Sad mi se učinilo čak da ste rekli Aleksandar Jerkov, a ne samo narodni poslanik, ali dobro, bili bi u skladu sa tim što mi se obraćate u muškom rodu.

Dakle, ovo je sada serija članova koji se odnose na ugovore o učenju kroz rad. Iz prethodnih članova upadljivo nedostaje obaveza poslodavca da nakon završene obuke zaposle dete koje je kod njih bilo na, vi kažete školovanju, a mi kažemo na vrlo slabo plaćenom teškom fizičkom radu.

Ovo je sada serija članova o ugovorima koje potpisuju roditelj i preduzeće, ili dete, ukoliko je punoletno, i preduzeće u kom će to dete, vi kažete da uči, a mi kažemo da radi.

Ono što je sada problem je što ovaj ugovor mogu da raskinu oni koji su ga potpisali, a to su roditelji i preduzeće. Međutim, kod prethodnog ugovora koji se može raskinuti kada ili škola ili preduzeće nisu zadovoljni time kako se učenje kroz rad realizuje.

Ja sada vas pitam, gospodine Šarčeviću, šta se dešava u situaciji ukoliko su i škola i preduzeće izuzetno zadovoljni načinom na koji učenje kroz rad funkcioniše, a nisu zadovoljna deca ili nisu zadovoljni roditelji? Da li oni imaju načina da raskinu te ugovore, da njihovo dete ostane upisano i dalje u školu u koju je išlo, ukoliko škola ima samo potpisan ugovor sa jednim preduzećem? Šta je sa roditeljem koji raskine ugovor, da li njegovo dete mora da napusti tu školu, da li mora da traži drugu školu, da li mu se praksa koju je imao u ovoj prethodnoj školi priznaje? Kakav je status deteta čiji roditelji raskinu ovaj ugovor i da li će ispaštati zbog toga ako roditelji primete da ga poslodavac izrabljuje?

Zahvaljujem.

Naravno, opet ugovori u kojima poslodavci imaju sva prava, a učenici i roditelji nikakva. Najvažnije – nema obaveze poslodavca da nakon završetka školovanja zaposli učenika, čime se pokazuje da sve ono što govorimo prethodnih dana i u celoj ovoj raspravi jeste tačno.

Raskid ugovora od strane poslodavca, član 24. u kojim situacijama poslodavac raskida ugovor o učenju kroz rad, pa kaže – ako učenik izgubi status, učenik krši obavezu utvrđenu ugovorom o učenju kroz rad i zakonom, trajno izgubi zdravstvenu sposobnost za rad u zanimanju za koje se školuje.

Gospodine Šarčeviću, zašto ne može da raskine ugovor sa učenikom poslodavac ili sa roditeljem, zavisi sa kim je potpisao, u slučajevima u kojima samo ti obrazovni profila na kojima se učenik školuje više nisu aktuelni, za njima nema potrebe, uradio je reorganizaciju tako kako smo govorili tamo u članu 18. kada smo govorili pod kojim uslovima se raskida ugovor sa školom, nego vi ste predvideli da on sa celom školom raskida ugovore samo ako više nema potrebe za jednim obrazovnim profilom itd? Sve ovo nije ni bitno zbog toga što je član 18. postavljen tako da poslodavac u svakom momentu može da kaže – draga deco, dragi roditelji, izvinite, mi imamo neke organizacione promene koje nismo mogli planirati i vaše usluge ovde više nisu potrebne.

Vi čak ne predviđate mogućnost da on raskine sa nekim učenicima, a sa nekima ne, ako je prestao da se bavi tim stvarima za koje je, kažete neku decu obrazovao, mi kažemo koristio da mu budu besplatna radna snaga. Tako da vam nešto fali u ovom članu, ali nije ni važno, pošto je ceo zakon vrlo faličan.

Zahvaljujem, potpredsednice Arsić.

Dakle, član 29. govori o instruktorima koji će obučavati decu koja će se nalaziti u fabrikama. Između ostalog, kada se govori o nadležnostima instruktora, kaže se da instruktor u saradnji sa koordinatorom učenja kroz rad realizuje, vodi i nadzire učenje kroz rad kod poslodavca.

Gospodine Šarčeviću, za to ljudi završavaju nekakve fakultete, pa se četiri godine školuju da bi mogli da vode učenje, da organizuju učenje kroz rad itd. Znam da kod vas u stranci ti fakulteti traju znatno kraće. To poraniš jedno jutro, pa diplomiraš, doktoriraš, magistriraš, šta ti je već potreba u tom momentu.

Kada govorimo o modernim tendencijama u svetu obrazovanja, kada se pozivate na Strategiju o razvoju obrazovanja do 2020. godine za koju nama prebacujete, vi morate da znate da se trenutno veliki problemi nalaze u tome što čak i oni nastavnici u srednjim stručnim školama nisu imali dovoljno pedagoških predmeta, obuke iz pedagogije, iz neke pedagoške psihologije itd. da bi mogli da rade sa decom.

Vi sada hoćete nekom ko je, kako u sledećem članu vidimo, završio obuku od 40 sati, gospodine ministre, da poverite da uči decu bilo čemu. Ne znam, vi ste pedagog, vi ste radili u školi i prosto je neverovatno da vi nekome ko je završio obuku od 40 sati poveravate ovako važan posao, kao što je vođenje nastave, nadzor učenja kod poslodavca. Zaista se ljudi školuju godinama da bi mogli da obrazuju decu, a ne 40 sati, čak je i za vaše uslove malo previše.

Zahvaljujem.

Ovde se kaže da ti instruktori koji će obučavati našu decu imaju 40 sati obuke i to je otprilike sve što su ti ljudi naučili o pedagogiji, radu sa decom, metodici nastave, svemu što se drugi ljudi koji se bave drugim zanimanjima uče godinama na fakultetima koje pohađaju.

Veliki problem, trenutno u svim udruženjima koja se bave obrazovanjem u našoj zemlji, o čemu gospodin Rističević koji vas zagovara ne bi ništa znao, jeste to što čak i na onim profesorskim smerovima nastava metodike nije tretirana na pravi način.

Studenti, budući profesori ne dobijaju dovoljno nastave iz pedagoških predmeta, iz predmeta koji bi im pomogli da sutra rade sa decom, a nastavnici u srednjim stručnim školama gotovo uopšte nemaju takvih predmeta i zbog toga se vodi čitava jedna kampanja, EU daje pare za to, da se i oni nastavnici koji nisu na profesorskim fakultetima sada nekako obuče da rade sa decom, da se i njima uvedu pedagoški predmeti i da oni ne uđu u te učionice, ne uđu u rad sa decom, a da pri tom nisu pripremljeni na to kako se sa decom radi.
Šta sada vi ovim zakonom nudite? Vi nudite potpuno suprotno. Vi decu na obuku dajete nekome ko je prošao kurs od 40 sati. Dakle, taj je pet dana nedeljno odlazio na nekakav kurs i odjednom je naučio sve ono što su ljudi godinama studirali. Rekla sam vam, kod vas to studiranje malo brže ide, ali 40 sati čak i za vas je premalo.

Malo ste brzo čitali i nismo čuli ko je sve podneo amandman.

Dakle, član 7. govori da se struktura upisa učenika u srednje stručne škole po područjima rada za obrazovne profile utvrđuje u skladu sa potrebama privrede i mogućnostima daljeg školovanja budućih učenika.

Šta je naš problem sa ovim članom? Dakle, vi kada planirate da se nešto desi u obrazovanju, treba da planirate za neku budućnost, makar i najmanju od tri godine, koliko je potrebno toj deci koja sutra upišu dualno obrazovanje, da završe makar one trogodišnje profile na kojima će oni sutra trebati da rade.

Međutim, problem je u tome što vi ne tražite od tih firmi ne samo nikakve garancije da će oni tu decu zaposliti sutra kada oni završe školu, nego vi ne tražite garancije čak ni da će ti profili biti potrebni za naredne tri godine. Vi sada nama govorite kome danas fali metaloglodača, kome danas fali zavarivača a kome livaca, ali vi u ovom zakonu ni jednim jedinim slovom ne tražite garanciju od tih firmi da će njima ti obrazovni profili biti potrebni makar u najkraćoj nekoj budućnosti, pa evo tri godine koliko treba da ta prva deca koja budu upisala tu školu i taj obrazovni profil, završe školovanje. Zato nama smeta logika koja stoji iza ovog zakona, jer svaki član ovog zakona govori o tome da je vama isključivi interes da ta deca rade dok se školuju, a kada se školuju, kada završe školovanje, da taj poslodavac njih ne zaposli, nego mu eventualno dođu neka nova deca, rade isto tako za 70% minimalca i tako u krug.

Zahvaljujem potpredsedniče.

Najpre, kolegama koji nam preporučuju da čitamo knjige, da preporučim da čitaju pravopis, pa im ne bi padalo na pamet da predlažu amandmane kojim se zarezi stavljaju na mesta gde zapete u skladu sa pravopisom srpskog jezika ne bi smele da stoje. Da izrazim žaljenje što su se i pojedine koleginice, poput koleginice Rakonjac priključile ovom opštem lovu na veštice, bez dece, pa se sada onim poslanicima koji nemaju decu spočitava to što brinu o opštem interesu.

Dakle član 8. govori o karijernom razvoju učenika i evo u čemu je naš problem sa ovim članom. Problem je u tome, što mi smatramo da će celo karijerno usmeravanje učenika biti bazirano na laži od koje polazi ovaj zakon, a to je da je u Srbiji nezaposlenost velika zbog toga što nemamo dovoljno obrazovane radne snage, a ne zbog toga što nam je privreda uništena, nema novih radnih mesta, nema vladavine prava, dolaze samo oni koji dobijaju desetine hiljada evra po radnom mestu i tako dalje i što, sve što se ovoj deci obećava u obrazloženju zakona, u obrazloženju ministra i u obrazloženjima koja nam ovde daju poslanici danima, isto tako jeste laž.

Tri lažna obećanja, da će moći da nastave školovanje, da će moći da započnu sopstveni biznis i da će se zaposliti u firmama koje rade. To što toj deci bude govoreno na karijernom razvoju i na savetovanju koje će biti vođeno tim povodom, ne sme biti bazirano na ove tri laži.

Dakle, polazite od laži, da je zato velika nezaposlenost, što su nam ljudi glupavi, lenji, nesposobni, nestručni, neznalice itd. obećavate im laži i zbog toga i ovaj član zakona treba brisati.

Zahvaljujem potpredsedniče Arsiću.

Nije sramota biti radnik. Znate šta je sramota? Sramota je da šaljete dete u fabriku, lažno mu obećavajući da će dobiti posao, nakon što završi školovanje, plaćati ga za to 70% od minimalca, lažno obećavajući da će moći da nastavi školovanje, lažno ga ubeđujući da će moći da započne sopstveni biznis i još se izvinjavati roditeljima zbog toga što mi kažemo da postoje roditelji koji toliko bedno žive, da će im 10.000 dinara u kući i te kako značiti i da će ti roditelji uticati na decu u kombinaciji sa ovim lažima, koje im vi servirate, da upišu dualno obrazovanje i da zbog toga nema reči ni o kakvom slobodnom izboru dece da to sami urade sopstvenom voljom.

To je sramota i za to treba da se izvinite roditeljima, što obmanjujete i njih i decu, što ih ubeđujete već pet godina da nemaju posla zato što su glupi, neobrazovani, lenji, čekaju da im nešto padne sa neba, nestručni, da su zbog toga siromašni, da je bolji život uvek negde drugde, da Srbija vrvi od investicija, od napretka, samo njima i baš njihovoj porodici ne ide zato što nisu dovoljno dobri. To je sramota. Za to treba da im se izvinjavate, a Boga mi, treba da i odgovarate. Jer, koliko kog im se budete izvinjavali, verujte nećete im se moći dovoljno izviniti za to što ste im radili prethodnih pet godina.

Ni tim prosvetarima, kojih su vam puna usta, kojima ste smanjili plate, ni tim penzionerima kojima ste oteli penzije, ni jednom čoveku koji pošteno u ovoj Srbiji radi, jer za pet godina živite samo vi, vaši članovi, vaši kumovi, prijatelji, braća i rođaci bolje, a svi drugi propadaju. Za to treba da se izvinite.

Izvinjavam se i kolegi Konstantinoviću.

Prvo da kažem povređen je član 107.

Pogrešno sam rekla kolegi da su kolege htele da se stavi između reči rad i su zapeta jer mi se učinilo da je to njihova greška, jer to nije u skladu sa pravopisom srpskog jezika, a sad vidim u konsultacijama sa kolegom Vukadinovićem da je ministarstvo, da je Vlada tako stavila pa vas molim gospodine Šarčeviću, subjekat i predikat u srpskom jeziku se ne mogu odvajati zarezom. Dajte da neko lektoriše ove zakone pre nego što nam dođu. Sramota je da Ministarstvo prosvete predlaže zakone koji nisu u skladu sa pravopisom srpskog jezika.

Zahvaljujem, potpredsedniče.

Gospodine ministre, sada od člana 13. počinju oni članovi zakona koji posebno ukazuju na to koliko je ovaj zakon nemoralan i koliko zapravo ide isključivo u korist poslodavaca, a od dece, koju ćete prevariti lažnim obećanjima da upišu dualno obrazovanje, pravi jeftinu radnu snagu.

Naime, sada dolazi serija članova koji govore o ugovorima u dualnom obrazovanju. Videćemo u ostalim članovima da ima dve vrste ugovora. Jedan je ugovor o dualnom obrazovanju, drugi je ugovor o učenju kroz rad. Jedan ugovor sklapaju škola i poslodavac, drugi dete ili zakonski zastupnik, ukoliko se radi o maloletnom licu, i poslodavac itd.

Ono što se vidi iz svih ovih ugovora jeste to, gospodine ministre, da Vlada Republike Srbije nema apsolutno nikakvu nameru da obaveže poslodavce ni na kakvu vrstu obaveze prema toj deci koja sutra treba da upišu neki od dualnih profila. Zato mi kažemo da vi njima dajete lažno obećanje, jer to sve što ste vi nama rekli - da će se oni zaposliti, da će moći da nastave školovanje, da će moći posle da započnu biznise, to sve u ovim ugovorima ne piše i u tome je ključna razlika između tog vašeg, tako čuvenog i tako rado pominjanog, nemačkog modela i našeg, u tome što u Nemačkoj dualno obrazovanje podrazumeva da se ni jedno dete ne upiše u školu ukoliko ne postoji radno mesto kod tog istog poslodavca kod kojeg se to dete obučava, na kom će on sutra, za tri godine ili četiri da počne da radi. To je samo dualno obrazovanje, a to što vi nama nudite nije dualno obrazovanje, to je dečiji rad što vi nama nudite. Vi poslodavca nećete, gospodine Šarčeviću, o tome ćemo pričati kad dođe taj član, da obavežete čak ni na to da ukoliko raskine ugovor sa školom, on bude dužan za to šta će ta deca raditi u budućnosti.

Čekajte, kako može škola da nađe baš istog poslodavca, sa istim potrebama, sa istim obrazovnim profilima koji će da preuzme svu tu decu ako je jedan poslodavac raskinuo ugovor. Ne znam kako možete takvu obavezu da nametnete bilo kome da nađe istog poslodavca, sa istim potrebama, za istim brojem dece, sa istim obrazovnim profilima. Dakle, ili ne možete to da uradite ili vas je baš briga za tu decu koju šaljete u dualno obrazovanje. Kako možete da pretpostavite da će se tako lako naći firma koja će moći svu tu decu da preuzme? Zašto niste firmu obavezali da ima neku obavezu prema toj deci koja će sutra tamo raditi za 70% minimalca? Kako možete zbog ovih članova koji sada slede mi govorimo da je sve što toj deci nudite laž i u ovim članovima je to i dokazano.

Zahvaljujem.

Dakle, opet o ugovorima. Ugovor o dualnom obrazovanju, koji je ovde prvi sada u nekoliko članova, se zaključuje između škole i poslodavca, najmanje na period do tri, odnosno četiri godine, koliko već tom učeniku traje obrazovanje.

U ovim narednim članovima vi imate razne obaveze škole, a ni jednu obavezu poslodavca. Između ostalog i vrlo čudnovatu i problematičnu, na koju ćemo insistirati da nam objasnite, obavezu škole da u slučaju da poslodavac prekine, tj. raskine ugovor, na koji način će škola koja je na to obavezna da obezbedi deci da nastave obrazovanje u nekoj drugoj firmi?

Evo, jedna koleginica je malopre govorila u superlativu o nekakvoj školi koja će za izvesnu mlekaru školovati decu koja će tamo raditi. Kada ta mlekara raskine ugovor sa školom i odluči da više ne želi da sprovodi program dualnog obrazovanja, a po onome što ste vi definisali to može da uradi kada prosto proceni da više nema potrebe za tim, ministre Šarčeviću, gde će ta srednja škola u Nišu naći novu mlekaru koja će da zaposli svu tu decu, koja će da preuzme njihovo obrazovanje, na istim tim profilima da nastave tamo gde su počeli u prethodnoj školi? Zbog čega, gospodine Šarčeviću, ne želite poslodavca da obavežete ni na jednu jedinu stvar, pa između ostalog čak ni na ovako osnovne obaveze prema školi?

Druga stvar je što nećete prema deci da ih obavežete, ali to ćemo pričati kada budemo pričali o ugovorima o učenju kroz rad, sada smo u delu koji govori o odnosu škole i poslodavca. Dakle, i škole su podređene poslodavcima, Privrednoj komori. Morate nam objasniti takve stvari.

Zahvaljujem potpredsedniče.

Gospodine ministre, mi smo u raspravi u načelu rekli da se oštro protivimo usvajanju zakona o dualnom obrazovanju. Zbog toga smo predložili brisanje svakog njegovog člana. Mislimo da ćete usvajanjem ovog zakona naneti nepopravljivu štetu, generacijama dece koja dolaze, koje tek treba da stupe na tržište rada, onima koji tek treba da uđu u proces obrazovanja i svima onima koji u ovoj državi treba da žive narednih nekoliko decenija.

Ono što ste nam dali u obrazloženju za odbijanje ovog amandmana, a nakon toga i svakog narednog amandmana koji smo podneli, svaka reč ovoga, gospodine Šarčeviću, je ili neistinita ili površna. Vi na samom početku kažete da se amandman ne prihvata jer nije u skladu sa Strategijom razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020. godine.

Znate šta, baš treba imati debeo obraz da ovako nešto ustvrdite. Svi koji su pisali Strategiju obrazovanja do 2020. godine se protive uvođenju dualnog obrazovanja. Ta strategija, kao i sav moderan svet, insistira na tome da deca što duže ostanu u sistemu obrazovanja, da izuzetak bude da neko ide na trogodišnju školu, jedino zbog bolesti, zbog nekih izuzetnih okolnosti, da izuzetak bude da deca idu u trogodišnju školu, a vi ovde našoj deci nudite trogodišnje obrazovanje kao nekakav sveti gral koji će ih izbaviti iz nemaštine, iz bede, koji će omogućiti nekakav posao ili, najveća laž u nizu svih, koji će im omogućiti da sutra započnu sopstvene biznise.

Dakle, sve što piše u Strategiji obrazovanja vi ovim predlogom zakona potirete, deci nudite nisko plaćene poslove, loše plaćene poslove, onemogućavate im da nastave školovanje i koristite bedu njihovih roditelja kojima će i 10.000-15.000 dinara u kući koristiti, a time toj deci ubijate budućnost.

Zahvaljujem, potpredsedniče.

Član 158, pošto nas je potpredsednik Milićević, evo upravo seda pored vas, pa će moći da potvrdi, na početku kada smo se interesovali za način merenja vremena za raspravu o pojedinostima, obavestio da možemo u svakom momentu dobiti obaveštenje o tome koliko je vremena ostalo i na koji način se meri vreme. Sada vas molim, da nas obavestite da li radimo po nekoj računici gde neko ručno broji ili ono što piše u e-parlamentu je ispravno?

Da li se ova izlaganja narodnih poslanika koji su predložili da se stave zarezi, inače uzgred budi rečeno, na mestima na kojima prema pravopisu srpskog jezika, zarezi ne smeju da stoje, da li i kada se jave da kažu da odustaju od obrazlaganja amandmana, da li se to vreme računa kao dva minuta da su govorili ili se računa samo ono što su govorili? Zbog toga što im je elektronski parlament obračunava samo ono vreme koje su utrošili zaista govoreći o amandmanima, a iz onoga što nam je predsednica prošli put rekla, mi smo naslutili da ona svako javljanje, ne ona nego taj neko ko u službi broji to, svako javljanje, makar se poslanik javio da kaže - odustajem od rasprave, da se to računa dva minuta.

Tako da vas molim da nas obavestite na koji način ovoj sednici se vreme računa, da li se primenjuje elektronski parlament ili neka vaša računica, a ako vaša onda kakva? I, koliko je vremena ostalo za raspravu po amandmanima?

Zahvaljujem, potpredsedniče.

Dakle, član 3. govori o principima na kojima se rukovode oni koji učestvuju u procesu dualnog obrazovanja.

Dakle, svaki od ovih principa je u direktnoj suprotnosti sa onim što će ovaj zakon da proizvede. Kažete – profesionalnost, etičnost, karijerno vođenje i zapošljivost, dostupnost, relevantnost, celoživotno učenje, pravo izbora, jednake mogućnosti, sve što će ovaj zakon da proizvede je u direktnoj suprotnosti sa ovim što ste postavili, kao principe na kojima treba da funkcionišu učesnici dualnog obrazovanja.

Kada pričate o profesionalnosti, da li mi možete reći šta je tačno profesionalno i etično, hajde da uzmemo i tačku 4, u tome da šaljete decu od 15 godina da rade u nekakvoj fabrici za platu koja je 70% minimalca, lažno ih ubeđujući da je to zagarantovani put ka poslu i lažno im obećavajući da će oni, ako baš, eto, nekim sticajem okolnosti ne uspeju da se zaposle kod tog poslodavca, moći posle da započnu svoj biznis.

Karijerno vođenje i zapošljivost. Kakvo karijerno vođenje kada će to biti zasnovano na osnovama lažnih obećanja koja im nudite. Dostupnost, relevantnost, prohodnost, pristup radu, celoživotno učenje, šta će, ceo život će učiti da zavrće jedan šraf. Mislim, prosto, ta zanimanja na koja će se ta deca zapošljavati nisu zanimanja koja garantuju ovo.

Pravo izbora, to sam u raspravi u načelu rekla, da je jedna od najnemoralnijih stvari koju nama ovde tvrdite, da niko tu decu neće terati da idu na dualno obrazovanje nego će ona, bože moj, sama izabrati da idu na profile dualnog obrazovanja. Znači, to radite u situaciji u kojoj će ta deca, prvo im obećavate, vi ste i sami rekli da je to za neku decu koja baš ne vole mnogo da uče, pa sad ja kao neki učenik ne volim baš mnogo da učim, ovde mi obećavaju neku platicu, lažno me uveravaju da ću moći da se zaposlim nakon toga u toj firmi, da imam siguran posao. Pritom, verovatno mi porodica živi u nekakvoj bedi, pa i njima tih deset hiljada dinara dobro dođe.

Šta mislite, koliko će te dece pod pritiskom roditelja otići na profile dualnog obrazovanja, samo zato što će dobijati deset hiljada dinara mesečno? Koliko te dece će sa 14 ili 15 godina, prevareni vašim lažnim uveravanjima, odlučiti da upišu te škole i onda posle kada shvate da iza toga niti ima posla, niti ima mogućnosti da počnu sami posao, niti ima mogućnosti da nastave školovanje, shvatiti da ste ih prevarili. O kakvom slobodnom izboru mi pričamo kad se radi o deci od 14, 15 godina kojima vi dajete lažna obećanja i na kraju jednake mogućnosti.

Ako ovaj zakon išta radi, to je da ubija jednake mogućnosti u društvu, zato što svu onu decu koja upišu dualno obrazovanje, osuđuju na to da budu vrlo slabo obrazovana, vrlo slabo plaćena i bez mogućnosti da nastave školovanje.

Ovaj zakon, ne samo da neće poništiti razlike socijalne koje postoje među učenicima, nego će ih zakopati u još veće razlike i u takve rovove iz kojih oni više nikada neće moći da izađu, a sve za račun stranih poslodavaca, lažnih investitora kojima sada na desetine hiljada evra i uslove, koje ne dobijaju nigde u svetu, sada još, evo, nudimo i ovu ekstra pogodnost, a to je besplatna radna snaga naše dece.

Zahvaljujem potpredsedniče.

Molim vas član 107. da ukažete i ministru i saradnicima ministra da ne mogu da cokću i da prevrću očima dok narodni poslanici govore, i da kada mi kažemo da se brinemo zbog toga što firme koje izrabljuju odrasle ljude, punoletne radnike koji uživaju određena prava, sada mi u te iste firme šaljemo decu koja ne znaju koja su im prava, koja nemaju prava, zato što su učenici, zato što je škola potpisala ugovor sa državom itd, da najmanje što mogu da urade, ako ih već nije briga za to što mi govorimo, da ne pokazuju tako otvoreno da ih baš briga i za te učenike koje mi šaljemo tamo, zato što u momentu kada mi izrazimo takvu bojazan, saradnici ministra glasno cokću, prevrću očima i podsmevaju se, očigledno nekakvoj deci koja će sutra ići u firme kojima je jeftinije da ovde zapošljavaju radnu snagu, nego u matičnoj Kini.

Isto tako, gospodin Šarčević neće da komunicira sa nama danima, govoreći da mi treba da promenimo ploču, mi ne govorimo pod pločom, možda gospodin Šarčević govori pod pločom koju su mu pripremili poslodavci željni jeftine radne snage. Kada bude bio promenjen zakon, promeniće se i ono što mi govorimo. Do tada, gospodine Šarčeviću, vi s nama morate da razgovarate, ne možete da nemate komentar. Ne možete da nemate komentar ni na jednu od ovih stvari koje smo rekli, zato što ste, valjda, došli u Skupštinu da obrazlažete zakon, i kada vas nešto pitamo vi treba da nam odgovorite, a ne da se na takav način podsmevate. Najmanji problem je što se podsmevate nama, mnogo je veći problem što se podsmevate roditeljima čiju će te decu sutra poslati u izrabljivačke firme da rade.