Dame i gospodo, verovatno ćemo se svi saglasiti oko jedne stvari, a ta stvar je da je dom svetinja i da je kuća svakoga od nas jedan zamak u koji ne može bilo ko da uđe bez poziva domaćina i da je verovatno najstrašnija stvar koju možete zamisliti je da zateknete razbojnika u vašoj kući. Teško da postoji nešto što je odvratnije i što se može ružnije desiti nekoj osobi.

LJudi koji su to doživljavali u svome životu i koji su istinski heroji ovoga društva, a heroj je onaj koji odbrani svoju porodicu od razbojnika, u proseku dožive da ih tri godine razvlače po sudovima i da se njihov život pretvori u Pakao.

Ako bi tražio arhetip heroja u Srbiji, to bi bila jedna osoba koja se zove Saško Bogevski, koji je tek posle tri godine pravosnažno oslobođen, uz mogućnost da prođe kroz još jedan krug muke, ako tužilac to odluči.

Saško Bogevski i svako ko se odbranio od razbojnika, nezavisno kakve mu je povrede naneo, zato što je razbojnik želeo da učini zlo njemu, njegovoj imovini, njegovoj porodici je odbranio svakoga od vas da se vama to ne desi.

Srbija koja ne prepoznaje institut „nužne samoodbrane“ na način da kada zateknete nekoga ko je naoružan u vašoj rođenoj kući, a nije došao uz vaš poziv, koja ne prepoznaje da je svaka samoodbrana u tom slučaju nužna, daje potpuno pogrešnu poruku i to je nešto što bi se trebalo ispraviti, jer je duboko amoralno i duboko je suprotno tradiciji i najboljem što ova zemlja ima. Mislim da je to nešto oko čega treba da se zamislimo.

Ja znam koji su uzroci limitiranog prava na samoodbranu. Oni leže u nekim godinama kada smo mi jednu pristojnu zemlju zamenili 1945. godine za nedemokratiju i kada je bilo otprilike poželjno da bilo ko može da uđe nekome u kuću, danas kada te tradicije nema, kada govorimo da je privatna imovina svetinja, pravo čoveka na život svetinja, mislim da je potrebno izvršiti takvu izmenu i omogućiti samo jednu jedinu stvar, a to je svaka samoodbrana od razbojnika u vašoj vlastitoj kući je nužna samoodbrana i nema nikakve potrebe da sud beskonačno utvrđuje da li se neko branio u granicama nužne samoodbrane, ili je prvo upozorio nekoga ko je došao sa nožem, pištoljem ili bilo čime u njegovu rođenu kuću i rekao – Gospodine razbojniče, to ne treba da radite, ja vas lepo molim, sačekaću da vi ispalite prvi metak pa ću ja onda da se branim kako Bog zapoveda jednakim intenzitetom. Hvala na pažnji.

Dame i gospodo, jedna od najlepših stvari koja se desila u Srbiji u poslednje tri godine, od kako ova većina sprovodi reforme na način na koji ona zamišlja da treba da se uradi, je što je javni dug smanjen, značajno smanjen kao deo BDP, što je teret otplate javnog duga u odnosu na BDP otpao i što nama ne visi bankrot nad glavom u ovom momentu. To je nešto što svako normalan treba da pozdravi i to su svi normalni i uradili, i međunarodne institucije i svi koji se nešto razumeju u ekonomiju. To je činjenica.

Ono što meni ostaje nejasno je što u tom Zakonu o budžetskom sistemu stoji kolika je maksimalna granica duga, konsolidovanog duga Republike Srbije i ona kaže – to je 45%. Naš dug opada, to je činjenica, ali proći će još godine dok opadne na 45%, uz pitanje da li je to neophodno. Mastriht, koji propisuje kriterijume konvergencije, da bi jednog dana evro bio srpska valuta, kaže – 60% je u redu. Možda i nema potrebe da idemo toliko nisko.

Takođe, ako pogledate nekada kako izgledaju ozbiljne države, ja mislim da su SAD izuzetno ozbiljna zemlja. Svake godine postoje velike rasprave oko toga kako izmeniti zakone koji definišu maksimalan nivo zaduženja SAD i svake godine oni imaju rasprave o tome da li se granica sme podići ili ne sme, ali nikome ne pada na pamet da se dodatno zaduži samo zbog toga što misli da je to u redu. Ne, prvo se izmeni zakon. Jedna stara većina je prestala da se obazire na taj zakon i zadužila se mnogo iznad 45%.

Ono što ja stavljam kao zamerku je zašto sada, kada smo imali izmene Zakona o budžetskom sistemu, jednostavno nismo napisali da je gornja granica duga Republike Srbije 60% i da će to biti postignuto u naredne dve godine? Time bi pokazali, pored toga što smo radili ozbiljno u ovoj zemlji, da se smanji zaduženost zemlje, da smo ozbiljno postavili zakone, da sa ozbiljnim zakonima idemo na evropski put i da šaljemo jednu krajnje ozbiljnu poruku, a to je da ono što stoji u Zakonu o budžetskom sistemu, kao jednom ključnom sistemskom zakonu, jeste za nas sveto pismo i to nije nikakav napor i to u stvari nije nikakav napad na bilo koga, nego priznanje onoga što se desilo i jedno veliko priznanje da smo mi danas odlučili, npr. kada bi odlučili da prihvatite ovaj predlog, da se povinujemo standardima Mastrihta, bar nekih deset godina ranije i da pokažemo da smo zemlja koja je mnogo bolja po kriterijuma konvergencije od mnogih zemalja koje danas imaju evro kao svoj novac.Dakle, ispravka je tehničke prirode, ali u suštini, kada malo bolje pogledate, ispravka je jedna velika poruka ozbiljnosti, ako bi se desila.

Dame i gospodo, mogao bih ponoviti izlaganje od pre nekih 15 meseci, kada smo isto govorili o izboru sudija. Nesporno je koliko je značajno da nema ni trunke sumnje kada je reč o izboru i sudija i tužilaca i zamenika i celokupne sudske vlasti.

Sigurnost građana da su izabrani baš najbolji od najboljih je nešto što značajno podiže našu zemlju i u svetlu ljudi koji žele da investiraju u Srbiju, koji žele da se bave biznisom, koji žele da se bave bilo čim u Srbiji. Jedna od stvari koju najbolje može ponuditi naša zemlja je pravna sigurnost i to ne košta ništa. Iz toga je bitno da nema trunke sumnje oko izbora kandidata. Da je samo cela stvar i cela tabela urađena malo transparentnije ne bi toga bilo i to je šteta. Nije da mi mislimo da vi niste dali vaš maksimum, ali šteta ostaje.

To nije dobra stvar. Takođe, pričalo se i o izboru kriterijuma. Nije bitno da li je kriterijum takav da je jednostavan ili da je kriterijum da je izuzetno komplikovan. Bitno je da su svi ocenjeni po istom kriterijumu.

Međutim, ako vam kriterijum kaže da su svi dobili petice ili je jako veliki broj dobio petice, onda je u stvari taj kriterijum postavljen previše nisko i nije moguće uočiti neke fine razlike koje postoje između kandidata za koje ja pretpostavljam da jesu dobri, odnosno ostaje taj rizik da smo između više dobrih kandidata možda izabrali nekoga ko nije superheroj sudstva, a da smo propustili da izaberemo neke koje bi mogli bolje odgovoriti potrebama trenutka.

To je jedna načelna primedba. Kažem, to isto izlaganje je bilo pre 14 meseci i bilo bi dobro o tome razmisliti, jer nama sleduje reforma sudstva u nekom skorijem periodu i to je jedan od zahteva naših evropskih integracija i to je nešto što ćemo morati uraditi.

Neke stvari o kojima se govori, kada je reč o promeni Ustava nećemo morati uraditi da bismo postali članica EU, ali način izbora sudija hoćemo i moramo promeniti.

Zato je jako bitno da i pre nego što počnemo sa tim promenama, da dobro razmislimo kako biramo sudije i da izbegnemo zamke, jer imali smo jednu katastrofalnu reformu sudstva, koja nas i dan danas mnogo košta, da izbegnemo zamke da u narednim reformama koje će biti oličene u promenama Ustava, ne uradimo pogrešne stvari i da ne uradimo to samo zbog toga što će pre ili kasnije EU da traži te promene od nas, nego zbog toga što radimo da bismo imali jedan bitan resurs u našem društvu, nezavisno i efikasno sudstvo.

Malo šta je dobar poziv da neko dođe da se bavi poslom u nekoj zemlji, kao što je nezavisno i efikasno sudstvo.

Postoji još jedna tačka a reč je o izboru predsednika Saveta guvernera Narodne banke Srbije.

Ako bi možda i za način kako se rukovodi nekim segmentima NBS, mogao bih da imam i određene kritike, prevashodno što se NBS u nekim oblastima pojavljuje zaista kao kočničar reformi, na primer kao kada je u pitanju „kraud fanding“ gde naše inovativne firme ne mogu da prikupljaju bez velikih troškova sredstva širom sveta.

Kada je reč o sistemima platnog prometa i konkurencije u tim sistemima, kada je reč o izboru Saveta guvernera, ja ne mogu da dam lošu ocenu, štaviše.

Jedna od dobrih stvari koju je ova vlast uradila, kada je izabrala sadašnju guvernerku, ja se nadam, nije mešala u njen posao, jer guverner je nezavistan od izvršne vlasti i nezavisnost Centralne banke je postulat u svim zemljama Evrope. Mislim da jeste tako u Srbiji. Jeste raspršena jedna najveća iluzija koja je nama u Srbiji 12 godina servirana, a to je da je guverner čudotvorac i da samo čudotvorni i magični guverneri mogu da naprave zemlju bez inflacije.

Bez priče o čudotvorcima, mi sada imamo zemlju u kojoj nema inflacije i zemlja u kojoj je stopa inflacije takva da je Srbija po inflaciji blizu kriterijuma konvergencije odnosno masterskim kriterijumima i to je jedna jako dobra stvar. Kada govorimo o kandidatu za predsednika Saveta guvernera, treba reći da je to prva stvar u opisu njegovog posla, a to je predlaganje i režima kursa i savetovanje u vezi bitnih stvari koje se tiču monetarne politike i predlaganja strategije NBS. Sa te strane, možemo reći da je predlaganje kandidata koji je do sada vodio tu funkciju jedan potez koji je dobar i još jedna primedba načelnog karaktera, pošto smo svi ozbiljni poslanici, a ja verujem da je takva i velika većina ovde, ako ne i svi poslanici, pročitao biografije ljudi koji su kandidovani za neka druga tela.

Ozbiljna država, kada ima ozbiljne konkurse i ozbiljno procenjuje kandidate je poželjno da ima nešto što bi se nazvalo jednim uporedivim obrascem. Jedna od dobrih stvari koji bi srpski sistem izbora ljudi na javnim funkcijama trebalo da ima, to je nešto što bi se zvao jedinstveni formular CV ili biografija u Srbiji, gde možete kada posmatrate više kandidata koji se paralelno prijavljuju, da imate strukturu koja je lako uporediva. Trenutno imamo kandidate koji pišu literalne forme, mogu biti jako dobri kandidati, a imate i kandidate koji koriste neke forme koje su u svetu dominantne, neke kandidate koji to rade na način koji misle da je njima logičan.

Kada bismo imali nešto što bi se zvala srpska forma biografije za javne funkcije, bilo bi svima nama lakše da poredimo kandidate, pa vidimo na tački 4. školska sprema, na tački 5. je neformalno obrazovanje, na tački 6. je iskustvo. Šta se stavlja u okviru iskustva, tu je pozicija, ko je kontakt osoba i šta su bili zadaci?

Na taj način bi bilo lakše porediti kandidate i onda biti zaista siguran da u analizama ništa nije propušteno, a to nije neki naročit posao, jer nas isto čeka u evropskim integracijama, gde već godinama imamo nešto što se zove evropski formular CV.

Kandidatima koji su predloženi na ove funkcije mogu samo da sad unapred čestitam izbor koji će se desiti tokom današnjeg dana i da im poželim mnogo uspešnog rada na pozicijama na koje će biti izabrani u vrlo skorom roku, a kolegama hvala na pažnji tokom mog izlaganja.

Dame i gospodo, ja ću naravno, kao i svi govornici čestitati današnji praznik damama kako iz izvršne, tako i zakonodavne vlasti, i reći da je na današnji dan u stvari se trebamo osvrnuti i videti koliko se položaj žena u Srbiji popravlja, i istina je da se položaj popravlja, da je smer promena jako dobar, ali da svaki dan i kao poslanici i kao ljudi izvršne vlasti i kao ljudi u okviru svojih porodica trebamo da vodimo računa da taj položaj dođe na nivo kakve žene na primer uživaju u skandinavskim zemljama.

Reč, dve i objedinjavanju zakona. Prvi put možemo reći da objedinjavanje ima donekle smisla i da je mnogo bolje od nekih ranijih i da smo recimo izbacili Zakon o bezbednosti saobraćaja i ostavili ga u jednu posebnu raspravu, a o saobraćaju imamo barem milion eksperata u našoj zemlji koji bi tu raspravu rado slušali, mislim da bismo došli do jednog normalnog objedinjavanja zakona koji su zaista međusobno povezani i tretiraju jednu oblast. Tako da je to jedan, kako bih rekao, pomak na bolje u toj oblasti.

Da krenemo na stvari koje su načelne prirode, pošto o pojedinostima ćemo valjda raspravljati u terminu kada dođe za to red.

Ako bismo put kojim je Srbija krenula posmatrali kroz neke brojeve, a brojevi su uvek bitni. Čarobni brojevi Srbije bi bili 23, 24, 27. tek će da se pojavi 32. i 35. To pretpostavljam da 80% poslanika koji podržavaju taj put znaju. To su poglavlja u evrointegracijama koja će biti najveća muka Srbije i najveći izazov da našu zemlju učinimo mnogo boljom.

Ovaj set zakona, koji u načelu nemaju nešto zbog čega bi neko načelno trebao odbaciti, doprinose tome da jako dugačak spisak iz poglavlja 23. i 24. barem malo skratimo i to je nešto što u suštini zaslužuje da bude barem donekle pozdravljeno. Mnogo još posla tu postoji, mnogo teškog posla. Vreme, ako verujemo da je 2025. realističan rok, curi polako i treba ga koristiti maksimalno dobro i rešenje nekih pitanja, koje ovde Zakon o azilu, Zakon o strancima, Zakon o državnoj granici i još neki zakoni, koji su ovde pomenuti, rešava, su dobar korak i to uopšte nije sporno.

Ono sa čime donekle imamo problema jeste praksa u implementaciji nekih zakona, ali kada je reč upravo o pitanjima koje zakoni tretiraju, a neka su bila vrlo popularna u javnosti poput azilantske krize, možemo reći da vi možete bolje postupati u praksi samo ako imate bolje zakone i to nije ništa sporno.

Ono što ostaje kao pitanje je da probamo praksu maksimalno poboljšati i da nam se ne dešavaju stvari koje smo imali i koje je bilo zaista teško otkloniti, na primer, da imate, kako bih rekao, trefiking u trefikingu sa pakistanskim azilantima koji su se defakto bavili trgovinom ljudima u Srbiji i činili određena krivična dela. Toga sada nema kao što je bilo pre tri godine, ali to je jedna ozbiljna opomena koja ostaje da se takve stvari ne ponavljaju.

Takođe, kada je reč o zakonu koji se odnosi na tretman stranaca u Republici Srbiji zakon je korak unapred. Ja znam da pitanje izdavanje viza za Republiku Srbiju nije pitanje MUP-a, nego pitanje Ministarstva spoljnih poslova. Međutim, postoji deo gde imamo jednu podeljenu odgovornost, a ono što mi nažalost imamo kao praksu kada su u pitanju zemlje koje nam nisu baš jako bitne je da je ponekad izuzetno teško, a gotovo nemoguće dobiti srpsku vizu, jer u inostranstvu naši predstavnici verovatno u strahu da ne naprave grešku u odobravanju viza izazovu neki bezbedonosni problem često dođe do toga da jednostavno čekaju da rok zastari i da aplikant ne dobije odgovor za vizu Srbije.

Nije to tako često, ali ponekada porodice ne mogu da se spoje zbog toga što se neko plaši da će napraviti grešku. I to je pitanje za jedan, kako bih rekao, neki sad to vole da kažu akcione timove ili multiresurne grupe da se to ne dešava, jer mi treba da budemo, kao što jeste proklamovana naša politika zemlje koja je otvorena prema celom svetu, koja sa svima ima dobru saradnju i koja maksimalno vodi računa o svojoj bezbednosti i sigurnosti. To je nešto što mislim da je bitno da se rešava.

Takođe, jedna stvar na koju treba ukazati na vreme, i meni je jako žao recimo što sada imamo zakone koji su dobri, koji su dugo pisani, to je tačno, i koji se kroz amandmane mogu upotrebiti da budu prihvaćeni od svih, da vreme za raspravu umesto da se objasne benefiti zakona, se koristi za teme po slobodno stilu. Naravno, to je pravo svakog narodnog poslanika, ali mislim da je šteta. Šteta je između toga što uvodimo nešto što jeste revolucionarno u Srbiji, ali što je za dobar deo naših ljudi kontraverzno. Znači, ne mogu svi ljudi u ovoj zemlji da budu takvi da prihvataju stvari koje jesu napredne i koje će biti svima od koristi i postoji strah.

Jedan od strahova koji ljudi imaju upravo jesu DNK registri i jedna od stvari, ako imamo smisla za odgovornost prema našim građanima i prema tome da postižemo maksimalno dobre rezultate u oblastima u kojima svi mi radimo, je da se uradi kampanja i objasni čemu to služi, da ne bismo došli u situaciju, ludačku situaciju koju imamo sada sa vakcinama, gde imate ceo pokret ljudi koji su niti iz struke, niti išta znaju o tome i uspeli su da dovedu do vraćanja nekih zaraznih bolesti kojih nije bilo u Srbiji. Ne bih voleo da se to desi sa DNK, ne bih voleo da se desi kao što imamo kontraverzu oko ulaska u Svetsku trgovinsku organizaciju zato što imamo rasprave o GMO koje ne uzimaju u obzir sve naučne nalaze i onda pustimo da jedna stvar koja je bitna za Srbiju, iako je STO donekle, kako da kažemo, nije toliko obećavajuća luka, ali mi smo jedna od retkih zemalja koja u tu luku nije ušla i kasnimo i što je najgore, imaćemo problem prihvatanja nekih stvari koje uopšte nisu problem.

Zadatak narodnih poslanika, ali zadatak vlasti jeste da informišu građane i da vode kampanju o takvim stvarima. Ne da govorimo o nekim drugim stvarima, pogotovo što sada ne postoji, ja mislim, zaista sam siguran, suštinsko neslaganje da kažemo – ovi zakoni ne valjaju ništa. Jednostavno, to nije tačno. Zakoni su napisani u načelu dobro.

Jedno pitanje koje meni ostaje ovde je i mislim da to apsolutno nije dobra praksa je ako se saglasimo da su zakoni u načelu dobri, mini nije jasno – kako se pojavilo 1300 amandmana i zaista ne mogu da shvatim ni od kolega iz opozicije, ni od kolega iz vlasti koji prave da svi zajedno prave filibaster u Skupštini od zakona koji su dobri. To apsolutno nije stanje koje je normalno. Umesto da rasprave o pojedinostima objasne dobre pojedinačne stvari i pustimo, a najavili ste vi iz vlasti da ćete prihvatiti amandmane koji su dobri i to pozdravljam zaista, bilo ko da ih je napisao, da imam osam sati ne znam čega u Skupštini. Ako hoćemo zaista biti odgovorni prema našim građanima, lepo da se sazove Kolegijum, da opozicija odustane, koja je podnela hiljadu amandmana, od toga da smatra da ovi zakoni ne valjaju ništa, jer ako podnesete hiljadu amandmana to tvrdite, i da vlast ne radi filibaster same sebe. Jednostavno, ti sati se mogu iskoristiti mnogo bolje i ako ništa drugo opet ću se pozvati na izlaganje jedne uvažene koleginice koja je rekla – smisao Narodne skupštine Republike Srbije jeste da informiše građane. Pa hajde da ih informišemo ovim zakonima.

Nema bitne nesuglasnosti. To je ono što bi trebalo biti pametna odluka na kraju ovog dana, da se povuku amandmani sa obe strane. Mi iz Dosta je bilo nismo podnosili hrpu amandmana jer jednostavno ovo nisu stvari koje su nepopravljive kao recimo kod budžeta gde smo imali puno stvari na koje smo imali primedbe.

Ovde jednostavno nije takva situacija i to ne treba da se radi. Naravno, puna sloboda je, naravno, kad dobijete većinu možete raditi šta hoćete i opozicija može da podnese ne 1.000 nego 10.000 amandmana, ali stvarno to nema nikakvog smisla.

Na kraju, još neke stvari bih hteo da istaknem koje su bitne upravo zbog informisanja javnosti. U javnosti se, recimo, upravo u vezi Zakona o azilu i nekim drugim zakonima stvorila jedna velika fama da će emigranti preplaviti Srbiju i da ćemo mi postati neki rezervoar emigranata. Znam da je to super tema, ne postoji bolja tema nego da poentirate na nepostojećim neprijateljima. Tu temu koristi, da vam budem iskren, i vlast i opozicija. To je najlakše, udri po nepostojećem neprijatelju.

(Narodni poslanik dobacuje s mesta.)

Hajde, opustite se kolega.

U Srbiji je podnet broj zahteva za azil koji uopšte nije velik i još manji broj zahteva je odobren. Svi zahtevi koji su odobreni da se sada saberu, to je broj emigranata koji se meri u stotinama i ne postoji nikakva opasnost da emigranti preplave Srbiju, da budemo bilo kakav rezervoar. Naša reakcija u Srbiji je bila ljudska i dobra, nismo bili kao severne komšije, da dižemo zidove, da pravimo ludosti, imali smo i ljudski i dobar tretman. Ono što bih ja rekao da jeste problem u tome je što emigranti, barem deo njih ne želi da ostane u Srbiji. To govori, svestan sam ja da je smo mi siromašna zemlja i da je bolje otići na socijalnu pomoć u Nemačku ili Švedsku. Ništa novo. Ali to i govori da oni preduzetni među njima nisu videli priliku da ostanu u Srbiji i da ovde možda započnu svoj novi biznis. To je poruka koja nam je poslata nedvosmisleno.

U prvom talasu imali smo mnogo ljudi koji se uklapaju kulturološki, jer dele stvari koje nisu možda preterano bitne meni ili većini ljudi, ali dele recimo veru, pripadnost jednom krugu, hajde da kažemo evropskom, bliskoistočnom koji nisu želeli da ostanu u Srbiji, a bili su visokokvalifikovani, govorili su strane jezike, imali su svoje biznise i karijere u Siriji. To je nama opomena da radimo reforme brže, da donosimo i u drugim oblastima zakone koji će biti u načelu dobri kao ovi sadašnji zakoni, a to će nam biti indikatori uspeha, ljudi koji baš neposredno donose neke odluke. I to je to. Nemam ništa više da dodam.

Jednostavno, kada je nešto u načelu dobro, ne treba ga kritikovati, ali zato je moja molba pozivanje na razum i opozicije i vlasti da onda u pojedinostima doteramo one stvari da ti zakoni zaista budu opšteprihvaćeni, a da se tih osam sati stvarno ne koristi na stvari koje su ipak više za neke druge oblasti politike, nego za raspravu u pojedinostima o zakonima u Narodnoj skupštini. Hvala na pažnji.

Dame i gospodo, počeću sa pitanjima koja jesu ponavljanje, ali mi iz Pokreta Dosta je bilo imamo takva iskustva da pitanja se zagube 22 do 29 puta kada ih mi postavimo, pa nije loše dva puta ponoviti.

Dakle, za premijeru Anu Brnabić - zbog čega niste prihvatili poziv na sastanak sa Grupom za slobodu medija koja okuplja više stotina medija, organizacija, novinarskih i medijskih udruženja, građanki i građana?

Šta vam govori podatak da su tokom 2013. godine zabeležena 23 napada, pretnji ili pritisaka na novinare, a ove godine samo prvih osam meseci 54 slučaja?

Kada će članovi Vlade početi da poštuju Zakon o javnom informisanju i medijima koji zabranjuje diskriminaciju po bilo kom osnovu?

Koliko novinara je pod merama kao što su praćenje, snimanje i tajni nadzor pri komunikaciji, za svaki slučaj kažem?

Pored ovih pitanja, koja jesu goruća, budući da imamo velike probleme u našoj medijskoj sferi, pitanja za ministra finansija – Zakon o budžetskom sistemu, član 27e stav 4. tačka 2) jasno navodi da je maksimalan mogući konsolidovani dug države Srbije 45%. Država Srbija se 2011. godine, de fakto, nezakonito zadužuje, budući da je ukupna visina javnog duga značajno premašila taj iznos i da je u ovom momentu iznos 62%.

Bez obzira na dobre rezultate u smanjenju javnog duga, potrebno je da ministar finansija, kao vlasan organ, predloži izmenu zakona i da se konačno realnost uskladi sa zakonom koji imamo u Srbiji.

Dakle, šta ministra tačno sprečava da predloži zakon po kojem bi visina javnog duga bila 60% npr. što je mastriški kriterijum i za koji mislim da će biti dostignut u naredne dve godine?

Takođe, u Pokretu Dosta je bilo, kao i kod svih poštenih građana Srbije, koji se raduju uspesima koje postižemo, je bila izuzetna radost zbog dobrih pokazatelja kada je reč o smanjenju nezaposlenosti. Sa ushićenjem smo dočekivali svaku konferenciju kada bi čuli da nezaposlenost u Srbiji opada i da je sada došlo do 10%, a bila je 22%.

Međutim, nakon što smo pregledali neke pokazatelje, videli smo da postoji nešto što mi možemo i nadamo se protumačiti samo kao postojanje paradoksa. Naime, u vremenu kada je nezaposlenost opala sa 22 na 11%, beležimo ukupan rast BDP koji je jedva 4% kumulativno, a u isto vreme imamo porast nominalnih plata 15%, što je negde otprilike, kad se odbije inflacija, realni porast plata koji je nešto veći od porasta BDP. Dakle, BDP raste izuzetno malo, nezaposlenost pada izuzetno brzo.

U ekonomiji nema načina da se to desi, osim ako ne postoje neke druge stvari, a ja bih voleo da ministar koji je nadležan za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja nam odgovori – da li je u pitanju neki paradoks i da li imamo neki novi doprinos ekonomskoj teoriji u Srbiji ili je možda to rezultat promenjene metodologije ili, ne daj Bože, iseljavanje ljudi iz Srbije, koji se posle toga ne pojavljuju na birou?

Pitanje za predsednika Razvojne agencije Srbije. Godina 2016. je bila godina preduzetništva. Duboko podržavamo u Pokretu Dosta je bilo, sve što je usmereno na poboljšanje preduzetništva u Srbiji, jer je to ono što nam treba.

Ono što je naše pitanje - kada ćemo dobiti izveštaj po svih šest kategorija koje su bile predmet godine preduzetništva, i takođe kada će Razvojna agencija Srbije uraditi analizu efekata, jer vama su potrebne analize efekata da bismo znali da li radimo prave ili loše stvari, gde treba da pojačamo naše napore kao država, a gde treba da odustanemo ako tu rezultata nema? Dakle, jako je bitno meriti inpakt koji imamo.

Pitanje za ministra privrede - kada ćemo dobiti jednu sveobuhvatnu analizu efekata subvencija? Subvencije su deo, kako se zove u našim medijima, politika Vlade, ona se zove eklektički pragmatizam, ako se ne varam, i ona služi tome da mi imamo, je li, više zapošljavanja, brži rast BDP i slične stvari.

Dakle, jako je bitno da izmerimo efekte, pošto imamo nekih par parcijalnih analiza koje su radile zaista kredibilne institucije, gde imamo pokazatelje koji, kako kažu, su izuzetno ohrabrujući. Ako su subvencije izuzetno dobre, moje pitanje za ministra privrede kada se uradi ta analiza je – ako su efekti dobri, zašto mi to ne bismo uvećali barem jedno 10 puta? Ako imamo toliku pamet i ako je to jako dobro, pa mi bi zaista želeli iz opozicije da to jeste jako dobro, barem mi iz Pokreta Dosta je bilo?

Zašto mi naš „know how“ ne bismo preneli susednim zemljama koje nisu uspešne kao mi? Na primer Rumuniji ili BiH, Crnoj Gori koje rastu svega 4 do 5% godišnje, ali nisu imali pre pet godina tako tešku situaciju pa možemo razumeti zašto je kod nas stopa rasta BDP sporija?

Zašto ne bismo preneli ta iskustva drugim zemljama jer nama je bitno da ako se ovako već brzo razvijamo, da imamo gde da plasiramo naše robe i usluge.

Hvala vam na pažnji.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja ću dve stvari da kažem vezano za dva zakona koja se tiču nacionalne akademije i uopšte obuke javnih službenika.

Prva stvar je stanje u kome ti ljudi rade i razvijaju se i daju nekakve autpute građanima.

Druga stvar je, koji se to rizici javljaju u procesu implementacije, a zakon je ovakav kakav jeste i na šta u stvari prilikom implementacije treba obratiti pažnju.

Ne gajim neke preterane iluzije da bi se amandmanima zakon mogao izmeniti. U ovom momentu imamo javni sektor koji je takav kakav jeste. Različite vlade su ga različito oblikovale, ali kada bi hteli da ga saberemo u dve ključne karakteristike, svako ko vodi opštinu ili ministarstvo ili agenciju, kada ga pitate kakva je situacija sa zaposlenošću, a on će vam reći – imam 20% ljudi manjka i 20% ljudi viška. To je jedna realnost koja postoji i koja se još uvek nije rešila.

Druga stvar koja je već bila izvesna, većina zaposlenih u javnom sektoru osim u agencijama koje imaju svoje izvorne prihode će reći da su im plate izuzetno niske i to je tačno. Imali smo problema sa jednim velikim deficitom. Deficit je sečen tako kako je sečen i dosta.

Javni sektor je suštinski sečen jednom sekirom i sada u ovom momentu kada nemamo neki visoki javni deficit, vreme je da se razmisli i da se koriste neka elegantnija sredstva i da se vidi šta se može uraditi, da ti ljudi koji rade u javnom sektoru i sa ovakvim primanjima ili koja budu uvećana, budu zadovoljniji, a zadovoljni ljudi daju bolje autpute, kako opštinskim upravama, tako građanima, tako ministarstvima i svima koji su u kontaktu sa državom Srbijom na svim nivoima.

U ovom momentu imate dosta igrarija u javnom sektoru kada, npr. u nekoj opštini, a to je nešto što bi, verovatno ministri trebali da znaju, npr. odluče svesno da podignu nezakonito plate, a da ona osoba koja je to potpisala plati kaznu, znači podigne onoliko koliko nije krivično delo, nego prekršaj, a iz crnih fondova zaposleni mu pomognu da plati kaznu.

Imajući u vidu koliko često dolazi kontrola u opštine, to prođe, manje-više bezbolno. I mnoštvo takvih stvari imate, kao što su igre sa stimulacijama koje idu u krug itd. Dakle, to vam je indikator toga da je prvi osnovni problem visina plata. Ali, imamo i druge probleme koji postoje, a oni se odnose na to da pare obično nisu sve kada se bavite nekim poslom, jer da su pare ključni faktor većina nas ne bi ni sedela u Skupštini. Imamo mnogo isplativijih poslova. Dakle, postoji nešto što je više od toga. To je jedna od stvari na koje upravo ova Akademija treba da odgovori i uopšte obrazovanje, usavršavanje javnih službenika.

Pažljivo sam pročitao i zakon i izmene ovog drugog zakona. Imaju neke stvari koje jesu zaista za pohvalu. Zakon navodi koji su indikatori kada se, jednostavno pali crvena lampica i kada se kaže – moramo intervenisati sa obukom. Međutim, tu postoji jedan problem. Imamo i indikatore, ali u ovom momentu ne znamo, a kasnije ću reći zbog čega je to, zašto su se ti indikatori pojavili.

Druga stvar, jako je dobro što imamo programe obuke rukovodilaca. To se jako često zanemaruje, ali rukovodioci su ljudi koji moraju znati da rade sa drugim ljudima. Činjenica je kada vi kažete nekome ko je hijerarhijski ispod vas, a niste u vojsci – uradićeš to zato što ti ja kažem, ili zato što imam moć, ili što ćeš videti svoga boga! LJudi na to ne reaguju dobro i najčešće bude ili tihi bojkot ili rad ispod svakih performansi.

I u mnogo opština i u mnogo ministarstava u Srbiji, ljudi se žale na komunikaciju da ne razumeju jedni druge, da ljudi koji su izabrani politički ne razumeju one koji su tehnokrate i koji rade u javnoj upravi, da javna uprava ne razume večnike, jednostavno, da nedostaje interpersonalne stručnosti, da ljudi razumeju jedni druge i da budu bolji menadžeri. Jako je dobro što se o tome vodi računa.

Takođe, izuzetno je bitno što se ljudi obučavaju za proces pristupanja EU. Naša buduća kuća. Mnogo će nas posla čekati, i ljudi moraju da znaju koliko će kompleksnih zadataka biti pred njima, počevši od najnižih do najviših nivoa. To je realnost i to je dobro što je predviđeno.

To su stvari koji zaslužuju pohvalu, ja ne mogu da kažem da je to loše. Ono što su veliki izazovi što mi u osnovni javnog sektora imamo menadžment ljudskih resursa koji se svodi na – ugovore, konkurse, na godišnje odmore, penzionisanje i slično. To sve znate i sami. Većina vas zove osnovni menadžment ljudskih resursa.

Međutim, u većini složenih sistema, država je najsloženiji sistem koji postoji i izuzetno bitan sistem. Jako je bitno kako se ljudski resursi razvijaju, u kom pravcu ide, koje su karijerne putanje, kako se ljudi motivišu. Kako se ljudi motivišu na promene koje će se desiti, posebno sa malim platama što je realnost, ne mogu da se promene preko noći. Kako se motivišu? Tu imamo problem. Mi ne da nemamo programe, ne da nemamo ljudi koji bi znali preneti znanje, iskustva, veštine i motivisati ljude, nego što nemamo menadžere ljudskih resursa ni u opštinama, ni u većini ministarstva, javnih institucija koje bi znali šta su problemi zaposlenih.

Mogli bi postaviti dijagnozu, i ako imate dijagnozu onda znate čime se bavite. Vi ako ne znate šta je uzrok indikatora koji su navedeni u zakonu, intervencija neće biti uspešna. Možete ih poslati na mnogo programa obuke, a ako ti programi obuke ne rešavaju njihove ključne probleme, i ono što je pretpostavka da bi Akademija bila uspešna - da imate menadžere koji poznaju ljudske resurse, da imate profil svakog zaposlenog u javnoj upravi i da znate, u stvari u čemu su problemi i u kom pravcu ti ljudi treba da se razvijaju i zašto su u nekim momentima nezainteresovani da rade svoj posao, ili su jako zainteresovani. Takvi ljudi su još dragoceniji.

Postoji još jedan problem koji se može javiti i to bi mi bilo drago da čujem odgovor. U ovom momentu imate više pružilaca obuka. Imate SUK koji je počeo da pruža obuke, imate bilateralne donatore, fantastične programe obuka imate, npr. GIZ ih je imao mnogo, npr. SEKO naši švajcarski prijatelji imaju fantastičan realan projekat, i da ne idem dalje i dalje.

Dakle, to su neki programi obuke koji postoje. Kako ćemo izbeći preklapanja i najbolje koristiti naše resurse? Imamo programe obuke u Ministarstvu finansija za interne revizore. Dakle, mnoštvo obuka i unapređenja ljudskih resursa na raznim mestima. Na koji način ćemo to iskordinisati da postignemo najviše jer nemamo dovoljnoj sredstava i dovoljno kvalitetnih ljudi u našoj zemlji?

Takođe, još jedno bitno pitanje su talenti. Kako zadržati talente u javnom sektoru? LJude koji su nadprosečno dobri, a situacija je takva kakva jeste, ne možete im pružiti mnogo materijalnog ali možete im pružiti mogućnost da se razvijaju i da im ne obezvređujete logiku. Ima mnogo slučajeva u Srbiji da su zaista napravljene velike nepravde prema talentovanim ljudima. Svi znate u lokalnim sredinama da vrlo često, kada je izbacivana prljava voda, da su izbačeni fantastični ljudi, samo zato što se sumnjalo da nisu podobni. Ponekad to stvarno biva obezvređivanje logike i obezvređivanje mogućnosti da ceo javni sektor bolje radi.

Konačno imate i primere nečega sličnog što funkcioniše u regionu. Mnogi od ministara, od pomoćnika ministara i ljudi koji su visoko kotirani u javnim sektorima su bili u RESPI na obuci. Imate taj primer u Denilovgrad za ceo region. Možete svoja iskustva povući iz toga slučaja i možemo verovatno, ako to radimo profesionalno, napraviti akademiju koja jeste dobra, ali moramo ove preduslove zadovoljiti, inače nećemo postići maksimum, biti u ovakvoj zemlji koja je preživela mnoge krize i neke stvari koje nisu dobre, a ne izvlačiti maksimum je veliki greh prema građanima.

Sve u svemu, takođe, otvarala se isto mogućnost, to je poznato, da se otvara jedna velika akademija u Plandištu, za obuku ljudi koji se vraćaju u region povratnika i zapadne Evrope i za migrante. To je isto jedna velika šansa da se ne samo obuče i integrišu ljudi, nego i da se zaradi. To su primeri koji mogu biti dobri i koji jesu šansa, ali prevashodno, moraju se neki preduslovi stvoriti, a ja sam ponešto zabrinut da će se to desiti. Uopšte neću ulaziti u taj momenat koje su moje kolege ranije govorili. Govorim kao da je najbolja moguća situacija što se tiče implementacije. Sve u svemu, koncept je u redu, ali postoje nedorečenosti i te nedorečenosti mogu upropastiti jedan koncept koji može biti jako dobar.

Možda na kraju da citiram osobu koja ima najviše moći u Srbiji, u ovom momentu i koja presudno oblikuje Srbiju … da, Ana Brnabić, jeste, koja je mnogo puta govorila o tome i da se u ovoj zemlji zida jedna velika građevina, koja će se podići do neba i koja će ostati za naredne generacije i koje će nastavite da je zidaju. Vi, ako nemate cigle u temelju koje su dobile čvrsti i izdržljivi, a to vam je javni sektor i tu su obučeni ljudi jer znanje pokreće svet. Bojim se da ta kula neće moći da naraste visoko. Hvala vam na pažnji.

Dame i gospodo, ja ću govoriti o dva zakona koja se tiču zaduženja Republike Srbije. Imamo dva zakona, jedan koji trebaju da podrže naši ugovori sa Međunarodnom bankom za obnovu i razvoj, odnosno sa Evropskom investicionom bankom. Efekti tih zakona mogu biti izuzetno povoljni za nas, imajući u vidu da mi refinansiramo jedan trošak relativno visokog zaduženja koje smo imali u prošlosti za jedan trošak koji je kudikamo niži. Tu je teško dati neku veliku primedbu ako vi padnete sa nekim prosečnim zaduženjem koje je, recimo, bilo po četiri ili pet posto na ispod dva procenta. To vam je na tih 180 miliona nekih pet miliona uštede svake godine. To je prilično teško napasti ako se koristi za refinansiranje. To je jedna istina i vrlo bitna istina.

Takođe, ako zajam ima dužu ročnost i ako vi pomerite ročnost finansiranja, recimo, sa nekih 10 na 20 godina, vama padaju troškovi godišnjih otplata. To je isto jedna stvar koja je istinita. Ono što mi dobijamo je da imamo i manje troškove kamata uz pomoć manjih kamata i da imamo manje godišnje troškove otplate na ime kamata. To su stvari koje treba pozdraviti.

S druge strane, postoje izazovi koji se javljaju. Vi kada dobijete oslobođenje od pet miliona samo na osnovu jednog zajma, pitanje je kako se ta sredstva mogu iskoristiti za dalje smanjenje rashoda u budžetu i u stvari kako vi možete gurnuti privredu da ima veće stope rasta? Tvrditi da mi imamo sa 3% velike stope rasta, one jesu veće nego u vreme krize, ali sve balkanske privrede imaju veće stope rasta. Albanija, Bugarska, Rumunija rastu po 3,5% ili 4%. Trenutno je dobra konjuktura u svetskoj privredi. To je znak da u stvari ne trebamo biti preterano srećni zbog toga što je sada dobra situacija, nego da trebamo radite dalje strukturne reforme i naći načina da naš privatni sektor raste. To je jedan veliki posao koji sledi.

Takođe, pare koje smo dobili od IBRD dobili smo jer smo se obavezali na neke stvari u tri oblasti. Tu ima još jako mnogo posla da se obavi i to ne naivnog posla. Ko god je nekad bio u EPS-u zna kakvi su sindikati, da je sindikat u EPS-u vrlo zeznuta stvar i da su izbacivali mnoge ministre. Mi EPS nismo još načeli ko država. Možda je malo rano da se radujemo. Ogroman posao predstoji, baš ogroman.

Takođe, postoji još jedno pitanje na koje trebamo isto obratiti pažnju. Ovo je vreme najnižih kamatnih stopa koje ćemo imati u narednim godinama. Amerika je počela da diže referentne kamatne stope, kamate na zaduženja u dolarima će rasti. Evropa neće i Evropska centralna banka zasipati tržište jeftinim novcem i neograničeno kupovati obveznice. To znači da će rasti troškovi finansiranja u evrima. Ključno je pitanje zašto se ne radi više na refinansiranju, odnosno zašto se u ovo dobro doba za refinansiranje ne uloži maksimum napora da prepakujemo većinu naših dugova, smanjimo troškove po osnovu kamata i konačno damo privredi mogućnost da raste?

Sada je lako rasti, ali biće godina koje neće biti konjukturne i toliko dobro, a to se može desiti već za vaše većine, i da onda dođemo u situaciju da se moraju uzimati krediti za refinansiranje po tri ili četiri posto, a ne kao sada za nešto ispod dva. To je nešto što će se promeniti. Nekad je dobra situacija, nekad je loša, ali mi ako smo pametni koristićemo dobro vreme. To je jedan izazov koji sledi.

Kada je reč o ovom drugom kreditu, duboko podržavam to da se ulaže novac u naše sudove. Stanje sudova je jadno u svakom pogledu. Ulaganje u zgrade i u sudske informacione sisteme je bitna stvar. Međutim, mislim da postoje još neke stvari o kojima je jako bitno govoriti, a to je da ako smo već mogli dobiti tranšu od nekih 180 miliona od Evropske investicione banke da uredimo zgrade sudova, da uvedemo informacione sisteme i da sudska vlast funkcioniše efikasnije, mislim da smo mogli malo razmisliti o tome da dobijemo podršku da se u Srbiji uradi jedna temeljna reforma propisa. Ne u smislu da menjamo neke ključne privredno sistemske zakone, tu imamo dinamiku koju nam daje EU i to je put koji je jasan, ali da napravimo jednu jasnu studiju gde imamo mnogo neusaglašenih zakonskih, podzakonskih akata, nejasnosti, jer bi to bila najveća podrška koju biste mogli dati sudstvu, da sudstva ima manje predmeta zbog toga što bismo imali koherentniji, jasniji i bolji pravni sistem.

To je ogroman posao i za dobro naše privrede i našeg pravnog sistema taj posao treba uraditi. To je skup posao, da se ne lažemo. Nije lako motivisati ljude koji rade u našem sistemu donošenja zakona, a nije lako ni naći ljudi koji bi nam mogli pružiti podršku, jer to košta. To je jedan zeznut posao. Tu je ključno pitanje – ako smo već mogli uložiti sredstva u obnove zgrade sudova, u informacione sisteme, da li smo mogli deo sredstava uložiti u te namene? Mislim da bi to bila vrlo pametno uložena sredstva i vrlo pametno bi se mogla iskoristiti.

Konačno, da ne bude sve tako vedro i da ne bude neočekivano da od strane opozicije dobijete podršku za neke stvari, mislim, kritikovaće vas drugi zbog sudstva, ali, eto, ima i nekih lepih stvari sa naše strane da se kažu, sve to će jako malo vredeti ako ne uradi restrukturiranje EPS-a, ako se ne uradi restrukturiranje „Železnica“ i ako se do kraja ne završe poslovi u javnom sektoru.

Ne mogu nas ni EBRD ni EIB ni druge institucije koje finansiraju reforme u Srbiji naučiti da biramo najbolje ljude na najbolja mesta, da imamo dobre sistematizacije, dobre sisteme mere učinaka i da nam svaki tender bude u najboljem mogućem redu. To možemo samo mi u Srbiji da uradimo i tu imamo jako mnogo posla. Ali stvari kao što je jeftino refinansiranje kredita i ulaganje u sudstvo ja sa ove strane ne mogu da kritikujem. Hvala.

Dame i gospodo, poštovani građani Srbije, imamo jedan član koji ima jednu veliku specifičnost, a to je u načinu kako se glasa. U jednom momentu mnogi vlasnici stambenih jedinica, kojih otprilike znamo koliko imamo u Srbiji, i potpuno neutvrdiv broj vlasnika stambenih zajednica, se pita kakav je to način glasanja.
Zamislimo jedno društvo sa ograničenom odgovornošću. Imate 5 ortaka, odnosno pet članova, nisu to ortaci, jedan ima 50% udela, drugi ima 20% udela, treći ima 10% udela, i četvrti i peti imaju po 5% udela. Neko propiše i kaže, vlasnik svakog udela ima jedan glas, dakle ima 5 glasova, nezavisno od toga koliki je vaš udeo u firmi. Zgrade su parekselans slične takvom obliku organizovanja, ne narodnoj demokratiji. Potpuno je nelogično, ako želite da zastupate principe koji postoje svugde u svetu kada se uređuje stanovanje, da neko recimo, ko ima 50% vlasništva nad zgradom, u svojoj stambenoj jedinici, ima jedan glas, a da neko ko ima 5 ili 10% vlasništva u svojoj stambenoj jedinici, ali ima odvojenu stambenu jedinicu, takođe ima jedan glas.
To je loše iz mnogih drugih razloga, na primer, vi time što uvodite takav način gde jednostavno diskriminišete ljude koji imaju veće stanove u proseku, na taj način vi ćete njih destimulisati da više ulažu. Zašto bi oni više ulagali, kada ih mogu nadglasati? Takav princip je prilično poguban, iako bi želeo da ovako predstavim na jedan plastičniji način, evo zamislimo listu koja je pobedila na izborima - Aleksandar Vučić, Srbija pobeđuje. Da li bi sada iko pristao da se odluke, kada je reč o vladajućoj veštini donose prostom većinom šefova poslaničkih grupa koje su nastale iz te grupe? Verujem da to ne biste pristali ni u kom momentu, jer zna se ko je veći, ko je stariji, i čija reč ima veću težinu.
S toga mislim da i kod stambenih zgrada treba primeniti taj princip, pa da u skladu sa time kolika je površina vašeg stana, u ukupnoj površini zgrade toliko i vlasnik stambene jedinica ima glasova.

Izvinite, kako je ovaj amandman mogao proći Odbor za ustavna pitanja? Onda moramo postaviti to pitanje.

Meni je izuzetno drago da je kolega nekakvu teoriju citirao i da se bavimo nekakvim sadržajem i možemo se saglasiti ili ne oko toga, ali ako se na sto uloženih sredstava od strane države, od subvencije ili bilo koje državno ulaganje vrati minimum 100, a neki očekuju više, zašto onda ne uložimo ceo budžet u subvencije, zašto se ne zadužimo po nikad povoljnijim uslovima i sve to uložimo u subvencije ako je to toliko sigurno i toliko dobro? Nema razloga da se zadržimo na ovome što imamo sada.

Uvažena predsednice, dame i gospodo narodni poslanici i poslanice, u svom izlaganju bih se osvrnuo ukratko na dva zakona o kojima objedinjeno raspravljamo, što je isto jedna krajnje čudna pojava.
Na prvi pogled oba zajma bi delovala jako dobro, npr, kao što je zajam sa Abu Dabijem, gde imate mogućnost da se zadužite po znatno nižim stopama nego što su trenutno stope po kojima plaćamo kamatu na emisije državnih evroobveznica. To je potpuno tačno. Međutim, problem koji se ovde javlja je što mislim da smo preskočili jednu bitnu stvar, a odnosi se na samu prirodu tog zajma. Da li mi taj zajam uzimamo da bi refinansirali prethodne zajmove koje smo uzeli u dolarima? U dolarima se sada dosta razumno zadužiti, pošto je dolar na relativno visokom nivou. Ili mi uzimamo ovaj zajam da bismo finansirali nove dugove Srbije? Jer matematika koju smo mi dobili je da će nakon devet meseci neviđeno dobre fiskalne konsolidacije u kojoj su svi problemi nestali, do kraja godine će nam se ispostaviti neki računi i imamo to jedno vrlo čudno poklapanje toga da je ovaj ukupan iznos zajma koji uzimamo od Arapskih Emirata gotovo jednak deficitu koji ćemo iskazati na kraju godine.
Dakle, ključno pitanje zbog koga mi imamo u ovoj poslaničkoj grupi skepsu na nešto što bi bila dobra stvar, da refinansirate postojeće dugove po nižim kamatama, pogotovo što imamo dovoljno dugova u dolarima po višim kamatnim stopama, je – da li je ovo novo zaduživanje ili je to refinansiranje starih zajmova? To je osnovni problem. Na stranu da stavimo te netransparentne aranžmane koje imamo sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima, koji nam bude jednu dodatnu sumnju, ali to već nije sada predmet rasprave u pojedinostima.
Druga stvar kod Apeks zajmova koji takođe izgledaju kao dar sa neba za mala i srednja preduzeća u Srbiji na prvi pogled, ono što je meni zapalo za oko je da nakon jako dugo godina uzimanja Apeks zajmova, to je već nekih 15 godina otprilike, mi smo sada već u petom zajmu, drugu tranšu ovde raspravljamo, mi imamo vrlo šture, takoreći nepostojeće istorijske podatke o efektima. Recimo, agent na svom sajtu, agent je NBS, samo šturo objavila da je predviđeno da će se od nekih 500 ili 600 miliona evra, nije ni bitna potpuno tačna cifra, brojku ja kao ministar Vujović ne pamtim baš svaku napamet, da ćemo imati, da se očekuje da se otvori 6.000 radnih mesta. Znate, ta radna mesta onda koštaju 80.000 evra, svako od njih. Pitanje je – kolika je efikasnost toga? Da li smo mi to mogli na neki bolji način uraditi? Bilo bi jako dobro da imamo analizu prethodnih efekata Apeks zajmova, da bismo mogli u budućnosti mnogo više da učinimo za naša mala i srednja preduzeća, na stranu što postoje bolji načini kako bi mogli podržati MSP-ove, a da država bude manje involvirana.
O predlogu garantnog fonda, koji je vama dobro poznat, smo već raspravljali u javnosti i bio je čak i predlog Vlade svojevremeno, tj. bio je blizu toga da postane i da je to jedan mnogo efikasniji način. Jednostavno, ako imate garantni fond koji je finansiran od strane države, gde država garantuje, recimo, od 25 do 75% sistemskog rizika, efekti su mnogo veći nego ako imate ovakvu kreditnu šemu. Ja ne kažem da ne treba iskoristiti sve šanse koje postoje, ali i dalje mislim da ima mnogo boljih načina kako bismo mogli sniziti cenu finansiranja za mala i srednja preduzeća u Srbiji, a jedan garantni fond, po ugledu na one koji postoje npr. u Francuskoj ili npr. u Belgiji i još mnogim zemljama EU, bio bi najbolji način da mala i srednja preduzeća dobiju finansiranje po vrlo razumnim uslovima. Hvala na pažnji.

Dame i gospodo, uvažena predsedavajuća, uvaženi ministre, zahvalio bih se za jednu dobru raspravu koju smo imali, barem sa ministrom u vezi Predloga zakona, jer smo mogli razmeniti argumente. Takođe i sa kolegama koji ne misle isto, koji su koristili argumente, hvala im na raspravi, hvala i onim drugima koji nisu raspravljali, jer se i iz toga mnogo toga može zaključiti.
Ono što je na neki način meni ostalo kao jedna neugoda na kraju, to je činjenica da smo mi prešli olako preko toga da naš zakon kaže da je zaduženost maksimalno moguća takva kakva jeste, a da mi sada govorimo o jednoj drugoj zaduženosti.
Nije veliki problem, ja potpuno razumem da je mastriks sada potpuno normalna kategorija za nas, ali sve zemlje to zakonski urede i kao što SAD gotovo svake godine ili svake druge pomeraju gornju granicu zaduženosti ili je ne pomere, pa bude kriza, tako i naša zemlja to treba da uradi da ne bismo vukli taj rep, da mi olako prenebregavamo ono što piše u našim propisima. Ništa više od toga. Sa ovim nivoom kamatnih stopa u svetu, trenutnom konjukturom i radovima koji su rezultirali u određenim konsolidacijama, potpuno sam saglasan da mi na 60% možemo plivati i da ne budemo rizik od bankrota.
Što se toga tiče potpuno ste u pravu, ali mislim da je neophodno da tu jednu stvar uskladimo i bilo bi dobro da ta inicijativa dođe od ministarstva koje jeste vlasno da predloži tu malu izmenu oko koje bi se valjda svi u ovom domu mogli saglasiti, jer je to jednostavno jedna realnost. Duboko se nadam da ćemo mi moći na tih 60% da ostanemo kako se budemo približavali određenim standardima u upravljanju finansijama ove zemlje. To je jedna jako bitna stvar.
Takođe, što se tiče valutnog rizika, jako me je obradovalo to što želite da radite u pravcu upravljanja valutnog rizika kakav postoji u najboljim zemljama, a da ćemo do tada voditi konzervativnu politiku usklađenosti, odnosno da ćemo gledati kako ćemo finansirati i refinansirati valutno, da bismo izbegli da nam se ponovi 2014. godina.
Ono što bi zaista voleli da dobijemo je jedan prikaz kako su se sredstva 2014. godine utrošena. Trenutno je velika dara na taj zajam, ne kažem da se za sedam ili osam godina to neće promeniti, jer kursevi su promenljiva kategorija, ali bilo bi jako dobro za ovaj dom i uopšte za ljude u Srbiji, a vi ste čovek koji se zalaže za transparentnost i javnost i ja vam čestitam od srca na tome, da vidimo kako je to trošeno, odnosno da li su sredstva dominantno trošena na način koji je najbolji za upravljanje valutnim rizikom. Hvala vam još jednom.

Uvažena predsedavajuća, dame i gospodo, poslanički klub DJB ima određena pitanja da uputi Vladi Republike Srbije. Ovaj put smo izabrali dva pitanja za koja smatramo da su od velikog značaja. Jedno je pitanje strateškog karaktera. Drugo pitanje je prilično operativnih dešavanja.
Trenutno ima jedno izuzetno nezadovoljstvo u udruženjima privrednika i uopšte u poslovnom svetu Srbije,činjenicom da je prethodni saziv usvojio jedan Zakon o privrednim komorama, čime je državna komora de fakto dobila privilegovan status, odnosno uvedena je institucija rogobatnog naziva koje se naziva obavezno članstvo. Kada ima obavezno članstvo, u stvari nemate članstvo i privrednici u Srbiji su dobro prepoznali da je u stvari reč o uvođenju jednog novog parafiskala i da će se krunisanje tog novog parafiskala desiti na kraju godine preduzetništva valjda kao poklon našim privrednicima da mogu još bolje i uspešnije poslovati time što će platiti jednu uslugu koju nisu tražili.
Podnesena je jedna inicijativa Ustavnom sudu da se oceni ustavnost ovakvog zakona čime se uskraćuje sloboda privrednim subjektima u Republici Srbiji da oni biraju kako će se, na koji način, kada i u kom obliku udruživati. Takođe očekuje se još nekoliko ustavnih inicijativa tog tipa.
Definitvno dobili smo jedan zakon koji u suštini promašuje interese privrede i što je još najgore uskraćuje bazični princip slobode izbora i nanosi nove troškove u i onako već teškoj situaciji koja postoji u privredi koja se tek počela malo oporavljati usled jako dobrog razvoja na svetskom tržištu, jer su u oporavak ušle sve privrede u regionu, neke u mnogo većem stepenu nego Srbija, neke u sličnom stepenu.
Dakle, moje pitanje ministru privrede je da razmisli o tome, da pripremi amandmane, pripremi predloge u stvari, izmene zakona koji će stupiti na snagu 1. januara, čime bi se jedna stvar koja je duboko pogrešna, ispravila. To očekujemo posebno imajući u vidu najavljene promene u funkcionisanju Ministarstva privrede.
Još jedno pitanje koje je strateškog karaktera i koje je jako bitno i koje bih uputio Ministarstvu spoljnih poslova i Vladi Republike Srbije uopšte je pitanje toga da mi mnogo diskutujemo o našim spoljno političkim opredeljenjima, da ovde imamo jako mnogo rasprava o tome u kom pravcu treba Srbija da ide, ali da nemamo na jednom mestu definisane naše spoljno političke pravce, odnosno da nemamo spoljno političku strategiju kakve imaju sve ozbiljne zemlje.
Na primer, SAD planiraju 50 godina unapred kakvu će spoljnu politiku vodi. Mi znamo da idemo u EU, ali nemamo odgovore na pitanje šta ako taj proces bude išao sporije, usled nekih dešavanja koja nisu pod našom kontrolom. Nemamo odgovore na mnoga druga pitanja. Ističemo da je odnos sa Rusijom jedan od ključnih odnosa za privredu Srbije, ali nemamo odgovore na pitanja kako će taj odnos da izgleda u svetlu našeg prvog strateškog prioriteta približavanja EU. Takođe u spoljnoj politici nemamo definitivne odgovore kako ćemo voditi regionalnu politiku u narednih 20-30 godina. Na koji način planiramo da se izmirimo sa susedima.
Istaknuto je da ključ odnosa na zapadnom Balkanu jesu odnosi Albanije i Srbije. Na koji način mislimo da te odnose uredimo, koje su alternative, pošto je život izuzetno dinamična pojava, spoljna politika se u zadnje dve godine izuzetno usložnila.
Koje mi imamo odgovore na scenarije koji se mogu javiti? Neke smo odgovore našli u toku, bukvalno u hodu, kao što je bila migrantska kriza, ali izazovi se postavljaju i mi moramo imati strategiju i moramo imati odgovore na sve moguće izazove koji se mogu javiti pred Srbijom. To su ozbiljna pitanja, to je pitanje našeg opstanka, pitanje bezbednosti Srbije i pitanje toga kako će izgledati budućnost za 10 ili 20 godina.
Usvajanje jedne jasne spoljnopolitičke strategije sa jasnom analizom scenarija, resursa, načina kako ćemo reagovati na izazove koji se mogu pojaviti, identifikovanja šta su nam ključni prioriteti, šta su sekundarni prioriteti i od ključnog značaja za razvoj Srbije, to treba biti dokument koji će se ticati ne ove sadašnje većine, nego većine koja će se javiti u narednih 10 do 20 godina. Zahvaljujem na pažnji.

Uvažena ministarko, uvaženi članovi ministarkinog tima, poštovana predsedavajuća, dame i gospodo, amandman koji je podneo narodni poslanik Saša Radulović u ime Poslaničke grupe „Dosta je bilo“ predviđa tri suštinske izmene u odnosu na originalni Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o finansiranju lokalne samouprave, koji je podnesen Skupštini na usvajanje. Mi smatramo da tri stvari moraju nužno biti izmenjene, jer ako se to ne uradi, desiće se određene posledice na normalno funkcionisanje lokalne samouprave i da ćemo jednostavno imati jednu neto štetu u državi.
Prva stvar, kada je reč o jednoj od tri stavke koje smo planirali ovim amandmanom da predložimo da se promene, vezana je za rentiranje odnosno iznajmljivanje nekretnina. Smatramo da je fundamentalno pogrešno taj posao preneti sa opštinskog nivoa na republički nivo i da je samo posmatranje nekretnine u vlasništvu privatnih lica kao kapitala jedan prilično diskutabilan koncept. Jer, kapital se obično vezuje za privatne firme, državne firme ili firme u mešovitom vlasništvu. Kao pojam se ne vezuje za fizička lica.
Mislimo da takođe postoji jedan veliki problem koji smo pominjali u raspravi u načelu, a to je pitanje motivacije lokalnih samouprava da u uslovima kada im se, na osnovu rešenja koja su predviđena ovim zakonom, ukidaju određena sredstva, kada je način da dođu do kompenzatornih davanja donekle usložnjen, da se jednostavno tim rešenjima postavlja pitanje motivacije jedinica lokalne samouprave da taj posao rade valjano.
Jedna od najvećih oblasti sive ekonomije u Srbiji upravo jesu iznajmljivanje stanova, kuća i imamo velike probleme da te ugovore fiskalno obuhvatimo, odnosno da oni koji su rentijeri stambenog prostora plaćaju poreze na to, koji su zakonom propisani.
Ovde se postavlja pitanje da li bi lokalne samouprave bile više motivisane da ta sredstva prikupljaju za sebe, nego u ovom slučaju, kada to bude preseljeno na nivo Republike?
Imali smo vrlo sličan porez, porez na nekretnine, i imali smo velike probleme sa time kako su lokalne samouprave to tretirale. I trebalo je mnogo napora uložiti da se u nekim jedinicama lokalne samouprave taj proces poboljša. Negde smo uspeli kao država, baš uspeli u nekim opštinama, ali negde su rezultati vrlo tanki. Uvek je bila logika toga da imate lokalne samouprave i da lokalni čelnik lokalne samouprave razmišlja da li je bolje da pusti da stvari stoje kako jesu i da se nada kompezatornim davanjima Republike ili da prione na jedan posao koji je vrlo nepopularan, a reč je o njegovim parama, odnosno parama koje su lokalne samouprave mogle da prikupe za sebe. U ovom slučaju vidimo da bi se mogao pojaviti jedan suštinski problem, a to je pitanje motivacije lokalnih samouprava.
To je pitanje o kome trebamo ozbiljno razmisliti i to je jedno pitanje gde sam ja duboko ubeđen, ako posmatramo konsolidovanu državu Srbiju, sa svim nivoima vlasti, da će neto efekat prenosa sa jednog nivoa vlasti na drugi biti određeni stepen poreske evazije. A u vreme u kome mi danas živimo, u vreme u kojem imamo priličnih poteškoća, da se ne lažemo, nismo mi rešili mnoge od naših ekonomskih problema, imamo sreće zbog toga što u ovom momentu živimo u vreme niskih kamata, niskih cena naftnih derivata i jednog uspona uopšte u konjukturi u celom regionu, mislim da moramo voditi računa o svakom evru i ja to duboko podržavam. Dakle, mislim da to treba opštinama ostaviti u nadležnost, da prikupljaju poreze od iznajmljivanja nekretnina.
Takođe, u amandmanu predviđamo da se odustane od rešenja prema kome se smanjuje procenat koji opštine zadržavaju za sebe na osnovu poreza na zarade. Mi mislimo da to nema valjano opravdanje i da se na republičkom nivou uštede mogu ostvariti na drugi način. Mislimo da postoje mnogo izdašnije tačke u državnom budžetu gde se može štedeti i da bi bilo dobro na tim tačkama da se štedelo. Mnogo je takvih tačaka kod nas. Na primer, ako bi se malo pažljivije razmišljalo o tome gde se daju subvencije, ubeđen sam da bi mogli da uštedimo značajne količine novca. Postojale su i neke druge alternative. Recimo, jedan mnogo prilježniji rad na reformi javnih preduzeća, gde gotovo na mesečnom nivou u nekim preduzećima imamo bacanje novca koje se meri u milijardama dinara. Na primer, Bor - svakog meseca skoro milijardu i 250 miliona. Dakle, mislimo da i na drugim mestima, ako već nedostaje načina, ili da se povećaju prihodi ili da se smanje rashodi, da je bilo boljih mesta za to.
Duboko smo ubeđeni, a ja znam iz svog ličnog iskustva, barem sam imao prilike da prisustvujem razgovorima sa MMF-om 2013. godine i znam jednu stvar, a to je da oni nikada ne kažu – e, morate baš to i to da uradite. Ne, oni kažu – mi dolazimo kao zastupnici kreditora Srbije, vi ste zemlja koja se zaduživala, a zaduživale su se i sadašnja vlast i prethodna još više, i vlast iz 90-ih, i Broz se zaduživao, i kralj, znači, to je proces, uvek smo se zaduživali kao država, i najveći je problem što iz tog zaduživanja nismo imali dobre efekte, oni dođu u Srbiju i kažu – ajde, okej, kako ćete da rešite probleme, kako da mi ne ostanemo bez naših novaca? Kako ćete vi to uraditi? Dajte nam vaš najbolji predlog, iako mi kažemo – možemo na različite načine to da uradimo. Dakle, potpuno sam ubeđen da MMF nije rekao – prebacite sa opštine na Republiku toliko i toliko i ne može drugačije. Potpuno sam ubeđen u to. Naravno, mi možemo imati različita ubeđenja i to nije sporno.
Dakle, jednostavno mislimo da je postojalo boljeg načina, da i racionalizacija u javnom sektoru, gde imamo paradoksalnu situaciju u svakoj od opština, gde će vam prosečni gradonačelnik ili prosečan načelnik opštine reći kakav vam je problem sa zaposlenošću, svaki će vam reći, koji iole razume funkcionisanje svoje opštine - imam 50 ljudi viška i 50 ljudi manjka. Da li je postojao prostor da se jednom lepom reformom lokalne samouprave ta sredstva nađu i da se to uradi na bolji način? I tu ću se pozvati isto na jedan stav kolega koji su pre mene govorili.
Ovo je parcijalna stvar i duboko se, zaista se duboko nadamo, pošto znam da razumete funkcionisanje lokalne samouprave i da vidite da je ovo jedan potez koji nije sistemski, a da mi imamo sistemski problem, koji nam se ponavlja iz godine u godinu, iz decenije u deceniju, i da je to prilično strašna stvar za nas sve koji živimo u Srbiji i želimo da imamo normalnu podelu vlasti, vertikalnu, lepu podelu vlasti između Republike i opština, između pokrajine, mesnih zajednica, šta god može da bude nivo vlasti u Srbiji i da trebamo tražiti sistematsko rešenje i da jedanput izađemo sa jednim rešenjem koje je jedna lepa mera i koje može da funkcioniše u jednom dužem vremenskom roku i oko čega ćemo se moći zaista svi saglasiti.
Ovde smo čuli tako neke tonove koji su, kako da kažem, to su emotivni tonovi. Mi se razlikujemo i pozicija i opozicija oko mnogo stvari, imamo različite poglede na svet. Meni je žao kad kažu neki za svoje kolege, koliko god da ih mogu kritikovati zbog toga što su radili loše ili pohvaliti ih zbog toga što su radili dobro ili što rade sad loše, ili rade dobro, niko nije potpuno loš ni potpuno dobar u tome. Na kraju građani presude.
Nemamo mi ovde neprijatelje, nemamo mi ljude sa kojima se nikada nećemo saglasiti. Mi imamo samo neistomišljenike i ne slažemo se oko nekih stvari, ali ono što sam duboko ubeđen i što bi bila najbolja stvar koju bi mi sebi kao jedno društvo mogli priuštiti, ovde postoje odbori gde postoji saglasnost oko nekih strateških ciljeva Srbije, i tu su nijanse u pitanju. Ja mislim da bi se svako, ali svako u ovoj sali mogao saglasiti da moramo imati zdravu, vertikalnu podelu vlasti i da bi s time morali što pre da izađemo, a da ne budemo u zemlji gde imamo mnogo parcijalnih rešenja.
Meni je drago da ste vi ovo sve saslušali vrlo pažljivo, jer znam da imate i šta da odgovorite. Žao mi je na kraju što ste se umorili, pa ste rekli da niste čuli ništa posebno pametno. Malo se ovde ušlo u neke političke borbe koje su povremeno otišle u pravcu koji je loš jer gubimo vreme, dragoceno, umesto da razmenjujemo argumente i da tražimo jedno dobro sistemsko rešenje. Dakle, ono što mogu reći sigurno je da nama treba sistemsko rešenje i da ovakve parcijalne mere ne vode nikuda.
Ono što je izvesno kada opštinama uskratite sredstva, neke će možda reagovati dobro i zaista postoje opštine koje su primeri dobre prakse, gde su sa malo zaposlenih postizali dobre rezultate, ali većina opština nije ni posebno dobra ni posebno loša, i one će se ponašati kako se ponašaju uvek. Veliko je pitanje da li ćemo mi moći u nekom razumnom roku, pre nego što dođemo do jednog sistemskog rešenja, da dođemo do nekih ponašanja koja neće značiti da se opet dođe kod privrednika i traži novac, da se opet neće tražiti parafiskali, da se opet neće vratiti točak unazad, da na jednom mestu dobija Republika, a na drugom mestu da gube opštine.
Ja ne mislim da tu postoji sukob i ne bi ga trebalo biti, ali ono što mislim i što ćemo uvek reći, najidealnije sistemsko rešenje je gde imamo što manje diskrecionih ovlašćenja, gde imamo što više izvornih prihoda na oba mesta i što više jasnih pravila igre i da bi trebali ići u tom pravcu i da trebamo reći – okej, sa naše tačke gledišta mi možemo da se razlikujemo u mnogim stvarima i to je sasvim prirodno. I sasvim je prirodno da neko brani rešenje koje daje više novca Republici. To je jedan sasvim drugi pogled na to kako treba da funkcionišu odnosi centra i opština. I to je potpuno legitimno braniti. Mi možemo tvrditi da to neće biti dobro zato što imamo iskustva iz devedesetih, iz dvehiljaditih. Imamo iskustva kada smo imali i centralizacije i različita rešenja i mi možemo tvrditi, naravno.
Potpuno je legitimno tvrditi i suprotnu stvar, vreme će da pokaže, ali ono što bi bilo jako dobro je da iz našeg bogatog iskustva neuspešne decentralizacije u Srbiji probamo da naučimo svaku lekciju koju smo do sada imali i da iz tih lekcija možda malo bolje predviđamo šta mogu biti posledice. Mi smo skeptični, zaista smo skeptični, ali voleli bi da nismo u pravu. Mi bi zaista voleli da ovaj predlog bude zaista neto dobar i za opštine i za Republiku, izuzetno bi voleli. Mi ne želimo da bilo koja Vlada Srbije ne uspe i da našu pamet gradimo na tome što je neko bio neuspešan. To je užasan princip u životu, a pogotovo u vođenju politike i pogotovo u tome ako pretendujete da vodite jednu državu.
Dakle, naša iskustva iz prošlosti nam govore da će to biti samo jedno odlivanje od opštine i prebacivanje na Republiku, a da je ono što nama treba u ovom momentu zaista jedan sistemski pogled, jedna sistemska stvar. Ono čega se mi uvek plašimo, jedna od principijelnih stvari, mislimo da je koncentracija moći u bilo čijim rukama loša stvar, koncentracija diskrecione moći je takođe loša stvar, a dosta je moći kada imate kompenzacione transfere. Trebamo ih izbegavati koliko god možemo, jer je previše iskušenja koja imamo kada radimo reforme. Previše je ljudi koji se osećaju oštećenim ili koji misle da mogu da dobiju nešto iz ovakvog ili onakvog dešavanja koje se može desiti kada se urade neke reforme.
Sve u svemu, mi ovim amandmanom u suštini pozivamo da se ne usvoje rešenja i to je očigledno. Tri smo stvari izmenili. Mislimo da bi bilo mnogo bolje da se odustane od ovakvog zakona. Imamo naše argumente zašto to tako tvrdimo, i da se ide na jedno sistemsko rešenje, kojim bi se neke stvari u Srbiji mogle dovesti na pravo mesto, da ne tražimo previše argumenata kojima bismo jako striktno tvrdili da ono što druga strana tvrdi je najbolja moguća ili najgora moguća stvar i da je tu pravo rešenje i pravi put kojim treba da idemo.
Ja ću još jedanput reći, ja želim da mi u tome uspemo. Ako bude bilo takvih predloga koji su vezani za jedan zdrav odnos, jedan dugoročno održiv odnos, jedan odnos koji bi bio izgrađen na najboljim praksama najuspešnijih zemalja, sa naše strane opozicije ćete imati partnere da vas podrži u tom procesu i to nije sporno, ali u ovom momentu mi zaista, poučeni iskustvima, recimo, mnogo priča smo čuli danas u kojima su, ne znam sada, vladajuća stranka govori kako su bili najgori ovi pre nje. Isto tako smo osam godina slušali kako su oni devedesetih bili najgori na svetu. U međuvremenu smo slušali kako je jedna sada stranka koja se vratila u parlament bila najgora. To su govorili oni o kojima sadašnja većina govori da su najgori.
Iz tih grešaka smo mogli mnogo da naučimo i te greške nas opominju. Iz tih grešaka mi vučemo jednu dozu skepse da ovo neće biti najbolja stvar na svetu. Zato ćemo glasati protiv. Zato smo i ovim amandmanima pokušali to isto da kažemo. Naš je poziv da idemo sistemskim putem i tu ćemo vrlo rado biti vrlo konstruktivan partner i neće nam padati na pamet da donosimo amandmane koji se tiču toga da se u stvari tekst zakona odbaci na jedan implicitan način. Hvala vam na pažnji i želim vam svako dobro.

Dame i gospodo, saglasio bi se sa lepim tonovima koji su se na kraju pojavili u Skupštini i mislim da je to model, jer Skupština na kraju na jedan veliki način u stvari oblikuje i ponašanje ljudi u ovoj zemlji.
Nažalost, ministarka je otišla, pa ću joj jednu dobru ideju ipak postaviti u formi ministarskog pitanja, a bilo bi vrlo korisno da je to pitanje ovde prezentovano, tako da će pitanje o tome da imamo problem sa internom revizijom, koja bi značajno doprinela kvalitetu finansijskog izveštavanja u opštinama smanjila rashod i pomogla fiskalnoj konsolidaciji, ostaviti za formu utorkom i četvrtkom. Hvala na pažnji.