Kad kažemo - budžetski sistem, da znaju građani o čemu se tu radi. Dakle, ovo je zakon koji se odnosi na način i mogućnost trošenja para od svih koji se finansiraju iz budžeta, bilo republičkog, bilo lokalnog. Dakle, to su sva ministarstva, javna preduzeća čiji je osnivač Republika Srbija u lokalnim samoupravama, dakle, opštine, gradovi i sva javna preduzeća koja je osnovao neki grad.

Sad se postavlja pitanje kako ćemo mi sa ovako nakaradnim zakonom o budžetskom sistemu da kontrolišemo sva ta javna preduzeća? Mi smo pre tri meseca imali izveštaj DRI i Fiskalnog saveta i upravo su oni, dakle, ti nezavisni organi, u svojim izveštajima, najviše primedbi stavili na način trošenja para od bahatih direktora u javnim preduzećima.

Zamislite za period koji je praćen, u njihovim izveštajima to je bilo još ranije, 2015-2017. godine, gospodine Antiću, preko 70% sredstava koja su dobili od budžeta lokalnih samouprava ili republičkih budžeta na šta su trošili direktori tih javnih preduzeća - na plate, na zaostale poreze i doprinose, na razne druge stvari, na troškove reprezentacije, itd.

I kada ćete jednom da nam podnesete izveštaj, vi kao Vlada, o poslovanju javnih preduzeća čiji je osnivač Republika Srbija? Vi tamo imate ljude koje držite u "vd" stanju u pojedinim tim preduzećima godinama, direktor šest godina, "vd". Na šta to liči? Kako mi da znamo? Menjate budžet i kažete - tu su uštede. A gde su vam onda izveštaji kako oni troše pare, ko je i koliko uzeo, za šta je potrošio?

Moraju građani Srbije da znaju, vi radite po izmenjenom i dopunjenom Zakonu o budžetskom sistemu koji je doneo Božidar Đelić 2001. godine u Narodnu skupštinu. Tu su veoma bitne dve pozicije - usluge po ugovoru i specijalizovane usluge. Na osnovu ta dva konta u budžetu možete da radite šta god hoćete. A mnogi to zloupotrebljavaju i tu je najveći odliv novca.

Kod Zakona o porezu na dodatu vrednost, gospodine ministre, najveći problem je u funkcionisanju povraćaja PDV za izvoznike. Zakon je jedno, ali drugo su podzakonska akta. Mi smo upozoravali na vreme i sada je prilika, kada raspravljamo o izmeni i dopuni ovog zakona, da vam kažemo da nije u redu da se ova oblast reguliše bilo kakvim podzakonskim aktima, ne samo ova, nego bilo koja, a naročito u finansijskom sektoru, jer to može dvojako da se tumači.

Treba građani Srbije da znaju da pored ovog zakona postoji Pravilnik o ostvarivanju prava na povraćaj PDV. Ako vi kao izvoznik u zakonom propisanom roku podnesete urednu dokumentaciju, a naši izvoznici su u i te kako teškoj situaciji u odnosu na ovaj uvoznički lobi, koji državu Srbiju košta najmanje 800 miliona evra godišnje, vi treba da omogućite tim ljudima koji veoma teško plasiraju svoje proizvode, uglavnom samostalno, bez ikakve pomoći i onog nesposobnost Čadeža iz Privredne komore Srbije i bilo koga drugog, da dobiju taj novac maltene u trenutku kada predaju zahtev. Zašto da im se to odugovlači?

Kažete imamo odličan priliv po osnovu naplate PDV, ali molim vas zašto onda u trenutku kada se uredna dokumentacija ne preda vi ne izvršite taj povraćaj, nego čekate poslednji dan. Bilo je raznih produžavanja tih rokova, ali kada se koji od njih pobuni eventualno i zove poresku upravu, može da naiđe na ogroman problem. Šta je teško tom lokalnom direktoru poreske uprave da mu pošalje poreskog inspektora? Poreski inspektor će uvek da nađe nešto za šta može da ga kazni. Uglavnom ljudi ćute i trpe i čekaju, a nemaju mogućnost da kroz taj novac, jer oni su napravili odličan posao, ne samo za svoju firmu, nego i za državu Srbiju, kada očekuju da im se taj novac vrati, ulože u nešto što je njima preko potrebno, onda su prinuđeni da uzimaju kod ovih lopovskih banaka kratkoročne kredite i pozajmice na mesec dana, tri meseca, da imaju obrtna sredstva i tako sve ide u krug, onda ih destimuliše država i Poreska uprava Srbije. Zato ovaj zakon nije dobar i zato smo podneli ove amandmane.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, najpre bih zamolila, pošto je sada u ulozi predsedavajućeg gospodin Marinković, da mi kaže zašto kreator ovih zakona nije pozvao na sednicu? Jer, to nije Siniša Mali, on je predlagač u ime Vlade Republike Srbije, a stvarni kreator, onaj ko je napravio kompletan koncept ne samo ovog nego i drugih finansijskih zakona je navodna nevladina, u stvari provladina organizacija iza koje stoji američka država, USAID koja je izdala saopštenje pre dve godine i u kojoj kaže – tim USAID projekta za bolje uslove poslovanja predstavio je koncept Nacrta zakona o alternativnim investicionim fondovima, zvaničnicima Ministarstva finansija i Komisije za hartije od vrednosti.

Na sastanku je pre svega bilo reči o dogovorima na komentare na ovaj koncept, koja je dostavila radna grupa. Dakle, oni su napravili u okviru te američke organizacije USAID-a radnu grupu, verovatno je i to vama poznato, pošto vi imate i dobre kontakte sa njima, pretpostavljam lične gospodine Marinkoviću, verovatno i da vam je veliki žal za Skotom koji je otišao iz Srbije. Ali, kasnije kada budem čitala neka imena, verovatno da ih dobro poznajete, koji su zaista kreatori i ovih zakona i drugih finansijskih zakona koje potpisuje Siniša Mali i Vlada Republike Srbije, a ovde skupštinska većina dobila nalog da to hvali, tu se čitaju govori, obrazloženja, neko priča i nekom slobodnom interpretacijom.

Uglavnom, vi narodni poslanici treba da znate za čije zakone vi glasate. Dakle, američke provladine organizacije.

Dalje oni kažu pre dve godine iz USAID – usklađenost sa propisima EU procenjena je u okviru tabele usklađenosti koju je USAID izradio, poredeći srpske propise sa relevantnim direktivama EU, a naročito tom i tom direktivom, o tome ćemo kasnije i po amandmanima, i pomogao je sprovođenje javne rasprave sa velikim brojem aktera iz industrije i investicionih fondova tokom izrade koncepta.

Kako su Ministarstvo finansija i Komisija za hartije od vrednosti zaključili da nema više otvorenih pitanja, dakle u svemu su saglasni sa Radnom grupom USAID, USAID je zatražio da se pristupi izradi teksta zakona.

E, sada, ko su ti ljudi? Ti USAID-ovci, koji su neformalni upravljači finansijskih određenih tokova, evo vidite i zakonskih okvira u Srbiji, imaju svoja imena i prezimena. Vi ako ste zainteresovani kao narodni poslanici kada ukucate „USAID Srbija“ naći ćete da su oni pod američkom ambasadom, da je njihovo sedište u Beogradu, ali nećete baš lako naći ove podatke koje ja ovde imam, jer za to je potrebna neka malo veštija pretraga. To su ljudi koji imaju svoj direktni uticaj na Vladu Republike Srbije i na ministarstva, ne samo ovo, nego i na Zoranino i na druga ministarstva, i oni su vezani za određene projekte te organizacije koja želi da sprovodi svoju politiku i politiku, kako kažu, u sadejstvu sa onima iz Brisela, EU i direktivama ovde u Srbiji, što vi ne sporite, vi se sa tim slažete, to je za vas dobro, oni su vaši prijatelji, a mi kažemo da oni ništa dobro ne donose Srbiji, da je Srbija za njih jedno tržište jeftine radne snage, resursa koje imamo, bogu hvala, u izobilju, ali ne smemo tako lako da ih predamo u ruke svetskih moćnika i oligarha koji na takav način žele da upravljaju, pa i kroz ulaganja u ove investicione fondove o kojima će kasnije biti reči.

Tako ste vi, gospodine Marinkoviću, trebali danas da pozovete na sednicu Draganu Stanojević. Ona je direktor projekta ili je bila, ali ovo su podaci koji, verujem, da su još uvek tačni, ako nisu ovi svi, znate dobro ko je sada taj direktor projekta, za bolje uslove poslovanja, a došla je sa mesta zamenika direktora USAID programa za unapređenje stečaja i izvršenja. Zamislite, imala je baš odlične preporuke, inače licencirani stečajni upravnik, kakav čudan splet okolnosti?

Dušan Vasiljević, zamenika Dragane Stanojević, odavno je angažovan na projektima USAID. Oni su sve ovo bili u trenutku kada su radili koncept ova dva zakona i predočili ga Vladi i direktor tima za makroekonomsku politiku i upravljanje javnim finansijama USAID projekta.

Milan Stefanović je angažovan kao stručnjak za privrednu regulativu i ekonomsko upravljanje, Sandra Rodić u istom projektu stručnjak za razvoj finansijskog tržišta, naročito tržišta kapitala itd, da ne čitam. Ovo su sada neka manje-više tehnička lica i onda je zaista čudno, imate tu mesta, razne ste vi pozivali na sednicu Skupštine Srbije, a i na sednicu Vlade, one savetnike, koji su neprijatelji Srba, zašto oni nisu ovde?

Sada se postavlja pitanje, gospodine ministre, ko će sada da poveruje u ovu priču? Inače, ja sam kao i poslanici SRS, mi smo podneli određeni broj amandmana. Verujte na svaki član ovog zakona jednog i drugog fonda mogli smo da podnesemo po jedan amandman i onda bi to bilo u nedogled, pošto ti zakoni imaju po 200-300 članova.

Mi smo, shvatićete valjda našu poruku, ako ne, reći ćemo vam kad bude to u pojedinostima, želeli da podnošenjem amandmana želeli da podnošenjem amandmana vama stavimo do znanja da Srbija nije zemlja koje treba da ima zakonodavstvo koje kreiraju USAID i EU, da sve ono što je izraženo u ovom jednom i drugom zakonu je prevedeno od onih koji su vam dali to i gledali smo kako je to urađeno i u ovim zemljama, što biste vi rekli, u okruženju i kakvi su ovi zakoni. Sve je isto, samo na njihovom jeziku sa manje-više nekim odstupanjima. Zašto to sada za nas predstavlja neku sumnju? Pa zato što je koncept programa SRS upravo takav da mi treba da se oslanjamo na investicije i na projekte koji će da dolaze od strane tradicionalnih srpskih prijatelja, a ne isključivo od kompanija iz EU i njihovih potencijalnih investitora.

Naravno, to tržište kapitala je slobodno i svako bi rekao – pa, šta vi sada imate protiv, kao što vi znate da kažete, kao naši politički oponenti, a na vlasti ste, što su ti i ti došli? Pa, imamo, gospodo, zbog toga što je profitabilnost tih fabrika takva da zadovoljava da ti radnici koji su dobili te fabrike koje su dobile subvencije za svako radno mesto imaju uglavnom niske plate i zarade. Vi ste, i ja vam to ne sporim, kao niko od nas, počeli izlaganje danas hvaleći se uspesima vaše finansijske monetarne politike i onoga što ste do sada uradili. Istina je zapravo drugačija. Vi treba da se zapitate, gospodine Mali, ako je sada toliki priliv, kako vi kažete, stranih investicija, ako su ta davanja za svako radno mesto premašila ogromne cifre koje su mogle da budu uložene na drugačiji način, recite nam onda da li vi imate zebnju da će oni jednoga dana da napuste naše tržište, jer to nisu ni neke visoke tehnologije, osim pojedinih, naravno, tu ima izuzetaka, ali, manje-više, to su fabrike koje zahtevaju i jednostavnu radnu snagu i plate su veoma male i taj minimalac koji vi zagovarate i o kome pompezno pričate, koji će verovatno većina, 90% zaposlenih u tim kompanijama koje ste doveli uz investicije i subvencije, imati 30.020 i nešto dinara, a potrebno je minimum 37.000 dinara, koliko je prosečna potrošačka korpa.

Kada se kaže prosečna potrošačka korpa, onda znači da je tu samo elementarno za preživljavanje čoveka po nekim srednjim cenama, i to morate da gledate akcije i popuste, sadržano. Ako hoćete sve drugo da priuštite svojoj maloletnoj deci, svojim drugim članovima porodice koji ne rade, onda vam treba još nekoliko desetina hiljada dinara, a samo objasnite, evo i za penzije važi, tu su gospodin Čolaković i ovi iz PUPS-a, kako je to moguće da rastegnete ovih 30.000 dinara do onoga što je minimalno, a to je 37.000 dinara, koliko je prosečna potrošačka korpa?

I onda da se ljudi nadaju da će naša preduzeća, tako ste vi rekli, dakle, imati mogućnost da kroz usvajanje ovih zakona i kroz alternativne investicione fondove dođu do sredstva i do kapitala kako bi pospešili svoju proizvodnju za nove strartapove, za otvaranje novih radnih mesta valjda to to podrazumeva, e onda sad dolazimo do toga kada ulazite već u predizbornu kampanju i izbori su na pragu, da nam lepo kažete, gospodine Mali, koliko je preduzeća u Srbiji do sada i u kom procentu u okviru ukupnog ulaganja i učešća u BDP-u Srbije izvršilo ulaganje iz sopstvenih sredstava, jer ima zaista kompanija, ima i u m om rodnom Kragujevcu, evo, ima u obližnjem Aranđelovcu, pa u Topolu. Krećem se u tim okvirima, ali ima ih svuda po Srbiji, znate i vi, gospodine Marinkoviću, i u Zemunu i velikih porodičnih firmi. Ako su oni imali akumulaciju tog svog kapitala i zdravog rada, nisu se zaduživali kod banaka, zašto oni sada nemaju mnogo veća ulaganja kao što je to slučaj u takvim ili sličnim kompanijama, evo, na zapadu u EU, a oni to u Srbiji ne smeju? A zašto ne smeju? Zato što se i dalje boje određene nesigurnosti.

Lako je ovima koji dolaze sa zapada, gospodine Mali, koji dobijaju ove subvencije za otvaranje radnih mesta. Njima je to lakše. Ovi naši, pa ako im i to ponudite, oni jednostavno bolje poznaju prilike ovde i dalje znaju da je ipak prisutna ogromna stopa socijalne nesigurnosti kod našeg stanovništva.

Jer, to što neko možda ima i neku prosečnu platu u Srbiji, pa i dva člana domaćinstva, ne daje mu nikakvu sigurnost danas u Srbiji da će on bolje da živi ili da dugoročno može nešto da planira, zato što je apsolutno takva situacija i ne možete da kažete da je ostvarena puna ekonomska stabilnost, u odnosu na ove koji su krali, pljačkali i koji su začetnici dovođenja onih sa krupnim kapitalom da kupuju fabrike po Srbije.

Još do dana današnjeg, evo, vi ste tu, verovatno ćete to možda i bolje da znate, nije objašnjeno pre "Dunav hrana" grupe i prodaje od strane ove kompanije "Moja firma" ili kako se zove, sada je vlasnik "Pepsi" što se tiče "Knjaz Miloša", "Bambija" i tih krupnih kapitalista, kako su oni uopšte, ti žuti, došli do toga da taj prljavi novac, oni su rekli da je ovaj ruski neprijatelj i tajkun Berezovski samo bio menadžer poslovanja, odnosno "Salford grupa". Kako su oni došli do toga da oni dođu u posed novosadske, subotičke mlekare, "Knjaz Miloša", "Bambija", i da se sada, jel tako gospodine Marinkoviću, višestruko to proda na tržištu, pošto je dva puta promenjeno vlasništvo?

Mi zaista imamo otvorenu zebnju da će kroz ovakve načine ulaganja od strane isključivo, jer vi na to uporno aludirate ovim predlogom zakona i vašim izlaganjem, stranih investitora sa zapada doći do toga da će oni takođe da stavljaju plen na ono što im je interesantno u Srbiji i da će kroz strukturu privrede uglavnom da se baziraju na to gde je njihova velika profitabilnost, ne mareći za druge prateće stvari u Srbiji.

Mi pre zagovaramo to da imamo tesnu saradnju sa nacionalnim investicionim, pa na kraju i privrednim, ali koji su provereni fondovi, od ovih prijatelja naše zemlje, a to su pre svega Kina, Rusija i zemlje Evroazijske unije. Zar vam nije dovoljna činjenica i dovoljna poruka, jer oni nemaju nikakvih pretenzija prema teritoriji naše zemlje, naprotiv, za razliku od ovih neprijatelja koji hoće da nam otmu Kosovo i Metohiju iz sastava Srbije, oni nas štite, brane, svuda i na svakom mestu. Pa, normalno je, ako su oni osnovali pre nekoliko godina svoj investicioni fond, mislim Rusija i Kina zajednički, predsednik Si i predsednik Putin su, naravno, to obelodanili celom svetu, sa velikim početnim kapitalom koji je do sada dostigao ko zna koliko desetina milijardi dolara, da ćemo da zagovaramo tako nešto i ovde u Srbiji.

Na kraju krajeva, i naše zajedničko partnerstvo i osnivanje Srpsko-kineskog investicionog fonda, svega onoga što možemo od fondova koji posluju u Rusiji da tražimo da se razvija naša poljoprivreda, jer to je najveći problem u Srbiji, što su nam pusta sela, što imamo usitnjena gazdinstva, što naš seljak ono što proizvede ne može da predaje tek tako lako u tu zadrugu koja se osniva. Šta će on, dođe u zadrugu sa 100 kilograma jabuka, sa 10 kilograma sira, kajmaka i ne znam čega? Oni moraju da dobiju podsticaj, ali to neće doneti ovakvi projekti.

Još uvek nije srpski seljak prepoznao tu volju u politici Vlade Srbije da mi vratimo ulogu srpskog seoskog gazdinstva da ono bude jako. Tek kad budemo imali jako srpsko selo, kad budemo znali da će oni moći individualno da se udruže, da proizvode i da izvoze tu hranu, mi ćemo onda biti sigurni da se na duže staze nešto pokreće. Jer, znate, kad vi u toj ćeliji koja proizvodi hranu, koja daje, oplemenjuje, na kraju krajeva, zemlju, koja vrši tu reprodukciju i koja zanavlja i stočni fond i sve dalje, kad to učinite da oživite na takav način srpsko selo, vi ćete onda biti sigurni da Srbija ima budućnost.

Ovako, kroz sve ove projekte, kroz nesigurnost poslovanja, evo, juče ste vi pomenuli i rekli - pa, znate, mi moramo da nastavimo kontinuitet nečega što je neko drugi uradio, kada ste govorili o "Fijatu", pa jel ste vi čuli za štetne ugovore po jednu državu i po jedan narod? Država i te kako ima veliku štetu. Bio je tu pre neki dan i ministar Đorđević, 2,7 milijardi dinara se daje "Fijatu" subvencija, možda je to sada i više u ovoj godini, a onda oni to uplaćuju na ime poreza i doprinosa u budžet Republike Srbije. U stvari, oni ne plaćaju ništa, nego im se daje pa oni to vraćaju i na takav način se to vrti.

Vidim, gledate me, gospodine Marinkoviću, ali imam ja još vremena.

Što se tiče ovih investicionih fondova, treba građani Srbije da znaju da su mnogi pojedinci i bez ovoga, i bez uzimanja kredita u bankama, a mi pozivamo takve, evo ima svetlih primera u pojedinim krajevima Srbije koji žive, kako mi to kažemo, u dijaspori, došli i svoj novac uložili.

Šta je potrebno da se ulaže u Srbiji da bi ona bila profitabilna? Osim u ovo, mi moramo da mnogo više ulažemo u prehrambenu industriju. Ovde ne vidimo, i kod svih ovih koji su vam pravili ovaj projekat, a pratila sam kako su reagovali i iz Udruženja privrednika Srbije i nekih finansijskih sektora, uglavnom je to gde se oni nadaju da to bude za tzv. IT sektor i za neka druga ulaganja, a nama treba da mi imamo ono što su naše sirovine prerađene u gotov proizvod i da to možemo da prodamo, evo, mi kažemo skoro sve, na velikom ruskom tržištu.

Pre odlaska Miroslava Lazanjskog na mesto ambasadora u Rusiju, mi smo imali sastanak Odbora za spoljne poslove i ne samo ja kao pripadnik SRS, evo, tu je bio i kolega Palalić, mi smo rekli da naši privrednici, pa, na kraju krajeva, individualni proizvođači koji imaju bolju neku proizvodnju, malu farmu, proizvode hranu, ne mogu tek tako lako da dođu u kontakt sa ruskim kompanijama, a oni tu ne mogu svakako da dođu ni preko ovih društava koji će da upravljaju ovim fondovima i da je potrebna mnogo veća ta veza, na kraju ne možemo ni da se nadamo da će sve da se proda u Moskvi, mada bi moglo, možda oni nisu zainteresovani za to, ali ima drugih krajeva Rusije gde bi i te kako naše firme mogle da rade. Eto, to bi bila ta budućnost.

Na kraju krajeva, i sve ove investicije koje je kineska vlada dala, s druge strane, a govorila sam da je njihova investicioni nacionalni fond najjači na svetu, to je ono što boli Amerikance, ali jednostavno to je tako i ne mogu im ništa. Mogli bi kroz mnogo veća ulaganja u Srbiji i zainteresovani su bili, ali niko ništa nije radio, onom Nikoliću ste dali, propalom predsedniku, ogromne pare da rukovodi nekim timom, pa je obećavao fabriku proizvodnje mesa u Kragujevcu. Pre toga ste vi obećavali da će ovaj „Tenis“ da dođe u Srbiju, od toga nema ništa.

Znače, hajde vi malo se usmerite na to kakva je situacija zaista prava u Srbiji i kako propada selo i koliko ljudi nema posla, a želeli bi da rade. Nemojte samo da govorite o ovim podacima koji vama idu, naravno, to je vaša politika, ali uđite malo po dubini u to šta je prava struktura i šta je boljka srpske privrede. Možda ste se upitali, gospodine ministre, a to ste rekli malopre, da je ovo način da oni dođu do kapitala, da se ne zadužuju kod poslovnih banaka. Zašto se i ne zadužuju? Pa zato što su sve srpske banke propale, uništene i zbrisane posle 5. oktobra. Da postoje takve banke i da postoji neka razvojna banka, šta bi njima trebalo da idu u ove strane koje je Dinkić doveo?

Na kraju, objasnite nam, gospodine ministre, šta konkretno srpske kompanije mogu da očekuju kroz dolazak ovakvih investitora po konceptu ovog zakona, da li imate realnu sliku koji su to mogući projekti, kakav je profit za narednih pet ili deset godina, koje će tržište najviše da se razvija. Na taj način da nam date neki argument, a ne samo ove zakone koji apsolutno ništa ne znače, već su projektu svih onih koji ne žele dobro Srbiji.

Završila bih time, gospodine Marinkoviću, nećete mi zameriti, da nije samo slučaj sa Vladom Srbije da na ovakav način prihvata, uglavnom širokih ruku i otvorenog srca sve ono što dolazi od EU, pa i Amerikanaca, ovog USAID-a. Vidimo da ste spremni da apsolutno kao poslušnici uđete u pregovore… (Isključen mikrofon.)

Iskustvo nam, gospodine ministre, ipak govori drugačije, da bi za brži rast nego čime se vi hvalite pred vašim mentorima iz finansijskih institucija, jer vi ste uvek optimista i tako morate na nastupate kao ministar u Vladi Republike Srbije da bi se BDP povećavao mnogo brže i bolje, da imamo profitabilnu proizvodnju.

Ako mi imamo profitabilnu proizvodnju, a očekujemo da ćete do kraja rasprave ovim zakonima o kojima govorimo da nam kažete gde će najviše da se ulaže u budućnosti u Srbiji, ja sam vam rekla šta je osnov i šta je potreba i šta je stav SRS, gde je to najpotrebnije, onda bismo mogli da očekujemo da ti rezultati budu sigurno takvi kao što ste vi na jednom ekonomskom forumu rekli da će biti u periodu do, čini mi se do 2023. godine.

Ali, šta se ovde dešava? O čemu smo govorili kada je počeo rebalans budžeta. Te strane investicije, na kraju krajeva, veliki priliv deviza koje dolaze od naših ljudi koji žive u inostranstvu koje nazivaju gastarbajteri, doveli su do toga i da dinar ojača. Samim tim kada je ojačao dinar, manje je potrebno novca za kupovinu bilo koje konvertibilne valute i državi je bilo i lakše da otplaćuje kamate na dospela zaduženja. Do čega je onda došlo i to su pravi pokazatelji?

U prošloj godini izvoz iz Srbije je tek neznatno porastao, ali zato je uvoz porastao za 13,6%. Zar to nije zabrinjavajuće, gospodine ministre? Taj uvoznički lobi svake godine, to su uglavnom svi proizvodi koji dolaze iz zemalja sa zapada, a najviše robe široke potrošnje koje ulaze u ovu minimalnu, odnosno prosečnu potrošačku korpu, košta Srbiju oko 800 miliona evra.

Zar nije bilo pametnije da sprečite da oni to rade barijerama i mehanizmima koje država treba da ima, a da se sav taj novac, a to su stotine miliona evra upravo uloži u razvoj prehrambene industrije, poljoprivrede uopšte, oživljavanja stočarstva i svega onoga što treba. Na kraju krajeva i u nova radna mesta. Sada da se pojavi ne znam koliko kompanija, investitora ovde i da dođu, a mi zagovaramo da pre svega to bude kapital od tradicionalnih prijatelja Srba.

Pitanje je gospodine ministre za neko vreme ko će da radi na tim poslovima, jer je veliki odliv mladih ljudi, a pre svega ovih, i to na kraju krajeva koji imaju zanate, koji se traže na zapadu ili visokoobrazovane radne snage, a to su inženjeri, pripadnici tog interneta, IT sektora i na žalost mnogi lekari.

Hvala.

Gospodine ministre, ne morate vi lično sada i u vašem mandatu da se osećate prozvanim kad ja govorim i druge kolege, srpski radikali, o uvozničkom lobiju, on je prisutan u Srbiji još od 1989. godine.

Dakle, u kontinuitetu taj lobi želi da strani proizvodi, pa i ta roba za koju kažete da je povećana za 14 i nešto procenata, uvezena u Srbiju, ima široku potrošnju. To je valjda normalno da će svako u nekoj zemlju, tamo u Italiji, Francuskoj, u Nemačkoj svoje proizvode da plasira svuda u svetu i kaže - Aha, evo imamo pogodno tržište. Ali, nije problem u njima, problem je u nama. Treba vi da shvatite i ova Vlada. Mi verujemo da ćemo biti deo te vlasti, da ćemo to moći da sprovedemo, pored ove što vi vršite po Srbiji sa ovim stranim investicijama na nakaradan način reindustrijalizacije, kako je neki nazivaju, izvršite, konkurentno podizanje konkurentnosti naših proizvođača.

Koliko je, dame i gospodo, poslanici, a to i građani Srbije treba da znaju, preduzeća u Srbiji za koje niko možda nije čuo, koja su samostalna, kao male, kao porodične manufakture krenuli, a danas izvoze u ko zna koliko zemalja u svetu?

Zašto mi kao država, vi kao Ministarstvo finansija, neko telo u okviru Vlade, nemate spisak svih tih ljudi ili onih kompanija koje treba da se povežu i da uz podsticaj države vrše izvoz svojih proizvoda, naših domaćih proizvoda? Pustite vi to - izvozimo "Fijata". Na kraju krajeva, sve je to puklo u propalo. Umesto 300.000, tek 50 i nešto hiljada jedinica vozila je proizvedeno. Neće niko da kupuje "Fijat 500L", to je zaista na svetskom tržištu loše kotirani proizvod i u automobilskoj industriji znate kako gledaju na to, jer ovi su nas svi drugi prestigli, ko zna koliko.

Dakle, na tome treba da se bazira ekonomska politika Vlade Republike Srbije da mi našim proizvodima podižemo njihovu konkurentnost.

Zašto mi da izvozimo malinu, a vidite kakve probleme svake godine imaju ljudi, muče se? Mnogi od njih su i uništili svoje zasade, neće po toj bednoj ceni da prodaju malinu, tačno da izvozimo kao sirovinu, već da je preradimo i kao takav proizvod višestruko da uvećavamo cenu.

Isti vam je slučaj i sa voćem i sa povrćem. Još malo ćemo da prihvatimo da tamo Slovenci predstavljaju ajvar kao svoj nacionalni brend. Imamo proizvode koji imaju geografski zaštićeno poreklo, jel tako? Da ne pominjem sada, od zlatarskog sira, preko pirotskog kačkavalja, peglane kobasice, kraljevačkog kajmaka i sve redom. Zaista to imaju zaštićeno geografsko poreklo. Mi umesto to da forsiramo…

Imamo svetli slučaj, evo sad se setih da napravim malu digresiju i da dam jedan primer. Dve devojke, diplomirane ekonomiste iz Kraljeva, otišle su odakle su im očevi, u svoju rodnu Studenicu i osnovale su svoju porodičnu malu mlekaru za proizvodnju tog čuvenog Studeničkog sira. To treba da budu podsticaji i da na taj način upozoravamo mlade da ako želite da ostanete ovde, dobićete od države pomoć, imaju ljudi kreativne ideje, hoće da se vrate na svoja imanja i da podignu i svoj životni standard, a samim tim i da Srbiji daju više.

Sačekala sam da kolega Šarović replike na koje ima pravo završi, ali i u toku tog kruga replika, povređeno je dostojanstvo Skupštine i vi ste trebali da reagujete.

Naime, mi smo lepo počeli jutros ovu sednicu, sa jednom argumentovanom raspravom i nadam se da ćemo u tom smislu i da završimo i da nastavimo raspravom po amandmanima. Nije potrebno, kolega Milićeviću, da nam se od strane gospodina Malog, mi uvažavamo njegovu argumentaciju, on promoviše politiku Vlade, fiskalnu politiku i sve ono što je on uradio i njegov tim, ali ipak, da nam se stalno govori da mi ne slušamo, ako ne čujemo dobro, ponoviće nam se, ako ne umemo da saberemo. Mi sve to vrlo dobro znamo, ali koncept naše ekonomske politike i politike Vlade Srbije se dijametralno razlikuje.

U okviru svog izlaganja kolega Šarović je stručno, argumentovano… Vi kažete – upliće se politika, pa, naravno, ekonomija je politika i veština mogućeg. Mi ovde govorimo o politici, ovo nije ekonomski forum, ovo je Narodna skupština Republike Srbije i mi smo ovde došli sa jasnim podacima i politikom, našom, SRS koju priželjkuje 99% privrednika i preduzetnika u Srbiji. Odaljili smo se od teme.

Ovi investicioni fondovi, jutros ste počeli rečima – pomoći će preduzećima u Srbiji da na lakši način dođu do kapitala. E, onda nam sad objasnite, mene niste ovom argumentacijom u replikama sa Šarovićem ubedili, dakle, on vas je tu porazio, a sad meni može ministar kasnije da objasni, ali bez ovih, zaista, primesa neke nervoze ili ljutnje, nema za to razloga – kako je moguće da se toliko daje stranim investitorima, a vi vrlo dobro znate i stručan ste čovek iz oblasti ekonomije da svaka zemlja u svetu, koja je želela brži rast BDP od ovoga što te vi planirali, se oslanja na ulaganja za domaće investicije. Domaće investicije, a to je vama poražavajuće u vašem BDP.

Slučaj gradonačelnika Kotora, jednog od predsednika srpskih stranaka, takođe u Crnoj Gori, su samo neki od primera kako Srbi pod režimom mafijaša i srbomrsca Mila Đukanovića moraju da trpe teror zbog toga što izražavaju svoju pripadnost srpskom nacionalnom korpusu i zbog činjenice da mnogi od njih žele da uz državljanstvo Crne Gore, gde žive, imaju i državljanstvo Republike Srbije kao svoje matične države.

Dame i gospodo narodni poslanici, podsećam vas da smo posle donošenja Ustava 2006. godine odmah imali usvajanje Zakona o državljanstvu, čiju izmenu ovog člana tražimo. Insistirali smo na tome da svako ko oseća pripadnost Srbiji i u svojoj izjavi kaže da državu Srbiju smatra kao svoju maticu, može da zatraži upis u državljanstvo Republike Srbije.

Međutim, taj proces je mukotrpan zbog činjenice da te administrativne barijere, dugotrajne provere, razne procedure onemogućavaju i Srbe iz Crne Gore gde su izuzetno ugroženi, ugrožena je i sprska ćirilica, nasrću mafijaši i izdajnici Mila Đukanovića na Srpsku pravoslavnu crkvu, isteruju ljude sa posla zato što pripadaju srpskom narodu. Zato je potrebno, a i zbog Srba iz Republike Srpske, a njih je preko 50 hiljada podnelo zahtev za dobijanje državljanstva Republike Srbije, zbog zapošljavanja, zbog studiranja, zbog svega onoga što mogu da dobiju.

Na kraju krajeva, i specijalni odnosi koje ima Srbija sa Republikom Srpskom ukazuju na to da mi moramo da dajemo svaku mogućnost i našim sunarodnicima iz Republike Srpske ako žele da se odmah upišu u državljanstvo Republike Srbije. Zašto onda čekaju po dve ili tri godine? Zašto po završetku fakulteta oni ne mogu da zasnuju radni odnos, ne mogu da dobiju sve ono drugo što mogu građani Srbije koji su državljani Republike Srbije?

Zato je potrebno da se rok za konačno odlučivanje u postupku dobijanja državljanstva ograniči na šest meseci. Šest meseci je sasvim dovoljan period da se izvrše sve neophodne bezbednosne i druge provere i da se na osnovu dokumentacije koji su Srbi iz Crne Gore, iz Republike Srpske, a i iz dijaspore, dakle širom sveta, mnogi od njih to žele, podneli nadležnom Ministarstvu unutrašnjih poslova, odnosno jedinici da im se da mogućnost da posle šest meseci, odnosno najkasnije do šest meseci budu upisani u knjigu državljana Republike Srbije.

Zato vas pozivam da prihvatite ovu izmenu člana.

Gospodine ministre, kada je usvajan budžet za ovu tekuću 2019. godinu, mi smo vam rekli da ste taj budžet usvojili sa kompromitujućim pojedinim ministrima u Vladi koji su trebali kao kofer da lete, a evo dočekasmo i rebalans budžeta sa tim istim ministrima koji bahato troše novac građana Republike Srbije.

Srpska radikalna stranka je nizom konferencija za novinare našim javnim istupanjima, naročito sa Skupštinske govornice isticala da novac za projekte koje zagovaraju, pre svega Zorana Mihajlović i drugi ministri u Vladi su pare građana Srbije koji oni teškom mukom, mnogi od njih izdvajaju kroz plaćanje poreza i svega onoga što ide u državnu kasu.

I, sad ste vi danas ovde došli sa ovim rebalansom budžeta da pokušate da kod građana Srbije, naročito kod penzionera sa ovom jednokratnom pomoći od 5.000 dinara i rastom plata zaposlenih u pojedinim sektorima širite optimizam. Da bi neko bio optimista u Srbiji mora da bude svestan toga kolika su njegova primanja, a kolike su cene i šta on može da uradi sa svojom platom.

Malopre je rekla koleginica da je potrošačka korpa 37.000 dinara, i u skladu sa tim minimalac koji planirate da povećate treba da bude toliki, ali ne zaboravite to je prosečna potrošačka korpa. U Novom Sadu je, recimo, jel tako gospodine Mirčiću, skoro 40.000 dinara, i u Beogradu je preko 40.000 hiljada i u mnogim drugim gradovima. Onda, vi hoćete da zamažete oči građanima Srbije fantastičnim rezultatima koje ste postigli praveći paralelu šta su radili ovi žuti lopovi pre vas.

Gospodine Mali, kada ste vi pred onima koji vas prate, a to su MMF pre svega, i druge finansijske institucije rekli da će u narednih pet godina BDP u Srbiji da ima rast u periodu od 2019. do 2023. godine, i kontinuirano da beleži visoke stope rasta pa da će čak ukupno kumulativno da se poveća za 21,7%.

To stvarno zvuči neverovatno u situaciji u kojoj imate tako jak uvoznički lobi, ogromne investicije, preko tri milijarde evra do sada za strane kompanije koje su profitabilne u smislu da oni proizvode proizvode koji ne zahtevaju visoku tehnologiju, a Srbija, zamislite taj paradoks usvaja pre mesec dana Zakon o naučnim istraživanjima o patentima o visokom tehnološkom razvoju, a vi u Srbiju dovodite kompanije koje isto tako mogu da se pokupe brzo i da odu, koje traže nisko kvalifikovanu radnu snagu koju minimalno i bedno plaćaju za isti posao koji se u tim kompanijama višestruko plaća u inostranstvu gde je njihovo sedište. To je jedan aspekt.

Drugi aspekt je taj, kako se niste gospodine Mali, vi i Aleksandar Vučić i drugi ministri iz Vlade i premijer zapitali zašto domaći investitori ne žele toliko, odnosno preduzetnici i vlasnici kompanija da ulažu u Srbiju? Njihova ulaganja su u BDP ukupno 7 do 8%, a u Srbiji sa takvom strukturom kapitala preduzetnici i oni koji imaju kapital treba da ulažu 18% u ovom trenutku. Oni imaju strah.

Lako je vama. Vi ovim strancima obećate, evo vam subvencije. Prosek je šest hiljada evra za svako radno mesto pa do deset hiljada. Raznim drugim dajete olakšice, kao što ste „Fijatu“ dali u nedogled, preko milijardu i 500 miliona evra, a domaći preduzetnici i privrednici moraju da razmisle dobro. Oni imaju veliki teret na svojim plećima jer oni znaju da nezaposlenost nije takva kakve je vi prikazujete.

Rekao je kolega Mirčić, prijave se na jedan dan kao zaposleni, a posle toga šta je sa tim ljudima, ali još je drugo empirijsko istraživanje. Preko 300.000 najmanje građana Srbije nije na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje. Ti ljudi za vas ne postoje. Oni nemaju posao. Što nisu?

Dolazim iz grada gde ima na hiljade takvih ljudi, koji su ostali bez posla u pljačkaškoj Dinkićevoj, Vlahovićevoj, mafijaša Đinđića i ostalih u privatizaciji. Oni više nemaju volje da se prijavljuju na biro rada, kako se to kolokvijalno kaže. Kaže – šta ću ja tamo? Ko će mene u tim godinama da pozove za bilo koji posao? Moja fabrika je propala. Oni koji su došli biraju mlađe da rade i to na određeno vreme i to u tri smene, a za veoma male plate.

Nemojte onda, molim vas, da na takav način nešto što je pokazatelj da je drugačije, i napravile ste pomake u odnosu na ove prethodnike da prikazujete kao fatamorganu i da teče med i mleko i da je to nešto idealno.

Pošto je ograničeno vreme za ovu raspravu, a imaćemo i amandmane, pored ovoga zašto je bojazan kod naših domaćih, eto tako da ih nazovem, industrijalaca, je i drugi aspekt. Oni Srbiju vide kao zemlju gde je temeljna socijalna nesigurnost, i to je tačno.

Ne možete da kažete za ove ljude koji rade u ovim kompanijama stranim, koji su dobili ovde izuzetne subvencije da su sigurni i da su stabilni. Evo ja, u zgradi u kojoj stanujem imam bračne parove, oni imaju i po dvoje i troje dece. Jedna porodica je takva da dvoje njih radi u Milanovićevom, sada „Simensu“, njegovoj. Ne smeju ljudi da uzimaju kredite, ne smeju da se zadužuju. Oni koji rade u „Fijatu“, ne pada im napamet, jer oni ne mogu ni da kupe stan, ni auto, ni nešto da pruže sigurnije svojoj deci. Oni ne znaju kada će da dobiju otkaz, jer već imaju iskustvo onih koji su pre dve godine otpušteni, jer su oni rekli da je to višak radne snage.

Strukturne promene budžeta su bile potrebne, gospodine Mali, da sve ono na šta vam ukazujemo i ne samo vama, nego od 2016. godine, ovde u parlamentu da je nepotrebno da se finansira, preusmerite tamo gde su najpotrebnija davanja. Normalno je da ćete da dođete sada ovde kad je stvoren ovaj ovakav višak. Vi ste danas rekli kolegi Mirčiću – da, to je sve od poreza, povećan je PDV. Nemojte da pričate jer tu ima i poreza za koncesije, za aerodrom „Nikola Tesla“ i drugih jednokratnih naknada koje ste ubrali u budžet, a koje sada na ovakav način…

(Predsedavajući: Privodite kraju.)

Evo, završavam, kolega Arsiću. Na kraju, imaćemo amandmane, a i ove druge finansijske zakone gde ćemo moći da svemu o tome govorimo argumentovano.

Dakle, narod u Srbiji ne živi dobro. Mnogo, mnogo godina treba da prođe, a pre svega da se podigne naš domaći industrijski sektor, poljoprivreda, mnogo veća ulaganja u turizam, u sve ono što može da vrati na uloženi jedan dinar tri puta da bi narod imao bolje plate i bolji život.

Dame i gospodo narodni poslanici, već više od 10 godina traje neviđeni teror Srba od strane mafijaškog režima Mila Đukanovića u Crnoj Gori. Srbi su danas izloženi takvoj vrsti maltretiranja i šikaniranja da se isteruju sa svojih radnih mesta, od njih se traži da se odreknu svega što je srpsko.

Od ukupnog broja onih koji se u Crnoj Gori izjašnjavaju kao Srbi, samo 2% njih je zaposleno u organima državne uprave. Upravo od njih se traži da se odreknu svega, inače i oni i njihova deca da se kupe i da se isele iz srpske Crne Gore, koju uzurpator Milo Đukanović, zajedno sa svojim prijateljima šiptarskim teroristima, u tajnom planu osmislio kao nekakvu državu gde neće biti ničega što je srpsko.

Upravo su oni u problemu, jer mnogi od njih su zbog svega što im se desilo, a nažalost i ostali bez posla i oni i članovi njihovih porodica, podneli zahtev za dobijanje državljanstva Republike Srbije, što im Ustav naše zemlje i zakon koji je važeći omogućava, baš kao i Srbima iz Republike Srpske, a takvih zahteva iz Republike Srpske je do sada preko 50.000, kako zvanično saopštavaju u našem konzulatu, kako u Banja Luci, tako i u drugim mestima gde su otvorene kancelarije.

Zato je potrebno da izvršite promenu, obraćamo se dakle MUP, Zakon o državljanstvu i da prilikom razmatranja zahteva se taj proces ubrza, jer administrativna barijera u ovom slučaju, otezanje odlučivanja o tome da se dobije taj papir da je sve u redu, da neko ispunjava uslove za dobijanje državljanstva, dakle najpre da prizna državu Srbiju kao svoju maticu, a onda da donese sva neophodna dokumenta, nekada traje i po nekoliko godina. Pitamo zbog čega? Svi ovi Srbi o kojima sam sada govorila i u ranijim obrazlaganjima ovog predloga i te kako imaju problem da im gori pod nogama, jer oni ne mogu da reše svoje pitanje egzistencije i članova svojih porodica.

Zato je neophodno da se pristupi izmeni ovog člana zakona i da se ograniči rok od strane državne administracije u kojem će se rešiti pozitivno ili negativno, ali u 99,9% i više procenata je to pozitivno, jer oni ispunjavaju sve te uslove, kako bi se oni spasili i članovi njihovih porodica.

Za razliku od ovog vašeg predloga, koji nije dobro rešenje i nije u skladu sa Ustavom Republike Srbije, Srpska radikalna stranka, gospodine ministre, o tome govori i ovaj član 1. na koji sam podnela amandman ispred poslaničke grupe Srpske radikalne stranke, traži od vas da svim studentima koji su do 10. septembra 2005. godine upisali osnovne studije na fakultetima i višim školama, kao i magistarske i doktorske studije, se omogući da bez ograničenja, po istom planu i programu, što im garantuje Ustav Republike Srbije, završe svoje studiranje.

Vi ste, a to su preneli i svi mediji, kako ovi elektronski, tako i štampani, obrazlažući, eto, dobru volju, kako ste rekli, i iskorak Vlade Republike Srbije i vas lično, da im se da dodatni rok od dve godine, rekli - pa, znate, poslednji je trenutak da se i oni uozbilje. To da li će neko da se uozbilji ili je neozbiljan ili je ozbiljan, to nije ni vaše, gospodine ministre, niti bilo koga iz Vlade Republike Srbije, niti bilo kog dekana, ni rektora, da ocenjuje. Svaka osoba je za sebe neko ko zna da li hoće da studira do kraja, kada će, kakve su mu porodične okolnosti, personalne, da li je imao nekih određenih problema, da li je hteo tako, itd.

Na kraju krajeva, ko smo mi da se bilo kome ko želi da ponese zvanje akademskog građanina ove zemlje i da da svoj doprinos sa tom diplomom, na ovaj ili na onaj način, mešamo u život i da ograničavamo bilo koga i da mu dajemo bilo kakve rokove?

Ako je to tako, onda se postavlja pitanje - kako ste onda došli do toga da neko može to da uradi za dve godine?

Na kraju krajeva, od samog početka te katastrofalne "Bolonje", a na to ukazujemo mi, srpski radikali, evo već skoro 20 godina, studenti su doživeli zaista velike šokove prilikom početka studiranja, od načina bodovanja, krađe bodova, nepriznavanja njihovog realnog rada, jer jedan bod, složićete se, prilikom predavanja i vežbi u ekvivalentu od 25 do 30 sati nije isti, a različito je sve od fakulteta do fakulteta.

Prihvatite, gospodine ministre, imate ustavni osnov za ovo i učinićete veliko dobro svima onima koji žele kad-tad, a to je njihovo pravo, da završe svoje studije.

Hvala, gospodine Milićeviću.

Gospodine ministre, drago mi je da ste se vratili u toku ove rasprave zato što i treba da je usmerimo u pravom toku, kako ovaj zakon i ovaj predlog nalaže, a to je Zakon o izmeni i dopuni Zakona o patentima, jer pred ovu pauzu koja je usledila, došlo je do zaista nekih pojmova koji su, da tako kažem, pobrkani i netačnih informacija iz nekog ranijeg perioda, kako su se ljudima priznavali patenti u radnom odnosu. Član na koji smo mi podneli amandman, se upravo na to odnosi.

Zbog javnosti, a i zbog vas koji ste čovek, kao i profesor Obradović, koji se školovao u to vreme, eto i neki od vaših saradnika, imam slobodu da kažem kao, na kraju krajeva, i ljudi iz moje generacije, moram da kažem da nije tačno da su ljudi i u vreme sedamdesetih, osamdesetih i devedesetih godina, koji su pronalazili i izumeli određene patente, koji se primenjuju u industrijskoj i drugoj proizvodnji bili samo plaćeni na svom radnom mestu u tim fabrikama, a nisu dobijali naknadu za svoj patent.

Drugačiji je bio postupak i drugačije je to bilo pravno regulisano. Ja sam jedno vreme radila kao saradnik na Mašinskom fakultetu u Kragujevcu i mi smo tada kao platformu postavili, u stvari, tadašnji profesor akademik Dušan Simić i grupa naučnika sa tog fakulteta i Instituta „Zastava“ automobili, platformu za novi automobil „Jugoflorida“. On nije baš slavno prošao na tržištu, kasnije se strmoglavila proizvodnja u čitavoj „Zastavi“ zbog sankcija i rata koji je usledio.

Pamtim da u tom periodu kada je prvi projekat počeo, ljudi Zastavinog instituta su i te kako bili nagrađivani i od strane Mašinskog fakulteta i od same grupacije „Zastava“ za svaku komponentu koju su oni izumeli, a da to ranije nije postojalo na onim ranijim modelima koje je „Zastava“ proizvodila na tom modelu.

Nije bio samo slučaj to, nego već i u drugim velikim firmama širom Srbije, pa i u kragujevačkoj „Zastavi“, fabrici „Filip Kljajić“, pa i u „21. oktobru.“ Jednostavno, ovaj zakon sada i ovo vreme koje je došlo, pre svega zbog tehnološkog razvoja, a naročito zbog razvoja ovog IT sektora, dovodi do toga da ljudi moraju da pronađu način, ako to poslodavac naravno prepoznaje kao nešto što su oni ostvarili da zaštite svoj patent, jer na taj način jedino mogu na tržištu da ga eksploatišu iz radnog odnosa.

Mi smo zbog toga reagovali u ovom članu, jer smatramo da nije dovoljno precizno definisan i da se ne štite baš na precizan način prava onih koji treba da zaštite svoj patent iz radnog odnosa, jer poslodavac njemu može da da tu mogućnost, odnosno da mu da poziv da krene u postupak. Znate, to nije ni jednostavno. Da biste vi nešto što ste izumeli kao novo, kao proizvod koji će da se primenjuje u privredi, da od toga dobijate određenu korist, put do toga nije ni jednostavan, ni lak, počev od prijave, počev od toga da Zavod za intelektualnu svojinu i drugi nadležni organi utvrđuju da li je to nešto zaista potpuno novo, pa do toga da vi to plasirate na svom tržištu. Zato smo reagovali da bude precizniji ovaj član.

Saglasni smo sa tim, gospodine ministre, da svako bude upoznat u trenutku sklapanja ugovora o radu, da je to nešto što mu daje mogućnost iz radnog odnosa. Opet ponavljam, to je i ranije postojalo u onoj bivšoj Jugoslaviji, ali je bilo regulisano na drugačiji način. Dakle, nije tačno da su ljudi radili samo za platu.

Sad, dolazimo do toga da li država dovoljno podstreka daje onima koji se upuste u to? To zaista jeste ozbiljan i veliki posao, da dođe do sertifikata da je ono što su oni izmislili patent, jer svaki čovek koji je uložio određeni intelektualni rad, ako smatra da je to nešto novo i ako je naučnik iz te i te oblasti, ako to nije zaštitio, onda on ima samo određeno autorsko pravo ili intelektualnu svojinu nad tim, a patent je nešto drugo i mi o tome raspravljamo.

Mnogi su se usudili u Srbiji da to urade, a nikad ih niko nije ni pominjao sa ove skupštinske govornice. Dozvolite mi zbog toga da i neke ljude koji su to uradili u proteklih 10, 20 i 30 godina, ovde apostrofiramo, koji su sami, najčešće iz nekih svojih malih radionica, iz kućnih radinosti izumeli projekte koji se i te kako primenjuju, ne samo u Srbiji, nego u čitavom svetu.

Dobro vam je poznat i gospodin Predrag Pešović koji je one čuvene nautilus baterije patentirao sa ekološkim gumicama koje su zaštićene još u 30 zemalja.

Onda, imate gospođu Mirjanu i njenog supruga Stevana Oberkneževa iz Novog Sada. Možda niste znali, to su ljudi koji su izumeli patent kako da se na najbolji mogući način, a naročito je važno kada su ove poplave i sve nadaće izvuče vlaga iz zida koji je prečnika do jedan i više metara, da se ne bi uništilo to.

Naravno, moram da pomenem i porodicu Milinković, zbog toga što smatramo, mi srpski radikali, to smo više puta govorili, ali sa ovakvim ministrom kao što je Zorana apsolutno je nemoguće da građevinari razvijaju domaći sektor građevinarstva, porodicu Milinković koji su jedan novi sistem gradnje izumeli i zaštitili svoj patent, a koji, nažalost nije dovoljno, još uvek, primenjen u Srbiji.

Pominjao se ovde i srpski genije na kojeg smo svi ponosni, Nikola Tesla. On nije pokušao, pa zbog toga osujećen da štiti svoje patente i zbog toga izgubio na sudu iz radnog odnosa, nego baš, naprotiv, on je pokušao da ono što je uradio u drugim evropskim zemljama zaštiti i u Nemačkoj. Međutim, Nemačka tada nije bila potpisnica Pariske konvencije i zbog toga mu nije dala pravo prvenstva da to uradi pre onih koji su plagirali njegov naučni rad, a bili su neki naučnici iz Amerike.

Mi smatramo da, zaista, država više treba podstreka da da ovim ljudima. Znate, gospodine ministre, možda će vam reći, ako pogledamo kratko ovo vreme za raspravu, koliko je registrovanih patenata u Zavodu u Srbiji. Nisu oni svi našli svoju adekvatnu primenu. Imate ljude koji su samo ljudi od nauke i dođu do toga, do tog mukotrpnog puta da zaštite svoje patent, ali nisu možda sposobni, kao gospodin Pešović, kao porodica Milinković ili neki drugi, da to plasiraju na nekim drugim tržištima.

Nas su besomučne sankcije zapadnih neprijatelja Srba i otadžbinski ratovi osujetili u nameri da mi dalje neke svoje tehničke i tehnološke procese razvijamo i sada mi moramo da idemo u korak sa onima koji su, dok su nas bombardovali, razvijali svoju ekonomiju i svoju privredu. Ali, zapamtite, ekonomija znanja, a ne stranih investicija, je nešto što je budućnost Srbije.

Gospodine ministre, potrebno je da se ovaj zakon povuče iz procedure zato što je neprecizan i nejasan, jer u članu 2. pokušali smo amandmanima SRS da ukažemo na to da ste izostavili neka autorska prava. Najpre ljudi da znaju, svako onaj ko ovog trenutka nešto piše i stvar, da trenutkom pisanja i nastajanja autorskog dela, on stiče i autorsko pravo. To je automatsko pravo za razliku od onog malopre gde smo utvrđivali na koji način se štiti patent. To najviše intelektualno i duhovno, kako god hoćete, izražavanje mora u svakom smislu da bude zaštićeno od početka do kraja i svaka rečenica.

Ovde ste izostavili i to je ovaj amandman, da u opisu autorskog dela pod knjigama i drugim pisanim stvaralaštvima uključite i priručnike. Zašto je to važno? Malopre je i koleginica govorila, a ja sam u načelnoj raspravi o ovom skandalu plagijatora, prljavog, podlog plagijatora Stevana Lilića, ali ko zna koliko je još, čak je bilo i raznih i novinskih natpisa o tome da je taj broj povećan, takođe na Pravnom fakultetu i u Beogradu i u Kragujevcu i u drugim gradovima gde se stvaraju ti priručnici koji se zapravo sabiraju od raznih autora, ko zna od kada i sa kojih strana, pa na kraju krajeva i prevođeni od stranog autora i onda se kao takvi koriste u nastavi, a da oni ovde nisu označeni kao autorska dela i nemaju, samim tim, automatski pravo. Naravno, svako taj ko bi ušao u sudsku zaštitu, ako bi do toga došlo, dokazao bi da je to njegovo autorsko delo, jer jedna jedina, kako reče koleginica, rečenica koja se stavlja u kontekst nečega što nije napisano od strane tog autora, već preuzeto, jedna prosta, proširena rečenica je plagijat, krađa i najstrožije mora da se sankcioniše.

Sada imate onaj deo u zakonu, gde vi kažete šta je to citiranje, kad je to moguće, navođenje od početka do kraja i ime autora? Svako onaj ko pribegne tome, radi ilustracije svog dela, tu ima ljudi koji su stvaraoci, a koji bi koristio nečiji citat, na način na koji bi povredilo ugled autora. Vi se hvalite, je li tako, gospodine Atlagiću juče ceo dan, ja ne sporim to. Zamislite sad neko uzme vaš citat, Bakić i citira vas i on kaže – sada ću ja nešto da napišem, dopalo mi se ovo od njega i ja to stavljam u neki kontekst. Može da bude iskrivljeni kontekst koji će da vređa i vaš intelekt i vaše autorsko pravo.

Dakle, niste dobro u Zakonu tu mogućnost citiranja definisali kako treba. Znate, to su vrlo osetljiva pitanja, a onda dolazimo u situaciju da svako onaj ko jednu jedinu svoju rečenicu prepozna mora da ide na sud, ko zna koliko, ja sam govorila o tome i za pojedine knjige i za fotografe. Ti sporovi dugo traju, tako da do toga ne bi došlo, potrebno je da se ovaj zakon povuče iz procedure a mi sve to nismo hteli da brišemo jedan po jedan član, neke smo zaista i brisali, koji su direktno preuzeti iz jedne od osam direktiva EU, već smo išli na to da vam kroz ovu priču i ovu raspravu damo dodatne argumente zašto ovaj zakon nije dobar.

Ovaj član o kojem sada govorimo treba da zaštiti autorska dela u koja spadaju i zbirke narodnih, književnih i umetničkih dela.

Ovo rešenje nije dobro, već je bolje ovo koje je postojeće u zakonu. obrazložiću i zbog čega.

Moram da se vratim na taj period kada je još prve sistematizovane zbirke narodne poezije i umotvorina sistematizovao Vuk Stefanović Karadžić i mi svi imamo te, pretpostavljam, zbirke u svojim kućama i ako pažljivo pogledate, kao i druge zbirke pesama i narodnog stvaralaštva koje imate u svojoj kućnoj biblioteci, još lektire iz osnovnih škola, videćete da sve te zbirke i sve te knjige imaju svoje delove, tako da je prihvatljivije bilo ovo što je postojalo u zakonu, da ta zbirka ima svoje delove i kao celokupni takav sistematizovani deo po deo predstavlja jednu knjigu sa zaštićenim autorskim pravima.

Ovo što ste vi napisali, pretpostavljam zaista da ste integralno preveli sa engleskog jezika, jer oni to tako kažu, njene sadržine, je prvo neprihvatljivo i gramatički, a drugo, nije ni svrsishodno. Znate, gospodine ministre, u svim tim udžbenicima narodnih pesama imate zbirku koja sadrži pretkosovski ciklus sa pesmama, kosovski ciklus, pokosovski ciklus, hajdučke pesme itd.

Sad vi stavljate nešto što postoji u EU i u njihovom zakonodavstvu u kontekst našeg stvaralaštva, koje ima svoje etape i svoje delove.

Mi smo tražili brisanje celog ovog člana zato što smatramo da zakon treba da se povuče iz procedure. Ali, verujte, i godinama je bilo ovako, da je bolje ovo rešenje koje je bilo u postojećem zakonu, nego ovo što ste predvideli da se brišu delovi, a da se stavi ovaj izraz njene sadržine.

Gospodine ministre, napravljen je veliki propust u ovom članu i izostavljena su neka umetnička dela u popisu likovnog i umetničkog stvaralaštva. Mi smo pokušali amandmanom da reagujemo. I zaista, bio bi ogroman propust kada ne biste i ovo uvrstili u pobrojana dela likovne umetnosti, a to su mozaici i sva ona dela koja su napravljena na kamenu i u grnčariji. Evo zbog čega.

Zamislite sada da, to je jedna od intencija pre svega Srpske akademije nauka i, na kraju krajeva, Ministarstva kulture, da se crkva posvećena svetom Đorđu na Oplencu stavi na listu UNESKO. To je najveći mozaik, jedan od najvećih na svetu. Ne samo da je najveći, nego je specifičan po tome što je rađen ne u kamenu, već u muralnom staklu, na 3.750 kvadrata, remek delo našeg proslavljenog umetnika, jednog od najvećih srpskih slikara, Paje Jovanovića, sa 15 hiljada nijansi boja. Zar to za vas nije umetničko delo? I svi drugi koji nastavljaju putem Paje Jovanovića i svih ovih koji su stvaraoci mozaika, po vama, nisu oni koji treba da budu priznati?

Isti je slučaj i sa grnčarijom, kako pirotskom tako i zlakuskom. Koliko je meni poznato, one su zaštićeni kao narodno stvaralaštvo iz tog kraja koje postoji vekovima i onda je zaista neočekivano da to ne uvrstite u ovaj član zakona.

Da ne govorim o kamenu, koji ste takođe izostavili. Jer, nije dovoljno da se prepiše sve ono što je iz direktive EU. Pa, oni to nemaju. Niti imaju "Belovodsku rozetu" pokraj Kruševca, niti imaju takvu tradicionalnu grnčariju kao što ima Srbija, koja je narodno, vekovno stvaralaštvo i zato je bilo zaista neophodno da se neko malo u ministarstvu posveti ovome i na pažljivi način to da pogleda.

Dolazimo i do ovog modernijeg dela. Iako je fotografija kao umetnički izraz prepoznata još pre više od vek i po, ali, u današnje vreme, nešto što će vam reći svi ovi, posebne škole se uče za to, na fakultetima, i pravci, u fotografiji nije isto sada i pre sto godina. Ono što vi ne biste možda nazvali fotografijom, a to su razni fotografski pravci ili neko da dođe do sudske zaštite, kaže - aha, dođe sudija i kaže: "ovo meni nije fotografija, ovo je nešto što liči na to, ali to ipak nije". A to je umetnički izraz nekoga ko se za to školovao. Na kraju krajeva, ne mora ni da bude školovan, već da ima božji dar za tako nešto i to je njegovo autorsko delo koje se smatra zaista priznatom umetnošću.

Prema tome, bilo je potrebno da uvrstite i ova nabrojana dela i da prihvatite ovaj amandman.

Tražili smo brisanje ovog člana, gospodine ministre, jer je on potpuno besmislen, evo složiće se i kolega Rističević, dok se ne uredi poslovanje RTS i njihova pljačka građana Srbije, a samim tim i svih nosioca autorskih prava, pre svega interpretatora.

Brojne afere, milionske zloupotrebe i pljačke, po receptu Dragana Đilasa, koji je izvršio Upravni odbor i direktor RTS, će verovatno epilog imati u nekom sudskom sporu. Međutim, dok se to ne desi, naša obaveza je, kao predstavnika naroda da podsetimo na neke od tih afera i na ne plaćanje autorskih prava interpretatorima, od strane RTS u više milionskim iznosima.

Naravno, pošto je organizacija koja treba da štiti prava interpretatora u Srbiji, u jednom potpunom rasulu i umesto da se bavi time, oni se bave nekim svojim drugim pitanjima, a kasnije smo amandmanima i pokušali i to da vam označimo, kao problem i oko raspodele prihoda, podnošenje izveštaja, sprečavanje malverzacija, onda je besmisleno da postoji samo na papiru jedan ovakav član, jer moraju, pre svega da se rasvetle svi ti i po građane Srbije, nepovoljni ugovori. Ako građani Srbije, iz budžeta dakle, koji pune budžet, a mi iz budžeta plaćamo RTS, pa onda pretplatom koja je određena za svako električno brojilo, onda dozvolite da moraju, pre svega da se apsolutno rasvetle sve te zloupotrebe, raspodele prihoda i ne plaćenih autorskih prava.

Koje je to onda licemerstvo, gospodine ministre, da mi donosimo zakon o autorskom i srodnim pravima, a javni servis RTS prva je kršila ta prava. Da li treba da vas podsećam na onaj čuveni ugovor, sa nekim Bugarskim provajderom, od pre nekoliko godina? Da li je tako gospodine Rističeviću i onih postavljanja video klipova na njihov YuTube kanal, potpuno neovlašćeno? Onda, su oni, zamislite oni kažu, ma ne taj ugovor nije morao da se pokazuje javnosti, jer to je jednostavno nešto što ne podleže, ni Zakonu o javnim nabavkama, davali toj kompaniji jednom 20%, pa onda 30% za te njihove usluge. Pa, naravno da je neko od toga uzeo procenat.

Sve tačno po Đilasovoj šemi i školi, pljačkanje i građana Srbije i nosioca autorskih prava. Zbog toga smo tražili da se amandmanom ovaj član briše.