Nekoliko rečenica u vezi sa svim ovim što se desilo pre mesec dana. Potpuno je neistina ono što je predsednik parlamenta maločas rekao. Važnije je bilo da poslanicima bude priređen koktel ovde u predvorju Skupštine, nego da održimo, kada je to zakazano, raspravu u načelu. Posle toga, a i o tome sam govorio u poslepodnevnom delu sednice 22. ili 23, ne sećam se tačno, ova skupština je bila nekoliko sati u potpuno nemogućoj pravnoj situaciji. Trebalo je da počne rasprava u načelu, a presednik Skupštine je nastavio rad Skupštine, a rasprava u pojedinostima je počela nekoliko sati posle toga, u 15 časova.
To će naravno da uđe u anale ove skupštine i to je jedno krupno pravno pitanje, jer ima ovde profesora Pravnog fakulteta, pa kada se bude izučavalo javno pravo, to će biti jedan od dobrih primera kako je predsednik Skupštine kršio elementarno pravilo kako ova skupština funkcioniše, a to je Poslovnik. Dakle, niko od poslanika nije imao priliku da se javi u raspravi o pojedinostima, zbog toga što je, posle nekoliko izlaganja o povredi Poslovnika, u popodnevnom delu sednice 23. predsednik odlučio da da pauzu i ta pauza je trajala od tog momenta pa sve do danas do 10 časova. To je istina i vrlo je važno da to javnost ima na umu.

Gospodine predsedniče, reklamiram povredu člana 140. Poslovnika, novog Poslovnika, koji uređuje početak rasprave u pojedinostima.

Pre toga reklamiram povredu Poslovnika, zbog toga što mi niste dali reč o povredi Poslovnika, kada sam se na prepodnevnom zasedanju javio. Ne znam zbog čega. Ne znam da li se poslanicima vladajuće većine toliko žurilo da odu na godišnji odmor da nismo mogli da odvojimo dva ili tri minuta da ovo što ću sada da kažem – kažem pre podne.

Imam pravo, po Poslovniku, kao i svako od 250 članova ovog parlamenta, da dobijem reč čim je zatražim, a vi ste, iako ste videli, iako sam tri puta tražio reč, odbili da mi je date tendenciozno, želeći da završite navrat-nanos prvi deo, za koji ću sada obrazložiti svoj stav da to nije u skladu sa Poslovnikom, da bismo sve ovo ostavili za posle podne.

Da pređem na ono što mislim da je isto tako teška povreda Poslovnika. Naravno da u ovom Poslovniku piše da radni dan u Skupštini počinje u 10,00 časova ujutru, a da se završava u 18,00 časova posle podne.

I ovim poslovnikom je uređeno vaše pravo da izvršite određene korekcije u tom radnom vremenu, ali potpuno je jasan stav 3. člana 140. našeg Poslovnika, koji kaže da ne može početi pretres o pojedinostima dok ne prođe 24 časa ili 24 sata od završetka pretresa u načelu.

Ovde se radi o sednici na kojoj se vodi pretres o predlogu zakona. Kada je na dnevnom redu predlog zakona postoji nekoliko faza u sednici. Dakle, postoji nekoliko pripremnih radnji pre nego što se pređe na dnevni red, koje su formalno jasno propisane ovim poslovnikom. Zatim, vi ili onaj ko vas menja kada predsedava, otvara pretres u načelu. Postoji pretres u pojedinostima, postoji dan za glasanje.

Gospodine predsedniče, molim vas da objasnite parlamentu i javnosti Srbije u kojoj se to fazi nalazila ova sednica između 10,00 sati danas ili ako ste počeli nešto kasnije, 10,00 i nekoliko minuta, i ovog trenutka. Nismo bili u fazi pretresa zakona u načelu i nismo bili u fazi pretresa zakona u pojedinostima. Koliko znam, još niste zakazali dan za glasanje, a isto tako, koliko znam, ovu sednicu ste započeli u skladu sa Poslovnikom.

Dakle, povredili ste Poslovnik zbog toga što je ova skupština bila u nemogućoj situaciji između 10,00 sati ujutru i do pre nekoliko trenutaka, dok nismo započeli pretres zakona u pojedinostima.

To je povreda Poslovnika, i naravno, tražiću da se parlament o tome izjasni. U ovoj skupštini postoji većina, ta većina može da donese odluku kako god želi. Može, gospodine predsedniče, da donese odluku da vi nemate bradu i da je nikada niste imali. Može da donese odluku da ja nemam bradu i da je nikada nisam imao, ali će ostati zapisano u analima ove skupštine da ste na očigledan način, grubo i tendenciozno, zbog zaista za mene nerazumljivih motiva za jednog predsednika parlamenta, tako grubo prekršili Poslovnik.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo poslanici, svi zakoni koje Skupština usvaja naravno da predstavljaju događaj u životu jedne države, ali kako svi važni događaji imaju svoje mesto u tom životu, tako postoje i neki događaji koji su važniji od drugih.
Ovaj zakon, i to će se sigurno ispostaviti, predstavlja jedan od najbitnijih pravnih akata koje će ova skupština usvojiti. Postoje, naravno, i važniji: kada parlament bude glasao o predlogu ustava, možda o još ponečem što zaista dotiče život svakoga od osam miliona ljudi koji žive u Srbiji, ali u red najvažnijih propisa ulazi i zakon kojim će biti određena sudbina NIS-a. Zbog čega?
Naftna industrija Srbije je u prošloj godini imala promet od preko tri milijarde evra, u zemlji ovakvoj kakva jeste, našoj, drugu nemamo, koja ima 16 ili 17 milijardi evra bruto društveni proizvod.
Sve što se u Srbiji proizvede, svaka usluga koja se pruži, sve što možemo da zamislimo vredi 16 ili 17 milijardi evra. U ovoj našoj Srbiji NIS je imao promet od preko tri milijarde evra u 2004. godini.
Kako to izgleda u fizičkim veličinama? Četiri miliona tona nafte, toliko potroši Srbija danas, toliko potroši svako ko vozi automobil, toliko potroše sva transferna preduzeća, toliko potroše avioni, autobusi, šta god. Primera radi, kada za nekoliko godina ova zemlja bude imala, posle jednog dobrog i intenzivnog razvoja, standard kakav imaju Grčka ili Mađarska, u Srbiji će biti potrošeno preko sedam miliona tona nafte godišnje. Između ostalog, o tome se ovde i radi.
Radi se, naravno, o NIS-u, radi se o 19 ili 20.000 zaposlenih, radi se o trenutnim investicijama i o Rafineriji u Pančevu i Rafineriji u Novom Sadu, o gasovodu i naftovodu, ali ovde se radi o tržištu od potencijalno sedam milijardi evra. Sudbina tog tržišta u bitnome će odrediti sudbinu osam miliona ljudi koji žive u našoj zemlji. Zbog toga je ovaj zakon toliko važan. Prošle godine je NIS potrošačima isporučio oko 2,5 milijarde kubnih metara gasa. To je jedan bitan deo sistema koji u bitnome utiče na život ljudi u Srbiji.
Zbog toga je važno da debata o ovom pitanju u Skupštini Srbije bude iscrpna, zbog toga je važno da sve činjenice koje bi poslanici trebalo da dobiju i budu stavljene na raspolaganje, zbog toga je važno, gospodine predsedniče, da ovde sedi bar ministar energetike gospodin Naumov, a njemu je izgleda bilo teško da sluša poslanike, ali je to nedovoljno. Kada je ovaj zakon na dnevnom redu, trebalo bi da sedi predsednik Vlade ovde, trebalo bi da sedi potpredsednik Vlade koji je zadužen za privredu. Njihovo neprisustvo ovde i način na koji je ovaj zakon ušao u skupštinsku proceduru govori da nešto nije u redu.
Po hitnom postupku je zakon koji će omogućiti privatizaciju NIS-a, i naravno da postoje argumenti. Opet tu nije ministar da nam ih kaže – postoji sporazum sa MMF-om, postoje rokovi. Pa valjda smo zaslužili (i to je isto tako, gospodine predsedniče, vama upućeno) od predsednika Vlade, potpredsednika Vlade, ministra za energetiku da nam kaže kakav je karakter tih rokova. Mi ionako kao Skupština nemamo predstavu o tome šta se Vlada dogovorila sa MMF-om, ni o drugim stvarima, ni o penzijama, pa isto tako i o tome šta bi trebalo da bude sa NIS-om.
Dakle, po hitnom postupku ušao je zakon, iako je sporazum sa MMF-om potpisan, koliko se sećam, pre nekoliko meseci, pa se pitam šta je čekala Vlada Republike Srbije, dva dana pred završetak ovog vanrednog zasedanja, valjda da poslanike uhvati nekakva praznična ili groznica godišnjih odmora, pa je valjda Vlada mislila, gospodine predsedniče, da mi nećemo ovde da se bavimo zakonom o NIS-u.
Bavićemo se, bavićemo se i u raspravi u načelu, bavićemo se i u raspravi u pojedinostima, bavićemo se koliko god možemo, jer najmanje što može svako od poslanika u ovoj skupštini da učini jeste da iscrpi svaku mogućnost da bude pretreseno ono što je ovde važno.
Nije tačno ono što je rekao ministar energetike i rudarstva gospodin Naumov, nije tačno da se ovde ne radi o privatizaciji NIS-a. Radi se o privatizaciji NIS-a, zbog toga što je stavljanje van snage ovog zakona nužna formalno-pravna pretpostavka da bi država ušla u privatizaciju NIS-a. Zbog toga je nekorektno od ministra, i ja se nadam da će on dati odgovor na to pitanje, da obmanjuje poslanike i javnost Srbije kada je juče u uvodnoj reči izneo jednu takvu tvrdnju.
Dakle, ono što je Demokratska stranka očekivala kao najmanju meru korektnosti, najmanju meru dobrog ukusa od strane Vlade Republike Srbije kao predlagača ovog zakona, jeste da nam ovde izloži strategiju restrukturiranja i privatizacije NIS-a.
Ova skupština jeste vršilac prava osnivača NIS-a, a vlasnik NIS-a jeste Republika Srbija, odnosno svi građani koji u njoj žive. Ova skupština, donoseći zakon o stavljanju van snage Zakona o NIS-u, odriče se svojih prava da kao predstavnik vlasnika vrši uticaj na to šta će se sa ovim vitalnim državnim i društvenim resursom dogoditi. Kada je, poštovana gospodo predlagači, već takva stvar na dnevnom redu, onda su valjda ovih 250 poslanika koji sede u Skupštini Srbije i koji predstavljaju Skupštinu Srbije, i dok ovaj zakon ne bude stavljen van snage, odgovorni, svako od nas, za to šta se dešava sa Naftnom industrijom Srbije. Valjda smo zaslužili da neko dođe ovde i da nam objasni šta je to Vlada namerila da radi sa Naftnom industrijom Srbije.
Niko pri zdravoj pameti neće reći da ne treba da se menjaju stvari u Naftnoj industriji Srbije. Treba da se menjaju, zbog toga što je nužno da bude uložen veliki novac u Naftnu industriju Srbije. Kao što rekoh malopre, kompanija koja uspe da napravi tri milijarde evra u ovako teškim okolnostima ima ogromnu imovinu. Da bi pravila još više novca, da bi država Srbija još više koristi imala od te kompanije, da bi svaki građanin ove države imao što više koristi od te kompanije, potrebno je da bude uložen novac u Naftnu industriju Srbije.
Postavlja se pitanje kako, na kakav način treba da bude uložen novac u Naftnu industriju Srbije. Postoje najmanje tri ili četiri vrlo različita načina koja su oprobana kako u zemljama u okruženju, tako i u zemljama koje nisu na najbližoj distanci sa Srbijom. Neki od tih načina su uspešni, a neki nisu. Negde su nacionalne naftne kompanije zaista postale najveći motor razvoja društava u kojima su u njih uloženi novci, a u nekima ne, u nekima postoje veliki problemi, čak u ozbiljnim državama.
Turska je ozbiljna država, pa je sud poništio tamo privatizaciju najveće rafinerije, koja otprilike preradi oko 30 miliona tona nafte, skoro 10 puta više nego cela Srbija što potroši. Mi potrošimo četiri miliona, a oni imaju 30 miliona tona samo u jednoj rafineriji. Naravno, Turska ima mnogo više ljudi. Ovde pokušavam da objasnim plastično zbog čega je toliko važno da mi kao poslanici znamo šta je Vlada Srbije namerila da uradi sa Naftnom industrijom Srbije.
Čujemo vrlo uznemirujuće vesti. Ne kao poslanici, kroz zvanične izveštaje ministra energetike, Ministarstva finansija, Vlade Republike Srbije, već iz novina. Verovatno ste isto kao i ja čuli da negde u Crnoj Gori poslovodstvo Naftne industrije Srbije, ili već ne znam ko, pregovara sa firmom "Lukoil". O čemu oni pregovaraju? Sklopili su memorandum, a memorandum je nekakva vrsta sporazuma. Šta piše u tom sporazumu? Ko to ima tako veliku hrabrost da kapitalne stvari, koje će uticati bitno na sudbinu države, radi na ovako skrovit i tajnovit način?
(Branka Bošnjak, sa mesta: Pitajte Živkovića.)
Koliko vidim, gospodine predsedniče, poslanici iz G17 plus, naročito ovaj ženski deo, jako su zainteresovani za donošenje ovog zakona, pa se pitam, verovatno neki interes imaju ili mogu da nam daju obaveštenje šta je to pregovaralo poslovodstvo Naftne industrije Srbije sa "Lukoil"-om.

Gospođa Bošnjak verovatno ima informacije o tome, pa će nam reći posle. Naravno, o tome ćemo drugom prilikom razgovarati.
Znači, postoje bar tri sasvim legitimna načina da se obavi restrukturiranje Naftne industrije Srbije. Moguće je, sa jedne strane, izvršiti dokapitalizaciju NIS-a i dokapitalizacija znači da je potrebno u prethodnom postupku potpuno jasno i tačno utvrditi u koji deo Naftne industrije Srbije bi neko ko je zainteresovan uložio novac. Da bi ta dokapitalizacija bila urađena kako treba i da bi imala šanse da uspe naravno da je potrebno imati potpuno jasnu predstavu o tome koliko vredi Naftna industrija Srbije.
Pitam se, zajedno sa vama, da li je moguće za 15 ili 20 dana uraditi procenu tako velikog sistema kao što je Naftna industrija Srbije. Ni taj izveštaj ovde Skupština Srbije nije dobila. Koliko sam mogao da vidim, takođe iz štampe, iz jedne odluke objavljene u "Službenom glasniku Republike Srbije", odluke kojom je Vlada osnovala tri kompanije koje bi trebalo da zažive onda kada ovaj zakon bude stavljen van snage, procenjeno je da Naftna industrija Srbije vredi negde oko 930 ili 950 miliona evra.
Skupština Srbije, još jednom da podsetim, jeste organ koji zastupa državu Srbiju i koji bi trebalo da ima bar tu elementarnu informaciju kako je ovlašćeni procenitelj došao do toga da Naftna industrija Srbije vredi ovoliko novca.
Da bi dokapitalizacija bila izvršena potrebno je da bude raspisan nekakav tender i da u potpuno jasnoj proceduri bude stavljeno na ponudu različitim, verovatno međunarodnim, investitorima da ulože svoj novac u Naftnu industriju Srbije.
Drugi mogući metod jeste prodaja dela akcija i takav model je u našem neposrednom okruženju već bio primenjen. Hrvatska je u jednom delu prodala 20% ili 30% INA-e, ali tu je potrebno da imamo potpuno jasnu predstavu o tome koliko vredi Naftna industrija Srbije, šta se prodaje i na kakav način se prodaje. Tu je potrebno raspisati tender sa potpuno jasnim uslovima i sa unapred potpuno jasno definisanim obavezama potencijalnih ulagača.
Ovakav model se pokazao da je dobar u nekoliko zemalja zbog toga što... Evo, gospodin ministar nas je udostojio da se pojavi ovde pred Skupštinom, tako da gospodin Naumov može da uspostavi ovde dobru praksu da ministri svraćaju u Skupštinu kada su na dnevnom redu teme koje su iz njihovih resora i bar da ostane sve vreme ovde, a ne kao ministar finansija – pojavio se ovde par sati, pa je onda nestao, nije tri dana bio u Skupštini. Možda i on pregovara sa nekim od ovih stranih investitora.
Dakle, prodaja manjinskog paketa akcija takođe predstavlja metod koji je oproban u različitim zemljama i pokazalo se da to može da bude dobar put, ali ništa nema bez potpune jasnosti i nije moguće napraviti dobar ulaz kapitala u Naftnu industriju Srbije ukoliko ne bude potpuno jasno kako se to čini. Dok je ovaj zakon na snazi to mora da bude jasno ovoj skupštini, odnosno mora da bude jasno poslanicima koji ovde sede.
Postoji treći način i on je vezan za sklapanje različitih poslovno-tehničkih sporazuma. Ja znam, kao što verovatno zna veliki broj poslanika ovde, ministar i njegov pomoćnik znaju sigurno, da postoji veliki broj zainteresovanih investitora koji su predlagali, kako celoj Naftnoj industriji Srbije, tako i različitim kompanijama u okviru Naftne industrije Srbije, da investiraju novac tako što bi kupovali proizvode Naftne industrije Srbije sa vrlo velikim grejs-periodom i otvorili su jednu opštu ponudu koja bi trebalo da bude razmotrena.
Želim da kažem nekoliko reči o tome šta je u ovom momentu veoma zabrinjavajuće. Vi, gospodine ministre, znate da Naftna industrija Srbije svakog meseca izgubi 10 - 15 miliona dolara. To je gubitak Naftne industrije Srbije i taj gubitak potvrđuje generalni direktor Naftne industrije Srbije dajući izjave na različitim konferencijama za štampu.
Kao što znate, gospodine ministre, 2003. godina završena je tako da je Naftna industrija Srbije imala 100 miliona evra dobit; to nije dovoljno visoka dobit za Naftnu industriju Srbije, ali je u 2003. godini ostvarena dobit.
Svi mi znamo da je poskupela nafta na svetskom tržištu, da su veliki problemi i veliki poremećaji, ali potpuno je jasno da je bilo moguće preduzeti mere koje bi Naftnu industriju Srbije dovele u položaj da nema gubitak. Onda vas pitam, gospodine ministre, očigledno je da su otvoreni i pre donošenja ovog zakona različiti pregovori oko privatizacije, kako to da različiti delovi Naftne industrije Srbije danas duguju Rafineriji Pančevo preko tri milijarde dinara?
Postavlja se pitanje, gospođo Bošnjak, da li ovakav dug utiče na potencijalnu cenu rafinerije u Pančevu i da li je zbog toga ministar finansija gospodin Dinkić nekoliko puta izjavio kako će upravo rafinerija u Pančevu prva da bude prodata? Kako ovakva poslovna politika NIS-a utiče na cenu rafinerije u Pančevu i rafinerije u Novom Sadu?
Gospodine ministre, zbog čega se u ovoj zemlji ne naplaćuje akciza za gas za automobile? Da li imate odgovor na pitanje da li nenaplaćivanje akcize na gas i veliko povećanje potrošnje auto-gasa utiče na činjenicu da mi danas imamo 120.000 tona benzina u stokovima, u depoima u NIS-u? Koliko košta 100.000 ili 120.000 tona benzina koje NIS ne može da proda? Da li možda to vredi 85.000 dolara? Kako, gospodine ministre, to utiče na cenu rafinerije u Pančevu, rafinerije u Novom Sadu, kako to utiče na cenu Jugopetrola?
Pa, da vidimo zbog čega ovakva brzina, zbog čega se vrši procena vrednosti NIS-a za 15 ili 20 dana. Kakav to veliki um može za 15 ili 20 dana da utvrdi knjigovodstvenu vrednost NIS-a? To bi trebalo, gospodine ministre, da objavite u svim svetskim novinama koje se bave finansijama i trgovinom. Može biti da taj ko je izvršio ovu procenu ima veliki posao negde u inostranstvu, pa da popravi trgovinski bilans ove zemlje, pošto ima tako neverovatne sposobnosti.
Kada budem govorio na samom kraju izneću još neke podatke za koje smatram da su važni, recimo, o energetskom bilansu, o tome ko pravi energetski bilans u 2004. i 2005. godini za NIS. Kako se rešava pitanje što tehnološka struktura naših rafinerija napravi 100.000 dizela manjka i 100.000 tona motornog benzina viška i kako se to odražava na poslovanje NIS-a i na potencijalnu cenu NIS-a i delova NIS-a?
Gospodine ministre, da malo pričamo kakvi su randmani u rafineriji u Novom Sadu i rafineriji u Pančevu. Da vidimo koliko je lake nafte, skuplje od one za koju je tehnološki predviđena i jedna i druga rafinerija, uvezeno u toku prošle godine i šta je isporučiocima te nafte dato kao robna protivvrednost.
Sve to samo imajući u vidu potencijalnu vrednost i potencijalnu cenu koju NIS može da postigne.
Gospodine ministre, ovo vam postavljam kao retorička pitanja. Niste vi taj koji odlučuje o NIS-u, nažalost. Znam da ste vi lično, to ćete vi demantovati ovde ili potvrditi, imali velike rezerve na sve ovo što se dešava sa NIS-om. Osim toga, vi se mnogo više bavite EPS-om nego Naftnom industrijom Srbije, ali gospodine ministre, vi ste odgovorni zbog toga što je u vašem resoru i promet i proizvodnja naftom i gasom. Meni je žao što je vas zapalo da ovo morate da radite, ali to je vaš izbor. Važno je reći.
Gospodine ministre, važno je reći i neke dobre stvari. Dobra stvar je da smo sa EU parafirali ugovor o energetskoj zajednici EU sa državama jugoistočne Evrope. Parafiran je taj sporazum i, ako bog da, biće potpisan u oktobru. Uzgred budi rečeno, gospodin Dinkić nije znao da je to potpisano, trebalo bi da ga obaveštavate, to je rekao za ovom govornicom. To je prvi segment naše integracije u EU. Dakle, deo energetskog sistema koji se odnosi na struju i na gas prvi je deo našeg socijalnog sistema koji ima priliku da se integriše u EU.
Ali, gospodine ministre, ima muka. Preduzeće koje je formirano odlukom Vlade Republike Srbije, a trebalo bi da zaživi kad ovaj zakon bude stavljen van snage i kada dođe 1. oktobar, u svom okviru bavi se i proizvodnjom, i transportom, i skladištenjem i distribucijom gasa, a to se protivi direktivama EU.
S jedne strane, gospodine ministre, vi zaista odete u Brisel i zaista vas primi ministar EU za energetiku (to je za državu velika stvar) i uspete da se izborite da Srbija parafira ugovor koji ovu zemlju u jednom važnom segmentu integriše u sistem EU. Onda nam bar recite, gospodine ministre, ko napisa ove odluke koje krše direktive EU, a tiču se vašeg resora? Dakle, mora da bude posebno preduzeće za skladištenje gasa. Ne treba država da se bavi distribucijom gasa, nego to treba da rade distributeri, ali država mora da se bavi transprotom gasa i mora da kontroliše ono što ovi koji se time bave kažu – čelik, dakle, magistralne vodove kroz koje prolazi gas između velikih potrošača, bilo da su oni privredni subjekti ili velika naseljena mesta.
Na samom kraju ovog dela želim da kažem nešto i o sporazumu sa MMF-om, koji zaista predstavlja jedan graničnik u vremenu kada bi trebalo nešto učiniti sa Naftnom industrijom Srbije. Pre svega, ne mislim da je bilo kakva tragedija ako za neki dan ili nedelju bude pomeren trenutak kada ćemo dobiti odgovor na to šta se dešava sa NIS-om. Sa druge strane, ne vidim razlog da ni do kraja jula mi te odgovore ne dobijemo ovde.
Gospodine ministre, kada Vlada, odnosno kada oni koji su pregovarali preuzmu obavezu prema MMF-u da do kraja jula meseca bude u Skupštini Srbije usvojen zakon koji bi trebalo da podrži razgrađivanje NIS-a, da bi se stvorila prilika da se formiraju četiri kompanije, onda, gospodine ministre, vi morate da obezbedite podršku u ovom parlamentu za to.
Mislim, time završavam, da je najmanja mera dobrog ukusa i najmanja mera u državi da pred 250 ljudi koji čine ovaj parlament bude izložena strategija restrukturiranja NIS-a, da bi 7,5 miliona ljudi u Srbiji imalo predstavu šta će im se desiti u budućnosti sa jednim od najvažnijih, ako ne i najvažnijim sistemom koji ova država i ovo društvo imaju.

Gospođo Bošnjak, vi ne razumete ono što sam govorio i tu vama ne mogu da pomognem. Naravno da je privatizacija pozitivan proces i da nije moguće na drugi način dovoljno novca uneti u privredu ove zemlje nego kroz privatizaciju. Privatizacija mora da bude jasna, privatizacija mora da se odvija po jasnim pravilima. Privatizacija NIS-a mora, dok je ovaj zakon na snazi, da bude prezentirana poslanicima Narodne skupštine Republike Srbije. Ovo, gospođo Bošnjak, što vi niste pravnik vas ne izvinjava činjenice da morate da znate da smo mi vršioci vlasničkih ovlašćenja NIS-a dok ova skupština ne donese drugačiji zakon.
Gospodin Marković je izašao i on je meni replicirao i povredio je Poslovnik.
Neću na to da se obazirem, već na ono što je rekao, a nije tačno. Srbija je jedina zemlja u jugoistočnoj Evropi koja je usvojila energetsku strategiju. U toj strategiji nema ni jednog jedinog odgovora na ova pitanja koja mi svi zajedno ovde postavljamo. Gospodine Markoviću, vi verovatno gledate ovo na televiziji, ili ste možda na nekom odboru, pa možete da se obavestite iz stenografskih beležaka, dakle, gospodine Markoviću, nađite vi meni u strategiji energetike Srbije do 2015. godine predlog Vlade za restrukturiranje i privatizaciju NIS-a i ja ću da vam se duboko izvinim, jer to nije tačno.
Druga stvar, potpuno respektujem i nisam znao, gospodine ministre, da ste bili na Odboru, ali stvar organizacije ove skupštine jeste da omogući da ovlašćeni predstavnik Vlade bude prisutan i na plenarnoj sednici i na odborima. Ne znam kakva to energija i sila goni organizatore rada ove skupštine da obavljaju više stvari u isto vreme, tobož zbog racionalnosti. Kakva je to racionalnost ako mi nemamo ovde ovlašćenog predstavnika Vlade Republike Srbije zbog toga što se on nalazi na nekom drugom, isto tako važnom, mestu? To je nesposobnost organizovanja skupštinskog rada, a ne racionalnost i brzina u poslovanju ovog tela. Dakle, gospodine Markoviću, ovo sam vama odgovorio, a vi siđite dole kada budete hteli. Hvala lepo.

Pošto pojedinim poslanicima nije jasno kome repliciram, repliciram ministru, koji je, nažalost, opet izašao. Velika zamerka ministru energetike. Mogu da shvatim da on ima velike obaveze i da je, starajući se o jednom tako širokom i važnom resoru, čovek koji mora mnogo da radi.
Ali, ne vidim šta može danas da bude važnije za ministra energetike, kao što ne vidim, iskren da budem, šta može da bude važnije za predsednika Vlade od one rasprave u parlamentu.
To je jedan poražavajući dokaz i saznanje o potpunom neuvažavanju koje ovaj parlament ima od Vlade Republike Srbije, ali to je slika i prilika parlamentarne većine, slika i prilika poslaničkih klubova koji podržavaju ovu vladu, slika i prilika potpune nemoći poslanika parlamentarne većine, koji ovde sede i nemaju potrebu za bilo kakvim saznanjem o tome šta je Vlada Republike Srbije namerila da uradi sa NIS-om.
Što se tiče odgovora na ono što je rekao gospodin ministar, jeste, usvojena je u ovoj skupštini strategija energetike. Kada smo o tome raspravljali izneli smo primedbe. Poslanički klub DS je izneo primedbe. Zato smo glasali protiv, zbog toga što strategija nije dobra, ali to sada nije tema. Tema je privatizacija. I, kao što je ovde rečeno nekoliko puta, ovaj zakon nije tehnički zakon. Ovaj zakon predstavlja početak privatizacije NIS-a. Donošenje zakona o kome mi raspravljamo ovde danas predstavlja formalno-pravnu pretpostavku da bi mogla da počne privatizacija NIS-a.
Zbog toga sam ovde tražio nekoliko puta sa govornice da nam Vlada Republike Srbije potpuno jasno objasni svoje namere. Da li želi da proda NIS u celini ili delimično? Da li želi da izvrši dokapitalizaciju NIS-a u celini ili delimično ili će se opredeliti za model za koji postoji vrlo značajna podrška, kako u unutrašnjem stručnom javnom mnjenju, tako i u inostranim krugovima, da se poveća vrednost NIS-a tako što bi iz sopstvenih izvora, iz zarade koju ostvari kompanija, iz ulaganja od strane banaka i investicionih fondova i sklapanjem tehničkih sporazuma sa kompanijama iz ove oblasti koje bi se naplaćivale u robi koju proizvodi NIS, bile stvorene pretpostavke za povećanje vrednosti NIS-a, da bi u trenutku kada bude doneta odluka o privatizaciji budžet Republike Srbije, dakle i građani Republike Srbije, mogli da ostvare veće prihode.
To pitanje je ovde danas najvažnije, a ne formalno-pravna struktura i arhitektura kompanija koje će se baviti naftom i gasom ukoliko ovaj zakon bude usvojen. Nažalost, pošto ministar nije ovde, mislim da poslanici neće dobiti priliku da čuju odgovor na sva ova pitanja. Zabrinjavajuće je ukoliko ministar ne zna odgovor na ta pitanja, a ukoliko ne zna odgovor, siguran sam da nije zbog toga što ministar ne može da shvati šta treba učiniti sa NIS-om, već neko u Vladi Republike Srbije ne želi da kaže ministru energetike šta će da bude sa NIS-om.
Ko je taj koji ima toliku moć da ne obavesti ministra energetike, koji će biti kriv ili zaslužan za ovo što se bude danas ovde dogodilo i za to šta će biti sa Naftnom industrijom Srbije?
Zbog čega ministar energetike na to pristaje? To su takođe odgovori koje ćemo verovatno dobiti u nekim memoarima, kada ova vlada više ne bude bila izvršna vlast u Srbiji, a ja mislim da se vreme kada će ti memoari biti početi i kada će njihovo pisanje krenuti veoma približilo.

Član 104. Gospodine predsedavajući, dame i gospodo poslanici, nažalost, teme koje nisu na dnevnom redu okupiraju pažnju ovog parlamenta i javnosti. Zbog dve stvari mislim da je bitno da činjenice utvrdimo onakve kakve one jesu.
Predsednik Republike je, jer je tema bila da li procedura oko imenovanja i izbora sudija Ustavnog suda se odvija ili ne, predložio dvoje sudija Ustavnog suda. Nadam se da će predsednik ove skupštine staviti to na dnevni red. Pošto smo videli da je predsednik parlamenta tu negde, možda će nas i večeras obavestiti o svojoj nameri kada bi parlament mogao da otvori debatu i da se izjasni o tom pitanju.
Druga stvar jeste ovaj sporazum o kome je ovde govoreno dosta, i to jeste važan sporazum i on naravno da je jedna potpuno nova međunarodno-pravna situacija. Ali, mislim da će doći vreme da o tome diskutujemo. Nemam ništa protiv da to bude tačka dnevnog reda, iako je za to izvorno nadležan parlament Srbije i Crne Gore. Ova skupština i u taj parlament šalje delegaciju, tako da ne postoji nijedan razlog da mi o tome ne govorimo.
Važno je zbog javnosti, pre svega to poslanici znaju ovde, ma kako da interpretiraju sadržinu sporazuma. Važno je zbog mira javnosti reći da niko ne može, a kad kažem niko mislim na strane vojne trupe niti pojedinačnih država, niti međunarodnih organizacija kao što je NATO pakt, ne može da kroči na teritoriju naše zemlje ukoliko ne dobije za svaki pojedinačni ulazak odobrenje od nadležnih vojnih i državnih vlasti. To su činjenice.
Dakle, mogao bi neko pomisliti da evo sada u devet sati bi moglo nekakvo oklopno vozilo ili ne znam kakve sve strane vojne sile da uđu na teritoriju Srbije, ne može bez odobrenja nadležnih vlasti. Sporazum stvara pravni okvir da se to desi ili ne desi, izlazim iz ove teme i neću više trošiti vreme na to.
Ali je vrlo je važno da imamo svi zajedno dovoljno obzira, brige i pažnje za 110.000 hrabrih naših sunarodnika koji žive na Kosovu i Metohiji, koji su ostali posle 1999. godine, ma šta da se desilo 1999. godine i ma kako ko tumačio kraj bombardovanja koji je zadesio Srbiju. To su sada istorijske činjenice. Imamo mi ovde velike teme kojima se bavimo.
Dakle, 110.000 hrabrih ljudi, Srba, drugih nealbanaca, danas živi na Kosovu i Metohiji i oni imaju pravo da od ove države dobiju svaku moguću posrednu ili nemoguću podršku da bi ostali na Kosovu i Metohiji, jer je to interes države Srbije. UN se staraju o redu i miru na Kosovu, UN se staraju, jer one su ovlašćene odlukom Saveta bezbednosti, da kao oružana sila protiv svakog napada, svakog čina kakav je bio u proleće prošle godine dejstvuju. Bilo je nužno stvoriti dobre preduslove da se tamo zadrži, obezbedi i učvrsti sigurnost naših ljudi koji su imali, još jednom da kažem, dovoljno hrabrosti i snage da sve ovo vreme održe prisustvo i države Srbije, između ostalog, na Kosovu i Metohiji.

Član 104. Poslovnika, replika zbog činjenice i zbog toga šta je realno i stvarno stanje stvari. Želje mogu da budu ovakve i onakve, i mislim da ljudi koji sede u ovom parlamentu, kao i građani Srbije, imaju vrlo slične želje. Ali, želje su jedno, a mogućnosti su drugo.
Nisam čuo ni od poslanika SRS da Rezoluciju 1244 i Kumanovski sporazum danas, takve kakve jesu, osporavaju kao pravni okvir stanja na Kosovu i Metohiji. Možemo o tome da mislimo vrlo različito ili da mislimo isto, čak nije ni važno, ali ta dva međunarodna dokumenta vrlo jasno definišu ko ima pravo da kontroliše vojnu silu i prilike na Kosovu i Metohiji. To su posledice. Neću se vraćati danas u istoriju. Nije mi to namera.
Isto tako, činjenica je da posle 17. marta ili posle tih tri-čitiri dana strašnih zbivanja prošle godine, upravo su te strane snage KFOR uspele da održe najveći deo naših sunarodnika na KiM. To je činjenica. Vi možete, kao i bilo ko, misliti da to nije tako, ali to je tako. Zbog toga je važno da se obezbedi sigurnost u što većoj meri za 110.000 ljudi koji defakto predstavljaju prisustvo države Srbije na KiM.
Govorili smo ovde o atributima državnosti i o teritoriji, o stanovništvu, o efektivnoj vlasti, od svega toga Srbija na KiM danas ima 110.000 ljudi - hrabrih, kojima se divim, za koje mislim zaista da predstavljaju ponos nacije, jer imaju snage da za Evropu, na početku 21. veka, u nenormalnim okolnostima svoju egzistenciju održavaju na KiM.
Mislim da je državni interes da tim ljudima pružimo sve što je u našoj moći da bi se njihova bezbednost, a to je najslabiji elemenat njihovog svakodnevnog života, koji nije dobar, vi to znate bolje od mene, uspeo da stabilizuje i da se stvore prilike za poboljšanje tog života, kao i da se stvore prilike da se što više od 220.000 ljudi, koji su raseljeni sa KiM i žive u Srbiji, vrate svojim kućama i dođu do svoje imovine. Hvala.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, DS će glasati protiv Predloga zakona o rebalansu budžeta.
Glasanje o budžetu i o izmenama budžeta uvek je politički stav o tome da li je vlada sposobna na dobar način da vodi zemlju, a pogotovo o tome da li je vlada sposobna da na dobar način vodi ekonomsku politiku zemlje. DS već više od godinu dana iznosi potpuno jasne argumente da ekonomska politika Vlade Republike Srbije nije dobra i da je ova vlada, na čijem je čelu gospodin Koštunica, a u kojoj ekonomsku politiku vode Miroljub Labus i Mlađan Dinkić, dovela u pitanje i urušila mnoge izglede koje je Srbija uspela sebi da izbori 2001, 2002. i 2003. godine.
Zadržao bih se samo na dva, po mom mišljenju, važna ekonomska pokazatelja. O oba je govoreno u toku današnjeg dana. Jedan je stopa rasta industrijske proizvodnje u prvih pet meseci 2005. godine, a drugi je stopa inflacije u prvih šest meseci ove godine i prognoze stope rasta inflacije do kraja 2005. godine. Industrijska proizvodnja je u 2005. godini u prvih pet meseci pala za 2,2% u odnosu na prvih pet meseci u 2004. godini.
Dešava se, ali baš tačno, ono što je DS govorila od marta 2004. godine. Urušavanje procesa privatizacije, plansko ili nenamerno urušavanje Agencije za privatizaciju, potpuno zaustavljanje u prvih nekoliko meseci rada Vlade Vojislava Koštunice, a onda pokušaj revitalizacije realnog sektora, dakle, industrije, poljoprivrednih preduzeća i drugih grana privrede, nužno je dovelo do pada proizvodnje, a pre svega do pada industrijske proizvodnje u 2005. godini. Sećate se, u ovom parlamentu dosta smo polemisali u toku prošle godine kako je to došlo do porasta industrijske proizvodnje u 2004. godini od gotovo 10% u odnosu na 2003. godinu.
Sada sam doživeo ovde da posle predsednika Vlade gospodina Vojislava Koštunice, koji je to učinio pre desetak dana u Smederevu, i Mlađan Dinkić izjavi kako su u Smederevu protekla Vlada i pravosudni organi završili u 2002. i 2003. godini jednu istorijsku stvar za srpsku privredu, a to je stečaj u "Sartidu". Jedan po jedan ministri, potpredsednik Vlade, predsednik Vlade, odaju počast jednom procesu koji je uspeo da omogući da "Sartid" u narednih 12 meseci napravi 2,2 miliona tona čelika i da zaradi negde oko dve milijarde dolara.
Pre svega bih javnost, pošto ljudi koji sede u ovim klupama to vrlo dobro znaju, jer im je to manje ili više posao, podsetio kako je izgledala predizborna kampanja u novembru i decembru 2003. godine.
Da li se stide oni svih svojih reči koje su izgovorili o privatizaciji "Sartida" u toj predizbornoj kampanji. I potpredsednik Vlade, i predsednik Vlade i gospodin Dinkić, samo da se ne zaboravi.
Ono što je vrlo važno, druga vrlo važna stvar jeste da je inflacija u prvih šest meseci ove godine 8%. Ministar finansija je ovde danas rekao da će inflacija biti na nivou inflacije u 2004. godini, dakle, 13,5%. MMF, koliko sam mogao da zaključim iz onoga što su govorili, smatra da inflacija ne može da bude niža od 16%. Ne bih voleo da se to desi, ali se bojim da inflacija može da bude i 20%.
Šta to znači? Znači da Vlada nije u stanju da pronađe adekvatan plan i da vodi adekvatnu ekonomsku politiku, koja će inflaciju obuzdati. Opet da se podsetimo, samo da se ne zaboravi, u godini kada je ubijen predsednik Vlade Zoran Đinđić, u godini kada je ova zemlja 45 dana bila u vanrednom stanju, u godini kada smo kao država imali političku nestabilnost koja se ne može uporediti sa mirnodopskim uslovima, naravno, sa bilo kakvom drugom političkom nestabilnošću i dok je ministar finansija bio Božidar Đelić, inflacija je bila 7,5%.
Možda, dame i gospodo, nekome nije bilo bolje od 2001. do 2003. godine. Možda je neko zaboravio kako smo živeli 2000. godine. Možda neko od građana, a možda neko i od poslanika, ali brojevi neumoljivo govore o tome kolika je bila inflacija u 2003. godini i o tome kolike su bile strane investicije u 2003. godini, u toj godini kada je ova zemlja bila uzdrmana kao nikada u svojoj posleratnoj istoriji, govorim o mirnodopskim godinama.
Elem, zbog toga što ne znam kako će gospodin Dinkić u završnoj reči ovde obrazložiti svoju tvrdnju da će porast društvenog bruto proizvoda u 2005. godini biti 4,5%, o čemu je ovde takođe govoreno, kada je evidentno da u prvoj polovini godine imamo pad industrijske proizvodnje i kada ne treba biti nekakav stručnjak za poljoprivredu pa videti da ne može poljoprivredna proizvodnja dostići nivo koji je imala u vrlo dobroj i vrlo rodnoj 2004. godini, i zbog toga što će ova inflacija u 2005. godini sigurno premašiti 15%, DS glasa protiv ovog rebalansa budžeta, jer je nama potpuno jasno, kao što nam je to bilo jasno i u martu 2004. godine, da ova vlada nije sposobna da na dobar način vodi ekonomsku politiku.
Želim da kažem dve stvari za koje mislim da su dobre. Mislim da to ministar finansija, iako je rekao, nije na dovoljno dobar način naglasio. Porez na dobit je u Srbiji smanjen sa 15% na 10%, a ukupan priliv od poreza na dobit je porastao za 54%. Zbog toga je bilo mesta da se napravi hrabar potez i čak da se smanji porez na dodatu vrednost, kao i porez na zarade, jer je očigledno da snižavanje stopa poreza dovodi do povećanih poreskih priliva. Očigledno je da ova vlada nije imala ni dovoljno moći, ni dovoljno hrabrosti da takav korak izvede.
Druga dobra stvar jeste porast izvoza, koji je 52% u prvih pet meseci u odnosu na period od januara do maja meseca 2004. godine, ali tu se vratimo na privatizacije iz 2002, 2003. godine. O tome je ponešto ministar ovde govorio, ali nije doneo pravi zaključak.
Da vidimo ko je to od prvih 10 izvoznika u Srbiji ove 2005. godine došao u Srbiju i uložio svoj kapital u vreme mandata gospodina Mlađana Dinkića, u vreme dok je potpredsednik Vlade Miroljub Labus i u vreme dok je predsednik Vlade Vojislav Koštunica. Nijedan od prvih 10 izvoznika koji danas popravljaju spoljnotrgovinski bilans Srbije nije svoj kapital uneo u Srbiju u vreme trajanja ove vlade, već za vreme Vlade Zorana Đinđića, pokojnog, i Zorana Živkovića.
Ono što je na mene, želim to da kažem, ostavilo vrlo dobar utisak jeste istorijski osvrt koji je ministar finansija napravio za ovom govornicom i impresivan pregled stanja javnih finansija u našoj državi od Prvog srpskog ustanka pa do danas. Samo bih želeo da podsetim ministra finansija da je Srbija isto takvo zlatno doba imala, ako se dobro sećam, negde oko 1250. godine za vreme kralja Uroša I.
Dakle, čuveni kralj Uroš I je počeo rudarsku proizvodnju u rudnicima Novo brdo i Rudnik i počeo je da kuje novac. Ne znam kako se to gospodin Mlađan Dinkić nije setio tog svetlog primera, pa da sebe uporedi sa nekim od Nemanjića, kada se već poredio sa knjazom Mihailom, kraljem Milanom i sa legendarnim i čuvenim Lazom Pačuom.
Da zaključim, ovaj zakon o rebalansu budžeta nije rezultat političke volje gospodina Dinkića. Gospodine predsedniče, molio bih da mi opcigujete ovih 10 sekundi. Dakle, ovaj predlog zakona o rebalansu budžeta nije rezultat, da se ispravim, autonomne i samosvojne političke volje gospodina Dinkića, niti gospodina Labusa, niti gospodina Koštunice.
Ovaj zakon o rebalansu budžeta je rezultat naređenja MMF-a, koji je posmatrajući stanje javnih finansija i stanje ekonomije u Srbiji zaključio da se Vladi Republike Srbije u ovom mandatu ne može verovati. Pošto se Vladi ne može verovati, onda se mora ostaviti na stranu nekakav novac za 2006. godinu, jer samo valjda gospod Bog zna šta će biti sa industrijskom proizvodnjom, koja je krenula u ovako strmoglav pad, i šta će biti sa inflacijom.
Pošto MMF smatra da nas čeka teška 2006. godina, dobili smo ovakav predlog zakona o rebalansu budžeta. Na samom kraju, DS će glasati protiv ovog predloga zakona o rebalansu budžeta, zbog toga što je ubeđena da Vlada Republike Srbije, potpredsednik Vlade gospodin Labus i ovde konačno prisutni ministar finansija gospodin Dinkić nisu sposobni da vode srpsku ekonomiju. Hvala.

Po članu 100. Dolazak ratnih zločina na dnevni red naše javnosti uneo je veliko uznemirenje u ovu skupštinu. Očigledno je da oni koji su najviše uznemireni imaju neki razlog zašto je to tako. Koliko mi se čini, imamo nepriliku da vidimo izlive histerije sa ove govornice, ali to će javnost koja posmatra ovu skupštinu znati da proceni.
Ne mogu se histeričnim istupima i iznošenjem potpunih neistina negirati činjenice. Važno je da imamo potpuno jasnu predstavu o tome šta je nesporno. Pre svega, nešto što nije u okviru ove teme, a gospodin Vučić je otvorio i tiče se nekakvih automobila. Gospodine Vučiću, ne znam da li su počeli da vam se priviđaju nekakvi auti koji su u obezbeđenju ove ili one institucije, ali vi vrlo dobro znate, a siguran sam da znaju i građani koji nas gledaju, da predsednik Republike ne može da kupi ništa. Pre svega, nisam čuo od bilo kog građanina, niti od bilo kog ko bi na ovaj ili onaj način mogao da ima vezu sa tim, da je bilo kakav "audi", a pogotovo žuti "audi", stavljen u bilo kakvu službenu upotrebu u okviru službe predsednika Republike.
Bilo da je reč o "jugu", "polu" ili bilo kakvom drugom automobilu, samo nadležna služba Vlade Republike Srbije, u okviru budžeta, može da nabavi bilo kakvo vozilo. Samo nadležna služba Vlade Republike Srbije može i bicikl da nabavi za nekog ko radi za državu. Gospodine Vučiću, kako god okrenete, ovo što ste rekli, a to ne liči na vas, predstavlja zaista neverovatno nelogičnu tvrdnju i iskazuje vašu zlu nameru prema predsedniku Republike, što nije dostojno jednog narodnog poslanika.
Što se tiče deklaracije, i o tome je ovde govoreno, da, DS smatra da je potreba da ovaj parlament osudi sve ratne zločine koji su se zbili i da posebno treba da osudi zločin koji se desio u Srebrenici. To je nesporna činjenica. Ni jednom jedinom rečju država Srbija, na bilo koji način u tekst koji je DS predložila, nije uključena, to je laž. Uostalom, ono što je DS predložila je bilo u svim dnevnim novinama i sa tim su takođe građani Srbije upoznati.
U pogledu jedne od tvrdnji nekog od ovih poslanika koji su ovde prisutni, kako se tobože mnogo puta ponavljaju neke neistine da bi postale istine, dakle, ovo je jedna od neistina koja se ponavlja, sa tužnom nadom da bi postala istina.
Dakle, nije tačno da se u tekstu koji je poslala DS ovoj skupštini bilo gde država Srbija pojavljuje kao entitet ili kao državno ustrojstvo koje figurira u ovom tekstu.
Mi se nalazimo pred jednom vrednosnom vododelnicom i političari u Srbiji, političke stranke u Srbiji i građani Srbije će se u vrlo kratkom vremenu podeliti prema tome koje su im vrednosti na srcu i koje vrednosti dele. Da li smo mi, kao država i kao građani, spremni da osuđujemo ratne zločine, a država da ratne zločince hapsi i da im sudi po zakonu, ili ćemo, kako je to bilo 90-ih godina, zbog tobožnjeg patriotizma koji uništava državu, biti spremni da gledamo kroz prste zločincima ili čak da ih podržavamo.

Član 100. Poslovnika. Meni je, gospodine Vučiću, drago da ste počeli da se približavate realnosti i pretpostavljam da će se taj vaš put nastaviti u toku današnjeg dana i ubuduće. Dakle, nije više žuti "audi", nego je postao crni. Tačno je da ako je nešto kupljeno, morala je da kupi Vlada Republike Srbije preko svoje Uprave.
Nije baš da ste čuli na ulici, nego ćete tražiti proveru, a evo ja isto ću da vidim šta se zbilo. Uveren sam da tu nema ništa ni bitno, ni interesantno, i siguran sam, dakle, to nije ni pitanje verovatnoće, da ništa nije učinjeno što se kosi sa zakonom, niti je moguće nešto mimo budžeta Republike Srbije uraditi, ali to prosto nije važno. Naravno, važno je da se utvrdi šta je u pitanju, nije važno za ovu debatu o ratnim zločinima, ali ćemo svakako vi i ja podeliti tu informaciju i videti šta se zbilo sa voznim parkom svake od institucija.
Ono što je mnogo važnije je da smo počeli da se približavamo istini i o činjenicama koje su važne za deklaraciju i za našu raspravu. Nažalost, evo i ministar je izašao, otišli smo na drugu temu, ali je važno zbog javnosti da to sve raspravimo. Naravno da u tekstu koji je dala DS država Srbija nigde ne figurira.
Ali je isto tako tačno da sam u ime DS predložio da na godišnjicu kada se desio egzodus našeg naroda iz Republike Srpske Krajine, iz Hrvatske, ova skupština donese deklaraciju, i to je bila tema na razgovoru šefova poslaničkih klubova sa predsednikom parlamenta.
Dakle, Srebrenica je postala simbol stradanja savremenog čovečanstva. To nije simbol stradanja samo u Bosni i Hercegovini, niti na bilo kom drugom mestu, već jedna od simboličnih tačaka koje su obeležile kraj 20. veka i ceo 20. vek. Postavlja se pitanje da li parlament Srbije, kao telo koje reprezentuje politiku u Srbiji, jer su ovde narodni predstavnici, jeste u mogućnosti i ima snage da podeli vrednost savremenog čovečanstva.
To je jedini put i način da mi uspemo, kao država pre svega, da zaštitimo uspomenu i moralna prava svih žrtava Srba iz tih nesrećnih 10 godina, da sačuvamo uspomenu na sva stratišta gde su stradali Srbi u tih 10 godina, uključujući i Bratunac i sva druga mesta velikih stradanja naših sunarodnika. Ali, isto tako to je jedini način da sačuvamo uspomenu i na zločine koji su se desili nad našim narodom u Drugom svetskom ratu, i u Jasenovcu, i u Jadovnu.
Ukoliko ne budemo u stanju kao skupština i kao država da postanemo deo sistema vrednosti savremenog čovečanstva, izgubićemo pravo i na svoju istoriju i na svoje žrtve. To će biti vrednosna vododelnica koja se sada dešava u Srbiji i DS tu nema bilo kakve dileme.

Javljam se po članu 100. Poslovnika. Borimo se za očuvanje simbola koliko god možemo, kako god znamo. Dakle, u okviru teškog nasleđa i poslednja decenija 20. veka nam je svima zajedno to ostavila, i sada u Srbiji naravno da je važno ko je kriv i ko je prav, ali svako ko sada učestvuje u vođenju države i u političkom životu, uključujući i opoziciju, dužan je da se za interese države bori u okviru svojih mogućnosti i sa najboljim namerama.
Zbog toga je predsednik Republike bio na godišnjici oslobođenja Jasenovca, dakle, da bi se država Srbija poklonila stotinama hiljada nesrećnih ljudi koje su ustaše pobile u Jasenovcu, zbog toga je predsednik Republike bio u Žitomisliću, da bi se država Srbija poklonila zgarištu jednog manastira i ljudima koji su tamo stradali, i zbog toga će predsednik Republike otići u Srebrenicu. Dakle, da se pokloni žrtvama koje su stradale tamo.
Na taj način se borimo da se zločin nikada više ne ponovi, i neistina je da se o sećanjima na svoje žrtve ne staramo, i neistina je da se o moralnim pravima porodica stradalnika takođe ne staramo, ali postoji, i tu ste u pravu, gospodine Vučiću, velika, a možda i nepremostiva, razlika u našim nastojanjima da se za državne interese izborimo. Ta razlika nije ni od danas ni od juče, ta razlika između nas postojala je i 1992, i 1995, i 2000. godine. Dobrim delom te desetogodišnjice učestvovali ste u upravljanju ovom zemljom.
U tih deset godina veliki broj Srba je napustio Hrvatsku i svoja imanja, i zbog toga smo u razgovorima otvorili temu da bi bilo više nego potrebno da ova skupština na dan obeležavanja tog zbivanja donese jedan akt. U tom periodu strana vojska je došla i do Kosova i Metohije.
Sličnu retoriku kao danas ova skupština je slušala svih deset godina, i javnost Republike Srbije. Rezultati te politike i govora, a oni su oličenje te politike, takvi su da smo mi pretrpeli najveće državne i nacionalne gubitke u svojoj modernoj istoriji. Razlikovali smo se tada, a razlikujemo se i sada.
Dakle, kao što sam rekao, pokušavajući da Srbiju uvedemo u vrednosni sistem savremenog čovečanstva, koji je takav kakav jeste i ne može ga osam miliona građana Srbije promeniti, borimo se i za očuvanje sećanja na sve svoje žrtve i pokušavamo da od svojih nesreća i stratišta napravimo simbole, ali poštujući simbole stradanja i drugih, jer je to jedini način da se izborimo za ono što je u budućnosti najvažnije, da se nikada više ne ponovi. Hvala vam.

Ne vidim gospodina Baralića, ali nisam njemu uputio bilo šta dok je on ovde govorio, već jednom drugom kolegi, ali to sada nije ni važno.
Naravno da snage Ujedinjenih nacija na Kosovu i Metohiji nisu vojni efektivi strane države nego međunarodne organizacije Ujedinjenih nacija, ali svakako nije domaća vojska strana efektivna sila koja sada kontroliše red i mir na Kosovu i Metohiji i, naravno, odgovorna je za to.
Ne bih više ni da opterećujem Skupštinu ni javnost podvlačenjem razlika koje postoje u našim stanovištima i ne čudi me da ljudi koji su bili odgovorni za upravljanje državom pokušavaju na ovaj ili onaj način da opravdaju neuspešnost svoje politike.
Naravno da nije ovde istorijska debata o uzrocima, povodima, događajima, već o jednoj politici koja je, trajući 10 godina, dovela Srbiju na najniže grane od Prvog srpskog ustanka, kada je ovaj narod smogao snage da počne da pravi državu početkom 19. veka.
Ono što želim da kažem sada je da je ponovo važno samo da se držimo činjenica, jer one su jedino bitne i važne.
Razlog koji je doveo do toga da se u ovoj skupštini uopšte otvori rasprava ili razgovor, da bih bio precizan, rasprava je u ovom parlamentu, a razgovor je bio u sastavu predsednika parlamenta i šefova poslaničkih grupa, jeste 10 godina Srebrenice. Povod je film koji je pokazan na raznim televizijama. On je nekako uznemirenje, što je potpuno prirodno, uneo u javnost, ali je razlog obeležavanje 10 godina tog zločina.
U tom razgovoru su iznete različite ideje, ideje koje ima Demokratska stranka i o kojima danas govorim su sve vreme tog razgovora iznošene i tada. Ponoviću još jednom - Srebrenica je postala simbol u celom čovečanstvu za stradanje i zločin.
Možemo da pričamo i o razlozima. Nije Bratunac simbol stradanja, a više od 2000 ljudi je na strašan način nepotrebno pre Srebrnice stradalo u Bratuncu. Nisu žrtve u Sarajevu postale simbol zločina, ali je dugo vremena Sarajevo bilo pod jednom opsadom, koja je na ovaj ili onaj način izazvala odijum nad celim srpskim narodom. Ali, čak nije ni Sarajevo postalo u tom smislu simbol stradanja, ali Srebrnica jeste, kao što su neka druga mesta u nekim drugim ratovima ostala zapisana u sećanju čovečanstva kao simbol stradanja i zločina.
Postavlja se pitanje šta je državni interes.
Po stanovištu i dubokom ubeđenju mom i DS, državni interes je ono što je DS u svom tekstu iznela, da se osude svi zločini, a Srebrenica posebno. Samo vrlo kratko, nema državnih razgovora između Srbije i država u okruženju, a da tema nije pitanje pokretanja procesa ili završetka procesa protiv osoba za koje postoji osnovana sumnja da su počinili ratne zločine, ni sa BiH, ni sa Hrvatskom, niti razgovori sa međunarodnom zajednicom kada je Kosovo i Metohija u pitanju.
Postavlja se pred sve nas, kao ljude koji nemaju običnu odgovornost kao bilo koji punoletan građanin Srbije, već odgovornost narodnog poslanika, da li ukoliko u BiH ili Hrvatskoj država na nedovoljno efikasan način pokreće i sprovodi postupke, a mislim na policiju, tužilaštvo i na sudove, postupke protiv osoba za koje postoji osnovana sumnja da su počinili ratne zločine, da li to znači da mi ovde u Srbiji takođe treba da smanjimo efikasnost ili potpuno da prekinemo sa utvrđivanjem krivice osoba koje su izvršile ratne zločine ili postoji sumnja da su izvršili ratne zločine, a nalaze se pod jurisdikcijom, dakle, pod sudskom vlašću naše države.

Ukoliko tu postoji neka dilema, to je onda civilizacijska dilema.
Ono što je naš posao, a pre svega posao ljudi koji imaju izvršnu vlast, a mislim na Vladu Republike Srbije i naravno na predsednika Republike, jeste da u okviru svojih moći vrše svaku vrstu pritiska u međunarodnim odnosima i u bilateralnim odnosima da osobe, za koje postoji sumnja da su počinile ratne zločine na teritoriji drugih država, budu stavljene u sudsku proceduru i da im bude suđeno.
Ali, naša dužnost, naša obaveza prema životu osam miliona ljudi, prema stvaranju uslova za zdrav javni život i za normalno stanje stvari u ovoj zemlji, da sudimo svakome za koga postoji osnovana sumnja da je ratni zločin počinio.

Samo da pojasnim. Može biti da ste selektivno obratili pažnju na ono što sam govorio. Govorio sam o Srbima koji su stradali u Sarajevu i govorio sam o topovima koji su gruvali po Sarajevu. Bilo je snajpera koji su iz doline ubijali nevine ljude po brdima i bilo je snajpera koji su sa brda ubijali nevine ljude u gradu Sarajevu. O tome sam govorio. O tome da mora da bude rasvetljen svaki zločin, da moramo kao država da se borimo da svaki nesrećni Srbin koji je stradao u Sarajevu, da bude utvrđeno na koji način je izgubio život i da budemo potpuno spremni da utvrdimo šta se dešavalo i oko Sarajevo i šta je bilo dejstvo svih onih trupa koje su bile srpske oko Sarajeva. To je suština. To je objektivno, jednako civilizovano gledanje na stvar ljudi koji se bave politikom. Ne moraju građani Srbije, niti građani BiH, niti građani bilo gde da budu objektivni, jer oni nemaju odgovornost za bilo koga drugog osim za svoje porodice, ali političari moraju da budu odgovorni zbog toga što imaju odgovornost za državu i za one građane koje predstavljaju.
To je moj stav, to je stav DS i to je, po mom dubokom ubeđenju, stav koji predstavlja državni interes Srbije u ovom trenutku i jedini način da postanemo vrednosno deo civilizovanog svega i da saniramo sve nevolje koje su nam kao nasleđe ostale iz tih strašnih 10 godina od 1990. do 2000. godine.