Poslanici DS su podneli, takođe, amandman na ovaj član. Jasno je i moji prethodnici su govorili o suštini ovog zakona. Suština ovog predloga zakona je pomeriti rok i jednostavno odložiti nešto što je bilo najavljeno kao važna reforma u našem društvu. Oko toga možemo da se složimo da treba uraditi važne korake, posebno u javnom sektoru, a ovde se govori o ljudima koji daju svoj veliki doprinos našoj državi.
Ono što je suština i ono što je vidljivo iz predloga ovog zakona jeste da ta privremenost pokazuje i otvara jedno pitanje – da li je Vlada uopšte bila spremna za taj korak, pošto je mogla da predvidi da će biti potreban određen period za izvršenje? Ona je nama dala taj predlog. Mi smo poverovali u te rokove, u tu spremnost i ovde je većina izglasala taj zakon. sada se pojavljuje sa predlogom – eto, nismo uspeli da uradimo za ovaj period koji smo vam obećavali, dajte nam novi period od godinu dana.
Šta to može da znači? Može da znači da nema realno političke spremnosti i političkog kapaciteta da se prihvati ono što se obećava, a to su reforme u društvu, mada ima apsolutnu većinu. Zaista mislim da u tom smislu prebrojavanja glasova Vlada može da izglasa svaki zakon. Dakle, političkog kapaciteta ima. Šta onda može da bude sleće? To je pitanje kapaciteta institucija koje treba da sprovedu ovako predložene zakona, a onda smo i sa vama, gospođo ministarka, razgovarali o tome na koji način se i kod nekih drugih zakonskih projekata susrećete sa problemima i u lokalnim samoupravama, a onda je pitanje – da li se susrećemo sa tim istim izazovima i u samim ministarstvima, i u samim institucijama koje treba da sprovode ove zakone? Ko je opet odgovoran za to, za kapacitete institucija koje se lagano urušavaju i koje očigledno pokazuju nedovoljan nivo efikasnosti u svemu ovome? Dakle, i jedan i drugi problem je ogroman problem za sve nas i za čitavu našu državu.
Ono što karakteriše privremenost svakog rešenja je početak i kraj tog rešenja. Očigledno je da, zaista mogu da čitam iz seta ovih predloga zakona, se sve ovo donosi u svrhu priprema za izbore, predstojeće izbore, ne samo predsednički, nego verovatno i parlamentarne, i da se izbegavaju, uslovno rečeno, teški potezi, potezi koji će suštinski reformisati državu i koji će u nekom trenutku pogoditi jedan dobar deo ljudi, a to u izbornoj godini nije poželjno.
Onda se pitamo – gde vodimo državu na taj način što imamo tri godine uzastopno praktično parlamentarne izbore i da iz godine u godinu donosimo rešenja koja odlažu neka suštinska rešenja, što znači da tih rešenja nema i pitanje je onda šta ćemo i narednih godina, ako obećavamo da ćemo za dve godine uraditi ovo ili ono, a onda nema tih suštinskih rešenja?
Imamo te primere privremenih rešenja. To je privremeno smanjenje plata i penzija. Isto to privremeno rešenje za penzionere, za uposlene u javnom sektoru, a onda donosimo ovakav predlog zakona o tome da videvši da to više nije privremeno rešenje, nego prerasta u trajno, ponovo proglašavamo nekim privremenim rešenjem i najavu same reforme platnih razreda u javnom sektoru. Tu smo pomenuli i oblast bezbednosti, pomenuli smo Vojsku i neke druge sektore i to je ono što zaista zabrinjava sve nas.
Mislim da ono često pominjano, i malopre smo čuli, oblast zdravstva i oblast obrazovanja, da jednostavno imamo veliki problem diskontinuiteta u nalaženju i davanju prilika onim najtalentovanijim posebno u oblasti zdravstva, gde je potrebno desetak godina da dobijemo specijaliste koji će održati sistem zdravstva i održati zdravlje ove nacije, a naravno i obrazovanja, o kome smo najčešće ovde govorili.
Očekujem odgovor od vas ovlašćenih ministara. Nije bilo do sada odgovora na sve primedbe koje su i moje kolege poslanici dali. Mislim da je važno da čujemo vaše mišljenje o tome – da li zaista postoji suštinska spremnost u ulazak u reformske procese ili smo stalno na tom stanovištu da odlažemo te procese iz godinu u godinu, a imali smo prilike da to vidimo u poslednje skoro tri, četiri godine?

Poštovana predsednice parlamenta, dakle, vi ste očigledno u dvostrukoj ulozi. Malopre mi niste dali pravo na repliku kada je poslanik SPS jasno, pred svima nama ovde, pomenuo DS i govorio u vezi ovog amandmana koji smo dali. Ovde se radi o odlaganju rokova i uređenja platnih razreda za ljude koji rade u bezbednosti, u Ministarstvu unutrašnjih poslova, u Vojsci i, naravno, govorili stalno o neizbežnim temama, dvehiljadita godina, kao prekretnica. Kao da smo imali državu koja je perfektno funkcionisala do 2000. godine, u kojoj je sve bilo rešeno, pa i ova oblast bezbednosti, Vojske, a onda se 2000. godine uništila ta sjajna država, došli su neki ljudi koji su je uništili.
Reći ću vam par podataka koji govore upravo suprotno. Ovde sede neki ministri koji su bili na ovoj drugoj strani, posle 2000. godine. Bruto društveni proizvod 2000. godine, koji je nasledila tadašnja Vlada, iznosio je oko 7,5 milijardi evra. Sedam i po milijardi evra, a danas iznosi 34 milijarde evra.
Dakle, ukupan javni dug u BDP je učestvovao sa 202%. Da li je to ta sjajna situacija i ta sjajna privreda u kojoj su svi ovi ljudi i u Vojsci i u policiji i u drugoj oblasti, o kojima se ovde radi u amandmanu, bili u tako sjajnom statusu?
Kada koristite ovo pravo iz klupe, i kada govorite o tome i ako mi uđemo sa vama u duel na ovaj način, gledajući se ravno u oči, onda promenite svoju ulogu, naravno popnete se gore, ne dozvoljavate nama, ako uđemo u sukob mišljenja ili duel, sukob mišljenja, na jedan pristojan način, da onda dođete na mesto predsedavajućeg i ne dozvoljavate pravo poslanicima opozicije na ono što im pripada po Poslovniku, a to je replika, jer je bilo jasno svima nama u sali, sem vama, a mislim da bi trebali da zadržite korektan odnos prema svakom poslaniku u ovoj sali.

Poštovana predsednice parlamenta, poštovane gospođe i gospodo ministri, koleginice i kolege, evo, opet imamo saziv za 24 sata, sa 27. tačaka dnevnog reda. Jasno je da vreme ovlašćenih predstavnika od 20 minuta dozvoljava 40 sekundi po svakom zakonu. Dakle, nije moguće razgovarati o svakom zakonu niti govoriti o detaljima, što nama pokazuje da zaista nije bilo spremnosti da zajedno radimo na, eventualnom, poboljšanju predloženih zakonskih predloga.
Siguran sam da se i mnogi od vas slažu sa tim da to nije dobar pristup i da ste u ovim u klupama onako kako mi sedimo ovde, verovatno ne biste bili zadovoljni da na takav način dobijete priliku da analizirate sve ove zakone i date doprinos u ovoj raspravi. Ali, to nije prvi put i ja ću ovde stati o primedbama na proceduralne stvari, ali mislim da nisu samo proceduralne stvari, nego zaista suštinske. To je pitanje poštovanja parlamenta i želje da zajedno donosimo neka rešenja koja će popraviti moguće stvari.
Zato ću govoriti o grupama zakona ne ulazeći u njih pojedinačno, i možda ću dva zakona detaljnije obrazložiti, zavisi od vremena.
Jedna grupa zakona se odnosi na odlaganje primene zakona i ja ću pročitati o kojim se zakonima radi, pre svega odlaganje rokova primene. Oko rokova smo se ovde zajedno dogovorili i Vlada je nama svojim predlogom zakona predložila te rokove. Mi smo poverovali u dovoljnu efikasnost da će oni biti realizovani i većina je izglasala te zakone prihvatajući upravo te predloge. Sada dobijamo nazad četiri ili pet zakona u kojima se traži odlaganje primene tih zakona.
Pre tri godine smo raspravljali o Zakonu o javnoj svojini, jednom od suštinskih zakona iz seta zakona koji moraju da urade svojinske odnose u Republici Srbiji. Tada smo govorili, ako nije bilo spremnosti i niti kapaciteta, pre svega lokalnih samouprava, javnih preduzeća, AP, da do kraja primene usvojene zakone, podsetiću vas, negde 20. septembra 2011. godine je usvojen Zakon o javnoj svojini, sa rokom od tri godine, tri godine primene, kasnije smo posle tri godine, 2014. godine usvajali produženje tog roka, i evo sada smo ponovo na poziciji da usvajamo novo produženje roka istog zakona.
Šta nam to govori u suštini? Na Odboru za budžet i finansije smo o tome razgovarali i sa gospođom ministarkom Brnabić, a to je da li je Vlada odgovorna za neefikasnost lokalnih samouprava koje ne uspevaju sprovedu ono što je neophodno da bismo onda primenili na pravi način i zakone koje smo, evo, i juče većina usvojila neke od zakona, kao npr. Zakon o privatnom-javnom partnerstvu, koncesijama, o komunalnim sistemima, a kako ćemo ući u privatna-javna partnerstva u komunalnim sistemima na nivou lokalnih samouprava, ili dati te sisteme na koncesiju, ako ne znamo šta je kapital i šta je vlasništvo tih istih lokalnih samouprava i javnih preduzeća. Sada, raspravljamo o tome da odložimo dalje, za godinu dana rok za primenu ovog zakona.
Podsetiću vas, i o tome smo razgovarali 2012. godine, ova većina je pobedila na izborima, dobila priliku da vodi Republiku Srbiju. Tada je bilo čuveno upodobljavanje lokalnih samouprava i koalicija sa centralnim nivoom vlasti, uz obrazloženje da će to biti mnogo efikasnije, da će to biti sinhronizovani rad i lokalnih samouprava i Vlade Republike Srbije. To se uradilo u mnogim lokalnim samoupravama, negde zaista na legitiman način sa velikom podrškom, ali negde te podrške nije bilo, nego je bilo formirano i drugih koalicija i ljudi koji su dobili podršku sa lokala, ali su oni na silu promenili i taj deo koalicije na lokalom nivou.
Govorim sada o toj odgovornosti. Pa, da odgovornost je ove većine za tih od 2012. godine, a evo sad ulazimo u 2017. godinu, četiri i po godine mogućnosti da se primene ovi zakoni. A ta odgovornost je i na ovoj Vladi, odgovornost je i na ljudima koji vode lokalne samouprave, na koalicijama i pre svega političkim koalicijama koje na taj način rade.
Šta još nama govori? Da li smo spremni da nastavimo proces reformi u Republici Srbiji kada imamo odlaganje Zakona o javnoj svojini koji dotiče lokalne samouprave tamo gde se odvija realni život i tamo gde treba obezbediti sve komunalne potrebe ljudi, čistu pijaću vodu i snabdevanje toplotnom energijom i tretman čvrstog otpada i mnoge druge stvari i predškolske ustanove i škole, a da nismo napravili za ove četiri i po godine ka mogućnosti da podstaknemo lokalni ekonomski razvoj i mnogo pouzdanije izvore prihoda za lokalne samouprave, što je bila tendencija donošenja ovih zakona.
Mi sada ovde sedimo, raspravljamo o mnogim zakonima koji mogu da budu dobri, odlični ili manje dobri, ili loši, ali šta nam vredi ako, evo, četiri i po godine nema realizacije jednog ovakvog zakona? Na šta se svodi? Urediti na pravi način te registre, znam da su nekompatibilni u mnogim opštinama i gradovima, da ih treba centralizovati, ali su tehnologija i informacione komunikacije toliko napredovale da je to za četiri i po godine bilo moguće uraditi. Dakle, to je jedna od oblasti.
Druga oblast je, evo, primena Zakona o izmenama i dopunama Zakona o sistemu plata za poslove u javnom sektoru, druga je Zakon o javnim medijskim servisima, Predlog zakona o izmeni Zakona o privremenom uređenju načina naplate takse za javni medijski servis, zatim, Predlog zakona o uređenju sudova. Imamo različite oblasti, pravosuđe, nedovoljno efikasno, i pitanje, da li ovde, pošto resorna ministarka nije prisutna, da li ovde ispunjavamo agendu koja je potrebna zbog otvaranja Poglavlja 23. i da li ovo odlaganje utiče i na naš put, efikasni put ka integracijama u EU? Za to smo se ovde u većini složili.
Mnoge reforme, mnogi zakoni se očigledno odlažu i očigledna je jedna stvar. Ja mislim da svima nama je jasno. Sa setom ovih zakona mi smo sigurni, dakle, poslanički klub DS, da je ovo set predizbornih zakona i da ćemo imati ne samo predsedničke, nego i parlamentarne izbore naredne godine, jer svi teški reformski potezi koje je trebalo povući od prvog 1. januara 2017. godine se odlažu za 1. januar 2018. godine, ili za sredinu godine, baš upravo posle najavljenog termina predsedničkih i parlamentarnih izbora, jer nije popularno sada prekršiti obećanje predsednika Vlade koji je rekao da će ukinuti pretplatu na RTS od 500 dinara, a sada vraćati tu taksu, pa ćemo produžiti neko hibridno rešenje koje u ovom trenutku imamo i napraviti održivi način i sistem finansiranja javnog servisa, da odlažemo i reforme oko javne svojine, oko javnih preduzeća i ja mislim da je svima nama jasno.
Ali, ta privremenost u suštini ima dve tačke koje definišu privremenost. To je početak pripreme i primene i kraj te privremenosti, termin kada se ona završava. Šta imamo kao primer? Da imamo stalno odlaganje onog termina kada ona prestaje. Znači više nije privremeno. Stvarno ulazimo u neka rešenja koja nisu privremena, jer očigledno ovo sada postaju trajna rešenja. Matematički gledano, imamo početak i imamo poluupravu koja nema taj kraj i koja ide u nedogled u vremenskom smislu. To isto važi i za zakon o smanjivanju plata, o privremenom smanjivanju plata i penzija. Nema privremenog smanjivanja plata i penzija, kao i kod ovih zakona gde potvrđujemo da sve veći broj zakona dobija predlog i rešenje dopunu i izmene zakona – produžava se rok.
To neće doprineti nikakvoj efikasnosti. I sami ste svesni i razgovarali smo o tome. Stalno produženje rokova, evo, recimo, gradonačelnicima, predsednicima opština, gradskim i opštinskim većnicima je poruka – dobro, nema nikakvih posledica, može da se produži. To imamo kao poruku u ova dva ciklusa produženja za tri godine, pa evo sada još za godinu dana. Toliko o ovom setu zakona.
Druga karakteristika svih ovih zakona koji su predloženi je novo zaduženje, novi zajmovi, podizanje nivoa javnog duga. Ja ću poći od, ministar Vujović nije tu, ali državni sekretar je tu i nadam se da ću dobiti odgovor, da smo svi u javnosti čuli juče zvanični podatak da je javni dug za novembar mesec 24,71 milijarda evra, što iznosi 72,4% BDP. Nikada se, i o tome smo razgovarali kod usvajanja budžeta, nikad ili vrlo retko čujemo apsolutne iznose BDP Republike Srbije. Lako je izvesti koliki je BDP iz ova dva podatka, znači, 34 milijarde evra ili 34,1 milijarda za 2016. godinu.
Zbog čega govorim o ovome? Ako imamo projekciju od 3% rasta za 2017. godinu, to je oko jedna milijarda, neka bude 1,1, manje je od toga, znači da u narednoj godini, u 2017. godini očekujemo onda iz ovih podataka 35,1 milijardu BDP u Republici Srbiji.
Mi smo ovde glasali za budžet za 2017. godinu sa projekcijom od četiri hiljade i 400 milijardi dinara i stalno se govorilo o toj cifri, kada pretvorite to u evre, to je 35,7 milijardi po aktuelnom kursu, znači, negde između 35,7 milijardi i 35,1 milijardi, postoji samo 0,6 nečega, a to je 0,6 milijardi, a to je 600 miliona evra. Onda se postavlja pitanje koliko su onda realne projekcije budžeta i svega onoga o čemu smo odlučivali pre par nedelja.
Dug „Petrohemije“ od 105 miliona evra, koji se pretvara u javni dug, povećava upravo ovaj dug od 24,7 na 24,8. Zaduženja, i opet serija predizbornih predloga zakona, zaduženja oko izgradnje puteva. Lepo je graditi puteve, ali smo predlagali i razgovarali o odgovornosti svih nas. Dajte nam predlog mera na koji način ćemo upravljati javnim dugom, jer je zakonska obaveza Vlade po Zakonu o budžetskom sistemu da kod svakog usvajanja budžeta predloži i set mera oko saniranja visine javnog duga, onoga što je iznad 45% učešća u BDP.
Mi sada bez tih konkretnih predloga i bez te analize donosimo nove zakone u kojima se zadužujemo za nekih verovatno, u stvari podižemo javni dug za nekih verovatno oko 500 miliona evra.
Dakle, mislim da je potreban viši nivo odgovornosti. Možda ćete vi imati odgovore na ova pitanja, ali da bismo dobili prave odgovore, mislim da je bilo potrebno i više vremena i više razgovora o svakom od ovih zakona.
Ono što je zanimljivo i što je veliki deo javnosti u Srbiji, posebno mladi ljudi su zaboravili, je nešto što nas podseća na devedesete godine. Pošto ovde imamo negde granicu – od dvehiljadite su došle neke demokrate, neki ljudi koji su upropastili do tada tako sjajno uređenu državu. Stalno se emituje ta vrsta poruke u ovoj Skupštini. Mi imamo set zakona u kojima sada saniramo i pretvaramo u javni dug samo deo obaveza za staru deviznu štednju. Zaboravili smo na taj termin. Imate staru deviznu štednju i imate novu deviznu štednju. Ono što je stara devizna štednja više nije vaše. Zamislite državu u kojoj radite čitav vek, štedite, verujete u svoju državu, verujete u svoj bankarski sistem, položite svoju štednju, i onda vam ta ista država sutradan, kad se probudite ujutru, kaže – e, to što ste imali, to više nije na raspolaganju, to je stara devizna štednja i ne možete da podignete i raspolažete svojim novcem.
Govorim o tome, jer evo posledica koje nas uvode u stalne rasprave te vrste. Jasno je, ovo treba rešiti i ovo je počela da rešava Vlada predsednika Vlade Zorana Đinđića 2002. godine, kada je donesen Zakon o vraćanju stare devizne štednje u periodu do 2016. godine. Ja nisam čuo ni od koga od vas ili se nadam da ću ovde čuti reči – bravo za ovaj potez, jer ste ispravili jednu veliku nepravdu koja je užasna po čitavu Srbiju, a posebno po građane koji su izgubili svoj novac, koji nisu mogli da dođu do svog novca, ali i velikim delom izgubljeno je poverenje čitave poslovne zajednice.
To su užasne posledice. Sada ih lečimo. Treba ih izlečiti, treba nastaviti, ali je procenjeno oko 200 miliona evra plus nekih 80 miliona evra stranim državljanima koji su ostali bez svoje devizne štednje u ekspoziturama banaka koje su imale sedište u Republici Srbiji.
Mislim da iz ovih zakona možemo da vidimo i važno je podsetiti se zbog čega imamo problema sa našim budžetom i sa realizacijom tog budžeta. Kada je upropašten taj PIO fond? Kada smo ušli u te probleme i šta su nam je donelo upravo takvo vođenje države i 4,2 milijarde devizne štednje koja se pretvara u javni dug od 1992. do 2002. godine, sa posledicama koje se leče, evo do danas, do kraja 2016. godine sa ovom sednicom i gde ispravljamo sve te stvari koje se najčešće pripisuju onima koji su do 2000. godine preuzeli odgovornost za ovu državu?
Zato mislim da je mnogo važno da ovde, ne tražeći stalno alibi, ova Vlada i ova skupštinska većina preuzmu odgovornost i jasno kažu – da, neefikasni su nam sistemi koji ne mogu da primene zakone koje smo ovde usvajali. Imamo nedovoljno kapaciteta, a ja vam tvrdim da je najvećim delom razlog tih nedovoljnih kapaciteta upravo prekrajanje najčešće volje onih koji su, pre svega, 2012. godine glasali na tim lokalnim izborima. Neka vrsta kontinuiteta u svim institucijama mora da se obezbedi, neka vrsta kontinuiteta, pre svega u institucijama. Ne govorim o političkom kontinuitetu, govorim o snazi institucija koje će imati dovoljno mogućnosti, dovoljno intelektualne snage da realizuju ove zakone.
Još jednom kažem, možemo sjajne zakone da donosimo, ali očigledno je i pokazuje se da imamo hroničan pad, zabrinjavajući pad kapaciteta institucija na svakom nivou. Mislim da na takav način treba razgovarati u traženju rešenje. Još jednom kažem, obeležje ove sednice je 27 zakona za 24 sata koje treba obraditi, set zakona koji govori odlažemo primenu zakona koje smo ovde usvojili sa poverenjem predlagača, a to je Vlada Republike Srbije, da će ispuniti te rokove, a mi digli ruke za te zakone i očigledna nespremnost i nedovoljni kapaciteti da se to realizuje i, treće, podizanje javnog duga i dalje. Od 2012. godine javni dug iz maja meseca 15 milijardi evra raste. Evo ponovo se vraća. Pao je u nekom trenutku pa narastao do 25 milijardi, pa u nekom trenutku na 24,2. Sada sa zvaničnim podatkom je na 24,71, a sa ovim novim zakonima, koji će se izglasati verovatno u toku ove nedelje, imamo rast javnog duga koji će ponovo premašiti 25 milijardi dinara.
Kada govorimo o budućnosti naše dece, o tome na koji način odlučujemo u ovoj skupštinskoj sali, brinući o tome da li trošimo budućnost naše dece ili ne, da li smo odgovorni za ove poteze, mislim da je važno reći upravo tu poruku. Imate prava, ja vam to kažem, imate prava da u jednom trenutku kažete – da, mi smo odgovorni. Nisu odgovorne one tamo prethodne vlasti ili kažite – e, ona prethodna vlast, 1992. godine, je ukinula staru deviznu štednju i onemogućila ljude da primaju ono što su zarađivali godinama, a znate i sami ko je tada činio koaliciju i činio vlast u Srbiji.

Dakle, logično je da mi date repliku zbog pominjanja DS.
Moj kolega Milojičić je pomenuo, pošto, izazvana replika o ministru energetike iz 2009. godine, aktuelni ministar je bio deo Vlade i Milojičić je dao jednu logičnu sugestiju da govorite sa odgovornosti i o periodu u kome ste nosili deo odgovornosti u toj Vladi. To je sasvim ljudski i normalno i nije ni na koji način uvredljivo, jer smo se naslušali ovde stalnih argumenata, šta u prethodnom periodu, a prethodna vlast. Ova Vlada je imala prethodnu Vladu koja je činila 90% upravo ove aktuelne Vlade, a ta prethodna je imala prethodnu koja je isto tako činila 90% te prethodne. Izmenjale su se tri vlade. Stalno pozivajući se na odgovornost nekih prethodnih vlada možemo da se vratimo i u taj period o kome je Milojičić govorio, a govorio je o staroj deviznoj štednji. Da li mislite da tadašnja Vlada, SPS-a i koalicije koju je imala u tom trenutku napravila dobru stvar za Srbiju 1991, 1992. godine sa proglašavanjem stare devizne štednje i sa štetom i sa javnim dugom koji do sada, do 2016. godine Srbija treba da isplaćuje i da realizuje. Da li ste ponosni na taj period? Na taj period od 4,2 milijarde koje su sanirane novim zakonom od 2002. godine, da li ste ponosni i na periode koji su nas kao zemlju iscrpljivali, gde lečimo sve te posledice svih ovih godina.
Dakle, pođite od sopstvene odgovornosti, a ja mislim da je ta koalicija o kojoj ste govorili, koalicija koja nije ostavila u životu DS ili spasila, kako ste već rekli, to je nešto što je DS preuzela na sebe gradeći partnerstvo. Ja mislim da je sa svoje strane gradila korektno partnerstvo i nikada o tom periodu i svoji partnerima ne bi govorila na taj način.

Mislim da je, gospodine predsedavajući, evo, vama se obraćam, zaista neprimereno da nam se ministar na ovakav način obraća kao poslanicima i DS – delite lekcije i govorite o nedostojnim ljudima koje ne vidite ovde, koji sede u klupama poslaničkog kluba DS.
Mislim da nikome nije u ovoj sali dozvoljeno da deli takvu vrstu kvalifikacija bilo kome u sali. Prema vama, i prema svim ministarkama, i ministrima i prema svim kolegama poslanicima se ponašamo uljudno i tako ćemo i dalje raditi. Niti ćemo u budućnosti bilo koga kvalifikovati na ovaj način na koji ste vi kvalifikovali ljude kao vi sada ovde.
Ovo što ste sada izrekli o ljudima iz DS koji su u nekom trenutku prizivali bombardovanje 1999. godine, je uvreda preko koje ne možemo da pređemo.
Morate da svedočite svojim ličnim životima, svako od nas. Evo, ja ću vam svedočiti svojim životom.
Demokratska stranka je bila najhrabrija onda kada se devedesetih godina borila za mir i kada je govorila o miru. Tada je bilo najopasnije govoriti o miru, ali onda kada smo 1999. godine napadnuti, ja sam bio predsednik Gradskog odbora DS u Nišu, obukao sam uniformu i bio na raketnim jedinicama na Kosovu i Metohiji.
Ja ne mogu da pređem preko ovakvih uvreda. Ovo je lična uvreda. Ja želim da se izvinite zbog toga. Ja mislim da je to red, jer niko, niko iz ove sale nikada nije mogao da priželjkuje, onako kako su mnogi bili optuživani, da svojoj deci stavljaju lokatore ispod jastuka, i to smo prolazili. Niko normalan to ne može da želi svom detetu, svojoj rodbini…

…svojoj braći i sestrama, svojim građanima u čitavoj Srbiji. I zaista je ovo neprimereno.
Zahtevam izvinjenje, iskreno izvinjenje za ovo. Vi nikada od nas nećete doživeti ovakve stvari.

Naš predlog amandmana za član 50. je tačka 6) briše se.
U tački 6), pošto član 50. definiše prava i obaveze upravnika, se kaže da uspostavlja i vodi evidenciju o vlasnicima posebnih delova, vlasnicima samostalnih delova i licima kojima su zajednički ili posebni delovi zgrade izdata u zakup, odnosno na korišćenje po drugom osnovu, za fizička lica ime, prezime i jedinstveni matični broj građana, a za pravna lica poslovno ime i adresa sedišta i matični broj.
Dakle, naš amandman je na ovakav način predložen, zbog toga što smatramo da podaci koje upravnik pribavlja i od fizičkih lica nisu u skladu sa Zakonom o pristupu javnim informacijama. Mislimo da je ona procena za koju, nažalost, nismo čuli u jučerašnjoj raspravi od gospođe ministarke, koliki je broj stambenih zajednica ili koliki se broj stambenih zajednica očekuje u Srbiji, koliki broj upravnika, profesionalnih upravnika? Pitamo se na koji način će se selektovati ti ljudi i na koji način će se bezbednosno proveravati, jer se u najavi tim novim strukturama poveravaju velike količine podataka, vrlo poverljivih i mislimo da one mogu da budu zloupotrebljene.
Na kraju, da li će se i bezbednosno proveravati ti ljudi, jer mogu da prate i kretanje stanara, mogu da imaju puno informacija o tome šta se dešava u samoj zgradi i mislimo da svi ovi podaci ne treba na ovakav način da budu raspoloživi ljudima koji ne mogu da budu potpunosti kontrolisani. Dakle, veliki broj ljudi bez definisanih procedura unapred.

Član 106. definiše kriterijume za utvrđivanje reda prvenstva za dodelu stambene podrške. Naš amandman je vrlo jednostavan. Naš je predlog da u članu 106. u stavu 1., u uvodnoj rečenici, posle reči: „lice bez odgovarajućeg stana“ se dodaju reči: „odnosno da li su mladi bračni parovi“.
Dakle, hteli smo da uvedemo još jedan dodatni kriterijum o prvenstvu i potrebi dodeljivanja stanova. Mišljenja smo da je neophodno da prilikom utvrđivanja reda prvenstva za dodelu stambene podrške, pored prvenstva prema stambenom statusu, lice bez stana, u uslovima stanovanja, lice bez odgovarajućeg stana, dodaju i mladi bračni parovi, kako bi se pomoglo mladim ljudima prilikom zasnivanja porodice i podizanja natalitetu Republici Srbiji.
Nemamo puno sistemskih rešenja koja će pomoći mladim ljudima koji masovno napuštaju, nažalost, našu zemlju. Procene su da je to u ovom trenutku i nekih 36 do 50.000 ljudi što je izuzetno veliki problem, najveći problem za Srbiju u ovom trenutku. Mislim da je potrebno naći svuda prostora da se pomogne u tom smislu, i ne vidim razloga da se ne prihvati jedan ovakav dodatni kriterijum koji bi dao prostora i prednost, upravo, ovim mladim ljudima koji treba da zasnivaju porodice i zasnivaju svoju budućnost u Srbiji, a ne tako što će svoje talente i ono što se ulagalo u njih, stalno plasirati negde na strani i tražiti život negde drugde. Život postoji i u Srbiji, a na nama je da probamo da im pomognemo u tome.

Dakle, evo čuli smo o čemu govori član 109. – neprofitna stambena organizacija. Evo, ja ću na jednom primeru, i voleo bih da čujem odgovor gospođe ministarke, treći stav, kaže – višak prihoda nad rashodima koji stambena agencija ostvaruje u toku poslovne godine, mora se u celini usmeriti za dalje pribavljanje, gradnju, obnovu, rekonstrukciju, održavanje stanova, u svojini lokalne samouprave kojoj se daju u neprofitni zakup.
Mi smo probali da intervenišemo našim amandmanom, gde smo rekli da se stav 7. i 8. menjaju i glase – ukoliko Vlada nije osnovala stambenu agenciju u jedinici lokalne samouprave, poslove iz stava 5. ovog člana, obavlja nadležna opštinska, odnosno gradska uprava. U slučaju da Vlada nije osnovala stambenu agenciju u jedinici lokalne samouprave, niti na teritoriji svoje mesne nadležnosti, ima registrovanu neprofitnu stambenu organizaciju.
Dakle, imamo i neke konkretne primere. Mnoge lokalne samouprave su imale svoje agencije i agencije su imale ozbiljnu finansijsku podršku institucija i radile su dobro svoj posao. Evo, imamo primer niške stambene Agencije, gde je taj višak sredstava koji je bio namenjen izgradnji za obezbeđenje socijalnog stanovanja prebačen u budžet.
Ja bih vas molio da proverite na koji način su prebačena ta sredstva u budžet, da li je to urađeno na propisani zakonski način? I šta to znači uopšte za, evo u ovom primeru, građane Niša koji su ostali bez sopstvenog rešenja, a to je bilo moguće rešiti jer se radi o zaista visokim sredstvima, dovoljnim da se napravi nekih 50-ak stambenih jedinica?
To je možda i najdirektnije pitanje u vezi sa ovim rešenjem, jer dajemo nove predloge, a da se nije primenjivala, niti se koristila mogućnosti da postojeće stambene agencije u proteklih…

Predlog zakona o komunalnim delatnostima. Podneli smo amandman na član 1. „briše se“, jer smatramo da su rešenja u važećem zakonu mnogo jasnija precizirana od predloženih.
Mislim da je suština u sledećem, evo, usvajamo set zakona i u obrazloženju samog zakona se kaže da je potrebno usvojiti zakon o javnoj svojini i pre svega implementirati ga, zakon o koncesijama, zakon o privatno-javnom partnerstvu, o komunalnim delatnostima i mnogim drugim zakonima koji utiču na ova rešenja.
Mi znamo u kom su nam stanju javni komunalni sistemi, posebno na lokalnom nivou i vi sami, ministarka, znate u kakvom su finansijskom stanju i najčešće se ovde razlog za donošenje ovog zakona nalazi u neefikasnom funkcionisanju javnih komunalnih sistema i potrebi da se oni privatizuju ili se daju koncesije na neke od delatnosti.
Mi smo reagovali na ovaj način zato što mislimo da je važno odvojiti komunalne delatnosti koje su od javnog interesa, pre svega od javnog interesa i usmerene na zdravlje stanovništva i najneophodnije potrebe građana Srbije. Tu podrazumevamo vodovod, tu podrazumevamo i tretman čvrstog otpada koji utiču na zdravlje. Tu podrazumevamo mnoge druge stvari, ali ovo su svakako najvažnije.
Dakle, mi smo stava, i to ću ponoviti, da ne treba privatizovati niti davati pod koncesiju vodovode, pre svega infrastrukturu, jer suština vodovoda je pre svega u cevovodu koji dolazi do svake kuće u gradovima, opštinama i selima. Mislimo da je neophodno zadržati većinsko vlasništvo pre svega nad infrastrukturom i na takav način zaštiti i zdravlje, a i samo stanovništvo.

U najkraćem, obrazloženje i za ovaj amandman, ali i za sam zakon je da usvajanjem ovog zakona i njegovom realizacijom, a znamo da do njegove realizacije neće biti lako doći zbog toga što već sutra imamo usvajanje Predloga zakona o izmenama Zakona o javnoj svojini, da bismo odložili njegovu primenu za sledećih godinu dana, što znači da mi u ovom trenutku i nemamo precizan popis imovine javnih komunalnih sistema, niti lokalnih samouprava, niti AP i zbog toga donosimo i taj zakon o odlaganju roka primene, jer se nije uspelo, a to smo upozoravali i pre tri godine, kada se produžavao taj rok, a to je prvi preduslov. Precizno definisana imovina je prvi preduslov da bi se znalo šta je predmet koncesije i šta je predmet privatnog javnog partnerstva.
Šta ćemo dobiti sa ovim zakonom? Dobićemo nekvalitetniju uslugu, ali sigurno će biti skuplja. To su iskustva iz drugih zemalja i vi to dobro znate. Uvođenje koncesije onih ugovora ili privatno-javnog partnerstva u oblast tretmana čvrstog otpada ili vodosnabdevanja je dovelo mnoge gradove do velikih problema. Znate za primer Napulja sa štrajkom, privatizovanog gradskog sistema za odvoz čvrstog otpada i načinom na koji je taj grad kasnije funkcionisao. To su neki uslovi koji mogu da se dese i nama.
Druga stvar, ono što želim da ponovim to je da smo odgovorni da zadržimo ono što je od javnog interesa za građane Srbije. To su pre svega infrastruktura. U ovom slučaju kod ovih javnih komunalnih sistema i onoga što tretira ovaj zakon je zadržavanje vlasništva države nad vodovodom, cevovodom i način na koji će se zaštititi snabdevanje građana Srbije zdravom pijaćom vodom.

U članu 4, pored ostalog, pošto je dosta obiman da bi ga u kompletu čitao, u poslednjem stavu kaže: „Posle stava 6. dodaje se stav 7. koji glasi – obezbeđivanje uslova za obavljanje komunalnih delatnosti obuhvata aktivnosti na jačanju kapaciteta i funkcionalnosti komunalne infrastrukture, obezbeđenje sredstava za finansiranje, izgradnja komunalne infrastrukture, aktivnosti na praćenju kvaliteta komunalnih usluga, kao i preduzimanje mera za kontinuirano vršenje komunalnih delatnosti u cilju obezbeđenja životnih potreba fizičkih i pravnih lica.“
Dakle, to je plan i to je želja zakonodavca da privučemo što više investicija, privatnog kapitala, koncesionara i onih koji žele da uđu u privatno javno partnerstvo u ovoj oblasti.
Još jednom želim da zajedno razmislimo o tome, uzimajući u obzir i iskustva, pre svega, zemalja u našem okruženju, koja su primenila ovakva rešenja, a to je da li mi očekujemo da će neko ko bi eventualno ušao u koncesioni ugovor oko distribucije pijaće vode, a verovatno je da će najveće interesovanje upravo zbog najefikasnije naplate i mogućnosti isključenja biti najvećeg interesa i za Beogradski vodovod i za vodovod u Novom Sadu, Nišu, Vršcu i nekim drugim gradovima. Da li mislite da će neko sada na osnovu ovog stava prvo doći i investirati u tu infrastrukturu. Ogromne su to investicije u koje se investiralo poslednjih 50-ak, 70-ak ili možda više godina.
Dakle, uglavnom će doći neko ko će zahvaljujući tim ugovorima, pre svega, podići nivo cene, verovatno ići sa racionalizacijom u tim sistemima, javnim komunalnim preduzećima, smanjenjem broja radnika, smanjenjem troškova i time ostvarivati profit, a to je jedini cilj onih koji ulaze u koncesiju na ugovore sa državom.

U članu 6. u stavu 1. kaže: „U članu 8. st. 1. i 2. menjaju se i glase – jedinica lokalne samouprave dužna je da do kraja februara tekuće godine dostavi Ministarstvu izveštaj na propisanom obrascu, u vezi sa obavljanjem komunalne delatnosti u prethodnoj godini.“
Nadam se da, gospođo ministarka, vi imate ove izveštaje lokalnih javnih komunalnih sistema, a voleli bismo, ja kao poslanik, a nadam se i sve ostale koleginice i kolege, da taj izveštaj imamo i steknemo prvo utisak i informaciju o tome sa kakvim uspehom rade javni komunalni sistemi u ovom trenutku na lokalnom nivou. Imamo više informacija o javnim preduzećima na centralnom, ali na lokalnom nivou to je samo individualno informisanje iz gradova i opština iz kojih uglavnom dolazimo. Mislim da bi bilo važno da bismo sada na pravi način odlučivali o ovom zakonu, da bismo znali u kom su stanju naši javni komunalni sistemi.
Kada se radi o njihovoj odgovornosti, zaista treba staviti građane u centar svakog zakona, pa tako i ovog. Šta treba da odlučuje? Treba obezbediti bezbednu i što jeftiniju javnu uslugu, javnih potreba svih građana.
Evo kada govorimo o infrastrukturi, govorimo o vodovodnoj infrastrukturi, toplovodnoj infrastrukturi, i to su primeri u kojima je potrebno zadržati to vlasništvo i zbog bezbednosti i zbog odgovornosti, javne odgovornosti. Sa druge strane je ključno pitanje, ovde je cilj, je li tako, razviti konkurenciju i uvesti privatni kapital da bi se razvila konkurencija i da bi se dobila što bolja, kvalitetnija i jeftinija usluga. Da li je moguće razviti konkurenciju na jednoj takvoj infrastrukturi gde se radi o vodovodu? Ukoliko neko želi da gradi svoj poseban vodovod i dođe do svake kuće, moguće je da će to biti dobar izbor za građane i da će to biti konkurencija, ali mislim da takvih primera nije bilo.

Hteo sam odgovor ministarke. Mislio sam da će odgovoriti na ovu temu. Ovo jeste važno pitanje. Mi poslednjih godina usvajamo set zakona koji sistemski radi centralizaciju, jer se smanjuju prihodi lokalnih samouprava, povećavaju nadležnosti i njihove odgovornosti, a sa druge strane, evo sve manje je mogućnosti da utiču na one ključne probleme baš tamo gde se odvija realni život. Realni život je snabdeti ljude u gradovima, opštinama, pijaćom vodom, zdravom pijaćom vodom, snabdeti toplotnom energijom na kvalitetan, jeftin način, obezbediti odvoz čvrstog otpada, smeća i tretman na komunalnim deponijama i mnogo toga još.
Dakle, nema puno vremena za to nabrajanje, ali mi zaista idemo u obrnut proces. Mislim da smo krenuli jednim ozbiljnim procesom ukazivanja sve veće odgovornosti i sve većeg poverenja u ljude na lokalnom nivou i naravno činjenicu da oni najbolje znaju šta im je potrebno na lokalnom nivou. Sa ove strane se donose rešenja koja kažu – vi ne razumete dovoljno dobro šta su vaše potrebe, nego ćemo mi iz Ministarstva donositi tu vrstu odluka. Zbog toga je važno na takav način odlučivati i usvojiti ovaj amandman. Mislim da je suvišan.
(Srđan Nogo, s mesta: Po amandmanu.)

I u ovom članu vidimo, naravno, nedovoljno učešće ljudi sa lokalnog nivoa, jer mislim da sam i na početku rekao, da je razlog za ovakva rešenja naveden, a to je nedovoljno efikasno upravljanje javno komunalnim sistemima, posebno na lokalnom nivou.
Mislim da je ključno rešenje upravo u uspostavljanju efikasnog menadžmenta u tim javnim, komunalnim sistemima. Bilo je pet godina. Upodobljene su lokalne samouprave, gradovi, sa centralnom vlasti, nije bilo prepreka u odnosima centralnih i lokalnih vlasti, i mislim da je dovoljno godina odgovornosti da se učini efikasnim svaki javni komunalni sistem na lokalnom nivou.
To znači, bez obzira na to, da jeste više od 95% lokalnih samouprava u Srbiji, upravo sa vladajućom koalicijom, koja i ovde ima većinu u Republičkoj skupštini, da je važno tim ljudima ukazati i poverenje i poštovanje, jer oni najbolje znaju šta su njihove potrebe. Oni moraju da budu uključeni u svaku vrstu rešenja, na više načina, ne samo tako što će razmišljati samo o sopstvenim gradovima.
Veliki broj komunalnih izazova se rešava ne samo u jednom gradu ili opštini, nego će se efikasnije rešiti ukoliko se više gradova uključi oko zajedničkog cilja. Recimo, tretman čvrstog otpada, zajedničke komunalne deponije su važne za više gradova u okolini. Kada pričamo o Nišu, za Niš je važnije da tretman otpadnih voda uradi Pirot, da bi Nišava došla čista do Niša, ali Niš, naravno ima svoju odgovornost da bi se čista Nišava ulila u Južnu Moravu.
Tako da je potrebno investirati i u tu saradnju na način koji će biti i budući uvod u jedan prirodni tok regionalizacije, a posebno prirodne regionalizacije kod tih ključnih tema.