Dame i gospodo narodni poslanici, zakon o koncesijama Narodna skupština, uz protivljenje poslaničke grupe SRS, usvojila je 27. maja 2003. godine. Imam mnogo podataka da vam iznesem, ali moje kolege očekuju da iskoriste da nešto kažu u prilog diskusije našeg protivljenja zbog ovakvog načina davanja koncesija.
Dakle, mi smo tada imali jasan odgovor na pitanje da li je jednoj državi, a naročito Srbiji, potrebno da da koncesiju za izgradnju autoputa, bilo kog pravca, mada su ovde definisana tri pravca. Mi smo govorili ono što je danas ponovio i gospodin Tomislav Nikolić, da je rečni saobraćaj (naročito jedna studija koju je uradila grupa eksperata SRS a tiče se južnomoravskog sliva do Vardara) veoma važan strateški projekat za Srbiju. Ako država ima sluha a imamo i energiju i znanje, odnosno ako je Vlada ta koja je spremna da se upusti u tako nešto.
Mi sada dolazimo do pitanja isplativosti, odnosno zakonom o koncesijama, koji sam spomenula da je tada izglasan, definisan je pojam koncesije. Možda tada nepoznat za mnoge naše građane, šta je to i kako se uopšte dolazi do davanja koncesije od strane republičke Vlade budućem korisniku koncesije.
Taj sistem - izgradi, koristi i predaj je ograničenog roka trajanja. U ovom slučaju, danas vam kažem, da su podaci do kojih su nesumnjivo došli ljudi pre svega iz resora, (finansijski podaci su u pitanju) ljudi koji prate rad Republičke direkcije za puteve, nepobitni podaci koji nam govore o tome da je isplativost kod naplate putarine, a to je ovde ključna stvar, veća nego što je pitanje ukupnog ulaganja za davanje ovih koncesija.
Podatak koji govori za 2003. godinu koliko je ukupno naplaćeno što se tiče putarine je 4.860.923.234,97 dinara. Kako je frekvencija saobraćaja rasla i kako se cena putarine promenila ta naplata u 2004. godini je bila 6.960.898.021,47 dinara.
To je jedna tabela koja nam po deonicama i po finansijskim zaduženjima, odnosno po parametrima koliko nas to košta, a koliko dobijamo od naplate putarine dovodi do toga da iz te tabele nesumnjivo možemo da zaključimo da je prihod u 2004. godini na svim deonicama bitno uvećan za 43,20%, a posebno kada je u pitanju deonica Beograd - Šid, gde je skoro udvostručen iznos.
Kada je u pitanju pravac prema Novom Sadu, (jer od Beograda do Novog Sada imamo zatvoren sistem i poluotvoreni do Horgoša) tu je to uvećano za 77,53%. Ovde se govori i neke kolege poslanici su spomenuli kada je u pitanju pravac prema Dimitrovgradu i pitanje brdskog terena i konfiguracije, ali i ovih drugih definisanih do Požege i do Horgoša, koliki je to prosek za izgradnju kilometra autoputa.
Ne mogu da se složim sa jednim netačnim podatkom koji je iznet ovde, jer upravo u vreme koje je gospodin Dragan Todorović iz SRS bio ministar za saobraćaj u Republičkoj vladi, nedvosmisleno govori o tome da je procenjena vrednost izgradnje puta, a što zavisi od prateće infrastrukture, od 2,5 do 10 miliona dolara. To je veoma rastegljiv pojam i isto tako je veoma diskutabilno pitanje oko ukupne procene eksproprijacije koja je ovde definisana sa osam miliona evra.
Dolazimo do onoga šta je zamereno od strane SRS kada je u pitanju zakon o koncesiji, jer je sada direktna posledica davanja koncesije i postojanja jednog takvog zakona. Mi ne možemo, a ni tada nismo mogli da se složimo sa načinom obrazovanja tenderske komisije.
Moram da kažem gospodinu Iliću, ministru za kapitalne investicije, ili već kako se zove, da koncesija nije izmišljena onog trenutka kada ste vi došli u Koštuničinu vladu i da je to nešto zašta se SRS zalaže od svog osnivanja. Ovde sada dolazimo do podatka, (a podaci nedvosmisleno, gospodine ministre, govore) da su svi ovi podaci uporedni, i zaista je mnogo toga, i ne mogu, egzaktni su.
Dakle, u pitanju su podaci od ljudi koji su nadležni za to poslovanje, da je ukupan prihod do 2020. godine na svim ovim postojećim pravcima, odakle bi država mogla da investira veći od ukupno planiranog iznosa investiranja. Do 2020. godine kako su stručnjaci proračunali, to bi bilo 640 miliona evra. Moram da vas podsetim na činjenicu da je Narodna skupština Republike Srbije 1998. godine, krajem godine, dala saglasnost na koncesiju za pravac prema Dimitrovgradu.
Suština davanja koncesije mora da bude u dobronamernom izboru i definisanju toga šta je predmet koncesije. Ovde je to definisano. Međutim, zakon i način obrazovanja tenderske komisije me sada navodi na jedan zaključak.
Ministar Velimir Ilić je u određenom koalicionom sporazumu sa jednim od najvećih pljačkaša i lopova i čoveka koji je potpuno bez skrupula Bogoljubom Karićem, a danas ste u skoro isto vreme kada je taj idiot i lopov došao ispred Skupštine Srbije i vi ušli u Skupštinu. Navodi me na zaključak, pošto kaže da tenderska komisija može u svom imenovanju da ima i lica izuzetnih finansijskih, pravnih, tehničkih i drugih oblasti, jer se taj samo proklamovani političar i ekspert za sve, ali pre svega lopov, jedan od vodećih kriminalaca, možda ponudio vama da bude i u tom poslu.
Čudi me, gospodine ministre, kako ste prestali kada ste već došli do kapitalnih investicija i do onoga što stvarno treba da bude kapitalna investicija za jednu zemlju kao što je predmet ovih koncesija, čudo niste izašli pred Narodnu skupštinu Republike Srbije da nam saopštite podatak da li ste utvrdili, do dana današnjeg, kolika je vrednost Mobtela.
Sa druge strane, ono što je evidentno iz svih ovih podataka, a naročito zbog toga što je recimo deonica Horgoš - Novi Sad kao polu autoput kroz ovaj otvoreni sistem naplate putarine, donosi u proseku oko osam miliona evra godišnje, a toliko je procenjen ovaj sumnjivi procenjeni iznos za eksproprijaciju. Ukupan iznos isplativosti 640 miliona, ponavljam, do 2020. godine.
Zašto je onda država pribegla tome, odnosno zašto je to vaš projekat, a nije kao što je odlučeno u slučaju pravca Kragujevac - Lapovo ili Lapovo - Kragujevac, da država uđe u taj projekat. Uzgred, budi rečeno, nekih 300 metara je tamo počelo da se radi ove druge trake, a za ostalo, videćemo, jer sva ta obećanja da, do te i te godine, imaćemo istu cenu putarine 2007. godine.
Verujem da ova vlada neće opstati do tada, ali da biste tako nešto zagovarali, a već imamo evropsku cenu struje i mnogih drugih životnih namirnica, imaćemo i evropsku cenu osiguranja, a sada i putarine, onda moraju elementarni uslovi za to da se obezbede i da građani imaju najmanje 1.500, 2.000 evra prosek plate. Ne da im se govori da će da bude novog otpuštanja! Mi smo zaista zemlja sa posrnulom privredom i sa milion nezaposlenih.
Sada, pošto su ovo stvarni podaci koje sam iznela u javnost, svi građani će da se upitaju, zašto se taj toliki iznos od sve većeg ubiranja prihoda od naplate putarine ne iskoristi za izgradnju ovih pravaca koji su definisani.
Veoma je diskutabilno to, na koji način će raditi tenderska komisija, drugim rečima, ako Narodna skupština Republike Srbije imajući u vidu da je naplata putarine ključna stvar i da tu upravo leži veća isplativost, donese i da saglasnost na ove koncesije.
Jedna od najvećih strateških potencijala za elektroprivredu nekome će gotovo biti poklonjen i da on može da ga iskorišćava. Kako to ustvari ide? Ako je cena kapitala 5% ukupne vrednosti, isplativost je na oko 16 godina. Ako je 6%, onda je do 18 godina, a ako je besplatno isplativost je odmah zbog ovakvih cena i zbog činjenice da se ovoliki prihodi ubiraju.
Mi ne možemo da se složimo sa svim ovim što nam je u prilog davanja koncesije, a želimo da se putna infrastruktura u našoj zemlji izgradi, izneo ministar Ilić – naročito zbog toga što će on pokušati u narednom periodu, sve do izglasavanja nepoverenja ovoj vladi, a i sam je rekao sve vlade se menjaju i ministri, pa samim tim i vi ćete uskoro da pokupite stvari iz ovog kapitalnog ministarstva.
Dakle, ne možemo da se složimo sa tom ocenom da je ovo bio jedini način da se pokrene srpska privreda i da je način na koji će biti date koncesije ono što je najisplativije za državu Srbiju.
Ljudi koji su u najvećoj meri pravili ovu uporednu analizu i radili na podacima, a pre svega ljudi koji su iz stručnog tima SRS pre su bliže oceni (kao i naši poslanici prisutni ovde) da se na ovakav način, zapravo, radi o jednoj još novoj pljački koja se odigrava i odigravaće se naočigled građana Srbije. Daleko od toga da neko neće da podiže zemlju, odnosno da građevinsku operativu uposli i da zaposli ljude.
Mi smo zagovornici toga i da celokupni srpski potencijal bez lopovluka, bez korupcije, bez pljačke mora najbolje moguće da se iskoristi. Bar vi znate da među srpskim radikalima nema nijednog takvog, za koga može da se kaže, da je bilo kada pokušao ne daj bože da ušićari. Sve ovo drugo o čemu se priča, slavodobni nastupi pojedinih predsednika opština, a naročito onih koji su iz vaše stranke, sitno je šićarenje na srpskoj političkoj sceni koja ne može da donese korist duže od jednog mandata. Imate primer kod nas u Šumadijskom okrugu, imate primer u mnogim drugim gradovima Srbije.
Onda kada vam se izglasa nepoverenje i kada ne budete bili više u situaciji da dajete šakom i kapom vašim ljudima, uslovno rečeno, pripadnicima vaše stranke u predizbornim kampanjama, a samo tamo gde su dobijali i ponašali ste se tako kao da vam je to dedovina i vaša privatna imovina, pa dajete onome kome treba, imamo taj primer i slučaj u Kragujevcu, dakle, sve dotle dok ne bude se pitala celokupna srpska politička scena i oko ovako važnih pitanja da se ne nađe konsenzus, a pre svega u Skupštini koja daje saglasnost na nešto što je kapitalni projekat, ili kako neko reče kolosalni projekat i tih razmera u Srbiji, neće biti dobro za građane Srbije. Zbog svega ovoga što sam rekla, a to je samo jedan deo, nastaviće moje kolege, ne možemo sa ovim da se složimo.

Dame i gospodo poslanici, repliciram kolegi Radosavljeviću, s obzirom da je on spomenuo odbornike Skupštine grada Kragujevca. U Skupštini grada Kragujevca sam predsednik odborničke grupe SRS i zarad istine moram da vam kažem šta se desilo u Gradskoj skupštini pre nepuna dva meseca.
Naime, u jednom delu izlaganja, kolega Vučićević je bio u pravu. Njegove su možda namere bile časne i to sada ne ume da na pravi način gospodin Velimir Ilić da ceni, ali shvatiće da to treba i to je njihova stranačka stvar.
Što se tiče projekata u septembru mesecu, oni su imali opseg na području Velikog polja, za koje se zalagao gospodin Vučićević, asfaltiranje ulica i izgradnja te putne mreže, da je tako nazovem. To je jedno naselje nadomak Kragujevca, odnosno periferno naselje. Te dogovore je tada dr Vladan Vučićević napravio sa ministrom Ilićem.
Šta se desilo kasnije? Ovaj projekat izgradnje autoputa Kragujevac - Lapovo je strateški važan ne za grad Kragujevac, i zaista ne želim ovde, samo sam iskoristila priliku (nikada to nije radio nijedan poslanik SRS, niti odbornik u skupštini opštine, a kamo li poslanik ovde) da govorim u tom nekom lokal-patriotskom smislu. Taman posla.
Govorim vam to zbog toga što nisam uspela, govoreći o ovim koncesijama, da iznesem podatak koji su izneli stručnjaci iz MUP-a, iz Republičke saobraćajne policije, da je drugi, nažalost, po frekvenciji udesa i stradanja naših građana, posle Ibarske magistrale, koja je skoro izjednačena sa pravcem Beograd - Novi Sad, baš potez Kragujevac - Lapovo. Zbog toga je to za celu državu važno, a i zbog samog strateškog pravca, da se krene sa izgradnjom te deonice manje od 30 kilometara.
Međutim, šta se desilo? Došao je ministar Ilić i potpisao protokol o saradnji. Kasnije je ulogu gospodina Vučićevića u svemu tome novoizabrani gradonačelnik jednostavno zaboravio. Opet je došlo do sukoba na toj relaciji, a sa radovima se stalo. Danas, ako krenete od Batočine, odnosno Lapova, kako je jasno definisan taj pravac, do Kragujevca, videćete da gotovo nikakvih radova nema. Onda se postavlja pitanje gde je u svemu tome uloga Velimira Ilića.
Zašto Vlada Srbije ćuti, kada je 87 odbornika Skupštine Grada Kragujevca, uz učešće odbornika SRS (zarad interesa ne samo Grada Kragujevca, nego tog veoma opasnog pravca Lapovo – Kragujevac) donela odluku da se Vlada izjasni o tome da li će ministar da poštuje potpisani ugovor i protokol o saradnji sa Gradom Kragujevcem.
U pitanju je zajedničko ulaganje u jednoj proporciji koja je trebalo da bude povoljnija u korist Grada Kragujevca. Zbog sveukupne tamošnje privredne situacije, a u budžetu Republike Srbije sa mnogih stavki mogu da se preusmere sredstva za tako nešto.
Dakle, postavilo se pitanje da se Vlada Republike Srbije izjasni i pošalje Gradu Kragujevcu i njegovoj skupštini odgovor da li će da ide na koncesiju ili da se nastavi sa ulaganjem. Mi, odbornici SRS smo tražili da to bude mnogo povoljnije i da grad ne mora da izdvaja tolika sredstva, već republički budžet, kroz uštede na drugim mestima. Zapravo, to je cela istina. Danas je ministar onako usput rekao da će biti nastavljeni radovi, ali kada?
Svi moramo da se složimo sa time, (i vi koji prolazite tom deonicom, i građani koji to svakoga dana čini, i mi poslanici iz tog kraja i oni koji idu prema svojim kućama, a prolaze putem Lapovo – Kragujevac) da mora da se nastavi sa izgradnjom te deonice. Nemamo jasan odgovor ni kada će biti, ni kojom dinamikom, ni kada se planira završetak radova i zašto se odustalo, eventualno, od davanja saglasnosti na koncesiju na tom delu. Ako je Vlada odustala, (jer i kod nas je pitanje bočnih puteva, odnosno izlazaka poljoprivrednika i seoskog područja na tom pravcu) otvaranje se pitanje da li treba da bude koncesija ili da se nastavi sa ulaganjem. Sada nam je potreban jasan odgovor kojom dinamikom se ide i kada će biti završen taj deo autoputa.

Gospodine Markoviću, vi ste danas apsolutno bili u pravu kada ste, čula sam, hvalili su vas neki poslanici, onoj lopuži, kriminalcu Bogoljubu Kariću onemogućili da uđe u zgradu Narodne skupštine i lepo ste postupili u skladu sa vašim ovlašćenjima, ali, kada je u pitanju član 89. principa radi, i zbog toga što SRS poštuje Poslovnik o radu Narodne skupštine, ubuduće recite kolegama iz svoje poslaničke grupe, pa i gospođi Bošnjak i svakome od njih, da se prijave za diskusiju( od strane poslaničkih grupa ili ovlašćenih predstavnika po određenoj tački dnevnog reda) podnose do otvaranja pretresa o toj tački dnevnog reda; jer ste malopre kada se gospođa Bošnjak javila i rekla da će da govori po članu 100. rekli da poslanička grupa nije iskoristila vreme, nije ni bilo prijavljene liste, a po članu 89. Poslovnika ona se podnosi do momenta otvaranja pretresa po pojedinoj tački.

Dame i gospodo narodni poslanici, žao mi je što je izašao gospodin ministar, ali preneće mu ovi njegovi saradnici, malo načitanije i obrazovanije mi deluju od gospodina ministra.
Htela sam da mu kažem da sam mnogo pametnije ljude nego što je on sam, vodila na raznorazna putovanja. Najbolji su mi bili putnici oni iz Čačka, profesori univerziteta, zaposleni na institutu, lekari, prosvetni radnici, đaci, pametni ljudi, pametan kraj, sama potičem iz tog kraja. Volela bih da gospodin Velimir Ilić za početak obiđe svoju opštinu i sela iz opštine iz koje dolazi. To bi bilo dobro.
Sa druge strane, mogli ste bar vi, predstavnici DS u njegovom Ministarstvu da ga naučite da izgovori ili bar pravilnije još neku stranu reč, jer da bi pošao, a spremna sam da ga prevedem preko Lamanša, bar toliko mora da zna, jednu rečenicu na bilo kom stranom jeziku da bi krenuo na takvo putovanje. Što se tiče njegovog posla i onoga šta on treba da radi kao ministar, mi smo danas imali jedan cirkus i ovaj drugi cirkuzant, ovaj njegov pajtaš, Bogoljub Karić, održao je konferenciju za novinare, mogli su zajedno, odličan su tandem.
Ali, njegov posao nije da on obaveštava javnost i time da zloupotrebljava skupštinsku govornicu i saopštava da je negde, neko, eventualno, nešto krao. On mora, kao predstavnik izvršne vlasti, a u ovom slučaju ministar, sa velikim ovlašćenjima, da to prijavi nadležnim državnim organima i onda da vidimo da li su i njegovi prsti umešani ili nekoga od nekih njegovih koalicionih partnera ili nekoga od njegovih saradnika. Nije dovoljno da samo dođe ovde. Molila bih gospodina predsedavajućeg da me obavesti, pošto je ministar izašao, da li još uvek radi skupštinski restoran ili bife, jer nemam vremena, zaista mnogo imam posla u sali da se sama raspitam. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, nas 249 poslanika, koliko nas ima u Narodnoj skupštini Republike Srbije, možemo da se sporimo oko teksta zakletve svako na svoj način, poimajući i imajući u vidu šta je to moralno i šta su suštinske i moralne vrednosti, a šta predstavlja njegovu negaciju. Za sve časne, poštene i odgovorne ljude, a naročito za verujuće ljude, to je nešto što se ne postavlja kao pitanje. Ma koliko da se sporimo kao politički neistomišljenici, moramo da se držimo onih osnovnih moralnih postulata i onoga na šta nas obavezuju Ustav, kao najviši pravni akt ove zemlje, i zakoni koji se donose u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Javila sam se da još malo argumentacijom, na svoj način i iz svog ugla, potkrepim ono što je napisao u svom amandmanu uvaženi kolega Nemanja Šarović, poslanik Srpske radikalne stranke, zbog toga što je ovde najvažnija činjenica kada se nešto desilo. Ne da prvi stav člana 16, ovako kako ga je predlagač dao, zbunjuje, nego zaista može različito da se tumači. Videćete, svako ko pročita, i milion puta da pročitate tu rečenicu i taj prvi stav, da to nije definisano. Dakle: ″Mandat Vlade teče od polaganja zakletve pred Narodnom skupštinom.″ Kolega Šarović je to mnogo preciznije, i u skladu sa iskustvom, a naročito sa onim negativnim kada je u pitanju Pitić (ali ko zna koliko je takvih slučajeva moglo i hipotetički može da se desi), rekao i predložio vam da se taj stav promeni i da glasi: ″Na dan svog izbora članovi Vlade polažu pred Narodnom skupštinom zakletvu koja glasi...″
Ovaj vaš prvi stav, kako ste ga napisali, ova rečenica – mandat Vlade teče od polaganja zakletve pred Narodnom skupštinom, ne znači ništa u suštinskom određivanju trenutka kada se to dešava. Kolega Šarović je to jasno precizirao i ostavio mogućnost, jer to se zaista dešava, da neki ministar podnese ostavku, a mnogi nisu imali obzira i savesti i mnogi se nisu držali Ustava i zakona, pa nisu podnosili ostavke, a trebalo je. Dakle, kolega Šarović ostavlja mogućnost, ako se desi da se izvrši rekonstrukcija Vlade, odnosno to se desilo i u ovoj Koštuničinoj vladi, i da se promeni ministar, da on to uradi pred Narodnom skupštinom onog dana kada ga Skupština izabere.
Sam tekst zakletve, kao što rekoh na početku, može za svakog od nas 249 poslanika u Skupštini različito da se tumači. Kada je u pitanju nešto kitnjasto, a mislim da je ovaj tekst predložene zakletve upravo to, za razliku od suštine koju potencira gospodin Šarović, a to je da tekst treba da glasi – zaklinjem se da ću se u svom radu pridržavati Ustava i zakona i da ću dužnost člana Vlade vršiti odgovorno i savesno, sve ovo drugo i svaka eventualna glorifikacija, ili kako bi to neko drugi sastavio, otvara sumnju zašto se to još nešto dodaje, kada je ovo zapravo suština izbora jednog člana Vlade, jednog odgovornog političara, predstavnika izvršne vlasti.
Sve ovo drugo ne mora da znači ništa. Ako se on pred Skupštinom, kao što to Nemanja Šarović predlaže, obavezao na to da će da poštuje Ustav i zakon, onda se podrazumeva da će da bude i častan i moralan i savestan, jer kakav je onda to član Vlade, postavlja se pitanje, koji sve to nije.
Bilo je takvih slučajeva da su mnogi prethodnici položili zakletvu i obavezali se na to, a pokazali su da su i nečasni i nemoralni. Spomenuo je kolega Šarović onaj čuveni slučaj Perišića i njegov susret sa šefom CIA-e za Balkan Nejborom u jednoj kafani na Ibarskoj magistrali i odavanje državne tajne.
Taj skandal koji se desio nije samo stvar te šačice, odnosno strančice, koja zapravo nije ni postojala, a čiji je on bio vajni predsednik, nego je kompletnu odgovornost zbog toga trebalo da snosi i ona DOS-ovska vlada i ceo tadašnji kabinet, jer je potpredsednik Vlade učinio jedno od najvećih krivičnih dela u zemlji.
Sam tekst zakletve uvek mora da bude koncipiran tako da se u njemu sadrže dve reči: Ustav i zakon. Ako neko poštuje Ustav, odnosno izabran član Vlade, a to moramo i mi narodni poslanici i Ustav nas na to obavezuje, kao i zakon, nepotrebno je da se bilo šta u tom smislu dodaje.
(Predsedavajući: Vreme.)
Završavam. Statut opština i gradova je predvideo da izabrani, sada po prvi put, predsednici, odnosno gradonačelnici polažu zakletvu. Kada smo imali prvu sednicu Skupštine grada Kragujevca i kada je gospodin Veroljub Stevanović voljom građana Kragujevca izabran na tu funkciju, ta sednica je trebalo da se završi tako što bismo mi odbornici već unapred utvrđeni tekst zakletve položili, a on tog dana nije bio predviđen u dnevnom redu, i da to gradonačelnik uradi; to sam mu predložila u ime odborničke grupe Srpske radikalne stranke, a nismo imali tekst zakletve. Veoma brzo smo se dogovorili da se tog dana to uradi kroz jednu rečenicu koja je sadržala samo ovo – zaklinjem se da ću u skladu sa Ustavom i zakonom da izvršavam svoje obaveze.
Zato bi bilo bolje, naročito zbog ovog prvog stava, gde se tačno određuje vreme kada se to dešava, da prihvatite amandmane kolege Nemanje Šarovića. Za sve izabrane predstavnike Vlade poštovanje Ustava i zakona i pokušaj da se očuva nacionalno i državno jedinstvo je imperativ, što ne pokazuju, naravno, ni prethodnici, a ni svi članovi ove vlade, ali mi srpski radikali to zagovaramo otkako smo parlamentarna stranka i mislimo da je to, u stvari, ključ svega i da je to najvažnije. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi smo suočeni danas u Narodnoj skupštini Republike Srbije, 15 godina od obnovljenog višestranačja, sa skandalom da se otimaju poslanici, kupuju i da su na transferu i na izvol′te pojedinim srpskim tajkunima, odnosno onima koji su opljačkali građane Srbije i na narodnoj muci se obogatili, poput Bogoljuba Karića.
Nije dovoljno to što se na takav način ključna institucija u državi urušava, već dolazimo do člana 18. Predloga zakona o Vladi, gde je očigledno ili nerazumevanje ili zaista loša namera predlagača da nam onemogući sve ovo o čemu je govorio gospodin Tomislav Nikolić, predsednik naše poslaničke grupe, da na ustavom predviđen način razgovaramo dokle god je to potrebno o nepoverenju ili poverenju Vladi Republike Srbije.
Prvo, nejasno mi je ko je pisao ova i ovakva obrazloženja. Dakle, sama namera predlagača je u izvesnom smislu tendenciozna, vidite šta on kaže u obrazloženju za odbijanje amandmana Gordane Čomić: ″Mali, Ustavom određen broj predlagača za izglasavanje nepoverenja Vladi (20 narodnih poslanika) praćen je ustavnom obavezom da se predlog za izglasavanje nepoverenja Vladi stavi na dnevni red Narodne skupštine″, što je tačno. Prisutna je izvesna doza malicioznosti u samoj ovoj rečenici u obrazloženju. Ko je taj ko se u ime Vlade, odbijajući ovaj amandman, usudio da na ovakav način to konstatuje? Kaže – mali (u malicioznom i u ironičnom smislu) broj poslanika, a Ustav je propisao; Ustav je važeći.
U mnogobrojnim zahtevima za promenu Ustava od 1990. godine do današnjeg dana od raznih političkih činilaca uvek je priča da nešto fali. Mi smo, kao SRS, izašli sa tim šta su to ključne stvari, a tri stvari su u pitanju, pre svega one koje se tiču svojinskih odnosa, koje treba u Ustavu promeniti. Na ovakav način da se konstatuje da je to neki mali broj – pa šta, Ustav je definisao koji je to broj.
Sada dolazimo do činjenice da bi se sa ovim i ovakvim predloženim članom, bez usvajanja ovog amandmana, onemogućili narodni poslanici i oni koji žele da brane Vladu i da ubeđuju ove koji su podneli inicijativu da je ona dobra da iznesu argumente.
Kada je 2003. godine poslanička grupa SRS podnela inicijativu za izglasavanje nepoverenja Vladi Zorana Živkovića i kada je ovlašćeni predstavnik Srpske radikalne stranke gospođa Gordana Pop-Lazić otpočela sa iznošenjem argumentacije, a nje je bilo zapravo na tone, kilogrami materijala o raznoraznim zloupotrebama i korupciji ministara iz redova DS-a, gospođa Pop-Lazić je tek načela i zagrebala te resore, a rasprava je trajala svega nekoliko dana.
Mogla je da traje i dalje da je Vlada pribegla tome, odnosno da tadašnja, već potpuno raspadnuta, DOS-ovska garnitura nije uvidela da joj nema opstanka i da je mnogo lošeg učinila za narod i državu. Odlučili su da prekinu tu raspravu i da raspišu izbore i izbori su odlučili 28. decembra 2003. godine da SRS danas ima najveći broj birača.
Taj trend se nastavlja, i pored pokušaja ove otimačine i pljačke u Skupštini i kupovine onih koji misle da mogu da budu poslanici i da to zavređuju, a nikada ne bi mogli ni da prođu pored Narodne skupštine da nisu uvedeni na listi političke stranke. Dakle, taj trend se i dalje nastavlja, što se tiče naše popularnosti i samog predsednika poslaničke grupe gospodina Tomislava Nikolića.
Sve da je to kako predlagač kaže, a Ustav je precizirao koji broj, kaže – mali broj, 20 poslanika, niko ne može da spreči sve ostale kada se otvori rasprava da ako treba o tome govore i danima. Dakle, potrebno je, da bi se očuvala mogućnost i nesporno pravo koje nam je narod dao prenošenjem dela svog suvereniteta na nas, narodne predstavnike, da se ne ograničava rasprava o poverenju onima koji se ovde biraju, nosiocima izvršnog organa vlasti, premijeru i članovima Vlade.
Zbog toga je potrebno da se ovaj amandman usvoji i da se na taj način ovaj predloženi tekst zakona uskladi i sa Poslovnikom i sa važećim Ustavom Republike Srbije. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ni gospodin Aligrudić, ni predsednik Skupštine Predrag Marković nemaju nikakvo uporište u Poslovniku da izvrše produženje rada i radnog vremena unapred zakazanog i definisanog saziva sednice. Očigledna je jedna stvar, i to građani Srbije moraju da znaju. Gospodin Nikolić je u onoj opštoj zbrci i u onom haosu koji se dešavao pre pola sata u Skupštini upozorio građane Srbije da se nešto sprema.
Vi sada vidite da celu ovu situaciju u Skupštini... A, inače, reklamiram član 28, gospodine predsedniče, jer ste sada rekli, i time mi dali mogućnost da reklamiram član 28, da imate nameru da to uradite, odnosno da stavite predlog, što nikako nije vaše ovlašćenje po članu 28. i nije u opisu onoga što vi treba da radite kao predsednik Skupštine.
Dakle, vi ste vidno uznemireni zbog nepostojanja stabilne skupštinske većine, što je očigledno. Znate, svi vi koji se smejete možete da se smejete sada, u ovom trenutku, a ja vas pitam gde ste bili pre pola sata da to konstatujete, jutros i svih ovih dana kada vas je u sali mnogo manje od broja 84. To što ste se vi sada pozivali telefonom, to što ste naterali jedni druge da uđete u salu ne znači ništa. Očigledno je da vi nemate konstantnu i stabilnu skupštinsku većinu, jer da je imate ne biste pribegavali ovakvim metodama i ne biste sami sebi uskakali u usta.
Zamislite, vi ste definisali dnevni red, podsetiću vas, prošle godine početkom redovnog zasedanja u oktobru mesecu, megalomanski, sa brojnim sistemskim zakonima. Jedan od tih zakona je bio zakon o turizmu. Znate kada smo o njemu raspravljali? Pre 15 dana smo otpočeli raspravu, odnosno pre 10 dana, sa osam meseci zakašnjenja.
Sada nas obaveštavate, i to pet minuta pre nego što se skupite na brzinu iz poslaničkih klubova, odakle ste već došli, iz radnji, restorana... Vi nam bar ne možete, nikome iz Srpske radikalne stranke, kao što ne možete ni meni da dobacite da nismo prisutni, jer smo najvredniji i najmarljiviji poslanici u Srbiji.
Kako ste nesposobni da imate konstantnu većinu, vi nas pet minuta pre nego je na famoznu ideju došao kolega Aligrudić obaveštavate da nećete novog potpredsednika Skupštine, on nam kaže da odustaje od toga da ga izabere, pa nas još obaveštavate da Narodnoj banci Srbije nije potreban statut koji vam je dostavila još 5. januara ove godine. Kakva ste vi to onda većina? Većina ste u trenutku kada ste tako egzaltirani u minutu kada vas ima 126. Ne može to tako. Mora da vas ima stalno najmanje 126, a vas ne da nema, nego je to veliki problem.
Gospodine predsedniče Markoviću, poučeni iskustvom bivše predsedavajuće znamo, a i tada je takva skupštinska većina donela ovaj poslovnik koji u mnogim svojim odredbama krši demokratske postulate i mogućnost narodnih predstavnika da ovde zastupaju slobodnu volju građana, vi ne možete, po članu 28. a ni po članu 81, nikako da produžite radno vreme Skupštine.
To što ste rekli da neće da traje do duboko u noć, znate, gospodine Markoviću, ne mogu da odredim šta je za vas do duboko u noć, a šta je neko primereno vreme. Vi onda treba nama da kažete da je 11 sati vreme kada obično ljudi zbog svog biološkog sata treba da idu da spavaju. Neko možda ide u tri sata noću, otkud vi to znate. Ne možete da špekulišete šta je to duboko u noć, a šta nije. Vi samo morate da se držite strogo Poslovnika i da znate... Vreme, vreme ističe, ali vreme je da se vama lepo saopšti da ovako ne može.
Zahvaljujem se poslanici Srpske radikalne stranke na podršci, a i vama iz ovakve vladajuće većine što ste shvatili da sam u pravu. Hvala vam na aplauzu. Dakle, posle 18 časova ovde ne može, po Poslovniku, da bude rada, a sada kolega Krasić da nastavi gde sam stala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Mihailoviću, prvo vas da pitam gde ste bili svih ovih dana, pošto ste imali posle Ravne gore dovoljno vremena da prisustvujete sednicama od 10,00 do 18,00 časova, a danas ste došli popodne i opravdavate predsednika Skupštine, koji je, potpuno sa odsustvom morala i poštovanja Poslovnika, usred reklamiranja člana Poslovnika od strane gospodina Krasića napustio sednicu, odnosno mesto predsedavajućeg.
Pošto se ovde govori o tome da Vlada treba da ima obzira za situaciju koja je snašla, ja vam, gospodine Mihailoviću (vidim, vi imate uticaja, i vi i ova vaša grupa, na Koštunicu), u odsustvu predsednika Skupštine, predlažem da napravite pauzu, jer nema ko da vas zameni na tom mestu, dakle, da odete do telefona i da pozovete Vojislava Koštunicu da dođe i podnese ostavku.
Očigledno je da je 20 minuta od vašeg slavlja kako ste snažni i moćni, ima vas 127, ovde ostalo – koliko vas; ja sada mogu ako pogledam na stranu gde sede poslanici vladajuće većine poimenično da vam kažem ko sve nije u sali, hoćete da krenem da vam pričam, iz svake poslaničke grupe, pa vi sami ne znate ko vam nije tu. Ujutru kada se potpisujete gledate ko je gde, a ja moram da vam sufliram ko vam fali po klupama. Nemojte, molim vas, da glumite da imate većinu kada je nemate. Ovde se govori o moralu ili nemoralu.
Gospođa Pop-Lazić traži... Tišina dok ja govorim, budite toliko parlamentarni i pristojni, kada ste već ostali u toj većini, da slušate o čemu se ovde radi.
Pošto je Gordana Pop-Lazić tražila, a ima iskustvo kako se obara Vlada (kako je ona, tako će i ova završiti mandat pre vremena), da se po automatizmu Vlada odredi prema činjenici da nema 126 poslanika, potrebno je da prihvatite njen amandman. Gospodine Lončar, u ovom opštem haosu i kreveljenju od strane pojedinih poslanika, jer ozbiljan ste čovek, nadam se da ćete kao ministar da razumete ovu argumentaciju i da, kao što ste to uradili i jutros i juče shvatajući te argumente, vidite da je to neophodno.
Dakle, neprihvatljivo je da nam se daje ovakvo obrazloženje za neprihvatanje amandmana koleginice Gordane Pop-Lazić, jer ako kažete da je kroz donošenje važećeg Ustava Republike Srbije napravljen taj propust, pa ne postoji taj automatizam i onda se pozivate na moralnost, vi kao ministar čiji je zakon na dnevnom redu ste videli koliko vam je nemoralan kolega Slobodan Lalović. Čim se izglasalo produženje rada, on u svom nemoralnom stilu napusti sednicu, nema ga više, jedan ministar manje, za njim još ovo dvoje iz ove kvazistranke, a nepostojeće poslaničke grupe, i o čemu onda mi ovde pričamo.
Znate, gospodine Lončar, ako su vaše namere u nekom delu bile časne, pa kažete – ako je napravljen propust u Ustavu i svaki član Vlade mora da se pozove na moral, onda je ovde očigledno prisutan nemoral kod nekih vaših kolega.
Ako Vojislav Koštunica gleda prenos sednice, ako nema druga posla, a pretpostavljam da sada nema popodne, on će, ako je moralan čovek, da dođe ovde i da kaže – očigledno je da su mi poslanici neposlušni, da su nedisciplinovani, da neće da rade posao kako treba, a prevarili su ove iz opozicije, sakupili su se u vreme kada je trebalo da se glasa o produženju, a sada ih nema, izvinite, više ne uživam podršku odgovornih ljudi i ne mogu da budem premijer.
Tako bi to bilo ako bi se tako tumačilo od reči do reči ovo obrazloženje za član 19. Pošto to ne može da se desi, jer to nije tako, onda vam predlažem da za svaku buduću vladu i za sve one ljude koji moraju da shvate kada nema 126, nema, moraju da podnesu ostavku i da se to konstatuje, da prihvatite amandman gospođe Pop-Lazić.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče, vi nećete biti u prilici da date pauzu do sutra u 10,00 časova, zato što rasprava o ova dva zakona i amandmanima na ta dva predloga neće biti završena sutra do 10,00 časova. Biću u prilici da vam u 5,00 ili 6,00 na isti ovakav način govorim, kao i sve kolege iz SRS-a.
A, sada bih da pozovem gospodina ministra i njegove saradnike da prihvate amandman koleginice Gordane Čomić koji je sasvim usaglašen sa onim što je na isti član Predloga zakona, član 19, podnela koleginica Gordana Pop-Lazić.
Naime, ako ovako bude ostalo i ako se ministar kao predstavnik Vlade i predlagač zakona ne saglasi sa ovim, opet ćemo doći u onu situaciju i priču da će Vlada fakultativno da shvati svoju obavezu da u trenutku kada postane evidentno da nema 126 poslanika koji je podržavaju treba da podnese ostavku. Kasnije, kada budemo razgovarali o amandmanu na član 20. i kroz raspravu do kraja ovog zakona videćete da je veliki problem u terminološkom smislu neodređivanje tačnog vremena kada se šta dešava.
Tako je nespretno formulisan svaki taj član u kome se govori o obavezi, u ovom konkretnom slučaju, Vlade Republike Srbije, pa smo imali kod podnošenja zahteva, kod same inicijative, pa kod polaganja zakletve, prosto se ta vremenska neodređenost provlači kroz ceo tekst zakona. To je nešto što je neprihvatljivo za narodne poslanike, zato što nema jasne definicije kada u ovom slučaju izvršni organ vlasti treba da ispuni svoju obavezu.
Zaista nije dovoljno da se pozivate na tu nedorečenost važećeg Ustava RS i onda kažete – to je sada deo morala i odgovornosti. Danas sam vam govorila, kada smo počeli raspravu u pojedinostima, da pitanje morala pojedini političari u našoj zemlji zaista shvataju ovako ili onako, ili oni koji pretenduju da budu političari i da navodno imaju stranku, kao što je onaj nesrećnik Bogoljub Karić, tako da ne možemo da prihvatimo da se neki član Vlade, a u ovom slučaju cela Vlada, na takav način odnosi prema očiglednoj volji koja može da bude izražena u jednom trenutku. Da li će ona biti ili neće, videćemo već u toku sledeće nedelje, ako uopšte bude otpočela rasprava o poverenju ovoj Koštuničinoj vladi.
Zato bi bilo bolje, u kontekstu celog našeg obrazlaganja i amandmana i gospođe Pop-Lazić i gospođe Čomić, da prihvatite i jedan i drugi, jer nisu u suprotnosti. Taman bi se taj član 19. uredio na način kako je to prihvatljivo za narodne predstavnike, koji su jedini vlasni da kažu da li hoće da ostane neka vlada, jer su je oni izabrali, prihvatili ekspoze tog premijera i kabinet koji je on predložio. Ja vam se zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, verujte mi, bila sam ubeđena, kada ste izašli za govornicu, da ćete uz svu argumentaciju da prihvatite amandman kolege Mirčića. Ako je to još jedan korak do ponovnog izlaska, evo ja ću da vam pomognem u tome, pa da kažete da je to u redu, njegovo obrazloženje i sva ova argumentacija.
Moram da podsetim narodne poslanike da je ostalo još 13 amandmana na Predlog zakona o Vladi i 43 amandmana na Predlog zakona o državnoj upravi i da nikako ne treba nikome da popušta koncentracija, da ovo dobro prate, jer doći će dan za glasanje, neki dan, a videćemo kada. Potrebno je da razmisle o tome na koji način ćemo da odlučimo, ako vi sada ne prihvatite amandman kolege Mirčića, kako da definišemo ostavku predsednika Vlade, odnosno Vlade – da li na način kako ste vi to predložili ili kako je to u amandmanu, zaista usklađenom sa Ustavom i u najdemokratskijem duhu, predložio kolega Mirčić.
Kolega Mirčić je, baš kao i mnogi poslanici SRS-a, u više mandata poslanik u Narodnoj skupštini i nikada se nije desilo do sada, a dva su slučaja kada nije došlo do ostavke Vlade u parlamentu, već se išlo na prevremene parlamentarne izbore: 1993. godine, kada je u višesatnom ekspozeu gospodin Tomislav Nikolić praktično naterao Vladu Nikole Šainovića da podnese ostavku i da raspiše izbore pre vremena i 2003. godine, vi to vrlo dobro znate, kada je nekoliko dana posle rasprave o Vladi Zorana Živkovića Vlada praktično videla da apsolutno nema nikakvo uporište i odlučila da ide na prevremene izbore.
Mi smo imali u našoj parlamentarnoj praksi takva dva slučaja. Ali, ne računamo da će u budućnosti, zbog smenljivosti vlasti, zbog toga što je to tako normalno u jednom demokratskom društvu, da se dođe u situaciju da zaista predsednik Vlade, zbog razloga koji ga onemogućavaju da sprovodi program sa kojim se saglasila skupštinska većina, podnese ostavku.
Sporili smo se oko toga kako to izgleda kada predsednik Vlade šalje Narodnoj skupštini svoju ostavku. Sada dolazimo do konkretne situacije kada on obrazlaže ostavku pred narodnim poslanicima. Vi predlažete nama da usvojimo član po kome će predsednik Vlade, u ovom slučaju, ako Koštunica zbog nefunkcionisanja koalicije odluči sam da podnese ostavku, da dođe ovde i pročita u svom maniru neki govor, inače on uvek piše govore i kaže nam – eto, to je to, ne mogu više da sarađujem ni sa ovim ministrom, ni sa onim, da sprovodim program i sve što sam obećao nisam u stanju da uradim; u maniru jednog indijanskog poglavice kaže ″haug″ i dalje više nema, govorio sam i šta me briga šta ćete vi da kažete. E, nije to baš tako.
Dakle, to je zaista tako, gospodine ministre. Ne liči vam na poglavicu, ali eto to nas podseća na to. Dakle, dođe u Narodnu skupštinu, pročita svoje obrazloženje i on tu može da nalazi raznorazne razloge i opravdanja zbog toga što nije u stanju to da uradi, odnosno da dalje vrši funkciju predsednika Vlade.
Kada je bio predsednik SRJ i kada je na listi DOS - Vojislav Koštunica ceo onaj konglomerat doveo na vlast i posle toga, kada je odmah po konstituisanju nove vlasti i posle republičkih izbora došao u konflikt sa činiocima tog dosovskog politbiroa, stalno je nalazio raznorazna obrazloženja – opstruiše me ovaj, opstruiše me onaj, nisam se usaglasio oko ovog ili onog pitanja, i žalio se na one sa kojima je došao na vlast i koji su njega izabrali da bude nosilac te liste i da ih uvede u Skupštinu.
Možemo da dođemo u situaciju da on isto takvo obrazloženje, u svom dobro poznatom maniru, donese pred narodne poslanike Narodne skupštine i da se žali na Labusa, Dinkića, Velju Ilića, Dimitrijevića, ali i na vas, gospodine ministre Lončar, to nije isključeno, jer može da vam nađe raznorazne zamerke. Ne može baš da spominje gospodina Balinovca, ali ministra će svakako. To je kraj, govorio je, i posle toga Skupština konstatuje da je on podneo ostavku i nema nikakvog razgovora. Gde je tu smisao demokratije i odnosa narodnih poslanika prema predsedniku Vlade?
Član 93. samo u jednom svom stavu definiše podnošenje ostavke od strane predsednika Vlade, odnosno Vlade. Gde ste vi našli uporište za ovakvo obrazloženje? Ovaj ko je ovo pisao, a pretpostavljam da je to gospodin vaš zamenik, kaže da je jedan od načina prestanka i ovo...

Evo završavam, ali to se ne računa u vreme pošto citiram obrazloženje.

Zašto vi noćas ulazite i sedate iza leđa, a ponašate se onako kako ne priliči ni vašim godinama ni položaju na kome se nalazite. Zaista je neprimereno da upadate usred rasprave o ovako ozbiljnom pitanju.

Evo, završavam, gospodine Markoviću, ali jednom vam se desila ta situacija – pred celom srpskom javnošću, pred poslanicima ste obećali da podnosite ostavku, predomislili se preko noći, i sada mene prekidate kada vam govorim o tome šta je moral kada neko kaže da podnosi ostavku.

Dame i gospodo poslanici, još je 12 amandmana na zakon o Vladi i 43 na zakon o državnoj upravi, a vi nikako da shvatite da su argumenti i ovo o čemu mi govorimo, u nameri da poboljšamo zakon o Vladi i skratimo muku ministru Lončaru, nešto što će da omogući svakoj budućoj vladi i njenom predsedniku da se "obračuna" na jedan demokratičniji i bolji način sa ministrom koji ne vrši posao onako kako to od njega očekuje predsednik Vlade.
U članu 22, koji govori o nepoverenju ministru i razrešenju, vi lepo konstatujete da najmanje 20 poslanika može da podnese zahtev da se izglasa nepoverenje ministru. Onda kažete da samo u slučaju kada predlog za razrešenje ministra podnosi Narodnoj skupštini predsednik Vlade od podnošenja predloga predsednika Vlade za razrešenje ministra do odluke Narodne skupštine ministar ne može vršiti svoja ovlašćenja, već njih preuzima član Vlade koga predsednik Vlade ovlasti.
Zamislite sada, gospodine Lončar, da iz nekih razloga premijer odluči da vas razreši funkcije ministra i poveri, ali to je potpuno neustavno i neprimereno, da vaše poslove, iz vašeg resora, vrši Velimir Ilić; ili, ministar Ivana Dulić-Marković. Ili, zamislite da Koštunica odluči da se izglasa nepoverenje i da opozove ministra Tomicu Milosavljevića, a da poslove ministra zdravlja vrši Velimir Ilić, i sada Velja bude ministar zdravlja. Zamislite takvu situaciju.
Ili, zamislite situaciju, gospodine ministre, da vi treba da preuzmete Ministarstvo finansija. Onda vi sutra morate da nastavite ono što je Dinkić započeo, pa da pretite bankarima, pa prosvetnim radnicima, pa onima koji treba da smanje broj svojih zaposlenih, pa penzionerima oko reforme, pa da kažete – naredio mi je tako MMF. Naravno da vi sve to što on radi ne biste radili, je l′ tako? Ali, kaže vam Koštunica, i vi morate, i to je prosto neverovatno da sebe dovedete u takvu poziciju.
Možda bi gospodinu Balinovcu bilo ili čast ili lakše da je ovde predlagač napisao, odnosno vi, da te poslove do izglasavanja eventualnog nepoverenja obavlja zamenik ministra; on bi u tom smislu mogao da dođe do izražaja i da kaže – evo, ja sam sada kalif umesto kalifa. Ali, ovako, vaše poslove poveri Velimiru Iliću i dođete u situaciju da nastane haos što se tiče državne uprave, odnosno lokalne samouprave. I, nemoguće je da vi intimno možete da se složite sa ovakvim predlogom i tekstom člana u kome se govori o izglasavanju nepoverenja ministru.
Ako se ovakav zakon izglasa dovešćete ovog još uvek aktuelnog premijera, i budućeg dok se ovaj zakon ne promeni, a moraće da se promeni našim dolaskom na vlast, jer je nemoguće, prosto nam i ono za šta se mi borimo i taj premijer, a to će svakako biti gospodin Tomislav Nikolić, ne bi sebi dao za pravo da tako grubo zloupotrebljava i svoju izraženu demokratsku volju i nastup i da kaže – eto, sad, dok Skupština ne izglasa poverenje nekom od ministara, ali naravno neće biti ni razloga ni potrebe da se to radi, bar kada su radikali u pitanju, poveriću nekom drugom da vrši te poslove.
Odakle vam ovakva ideja, i odakle je ovo prevedeno? Gde to postoji? Verovatno ćete nam objasniti, ili nećete, ali na narodnim poslanicima je da se ne igramo onim što su ključne stvari i, pre svega, ključni resori u jednoj državi. Takvim prebacivanjem loptice sa jednog ministra na drugog, zbog toga što je predsednik Vlade odlučio, iz njemu poznatih razloga, da se nekom od njegovih saradnika, odnosno ministara izglasa nepoverenje, nećemo da stignemo nigde.
Ionako je i Vlada neozbiljna i Skupština u svom radu, i evo kako odmiče i ovaj radni dan, bližimo se novom, još nam ovakvi predlozi zakona i ovakvi članovi unose dodatnu neozbiljnost, što je potpuno nepotrebno.
Vidim da vi to odobravate, gospodine Balinovac, da klimate glavom, ali vidite, trebalo je, kada ste već učestvovali u pisanju ovog zakona, a želite da dođete do izražaja, da stavite da zamenik ministra vrši poslove ministra, jer vidim da vam je to velika želja.

Jesam, gospodine Anđelkoviću. Raduje me što ste vi jedini veseli u Skupštini, naravno ne računajući poslanike SRS, jer nas ovi drugi nešto mrko gledaju. Teško im pada ovo, ali evo približavamo se novom danu, videćemo kako će to od 20. maja da teče.
Što se tiče amandmana na član 23. i ostavku ministra, opet dolazimo do istog problema i situacije koju smo imali kada je u pitanju ostavka predsednika Vlade. Što se tiče same ostavke i toga da, kako kaže predlagač u prvom stavu - ministar može podneti ostavku koju opet šalje predsedniku Vlade i potom predsedniku Narodne skupštine, čudi me što niste stavili i predsedniku Republike. Kada ste krenuli mogli ste i to da napišete. Pošto sve nema veze jedno sa drugim i sa onim kako bi to trebalo da izgleda, mogli ste i to da stavite. Narodna skupština, na prvoj narednoj sednici, bez rasprave, zamislite, prima k znanju da je ministar podneo ostavku i time mu prestaje mandat. Ministar može obrazložiti ostavku u Narodnoj skupštini.
I desi se situacija da odluči, pa i ovaj ministar Lončar, ili neki drugi, da dođe u Narodnu skupštinu i obrazloži svoju ostavku i mi o tome ne možemo da raspravljamo, i ne možemo da ocenjujemo zašto je on doveden u situaciju da podnese ostavku pred Narodnom skupštinom.
Ovo su svojevrsni presedani koje pravite ovakvim neozbiljnim predlogom zakona o vladi. Moram da vam postavim jedno pitanje, mada ne mogu od vas da očekujem kolektivni odgovor, niti da pojedinačno izlazi svako od vas.
Ako već govorite i ne želite da prihvatite ove amandmane, koje podnose poslanici opozicije na Predlog zakona o Vladi, ovde o ostavci ministra, kako je moguće i zašto ste se usudili da razgovarate, odnosno uopšte ne razgovarate, pola vas ovde nezainteresovano prisustvuje, kada pouzdano znate da vam više od pola ministara sada spava. I predsednik Vlade, ministri koji bezbrižno spavaju, sanjaju svoje lepe snove, a mi treba da vas ubeđujemo da ovaj član zakona nije u redu i da na takav način ne može da se zloupotrebljava Narodna skupština.
Prosto je neverovatno da se Narodna skupština na ovakav način tretira, i narodni poslanici, kada je dobro poznata činjenica da svaki ministar i predsednik Vlade mora da prođe kroz Narodnu skupštinu i da najmanje 126 poslanika izglasa da taj neko dobije resor i da mu se poveri vođenje posla u delu izvršne vlasti.