U poslednja dva dana imali smo prilike u medijima čuti priču o hrabroj baki Stevki, koja se odbranila potencijalnih razbojnika tako što je uzela sekiru i izašla na vrata svoje kuće u selu u okolini Merdara.

Da je baka Stevka u veoma objektivnoj okolnosti kada joj država Srbija ni na koji način nije mogla pomoći da odbrani svoj posed, tu istu sekiru upotrebila, danas baka Stevka ne bi bila junakinja novina, ne bi bila hrabra žena koja je odbranila svoju kuću, nego bi bila žena koja bi bila pod krivičnom istragom zato što je branila svoju kuću od višestruko snažnijih, brojnijih ljudi koji su hteli da joj otmu imovinu i verovatno njoj učine nažao. Svako ko odbrani svoju kuću od razbojnika je heroj, jednak heroj kao neko ko sa oružjem odbrani našu otadžbinu u slučaju napada spolja, jednak heroj kao policajac koji odbrani bilo koju imovinu od bilo kog razbojnika.

Ako je Srbija pravna država, ako je Srbija država slobode i država u kojoj je ljudski život svetinja, heroji ne treba da se muče, heroji ne trebaju da se zlostavljaju. Heroji trebaju da dobiju orden, eventualno podršku psihologa da prebrode strašnu stvar, kao što je npr. ubistvo ili povređivanje razbojnika u vlastitoj kući.

Predlog Stranke moderne Srbije je da se, kada je reč o granicama nužne samoodbrane, smatra da je svako lišavanje života i nanošenje telesnih povreda razbojniku koji naoružan uđe u vašu kuću, nužna samoodbrana i da se ne ulazi u procenu toga da li je primenjena sila bila jednaka sili koju je primenio razbojnik.

Svako ko misli da je u stanju u svojoj kući, da adekvatno proceni koliki je stepen sile upotrebio razbojnik koji vam se pojavio u kući, može slobodno prvi da baci kamen na ovakav predlog. Naš predlog zakona, dakle, još jedanput kažem, afirmiše neprikosnovenost privatne svojine, neprikosnovenost doma, neprikosnovenost zaštite života.

Takođe, shvatili smo upravo na primer u bake Stevke, da možda nismo podneli potpuno adekvatan predlog i u narednom predlogu zakona ćemo takođe imati još jednu stavku kada nužna samoodbrana se ne dokazuje, a to je i kada vam uđe grupa nenaoružanih ljudi u vašu kuću bez vašeg poziva, takođe svaka samoodbrana će se imati, smatrati nužnom. Hvala.

Hvala, potpredsedniče.

Uvaženi ministre sa saradnicima, dame i gospodo, danas imamo set od tri zakona koji, barem što se tiče struke, su solidno ocenjeni. Ja sam se, kao što se i uvek trudim u Stranci moderne Srbije, raspitao kod onih kojih se zakon najviše tiče, budući da Zakoni o investicionim fondovima, mali je broj ljudi koji u Srbiji može jasno sagledati sve zamke, odnosno prednosti koje se mogu javiti. Kod većine portfolio menadžera nisu postojale neke suštinske zamerke, barem na Zakon o investicionim fondovima.

Kada je reč o Zakonu o osiguranju depozita, odnosno koje se tu javljaju, činjenica je da se nastavljamo usklađivati kako sa međunarodnim standardima, tako i sa nekim zahtevima evropskog puta i da su to stvari koje bi trebale uz jedno kontinuirano unapređenje upravljanje rizikom i upravljanje kapitalom, da dovedu do jačanja poverenja daljeg u naš bankarski sektor, koji je usled lošeg menadžmenta, pogotovo državnih banaka u jednom momentu bio, može se reći, na dosta lošem glasu, kako kod naših građana, tako i kod stranih investitora.

Nije mala stvar bila upropastiti nekoliko državnih banaka, a takođe i podići MPL-ove u nekim od njih. Tako da, ova stvar, kada je reč o osiguranju depozita, podiže ukupnu sigurnost i to nije sporno i ulazi se u neke nove oblasti, kao što je restrukturiranje banaka, ako nekada bude bilo potrebe da se to radi. Bankarstvo je malo specifično. Dakle, tu je luksuz da se banka pusti niz vodu, mnogo manje nego kada je reč o realnom sektoru.

Međutim, ako tu nemamo nekih bitnijih neslaganja u suštini i ako je reč o materiji koja je prilično poznata, mene i poslaničku grupu Stranke moderne Srbije jeste zaintrigirao Zakon o alternativnim i investicionim fondovima. Postoji dosta razloga zašto je to tako i zašto je taj zakon, opet kažem, jedna dobra osnova ali u okolini tog zakona postoji određeni poslovni ekosistemi koji zahtevaju da im se zadovolje još neki preduslovi da bi onda moglo da cveta, alternativno, investiciono cveće svih vrsta.

Konkretnije ili ako bismo upotrebili metaforu, taj zakon jeste kupovina jedne onako solidne njive sa agrotehnikom, kada bismo koristili omiljene poljoprivredne metafore u Srbiji. Međutim da bi ta njiva dala prinose, potrebno je da se zadovolje još neke stvari, počevši od znanja, odgovarajućih đubriva, podsticaja i sličnih stvari da bismo došli u poziciju da nešto što jeste objektivan potencijal i dobra osnova počne da daje plodove.

Ono što je godinama bila slabost, upravo kada je reč o alternativnim izvorima finansiranja, koji su dosta potrebni zemlji koja ima veliki broj malih i srednjih preduzeća i gde je dominantno kada je reč o sektoru informacionih tehnologija, ne preovlađuju veliki igrači, gde je sama logika rasta drugačija nego u nekim konvencionalnim delatnostima je bilo to što smo dugo godina imali nedoumice da li to uopšte treba urediti posebnim zakonom. Ja sam neke prve predloge video još pre šest, pre sedam godina skoro, ili je dovoljno da koristimo postojeće Zakone o investicionim fondovima, ali ni to nije baš dobro rešenje jer oni moraju biti kruti po prirodi stvari, jer imati otvoreni investicionim fond nije neko baš kreativno zezanje, nego morate obezbediti sigurnost kada je reč o plasmanima i zadovoljiti mnoge druge stvari.

Kada je reč o alternativnim investicionim fondovima, situacija je takva da je ipak bolje postaviti jednu zakonsku osnovu, da bi smo mogli da se nadamo da će u Srbiji zaživeti npr. fondovi venčer kapitala.

Jedna jako bitna stvar. Oni ne mogu da pomognu u samom startu kada imate npr. brzo rastuću poslovnu ideju u sektoru informacionih tehnologija, ali mogu da pomognu kada ste iz inicijalne faze „kraut fandinga“ tu ću se vratiti kasnije, korišćenje sopstvenog novca ili ako ste imali sreće da naletite na nekog poslovnog anđela, kada treba da privučete neka veća sredstva i uđete u ozbiljnije ulaganje u softver ili ono što će verovatno biti budućnost razvoja informacionih tehnologija i u svetu i u Srbiji, ali kod nas baš nismo još zakoračili, o simulacijama, veštačkoj inteligenciji i svim stvarima koje će nositi razvoj u okruženju PFG mreža i uopšte što će menjati svet u narednoj dekadi.

S te strane, da bismo imali venčer fondove, koji bi zaista zaživeli u Srbiji i ostvarili primaran zadatak finansiranja visoko inovativnih kompanija koje ne moraju nužno biti samo IT, ali velika je šansa da će gro biti lociran u IT ili u grane koje svoje kompetetivne prednosti, konkretno preduzeća, upravo razvijaju na sintezi IT i svog konvencionalnog biznisa, vi morate okolo postaviti, što sam rekao, jedan dobar ekosistem u drugim zakonima.

Dakle, da bi mogli privući fondove koji sada, uglavnom, nisu u Srbiji, recimo paradoksa, ima ih u Sofiji, u Budimpešti i u nekim drugim zemljama, koje mi želimo sustići i prestići, potrebno je uraditi izmene koje se tiču fiskalne politike, koje će pratiti jedan zakon koji jeste dobra osnova. U Srbiji, porez na kapitalnu dobit nije bitan porez i kada ga posmatrate u celini budžetskih prihoda, on je neznatan.

Vrlo često imamo prilike videti da je prilično neuhvatljiv i da imamo neke ljude koji su uspešno izbegavali da ga plate i ljude koji su ga na kraju plaćali, a da nisu bili u prvo vreme ni svesni da imaju tu obavezu.

Dakle, ako želimo imati dobar razvoj venčer fondova u prvom prelaznom periodu, ne mora to biti zauvek, ali u barem prvih četiri do pet godina bilo bi poželjno da oni imaju oslobođenje od kapitalne dobiti, jer to jeste nešto što bi moglo privući da se njihove aktivnosti lociraju u Srbiji, a ne da dominantno budu van Srbije.

Zašto je bitno da se venčer fondovi lociraju u Srbiji? Razlog je prilično jednostavan. Najbolje poznavanje domaćeg tržišta imaju upravo ona pravna lica koja jesu na našem tržištu i malo šta može zameniti specifična znanja o lokalnom tržištu, kao samo prisustvo na lokalnom tržištu. S toga bi dodatak koji stvara dobar ekosistem u vidu oslobađanja od kapitalne dobiti bila dobra stvar ako želimo zaista da privučemo venčer fondove u Srbiju.

Takođe, vrlo je bitno u celoj priči imati i poreske kredite za ulaganja, jer to jeste preduslov da imamo značajnije plasmane. Apsorcioni kapacitet srpskog tržišta za venčer kapital, kao i za druge oblike nekonvencionalnog finansiranja koji nisu bankarski je recimo jako skočio poslednjih godina, što možemo videti po stopama rasta izvoza, jer stope rasta izvoz za IT sektor su odličan indikator da se kapacitet apsorpcije sigurno povećao u međuvremenu. To je nešto što je takođe jako bitno, imati mogućnost poreskog kredita za investicije.

Takođe, i mogućnost da se gubitak prizna kao kategorija i da služi kao oslobođenje za neke buduće zarade. Dobitke koje mi možemo dobiti povećanjem leveridža srpske IT industrije, mogućnosti da one uđu u kompleksnije poduhvate ili čak da mi ne budemo samo specifična zemlja za vrlo često, da se cinično izrazim, „loun“ poslove u IT sektoru bi bio višestruko veći od toga što bi se zemlja naša odrekla nečega što sada inače i nema, a želi da ima.

S te strane, zakon i jeste dobra osnova, ali sam zakon bez stvaranja ekosistema koji ga prati i koji može da relativno dobro definisane stvari u zakonu podigne na nivo koji omogućava srpskoj IT industriji da se razvija, ne samo kvantitativno, što se sada dešava, nego i kvalitativno, jeste bitna stvar.

Naravno, uz ono jasno ograničenje da mi možemo napraviti mnoga čudesa ovog sveta, ali da se Srbija nikada recimo neće moći meriti sa Cirihom kada je reč o razvoju veštačke inteligencije i sličnih stvari, ali da se možemo nadati da će ovde kvalitet proizvoda biti viši, sa većim stepenom dodate vrednosti, koji neće uključivati ono što se zove puki rad za druge kompanije, nego mogućnost da se ovde zaista značajnije razvija kada naše firme jesu angažovane od strane velikih stranih IT giganata da rade kompleksnije poslove sa većom dodatom vrednošću koja ostaje ovde.

Zbog toga da, zakon je u redu i zakon mora da prati, tj. ja bih rekao treba, ne možete kad ste u poziciji manje da kažete baš mora, malo je tupavo, jer trebalo bi da prati jedan set zakona iz fiskalne politike i podzakonskih akata.

Odnos koristi i troškova je prilično dobar, a kako nam je budžet standardno uravnotežen, teži suficitu, mislim da to ne bi bio neki preterani problem.

Ako ovaj zakon otvara prostor za venture fondove, ovaj put pošto raspravljamo u načelu, a načelne rasprave mogu otići u raznim pravcima, od toga da predlažete neke dodatke, do toga da dajete određene sugestije, to je uredu, da možete uraditi dosta toga što ne mora nužno biti povezano, ovaj zakon rešava, kažem, finansiranje firmi koje su postavljene na noge i koje imaju track record da su nešto postigle.

Međutim, ono što ovaj zakon neće rešiti, a opet treba da se radi na stvaranju jednog kompletnog ekosistema finansiranja inovativnih grana, jeste što mi i dalje nemamo rešenja koja bi olakšala krautfunding. Postoji mogućnost da se krautfund-uje u Srbiji, to nije sporno, ali glavni krautfunding se odvija na evropskom tržištu, u ovom trenutku, iako ne bi bilo loše da krautfunding bude opcija za naše kompanije na nekim drugim tržištima.

Sadašnja zakonska rešenja ne sprečavaju to, ali u mnogome nameću nepotrebne transakcione troškove, zbog toga što imamo neke institucije Republike Srbije koje svoj primarni posao rade dobro, i bila bi grehota reći da primarni posao Narodne banke Srbije, a to je stabilnost novca, nije dobro odrađen.

Ali, kada je reč o spoljno-trgovinskom poslovanju, bojim se da svako malo postajemo prilično zastareli i da neke inovativne grane trpe zbog toga. Upravo kada je reč o krautfunding, neki oblici krautfundinga, koji su bazični i mogu da funkcionišu, ali ovi treći, četvrti stepen krautfundinga, ima dosta velike transakcione troškove. To je nešto što bi trebalo otkloniti, jer ako razmišljamo o razvoju inovativnog sektora u Srbiji, koji može ostaviti veliku domaću vrednost, koji može pogurati značajno rast BDP-a, koji može nam pomoći da se uklopimo u svetsku podelu rada, a i da i jeftinije ponude, u krajnjoj liniji, neke softverske proizvode koje danas moramo kupovati i plaćati prilično velike godišnje naknade za održavanje i korišćenje tog softvera, mislim da taj sistem treba biti zaokružen od početka do kraja i da je odgovornost jedne države koja ide u susret rastu da radi na tome, što je više moguće i da to jesu dodaci koji bi bili jako dobri nečemu što je ovde postavljeno.

Još jednu stvar bih pomenuo, a koja se dosta naslanja na ovaj drugi Zakon o klasičnim investicionim fondovima. Mi smo u poslu od 2008. godine doživeli jednu strašnu kontrakciju finansijskog tržišta, pošto bankarsko tržište posmatram kao odvojenu kategoriju, ali je i tu bilo kontrakcije koja je bila velika. Finansijsko tržište pati od nedostatka aktive kojom se može trgovati. Beogradska berza je plitka kao potok i ima jako malo hartija od vrednosti, i sa jako malim obimom trgovanja vi možete uticati na kretanje cena i u velikoj meri izazvati velike oscilacije, što vam govori opet o plitkoći tržišta.

Ono što jeste zadatak, opet kažem, ako hoćemo imati investicione fondove koji imaju u šta ulagati u Republici Srbiji, dobro se disperzovati i biti motori razvoja Srbije, ulaganje van Srbije nije sporno, tu imate šta god hoćete. Reč je o tome da trebamo raditi na stvaranju zakonskih i podzakonskih preduslova, da se inicijalne ponude akcija učine jednostavnijim, bržim, jeftinijim, da se onima koji se upuste u to pruže potrebne informacije i znanja, u nekim slučajevima jer je to novi instrument, jer samo tako možemo kreirati nove akcije na srpskom tržištu, direktno, bez da su to akcije koje su postale defakto deo našeg tržišta, preko silkroad-a, odnosno preko balkanske mreže i bez da se desi tako što bi naša berza postala deo neke veće berze u svetu.

Dakle, ono što je isto potrebno, u celoj toj priči, ako želimo da nam investicioni fondovi zažive i rastu i da imamo više instrumenata, IPO-vi bi takođe bili dobri za dokapitalizaciju nekih sistema koji solidno štucaju. Tu se nekada nismo saglasili. Ja sam davno o tome pričao, iz nekih prošlih života. I bez nekog dobrog IPO-a sa kvalitetnim hartijama, koje bi, recimo, potekle iz EPS-a ili iz nekih kompanija koje su ostale dobrim delom netaknute restrukturiranjem, a zeznuti su to sistemi, takoreći žive autonomije neefikasnosti u okviru Republike Srbije, gde je vrlo teško udariti i restrukturirati, takav nam je taj sistem, šta da se radi, prilično neefikasan i prilično zatvoren, otporan na promene, iako se i tu menjaju stvari, opet, ne mogu grešiti dušu.

Jednostavno, i dobar Zakon o investicionim fondovima će učiniti da imamo dobar zakon i da je to to.

Dakle, moramo raditi na razvoju hartija od vrednosti koje bi se više emitovale, jer to jesu dobri načini da kompanije dođu i do pozajmljenog kapitala i do sopstvenog kapitala.

Mi smo još zemlja koja ne smatra da je akcionarski kapital, odnosno kapital koji bi ovako došao preskup. Takođe, isto je i sa korporativnim obveznicama. I tu treba raditi na podzakonskim aktima i stimulisati ga, jer to je isto dobar način da se pravi leverage i da imamo hartije kojima se trguje i koje bi mogli imati investicioni fondovi u svom portfelju.

Sve u svemu, ne mogu da kažem, ovo je opet, za razliku od zakona od juče, kada sam rekao da imamo skepsu oko računovodstva, pričaćemo o tome još, i različite su primedbe, nekad potpuno suprotno od različitih grupa koje se time bave. Ovde nemam zaista primedbe kod ova dva zakona, ni kod Zakona o osiguranju depozita. To nije ključno pitanje. Ključno pitanje kojim se ovde bavimo je šta učiniti posle? Naprotiv, mislim da je savršeno što su to uradili strani konsultanti koji imaju iskustva sa tržišta koja imaju investicione fondove, da je to fantastično i da je to dobra stvar što je tako urađeno. Dobro je da ljudi koji su kompetentni i koji imaju iskustvo rade na pisanju zakona.

Mi nemamo dugačko iskustvo sa portfoliom menadžmentom, sa investicionom fondovima. Imamo znanje kakvo je naše tržište i koji su izazovi u razvoju. Ali, sami zakoni, koliko god da su valjano napisani, ako im ne pustite da budu osnova na kojoj će nešto iznići, takoreći, ličiće na zakone koji su stavljeni u fioku i koji će čekati na neko vreme da ih iskoristimo u punoj meri.

To je ono što je ključna stvar, na kojoj bih završio izlaganje. Zakoni su okej, ali ono što je potrebno da bismo izvukli maksimum iz nečega što jeste bitno u našoj zemlji, a to je privlačenje kapitala u domaće firme, korišćenje leverage koliko je god to moguće, da bi porastao prinos na sopstveni kapital i uopšte, da bi firme imale brz rast i razvoj, to je da stvorimo ekosistem podzakonskih akata, pravilnika, znanja i svih drugih stvari, da bismo došli u poziciju da maksimalno iskoristimo jedan valjan rad koji nije trajao kratko.

Toliko od mene ovaj put. Ja bih se, u skladu sa stavom naše poslaničke grupe, maksimalno držao onoga što zaista jeste tema, a ne prelazio na sve i svašta.

U suštini, više dodatak. Pomenuo bih ja municipalne obveznice, ali tu bi se otvorio jedan set stvari koji ide oko njih koji je baš dosta širok.

U ovom momentu nisam siguran koliko je realno dok ne zaživi sistem interne revizije kako treba, upravljanje finansijama lokalnih samouprava, dok se ne podigne na jedan mnogo viši nivo nego što je danas. Realno nisam siguran da će biti kvalitetnih emisija municipalnih hartija od vrednosti, možda u gradu Beogradu, ali u ostatku zemlje moguće je da će biti mnogo problematično u mnogobrojnim opštinama.

Ima opština koje su jako dobre, koje bi mogle da urade neke stvari, koje su radile na tome. Ima opština koje se trude da ne urade ništa, potpuno je šareno. Dakle, sa te strane, tu će biti sizifovskog posla, mnogi sada već i projekti se time bave i izgleda da će se baviti u mnogim godinama koje slede kada je reč o municipalnim hartijama od vrednosti, ali u svakom slučaju to bi dosta podiglo nivo dubine Beogradske berze i uopšte obima hartija od vrednosti kojima se može trgovati, i to je potpuno tačno, što se toga tiče.

Za kraj, nije da je to sad neka zaključna rasprava, ali suština je, ako se raspravlja o ekonomiji sa sučeljenim mišljenjima, jedna od najnormalnijih stvari je da se raspravlja u razumu i da se raspravlja o konceptima koji imaju mogućnost da opstanu, koji imaju veze sa realnošću, tako da suštinske rasprave i neslaganja koja će slediti, jer neslaganje su fantastična da se ukupan autput podigne i slediće u tome kako da nešto bude bolje, a ne da raspravljamo o tome i pokušavamo da dokažemo da nešto ništa ne valja ili da se nude stvari koje nikako ne mogu voditi boljitku finansijskog sistema ili bilo kog segmenta u našoj privredi.

Hvala, potpredsedniče.

Uvaženi ministre sa saradnicima, dame i gospodo, danas imamo tri zakona u setu koji se odnose na stvari koje kada posmatramo u načelu se mogu svesti na reči kao što su: kredibilnost, poverenje, čast, pouzdanost, kontrola.

Dakle, imamo dva zakona koja se izrazito toga tiču i odgovaraju na neke izazove koji su se pojavili tokom godina evropskih integracija Srbije, a takođe i tokom problema koji postoje u praksi jer računovodstvo je prilično dinamična stvar. Kod nas je povremeno bila izuzetno dinamična, kada smo imali za moj ukus i za ukus većine previše kontnih okvira, ali hajde stvari se pomeraju na bolje i bitno je da stalno se usaglašavamo sa evropskim direktivama da bismo jednog dana postali evropskog tržišta pod pravnim sistemom najboljim kojeg smo imali u istoriji, ubeđen sam u to.

Zato mi iz poslaničke grupe SMS uvek od srca pozdravljamo sve što ima veze sa zadovoljavanjem merila iz poglavlja pristupanja EU. Kontinuirano zadovoljavanje i praćenje onoga što EU usvaja, jer ono što bi se reklo, tek kada se sve usaglasi onda se može govoriti o procesu ratifikacije. Dakle, i ako smo u jednom momentu bili u redu i usaglašeni. Moramo nastaviti to da pratimo do targetirane 2023. godine ili možda neke kasnije godine, ali ja i dalje držim se toga da ako vredno i pametno radimo da 2023. godina ne mora nužno biti zakasnila godina, šta više.

Počeo bih od ovog zakona koji možda ima najveći odjek u javnosti, jer činjenica je da su svi ljudi koji se bave nekim poslom, a da nisu paušalci u kontaktu sa računovođama. Računovođa u Srbiji nije samo neko ko knjiži promene na jednostavniji ili kompleksniji način u zavisnosti da li koristi pravilnik ministarstva ili MSFI, nego je najčešće konsultant firme koji firmu obaveštava o načinima kako se legalno može poreski optimizovati, kako je najbolje da vrši razgraničenja, rezervacije, uopšte optimizuje svoje poslovanje. S toga, računovođe jesu jedan bitan deo ovoga društva i verovatno su oni bili i najzainteresovaniji za celu ovu stvar i za ceo ovaj set zakona. Ne kažem da revizija nije bitna, revizija je možda i bitnija kada posmatramo ukupni privredni sistem, ali kada posmatramo generalnu javnost mnogo se više interesuje za ovu prvu stvar.

U suštini mi u SMS smo primetili pet stvari koje bih pomenuli u raspravi u načelu. U pojedinostima imamo još nekih stvari, podneli smo i određene amandmane kojima mislim da smo pokušali sa naše strane da poboljšamo osnovni tekst.

Zamerka koja postoji i nisam ja izrekao nego udruženja kako računovođa tako i savez računovođa i revizora, tako i još neka druga tela koja okupljaju poslovne ljude da smo mogli imati malo dužu javnu raspravu i da bih možda mogli imati otklonjene sve nejasnoće i sve nesaglasnosti koje su se pojavile. Vi u suštini sada u poslovnoj javnosti koju tangira neposredno Zakon o računovodstvu imate dosta podeljene stavove oko prvog pitanja koje njih najviše i dotaklo, a to je obaveze da se poseduje adekvatan sertifikat, ako vodite računovodstvenu agenciju barem jedna osoba mora imati sertifikat. Podelili su se u dve grupe, od kojih jedna grupa strukovna je rekla da to nije neophodno da se računovodstvo može naučiti ovako i onako, da tržište to reguliše.

Zakonom imate jednu odredbu koja je meni malo čudnovata, a to je da računovođe ne odgovaraju za ono što potpišu, nego odgovorno lice pa to stvara jedne specifične odnose koji postoje u okviru pravnih lica, ali da ne ulazim u to nije to sada u ovom momentu tema. Sa druge strane imate strukovno glavno udruženje koje je reklo da je to uredu i da oni koji imaju iskustva, znanje i sve ostale stvari prilično lako mogu da polože ispit i steknu odgovarajuće zvanje.

Sa te strane poslanička grupa SMS mnogo je bliža tome da kaže da je sasvim u redu da imate propis po kome, ako vodite računovodstvenu agenciju ili ako se bavite računovodstvom morate imati barem jednu osobu koja ima odgovarajuće sertifikate nadležnog tela u Republici Srbiji koja je članica međunarodnih organizacija koje okupljaju računovođe i revizore.

S te strane mi mislimo da to nije ograničavanje ulaska u struku, jer niko nije ograničio broj računovođa, kao što se desilo u nekim drugim strukama koje danas mnogi posmatraju kako strukama za laku zaradu. Sa te strane naša je podrška da uvek imamo barem jednu osobu sa odgovarajućim sertifikatom, a i dobra preporuka bi bila da i oni koji ne moraju po prirodi stvari to da imaju da polože ispite.

Takođe, u prirodi biti računovođe je da treba da se usavršava i prati propise tako da oni po prirodi stvari moraju da se kontinuirano obrazuju. Tako da sa te strane skloni smo da odbacimo prigovore obaveznosti polaganja a da podržimo da mora biti barem jedan.

Što se tiče elektronskih faktura mi već imamo neke stvari koje su tome jako slične a to je obavezni Registar faktura koje se odnose na plaćanje sa državom i registracije su danas obavezne za neke transakcije tog tipa koje idu iz budžeta. Mehanizam je prilično jednostavan nakon što dobijete odgovarajuće šifre, nakon što registrujete svoje pravno lice i s time imamo jako dobar prikaz toga kuda idu tokovi iz budžeta Republike Srbije. Nisam siguran koliko je moguće vršiti u ovom momentu, nemam uvid u to koliko su kvalitetne kontrole bazirane samo na obavezi registracije, ali to jeste jedna dobra osnova.

Sa te strane ako smo imali ogroman problem u povraćaju PDV-a, priličan broj kreativnih zloupotreba povraćaja PDV-a i jedno dosta dugo čekanje da se izvrši povraćaj PDV-a upravo zbog toga što su otklonjeni neki problemi vezani za vrlo kreativno tumačenje šta se može vratiti od strane nekih poslovnih subjekata. Mislimo da elektronske fakture jesu dobra stvar. Mislimo da ne bi morale biti obavezne ako PDV nije uključen, recimo za poljoprivredna gazdinstva i neke druge pravne subjekte koji nisu u sistemu PDV-a, to nije ništa naročito nužno. Ali, ono što je dobro, u svakom slučaju da mi stvaramo državu koja može bolje servisirati privredu.

S te strane, kao što sam i rekao, verovatno i kada sam par puta vrlo žestoko kritikovao neka zakonska rešenja koja se upravo odnose na, recimo proteste koje imamo sada svaki dan, blokade mostova u Beogradu, nećemo podržati se što ima veze sa IT, uvođenjem IT u Srbiju, elektronsko upravom, digitalizacijom, jer nema konkurentne privrede, nema razvoja ni bilo čega, ako nemamo IT u svakoj pori naše javne uprave, ako nemamo digitalizaciju kako privrede, tako van privrede. Tu je najbliži put da podignemo efikasnost našeg društava.

Takođe, rešenje po kome se malim subjektima ostavlja mogućnost biraju po kom principu će sastaviti izveštaje je rešenje koje je u redu, jer suštinski ne konsoliduju se samo veliki privredni subjekti, konsoliduju se i oni manji i mogućnost lakše konsolidacije posebno sa odgovarajućim računovodstvenim softverima je dobra stvar. Sama mogućnost izbora je takođe nešto što mi možemo da podržimo. To je rešenje koje je u redu.

Sa žaljenjem možemo konstatovati da smo u jednom momentu dospeli da budemo kritikovani kao Srbija, zbog toga što smo imali određena kašnjenja kako kod FAFT-a, tako i kod Saveta Evrope. Ono što je pouka koju bi trebali izvući kao Republika Srbija jeste da nam se to ne dešava u budućnosti koliko god razlozi bili najčešće objektivni i koliko god to bila posledica toga što zakonske izmene imaju određenu dinamiku i nekada mogu biti kuse, ako budu izvedene prebrzo.

U svakom slučaju uz uvažavanje preporuka Saveta Evrope, odnosno njegovog specijalizovanog tela koje se bavi pranjem novca i sprečavanjem finansiranja terorizma i drugih krajnje ružnih aktivnosti jesu stvari koje su dobre za Republiku Srbiju. Jednu primedbu u načelu koju ćemo izneti u amandmanima, a mislim da kada se govori o odgovarajućem sistemu računovodstvenom koji se bazira na računovodstvenom softveru koji sprečava naknadna preknjižavanja. Naravno, naknadna preknjižavanja su moguća uz odgovarajuću dokumentaciju, to nije sporno, računovodstvo, i zna se kako se to radi, ali koja onemogućavaju naknadu za vrla kreativna preknjižavanja bez odgovarajuće računovodstvene dokumentacije, mislim da je bilo dobro u zakonu da se definiše malo pobliže kakav je to tačko softver, barem u jednoj do dve reči.

Mi smo ponudili odgovarajuće rešenje, ali sada da ne ulazimo u to dok diskutujemo u načelu.

Što se tiče revizije oduvek je bilo jedno ključno pitanje ko kontroliše kontrolore. To je pitanje u svakoj zemlji. Kredibilan sistem govori da treba imati kontrolu. Kontrola je dobra ne samo zbog kažnjavanja, nego zbog učenja, podizanja performansa. Kontrolori jesu serviseri, oni koji naprave greške u dobroj nameri iz nehata. Takođe, su dobri da spreče za one koji čine loše prakse u nadi da neće biti otkriveni.

Međutim, i kontroli su ljudi koji su skloni tome da se pokvare ako je pritisak i odgovarajuća dobit od nepočinstva visoka. Iz toga je izmeštanje onoga što ja volim zvati super revizije na jedno drugo mesto i jednu drugu instituciju koja je malo udaljenija od samih revizora, jeste rešenje koje omogućava bolju kontrolu revizorskih kuća. Mnogo puta se čulo u javnosti da nekada revizorski izveštaji liče na standarde zamene klijenata između velikih igrača i da ponekad izgleda da izveštaji revizije ne dovode do opšteg podizanja kvaliteta poslovnih izveštaja u Srbiji.

Iz toga je to rešenje sa naše strane prilično dobro. Takođe, još jedanput preporuka 28 Manivala, sasvim u redu sa te strane kada je reč o ova dva zakona, na Zakon o reviziji nemamo bitnih primedbi u načelu, na Zakon o računovodstvu ćemo imati primedbe koji ćemo izneti u amandmanima, tako da u načelu smo dosta suzdržani u ovom momentu.

E, sada što se tiče trećeg Zakona o državnoj pomoći rasprava u načelu jedan divan momenat kada možete da malo šire sagledate sliku. Primedba koja nas sprečava da otvorimo Poglavlje 8, nadam se da ćemo ga u relativno razumnom roku zatvorimo, niko ga nije zatvorio brzo, neće to biti kao 23 i 24, da traje drugo. Ovde, nažalost, nećemo imati prelazna merila, kao kod ekologije, koji još nismo ni otvorili i slično. Ono što je dobra stvar to je da zakon stvara objektivne uslove da telo za kontrolu državne pomoći bude nezavisno.

Izveštaj pokazuje da dosadašnje telo je, ili bilo nezavisno, a naša državna pomoć je bila fantastična u šta je teško verovati, jer mi nismo zemlja koja ima dugu kulturu, tradiciju i sl. da ne pravi greške u dodeli državne pomoći ili je to telo bilo sve samo ne nezavisno, jer nije donelo nijedno rešenje kojim se poništava državna pomoć bilo koja.

S te strane dobro je da imamo napredak da otklonimo izazove koji mogu postojati kod dodele državne pomoći. Na primer da ta državna pomoć narušava načelo slobodne konkurencije i tržišne utakmice, da imamo jednakost svih učesnika u Republici Srbiji. Otklanjaju se izazove potencijalnih koruptivnih aktivnosti, jer gde god imate kupusa naći će se i neki zec ili neka koza koja će hteti da pojede kupus, pogotovo ako je tuđi, on je prilično sladak, jer ne zahteva ništa više od malo kreativnosti i malo pokvarenosti.

U suštini, okej je sasvim da pravimo nezavisno telo i da to nezavisno telo bude prilično strogo u procenama efekata državne pomoći.

Mi smo zemlja koja voli da državno pomaže privredi i nivo naše državne pomoći je mnogo veći nego u EU. Tako da nas čekaju dva izazova. Jedan je da smanjimo taj obim, da ga usmerimo kako treba. Usmeravanje samo po sebi pokazuje naznake da je bolje. Mi nemamo više razvaljene institucije, kao što je bio Fond za razvoj, na primer, potpuna bruka. Mi nemamo sipanje kofom para u preduzeću i restrukturiranju bez toga da znamo šta se tu opšte desilo. Nemamo ni „deluckanje“ kredita, državnih banaka i nuđenje pod originalnom marketinškom parolom - evo ti kredit ne moraš da ga vratiš. To nas je dosta koštalo u prošlosti.

Ono što je činjenica, da za razliku od nekadašnjih sistema državne pomoći koji su bili, krajnje originalni, sada imamo državnu pomoć koja je prevelika, po našem mišljenju, Stranke moderne Srbiji, ali je malo bolje usmerena.

Izazov budućnosti je da takođe da izbegnemo preklapanja, da izbegnemo da ne primetimo da se neke državne pomoći dešavaju, jer nije to samo subvencija, daleko od toga da je samo to, ima tu još mnogo načina kako se nekome može pomoći da dobije prednost na tržištu.

Ono što je naš zaključak kada govorimo o ovim stvarima, i što je zaključak, manje-više i stručnoj javnosti, pomoć. Nekada treba pomoć, nije to sporno, najčešće, izbegao bi da bude ono što se kaže "too big to fail" ili takve stvari, ali nekad je to neophodno uraditi, jer imamo nerazvijene regione iz kojih su se ljudi selili, imamo neke druge stvari koje treba graditi, neke izazove, kao što su ekologija, eko-efikasnost i mnogo toga još što će nas čekati u budućnosti, o čemu godinama nismo razmišljali. Budućnost je lepa, izazovna i teška, a može doneti i mnogo zadovoljstva ako se radi pametno.

Međutim, ono što je suština je tržište, i ono što bi trebao biti prvi zadatak kada mi posmatramo kontrolu državne pomoći je da se potrudimo 100% ili na 95% na dve statističke greške, da se tržišna utakmica ne narušava, jer iako, svako ko ima dosta više znanja nego neki drugi, više informacija, više iskustva, može poverovati da ima znanje da usmeri sistem mnoštva malih i velikih firmi koje se takmiče sa nepotpunim znanjem o ukupnom sistemu, da će ta intervencija biti najbolja.

Iskustvo nam pokazuje da su državne intervencije mnogo češće pogrešne ili neutralne, a da upravo ti nesavršeni ljudi koji se nalaze na tržištu uspevaju sa svojim nesavršenim znanjima da naprave jedan sistem u kome niko nema kompletnu sliku, ali sistem koji napreduje. Ako bismo posmatrali lepotu tog sistema, dobrovoljni transakcija koji proizvodi najlepše plodove.

Na primer, ja volim da kažem, evo, olovka je jedna krajnje jednostavna stvar. Proizvodi se tržišno, nismo subvencionisali nikad do sad proizvodnju olovki, i u toj prostoj olovci sadržani su metali koji su iskopani možda u Srbiji, ali verovatno su u Kini, pošto se nigde ne proizvode, veći deo je sastavljen, ali opet neke hemikalije su stigle iz potpuno desete zemlje. I, što je najinteresantnije u ovoj olovci koju sad držim, postoji jedna stvar koja sigurno nije iz Kine, a to je vrh olovke, kuglica. Recimo, tu kuglicu proizvode i dalje jedino u Nemačkoj, da liči na nešto, da nije olovka koju kad pišete, pa se usvinjite. I, to je jedna neverovatna stvar. Imate kutiju sa milijardu kuglica koju Kinezi stavljaju unutra i tako ceo svet sarađuje, Nemačka, Kina, mnogo dobavljača širom Kine da sastavi jednu olovku. Nemaju poima šta se dešava ukupnoj slici, ali rezultat je fenomenalan.

Ono što mi podvlačimo Stranci moderne Srbije je da trebamo dopustiti što je više moguće da tržišna utakmica bude fer, ujednačena, da pustimo naše firme i strane firme koje su sada naše, došle su kod nas, nismo dobri domaćini i trudimo se da oni ostanu tu, da oni maksimalno konkurišu jedni drugima, usavršavaju se, inoviraju, izbacuju nove proizvode i usluge, zapošljavaju ljude u Srbiji ili ih možda zamenjuju boljim proizvodnim procesima, pa će se pojaviti neko drugi da ih zaposli, a da gledamo da državna pomoć bude što manje takva da pravi distorzije, jer ono što može biti zamka svake državne pomoći je da oni koji su u poziciji da je daju objektivno veruju da čine dobru stvar, ali u suštini da prenebregnu ono disperzivano znanje koje je raspoređeno po celom sistemu.

Dakle, s naše strane ovaj zakon jeste pomak. Mi nismo ljubitelji velike državne pomoći, ali jesmo ljubitelji toga ako je već veća nego što smo mi hteli, da se deli na pravi način, bez distorzije u sistemu.

Poštovani predsedniče, uvaženi ministre finansija sa saradnicima, dame i gospodo, ja ću početi ovu analizu rebalansa sa nekim stvarima koje mi u poslaničkoj grupi SMS smatramo da su stvari koje manje-više nailaze na saglasnost svakoga ko je iole ekonomski normalan i uračunljiv. Smatramo da je to verovatno i većina ljudi u Republici Srbiji, a i većina političkih partija.

Neke stvari su nesporne, a to su da je stabilnost odlična stvar za jednu zemlju, da je uravnoteženost budžeta odlična stvar za jednu zemlju. To je ono što mi imamo već neko vreme u Republici Srbiji, to su stvari koje, kako bih rekao, predstavljaju osnov za izgradnju jedne kuće.

U temelje kuće se takođe uzidavaju stvari kao što su dobar kreditni rejting. Nama kreditni rejting raste, to treba priznati, niska stopa inflacije što je znak da se novac ne smatra nikako drugačije nego kao potencijalni izvor štete, ako se sa njim loše rukovodi i da je najbolji novac koji nije inflatoran.

Tokovi ka budžetu i iz budžeta su stabilni. Na tim temeljima se može napraviti kuća koja će biti srednje veličine, kuća koja će biti jako lepa, a može se napraviti i trošna kuća.

Mi danas nismo zemlja koja raspravlja o tome da li smo u riziku da bankrotiramo, to je davna prošlost i to se nadam se više neće nikada desiti. Nemamo u javnosti ideje koje su čisto ekonomsko ludilo, a i pristojni ljudi ne raspravljaju o budžetu na način koji ne postoji u nekim zemljama koje su razvijene i koje godinama imaju solidne performanse.

Sada bi naredni korak trebao da bude da kažemo da ćemo mi iz poslaničke grupe SMS podržati te stvari i budžet, odnosno njegov rebalans u ovom slučaju. Međutim, kako bih rekao, kada se bavite politikom, kada se bavite ekonomijom ili svejedno kada odete da igrate na primer odbojku ili košarku ispred vaše zgrade sa prijateljima ili gde god želite da igrate, u osnovi možemo imati dva pristupa.

Jedan pristup je da imamo velika očekivanja i on najčešće vodi u velika razočarenja i vrlo je ljudski, svi mislimo da možemo mnogo bolje. Drugi pristup koji je jako konzervativan kaže, hajde da budemo zadovoljni sa onim što smo postigli. I pored nespornih postignuća sa kojima sam ja atipično za opozicionu partiju počeo izlaganje, pošto je naša praksa obično bila da napadnete sve što možete, onde gde ja vidim problem je to što mislim da ovim budžetom nismo bili dovoljno ambiciozni da podstaknemo rast.

Podsticanje rasta jeste utakmica koju ćemo voditi u godinama i decenijama koja slede. Kako podstaći što veći rast u Republici Srbiji? Jedan od izlagača je takođe i govorio, jedan uvaženi kolega o tome, hajde dajte predloge za rast. Deo izlaganja će biti o tome.

Još jedna stvar koju bih istakao pre nego što uđem u još neke stvari bitne za ovo izlaganje je da se nekada često protura teza da je jako dobro što država ima suficit. Naravno da je dobro da imamo uravnotežene finansije. Međutim, ključno pitanje jedne fiskalne politike koja se u teoriji zove – Laferova kriva, je šta je optimalni nivo oporezivanja u jednoj državi, odnosno ako oporezujete previše, a ljudi će hteti to da izbegnu, ako oporezujete premalo možda možete uzeti malo i više i platiti neke stvari koje jesu osnovne funkcije države, a da istovremeno ne ugrozite podsticaje za ekonomsku aktivnost.

Tu mi imamo određenih skepsa da je možda ta Laferova kriva, odnosno nivo oporezivanja podignut malo naviše. Ne kod poreza na dobit naravno, koji je vrlo kompetetivan, nego kod poreza na plate i doprinosa.

Ali, da se vratimo na osnov onoga što mi vidimo kako suštinski problem i šta treba tretirati? Ako bismo govorili zašto nema bržeg rasta mogli bi da gledamo u nekoliko polja ekonomske politike. Mogli bih da gledamo na primer vladavinu prava. Bolja vladavina prava u Srbiji zasigurno bi podstakla sigurnost, dugoročno planiranje, kompanije koje su jako osetljive na to pitanje da dođu u Srbiju.

Međutim, avaj, anglosaksonske zemlje su gradile vladavinu prava stotinama godina, neke evropske zemlje su gradile decenijama, a mi to gradimo mnogo kraće. Da li smo mogli bolje? Sigurno smo mogli. Ali, ono što je izvesno i da se maksimalno potrudimo u godinama koje slede, mi nećemo imati vladavinu prava kakva postoji na primer u skandinavskim zemljama, Ujedinjenom Kraljevstvu. Tu možemo rast podstaći neznatno svake godine, ali ne možemo napraviti kvantne skokove.

Šta još može podstaći rast? Recimo brže u integracije. Pristup Srbije jednom velikom evropskom tržištu pod dobrim pravnim poretkom sigurno će privući investicije. Tu možemo raditi brže i tu možemo raditi dosta stvari. Možemo raditi dosta toga i na nekim tehnikalijama, odnosno strukturnim stvarima. Tu smo radili lepe stvari, kao što je reč o digitalizaciji, ukidanju parafiskalnih nameta jednoj državi koja malo više razmišlja o nekim tehničkim pitanjima privrede. Tu ima prostora da se radi i da se radi i u budućnosti, to isto podstiče rast.

Međutim, polje gde još nismo dovoljno radili, a možemo raditi prilično toga kada smo došli na neke stope rasta koje su solidne, jeste smanjenje poreza, odnosno nameta na plate. To je pitanje koje jeste ključno i mi smo, gledajući ovaj rebalans, sa jednom dozom žaljenja konstatovali da to nije bila tema ovog rebalansa. Jedan od najvećih problema koji je posledica toga što imamo prekomerno opterećenje, barem tako privrednici kažu, na plate u Srbiji, jeste da imamo relativno niske domaće investicije, ne strane direktne investicije koje su na odličnom nivou i to takođe treba istaći, bilo bi bolje da nisu stigle zbog subvencija, nego zbog fantastičnog poslovnog okruženja, ali i to je verovatno proces koji traje, i da treba naći odgovore – a šta to sprečava domaće firme da više investiraju? To jeste suštinska bitka kada govorimo o stopama rasta.

Sad, za one koji to znaju, na jednom nivou koji se odnosi na nekoga ko se bavi biznisom, na ljude koji jesu vičniji u ekonomiji, postoje ljudi koji kažu – pa zašto je bitno to tri, četiri, pet posto, šta vam to tačno znači, zašto ste zapeli da pričate o tome da li je tri, tri i po posto? Šta to znači? Ja danas imam platu, ne znam, 400 evra, a vi se svađate da li ću naredne godine, tj. raspravljate, sada je malo drugačije, da li ću imati 412 ili 420 evra, šta je razlika? Evo, zamislimo da nastavimo po putanji od 3% svake godine da rastemo. Lako se može desiti, iako je sada bolje da to bude putanja, jer ima godina koje su i lošije. Ako rastemo tri posto, negde oko 2043. godine plata u Srbiji će biti 1.000 evra. U tom momentu, recimo, ja ću imati 68 godina, ministar će ući uveliko u osmu deceniju života. Ako rastemo po pet posto godišnje, što bi se moglo postići malo otresitijim radom na ovome što sam pomenuo, mi stižemo do plate od 1.000 evra 2034. godine. Tu ću ja imati 57 godina, ministar će ući u sedmu deceniju. Pozivam ga zato što će on odgovoriti, pa je simpatično to pomenuti.

Ako budemo maksimalno dobri i posvećeni, možda možemo postići više, jer smo siromašna zemlja koja nije iskoristila mnoge šanse. Ako bi rasli po šest posto, 2031. godine plata je 1.000 evra, e pa tu smo još uvek u solidnoj snazi. Šta je tu bitno reći? Ako bismo imali dobar rast koji se ne bi tako brzo ispucao, jer siromašna smo zemlja, možemo jako dugo rasti brzo ako smo hrabri, ako shvatamo međunarodno okruženje, ako sečemo rashod i pravimo efikasnu državu, dug je to proces i imaće da se izvlače dobre performanse.

Moglo bi se desiti, recimo, da već oko 2045. ili 2050. godine, jesu to kasne već godine za većinu nas, za neke bi bile fenomenalne, dođemo do toga da imamo umesto 1.000 i nešto evra platu u Srbiji - 2.000. To vam je zalog za budućnost i zato je bitno govoriti o tih 1-1,5% svake godine i učiniti sve da se te stvari dese. To može jedino izvući jak privatni sektor, to ne mogu izvući javne investicije, iako su one izuzetno korisne, ali suštinski, dugoročno održivi rast može samo izvući privatni sektor, privatne firme na slobodnom tržištu, u jednoj kapitalističkoj Srbiji koja zna gde se uputila. To je razlog zašto smatramo da budžet mora imati jednu izuzetno jaku borbu za rast. Ako smatram šta može biti pogrešno, iako ja to ne primećujem kao generalnu tendenciju, to je izlazak sa konceptima da jačanje efektivne tražnje putem državne potrošnje ima dobre efekte na rast. Prilično su minorni u odnosu na podsticanje ponude, odnosno podsticanje stvaranja kompetitivnih firmi.

Kada je reč o rebalansu, imamo određene zamerke. Mi smatramo da ljudi koji su pali, da im treba pružiti mogućnost da se podignu, ljudima koji su u problemu treba pružiti jedan mekan amortizer, da shvate da žive u humanom društvu. Pet hiljada dinara za penzionere ima takvu svrhu za neke, za neke nema uopšte. Imate neke koje nećete ni primetiti, jer nisu u sistemu, staračka domaćinstva na selima, oni neće dobiti ništa.

Takođe je tačno da je naš sistem tako postavljen da možete dobiti tužbu ako svi penzioneri ne dobiju po 5.000, ako kažete - dobiće ti, ti i ti, ako kažete da je pomoć za penzionere. Ali, ako ćemo se baviti socijalnom politikom, kao siromašna zemlja, bilo bi dobro da ona gađa one koji zaista nemaju, pa makar oni bili neglasači, neorganizovani politički, nevidljivi u medijima, ako zaista želimo pravu socijalnu zemlju, uz maksimalnu tržišnu efikasnost, naravno.

Kada je reč o platama, istina je, mnogi ljudi u javnom sektoru rade jako mnogo i nisu dobro plaćeni. Ne mislim tu na javna preduzeća, ali mislim baš na državnu upravu u užem smislu. Ali, kao kada je kriza izbila, u svoj svojoj ružnoći, pa je trebalo brzo reagovati i tu su postojala neslaganja kako se to tačno radi i da je vrlo verovatno uzimanje sekire za sečenje rashoda bio dobar pristup kada treba reagovati brzo, ovde mi se čini da smo uzeli lopatu da vratimo te pare nazad i da bi bilo mnogo bolje da smo radili na platnim razredima i razmislili koga zaista želimo stimulisati. Dobro je što su prepoznate neke profesije koje su bukvalno u odumiranju u javnom sektoru, jer pobegoše nam sve medicinske sestre, ali je pitanje koga tačno želimo motivisati. Imate mnogo ljudi u javnom sektoru koji rade, koji su kvalitetni i rade to za smešne pare. Imate mnogo onih koji su u javnom sektoru i svaki dan ne rade ništa za prevelike pare, i to je činjenica, i zato nam trebaju platni razredi, a ne da vraćamo neke stvari lopatom.

Stoga je jedan generalni zaključak da kada budemo raspravljali o svakom budžetu, to je rasprava o borbi za rast, za strukturne reforme, za smanjenje poreskih opterećenja, za državu koja je servis privatnog sektora, za državu koja stvara privredu, koja može da bude privreda Srbije, koja je, kako da kažem, zaista motor na Balkanu, ne jednako dobra kao neke ili je prva do najboljeg, nego zaista nesporno najbolja. To je ona stvar, imamo velike ambicije, umesto da imamo zadovoljstvo postignutim i da nikada nećemo uopšte doći u poziciju da raspravljamo o tome da li je budžet stabilan ili ne.

Takođe, mala digresija, sasvim je u redu što imamo mali deficit. Mali deficit i senjoraža kod emisije novaca, to su vam jedina dva perpetum mobila koja postoje u svetu. Tako da, mali deficit sam po sebi, nakon što se prođe program stabilizacije, nije problem i do 0,5%, to vam je, ono što se kaže, stimulans iz ničega. Ako BDP raste mnogo brže, to nije nikakav problem, bukvalno dobijate dodatni rast.

Zašto mi u SMS ističemo ove stvari u vreme kada imamo vrlo dobre rezultate, nisu još uvek odlični? Pa zbog toga što smo mi mala zemlja zavisna od konjukture, imamo mnogo sektora koji su zavisni od sezonskih faktora. Imamo neke velike sisteme koje nismo takli dovoljno i kada tu ne uradite posao na pravi način može cela privreda da ispašta. Konjuktura se može promeniti i mi možemo doživeti godine kada Evropa, recimo, ode u minus, da se mi primaknemo nuli. Nećemo otići u negativne stope, to sam siguran.

Može se desiti, koliko god sada pametno da radimo i menjamo strukturu kreditnog zaduženja refinansirajući skupe kredite jeftinim, da ako ne uradimo dovoljno na razvoju kredita, kreditnog rejtinga, da jednog dana dođemo u poziciju da jeftine kredite refinansiramo skupljim. Može se desiti i da izgradimo lošu privrednu strukturu zemlje, ako zaboravimo privatni sektor, pa da onda postanemo ranjivi na neke srednjoročne promene. Može se desiti da zaboravimo izgraditi infrastrukturu ekonomije znanja u privatnom sektoru i da se onda pojave izazovi šta da radimo u slučajevima kada sadašnji model gde smo se dominantno oslanjali na jeftinu radnu snagu, a to je bio jedan problem mnoštva ljudi koje niko nije hteo da zaposli, budemo morali tražiti grane gde imamo mnogo veću dodatnu vrednost i mnogo veće plate. To su oblaci koji se mogu javiti i o njima treba misliti u dobrim godinama maksimalno moguće.

Sve u svemu, mi bi kao konačan zaključak istakli da budžeti u Srbiji u budućim godinama moraju više biti usmereni na smanjenje poreskih nameta, na domaće firme, domaća preduzeća, pogotovo mala i srednja, na preduzeća koja imaju visoku dodatu vrednost domaću u Srbiji, jer imate preduzeća koja imaju visok proizvod, ali nije visoka dodata vrednost u Srbiji. Jer ta preduzeća neće otići iz Srbije, jer su domaća, ona mnogo slabije žele da odu. Recimo, ako se pojavi jednog dana, na primer, u Jermeniji neki protržišan predsednik ili ako neka afrička zemlja odjedanput postane fenomenalna ili latinoamerička, te firme neće iznositi ni kapital ni profit, jer jednostavno za takve stvari treba imati mnogo znanja i biti veliki igrač, kao što može svaka multinacional kada uradi.

To su razlozi zbog kojih svaka buduća rasprava i svaka buduća projekcija budžeta treba da budu dominantno borba za rast, borba za razvoj, borba za konkurentnost, a ono što se podrazumeva, da treba da bude jedna tema o kojoj pristojni ekonomisti, pristojni poslanici, ministri manje-više i ne razgovaraju, jer to je nešto što se podrazumeva u uređenoj zemlji, a to je budžet koji ne ide u minus, zemlja čija se zaduženost ne povećava, osim u godinama krize i jedan fiskalni sistem koji je garant toga da je država servis građana. Hvala na pažnji.

Da, bilo je dosta lepih materijala na koje bih se nadovezao.

Dakle, samo ljudi koji se bave slikarstvom ili filmom ili tako nekim umetnostima imaju kvalitet u svojim profesijama ako vide stvarnost drugačijom nego što jeste. U ekonomiji to obično nije neki kvalitet i nije čudno da smo se saglasili oko stvari koje su očigledne i jesu abeceda ekonomije.

Takođe, tačno je da postoji srebrni metak i vi sad ispalite jedan – meru ekonomske politike i sve procveta. Međutim, postoje mere gde potencijala ima više i mere gde je potencijal možda iscrpljen, mere koje daju brže rezultate i mere koje će dati sporije. Ne vidim tu neko preterano neslaganje. Dakle, ne mislimo mi da su samo nameti na plate jedini način kako se podiže privreda, ali mislimo da tu ima baš dosta dobrog prostora da se ta mera koristi u godinama koje dolaze. To je cela priča oko toga.

Štaviše, mi smatramo, pošto svake godine mi dobijemo obaveštenje da će biti smanjeno za 1% još u procesu kada se radi Nacrt budžeta, nas to zanima, pa saznamo i mnogo ranije nego one koje to ne zanima i čitamo i ERP-ove i sva ostala strateška dokumenta koji se apdejtuju svake godine na određeni period ispred nas da bi možda bilo bolje da smanjenje bude u obliku fiskalnog pravila i vezano za stope rasta.

Znate, kada imate jedno pravilo, to je garancija da će država to da uradi baš svake godine kada se stvore uslovi, a ovako ostaje taj prostor da je to možda stvar nekakvih drugih kalkulacija. Kada vi kažete – ja ću to da uradim u narednih pet ili deset godina, a pretpostavljam ako se i promeni vlast da bi svako iole razuman nastavio da radi dobre stvari. To onome ko investira, a pogotovo domaćoj firmi otvara prostor da zna da će mu biti sve bolje i bolje i da će troškovi, barem oni koje zahvata i država, biti manji. U tome je superioronost fiskalnog pravila u odnosu na to da u svakom budžetu uradimo stvari koje jesu razumne. Nije to sporno.

Takođe, ne bih kao neko ko je monetarista i ko veruje u rad sa ponudom isticao da kada ulažemo u potrošnju iz budžeta, da će to da podstakne preterano privredni rast. Jednostavno, mi smo eksportno-importno zavisna zemlja i neminovno je da većina onoga što uložimo, na taj način ode i na uvoz i da ćemo neminovno većim delom podstaći neke druge zemlje i onda bih ja to rađe posmatrao kao ono što jeste. Ovo je samo dodatni efekat koji daje pozitivu nečemu, ali suštinski efekat i ako uložimo u plate javnih službenika da ćemo dobiti bolji servis privrede, a ne da ćemo podstaći rast. Biće on delimično podstaknut.

(Predsedavajući: Privodite kraju, kolega Stevanoviću.)

Hoću. Hvala vam na toleranciji tradicionalnoj, potpredsedniče.

Što se tiče investicija, konj je pred vodom, ali ono što treba da odgovori fiskalna politika i svakakva druga ekonomska politika jeste da ajde da svaki skoro konj pije tu vodu. To je cela priča. Hvala.

Zahvaljujem, potpredsedniče.

Poslanička grupa SMS predlaže izmenu člana KZ, tj. tačnije člana 246a u stavovima, tj. u tačkama 1. i 3. Ustav Republike Srbije u članu 23. jamči da svaki pojedinac u Republici Srbiji ima slobodu životnih izbora koja ne ugrožavaju prava drugih, zajamčena Ustavom Republike Srbije.

Mi smo u članu 246a primetili jednu nelogičnost koja se tiče toga da gotovo milion ljudi u Srbiji koji su nekada bili uživaoci ili povremeni uživaoci psihoaktivne konoplje se proglašavaju ljudima koji se bave kriminalnim aktivnostima, iako samim uživanjem psihoaktivne konoplje na bilo koji način ne ugrožavaju bilo koga drugog, osim samog sebe u meri koja ništa nije veća nego kod uživanja, na primer, alkohola ili nekih drugih supstanci koje se mogu kupiti na svakom ćošku.

Takođe smo primetili jednu nelogičnost u članu 246a tačka 1. gde se kaže da onaj ko neovlašćeno drži manju količinu psihoaktivne supstance za sopstvenu upotrebu, može biti kažnjen novčanom kaznom ili zatvorom do tri godine, a može se i osloboditi od kazne. Dakle, neko za isto delo može biti oslobođen, a neko može biti kažnjen tri godine.

Naš predlog je bio da se napravi izuzetak za one koji drže psihoaktivnu konoplju za sopstvenu upotrebu u količini do 15 grama, odnosno za one koji drže psihoaktivnu konoplju, tj. njeno ulje u količini od 15 mililitara za lične potrebe lečenja.

Smatramo da se na taj način izbegava potpuno bespotrebna kriminalizacija. Najmanje jedan milion građana Republike Srbije, koji su prema odredbama KZ nekada učinili krivično delo za koje su mogli ili nisu morali biti optuženi i kažnjeni novčanom kaznom ili čak kaznom zatvora do tri godine.

Mislimo da je nepotrebno kažnjavati punoletne ljude koji imaju svoj sopstveni izbor, koji ne mora nužno da bude za njih dobar izbor, ali svako ima pravo da radi izbore koji su glupi, loši ili drugim ljudima neshvatljivi. To je osnov punoletstva.

Takođe, smatramo da bi se time oslobodili resursi MUP, da umesto da se bavi takvim trivijalnim aktivnostima, može da se bavi ozbiljnim kriminalnim delima i time podigne opšti nivo bezbednosti u Republici Srbiji na viši nivo.

Hvala podpredsedniče.

Dame i gospodo, ova današnja prva izmena zakona koja je inače potakla mnogo veće interesovanje javnosti po malo liči na dan mrmota i generalno se ponavlja svakog septembra. Jednom se to čak desilo i u oktobru. Tačno je da postoji jedna solidno velika populacija u Srbiji koja ima problem zbog toga što je upisala neke studije na fakultetu, te studije nije uspela da završi u datom roku. Kada se taj rok koji je zakon predviđao primakao, rok je pomeran prvo za jednu, pa za još jednu, pa za dve godine i verovatno će i za dve godine neki drugi saziv sa nekim drugim poslanicima, nekim istim i nekim novim najverovatnije raspravljati na ovu istu temu ako se princip koji se svodi na to da se rok produži za godinu ili dve dana ne promeni.

U osnovi svega, mi danas kada razgovaramo o toj temi nismo sigurni ko su tačno sve studenti, koliko ih ima i u kakvoj su oni situaciji. Jedan prvi, zaista dobar korak bi bio da svaki fakultet, koliko god to bilo mrsko utvrdi koji su to studenti, koji su od njih definitivno odustali od toga da završe fakultet, jer većina verovatno jeste odustala, neki su se odselili, neki imaju karijere i da oni koji kažu da nemaju nikakvog interesa da završe fakultet jednostavno ne budu vođeni na tim listama. To nije neki preterani problem, sa ljudima se lako stupa u kontakt i dolazi se do podataka koji nam onda omogućavaju da znamo ko su tačno ti ljudi koji nisu završili fakultet.

Nakon toga, osim što se kaže sada imate još dve godine i ako ne završite za dve godine, onda ćemo biti jako strogi, neće biti produženja, na šta će vam neki odgovoriti da će onda biti žalbi Ustavnom sudu i slično i verovatno ćemo se naći u sličnoj poziciji, postavlja se osnovno u pitanje u celoj toj stvari – šta treba da učinimo da ljudi koji se izjasne da žele da završe fakultet to zaista i učine?

U principu to nisu briljantni studenti jer briljantni studenti ne studiraju decenijama. To su studenti koji su mahom naučili neka znanja koja su u međuvremenu kao zastarela, tako da je veliko pitanje koje je konačno očekivanje od toga kada ti ljudi završe fakultet i da li treba pronaći fleksibilne načine da tim ljudima ne bude bačen deo rada koji su uložili.

Pitanje je da li je dobro rešenje ljudima ponuditi stepenovanje, pa ko je upisao fakultet da dobije ako ima određenu razliku zvanje visokih škola, što je bolje nego da imate srednju školu. Da li je neko ko se zaglavio na prvoj godini uopšte kandidat o kome vredi raspravljati posle svih godina ili na drugoj. Očigledno je to jedan prilično veliki zaostatak.

Da li u svetlu toga dovodimo dualno obrazovanje, može se doći do toga da se deo obaveza, recimo za neko stepenovanje diplome uradi tako što će se deo prakse odraditi u sistemu dualnog obrazovanja. Konačno, fakulteti bi verovatno trebalo sa svakim od kandidata da naprave neki plan kako misle da završe fakultet, kako misle da steknu zvanje na drugom mestu, kako misle da steknu zvanje delimično završavajući na fakultetu, delimično završavajući na primeru dualnog sistema.

To su sve opcije i ako samo donesemo ovaj zakon, a ne bude ga pratila jedna velika rešenost da se sa tim ljudima radi, bojim se da će za dve godine ovde biti jedna potpuno ista tema, pa ko bude pričao, ko bude posmatrao, koga uopšte ne bude interesovalo.

Ono što je suština je i da je rešenje koje je loše i rešenje koje je dobro su bolja od rešenja koje je limbo, a u suštini ako samo produžimo rok, a ništa od okruženja u kojima ti ljudi žive i ne donose odluku da završe fakultet u praksi se ne promeni, teško je verovati da će tu biti neke značajnije razlike.

Za naše društvo je šteta da izgubi bilo koje znanje, da ne iskoristi bilo koje znanje koje su neki ljudi stekli. Imajući u vidu koliko godina traje studiranje tih ljudi koji su predmet ovog zakona, svaka godina koja se odloži i kojom se daje nova prilika da urade nešto što većina ne namerava, nužno dovodi do zastarevanja tih znanja koja imaju i suštinski opadanja tržišne vrednosti tih ljudi iako završe taj fakultet nekada po starom programu.

Zato je moje mišljenje da ako zaista želimo da pomognemo tim ljudima, jer nismo država koja se opredelila da je visoko obrazovanje isključivo individualna investiciona odluka i da država sa time nema ništa, što isto nije loš princip, ali kako smo se opredelili za jedan drugi princip, bilo bi dobro i da ministarstvo pomogne fakultetima. Naravno, ne kršeći njihovu autonomiju ni na koji način, a i da se samim fakultetima da impuls da nešto urade sa tim ljudima u obliku pravljenja individualnog programa koji će tim ljudima pomoći da u ovom roku koji predviđa zakon zaista i završe te fakultete. Hvala.

Hvala potpredsedniče.

Uvaženi ministre sa saradnicima, dame i gospodo, visoko obrazovanje se može posmatrati kao jedan od najtromijih sektora koji postoji u privredi jedne zemlje i u jednom društvu. Dakle, reč je o jednom sektoru koji se jako sporo menja i jako ga je teško menjati i onaj ko poželi da ga menja ima izuzetno težak posao, jer taj sistem je po prirodi inertan, zaposleni su veoma pošteđeni konkurenciji i to je realnost, ne samo u Srbiji, tako je širom Evrope. Nije u anglosaksonskim zemljama, ali njihov sistem obrazovanja je značajno drugačiji od kontinentalnog.

Tako da je to činjenica. Visoko obrazovanje jeste jedan dinosaurus i svaka promena koliko god delovala inkrementalno jeste nešto što suštinski treba postaviti, ali uvek treba razmisliti o tome kako se ta promena sprovodi, gde se mogu najaviti problemi i koliko je vrlo verovatno da se jedan sistem koji je inertan po prirodi stanja želi vratiti u stanje u kojem se inače nalazi.

Dualno obrazovanje, barem što se tiče SMS, je dobra stvar. Mi već decenijama imamo problem visokog obrazovanja koje stvara diplomce koji kada se pojave na tržištu rada pate od nedostatka održivih veština, a nedostatak održivih veština vodi ka tome da se jako teško zapošljavaju ili da kada se zaposle se suoče sa nečim što je jedno duboko interno razočaranje, a to je da iako ste završili fakultet prvi poslovi vam nisu dobro plaćeni, niste bog zna koliko cenjeni i treba u stvari godinama da učite stvari koje vam trebaju na tržištu. Ne samo to, nego trebate i da zaboravite stvari koje su vas pogrešno učili, odnosno da zaboravite stvari koje ničemu ne služe.

Sa te strane, dualno obrazovanje jeste dobra stvar, jer otvara mogućnost da se tokom obrazovanja studenti upoznaju sa time šta jesu potrebe privrede, šta jesu potrebe javnog sektora, jer dualno obrazovanje se ne odnosi samo na privredu i da tokom obrazovnog procesa dođu u dodir i da steknu veštine koje će im trebati u izgradnji njihove karijere. Jer, visoko obrazovanje može za jedan mali broj ljudi da služi, da se oni nadograđuju na način koji podrazumeva jedan duboko prosvetiteljsko-humanistički, individualno razvojni put, međutim smisao visokog obrazovanja je da se steknu veštine koje se prodaju na tržištu i da onaj koji investira četiri godine ili pet, iz svog džepa ili iz budžeta Republike Srbije ili kroz stipendije, nakon što te četiri ili pet godina svog života uloži, to mu se počne vraćati nakon zapošljavanja. To je poenta visokog obrazovanja, barem kako ga mi u SMS vidimo.

Šta je još bitno istaći? Iako verujem da to nije bila namera kada smo planirali uvođenje koncepta dualnog obrazovanja u Srbiji, a to je bilo još pre neke tri ili četiri godine, prvo se krenulo sa srednjim obrazovanjem, što jeste prirodniji put.

U međuvremenu smo od zemlje koja pati od visoke stope nezaposlenosti, zbog otvorenih novih firmi u Srbiji, ali i zbog masovnog iseljavanja i daljeg starenja stanovništva u Srbiji, došli u poziciju velikog otvaranja tržišta EU za naše zaposlene koji sada nemaju gotovo nikakve administrativne prepreke, došli polako u poziciju da patimo od manjka radne snage. Tako da će suštinski visoko dualno obrazovanje naići na otvorena vrata, jer će firme i te kako poželeti da pojure najbolje studente i da probaju da ih zadrže. Tako da, iako mnogi koji su govorili pre dve godine da će dualno obrazovanje biti mehanizam eksploatacije zaposlenih, odnosno studenata koji nisu formalno ni zaposleni, nego su na stručnom usavršavanju i crpe svoja prava iz drugih zakona, ne Zakona o radu, u stvari biti jeftina radna snaga, ali poenta je da neće biti. U IT u ovom momentu imate situaciju da mnoge velike korporacije, na primer, poput Majkrosofta i te kako jure studente i nude im vrlo povoljne školarine, a „interšip“ i sve druge forme pre stalnog zaposlenja su takve, posebno, recimo, u momentu kada odlaze na postdiplomske studije, su takve da, recimo stipendije za najbolje studente su, pa veličine šestomesečne prosečne plate u Srbiji.

Slična situacija će se pojaviti i u drugim sektorima, jer ćemo postati zemlja koja će biti deficitarna sa mnogim radnim profilima. To jeste realnost i na neki način ovo će ići u susret tome iako sam siguran da 2000. i neke, 2015, 2016. godine kada smo sa Švajcarcima i Nemcima otpočeli prva razmišljanja o promenama prirode našeg obrazovnog sistema, to nije bila baš prva stvar o kojoj smo razmišljali, ali poklopilo se.

Takođe, jedna od mana s kojima se suočavamo jeste da je naše visoko obrazovanje uprkos uvođenju Bolonje ostalo imanentno nefleksibilno i da je retkost da pravu Bolonju imate kod nas, a to je da kombinujete predmete sa različitih fakulteta, da jednu godinu završite na jednoj, drugu na drugoj, odete jednu godinu u inostranstvo, vratite se i pravite profil da biste napravili svoj specifični profil i izašli na tržište obrazovanja, tržište rada, hoću reći, samo će malobrojni izaći na tržište obrazovanja, koji žele profesorske, odnosno nastavničke karijere.

Dualno obrazovanje će omogućiti studentima koji se dobrovoljno prijave za to. Tu treba naglasiti, kada se kaže, ne postoji obaveza da budete u dualnom obrazovanju, postoji mogućnost. Ko hoće može nastaviti po starim načinima Bolonje da se obrazuje. Dakle, pruža se mogućnost za izgradnju fleksibilnog profila. Dakle, da nemate situaciju kada ste student i završite fakultet i pojavite se pred poslodavcem i pojavi se stara dilema, a kako je vaše iskustvo, vi kažete – pa nemam baš iskustva, poslodavac kaže – mi ne možemo da primimo nekog ko nema iskustvo. Da li biste vi radili malo kod nas kao pripravnik za džaba, velik nam je rizik, a student kaže – pa ne bih baš. Onda posle tri ili četiri pokušaja, oni koji nisu baš najbolji pristanu na takve stvari.

Ovim se otvara mogućnost da se izgradi fleksibilan profil budućih ljudi na tržištu rada, menadžmenta ili već čega god. Dakle, potencijalno dobra stvar. Ja govorim u načelu šta je potencijalno dobro. O nekim potencijalnim sitnim rizicima govorićemo kada budemo govorili u pojedinostima. Koncept sam kao takav nije loš. Šta više, može se reći da je prilično dobar i funkcioniše širom Evrope.

Neka od pitanja koja bih ja sada želeo da naglasim jesu – koji su mehanizmi koji će omogućiti zdravu konkurenciju među poslodavcima, odnosno koji su mehanizmi ocenjivanja poslodavaca, kako od strane studenata, koji će biti u modelu dualnog obrazovanja, tako i uopšte ocenjivanja performansi poslodavaca u sistemu dualnog obrazovanja, jer samo ako ocenjujemo, ne samo profesore na univerzitetima, to je vrlo poželjna stvar, naročito ako ocene imaju nekog smisla, osim da kažu – ovaj profesor je dobar profesor, ovaj je loš i svako nastavlja da se ponaša isto. Dakle, koji je mehanizam da pospešimo konkurenciju među poslodavcima, upravo na osnovu toga što imamo javno dostupne informacije o kvalitetu veština koje dobiju studenti koji pohađaju te programe?

Takođe jedno pitanje koje je ostalo isto jako, na neki način, nedovršeno. Član 31. stav 1. tačka 4) govori da je osiguranje na radnom mestu dostupno studentima u slučaju da ga poslodavac nudi svojim zaposlenima. To je manjkavost osiguranja na radnom mestu inače koja postoje, poslodavac može i da ugovori osiguranje u iznosu od jednog dinara i to osiguranje vam ne vredi ni pišljivog boba u slučaju invaliditeta i nestanka mogućnosti za obavljanje rada u određenom procentu.

Da li mislite da bi bilo dobro da barem studente koji su u dualnom obrazovanju, dok se donese zakon koji će svim zaposlenima omogućiti stvarno osiguranje u slučaju nastanka invaliditeta na radnom mestu, da se studenti u dualnom obrazovanju diskriminišu na pozitivan način i da se ne desi u slučaju nastanka invaliditeta studenata da oni nikada ne izađu u potpunosti na tržište rada ili izađu veoma u ograničenoj meri? To je jedno pitanje koje član 31. stav 1. tačka 4) ne rešavaju u potpunosti, nego ga rešavaju na načelnom nivou.

Dakle, takođe se navodi još jedna stvar, da naknada treba da bude minimum 50% plate. Ja mislim da za najbolja i najdeficitarnija zanimanja da će ta naknada verovatno biti i veća.

Konačno, šta još treba reći, ja bih još jedanput istakao da mi imamo tog dinosaurusa, kao i sve zemlje u svetu, da imamo jednu dihotomiju gde su privatne i fakulteti, univerziteti mnogo fleksibilniji i nude programe koji idu više u pravcu tržišta, ali im se zamera da su programi trivijalni, iako na kraju kada se izađe na tržište rada, pokazuje se da više znanja koje nije održivo ne mora značiti viši kvalitet na tržištu, a da više održivog znanja jako pomaže.

Takođe, imamo dihotomiju da na jednoj strani imate formalizovane univerzitete sa akreditovanim programima, s druge strane imate nezavisne provajdere usluga obrazovanja gde se ljudi usavršavaju, plaćaju kudi kamo veće iznose nego što su školarine u visokom obrazovanju. Ljudi to rado plaćaju i ljudi koji to pohađaju vide značajni prirast njihove sposobnosti zarađivanja.

Dakle, sve što uvodi fleksibilnost i uvodi održive veštine u obrazovanje je dobra stvar. Iz toga u načelu ćemo reći u poslaničkoj grupi SMS, dualno obrazovanje je dobra stvar, dualno obrazovanje je nešto što će koristiti Srbiji. Takođe, ono što mislimo da je jako bitno, iako se to ne tiče dualnog obrazovanja, a pomenuto je kao jedan od ciljeva dualnog obrazovanja, je stvaranje preduzetničkog društva, odnosno društvo u kome studenti i đaci, ali oni sada nisu tema ovoga zakona, razvijaju veštine, preduzetničke veštine i preduzetničko posmatranje sveta, jer to je stvarni svet. U stvarnom svetu imate neke preduzetnike koji rešavaju neke probleme društva za određenim proizvodima i uslugama.

Sa te strane, ako sa jedne strane gradimo dualno obrazovanje, logička nadgradnja bi bila da uskoro obrazovanje u Srbiji dobije i onaj deo koji se tiče razvijanja preduzetničkih veština. Nažalost, o tome se malo govori u našem obrazovnom sistemu, a i kada se govori radi se dosta neadekvatno. To nije populacija koja je velika kao ona populacija koja se bavi dualnim obrazovanjem, koja je predmet dualnog obrazovanja, ali je populacija koja je dragocena, jer ona vodi društvo napred. Bilo bi dobro da se na tom segmentu poradi barem jednako koliko se radi na dualnom obrazovanju za šta od strane SMS imate podršku. S druge strane, žao nam je što se ne radi više na uvođenju kritičkog razmišljanja, rešavanju konkretnih problema i uopšte na simulaciji preduzetništva u redovnom obrazovanju. Naši studenti izlaze i sa nekih fakulteta koji bi trebali po definiciji biti fakulteti koji školuju preduzetnike da blage veze nemaju kako preduzetništvo izgleda u praksi, ne u teoriji gde uče deset osobina preduzetnika i slične stvari.

Dakle, sa te strane mi smatramo da ovo jeste jedno logičko zaokruživanje sistema dualnog obrazovanja u Srbiji. Smatramo da primedbe koje se tiču izrabljivanja, stvaranja klase zaposlenik koji rade za multinacionalne kompanije nisu realne primedbe i nisu dobre primedbe i govore o nedostatku jedne malo dugoročnije vizije obrazovnog sistema u Srbiji.

Kada je reč o drugom zakonu, tu ću samo reći ukratko, Stranka moderne Srbije, kao hajde neću reći stranka koja najsrčanije podržava evropske integracije Srbije, ali kao stranka kojoj evrointegracije Srbije jesu najbitniji civilizacijski izazov Srbije, koje će promeniti Srbiju u potpunosti, kao verovatno nikada, osim od momenta izgradnje moderne srpske države nakon srpske buržoaske revolucije 1804. do 1813. godine. Naravno da podržavamo stvari koje vode zatvaranju Poglavlja 7.

Podržaćemo svaki zakon koji se tiče zatvaranja Poglavlja, ako je taj zakon usklađen sa zahtevima koji su postavljeni tokom skrininga i izveštaja o skriningu. U ovom slučaju to jeste situacija i to jeste najkrupniji uslov koji je potreban da se zatvori Poglavlje 7. Šteta je što se toliko čekalo, jer da bi jedna zemlja pokazala da je na dobrom putu, a posebno Srbija, koja ima neke dodatne zahteve, usled neke nesrećne prošlosti koju smo nažalost imali i koja je sve dalja od nas, ali čije nas, kako da kažem, posledice i dan-danas progone, pored otvaranja novih poglavlja treba da zatvora ona koja su otvorena, naravno da uvek kažem privremeno, jer sva poglavlja se trajno zatvaraju kada se sva zatvore istovremeno i kada se krene sa ratifikacijom. To je nešto što treba podržati, kao i dobre izveštaje, odnosno kritikovati loše izveštaje kada se dese za ključna poglavlja, kao što su 23 i 24, koji su najčešće osrednji.

Dakle, sa te strane dobro je što se radi veliki korak u Poglavlju 7, koje doduše nije ključno poglavlje, ali kažem, sve što vodi ubrzanju evropskog puta Srbije jeste ono što vodi modernizaciji Srbije, evropeizaciji Srbije i stvaranju društva koje je u stanju da se održivo razvija i da se mane nekih briga i nekih rizika koji su nas pratili jako dugo vremena. Hvala na pažnji.

Uvaženi članovi Vlade Republike Srbije, poslanička grupa Stranke moderne Srbije imaće dva pitanja, oba su povezana sa 35 velikih setova pitanja koja se nalaze pred Srbijom.

Prvo pitanje se tiče upravo ispunjenja Poglavlja 30. Srbija je jedna od retkih zemalja u Evropi, uz Belorusiju i Bosnu i Hercegovinu, koja nije članica Svetske trgovinske organizacije, pardon, tu su još i Andora i, ako se ne varam, San Marino, ali oni zaista nisu relevantni.

Godine 2004. kada je usvojena politika dva koloseka i kada je Srbija tada kao carinska oblast počela pregovore, od tada je prošlo nekih 15 godina. Mi sa dva stuba međunarodnog finansijskog poretka imamo odlične odnose, i sa MMF-om i sa Svetskom bankom.

Međutim, sa Svetskom trgovinskom organizacijom imamo jedan problem koji je do nas u potpunosti, imamo neku bilateralu koja se vuče godinama i koja verovatno bi mogla da se reši, da nemamo taj jedan problem koji se tiče vrlo čudnog shvatanja prirode napretka u oblasti poljoprivrede, kod nas poznat pod strašnim imenom GMO, gde ćemo imati paradajze koji će verovatno da ujedaju i sve to što će da se pojavi vodiće ka uništenju naše poljoprivrede. To, naravno, nije tačno i to nije ništa sporno. Međutim, naš zakon je takav da mi sa takvim zakonima ne možemo ući u Svetsku trgovinsku organizaciju.

Da bismo ušli u Evropsku uniju, moramo biti članica Svetske trgovinske organizacije i poželjno je da to ne uradimo u poslednjoj godini. Mislim da ne bismo ni mogli, jer prvo treba zemlje da nas potvrde, svaka pojedinačno, da jesmo ispunili sve uslove. S te strane je pitanje zašto u regularnoj proceduri puta zakona u Srbiji ne otklonimo taj problem. Naime, Evropska unija ima vrlo restriktivne zakone o GMO koji su potpuno u skladu sa principima Svetske trgovinske organizacije i pitanje je do kada ćemo čekati i voleo bih da u našoj zemlji taj problem ne stoji po strani, da ne budemo u društvu Uzbekistana, Iraka, Irana, Sirije, Sudana, Etiopije, jer nama tamo nije mesto. Voleo bih da naša trgovina spoljna ne trpi troškove zbog toga što ne možemo praktikovati multilateralizam.

Pored sve naše diplomatije, mi kroz bilateralu ne možemo rešiti trgovinske odnose sa zemljama sa kojima se ne trguje previše, a opet treba se boriti za svaku firmu, za svako radno mesto i za svaki evro koji ćemo zaraditi na stranom tržištu, jer samo ekspanzija izvoza može voditi brzom rastu, nacionalno tržište nije dovoljno.

Dakle, moje pitanje je - kada ćemo dobiti regularnim putem zakon koji će biti u skladu sa pravilima Svetske trgovinske organizacije, da ga ovde u Skupštini prodiskutujemo i usvojimo? Šta ćemo raditi sa protokolima 5 i 7 CEFTA-e i izgradnjom administrativnih kapaciteta vezanih upravo za Poglavlje 30, što i jesu bile neke primedbe Evropske unije?

Nije da smo baš hteli da idemo hronološki, ali tako je jednostavno ispalo. Drugo pitanje Stranke moderne Srbije, se odnosi upravo na Poglavlje 31. Poglavlje 31. ima jednu dozu koja unosi jedan osećaj odbojnosti u delu naših građana u Srbiji. To se zove usklađivanje, zajednička, spoljna i bezbedonosna politika.

Mi ćemo to morati uraditi u nekom momentu, a taj momenat se približava, barem se ja nadam da je tako, da nije to momenat koji nam beskonačno ide i da ga nećemo dočekati u nekim poznijim godinama života što ne bi bilo dobro za razvoj ove zemlje.

Dakle, u 2017. godini mi smo imali usklađenost od 53% sa spoljnom politikom EU. Paradoksalno, čak i pre što smo otpočeli pregovore, ta usklađenost je bila na sličnom nivou i to je nešto što nas čeka, da se moramo uskladiti. Mislim da nije poenta da godinama to izbegavamo jer to kasnije može izazvati posledice koje mogu biti neugodne.

Ja mogu razumeti zbog tradicionalnih odnosa i pogotovo zbog nekih savezništava koja su nam koristili da mi imamo različite stavove, recimo kada je u pitanju odnos sa Ruskom Federacijom, ali mi je jako teško razumeti različite odnose po pitanju zemalja koje nama nisu bitne u spoljnopolitičkom smislu, npr. kao što je Venecuela ili kao što je nekoliko puta bilo podržavanje Irana kontra politici EU

Dakle, postoji jedna doza zabrinutosti u stranci Moderne Srbije, da mi težeći da imamo što više oslonaca ne izgubimo onaj oslonac za koga su glasale naše firme i naši građani svojim novčanicima kada smo odabrali da nam 80% trgovinskih tokova, kapitala bude sa zemljama Evropske Unije.

Jedina stvar koja je kada birate prijatelje što u nekom momentu se moramo odlučiti između toga koji su nam prijatelji bitniji, a koji su nam manje bitni. Jednostavno, svet je dosta surov i takav je kakav jeste i treba uvek da gledamo naše interese i da nikada ne pogrešimo oko toga šta nam je bitno danas, šta je bitno za godinu, šta je bitno za pet dana, jer takve greške nekada mogu ispostaviti veliku cenu.
Nije sporno, dok god imate mogućnost da imate i malo neobičnije prijatelje koji su od koristi, male zemlje s dobrom diplomatijom to treba da koriste, ali treba imati jednu lepu meru i pogotovo izračunati gde su to koristi za nas danas, a gde su mnogo veće koristi u budućnosti. Nema tu egzaktne matematike, ali može se dosta dobro planirati ta stvar.
Tu mi se u stvari nametnula jedna stvar, koja neće biti zaključak ne daj Bože kao neko poklapanje ili slično, to je bez veze inače u normalnoj raspravi o budućnosti, o ključnim problemima koji postoje u Srbiji, a to je jedno pitanje da stalno kada govorimo o našim budućim tokovima i uopšte kada raspravljamo upravo o ovim pitanjima EU, nekako stalno zaboravljamo na jednu stvar. Tačno je da mi ćemo imati tamo korist i troškove, ali u našim raspravama, to nek bude pitanje za razmišljanje, ko želi o tome razmišljati, ključno pitanje danas na koje mi trebamo dati odgovore a šta ćemo mi kao Srbija tačno tamo uneti, zbog čega ćemo mi biti dobrodošli?
Šta je kvalitet specifični koji mi unosimo, koji možemo doprineti našoj budućoj kući? Da li je to samo poštovanje onoga što moramo usvojiti da bismo bili deo jedne velike kuće? Imamo li mi nešto da ponudimo što će tu kuću da unapredi? I to jedno pitanje o kome se malo razmišlja, a stalno smo zauzeti pričama koje ćemo imati koristi i koje troškove samim time što prihvatamo nešto što je u našem najboljem interesu.

Uvažena predsednice, dame i gospodo, poslanička grupa Stranke moderne Srbije imaće dva pitanja upućena ministrima u Vladi Republike Srbije.

Prvo pitanje upućujemo Ministarstvu trgovine, turizma i telekomu-nikacija. Skupština grada Novog Pazara donela je odluku kojom se ograničava prodaja alkoholnih pića u periodu između 20 časova i verovatno šest ili sedam ujutru.

Iako smo imali slične pokušaje širom Srbije, jedan od najpoznatijih je bio u Beogradu i ta odluka je, na svu sreću, ukinuta, više puta je Ustavni sud pokazao da ta odluka pravi jedan veliki problem, iz prostog razloga što se tom odlukom ne zabranjuje samo maloletnicima i nekim drugim grupama koje bi mogle napraviti objektivno probleme konzumacijom alkohola u noćnim satima, nego svim građanima da kupuju alkoholna pića i, takođe, se trgovci teraju u gubitke.

Analize udruženja poslodavaca na nivou Beograda pokazale su koliko je odluka o noćnoj prohibiciji bila štetna za razvoj trgovine, a s druge strane bila je neobično korisna za razvoj ugostiteljskih objekata koji su noću imali veći promet nego što bi ga imali kada ne bi došlo do narušavanja načela slobode trgovine.

Stoga moje pitanje nije da li će Ministarstvo trgovine intervenisati i na pet dana odložiti tu odluku, nego je pitanje zbog čega se u članu 43. Zakona o trgovini zadržava pravo da trgovinski objekti mogu, iako je to suprotno Ustavu Republike Srbije, da odrede određeni period u toku dana kada se ne mogu prodavati određene robe koje mogu bitno da utiču na javni red i mir. Taksativno u zakonu su pobrojana alkoholna pića i pivo, pirotehnička sredstva i slično.

Sama mera ne može na bilo koji način dovesti do toga da se smanje problemi uzrokovani konzumiranjem alkohola, ko želi to da radi može kupiti pre devet sati, može da pije u kućnoj radinosti, može da na bilo koji drugi način dođe do alkohola. Međutim, to otvara dva velika problema. Prvi problem koji se javlja je da se država postavlja kao mama i tata punoletnim osobama i određuje im kakav će životni stil imati i, na neki način, uskraćuje njihovu slobodu da kupuju robe i usluge koje nisu zabranjene za prometovanje, niti zahtevaju neke posebne dozvole. U sadašnjem pravnom sistemu Republike Srbije svaki trgovac može da prodaje alkoholna pića.

Druga stvar, jednom kada se otvori ta mogućnost, moguće je da će se neko sutra setiti pametno, na primer, da zabrani prodaju naftnih derivata jer ljudi mogu brzo da voze kola noću ili da zabrani bilo šta što se lokalnoj samoupravi učini korisnim.

Imali smo iskustva iz nekih mnogo boljih tržišnih demokratija koja su pokazala koliko je bilo koji oblik prohibicije pogrešan i vodi u pogrešna ponašanja, ne postiže efekte koji se žele postići, osim, naravno, efekta povećanja prometa trgovinskih objekata.

Drugo pitanje upućujem ministarki saobraćaja. Naime, raspisan je i u toku je, sada se već i pojavio neočekivani pobednik na tenderu za subvencionisane avio linije iz Niša, neočekivano, to niko nikada ne bi pogodio, na tenderu je jedina uslove ispunila "Er Srbija". Ono što se javlja kao problem u celoj toj priči, linija od javnog značaja, kako se navodi u pozivu i kako se navodi u uslovi na osnovu kojih je "Er Srbija" pobedila na tenderu za 10 linija iz grada Niša, je da se ta odluka Vlade Republike Srbije zasniva na evropskoj direktivi koja govori da postoje linije od javnog značaja, ali koje moraju biti linije koje povezuju centar jedne države sa udaljenim regionima te države, kao što su, na primer, daleka ostrva, regioni do kojih se ne može stići automobilom i slično.

Od svih subvencionisanih linija, na taj način u evropskom saobraćaju, avionskom, gotovo 95% su nacionalne linije, nisu linije za Bolonju, za Malme, za Salzburg i slična mesta, nego bi moglo biti jedino linija Beograd – Niš, koje trenutno možemo imati, ili možda Kraljevo – Niš, drugih trenutno nemamo mogućnosti da imamo, a nikako ne mogu biti linije ka inostranstvu.

Takođe, Niš ni na koji način nije udaljena i nerazvijena oblast Republike Srbije da bi mogla potpasti pod taj režim. Stoga je moje pitanje – da li na taj način promovisanjem linija od javnog značaja mi na mala vrata nastavljamo da subvencionišemo „Er Srbiju“, iako to nije dozvoljeno prema propisima EU? Hvala na pažnji.

Uvažena ministarko, sa saradnicima, dame i gospodo, ova dva zakona ne donose neke epohalne promene, ali zaslužuju da se o njima kaže nekoliko stvari za koje, barem mi u poslaničkoj grupi SMS smatramo da jesu bitne.

Da krenemo od ovog zakona koji ima malo manje mesa, o kome se treba diskutovati, reč je o integrisanim graničnim prelazima, Kod njih je u stvari šteta što mi kao zemlja, a i Boga mi naši susedi, nismo pre krenuli u taj proces, jer gubici koji nastaju kako u robnom prevozu, tako i u putničkom, zbog predugog čekanja na granicama u velikoj meri ugrožavaju konkurentnost Srbije, ali i naših suseda.

Na neki način, investicije koje, recimo, uložite u autoput ili u magistralni put, na neki način neće imati toliko brzo otplatu, iz prostog razloga što se nekada bira kilometraža, nekada se bira i raspoloživo vreme. Sa te strane, svaki integrisani prelaz jeste dobra stvar, kako zbog funkcionisanja saobraćaja, tako i zbog smanjivanja mogućnosti da, hajde uslovno rečeno, postoji različiti tretman nekih stvari na graničnim prelazima, koji se svode, recimo, na izbegavanje carinskih dažbina, plaćanje PDV-a i slične stvari. Sa integrisanom kontrolom to ide mnogo, mnogo teže.

Sa te strane treba da nastavimo da uvodimo integrisane prelaze sa svim našim susednim državama, jer je to dobar način da uradimo nešto na podizanju naše konkurentnosti. Naravno, za ljubav su potrebne dve strane. Nama, doduše, treba mnogo ljubavi pošto imamo mnogo suseda, ali treba od nečega da se krene.

Što se tiče drugog zakona, koji se odnosi na izgradnju stanova za pripadnike bezbednosnih snaga Republike Srbije, ove u stvari izmene na neki način bi trebale biti suština zakona, sada ću reći i zašto.

Još juče u raspravi sam, kada smo raspravljali o jednoj drugoj stvari, kada se nisam javio, jer nisam na kraju imao reći nešto posebno novo i bez potrebe ponavljati se nakon jedne relativno korektne rasprave, sa dosta argumenata, svaku stvar možete posmatrati na prvi pogled i posmatrati sistemski i razmišljati šta postižete ono što svako vidi kada donosite neki zakon, a šta su posledice u nekom roku koji je malo duži. Na taj način i posmatram ovu dopunu zakona, o kome smo raspravljali, ima već više od godinu dana, malo jače od godinu dana, ako se ne varam, bilo je proleće prošle godine.

Sa jedne strane, neosporno je da, kada posmatrate kako biste uredili državu, možete imati različiti stav. Ako volite slobodu, ako verujete u preduzetništvo, ako verujete u spontane interakcije ljudi, težiće te da vidite što više stvari kako da locirate na privatni sektor. Ako verujete više u državu, kolektive, imaćete želju da više stvari izmestite ka državi. To je jedna ideološka razlika i svako će reći da je upravu kada na odgovarajući način posmatra svet oko sebe.

Međutim, nezavisno od toga da li se nalazite u centru, znači, da ste više za to da tržište odlučuje, odnosno vaši sugrađani o tome koliko ste vi bitni jednom društvu, ili ste više za državu i državne intervencije, više volite kolektiv, svako će se saglasiti da je nesporna funkcija države zaštita privatnog vlasništva, kako od napada iznutra, tako i od eventualnog napada spolja.

Primarna funkcija svake države je zaštita slobode i pravnog poretka u njoj, i ne postoji ni jedna ozbiljna ideologija koja neće reći da država ne treba time primarno da se bavi. Skoro sve ostalo može i ne mora biti zadatak države, ali zaštita slobode mora biti. Iz toga je zaista bitno kakav mi imamo sistem odbrane, kako se čuva naša bezbednost, od svakakvih mogućih rizika koji se mogu javiti. Rizici se menjaju kako godine prolaze, nisu isti kao pre 30 godina, biće drugačiji za 20, ali i dalje ostaje poenta da se uspeh jednog društva posmatra uspehom u zaštiti privatne svojine i njenoj nepovredivosti, koja se brani zakonima, ali brani se i primenom zakona, brani se odvraćajućim merama.

Iz toga je osnovno pitanje - kako mi motivišemo ljude da stupe u taj sektor? U ovom slučaju, to će biti malo ponavljanja, zakon je u osnovi imao jedan, kako da kažem, motivacioni paket i paket kaže da će onaj koji se bude zaposlio u sektoru bezbednosti, ili je sada ovim izmenama bio u sektoru bezbednosti, što je bitno napomenuti, imati otprilike na mesečnom nivou neki dodatak koji iznosi od 80 do 100 evra tokom 20 godina karijere, iz prostog razloga što je stan mogao da kupi pod subvencionisanim uslovima, a ne pod preovlađujućim uslovima.

Tu je jedino pitanje koje postoji, a na njega ne možete imati decidan odgovor, ko tvrdi da ga ima, može pogrešiti, jer uvek kada posmatrate taj jedan lepi balans, imaćete argumente i za jednu i za drugu stranu, naravno, onaj ko predlaže zakon će više braniti svoje, oni koji imaju drugo viđenje braniće svoje argumente. Da li je bolje za sistem odbrane Republike Srbije da oni koji su zaposleni u njenim službama imaju povećane plate upravo za toliko koliko se Srbija odrekla svojih primanja koje je mogla imati i da sami na tržištu kupe stanove gde god žele? Da li je za sistem odbrane bolje da imate ljude, da stimulišete sve jednako ili samo one koji nemaju rešeno stambeno pitanje? Koliko god taj izraz bio malo arhaičan, moram priznati, jer danas može svako da reši

Da li je život, u stvari, učinio jako mnogo time što su kamatne stope pale, izuzetno pale, u odnosu na pre tri ili četiri godine mnogo su niže i samim time lakše je doći do nekretnina? Da li je to bolji put ili je ovaj put koji je u zakonu ponuđen bolji?

Suština je da se naša država opredelila za drugi put i možemo govoriti o efikasnosti u realizaciji tog puta. To nije ništa sporno, drugačije gledište na isti problem. Međutim, ono što će meni ostati kao jedno veliko pitanje je koga tačno privlačimo u sistem? Šta da radimo sa ljudima kojima to nije bitno, a bitni su za sistem bezbednosti? Jer, kako bude vreme prolazilo, u sistemu bezbednosti će sve više biti ljudi sa visokim kvalifikacijama, velikim znanjima, jer će izazovi biti drugačiji. Srbiju verovatno niko neće napasti tako da brani pešadija, nego će trebati mnogo specijalističkih znanja. Da li je to dovoljno da privučete ljude, pogotovo u Beogradu? Da li je to pravi način i da li je to maksimalno dobra stvar, da imamo uvek sistem koji je spreman da brani našu slobodu i da brani naša ljudska prava i da brani našu otadžbinu?

Tu imam dosta skepse, ali ako se na ovaj način motivacija uradi, ne mora da bude rđav i može doprineti da se reše neke stvari.

Ono što jeste dobro u ovim izmenama je, ako smo već prvi put targetirali ljude koji su kreditno sposobni, koji imaju sigurne poslove i koji su dosta popularni klijenti komercijalnih institucija, kada bi želeli uzeti kredit, ovaj put u stvari radi se stvar koja ima dubokog smisla, a to je targetirati ljude koji su služeći našu otadžbinu, braneći naše slobode, naša ljudska prava, suverenitet Srbije, privatno vlasništvo i vršeći svoj posao koji je odgovoran i rizičan, došli u poziciju da ne mogu u potpunosti da koriste svoje potencijale koje su dobili rođenjem.

Oni su u stvari prineli jednu solidnu žrtvu i takvim ljudima naša zemlja treba da se revanšira na ovaj način, mnogo više nego što je to bitno za ljude koji jesu kreditno sposobni. Stoga su meni ove izmene bolje nego sam tekst zakona, jer naše društvo je mnogo puta u svojoj istoriji, počevši od priče "Sve će to narod pozlatiti", kad smo pozlaćivali jedan rat 1885. godine, preko katastrofalnog odnosa prema vojnim invalidima nakon Velikog rata, preko zaborava invalida ratova 1990-ih i naše nesposobnosti da prihvatimo šta smo nekim politikama, bilo pobedničkim, bilo gubitničkim, učinili našim građanima i jednog velikog osećaja toga da ovo društvo ne ceni te ljude na dovoljan način, u stvari slali jako pogrešnu poruku, a to je da se za ovu otadžbinu ne vredi žrtvovati, ni najmanje, što je loša poruka i takve poruke ne trebamo nikada slati u budućnosti.

S te strane ovaj zakon jeste dobar. Ako pogledate kako se neke druge uređene zemlje odužuju ljudima koji su dali svoje zdravlje, svoje radne sposobnosti ili život kroz oduživanje njihovim porodicama, mi smo opasno kaskali, delom zbog siromaštva, delom zbog toga što nismo želeli da vidimo neke stvari. S te strane ove izmene imaju jedan dublji smisao i dobro je što su prepoznate te grupe u našem društvu.

S te strane, ponoviću još jedanput, ove izmene su, meni lično, kao nekome ko je u centru i ko mnogo voli slobodu i ko mnogo više veruje u komercijalne uslove, koliko god voleo ovu zemlju, a kad volite zemlju, morate voleti i državu, a najviše voleti tako što je kritikujete, kad mislite da treba da bi bila još bolja, oni su meni lično bolji nego sam tekst zakona koji smo prvobitno usvojili.

To bi bilo to. Hvala vam na pažnji.

Hvala, potpredsedniče.

Dame i gospodo, u ovoj tački imamo Predlog dva zakona koji su prilično tehničke prirode i u sebi nemaju odlike toga što bi bilo sporno.

Zakon koji menja prirodu i rokove u kojima se isplaćuje stara devizna štednja je neko pitanje koje smo nasledili još iz devedesetih, a presudama međunarodnog tela, jedinog panevropskog tela koje imamo u Evropi, je utvrđeno da Republika Srbija ima određene obaveze po tom pitanju i, u skladu sa tim, ne postoji mogućnost da se o tome raspravlja i da se, ako smo država koja poštuje svoje međunarodne obaveze, uradi išta nego da se postupi po odluci suda. Tako rade sve suverene države koje su ozbiljne, pa ni u Srbiji nije bila drugačija situacija.

Ono što je razlog donošenja zakona, koliko sam ja mogao zaključiti, prateći tu materiju, još iz vremena kada je izneta na sud i kada je donesena presuda je to da i druge države nisu bile spremne da na vreme donesu odgovarajuće podzakonska akta i da dovoljno brzo izdaju odgovarajuće potvrde.

To je slučaj u mnogim od zemalja bivše Jugoslavije, a situacija se posebno komplikuje zato što je bankarski sektor u vreme kada je otimana stara devizna štednja i bankarski sektor danas koji postoji, ne liče ni po čemu.

S te strane, kašnjenje Srbije nije rezultat toga što smo mi u Srbiji loše postupali, nego zbog toga što su ljudi koji treba da dobiju ono što im je oduzeto 1990. na jedan duboko nepravičan način, bili u nemogućnosti da donesu sve potvrde i da dokažu da oni zaista jesu te osobe koje potražuju od Republike Srbije. S te strane u redu je da se donese ovaj zakon. U redu je i što će kašnjenje biti na jedan određeni način kompenzirano kraćim rokom isplate, kroz manji broj rata i to je sa naše strane, kako da kažem, jedan prilično pošten gest Srbije.

Ono što je moje pitanje za ministra finansija, koje se vrlo često ispostavi da nije tako pogrešno pitanje je da li sa 100% ili sa jako velikom sigurnošću možemo tvrditi da ćemo u roku koji je predviđen ovim zakonom zaista doći u situaciju da najveći, odnosno gotovo sve štediše pribave sva potrebna dokumenta?

Za kraj još jednom bih istakao da je jako bitno da smo usvojili praksu da Srbija zna šta su njena dugovanja. Iako je prošlo mnogo vremena, meni je i danas u sećanju kako smo svojevremeno sa Londonskim klubom postigli dogovor o tome da dobijemo otpis potraživanje od komercijalnih poverilaca, da blage veze nismo imali šta je naš dug. To je tada prošlo nezapaženo, ali danas je možda i dobro što se trudimo da ne prihvatimo dugove koji nisu naši. To je, recimo, jedan civilizacijski napredak.

Suštinski, ovom zakonu se nema šta prigovoriti, uz, naravno, ovo moje malo pitanje – da li je šest meseci dovoljan rok ili smo možda sebi trebali ostaviti malo više komocije, opet kažem, ne radi naših organa, nego radi štediša koji prikupljaju dokumenta u nekim od zemalja koje nemaju baš prijateljske administracije i nisu baš poznati po svojoj brzini u izdavanju istih?

Što se tiče drugog zakona, o Konvenciji o uzajamnoj administrativnoj pomoći u poreskim pitanjima, to je Konvencija koju je do sada potpisalo preko 120 država i teritorija i to je način da se izbegne kako poreska evazija koja se dešava u Srbiji, tako da se izbegne i da Srbija bude mesto u kome je dobro da se vrši poreska evazija od strane pravnih i fizičkih lica iz drugih zemalja.

S te tačke gledišta dobro je što ulazimo u taj program. Naravno, ne treba posmatrati čudotvorno Deklaraciju, iz prostog razloga što postoji još značajan broj teritorija i država koje neće to da potpišu, od kojih mnogi imaju prilično razvijene odnose sa Srbijom, tako da s te strane Konvencija će nam pružiti mogućnost dobar deo evazije koji nastaje u Srbiji. S druge strane, postoje, kažem, određene zemlje i teritorije gde to neće biti moguće, jer njima ne pada na pamet da budu u takvoj konvenciji.

Takođe, uvek je bitno istaći ono što mi propuštamo, a to je da Srbija ne treba da bude mesto koje drugi koriste i s te strane zemlje koje jesu najveća izvorišta poreske evazije na neki način neće posmatrati Srbiju kao mesto gde se može sakriti novac, odnosno oprati novac, odnosno izmeći plaćanje poreza kroz procedure koje su na granici legalnosti. S te strane, saradnja poreskih organa Republike Srbije i poreskih organa tih zemalja jeste dobra stvar.

Konačno i poslednje što bi trebalo uvek razmotriti i što je poenta svakog sporazuma o izbegavanju poreske evazije je razmišljati koji su uzroci poreskih evazija. Dakle, ne postoji bolji lek da pravna lica u Srbiji ne krenu stranputicom od toga da svake godine smanjujemo učešće državne potrošnje u društvenom bruto proizvodu i da, jednostavno, ostavljamo veći prostor za privatne investicije, razvoj prihvatnih investicija i da na taj način vršimo najbolju moguću stimulaciju za plaćanje poreza, jer kada neko, na primer, pokušava da izbegne plaćanje doprinosa i drugih vrsta nameta na rad. Ako su ti nameti niži, biće sramota da se to radi. Ako su ti nameti veliki, lako se postigne dogovor kome ni najorganizovanija poreska uprava sa svom e-administracijom, sa svim kontrolama ne može izaći na kraj.

Dakle, bitno je potpisivati ovakve sporazume, ali iznad svega najbitnije je smanjivati poreska opterećenja i ne davati stimulanse našim privrednicima da izbegavaju plaćanje poreza iz prostog razloga što i samo izbegavanje košta i iznošenje novca u određene zemlje koje su dobro došle i tretirane kao poreski rajevi, takođe ima određene troškove. Dakle, poenta je postavka poreskog sistema koji će naši privrednici i građani posmatrati kao duboko pravedan i iznad svega i koji će radnje koje su usmerene na to da se čine krivična dela utaje poreza, odnosno kreativnog izbegavanje poreza, što mu dođe na isto, jednostavno, da neće biti preteranog smisla da se fizička i pravna lica bave u Srbiji takvim radnjama.

Što se tiče samog sporazuma, naravno, sporazum je dobrodošao i to je dobra stvar za Republiku Srbiju, još jednom podvlačim. Hvala na pažnji.