Hvala, potpredsedniče.

Dame i gospodo, ovaj zakon sam po sebi nema ništa što je sporno. Dakle, mi imamo jedan ozbiljan problem koji je nastao usled toga što su loše planirane aktivnosti koje su posledica usvajanja nekih ranijih propisa.

Nije to prvi put da se dešava u Srbiji da donesemo zakon i da posle nismo u stanju da ga implementiramo, jer smo prevideli kakav je kapacitet institucija, jer ljudi nisu dovoljno informisani i, sve u svemu, da zakon koji je suštinski sasvim u redu, a to je da imamo odgovarajuće isprave vezano za svako oružje, ne može da se implementira na pravi način, dovodi ljude koji trebaju, koji su predmet interesovanja tog zakona u dosta težak položaj, napreže kapacitete institucija.

Produženje roka nije sporno. Ali, ono što treba da bude pouka je poboljšanje planiranja kod izrade zakona. Nekada je bolje biti konzervativan, nekada je bolje biti skeptik, nekada je bolje potceniti moć državnih organa, zainteresovanost građana i sve ostale stvari, pa ostaviti više vremena i onda ne doći u situaciju da se amandmanski, odnosno izmenama zakona u ovom slučaju, neke stvari menjaju naknadno. U redu je što se to menja, u redu je što se daju još dve godine, a naša je preporuka, pouka, kako god hoćete, da se u budućnosti što bolje planiraju rokovi koji se tiču implementacije zakona, akcionih planova i sličnih stvari. Dakle, sam zakon po sebi nije sporan i to ćemo se verovatno svi saglasiti.

Kako je ovo rasprava u načelu, neću uzimati celo vreme, jer jednostavno nema nešto oko čega bi se posebno lomila koplja. Ja bih istakao neke stvari koje jesu bitne za raspravu u načelu, a to je da smo mi zemlja koja je visoko naoružana, i to svi znamo. Ne samo Srbija, mnoge zemlje na Balkanu imaju veliku količinu oružja po glavi stanovnika i veliki deo tog oružja nije prijavljen.

Ono što je pitanje - kako zakonima da stimulišemo ljude da prijavljuju oružje i da imamo jednu preciznu evidenciju oružja u Srbiji? Da li je možda pravi put da se nameću visoke takse na držanje oružja ili je bolje ljude stimulisati da oružje prijave, u nekom roku koji je razuman, a istovremeno da posle toga postoji nulta tolerancija na neprijavljeno oružje? Mislim da bi to bio jedan jako dobar put.

Takođe, treba da se odlučimo kako posmatramo oružje u jednom društvu. Sa naše tačke gledišta, mi smatramo da oružje jeste garant sigurnosti, a pogotovo u oblastima Srbije gde ljudi jednostavno nisu u stanju da odbrane svoju imovinu, svoju porodicu, svoj posed, jer se nalaze u udaljenim krajevima zemlje, od eventualnih napadača.

Dakle, pitanje je da li oružje posmatramo kao nešto što je pretnja sigurnosti ili kao nešto što je garant sigurnosti pojedinaca? Naravno, pod svim pretpostavkama koje nisu sporne, da se oružje i oružani list ne može izdati nekome ko ima psihičke probleme ili istoriju kriminalnih radnji. To nije uopšte sporno.

Još jedna od stvari je tretman koji sada postoji, a on je prilično neujednačen i mislim da je posledica nekih starijih shvatanja koje vežu svoje korene za 1945, 1946. godinu itd, kada u stvari građani kao takvi nisu postojali, a individualnost i privatna imovina je bila nešto što je nepoželjno. Mi sa ovom situacijom imamo nešto što je jedna tužna činjenica, a to je da su u prednosti oni koji imaju neprijavljeno oružje u odnosu na one koji ga uopšte nemaju, a mnogi ga nemaju zbog toga što je to prilično oporezovano.

Takođe, još jedna od stvari koju bih istakao je tretman samoodbrane u srpskom krivičnom zakonodavstvu, a naročito u procesima koji se tiču korišćenja prava na nužnu samoodbranu, gde su kod nas ljudi koji u nužnoj samoodbrani povrede napadače ili im oduzmu život jednostavno su žrtve progona koji traje godinama i godinama, iako skoro ništa nema sporno. Dakle, umesto da onaj koji tuži treba da dokaže da je neko prekoračio nužnu samoodbranu, kod nas je proces izvrnut naopačke, pa istinski heroji našeg društva, zaštitnici porodice, zaštitnici svoje imovine, zaštitnici poretka, bivaju progonjeni četiri ili pet godina. Ja neću pominjati konkretne slučajeve jer, bogu hvala, neki ljudi su posle pet godina, umesto da dobiju medalju, umesto da dobiju od države psihičku pomoć, mogućnost da se oporave od strašnog šoka, su bili pet godina progonjeni od države.

Dakle, ako ćemo već diskutovati o oružju, biće jako dobro da ponovo razmotrimo kakav je tretman samoodbrane u Srbiji i zašto je kod nas vrlo često de fakto društveno nepoželjno ponašanje da neko oružjem brani svoj posed od nekoga ko nepozvan i naoružan uđe na isti.

Konačno, još jedna stvar. Mislimo da je pitanje jako bitno zbog lovstva. Lovački turizam je bitna grana u Srbiji. Takođe, kako vreme prolazi, lovci u Srbiji će imati značajnu ulogu, kako u smislu zaštite poljoprivrede i imovine i svega ostalog od invanzivnih vrsta kao što su, na primer, šakali, jedino lovci mogu da taj problem rešavaju, tako i od novih problema koji će se javiti u budućnosti. Nisu to problemi, ali i Srbija će proći kroz jednu demografsku tranziciju koja će dovesti do toga da se površine koje su de fakto lovne površine nenastanjene ljudima u Srbiji povećaju, što nužno dovodi do toga da se uvećava i količina divljači koja će morati biti odstreljivana. Sa te strane, zakoni trebaju da prepoznaju značaj lovaca u Srbiji i značaj njihove uloge u društvu, a takođe i potencijale lovnog turizma.

Mi nećemo više trošiti vreme. Jednostavno, zakon je prilično jasan i nemamo zaista ništa protiv dve nove godine, da se zakon u potpunosti i pravilno implementira.

Hvala. (Isključen mikrofon).
(Narodni poslanici dobacuju.)
Mogu ja i glasnije nije nikakav problem.

Dakle, ovo je jedan zakon koji u suštini se bavi više pravdom nego vladavinom prava. S te strane možemo reći da smo u nemogućnosti da brzo izgradimo vladavinu prava u Srbiji, što inače i nije nešto što je realno očekivati da se desi preko noći, jer i druge zemlje su vladavinu prava i nezavisne institucije jako dugo gradile. Pitanje je u stvari koliko smo mi stigli u tom procesu.

Ovaj zakon u suštini služi da nam premosti neke stvari koje uobičajene institucije, uobičajeni krivični postupak i druge institucije sistema jednostavno nisu uspele da urade iz mnogo razloga. Ti razlozi su vrlo često bili prilično objektivni, pošto je Srbija prošla kroz jednu veliku promenu sistema i iskustva drugih zemalja nas uči da nikada ta promena sistema nije bila lišena zloupotreba koje su se dešavale u tim periodima i velikih nepravdi koje su na neki način uništavale koheziju jednog društva.

Tako da je moje pitanje, ako smo se već odlučili na ovakav zakon protiv koga poslanička grupa Stranke moderne Srbije nema ništa protiv, zakon nije predugačak, prilično jednostavan u svojoj materiji, zašto smo čekali 2020. godinu? Ono što je dobro je da se zakon donosi na kraju mandata jedne većine, jer u tom slučaju, pošto se ne zna ko će biti naredna većina, taj zakon se može odnositi na svakoga. S te strane može se reći da nije u svojoj esenciji politički motivisan. Ali ono što će ostati kao jedan kamen u cipeli je zašto smo čekali da donesemo ovaj zakon do 2020. godine?

U osnovi smo priznali da više ne volimo ishode sistema koji ne funkcioniše u potpunosti kako treba, nego što smo uspeli da taj sistem postavimo da funkcioniše u svakom svom segmentu. Jednostavno, ovaj zakon daje odgovor na jedno tipično pitanje koje kaže da se pravda obično i žarko želi, ali ko traži pravdu najverovatnije će je tražiti jako dugo. Ovaj zakon pokušava da taj put traženja pravde koja je bitna za koheziju jednog društva koliko god je mi posmatrali različito učinimo bržim i izvesnijim.

Međutim, ono što bih istakao je da nema zamena za institucije kao što su sudstvo, za dobar krivičan zakon, za ljude koji su lišeni pritisaka svake vrste i koji su u stanju da rade svoj posao. U suštini, nema zamena za institucije koje tvore vladavinu prava ili ti koji tvore jednakost svih ljudi u jednoj zemlji pred zakonom.

Logično je imate velika očekivanja od ovakvog zakona i ona se dosta često podgrevaju u javnosti. Međutim, ono što će verovatno biti razočaravajuće baš za one koji kažu da jako žele pravdu, a nisu svesni koliko je pravda, barem ona nebeska velika pravda vrlo često daleka, i da su najveće zloupotrebe u Srbiji urađene po zakonu, odnosno da su mnoge od zloupotreba koje su se desile u Srbiji u ovom momentu teško dokazive u sadašnjem sudskom sistemu.

Iako se ovde svi slažemo da je na primer tunelovanje ili ti probijanje pravnog lica kada vi koristite društvo sa ograničenom odgovornošću kao da je to vaša privatna imovina i da niste u odnosima sa poveriocima i svim ostalim, radnja koja jeste krivično delo, iskustvo prakse naših sudova nam je dokazivalo iznova i iznova da se tunelovanje gotovo nikada nije dokazalo ili da su ti procesi trajali jako dugo, a da su ishodi na kraju bili razočaravajući za one koji su mislili da su dokazali takve stvari.

U ovih 20 godina promene sistema, koji se jako dugo menjao u Srbiji i nije se dovoljno promenio da bismo rekli da je Srbija postala jedna prava zapadna zemlja u kojoj postoji nesporna vladavina prava i nezavisne institucije, imali smo mnogobrojne slučajeve gde se sticalo na način koji je krajnje čudan i čije posledice ne samo da se ogledaju u tome da je neko stekao, nego da je svima nama ostalima ostavio troškove takvog sticanja.

Imali smo mnogobrojne slučajeve da su uništava pravna lica u Srbiji tako što su kupovana iz pozajmljenog kapitala, a taj pozajmljeni kapital su davale banke koje nisu imale ama baš nikakve želje da im se te pare vrate, pa kada onda sa tuđim parama koje ne morate vratiti kupite neku firmu nemate nikakav problem da nakon nekog vremena tu firmu gurnete u dugove, izvučete pare iz te firme i te pare da postanu vaše privatne pare. Toga je u Srbiji bilo toliko i toliko je štete napravljeno upravo takvim ponašanjem da je jako teško izvesti konačnu računicu.

Međutim, ono što je najverovatnije problem sa ovim zakonom je da će upravo najveći igrači koji su radili takve stvari ostati izvan domašaja tog zakona jer što ste radili u stvari veća nepočinstva, što ste više firmi upropastili, što ste više banaka gurnuli u propast koje mi sada kao građani Srbije tu propast plaćamo iz budžeta ili plaćamo kroz nove emisije obveznica Srbije iznova i iznova, problem je što najverovatnije tu nećemo videti pravdu iz prostog razloga što je u većini slučajeva ovo rađeno pod dobrim pokrićem zakona i što su radili ljudi, a tu ću se vratiti na jednu drugu stvar.

Kada uzimate 100 miliona ili 200 miliona, to boli ljude u Srbiji, ne boli ih što je neko uzeo 10 ili 20 hiljada, i to jesu najveći problemi koji postoje u Srbiji, vi onda imate i mogućnost da sebe zaštite u pravnim postupcima, da napravite najbolje šeme za izbegavanje poreza koristeći kako srpske propise, tako i mogućnost saradnje sa poreskim oblastima koje uopšte ne žele sarađivati sa Srbijom, znači ofšor zona određenih, iako nema ništa nelegalno u poslovanju sa istima, ali ima aktivnosti koje su jako blizu nelegalnih i da će konačno suma sumarum biti i sa ovim zakonom jako teško dokazati upravo najveća kriminalna dela koja su se desila u Srbiji.

Moja skepsa je dosta duboka i mislim da će u stvari tu ključno pitanje biti ne da li se prošlost može ispraviti, da li se mora platiti cena za nešto što drugi popiju u kafani, nego je pitanje da li danas možemo postaviti sistem i da li ovaj zakon stvara ono što je esencija odbrane zemlje od krivičnih dela, a to je da dobit od kriminala nije lako dostupna, da je rizik činjenja krivičnog dela veliki, a da su institucije sposobne da ta dela procesuiraju.

Tu ću se opet vratiti na ono što sam već rekao. Mislim da je esencijalno bitno da ljudi koji budu radili u poreskoj ovaj posao budu obučeni, izuzetno obučeni, da imaju podršku pravnu, pošto ako ulaze u procese neće ulaziti sa ljudima koji su naivni i koji neće imati dobru pravnu podršku, vrlo kvalitetnu, da budu adekvatno plaćeni jer pre ili kasnije ljudima koji rade rizične poslove, za osrednje pare, to dosadi da rade jer vide da su neke druge odluke bolje. Opet, imajući u vidu da je nerealno očekivati da nekoga platite 10.000 evra da radi taj posao jer bi se onda digla kuka i motika, između ostalog, zašto se to dešava, onda je pitanje da ljudi koji se bave tim postupku prvi vide da taj postupak ima smisla, odnosno da dolazi do procesuiranja.

U vreme baš dok je iz vaše nadležnosti ministre, u MUP nije bilo naročito dobrih plata, sada je drugačije i dok nije bilo dobre opremljenosti, ljudi su govorili da plate jesu male, ali ono što ih je nerviralo to je da njihov rad na kraju padne u svakom pogledu i onda ne samo da su radili za malo, nego su se pre nekih pet, šest godina donekle osećali kao da to uopšte nema smisla i da u Srbiji nepravda pobeđuje, gotovo konstantno.

Stoga ako mi želimo ovakvim zakonom da instant u određenim godinama postignemo što ne možemo kroz redovne pravne forme, esencijalno je da oni koji stave svoje vreme, a ja bih rekao verovatno i svoju bezbednost u pitanje imaju osećaj da to ima smisla.

Ono što je dugoročno bitno za Srbiju nije donošenje leks specijalisa koji se bave utvrđivanjem da je neko stekao bogami poveliku imovinu, a da to ne zna da objasni. To je posledica. Vrlo je nenormalno da ako imate prosečnu srpsku porodicu i da kažemo da su to tri i po osobe, ajde da kažemo da je jedno dete, vrlo često i punoletno. Vrlo je teško očekivati da imate porodicu koja ne zna kako je stekla 450.000 evra, što je granica za gonjenje, pošto se najčešće ono što se stekne krivičnim delom rasporedi i na porodicu i na rodbinu, a u novije vreme i na ljude koji nisu rodbinski povezani, da bi sakrili tragovi.

Dakle, nije uopšte sporno da to treba da se istraži. Međutim, ono što jeste pitanje kako smo došli u poziciju da se to uopšte može desiti u Srbiji? I ono što jeste činjenica kažem vladavinu prava niko nije izgradio za dve, za pet, za deset godina. Ali, ono što jeste poenta je da pored ovog zakona mi moramo imati stalan rad na unapređenju institucija. Jer, samo ako imamo sve institucije unapređene, nezavisne, pod vladavinom prava mi možemo imati ono što je ključ, a to je da se kriminal ne isplati ili da se isplati onima koji su baš skloni riziku, pa žele to da prihvate. Većina ljudi nije. Problem je kada se takvim aktivnostima počnu baviti oni koji se nikada ne bi bavili, jer vide da i drugi lepo prolaze. I tu je suština.

Da bismo napravili institucije moramo znati kako se institucije prave. Možemo mi doneti ovaj zakon, ali ako ne reformišemo sudstvo, bojim se da će tu biti klimavo i da ćemo više raditi po leks specijalisu koji može da obuhvati neke, nego što ćemo raditi po onome što je standardna praksa u svetu. Ne očekujem ja, niti bilo ko u Srbiji da imamo sudstvo kao u Švedskoj za dve ili pet godina, ali očekujemo da se konačno počne raditi na tome da se u mnogome umanje efekti jedne užasne reforme sudstva koja se desila. To je nešto što se mora načeti, jer bez toga, bojim se, da bi mnoge stvari mogle da tapkaju u mestu. Uz puno uvažavanje, da kakvi smo mi ovde Skandinavci, takav će nam i sudija biti pre Mile nego Knut i sutkinja će biti pre Milica nego što će biti npr. Skarlet. To je potpuno jasno.

Takođe, ono što je bitno reći kod izgradnje institucija jeste da pokažemo da u zakonima i kod primene ovog zakona i svakog drugog, ne postoji onaj momenat kada se ljudi plaše da primene ono što je u njihovoj nadležnosti, a to je mnogo često kod nas slučaj i to je nešto što nas sputava da razvijemo nezavisne institucije, funkcionalne institucije, institucije pod vladavinom prava, a vladavina prava i nezavisne institucije jednoj zemlji u ekonomskom razvoju, u jednoj elementarnoj pravdi i stvaranju osećaja ugodnosti, vrede više nego mnoge stvari koje mi ističemo u prvi plan i preduslov i da bi Srbija postala zemlja inovacija, Srbija postala zemlja brzog rasta, Srbija zemlja u koju žele ljudi da se vrate, Srbija u kojoj ljudi žele da ostaju.

Opet ću ponoviti, to nije lak proces, ali ono što je neophodno raditi je raditi svakog dana iznova i iznova, koliko god bilo dosadno i koliko god se nekako osećali u Srbiji frustrirano zbog toga, a dobijali smo neke izveštaje gde je bilo pitanja šta više da uradimo i to je tačno.

Šta bih još istakao? Srbija je jedna zemlja u kojoj se vrlo rado voli voditi politika poluistinama i neistinama, mnoge su političke karijere građene na potpunim neistinama i lažima i to se i danas radi. Eklatantni primeri su ludačke poruke koje si tuču npr. migranata. Imali smo kasnije i priče oko vakcinacija, imali smo priče i kada je reč o nelegalnoj gradnji i slično. Ako se ovaj zakon ne objasni građanima Srbije vrlo jasno, a to je da i uz najbolju volju i da imate najbolje ljude ovog sveta koji ga primenjuju, a mi smo svi obični ljudi, počevši od ovog parlamenta, preko izvršne i sudske vlasti, ono što ljudi u Srbiji osećaju kao kolosalnu nepravdu neće se ispraviti onoliko koliko oni misle da hoće, koliko god to bolo oči. Bitno je da ne bismo u nekom momentu u budućnosti rekli – pa, ovo je ništa, jer ovo ne mora biti ništa. Ovo može biti nešto, jedno solidno nešto.

Takođe, druga stvar koju treba objasniti je da ovaj zakon, pošto prvo očekivanje će biti da služi u tipičnoj srpskoj političkoj igri ja ću te tajkunom, ti ćeš me tajkunom i lopovom, ali on ne služi za to. Ovaj zakon je za sve građane da se objasni da poenta ovog zakona nije da neko ko je stekao radeći na crno, neku nekretninu od 10 ili 20 hiljada evra na periferiji malog grada, da ta osoba treba da strepi. Ta osoba, kakvih je mnogo u Srbiji, usled toga što smo živeli u jednom neizgrađenom društvu koje se ni do dana danas nije u potpunosti izgradilo, nije predmet ovog zakona, a vrlo je lako praviti kampanje političke koje bi bile identične npr. kampanji koja se sada vodi protiv migranata, koji su nikakva opasnost za Srbiju, a koji su postala vrlo dominantna tema kampanja. Jednako tako možete voditi kampanju i reći da je poenta ovog zakona da nekome otimate 10 hiljada evra imovine, koju je stekao radeći na crno. Jednostavno, to nije slučaj i stoga je isto potrebno pažljivo objasniti zašto je na 150 hiljada povučena granica, a povučena je zato što imamo pravni kontinuitet i jedan zakon, recimo iz 2003. godine, koji je potpisao da se sva imovina preko 200 hiljada, a ona ispod ne mora. Tako da je postavljanje na 150 hiljada prilično, kako bih rekao jedna razumna visina.

Iznad svega, ponoviću kao zaključak, nemamo ništa protiv ovog zakona, ne mislimo da će epohalno doneti pravdi, mislimo da će pomoći tome što nismo izgradili vladavinu prava kakva postoje i u zapadnim zemljama, što nismo dovoljno reformisali sudstvo, što je to proces koji traje, da ćemo na taj način uspeti da premostimo neke stvari, da odvratimo neke ljude od kriminala, da možda kaznimo one koji se bave kriminalom. Verujem da će se mnogi koji su se oprezno upuštali u dela koja su na granici kriminala, proći, ne ispod rada, nego nećete ih moći procesuirati, ali isto verujemo da neće baš svako kome padne na pamet, moći da uzima i zloupotrebljava bilo državni položaj, bilo da do novca dolazi na druge nelegalne načine i to je dobra stvar. Jer, ne valja ako baš kršenje zakona postane masovna igra i sa te strane, ovaj zakon to sprečava i to je dobra stvar.

Međutim, za kraj, još jedanput ću ponoviti, ne postoji zamena za predanu, svakodnevnu, tešku, dosadnu, užasavajuću frustraciju, frustrirajuću izgradnju vladavine prava. Ne postoji skoro ništa što je bolji autput države, vladavina prava, nezavisno sudstvo, nezavisne institucije. To je ono što pokreće društvo i to je ono što razlikuje Srbiju koja raste u boljim godinama 4% ili 5% koristeći mnoge prečice koje se sada koriste od Srbije koja bi rasla 6% ili 7% bez prečica.

Put je težak, ponoviću, put je dosadan, na tom putu nema atraktivnih medijskih stvari, a da biste se bavili politikom morate biti reizabrani, ko god da je, ili morate biti izabrani, a niste bili, to je isto istina, ali zato zamene nema.

Poslanička grupa Stranke moderne Srbije, kažem još jedanput, nema ništa protiv ovog zakona, ali ističe da on može biti pomoć, da on može biti dodatak, ali ne može biti zamena za ovaj dugački, dosadni proces koji na kraju daje dugoročno održive i najbolje plodove, a ja ću, kao papagaj, ponoviti u ovoj Narodnoj skupštini stoti put, to se zove vladavina prava, to se zovu nezavisne institucije. Hvala vam na pažnji.

U stvari, to je više dopuna i jedno upozorenje, hajde tako da kažem, savet. Dakle, korupcija jeste zlo i to nije uopšte sporno, ali postoji tačno određeno tlo koje pogoduje razvoju korupcije. Kada se suočimo sa korupcijom u jednom društvu, uvek volimo da uzmemo sekiru, kosu i da se nadamo da ćemo jednom jakom akcijom u kojoj se upotrebljava legalna sila, naravno, u kojoj se zakon upotrebi i isuče, doći će do toga da se ta pojava spusti na jedan nivo koji je prihvatljiv. Korupcija se ne može iskoreniti. Ko god mislio da je tako, vara se.

Međutim, praksa kaže da se korupcija najbolje iskorenjuje tako što smanjimo broj tačaka gde korupcija može nastati. Najbolji način da se borimo protiv korupcije je upravo da imamo jednu dobru podelu posla između države i privatnog sektora. Državu koja radi one poslove gde je država nesumnjivo bolja i privatni sektor da radi ono u čemu je bolji i da saobraćaj pravni i ekonomski odnosi između privatnog sektora i države budu jednostavni i svakome očigledno razumljivi i vidljivi. Na taj način sečemo mesta gde korupcija može nastati i gde mogu nastati sve stvari koje podstiču ljude da se nezakonito ponašaju. Sama sila bez građana koji uviđaju dobru organizaciju države, koji uviđaju da se sa niskim porezima postiže mnogo toga, samo to može dovesti do jedne mentalne higijene u kojoj se koruptivne aktivnosti ne koriste i u kojoj se ne izbegavaju obaveze prema državi.

Hvala, potpredsedniče.

Dame i gospodo narodni poslanici, imamo set pet zanimljivih zakona koji se tiču ugovora koje potpisuje Republika Srbija, kojima se ona u četiri slučaja zadužuje i u jednom slučaju izdaje garanciju povodom zaduženja vezanog za jedan drugi zajam.

Takođe, imamo Zakon o popisu, koji nas neminovno čeka svake decenije tako i ove, kao i jednu manju izmenu zakona koji ste tiče tržišta kapitala.

Ako krenemo od tržišta kapitala, izmene deluju na prvi pogled prilično tehničke prirode, međutim, one otvaraju mogućnost da tržište kapitala koje je kod nas, baš kao i uopšte finansijsko tržište, i dalje prilično u jednom zamrlom stanju koje traje još od 2007. godine i potpunog kolapsa Beogradske berze, otvara se mogućnost da se taj proces produbljivanja tržišta, diversifikacija izvora finansiranja i uopšte boljeg menadžmenta javnog duga i uopšte javnih finansija, ali takođe i privatnih, radi na jedan način koji je bolji.

Tri se člana menjaju, izmene se odnose na to da se mogu pojaviti i neki drugi učesnici u poslovima koji za njih do sada nisu bili predviđeni i s te strane to je jedan pomak nabolje. Nije to kolosalni pomak, ali jeste pomak za koji poslanička grupa Stranke moderne Srbije ne može reći ništa loše. Naprotiv, to je sasvim u redu.

Ja bih malo više pažnje posvetio zajmovima, pošto kada pogledamo portfolio četiri zajma i jedne garancije, uz koju takođe ide jedan zajam koji je jasno naveden, kao i njegove karakteristike, iako je ovde reč o garanciji, barem kad je reč o IBRD, a postoji i različit stepen uspeha dobijanja dobrih uslova.

Dok možemo reći da je, recimo, kamatna stopa na zajmove IBRD sasvim bila pristojna, dok su kamatne stope na zajmove ABRD takođe bile izuzetno pristojne, kod Evropske banke za obnovu i razvoj smo se zadužili po kamatnoj stopi Euribor plus 1, marža, kod ABRD odnosno Međunarodne banke za obnovu i razvoj to je Euribor plus 0,5, ostavljene su nam i opcije u većini od tih zajmova da prelazimo i na drugačiji način obračuna, ako se ispostavi da je to dobra praksa.

Takođe, penali koji su predviđeni su takođe prilično razumni, a dobar javni menadžment neće dopustiti da dođe do penala. Pristup, kada je reč o ABRD, pristupna naknada je izuzetno mala, 0,25, kod IBRD to je 1%.

Rokovi su takođe solidne dužine, korespondiraju prilično sa nekim razumnim rokovima za slične projekte u svetu, to je 12 godina za zajmove koji se tiču projektnih aktivnosti koje pokriva ABRD, tri godine počeka, odnosno kada je reč o Evropskoj banci za obnovu i razvoj, rok je 15, sa počekom od četiri.

Međutim, iako smo u obrazloženju zakona imali i istorijat pregovora sa turskom "Zirat" bankom odnosno sa sindikatom koji tu postoji, bankarskim, interesantno je da smo ovde dobili 2,5% kao fiksnu kamatu, što je umnogome lošije nego što su kamate na sve ostale zajmove, da je pristupna naknada 2,5%, penali 0,75, manje-više to je u redu, tako da dolazimo do zaključka, iako bi ovaj kredit nekada bio fantastično prikazan, on u ovom momentu po svom kvalitetu, kada je reč o finansijama Republike Srbije, značajno odstupa u odnosu na kredite koje vučemo od evropskih i međunarodnih razvojnih organizacija.

Ono što bih ja želeo čuti nakon mog izlaganja od uvaženog ministra je - da li postoji u samoj prirodi projekta pogodnost u vidu cene izvođenja koju smo mi dobili od Turske kada smo ušli u taj aranžman, koja može nadomestiti relativno višu kamatu koju ćemo mi da platimo, jer 2,5% u odnosu na Euribor plus 0,5 marže, to je 1,5% na 200 miliona, to je tri miliona godišnje, a ako imamo jednake otplate to se nagomila na nekih 20 i kusur miliona tokom otplate kredita? Dakle, to je pitanje da li smo mogli bolje i da li smo baš morali da uzmemo od "Zirat" banke?

Još jednom ponavljam, pre tri ili četiri godine, ovo bi bio neverovatan uspeh od kamatne stope. Ali, vidimo da sada možemo bolje, pa je moje pitanje da li je moralo nužno da koristimo taj izvor finansiranja, što nije nemoguće, ali onda se otvara pitanje da li je turska ponuda bila konkurentnija u odnosu na neke moguće alternative da taj trošak finansiranja opravdamo?

Kada je reč o Razvojnoj banci Saveta Evrope, ja sam, kao što poslanička grupa Stranke moderne Srbije radi, dosta pažljivo pročitao taj ugovor. Oni imaju jedan pristup koji je više projektni u odnosu na ove druge razvojne banke, pomalo podseća na neke konkurse za neke projekte koji su mnogo više iz oblasti rada Saveta Evrope. Tu imamo određeni broj tranši kojima mi možemo vući sredstva.

Međutim, ja sam pažljivo gledao i nisam uspeo pronaći, osim, što se kaže, da možemo birati između fiksne i varijabilne stope, što je sasvim u redu i to je jedna velika pogodnost. Pristupna naknada je nepostojeća, nema penala, što su sve odlične stvari, da je 54 miliona. Meni je jedino ostalo nepoznato, ne inputiram ja ništa da se tu krije, pogotovo pošto Savetu Evrope možemo dati primedbe vezane za njegovo funkcionisanje u vezi cirkusanja sa nekim zemljama koje čas malo izlaze, čas malo se vraćaju, ali to nema veze s nama, ali ne možemo reći da su organizacija kojoj poštenje, kako da kažem, kvalitet u radu nije u prvom planu. Međutim, moje pitanje je - a koja je kamatna stopa po kojoj mi možemo vući svaku od tranši? Odnosno, ako nije u ugovoru, a pozivamo se na neku repernu kamatnu stopu, gde se ona može pronaći, pošto čak i oni koji su tumačili ugovor u obrazloženju su se jako potrudili, ali kamatnu stopu nigde nisu stavili kao jedan od ključnih elemenata ugovora koji mi potpisujemo?

Dakle, to je jedno pitanje. Poznajući Savet Evrope, ubeđen sam da će ta kamatna stopa biti najniža moguća. Međutim, da bismo mogli razumno raspraviti vezano za javne finansije i da se ne bi kasnije iznenađivali kada se bude vukla svaka od tranši za neobično značajan projekat rekonstrukcije bolnice u Tiršovoj, pitanje je po kojoj kamatnoj stopi ćemo mi vući sredstva?

Kada je reč o samoj nameni ovih pet međunarodnih ugovora, kada je reč o garanciji na 100 miliona evra, činjenica je da bi samo lud čovek bez državne garancije i dalje dao "Železnicama Srbije" 100 miliona. To je realnost. Železnice su propadale skoro od kako sam se ja rodio, nekad brže, nekad sporije. Bilo je nekad bržih, nekad sporijih reformi, reći ću koleginice, nema problema, nekad nikakvih, nekad upropaštavanja.

Generalno, u ovom momentu imamo neke reforme koje se dešavaju „Železnici“, ali mislim da će proći još godina pre nego što oni budu sami mogli povući kredit za unapređenje njihovih osnovnih sredstava, a da bude dovoljno da one garantuju samo svojom vlastitom imovinom ili, još bolje, svojim dobrim bilansima. Jednostavno, situacija nije takva i neće ni biti. Ono što je bitno, jeste da se situacija poboljšava, ako je ikako moguće, i da ovih 100 miliona ne padnu, kao što je godinama bila tradicija, jednog lepog dana, odnosno malo u stvari ružnijeg dana, na konto javnih finansija Republike Srbije.

Takođe, kada je reč o ovim ostalim kreditima, mogu reći da je katastar jedna od oblasti za koju se može reći da i dalje prilično loše funkcioniše u Srbiji, da ima mnogo frustracija ljudi koji koriste katastar, da su mnogi govorili – sredite katastar i to vam je, kako da kažem, jedan srebrni metak za dobar rezultat na izborima i slično. Katastru sledi još mnogo posla i taj posao košta.

S te strane, Stranka moderne Srbije ne može ništa loše da kaže, zato što smo se naumili da imamo bolji menadžment zemljišnih knjiga i uopšte bolje upravljanje zemljištem, jer za uspešnu kapitalističku privredu privatna vlasnička prava moraju biti svetinja, a da bismo znali čija su privatna vlasnička prava moramo imati odgovarajuće registre u kojima ćemo znati ko su stvarni vlasnici, kakva opterećenja postoje nad nekretninama, kolike su te nekretnine, na kojoj zemlji, ko je vlasnik te zemlje, ko ima pravo korišćenja itd, i da taj sistem bude usklađen sa ostalim informacionim sistemima javne uprave. To je dug posao i verujem da ko god bude u narednom mandatu vodio Vladu Republike Srbije imaće lepo da se naradi kada je reč o upravljanju zemljištem i pravima koja iz toga proističu.

Takođe, kada je reč o zakonu koji se tiče izgradnje bolnice u Tiršovoj, kažem, osim te nepoznanice koja je meni ostala, nadam se da će biti razjašnjena, ne možemo ništa reći protiv toga.

Ono što je bruka Republike Srbije bila, bilo je da „Tiršova“ godinama bila primer nečega što ne funkcioniše, primer raspada države, primer siromaštva, primer nefunkcionalnog zdravstva.

U krajnjoj liniji, dobro je da sada imamo sasvim dovoljno sredstava, kako od strane Razvojne banke Saveta Evrope, tako i iz naših vlastitih sredstava da jednu ružnu epizodu, moram da kažem, nebrige ili nedovoljne brige skinemo sa dnevnog reda.

To je manje više to što bi bilo, pošto generalno tih, je li, pet zakona je prilično jasno, što stoji u ugovorima i većina tih ugovora su tipski.

Kada je reč o popisu stanovništva, da se na to vratim na kraju izlaganja, dobro je da statistiku usklađujemo sa EU. Mnogi pričaju kako ništa ne dobijamo od EU, a ispostavi se, recimo, da će taj posao EU finansirati sa 80%.

Šteta je što se oni ne hvale šta rade u Srbiji, za unapređenje naših međusobnih odnosa i ulazak Srbije u jednu veliku našu zajedničku otadžbinu, što će se desiti, ja se nadam, pre, a ne kasnije.

Dobro je, je li, što ćemo ovaj popis donekle izvesti, ali na drugačiji način, dakle, biće kombinovan, elektronsko papirni, i da ćemo u budućnosti preći na sistem registara koji će biti još bolji, kada je reč o tome da imamo, ne samo procene, nego i prilično tačne podatke o svim relevantnim statističkim indikatorima u svakom momentu. Jer, bez dobre statistike teško da ima dobrog planiranja bilo kog procesa u državi, planiranja institucija, planiranja razvoja i uopšte razvoja jedne zemlje.

Istakao bih da smo i ovaj put propustili neke stvari da uradimo u popisu, ali ja neću govoriti o teme, govoriće jedna moja koleginica koja će istaći da nisu popisane određene grupe u našem društvu, što bi u mnogome pomoglo da se njihov položaj popravi i da se uopšte vodi jedna bolja državna politika. Hvala vam na pažnji.

Uvaženi potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, danas imamo set zakona koji su suštinski fiskalna istorija Republike Srbije. To nam pokazuje nekoliko stvari. Prva stvar je da je godinama bilo nebitno podneti završni račun, pa smo tako doživeli da dobijemo u 2019. godini završni račun na primer za 2002. godinu, 2003 godinu, itd. itd. To je bila jedna jako loša praksa da država sama ne polaže račune o tome kako je realizovala ono što je budžetirano na početku godine.

Kao što svaki entitet poslovni u ovoj zemlji polaže račune za ono što je radio na kraju godine kroz obavezna dokumenta, tako je država kao najsuperiorniji entitet, koji postoji, treba svake godine da detaljno položi račune o tome kako je trošila novac, kako investirala novac, šta se dešavalo sa državnom imovinom i uopšte da pokaže da li je radila sa pažnjom dobrog domaćina, koliko god je to moguće, preneti prakse iz privrednog života u prakse kada je reč o upravljanju jednom državom.

Neki od ovih podataka je jednostavno pojeo najveći majstor koji se zove vreme. Kada je reč o vremenu, od vremena ne možete pobeći, oni koji su recimo pravili te budžete u prvim godinama ovog veka, mnogi od njih sada prave budžete na nekim mestima koja nisu dostupna ljudskom razumu, jer nisu više među nama, mnogi uživaju zaslužene penzije, a mnogi od tih ljudi su i zaboravili metodologije po kojima je budžet pravljen u to vreme. Stoga, verovatno i s naše strane postoji određena skepsa, da kada prođe toliko vremena, suštinski dobar deo informacione osnove je izgubljen kao i znanja o tome kakvi su tačno bili propisi pre 15,16 pa čak i pre sedam ili osam godina.

Takođe, i kada bismo videli stvari koje su loše, za mnoge jako loše stvari, nastupila je zastara i za mnoge stvari vi ne možete ispravljati bilo šta što je bilo loše, a još manje bi imalo smisla time se baviti. Jednostavno, neke stvari su desile i tu ispravki više nema.

Letimičan prolaz kroz ove završe dokumente nam govori još o nekim stvarima koje su bitne u životu i u postojanju svake zemlje, a to su stvari koje se tiču istorije fiskalne ekonomije jedne zemlje. To su stvari gde možete videti kako su se neke politike prelamale na budžete, mada većinu tih stvari biste mogli videti da da naporedo analizirate budžete. Ovde biste mogli naporedo pratiti kako su budžeti ispunjavani i videti mnoge delove naše ekonomske istorije, najiskrenije da govorim.

Dakle, suštinski za većinu od ovih završnih računa sam čin usvajanja biće čin povratka jednog legalizma u Srbiji, a to je ako država ima obavezu da nešto uradi nije zgoreg da država to i radi iz prostog razloga - ako država izbegava da uradi ono što jeste njena obaveza, teško je verovati da će građani biti neverovatno motivisani da rade neke stvari bez puke pretnje silom.

S druge strane, svi znamo da puka pretnja silom ne može biti dobar motivator, nego da je dobar motivator upravo ugledanje na one koji bi trebali postaviti primere kako se treba ponašati. Država koja godinama nije polagala račune je država koja je davala signal građanima da ni oni ne moraju baš svaki put poštovati zakon, položiti račune i raditi slične stvari.

Stoga je donošenje završnih računa pred Dom Narodne skupštine i njihovo sigurno usvajanje koje će se desiti, jer ja nisam dobio nijednu indiciju da neće biti tako, govori o tome da smo sa jednom lošom praksom završili.

Zašto toga nije bilo ranije možemo dugo raspravljati, ali u Srbiji imamo jedan problem da kada god je nešto u pitanju mi obožavamo da raspravljamo o tome šta je bilo ranije, ali ne na način da izvučemo baš neke preterano jake pouke, nego na način da u stvari probamo oblikovati neke procese u sadašnjosti tako što ćemo pokazati da su ovi ili oni izuzetno loši u svakom pogledu ili izuzetno dobri u svakom pogledu.

Ono što treba biti nauka kada je reč o posmatranju završih računa budžeta Republike Srbije za sve ove godine je da naučimo gde smo grešili, a grešaka je bilo, da naučimo gde smo pravili dobre odluke, a dobrih odluka je bilo. Jedna od najvećih zabluda koja postoji u Srbiji je govoriti da su bile apsolutno loše i apsolutno dobre godine, s tim što je naravno analizom kako budžeta, tako i završih računa i naravno rebalansa budžeta, koji su bili sastavni delovi svih budžeta u nekim periodima, moguće je videti šta nikako više ne bi trebalo da radimo, a koje dobre praksi bi trebalo ponavljati.

To je, kako da kažem, odlika jednog društva koje želi biti zrelo i koje želi na osnovu grešaka i dobrih poteza iz prošlosti praviti bolje budžetske projekcije u današnjosti i biti u stanju da planira duže od dve ili tri godine unapred, što nam nažalost izvršenja ovih budžeta pokazuju da vrlo često nije bio slučaj i da smo imali nekada zaista velikih promašaja, ali nekada i velikih i hrabrih poteza, ponavljam, u svim godinama ovih budžetskih zakona. Jednostavno, nije baš da smo imali, kako da kažem, mirnu vodu u poslednjih 17 godina, u stvari 16 koje su pokrivene ovim izveštajima.

Ono što bi zrelo društvo uradili i o čemu bih ja malo više govorio, neću iskoristiti celih 20 minuta, jer da uđete u detalje to je posao koji je prevelik i neće doneti neka, kako da kažem, znanja koja nisu poznata, a da biste analizirali tu veliku zbirku o izvršenju budžeta treba vam, kako da kažem, i mnogo analitičkog materijala i troškovi obrade tih podataka u suštini u velikom neće doneti tolike koristi.

Suština je da Srbija treba kada posmatramo ove budžete, odnosno dokumenta koja govore o izvršenju da bude zemlja koja je u stanju da gleda u budućnost, zemlja koja može na osnovu prošlosti da gleda u budućnosti i da ima jasnu viziju gde želi biti za pet, za 10, za 15 godina.

Ako smo sada u Skupštini doneli dokumenta koja nam govore o prethodnih 15 godina, bilo bi dobro da naše društvo i ovaj dom i izvršna vlast je u stanju da gleda malo dalje u budućnost i da o tome se vode žestoke rasprave argumentima, umesto stalnog vraćanja u prošlost iako, kažem u prošlosti možemo poentirati i loše stvari i dobre stvari.

Jednostavno, to je ono što bi možda mogla biti osnovna pouka ovih dokumenata i to ću ponoviti svaki put, a to je u kakvoj mi zemlji želimo živeti za pet, 10 i 15 godina, jer smo sada uveli horizont od 15 godina unazad u ovoj Skupštini.

Opet ću ponoviti – nema ništa loše u tome, loše što se godinama nisu podnosili izveštaji ovog tipa. To je pitanje gde želimo videti u svakom segmentu zemlju, a možemo baš na osnovu podataka izvršenja budžeta videti gde smo, je pogrešno videli u pojedinim godinama i videti, pogotovu ako posmatramo šta se dešava u našem okruženju, gde bismo mogli biti i koliko bi ova zemlja mogla biti bolja nego što je bila i mogla biti u godinama koje su bile iza nas.

Da li će naši prioriteti Srbije za 10, 15 godina biti prioriteti zemlje koja se zasniva na znanju informacionim tehnologijama, modernim načinima postavljanja finansijskog tržišta, fleksibilnom tržištu rada gde znanje dominira, maloj i efikasnoj državi koja je u stanju da isprati tokove koji postoje u svetskoj ekonomiji i uopšte u svetskim tokovima. Zemlja koja je u stanju da se nadmeće na svetskom, evropskom i regionalnom tržištu i koja nema problema da prihvati sve ishode takve borbe.

Dakle, neću dužiti, pogotovu trošiti 20 minuta, mada je trošiti izraz koji je jedan pežurativan prizvuk pa bih ga možda povukao, u svakom slučaju. Dakle, poenta cele ove rasprave je da u budućnosti trebamo mnogo detaljnije da raspravljamo o budžetima odnosno izveštajima budžeta za prošlu godinu, da ta rasprava treba biti u razumnom roku i da iz toga, iz te rasprave imamo analitičke materijale kada budemo odlučivali o budžetu, npr. za 2021. godinu, da nam izvršenje budžeta 2019. godine bude jedan dobar dodatni materijal za kvalitetnu raspravu.

Takođe, kao pouka broj dva, opet ću ponoviti – država ne treba da bude ta koja će kršiti svoje sopstvene obaveze i koja će to raditi iz godine u godinu. Jako je to loša pouka, jako je to loša stvar i takve stvari treba da postanu prošlost Srbije.

Konačno, kao pouka broj tri, koju bismo mi iznele je to da Srbija mora biti zemlja koja će biti definitivno okrenuta budućnosti a da prošlost kao takvu mi ispraviti ne možemo, ali ako smo iole pametni iz prošlosti možemo nešto naučiti.

Uvaženi potpredsedniče, dame i gospodo, poslanička grupa Stranke moderne Srbije je, kao i uvek, pažljivo analizirala pažljivo sve zakonske predloge, odnosno zakone koji se bave potvrđivanjem međunarodnih ugovora Republike Srbije i nekima ćemo posvetiti malo više pažnje, nekima malo manje.

U suštini ovi sporazumi, koji su predmet današnje rasprave, nemaju ništa što bi se moglo nazvati rđavim. Više pitanje je da li su neke stvari morale biti regulisane na takav način, odnosno kada je reč o sporazumima koji vode tome da se određene stvari finansiraju tako što se povećava ili smanjuje dug Republike Srbije. Takođe, moglo je biti rasprave o tome da li su neke infrastrukturni projekti prioritet ili ne.

Međutim, ovde imamo gotove sporazume i cela stvar je da vidimo šta mi iz njih dobijamo, kao Republika Srbija, da li smo nešto mogli uraditi bolje i da li u stvari ono što stoji iza tih sporazuma jeste ono što je najdublji interes građana Republike Srbije nezavisno od toga da li su ti građani ljudi koji su liberali, narodnjaci ili levičari po svojoj prirodi. Kada je reč o investicionim projektima, koriste se neobično slična merila kada se meri jednim investicionim aršinom šta je dobro, a šta je loše.

Krenuo bih od onoga što jeste nešto što je bilo dugo vremena kontraverzno u delu naše javnosti, pa smo uporedo sa idejama da Srbija treba da vrati suverenitet nad svojim određenim delovima u punom kapacitetu, imali ideje da treba na istom tom mestu podići zid i da nipošto ne treba dozvoliti da ljudi sa Kosova i Metohije lagano dolaze na teritoriju Republike Srbije. Naravno, reč je o Predlogu zakona o potvrđivanju Finansijskog ugovora za autoput E80, deonica Niš – Merdare, faza 1, od strane Evropske investicione banke.

Ako smo vrlo često, kada smo pravili neke investicije u Republici Srbiji, kada smo dobijali finansiranje, mogli da govorimo da li je to moglo biti jeftinije, da li smo koristili egzotične investitore koji ne brinu mnogo o nekim stvarima o kojima brinu neki investitori koji su poznatiji, odnosno finansijeri koji su poznatiji u svetu, kao što su evropske institucije, kao što je MMF, kao što je Svetska banka, kao što je IBRD, u ovom slučaju, kada je reč o kreditu za izgradnju deonice autoputa od Niša do administrativne granice sa Kosovom i Metohijom, možemo reći da smo prvi put dobili jedan solidan element poklona, a kada se posmatraju uslovi tog kredita.

To nam i govori da postoji interes relevantnog dela međunarodne zajednice da se jednostavno neke stvari, koje su bile loše u prošlosti, na neki način ispeglaju, tako što ćemo ulagati u infrastrukturu i zbližavati, kako građane Srbije sa Srbima na Kosmetu, tako i građane Srbije i Albance na Kosovu i Metohiji. Autoputevi jesu dobar način da se to uradi. Pojačana ekonomska saradnja jeste jedan od najboljih načina da se ljudi međusobno izmire ili da shvate da kroz trgovinu, da kroz investicije, da kroz slobodan protok ljudi, robe i kapitala možemo mnogo uraditi da ispeglamo neke loše stvari koje su se dešavale u prošlosti, kada je reč o odnosima Srba i Albanaca.

Godinama smo voleli da govorimo o tome kako je Srbija raskršće puteva, ali eto imali smo taj problem da nismo imali puteve. Godinama smo govorili kako treba da se integrišemo sa našim narodom ili sa nama bliskim narodima, ali ta integracija se nije dešavala kada posmatrate kako izgleda infrastruktura.

Iako govorimo da nam je Republika Srpska, kao deo Bosne i Hercegovine, najbliža od svih, mi nismo gradili puteve koji su mogli da tu blizinu učine stvarnom, niti smo se trudili da smanjimo mogućnosti da imamo barijere na graničnim prelazima i da te granice samo postoje na papiru, a da ih pošteni ljudi prelaze vrlo brzo, a pogotovo ljudi koji se bave biznisom, da robe, usluge, kapital idu najbrže moguće, bez nekih prepreka. Ako nismo u stanju da takve odnose imamo sa susedima, ne znam šta bismo uopšte tražili u EU.

Ista se stvar odnosi kada je reč o autoputu ka Kosovu i Metohiji. Jednostavno, puna su nam usta toga da imamo naš narod koji dole živi teško, a onda kada krenete do Prištine treba vam pet sati. Dakle, sada možete brže da stignete u Solun, nego da stignete u Prištinu. Putevi koji nas vode tamo nisu putevi sa kojima se možemo ponositi. Do Niša je u redu, a posle Niša taj put je loš. Da ne pričamo o onoj varijanti da idete od Kruševca, pa da se spuštate na Brus.

Dakle, ako hoćemo da povežemo i naš narod na Kosovu, ali, ponavljam, nama je bitno tržište celog Kosova, autoput može biti dragocen, autoput je i ekonomski instrument. Ono što je dobro u Srbiji, kao raskrsnici puteva, koja ima verovatno najveći broj zemalja sa kojima se graniči, odnosno jedne teritorije koja trenutno ima, koja je pod de jure našim suverenitetom, ali gde, nažalost, naš suverenitet visi na jednom koncu, nema ništa bolje… Kada gradimo puteve prema zemljama koje nas okružuju, mi u stvari gradimo puteve prema oblastima koje ga verovatno ne bi ni dobile. Da je samo u pitanju razvoj Toplice bila bi možda prevelika investicija, magistralni put sa tri trake bi bio dovoljan, a sada ćemo dobiti bolje. Isto i kada je reč o autoputu ka Bugarskoj, jer Pirot nikad ne bi dobio autoput da Srbija nije na međi i da se ne graniči sa toliko zemalja. Ista je stvar i sa Vranjem i sa mnogim delovima Republike Srbije.

Dobra je stvar da konačno krenemo i nastavimo da koristimo tu toliko puta ponavljanu priču da je Srbija u središtu puteva, da se svi interesi prelamaju, pa da vidimo da iz toga nešto izvučemo i da mudro radimo. Verovatno može i bolje od ovoga, verovatno se mogu ispeglati i bolji sporazumi. Dobar razvoj ekonomije bi samim time otklonio i mnoge skepse koje postoje oko obima saobraćaja danas za pet, za deset godina.

Dakle, kada je reč o izgradnji autoputeva, mi ne delimo autoputeve prema tome ka kojoj zemlji idu. Nemamo nikakve predrasude i mislimo da Srbija mora imati najbolje odnose sa svim susedima. Kada je reč o Kosovu i Metohiji, koje nije naš sused, nego je deo Republike Srbije, mislimo da trebamo da imamo sve uslove da tamo ostvarimo našu najveću moguću mekanu moć, pošto smo tvrdu moć, nažalost, izgubili njenim lošim korišćenjem u 90-tim godinama prošlog veka. Treba da koristimo mekanu moć, koliko god možemo, i da probamo da budemo Srbija koja je privlačna, a ne Srbija koja se trudi da bude Srbija sila, jer silu, nažalost, dovoljnu nemamo, a možda i na sreću, jer novi ratovi, pod znacima navoda, će se voditi pameću i ekonomijom.

Kada je reč o ostalim međunarodnim sporazumima, ja ću odmah krenuti ka ovome što je kod nas vrlo kontraverzno, a to je tačka 19. i širenje straha oko toga da će Srbija postati bazen za migrante, da će sve migrante da stave u Srbiju i da će oni od nas i od naše zemlje da naprave nešto jako ružno.

Nama ksenofobija tog tipa nikada nije bila svojstvena, čak i u vreme Hladnog rata bili smo zemlja široko otvorena da primi izbeglice iz Mađarske, na primer, kada je bilo teško vreme i kada je Mađarska bila napadnuta i bila žrtva agresije Sovjetskog saveza. Primili smo ih kao našu braću i tako treba da se odnosimo prema svima ostalima. Takođe, naravno, sasvim je logično da su Srbi, koji su bili nevoljnici 90-ih, primljeni u Srbiju na adekvatan način.

Ne postoji ni jedan razlog da budemo neljudi prema ljudima koji beže od rata, pogotovo prema ljudima koji apsolutno nikakve želje nemaju da se zadrže u Srbiji, jer nismo je napravili dovoljno dobrom da bi bilo ko zaista želeo da se zadrži u Srbiji pored svih zemalja EU, što ne znači da ne treba da radimo na tome da ta naša zemlja bude svakim danom sve bolja, a bolja će biti ako je razvijamo u razumu, a ne u ludilu.

Takođe treba da se trudimo, ako postoji neko ko bi se uklopio svojim profilom u Republiku Srbiju, da takve osobe zadržimo, jer nisu samo bežali ljudi koji nemaju kvalifikacije, ljudi koji su siromašni, nego su i imućni ljudi prelazili preko Srbije sa odličnim znanjima koji bi, možda, ako bi im bila pružena odgovarajuća podrška, i poželeli da ostanu. Nije to ključno pitanje koje se kod nas lomi. Ključno pitanje je, kažem, što se ne osnovano seju strahovi da će u Srbiji završiti svi migranti i da nam daju novac zbog toga da bismo mi postali neki rezervoar.

To jednostavno nije tačno, a pogotovo imajući u vidu da se geostrateške, neke stvari završavaju, da je rat u Siriji priveden kraju i da teško da možemo očekivati nove talase migracija, nego možemo očekivati da se većina ljudi koji su pobegli iz Sirije polako vraćaju u svoju otadžbinu.

Sa te strane, dobro je da koristimo novac koji smo dobili upravo zbog toga što smo ljudski tretirali ljude koji su prelazili preko Srbije, što smo popisali svakoga ko je došao i prešao preko Srbije i što smo jednostavno bili dobar partner našoj budućoj evropskoj kući.

Mnoge zemlje koje su ušle u Evropsku uniju u vreme velikog optimizma pokazale su se kao partneri koji su žurili, kao partneri forme. Mi smo partneri forme u nekim drugim oblastima, ali kada je reč o saradnji u oblasti bezbednosti, kada je reč o saradnji u vezi protoka ljudi pokazali smo se kao bolji partner od mnogih drugih zemalja, a ostali smo ljudi i to je jako bitno. I to nema veze sa time ko će voditi Srbiju danas, ko je vodio juče, ko će je voditi i sutra, jer jednom kada ste neljudi to je trajan pečat, a pogotovo kada ste neljudi, a ne postoji stvarna opasnost za vašu zemlju.

Ono što je takođe bitno, što nije najuže povezano sa ovim, ostaje puno pravo da razlikujemo ekonomske migrante, od nevoljnika koji beže zbog rata i terora i na tome uvek treba da radimo i to nije sporno. Ako nam dolaze ljudi iz Sirije zbog toga što su bili žrtve progona, to ne mora da važi ako nam dolaze ljudi iz Irana ili Avganistana, ako zaista ne postoji objektivan osnov terora u tim zemljama i tada možemo razmišljati o drugačijim mehanizmima.

Međutim, kako da kažem, da se vratimo na to, mi smo odradili naš deo posla. Taj deo posla je koštao. Mi smo zemlja koja je relativno mnogo siromašnija od zemalja koje su bile cilj ljudi i koji su tranzitirali preko Srbije i sa te strane tok novca koji ćemo dobiti zbog usluga koje smo uradili i koje bi trebalo svakako da uradimo i da ne dobijemo taj novac, jer smo ljudi, koliko god da smo siromašniji i od Nemačke i od Holandije i od većine zemalja u Evropskoj uniji, u stvari od svih zemalja koje su u Evropskoj uniji, to ne znači da trebamo da budemo loši ljudi, jer vam to nije potrebno, niti naša država treba da bude takva.

Kada je reč o ovim ostalim sporazumima koji nisu toliko kontraverzni i koji nemaju kako da kažem, takav izrazit potencijal da su u javnosti pogrešno tumače i da se koriste za prizemnu političku kampanju, što je velika šteta, možemo reći da je svaki sporazum kojim se reguliše pitanjem duga, ako je sporazum dobro ispregovaran dobra stvar.

Kada je reč o Sporazumu o regulaciji duga sa Vladom Republike Slovačke, sporazum je mnogo bolje ispregovaran, recimo, nego kada se setimo nekih drugih varijanti koje su se ticale duga, kao što je bio Sporazum sa Pariskim klubom kada blage veze nismo imali kao država, šta smo ispregovarali. Dobro je da godinama napredujemo i da ne ispadamo majmuni koji ne razlikujemo dug, kamatu i ročnosti koje se pojavljuju u celim tim pregovorima i kada nemamo jasnu informacionu osnovu o čemu mi uopšte pregovaramo.

Slovački dug nije nikada, tj. dug Republike Srbije prema Slovačkoj nikada nije bio prevelik, ali suštinski dobro je da napredujemo u celoj stvari oko regulisanja naših dugova kako prema bilateralnim partnerima, tako i prema međunarodnim organizacijama, tako da sa te strane uvek je dobro kada imate čiste račune bez obzira ko je napravio i kada račun, jer država je, što mnogi vrlo često zaboravljaju u svojoj politici, nešto što traje, što je trajalo i što će trajati, što se danas usvoji biće obaveza i za 10 i za 20 godina, ako ga država potpiše bez obzira ko će voditi Srbiju, kao i ono što je uradio i Broz i Milošević i što je uradio DOS i što je uradila Vlada koju vode naprednjaci. To će biti obaveza u budućnosti.

Možda će biti i koristi, ali ima i obaveza, ali jedino što trajno to je država i to nikada ne treba da zaboravimo kada razmatramo te stvari.

Sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade SAD je nešto što je, kako bih rekao, jedno asimetrično pitanje i toga moramo biti svesni kada u međunarodnim odnosima zaključujemo sporazume da mi partner jednake snage i da mnoge stvari moramo prihvatiti kao date.

Najčešće kada sklapamo odgovarajuće sporazume sa SAD ponekad jednostavno neke stvari moramo prihvatiti kao takve. To vam je počevši od toga kada nas u našoj rođenoj banci trkeljišu i pitaju – imate li veze sa SAD. Eto, jednostavno tako je. NJima je jako bitno da naplate sav porez koji imaju, jako im je bitno da zaštite interese svoje nacionalne bezbednosti i očekuju od zemalja koje žele da budu njihovi dobri saveznici, partneri da neke uslove ispune.

Sa te strane sve što ne vodi tome da su naši nacionalni interesi trasirani u trouglu – vladavine prava, ljudskih prava, tržišne privrede i demokratije, ugroženi jesu stvari na koje ćemo mi pristajati u budućnosti zarad toga da bismo bili deo jednog međunarodnog velikog posla koji se bavi pitanjima kojima se definišu Fatfa propisima i sa te strane imaćemo još dosta sporazuma koji će nam stizati i upravo se odnose na bilateralne odnose SAD i takođe odnose sa međunarodnim organizacijama koje pokrivaju slična pitanja.

Sa te strane, suštinski, ovo je nešto što smo jednostavno kao Srbija trebali da uradimo i bolje je što smo uradili i nešto što prihvatamo kao dato u suštini, kao što mnogo toga u međunarodnim odnosima prihvatamo kao dato možemo to da prihvatimo, a možemo i da ne prihvatimo. Samo što je najčešće cena neprihvatanja prilično velika.

Kada je reč o sporazumu Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Severne Makedonije na Balkanu živimo, iscepanom Balkanu od kako se raspala bivša Jugoslavija sa jednim zavidnim stepenom međusobnog trkeljisanja, zavidnim stepenom odsustva želje da mala i isparcelisana i nemoćna tržišta sa stanovišta ekonomije i obima, sa stanovišta svega što nam treba da bismo bili konkurentni u 21 veku probamo da polako uklanjamo, da uklanjamo međusobne granice, a pogotovo da uklanjamo međusobno, kako da kažem, ali suštinski zezanje sa time što imamo neusaglašene propise u nekim oblastima ili time što ne želimo priznati odgovarajuća dokumenta drugih zemalja, iako ta dokumenta u svojoj sadržini imaju gotovo identično ono što imaju dokumenta Republike Srbije.

Sa te strane, to je veliki posao koji ćemo morati da radimo, ali, opet ponavljam, ako nismo u stanju da taj posao odradimo sa Makedonijom, Albanijom, nadam se u budućnosti sa BiH, sa KiM, i sa Crnom Gorom, onda je pitanje – kako ćemo to uraditi sa zemljama EU, ako nismo sposobni da uklonimo granice i sve prepreke ka stvaranju nejedinstvenog tržišta, ali ka stvaranju nečega što liči na carinsku uniju u godinama koje predstoje? To ne treba posmatrati kao zamenu za nešto što je superiorno rešenje, ali treba posmatrati kao način da se neke stvari ubrzaju i da se u praksi pokaže da smo kadri kao zemlja da radimo neke stvari.

Sve stvari, kao što su integrisani granični prelazi, priznavanje dokumentacije, slobodan tok ljudi, robe, kapitala, usluga i znanja jesu stvari koje su u najdubljem interesu Republike Srbije. To su dobre stvari iz prostog razloga što Srbija, koja za sebe može da kaže, a ne kaže danas jasno, i svojim politikama ne pokazuje jasno, Srbija koja za sebe može da kaže da je evropska Srbija i globalna Srbija i Srbija bi bila zemlja koja pokazuje samopouzdanje. To je zemlja koja misli da može da zahvati više, da može dobro da se takmiči na velikom tržištu. Na jednom velikom tržištu male zemlje mogu dobiti mnogi iako zahvate vrlo malo, a zemlje koje žele da se zatvaraju, ako su male, i koje brane svoje malo tržište u strahu da će ih veliki progutati, iako Srbija nije ni u domenu tri statističke greške za EU, pokazuju kukavičluk i u stvari šalju poruku da naši građani nisu sposobni da se takmiče, da naše firme nisu kadre da prave dobre proizvode i usluge.

Zemlja koja se zatvara ili zemlja koja neće da kaže da se zatvara, ali sve čini da ostane zatvorena je zemlja koja šalje poruku da su njeni građani u stvari suštinski nesposobni da se takmiče, a to nije tačno. Pogledajte smo sport, pogledajte oblasti kao što su informacione tehnologije i videćete da se možemo takmičiti. Negde smo prva, negde druga liga, negde treća, ali igramo se. Nekada smo bolji, nekada smo gori.

Sa te strane, sve što nas otvara, sve što trasira put evropske Srbije, a ne govorim tu samo o vrednostima koje jesu bitne, kao što su demokratija, ljudska prava i slobode, nego jednog velikog tržišta koje postaje srpsko nacionalno, sve što trasira put ka globalnoj Srbiji koja se takmiči bilo gde jesu dobre stvari, pa makar bile male stvari sa Makedonijom i da bog da bilo sreće da se u našem parlamentu svaki dan usvaja 10 takvih sporazuma i da stvaramo uslove da imamo zemlju koja zna da se takmiči, koja ima hrabrosti da se takmiči i koja se ne bavi budalastim stvarima iz davne prošlosti koje ne može ispraviti, nego želi da korača u budućnost tako što će biti hrabra, a ne zemlja koja se plaši da iskorači napred. Hvala na pažnji.

Hvala, potpredsedniče.

Sigurno ćete svi imati priliku da govore, ako žele i pre, nemam ništa protiv, sve je to u redu.

Dakle, poslanička grupa SMS imaće dva pitanja ovog dana. Prvo pitanje je upućeno, što bi se reklo, na svojevrsni „deliviri junit“, pošto se upućuje na adresu Ministarstva informisanja i kulture, MUP i Ministarstva zdravlja Republike Srbije. Naime, država može obavljati različite funkcije i to nije sporno. Ako postoji neko neslaganje u okviru svakog parlamenta jeste šta to tačno država treba da radi. Sada mi koji smo sada malo više moderniji, u centru, slobodarski, bi zamislili da mnoge funkcije, država ne mora da radi. U ekstremnim slučajevima možemo zamisliti čak da se država ne bavi ničim osim krivičnim sudovima, zaštitom privatne svojine, zaštitom od napada s polja, mada to može, recimo kao što je uradio Island.

Mnoge funkcije država ne mora raditi. Sutra možemo da usvojimo tuđi novac, ne moramo imati ni naš, ali jednu funkciju država mora uvek da radi, to je zaštita privatnih vlasničkih prava, a jedno od osnovnih privatnih vlasničkih prava je život. Pravo na život potiče od toga što posedujemo sami sebe. Da bismo mogli da uživamo to pravo država treba da obezbedi jednu ključnu stvar, a to je zaštita od zaraznih bolesti.

U Srbiji je zaživela praksa koju čak prenose i neki nosioci narodnog suvereniteta u javnim medijima da se vakcine i vakcinacija kao osnovni način zaštite od zaraznih bolesti koje ostavljaju teške posledice i mogu ostaviti smrtonosne posledice u nekim slučajevima, svesno širi panika da vakcine koje proizvode najbolje multinacionalne kompanije u svetu, koje bi trpele troškove koji se mere u stotinama milijardi evra kada bi bilo dokazano bilo gde u svetu da te vakcine nisu adekvatne, u Srbiji se širi propaganda da se putem procesa vakcinacije u stvari šire neke druge vrste bolesti, da te vakcine imaju štetne sastojke i uopšte time se potkopava proces imunizacije stanovništva, što ne bi bilo strašno da ne postoji jedna osnovna konstanta, a to je da se svi ljudi ne mogu imunizovati vakcinama i da jedni način da te ljude zaštitimo upravo da obuhvatnost bude bliže 100% ako je ikako moguće.

Stoga je moje pitanje šta osim kažnjavanja roditelja koji ne dovode svoju decu na vakcinaciju namerava da uradi Ministarstvo informisanja, koje ima instrumente da informiše građane o tome da su vakcine multinacionalnih korporacija vrlo pouzdane, da se daju u celom svetu i koje su posledice odbijanja imunizacije kako za njihovu decu, tako i za društvo u celini?

Isto pitanje se odnosi MUP - da li planira pokrenuti istrage, a takođe i za Ministarstvo zdravlja šta misli da uradi da se njihovi napori ne potkopavaju u Republici Srbiji?

Mi ćemo uvek braniti slobodu govora, jer je sloboda govora je jedino ograničena onda kada vašom slobodom govora možete proizvesti objektivno verovatno loše posledice prema grupi koja je žrtva vaše slobode govora.

Drugo pitanje Stranke moderne Srbije upućeno je Ministarstvu za zaštitu životne sredine. U ovom trenutku Srbija je konačno postala svesna onoga što je naša konstanta decenijama, a to je da udišemo vazduh očajnog kvaliteta tokom zimskog perioda. To je problem koji se ne može otkloniti za sedam dana, deset dana, sedam meseci ili deset godina, ali ono što možemo da radimo da počnemo da otklanjamo te probleme.

Jedan od osnovnih načina i osnovnih saveznika u našem otklanjanju problema jeste evropski put Republike Srbije, odnosno otvaranje poglavlja koje se odnosi na zaštitu životne sredine.

Analizirajući relevantna dokumenta koja su dostupna javnosti na veb stranici Ministarstva zaštite životne sredine, odnosno Kancelarije za evropske integracije, odnosno Ministarstva za evropske integracije, došli smo do zaključka da proces u ovoj oblasti kasni u Srbiji, tako da je moje pitanje kada će Srbija dobiti pregovaračku poziciju u ovom poglavlju, kolike prelazne periode planiramo i koji su razlozi kašnjenja? Hvala.

Hvala, predsedavajući.

Zakon o budžetskom sistemu Republike Srbije predviđa kao maksimalan dug konsolidovane države Srbije isključujući dug po obavezi restitucije, da može biti 45%. Istovremeno, taj zakon predviđa da ukoliko država prekrši svoj sopstveni zakon, onda u tom slučaju država mora podneti plan kojim se smanjuje ukupni dug Republike Srbije.

To je jedna odredba koja, kako da kažem, u stvari potpuno relativizuje prvu odredbu zakona i na neki način tih 45% ne služe ničemu. Stoga je naš predlog, Stranke moderne Srbije da se kao maksimalna visina duga konsolidovane države Srbije postavi 60% iz nekoliko razloga.

Prvi razlog je da Srbija u ovom momentu prilično uspešno ispunjava kriterijume konvergencije, odnosno kriterijume koji su neophodni da Srbija onda kada postane članica EU, što se mi nadamo da će se desiti u što skorijem periodu, može veoma brzo posle toga aplicirati za članstvo u Evropskoj monetarnoj uniji i uvesti evro kao srpski novac. Uvođenjem evra kao srpskog novca svi znaju da bismo imali mnogo veću dobit, nego što imamo sa nacionalnom valutom dinarom i verovatno bismo imali mnogo niže kamatne stope i sve pogodnosti korišćenja jednog od najkredibilnijih novaca u svetu.

Sa te strane mi mislimo da ne trebamo biti veći katolici od pape, nego mislimo da je ono što je sadržano u kriterijumima o konvergenciji je sasvim dobar kriterijum. S druge strane, država Srbija ne bi došla u poziciju da suštinski, sad ne mogu da kažem krši, pošto je 45% po samom tekstu zakona vrlo relativno, jer zakon u narednom članu kaže da to može da se prekrši, nego bismo imali jednu odredbu koja bi bila zakucana munjom u kamenu. U izuzetnim okolnostima u vreme recesije država bi mogla delovati kontraciklično i podići javni dug i na taj način se boriti protiv recesije, a u godinama ekspanzije, kao što su recimo godine u kojima sada živimo, država bi težila da dug smanji na nivo koji je nešto niži, recimo baš tih 45%.

Osciliranje državnog duga između 45% i 60% dalo bi sasvim dovoljno prostora da vodimo kontracikličnu politiku, zadovoljimo kriterijume konvergencije i uopšte imamo kredibilniji budžetski sistem u Republici Srbiji.

Dakle, Stranka moderne Srbije će veći deo ovoga izlaganja posvetiti jednom od četiri zakona koja su u paketu. Tri zakona koja se odnose samo na pomeranje rokova shvatamo kao način da, kada se implementiraju stvari koje su donekle složene, da nije zgoreg da se i dobro pripreme, tako da, s te strane, to je sasvim u redu.

Ono što je najgore je pripremiti nešto što je relativno složeno, ne pripremiti ga kako treba i kada dođe vreme da se to realizuje, da to bude navrat-nanos i da se pojavi više problema nego koristi.

Tako da gro izlaganja mog će biti posvećen upravo Zakonu o agencijskom zapošljavanju, koji postavlja pravne okvire za to da se jedna praksa koja i dan danas postoji, a to je praksa koja se popularno zove lizing radne snage, bude uvedena u odgovarajuće zakonske okvire, na način koji, kako bih rekao, stranama koje su uključene u takav vid ugovora pruža nešto veću pravnu sigurnost nego što je to bilo do sada.

Takođe, istaći ću još neke stvari koje se odnose na izazove koji će čekati Srbiju upravo u vezi jedne jako slične teme, a zove se tema upućivanja. O tome ću nešto kasnije, kao i oko toga da mislim da u suštini, na neki način, ovaj zakon je zakasnio jer je realnost na tržištu radne snage postala fundamentalno drugačija nego što je bila u vreme kada je lizing osuđivan kao stvaranje prekarijata u Srbiji.

Prva stvar gde imamo jednu primedbu, a ona je formalna i prilično načelna, u članu 2. se jasno definiše da agencija može ustupiti zaposlene firmi koja je registrovana na teritoriji Republike Srbije i ima delatnost na teritoriji Republike Srbije, a s druge strane, u članu 10. i 12. se, što ja uvek pozdravljam, uvode prelazne odredbe. U članu 10. i 12. se uvode dve odredbe koje imaju prelazni karakter, a odnose se na ustupanje radne snage u zemljama EU, odnosno evropske ekonomske oblasti.

Naravno da mi kao jedna vrlo evrofilna partija, koja podržava evropski put Srbije i uopšte Srbiju na zapadu vidi kao civilizacijsku misiju promene Srbije na bolje, naravno da podržavamo da u zakonskim rešenjima imamo članove sa prelaznim odredbama koji će se početi primenjivati, mi bi rekli što pre, tj. onog momenta kad Srbija postane deo EU, ali s tog gledišta onda nam je nejasna povezanost članova 2. i članova 10. i 12. jer član 2. sam po sebi vrlo nategnuto se može tumačiti kao mogućnost da se radnici onog dana kada to zaista bude bilo moguće, tj. kada postanemo deo EU, uživajući sve četiri slobode, da onda budemo mogli imati klasičan slučaj upućivanja radnika kod poslodavca koji se nalazi na teritoriji EU, odnosno evropske ekonomske oblasti.

Druga primedba koju imamo, mislim, to nije suštinski nešto što poslodavci ne mogu otkloniti i agencije, tu jednu blagu nejasnoću, ali to je da se uvodi koncept uporednog radnog mesta. To je za velike sisteme prilično jednostavno. Vi kada imate radnu snagu koju agencija uputi poslodavcu koji ima i sistematizaciju, ima sve što imaju veliki sistemi, uporedno radno mesto nije teško pronaći.

Takođe, kriterijum niži koji se govori, to je da se radnik ne može uputiti preko agencije na mesto za platu koja je niža koju imaju radnici koji imaju istu stručnu spremu.

Oko toga imamo jednu blagu, a možda i malo jaču, kako da kažem, zebnju, iz prostog razloga što postoje firme koje po pravilu imaju priličnu stručnu radnu snagu i ako im se ukaže potreba da zaposle preko agencije nekoga ko će obavljati prostije poslove, bojim se da ćemo tu možda doći u problem sa tim da će jednostavno te firme ispasti iz cele mogućnosti da angažuju radnu snagu preko agencija.

Ponavljam, to ne menja suštinski na gore preterano zakona, ali to jeste jedna oblast gde se mogu pojaviti određeni problemi.

Ono što mi moramo pohvaliti, za razliku od ove dve zebnje, to je definitivno sadržano u članu 14, a to je da je nađen jedan dosta razuman kompromis, a to je da možete i 100% radne snage angažovati preko agencija, ali pod uslovom da su ti ljudi stalno zaposleni u agenciji.

To jeste kompromis, ali sa druge strane mislim i da je brojka od 10% za angažman ljudi koji su na određeno vreme zaposleni u agenciji prenisko postavljen i da će to dovesti do bujanja angažovanja preko omladinskih zadruga ljudi koji bi mogli biti angažovani na način koji je ipak bolji sa stanovišta prava zaposlenih, a to je angažman preko agencija.

Sa te strane mislimo da je 10% prenisko, da u drugim zemljama imamo to bolje postavljeno. Recimo, u Sloveniji, ako se ne varam, je 25% ili 30% i da bi to jednostavno bilo bolje zakonsko rešenje. Takođe, za firme do 10 zaposlenih mislimo da nema neke posebne potrebe da se to radi u procentima, malim firmama treba pustiti mogućnost da postanu velike, a kada postanu velike onda već imate mnogo boljih instrumenata koji se mogu pojaviti.

Što se tiče javnog sektora, i tu imamo određena poboljšanja, prevashodno gde nije moguće više agencijsko zapošljavanje i jasno je postavljeno da oni koji su angažovani preko agencija ulaze u sva ograničenja koja postoje u vezi sa zapošljavanjem u javnom sektoru.

Takođe, imamo jednu dosta dobru i kreativnu odredbu koja pokazuje da se može bolje nešto smisliti, nego što je čisto kažnjavanje nesavesnih poslodavaca, a to je ona odredba koja kaže - vi možete nastaviti da angažujete i nakon izvesnog roka koji zakon propisuje, ali će se onda smatrati da je ta osoba zaposlena za stalno, što je jedno rešenje. Uvek je najbolje u zakonu napraviti takvo rešenje koje ima automatske mehanizme poštovanja zakona, šta god da želite da uradite.

Međutim, ono što je kod agencijskog zapošljavanja bitno pomenuti, u momentu kada je ta praksa u Srbiji nastala, mi smo imali ljude koji su tako zapošljavani najčešće na vrlo loša radna mesta. Dakle, to su bili ljudi na marginama tržišta rada, koji su teško nalazili poslove i gde je agencijsko zapošljavanje korišćeno da ti ljudi rade prilično loše poslove, sa dosta manjim stepenom prava iz radnog odnosa, za vrlo niske plate.

Ono što se desilo u međuvremenu je da se tržište rada u Srbiji promenilo dejstvovanjem dve sile. Jedna sila jeste bila stabilizacija javnih finansija, stvaranje jednog malo boljeg poslovnog okruženja koje je ohrabrilo ljude i strane investitore da dođu u Srbiju i započnu biznis. Sa druge strane, ono što je suštinski preoblikovalo tržište rada u Srbiji, što jeste izazov na koji neće biti jednostavnih odgovora, a trebaće se jako dugo ugovarati, ako nećemo da počnemo zaostajati, kako u reformama, tako i u razvoju Srbije, jeste veliki broj ljudi koji su našli svoje zaposlenje van Srbije.

Mi već sada imamo grane gde ne možete naći radnike, bilo kakve, ni prostu radnu stranu. Ne možete naći vozače u Beogradu, pa rade penzioneri, jer nema ko da vozi autobuse. Ne možete naći ni taksiste danas kada ih zovete, jer su i taksisti otišli iz Beograda da rade negde drugde, ali na našu nesreću nisu prodali licence, pa je povremeno nemoguće naći taksi, nema ljudi fizički.

U mnogim drugim granama ne možete naći ljude da ih zaposlite, ne možete naći bilo kakve, i to suštinski menja tržište rada, a na stranu što poslodavci imaju probleme da se razvijaju, što danas kada nekoga zaposle moraju mnogo više uložiti u obuku tih ljudi, jer najpre odu oni koji imaju najbolja znanja i održive veštine.

Ono što je suštinski preoblikovalo tržište rada je da je porasla pregovaračka moć, ne sindikata, nego svakog pojedinačnog radnika. Samim time je dobro što imamo Zakon o agencijama, ali strahovi da će se u Srbiji stvoriti prekarijat, odnosno lumpenproleterijat ili radnici koji žive na marginama i ne mogu da uživaju prava koja tvore jedan dostojanstven život u Srbiji, jednostavno su postala bez osnova. Desilo se do toga da smo dobili smanjenje ponude radne snage, posebno visokokvalifikovane, a imamo i relativan porast broja poslodavaca, i to se vidi u smanjenju broja ne zaposlenih i taj proces neće biti zaustavljen u godinama koje slede.

Sa te strane ono što se desilo je da je pregovaračka moć radne snage porasla svugde, i sa te tačke, sam Zakon o agencijama i određene bojazni koje smo čuli od strane predstavnika sindikata jednostavno nemaju osnove. U većini grana doći će do toga da će radnici vrlo lako moći da ostvare svoja prava, jer ih neće biti dovoljno, ali to će, kažem, opet biti jedan veliki izazov koji će zahtevati mnogo više promišljanja, mnogo više rada, mnogo više kreativnih rešenja i mnogo manje obezvređivanja logike u bilo kom delu Republike Srbije, i u privatnom i u javnom sektoru.

Dakle, pred nama se dešava transformacija tržišta rada i ona će trajati i neće se izmeniti u narednih pet do šest godina, šta god ovde uradili. Možemo samo da usporimo i da se nadamo da će se stvari preokrenuti.

Sa te strane svaka bojazan je jednostavno priča iz nekog vremena koje je bilo pre, a ono što jeste pitanje za budućnost i koje donekle izlazi iz domena ovog zakona jeste upravo kako ćemo taj problem rešiti, koji će biti sve izraženiji, izraženiji, jer u mnogim granama imamo bukvalno pad performansi, pad broja kvalifikovanih ljudi, pogoršanje u procesima rada u mnogim preduzećima, ne zato što se to želi, nego zato što ljudi ne znaju to da rade. To je nešto, kažem, što će biti veliki, veliki izazov.

Imali smo i još nekih stvari koje smo mogli pohvaliti kod Zakona o agencijama, još nekih stvari koje se mogu kuditi, ali suštinski mislim da će život jednostavno da izbriše dobar deo ovoga što ovde stoji, ali, kažem, uvek će biti ljudi koji će raditi preko agencija iz najrazličitijih razloga. Ceo taj proces rada agencija može biti usmeren u potpuno drugom pravcu od toga. Umesto da zastupaju ljude sa margina tržišta rada, da počnu, recimo, zastupati ljude koji su najbolji na tržištu rada i sklapati npr. ekskluzivne ugovore, a upravo zbog toga što će doći do toga da imamo manjak kvalifikovane radne snage u mnogim oblastima, posebno sa održivim veštinama.

Pošto je rasprava u načelu jedna divna stvar, da se gleda unapred, da se gleda strateški šta se može raditi u Srbiji, da u Srbiji bude bolje, i ako bi trebali gledati izazovima u oči, a ne da reagujemo reaktivno, što je mnogo često bila praksa da se reaguje na nešto što je loše, umesto da se vidi da postoji izazov i da se onda reaguje proaktivno i izazov preostane šansa za Srbiju, otvoriću jednu temu koja se zove tema upućivanja, ali u inostranstvu.

U ovom trenutku jedna od najvećih bitaka koja se vodi u EU jeste upravo bitka o statusu radnika koji se upućuju u druge zemlje. U ovom trenutku imate jedan apsolutni konflikt zemalja koje imaju visoko plaćenu radnu snagu, koji doživljavaju radnike koji dolaze iz siromašnih zemalja unije kao nelojalnu konkurenciju. Sa druge strane, imate blok zemalja koje posmatraju upravo te zemlje koje imaju visoku cenu radne snage kao zemlje deformisanog tržišta rada, lenjih ljudi koji hoće da rade malo za mnogo novca i sebe posmatraju kao svežu krv koja menja EU na bolje.

To je trenutno jedan veliki konflikt koji postoji u EU. Nema jedinstvenog pogleda na to, traže se kompromisna rešenja, a ono što bi pametna zemlja učinila u ovom momentu, a nadam se da će Republika Srbija biti svaki dan sve pametnija i pametnija i bolje reagovati na spoljne izazove, je naša strategija šta mi radimo u tom momentu da jednostavno ne bi prevideli koliko je to bitna tema i koliko je bitno da se mi postavimo na dobar način, šta god da odaberemo, i da naš izbor bude izbor koji u korist Srbije, ali i slobode građana koji imaju pravo da zasnivaju svoje radne odnose i grade svoju budućnost na način koji hoće i na način gde to hoće da rade.

Ne bih više, pošto je ipak ovo jedan zakon koji nije preterano dugačak, koji nema nekih preteranih manjkavosti. Ono što sam izneo, znači tehničko pitanje povezanosti članova 2. i povezanosti člana 10. i 12, kao i pitanje uporedne plate po istoj stručnoj spremi, jesu dva pitanja koja nas izuzetno kopkaju. Ostale stvari nemaju bitnijih manjkavosti.

Ono što je bitno reći, kada imate Zakon o radu oko koga se sindikati i poslodavci suštinski ne pokolju, poslodavci su bili nešto zadovoljniji, što je meni, kao nekome ko je više protržišno orjentisan i ko voli stvaranje vrednosti, drago, biće da je taj zakon prilično dobar, ali ni sindikati nisu imali suštinski strateških primedbi na tekst zakona, tako da bih ovim završio svoje izlaganje.

Dame i gospodo, u ovom delu gde ćemo malo više ući u detalje, ja bih samo o jednom delu zakonskih rešenja koja prate budžet koji je juče usvojen u Narodnoj skupštini Republike Srbije.

Poslanička grupa Stranke moderne Srbije uvek je podržavala i podržavaće sve što se tiče smanjenja poreskog opterećenja i uopšte mudre upotrebe fiskalne politike koja podstiče rast, inovacije i sve ono što je motor razvoja jednog društva.

Ono što je naša zabrinutost koju smo više puta iznosili, a iznećemo je i sada je koje i kakve instrumente fiskalne politike koristimo. Dakle, mi smo neobično srećno što su za 1% smanjeni nameti, prevashodno 0,5 plus 0,5 i što se to radi svake godine.

Takođe, ne možemo da kažemo da je loše što se daje preferencijalni fiskalni tretman onima koji otvaraju nova radna mesta, za nova zaposlenja, kao i što se razmišlja o nekim delovima fiskalne politike koji bi se ticali tretmana investicija i svih drugih stvari.

Generalno, to je sasvim u redu, ali mislimo da postoje i bolji načini kako se može podstaći privredni razvoj i da su ti način kud i kamo bolji.

Vi kada dajete subvenciju, vi u suštini ne možete pomoći svima, nego je subvencija mera kojom se pomaže samo malobrojnima. Na taj način, umesto da tržište i kupci odluče koje su firme najbolje, što je superioran način odlučivanja iz prostog razloga kada ljudi u Srbiji ili bilo gde u svetu odlučuju koje su firme bolje, oni glasaju novčanikom, glasanje novčanikom lišeno je i ideologije i emocije, osim u domenu lojalnosti prema brendu, ali u suštini ljudi donose jako objektivne odluke ko je dobar, ko je loš i šta im tačno treba kada se susretnu sa izvesnošću da je jedina glasačka mašina novčanik.

Iz zemlje gde se glasa novčanicima oko toga koje firme treba da rastu i razvijaju se, po pravilu su zemlje koje imaju održive stope rasta. Mnogo bih grešio dušu kada bih rekao da vaši programi subvencija nisu napredovali u godinama koje su prolazile, u smislu da je mnogo bolja kontrola, da se ona vrši u prvim godinama i u kasnijim godinama, da oni koji se, kako da kažem, usude da varaju, na kraju bivaju im raskinuti ugovori, moraju da vrate pare, da većina državnih službenika jesu posvećeni tome, a nisu korumpirani, ali i dalje ostaje to pitanje kada imate u jednoj ruci da ponudite nešto što vredi mnogo, a cena toga je ništa, uvek ćete imati podsticaj da izvučete najgore od onih koji trebaju da brane taj novac.

Tu nema leka u zemlji u kojoj je plata 500 evra. Ne postoji. Uvek će biti nekoga ko će hteti da iskoči, iako za razliku od mnogih koji ne vole mnogo da pričaju sa običnim ljudima, običnim zaposlenicima u ministarstvima, ja volim to da radim u momentima i kada se ne bavim najdirektnije politikom i mogu da vidim kako razmišljaju, koliko jesu posvećeni tome da nema zloupotreba. Ali, one će se uvek desiti.

Druga stvar, daju se podsticaji da ljudi zasnivaju biznise upravo na tome koji su podsticaji koji im se daju iz budžeta. Na taj način, verovatno, šaljemo ljudima donekle i pogrešne podsticaje, odnosno veštački menjamo privrednu strukturu, umesto da o privrednoj strukturi, opet kažem, odluči tržište, koje je slepo na naše preferencije šta treba da se razvija, šta ne treba, šta je bolje, šta je gore. Vrlo često se iznenadimo šta je najbolje. Čak i taj IT sektor, koga mnogo pominjemo i on je nikao upravo zbog toga što nismo brinuli o njemu, nego smo ga pustili da se razvija na način na koji ljudi koji vode IT biznis je najbolji.

Dakle, moja bojaznost je da mi na taj način kreiramo privrednu strukturu, koja možda neće biti najodrživija u godinama koje dolaze, odnosno da ćemo da ninamo neke biznise koji možda uopšte nisu ni potrebni, a da ćemo s druge strane, prevideti da postoje neki biznisi koje dobrota za biznis koji stiže iz budžeta zaobilazi.

S te strane, još jedanput ću apelovati da dobro razmislimo o testu samostalnosti, koliko je to svrsishodno. Činjenica je da se u mnogim slučajevima rad zaklanja formom agencije, odnosno formom preduzetništva, iako to preduzetništvo nije.

Međutim, ljudi koji imaju agencije plaćaju poreze. Oni se ne obraćaju ni za socijalnu pomoć, ni za bilo šta budžetu i sa te strane, oni su ljudi koji ne traže ništa. Ja se bojim, ako budemo doslovno primenili te samostalnosti, da ćemo mi mnogim firmama poslati podsticaj da osnivaju agencije koje će se samo baviti zaobilaženjem testa samostalnosti, time što ćemo veštački kreirati nove dobavljače firmi koji se plaše da će pasti na testu samostalnosti, da ćemo imati možda čak kao neželjeni ishod bujanje otvaranja firmi koje samo za to služe i takođe, da ćemo imati otvaranje mnogih preduzeća van Srbije, pogotovu u IT, koje će jednostavno ceo taj test zaobići, umesto da nam plate nešto, neće platiti ništa. Otići će, osnovaće kompanije u Ujedinjenom Kraljevstvu, kao stranu kompaniju na Kipru, u Monaku, u bilo kojoj zemlji koja je ofšor raj i vrlo jednostavno će nas zaobići.

Mislimo da treba to dobro odvagati i da se bojim da će mera koja u svojoj suštini kao osnovu krije represiju, u suštini dovesti do toga da mi možda zakoljemo ne vola, ali da zakoljemo jedno prase samo da bismo pojeli file, a da sve ono ostalo bacimo i da ono što jeste bila dobra namera, na kraju se pretvori u svoju sopstvenu suprotnost, jer ono što nas praksa uči, kada god imamo neku meru ekonomske politike, vrlo često previdimo da će oni na koje se ta mera odnosi, se ponašati kako je u njihovom najboljem interesu, odnosno pokušati da meru zaobiđu, ako misle da je nepravedna.

Ono što jeste moj stavi i stav Stranke moderne Srbije, to je da kreiramo poslovno okruženje u Srbiji, niske poreze, državu koja je servis građana, na taj način da svi požele da ovde budu i da plaćaju poreze, jer znaju da će ovde biti svake godine sve bolje i bolje, da će pravna sigurnost biti sve veća i veća i da će jednostavno Srbija biti dobro mesto za dugoročne poslovne odluke.

Uvaženi potpredsedniče, dame i gospodo, Stranka moderne Srbije predlaže jednu manju izmenu Zakona o javnom redu i miru da bi se otklonila jedna duboka nepravda prema jednom marginalnom delu našeg društva.

Naime, prema našem važećem zakonu, osobe koje se bave prostitucijom mogu prekršajno da odgovaraju zbog bavljenja tom profesijom. Taj izbor mnogima nije jasno razumljiv, to je jasno, mnogi sebe ne mogu da zamisle, ali u suštini svako ima pravo da radi sa svojim telom šta hoće, a posledice ovakvog tumačenja, kada se može prekršajno odgovarati zato što se pružaju takve usluge, jesu da se mnoge prostitutke više plaše policije, nego svojih mušterija.

Takođe, taj zakon mnoge od njih može staviti u vrlo neizdrživu poziciju, ako su samohrane majke, što je jako često slučaj, posebno kod onih koji rade na marginama te profesije, i da usled kazni koje plate dođu u poziciju da ne mogu izdržavati svoju decu, odnosno da im se ta deca oduzmu.

Naš predlog je da se zadrže sve odredbe koje se tiču kriminalizacije i organizovanja prostitucije, ali da osobe koje svakako žive u teškoj poziciji u našem društvu ne budu dodatno kažnjene zbog toga što se bave profesijom prostitucije. Verovati da će ta profesija nestati je, naravno, jedna od najnaivnijih koja postoji u bilo kom društvu. Izuzetno je naivna i ne zovu je uzalud najstarijim zanatom na svetu.

Takođe, verovati da će se kaznama nešto postići je prilično kontraproduktivno i u suštini kažnjava one osobe koje možda jesu najveće žrtve svojih vlastitih izbora.

Još jednom, mi pozivamo na to da se izvrše izmene Zakona o javnom redu i miru i da se prostitutke ne kažnjavaju novčano zbog toga što se bave tom profesijom. Sve ostale stvari su nam sasvim u redu, da se kažnjavaju i korisnici i oni koji organizuju taj posao, makroi takođe, da se još strože kažnjavaju oni koji organizuju maloletničku prostituciju.

Upravo smo posmatrali dosta u medijima posetu jednoj specifičnoj farmi, u stvari to je staklenik i dosta je moderan staklenik - postizao je vrhunske prinose i sa te strane nismo mi u ovom Predlogu izmena zakona o Krivičnom postupku rekli da u ovom trenutku treba razgovarati o legalizaciji tog biznisa, iako mislimo da treba podneti javnu raspravu, da je treba povesti veoma jasno i uvažiti iskustva zemalja, kao što su Portugalija, Island, mnogobrojnih zemalja, mnogobrojnih saveznih država u SAD.

Međutim, ono što mi smatramo je da je potpuno nenormalno da neko zbog toga, što je u nekom momentu konzumirao marihuanu može dobiti krivični dosije i dobiti zatvorsku kaznu.

Svako ima pravo da bira svoj stil života, ako je punoletna, odrasla osoba i da sa svojim telom radi šta god hoće. Kao što svako u Srbiji ima pravo da bude alkoholičar, da upražnjava bilo koji porok, sve dok on ne ugrožava druge ljude, ne vidimo ni jedan razlog da bilo ko konzumira laku drogu marihuanu bude krivično gonjen, da mu se stavlja izvesnost loše budućnosti zbog krivičnog dosijea. Da neka mlada osoba koja sa 18 ili 19 godina konzumirala marihuanu dođe u poziciju da ne može da radi na mnogim pozicijama u državnoj upravi.

Mislimo da je to duboko pogrešno i smatramo da treba staviti zakonski limit šta je to posedovanje lakih droga za ličnu upotrebu. Smatramo da na taj način treba odvojiti pitanje životnog stila, od pitanja stavljanja u promet lakih droga, i mislimo da treba izbeći stigmatizaciju i pretvaranje u kriminalce u onom momentu nekoliko stotina hiljada, ako ne brojke koja je bliža milion ljudi.

Ako želite imati takav zakon, taj zakon je duboko ciničan prema realnosti koja postoji u Srbiji. S toga još jedanput ponavljamo, mi smatramo da treba postojati minimalna količina lakih droga za ličnu upotrebu koja ne podleže kriminalizaciji. Smatramo da ne treba se sakrivati iza medicinskih efekata marihuane, nego da to treba biti pitanje ličnog izbora jer tim izborom niko ko to konzumira ne ugrožava bilo koga osim samog sebe, a punoletni ljudi imaju pravo da donose i dobre izbore i loše izbore, jer su to samo njihovi lični izbori.

Uvaženi potpredsedniče, članovi Vlade, dame i gospodo, poslanička grupa SMS će u ovom delu izlaganja istaći stvari oko kojih mi imamo skepse u vezi budžeta, duboko verujući da svakome ko se bavi politikom mnogo više koriste dobre kritike od pohvala.

Budžet ima neke stvari koje su ne sporno uredu, deficit je vrlo mali, uravnotežen, ponešto je povećana i transparentnost, ali može to kud i kamo, da bude bolje i tako dalje.

Međutim, ono što je suština politike, barem kako je mi vidimo, a ja sam siguran da je tako vide svi oni koji žele maksimalno dobro svojoj zemlji je da ne treba biti zadovoljan malim stvarima, nego treba težiti ka velikim delima.

Jedna od stvari koja nama ovde bode oči je da je budžet i dalje nekako više usmeren na to, na jedno zadovoljstvo, postignutom stabilizacijom i sada u jednoj određenoj meri trošenjem efekata koji su nastali stabilizacijom i relativno solidnim stopama rasta, nego što je usmeren na to da se izvedu one najdublje lepe strukturne reforme, i ako nije sve sadržano u budžetu da budem precizan, koje bi podstakle dugoročni održivi rast privatnog sektora.

Kada je naša stranka i poslanička grupa analizirala Predlog budžeta, primetili smo neke stvari sabirajući vrlo pažljivo i analitički određena konta, a to je da budžet suštinski nije pravedan prema privatnom sektoru.

Kada posmatramo ukupno oslobođenja koja mi, naravno, podržavamo, jer 1% manje na plate je dobro, ali bilo bi bolje da je više i kada saberemo sve te efekte, neto pozitivni efekti za privatni sektor su gotovo 3,5 puta manji, nego ukupni efekti koje će dobiti javni sektor kroz povećanje plata i kroz još neke druge delove koji se tiču budžeta Republike Srbije.

Ono što ostaje veliki problem upravo u našem budžetu je i uopšte u našoj ekonomskoj politici je što ne uspeva podstaći privatni sektor na investicije, iako državni sektor investira i sada se može reći da investira na nivou koji je uporediv sa zemljama EU, nego, nažalost kažem, privatni sektor i dalje kaska.

Suštinski to jeste problem koji se može otkloniti jedino otresitim strukturnim reformama, posvećenom radu na smanjivanju poreza, ali i na unapređenju ukupnog poslovnog okruženja u Srbiji.

Mi to često ponavljamo, ponekad i kao papagaji, politika jeste takva da vrlo često ponavljate iste stvari, ali ono što ostaje kao zamerka je - zašto se ne ide na brže smanjenje poreskih nameta kada već imamo solidne stope rasta, jer daleko je to teže raditi u vremenima, ako se konjuktura promeni, kada stope rasta nužno mogu biti i niže.

To jeste put kako da sa ovih 3,5% - 4%, oko koji sada govorimo, što je nesporno bolje, nego u nekim ranijim vremenima o kojima je sada ministar govorio dosta iscrpno. Ali opet kažem, nismo za to da imamo male ambicije, da budemo bolji od nečega što je bilo loše, nego da gradimo Srbiju koja će biti superiorno dobra u svemu i to jeste jedna velika ambicija za koju se vredi boriti.

Još jedno od pitanja koje se nama nesporno javlja, nismo svesni da ljudi u javnom sektoru su vrlo često loše plaćeni, a da nama trebaju pameti, sposobni i plaćeni ljudi u javnom sektoru.

Ono što ostaje sporno je to što mi u pravnom sektoru nemamo mogućnost da dobro nagradimo one koji dobro rade, a da ne nagradimo one koje, u stvari, tamo ne rade ništa ili rade vrlo malo.

Na tome se radi u manjoj meri, u pojedinim delovima države, ali na ukupnom nivou suštinski imamo problem da odvojimo dobre performanse od loših performansi, a posebno da to izvedemo na jedan način koji će biti potpuno transparentan i vidljiv.

I danas se neki ljudi koji rade u javnom sektoru nagrađuju kroz učešće na projektima, kroz učešće u nekim komisijama i slično. Meni je to potpuno razumljivo, jer ne možete očekivati da neko ko je vrhunski profesionalac radi u ministarstvu za 50.000 ili 60.000 dinara i da bude posvećen. To je prilično jasno. Međutim, ono što nama ostaje kao priča i da i dalje imamo javni sektor u kome istovremeno imamo i višak i manjak zaposlenih, u kome imamo ljude koji su potplaćeni i ljude koji su istovremeno preplaćeni.

Ono što jeste pitanje za svaki naredni budžet jeste kako napraviti javni sektor koji odgovara potrebama i koji liči na prakse koje postoje u privatnom sektoru.

Jedna stvar koju ćemo mi pohvaliti je što su subvencije konačno smanjene za 5%, barem kada je reč o subvencijama koje idu za podsticanje stranih direktnih investicija.

U Srbiji, u poslednje vreme, jako mnogo volimo višegradsku grupu. U stvari, u pitanju su zemlje koje razumeju naše evrointegracione aspiracije i ja onda baš volim da citiram Klausa, koji je za sada najprominentnija ličnost koja je višegradska grupa ikada iznedrila. Klaus je vrlo često govorio da su strane direktne investicije bitne, ali da nije u redu bilo kome davati bolji tretman nego domaćim investitorima i da je najbolja investicija to da napravimo Srbiju koja će biti dobra za biznis svima, a da jedine subvencije u nekom srednjem roku, pošto kako bi rekli ljudi - ne možete državu da okrenete 180 stepeni, ali je možete postepeno okretati, budu subvencije u poljoprivredi, jer u našoj budućoj kući evropskoj, to neće biti moguće da se izbegne, upravo jer bi to bila nelojalna konkurencija našoj domaćoj privredi.

S te strane, jedan dobar plan smanjenja subvencija, u suštini bi imao dvostruki efekat. S prve strane, em bi uštedeli u budžetu neke svote koje trenutno idu i u neke neefikasne sisteme, idu i u socijalne politike, ljudi ne razlikuju baš dobro različite vrste subvencija, ali smanjenje subvencija uz iste strane direktne investicije bi bila jedna fantastična mera uspeha reformi u Republici Srbiji.

Teško da bi bilo boljeg merila uspešnosti reformi nego što je smanjenje subvencija, a istovremeno zadržavanje stranih direktnih investicija.

Još jedna stvar koja je nama u SMS donekle bola oči, govorimo mnogo o stranim direktnim investicijama, rezultati u privlačenju su nesporni, ali mi bi voleli za rad toga da budemo uvek oprezni i da razmišljamo šta se može desiti danas, za pet, za deset godina, jer današnji problem Srbije je što vrlo malo ljudi može da zamisli kako izgleda Srbija za 20 godina, a takođe ni veliki broj političkih partija pati od nedostatka takve vizija.

Dakle, ono što je naše pitanje – kakav je neto saldo tokova kapitala, odnosno koliko kapitala ide iz Srbije, a koliko kapitala dolazi? Ono što neki predviđaju jeste da ako želite privući kapital da dolazi i da ostane, morate mu omogućiti da ide. S te strane, ono što jeste bitno to je da govorimo o neto saldu, jer to je ono što mi suštinski dobijamo i da razmišljamo kako da taj neto saldo povećavamo. Opet ako budemo povećavali neto saldo znači će da smo privukli investicije koje stvaraju veliku dodatnu vrednost za građane Srbije, jer ako hoćemo da sprovedemo digitalizaciju, o kojoj ste jako mnogo govorili kao Vlada Republike Srbije, neophodno je da kreiramo mesta velike dodate vrednosti.

Iz tog razloga smo se još malo zabrinuli. Evo, baš kad se dotičemo pitanja grana koje stvaraju veliku dodatu vrednost, hvalimo se i treba da se hvalimo time kako je razvijen IT sektor. Svako treba i svako bi se hvalio razvojem IT industrije kakav se desio u Srbiji.

Ono što nama ostaje kao zabrinutost je da te samostalnosti ne dovedu do toga da mi i ono malo što naplatimo izgubimo, umesto da rađe idemo u pravcu koraka koji bi privukli domaće kompanije i domaća fizička lica koja pružaju usluge drugim kompanijama da osnuju d.o.o. u Srbiji i u potpunosti plaćaju poreze. Dakle, da ih privučemo da rade ono što je dobro za Srbiju, a ne da ih kroz te samostalnosti isleđujemo i da možda nekima od njih pošaljemo poruku da urade ono što je krajnje jednostavno, a to je da registruju svoj biznis bilo gde u svetu i da ga nastavi i dalje obavljati iz fotelje u Srbiji.

Bojim se da taj test samostalnosti može imati prilične štete kada je reč o razvoju IT sektora u Srbiji i da dobro razmislimo da li nam treba sekira za IT sektor ili trebamo da pustimo jedan divan set mera koji će motivisati naše IT kompanije i strane IT kompanije da zaista budu hedkvoterovani u Srbiji, da ovde imaju sedišta i ovde plaćaju poreze i mislimo da bi to bilo kud i kamo bolje za izgradnju jedne Srbije i za stvaranje vizije Srbije zasnovane na IT, na znanju, na stvaranju velike dodate vrednosti Srbiji, pobednika globalnoj Srbiji.

Ja neću 20 minuta koristiti, jer ćemo prepoloviti naše vreme i još jedan od mojih kolega će govoriti kada se završi lista pojedinačna, ali za kraj hoću da kažem još neke stvari.

Ako se danas lomimo između 3,5% i 4%, ono što je ključ, ako želimo ići na 5% je težak ključ, izuzetno težak, ali je ključ koji je nauk svih zemalja koji su se transformisale i on kaže da je za uspeh jedne zemlje bitna poreska politika. Manji porezi su dobri za biznis. Otkrivamo toplu vodu, ali nekad zaboravljamo to.

Jako je bitno rasteretiti privredu, ali od svega na dugi rok bitnije je da se u jednoj zemlji poštuju vlasnička prava, da se radi na vladavini prava, nepovredivosti ugovora. Ako te tri stvari unapredimo u Srbiji u roku koji verovatno ne može biti kratak, ali može biti srednji rok, mi ćemo održivo preći sa 4% na 5% i postaviti osnove da nam investicije dolaze bez subvencija, da nam investicije ostaju, jer nema straha kad su te tri stvari ispunjene u jednoj zemlji i da imamo mogućnost da dugoročno rastemo po 4% ili 5% i to jeste ključ o kome ćemo mnogo govoriti u godinama koje slede.

Nije to samo portfelj. Ispalo je da imamo samo dva ministra. Jedan ministar je tu mnogo, kako da kažem, ne zameram, o socijalnoj politici će jedna druga moja koleginica mnogo više govoriti i mislim da će u ovom drugom ministru biti malo neugodnije, nego ministru finansija, ali sad šta je tu je.

Konačno, još jedna stvar koja je bitna, ako želimo graditi ekonomiju znanja, ako želimo ići preko 5%, sa sadašnjim obrazovnim sistemom neće biti moguće. On će zahtevati jako duboke reforme koje će biti kontinuirane u godinama koje dolaze.

Dakle, potrebno je baš ono što se govori u javnom sektoru, naći načina ne samo da se povećaju plate, nego da se vrednuje učinci onih koji uče one koji su budućnost grana sa visokom dodatom vrednošću u Srbiji za pet, 10 ili 15 godina.

Dakle, da bismo dugoročno i održivo rasli, pored svetog trojstva nepovredivosti vlasničkih prava, vladavine prava, nepovredivosti ugovora, potrebna nam je drugačije obrazovanje, mnogo više preduzetnički orijentisano, potrebna nam je politika koja stvara samo pouzdani privatni sektor koji dominantno investira u Srbiji, ja se nadam tuđe pare, jer Leveridž je čudo koje menja jednu zemlju i naravno potrebno je da istraje na digitalizaciji i da nikada ne dođemo u sumnju kada se donose neki zakoni koji su čudno skrojeni, da šaljemo poruke da digitalizacija i inovacije nisu u redu. Zahvaljujem na pažnji.

Ja ću još samo par napomena kojima ste me sad inspirisali u odgovoru, dakle, postoji još jedna oblast koju nismo dovoljno zagrebali, a zovu se javna preduzeća.

Mi u Srbiji i dalje imamo autonomije neefikasnosti i možemo mnogo graditi privatnog sektora koji imamo najveće javno preduzeće koje raspe 25% onoga što proizvedemo. To jeste jedno od ključnih pitanja ako hoćemo da gurnemo stopu rasta i to će zahtevati hrabrost i posvećenost i slanje jasne poruke da je bolja karijera u privatnom sektoru nego u javnom sektoru, ili barem da je jednako dobra, jer za i sličan trud dobijate jednake rezultate, a za prihvatanje malo većeg rizika proći ćete bolje ako ste u privatnom sektoru.

Suština toga je da se izgradi struktura u kojoj će karijera u privatnom sektoru biti poželjni karijerni izbor, ne za većinu, sad ja to ne verujem da će biti slučaj u Srbiji, ali barem za jednu pristojnu manjinu od 40% ljudi, jer u ovom trenutku u Srbiji ne više od 20% onih koji završavaju fakultete ističu da je karijera u privatnom sektoru primarni izbor i to jeste suštinski problem koji će postojati i zato je bitno praviti uslove smanjenja poreza i kreirati dobar okvir za otvaranje sopstvenih biznisa i za karijeru menadžera ili zaposlenika u privatnim kompanijama. To je ono što će nam presudno oblikovati budućnost Srbije u godinama koje dolaze.