manje zlo, u odnosu na porodicu Klinton, koja je direktno odgovorna za bombardovanje Srbije. S obzirom da nismo Amerikanci, da nemamo nikakve veze, ni sa republikanskom, ni sa bilo kojom drugom administracijom, svakako nismo mogli da obećavamo da će se bilo šta promeniti radikalno nabolje, kada Donald Tramp dođe na vlast, već ste vi, iz vladajućeg režima, pre svega gospodin Martinović, pa i ostali, više od deceniju nosili majice sa likom Vojislava Šešelja i vi ste ti koji ste govorili da će se nešto radikalno promeniti na bolje kada SRS dođe na vlast, dok ste stranku u čijim redovima sada sedite, karakterisali kao mafijašku i izdajničku.

Zahvaljujem.

Htela bih samo da reagujem na izjavu prethodnog govornika iz vladajuće stranke, koji kaže da se jeste zalagao za to da radikali dođu na vlast, ali da je sa nama to nemoguće. Podsetila bih prethodnog govornika da možda kako je sa nama nemoguće, isto je tako i sa njim bilo nemoguće, jer u vreme dok je on bio potpredsednik SRS i jedan od najistaknutijih govornika u Narodnoj skupštini, SRS nije uspela da pređe cenzus, a taj parlamentarni status povratila je tek nakon povratka Vojislava Šešelja iz Haškog tribunala.

Zaista, gospodine Martinoviću, vi ste, dok ste bili u redovima SRS, bili sjajan govornik, ne kažem da sada niste, tada ste bili svakako mnogo bolji, jer ste govorili iz ubeđenja, a ne iz koristi. Ja sam prva zaista uživala da vas slušam, ali mislim da ta prethodna primedba nije u redu, jer vi odlično znate da li će neka stranka biti na vlasti ili neki političar ili neće, to zavisi od mnogo faktora. To su neki ciklusi u politici koji se smenjuju, najmanje zavisi od pojedinca, bilo vas, bilo mene.

Podsetiću vas da je i Aleksandar Vučić puno puta gubio izbore. Najviše se pamti taj poraz 2004. godine od Dragana Đilasa na gradskim izborima. Tom logikom kojom ste se vi poslužili, ispada da je Dragan Đilas tada bio bolji od Aleksandra Vučića. Da li je bio bolji ili nije, ja mislim da nije. Isto kao što mislim da SNS nije bolja od SRS, prosto situacija je takva da sada imate podršku naroda, to će se u jednom trenutku promeniti.

To što ste vi iz ovih redova prešli u one redove i sada kažete da sa vama narod hoće, a sa nama neće, mene to, uz svo dužno poštovanje, podseća na onaj vic kada slon i miš zajedno prelaze most, miš stoji slonu na leđima i kaže – ala tutnjimo.

Tako da, vaš individualni doprinos ili moj individualni doprinos je krajnje smešan da bismo o tome razgovarali i nikome od nas nije cilj da pobedi Aleksandra Vučića, niti bilo šta, mi ovde izlažemo svoje stavove, građani će odlučiti za koga će da glasaju i za koga neće da glasaju. Ako baš moramo da istaknemo, nije svaka borba politička, ima i mnogo važnijih borbi od političkih, to je životna borba, a u toj životnoj borbi svaki poslanik SRS je pobedio, pobedio je Aleksandra Vučića i sve vas koji tu sedite, moralom, istrajnošću i ideološkom doslednošću. Zaista, ovo nije ništa ni protiv Aleksandra Vučića, ni protiv bilo koga od nas, naše kritike koje iznosimo su uvek konstruktivne, pohvalićemo sve što dobro, kritikovaćemo sve što nije dobro.

Konkretno smatramo da ovaj ugovor sa „Behtelom“ nije dobar. Smatramo da nije bilo dobro to što je podržana Hilari Klinton. Smatramo da Aleksandar Vučić, koji je deset godina i mnogo više zapravo, ali deset godina od bombardovanja pa do osnivanja SNS, nazivao porodicu Klinton ratnim zločincima, nije sebi trebao da dozvoli da ga jedan Bil Klinton tapše po ramenu.

Mi ovo sve ističemo samo zato da se to ne bi dogodilo, da biste vi shvatili da je jedini ispravni put da se okrenete ka Ruskoj Federaciji, da se okrenete ka evropskim integracijama, da dopustite malo više saradnju sa ruskom firmama, sa azerbejdžanskim firmama, a ne zato što želimo bilo koga ovde da pobedimo. Pobeđuje se na izborima, a ne u ovoj sali, ovde se samo vode konstruktivne rasprave. Hvala vam.

Hvala gospodine Arsiću.

Morala sam da se javim iz razloga što je malopre prekinut ovaj dijalog i ove replike, baš u trenutku kada sam htela da odgovorim kolegama iz SNS, koje su ovde iznele podatak da sam bila član SNS.

Gospodine Arsiću, povređen je član 108. Poslovnika Narodne skupštine, konkretno stav 1. koji glasi – o redu na sednici Narodne skupštine stara se predsednik Narodne skupštine. S obzirom da ste vi trenutno u ulozi potpredsednika Narodne skupštine koji predsedava sednici, dužni ste da se starate o redu ovde u sali.

Mi smo jutros imali priliku da vidimo punu salu poslanika, utvrdili ste kvorum, poslanici su se nakon toga razišli i sada trenutno u sali imamo ravno 40 pripadnika vladajuće koalicije. Mi ne ulazimo u to gde su vaši poslanici otišli, lepo je vreme, možda se šetaju, možda neko voli da gleda ove jutarnje mečeve na Vimbldonu, ali mislim da bi bilo u redu da izvadite iz sistema kartice svih vaših kolega koji su odsutno, jer na ovaj način samo pokazujete da nema nikakve razlike između vas i onih koji uopšte ne dolaze mesecima.

Svaki dan smo ovde prinuđeni da slušamo priče o tome kako su se poslanici tzv. opozicije ovde isključili iz rada Narodne skupštine, ali kako se nisu odrekli svojih plata, privilegija i skupštinskog restorana, pa bi bilo dobro da čujemo u čemu je razlika između njih koji uopšte ne dolaze i vaših kolega koje dođu, prijave se u sistem, a zatim napuste salu. Hvala vam.

Gospodine Arsiću, pre pola sata sam reklamirala član 108. Poslovnika Narodne skupštine i ne mogu da verujem da sada moram ponovo da ga reklamiram iz istog razloga.

Pomalo mi je neprijatno, ali moram da vam skrenem pažnju da su ljudi iz Službe dolazili, da su izvadili kartice odsutnih poslanika i da su odmah po izlasku ljudi iz Službe, kartice ponovo završile u sistemu.

Poslanička grupa SRS smatra da je pravo svakog poslanika i da prisustvuje sednici i da odsustvuje sa iste i nemamo ništa protiv, s obzirom da svega nekoliko aktivnijih i iskusnijih poslanika vladajuće većine učestvuje u današnjoj raspravi, ostali odsustvuju i iskoriste svoje vreme na neki drugi način, sve dok stanje sistema prati broj poslanika prisutnih u sali.

Vi iz vladajuće većine stalno skrećete pažnju da ste osvojili najveći broj glasova na izborima, da su vam građani masovno poklonili poverenje, pa je prosto neverovatno da jedna tolika sila i jedna takva mašinerija ne može da uvede elementarni red među svojim poslanicima.

Građani vas gledaju i ne gledaju vas samo građani, gleda vas i vaš predsednik, idu sledeći izbori, ide pravljenje liste, nemojte mu se zamerati.

Dakle, ako mogu da vam pomognem, počev od ove prve grupacije sa moje leve, a vaše desne strane… (Isključen mikrofon.)

Ovim amandmanom predlažem brisanje člana 24. Predloga zakona koji se odnosi na ovlašćenje komunalne milicije da privremeno oduzima predmete pribavljene, upotrebljene ili nastale kršenjem propisa iz domena delovanja komunalne milicije.

Da bih objasnila zbog čega smatram da ovaj član Predloga zakona treba obrisati, vratiću se na priču koju smo tokom ove sednice više puta imali prilike da čujemo, kao glavni argument za opravdanost povećanja broja komunalnih milicajaca i proširenja njihovih nadležnosti.

Naime, na leto pre dve godine, 2017. godine, u Centru za socijalni rad u Rakovici dogodio se jedan tragičan incident kada je jedan čovek ubio svoje dete, bivšu ženu i ranio par zaposlenih u Centru za socijalni rad. Tog čoveka su potom savladali pripadnici komunalne policije, što je zaista impresivan primer herojstva i čin vredan svakog divljenja. Međutim, ono što zaboravljate da pomenete svaki put kada ponavljate ovu priču, jeste činjenica da ti komunalni policajci nisu bili po službenoj dužnosti raspoređeni u Centru za socijalni rad, već su se tu slučajno zatekli.

Nedelju dana pre ovog incidenta odigrao se sličan incident na Novom Beogradu, takođe u Centru za socijalni rad, gde je muž ubio ženu, potom pobegao, niko ga nije savladao i izvršio samoubistvo. Tom prilikom pripadnici komunalne policije ga nisu zaustavili, što naravno nije njihova krivica, jer nisu bili ni dužni da se tu nađu.

Dakle, ovaj argument koji vi iznosite apsolutno nije validan. Pored Centra za socijalni rad u Rakovici, gde su pripadnici komunalne policije savladali ubicu, takođe se nalazi podrum pića, tako da se moglo desiti da su ga umesto pripadnika komunalne policije mogli savladati ljudi koji piju ispred podruma pića, pa me zanima, ne bi ste li onda istom analogijom zaključili da nam je zbog toga potreban veći broj alkoholičara?

Naravno da ne biste. Dakle, analogija vam je prilično manjkava. Niste me ubedili i nema veze što niste ubedili mene, još strašnije je što niste ubedili ni građane.