Gospodine predsedniče, dame i gospodo poslanici, nalazimo se zaista u izuzetno delikatnoj situaciji. Odavno ili tačnije rečeno nikada nismo bili ni u približnoj situaciji, ni kao država, ni kao narod, ni kao ljudi, ni mi kao poslanici. Niti ja, koji sam ovde pet godina u ovom domu, niti oni koji su nešto više od godinu dana, ni oni koji su duže od mene ovde, nisu bili u delikatnijoj situaciji.
Zašto vam to govorim? Zato jer su poslanici iz poslaničke grupe kojoj pripadam od početka ove krize birali svaku reč koju će izgovoriti, razmišljali o njoj, znali da se svaka od njih meri, svaka vrednuje, da svaka nosi svoj plus ili svoj minus, ali zato smeta što je poneka danas bila neodmerena.
Zato vas molim da ovi poslanici koji iza mene govore vode računa o tome, a da ovi zaključci, koji će doći od Vlade, budu sa odmerenim rečima.
Situacija koja nam se namaće, koja nam stoji ispred, traži od nas da se ponašamo na sledeći način: Prvo, odgovorno. Šta to znači i da li smo se tako ponašali? Kažimo da jesmo. Zaista jesmo. Čuli smo, znamo, dvadesetak puta je delegacija Vlade Republike Srbije pokušavala da razgovara sa drugom stranom. Nažalost, nije bilo prave saradnje i pravog sastanka. Šta nam smeta da se i dalje ponašamo odgovorno? Ništa. Ako neko kaže to je to što taj sastanak nije u Srbiji već u Parizu, a ja kažem, to ništa ne znači ako tamo budu pravi ljudi. Nema tog pitanja, nema te stvari koja se na isti način ne može argumentovano odbraniti bilo gde u svetu kao i u Srbiji. A, ako ne odemo, onda ćemo zaista reći onima koji nas ne vole, da smo ciljano išli i na one prethodne sastanke, da to nismo činili sa dobrom voljom da problem rešimo, a što, naravno, nije tačno. Dakle, odlučimo odgovorno i pošaljimo našu delegaciju u Pariz.
Drugo, moramo se ponašati hrabro. Šta to znači? To ne znači hrabro reći "ne" Parizu zbog nekih stvari koje nam se ne sviđaju u predlogu, koje zaista postoje. To znači razmišljati malo drugačije.
Pitati se ko smo mi, ko smo mi kao narod? Odgovor će se naći, mi smo narod koji u svojoj duši, u svom srcu ima Kosovo. Mi smo poslanici koji u svojoj duši i na svom srcu imaju Srbiju i imaju svoj narod. Dakle, tako moramo stvari posmatrati. Moramo se kao poslanici, koji su izabrani i došli ovde, pitati šta misle oni čiji smo predstavnici ovde. Ja odgovorno mogu da kažem da ogromna većina njih misli da moramo otići u Pariz.
Najzad, moramo se pitati pojedinačno, ja kao Verko Stevanović, šta misli Šumadija, šta misli Kragujevac, šta misle ti ljudi? Moramo se setiti da u tom Kragujevcu, pored nas koji smo duže u njemu, preko polovine stanovništva ili oko polovine stanovništva je u zadnjih 40 godina došlo sa Kosova. Slično je u Aranđelovcu, slično je u Kraljevu, slično je u Smederevu. Oni se sećaju i misle na svoje grobove, na svoje dedove, na svoje očeve, a mi svi zajedno na svoje svetinje, na svoju duhovnost. Dakle, ako tako razmišljamo, moramo hrabro odlučiti da odemo u Pariz.
Treće, moramo se razumno, racionalno i mudro ponašati. Šta to znači? Moramo razumno pogledati činjenice koje su pred nama.
Prava je činjenica da imamo predlog kontakt grupe, zaista ga imamo, on je tu.
Druga je činjenica da je sastanak u Parizu.
Treća je činjenica da se u tom predloženom dokumentu ni iz jedne reči ne vidi ni velika Albanija, ni republika Kosovo, ni samostalno Kosovo.
Četvrto je činjenica da 85% stvari odgovara nama, da se mogu prihvatiti.
Sledeća je činjenica da je ovo zadnja ponuda u nizu ponuda koje imamo, da je možda zadnja zaista i da više neće biti ponuda, a možda, ako ih i bude, biće lošije od ove, jer to moramo imati kao iskustvo i iz iskustva sa Hrvatskom i Bosnom. Dakle, nesumnjivo je da su sve činjenice na našoj strani. To su, dakle, neke činjenice koje moramo imati u vidu i moramo razumno, mudro, odgovorno i hrabro otići u Pariz.
Ako to učinimo, a to moramo učiniti, učinićemo prvi korak ka rešenju krize na Kosovu i u našoj zemlji. To je prvi korak, vrlo značajan korak, možda i zadnji korak, ali ako njega učinimo, u šta ne sumnjam, onda ćemo moći da učinimo i drugi korak, koji je takođe vrlo bitan, vrlo važan, a tim drugim korakom ćemo se odlučiti i odrediti delegaciju, grupu ljudi koja će ići na pregovore u Pariz. I to je jedno delikatno pitanje.
Moramo izabrati najodgovornije, najumnije, najškolovanije, najtolerantnije ljude i najpametnije ljude koje imamo, a imamo ih. Svi znamo da ih imamo. Ne sme u delegacuju da uđe ni jedan član koji nema sve ove elemente koje sam nabrojao. Ne sme, jer može sa jednom reči da utiče na tok procesa svega ovoga što sledi. Dakle, tako, po mom mišljenju i po mišljenju svih nas, mora da se dogodi.
Ako taj drugi korak radimo racionalno, mudro, ako se ne ponašamo stranački, jer danas i u budućem vremenu stranaka ne sme biti, ucena ne sme biti, onda ćemo napraviti pravilno drugi korak. Ako, dakle, i to učinimo na pravi način, u šta ne sumnjam, onda nam sleduje treći korak, dakle odlazak tih ljudi, najboljih među nama, u Pariz i pokušaj, a nadam se i uspehu, da se još za neki procenat popravi ovaj predlog plana koji smo dobili.
Ako se tu uspe, u šta ne sumnjam, ako pravi ljudi budu otišli tamo, predlog će za nas biti prihvatljiv. Dakle, dame i gospodo poslanici, ubeđen sam da ćemo jednoglasno glasati za odlazak naše delegacije u Pariz. Sve drugo bilo bi pogubno i za narod i za državu. To drugo, verujte mi, ne mogu ni da zamislim.
Hvala.