Uvaženi gosti, uvaženi predsedavajući, dame i gospodo, današnja rasprava o izboru novih sudija i novih tužilaca je jedna od najbitnijih rasprava koje možemo imati u ovom domu.
Izbor sudija, izbor tužilaštava je svetinja u jednom društvu, jer tim potezima mi umnogome oblikujemo našu budućnost, oblikujemo našu sigurnost, iznad svega pravnu sigurnost, šaljemo poruke o tome da li je ovo zemlja kojoj se može verovati, odnosno zemlja u kojoj će se ugovori sprovoditi ako ni jedna od strana neće da ih sprovede, da li će to biti zemlja u kojoj je sila prava jača od bilo koje sile na ovom svetu i zbog toga je ovaj postupak i uopšte izbor sudija jako bitan. Malo šta je bitnije od toga, možda izbor predsednika Ustavnog suda, Ombudsmana ili nekih drugih nezavisnih institucija, koje nam umnogome oblikuju budućnost.
Takođe je jako bitno istaći da ovde ne oblikujemo budućnost godinu, dve unapred, ovo je jedno od srednjoročnog do dugoročnog oblikovanja budućnosti i time se šalje jedna jaka poruka i samim procesom i samim ličnostima koje su izabrane. Jako je bitna stvar o kojoj se i večeras odlučuje ili sutra, u zavisnosti kada završimo raspravu, i to će na neki način poslati jednu jaku poruku o tome u kom pravcu smo se mi kao društvo uputili kada je reč o jednom od stvarnih problema koji imamo u Srbiji, a to je problem sudske vlasti.
Iako smo mnogo slušali različita viđenja oko toga ko je kriv ili ko nije kriv za neke stvari i može se reći da svako nosi svoj deo krivice i svako ima i mnogo dobrih stvari koje je uradio u našem društvu, reforma sudstva je nešto što, ako ćemo objektivno govoreći, je jedan propust koji se desio za vreme, zaista, ne stare, nego stare, stare, stare vlasti, jer imali smo u međuvremenu još nekoliko vlada i tu je nešto što stoji. Ako bi nešto moglo sadašnjoj većini da zamerim u celom tom procesu je što nije učinila dovoljno da ispravi greške nekih prethodnika koje su napravljene te nesrećne 2009. godine, kada nismo baš najbolje odradili svoj posao.
I, sada stojimo pred stvarno izborom 60 i nešto super heroja, imajući u vidu koliki je broj kandidata koji su se prijavili. Logično je da postoji taj veliki gep između velikog broja kandidata i velikog broja prijatelja, jer u našoj tradiciji je oduvek bilo poznato da, barem u Srbiji, u vreme kada se rađala kao moderna država, evropska država, da su postojale tri ključne ličnosti u svakom mestu: sudija, pop ili, kako bi dana rekli, svešteno lice i lekar. Sve zemlje sveta su uređene tako da su sudije vrhovnog suda i uopšte sudije u gradovima ličnosti od najvećeg ugleda, ličnosti kojima se besprekorno veruje i kada oni iznevere očekivanja svojih sugrađana ili, ne daj Bože, svoga naroda, to je jedna od najvećih poteškoća koje se mogu desiti jednom društvu.
Zato mi moramo da ukažemo na jednu stvar koja u nekoj meri nas obespokojava. Ne kažem da je to nešto što nužno vodi tome da 62 super heroja nisu najbolji mogući kandidati, sumnjam da bi se to moglo desiti našem sistemu institucija koje smo mi gradili sve ove godine, ali činjenica je da su kandidati za sudije rangirani po tri kriterijuma – ocene na studijama, dužini studija i oceni pretpostavljenog. Uvek ću reći da je ocena broj tri najbitnija, jer se bavim ocenom ljudi s vremena na vreme, razmišljam o svojim saradnicima i uvek kažem – akademska dostignuća su bitna u početku, ali praksa je kasnije mnogo bitnija. Tu sam potpuno saglasan. Međutim, ako ćemo se držati onoga što je jako bitno u jednom pravnom sistemu, ako već propisujemo tri kriterijuma, onda se oni moraju ispoštovati dosledno do kraja. Možda je čak bolje u datom momentu ako imamo dati set kriterijuma, da možda od tih 62 super heroja izaberemo 50 super heroja u svakom pogledu i da nam promakne 10 sudija budućih koji nisu baš najbolji, koji su samo odlični, vrlo dobro, nego da izaberemo 60. Verujem da ste se trudili da zaista izabere najbolje na osnovu iskustva, ali tkao što ćemo prenebregnuti proceduru.
Mi smo iz Pokreta „Dosta je bilo“, u skladu sa našom željom za javnost informacija u ovom društvu, jer mislimo da je to esencija jednog uspešnog društva, maksimalna javnost u radu u vršenju javne funkcije, zatražili biografije ljudi koji su izabrani. Malo smo analizirali sve te stvari i došli smo do nekih zaključaka. Prvo, da nemamo rang listu, što mislim da nije dobro, jer dobro je imati rang listu i videti kako su svi rangirani, da jednostavno ne bi bilo ni zrna sumnje. Takođe smo videli da zaista jesu izabrani oni kandidati koji imaju zaista „ističe se“ i maksimum poena, ali da postoje neke nelogičnosti na osnovu analize uzorka koju smo obavili. Tu su jednostavno predloženi neki kandidati koji imaju, kada se saberu sva tri kriterijuma, manje bodova nego oni kandidati koji nisu prošli.
Kažem da zaista verujem da ste se rukovodeći time došli do toga da je rad najbitniji, da su najbitnije ocene ljudi koji su pratili razvoj nekih ljudi, jer to je esencija svega. Znači, niko bolje od mentora i pretpostavljenog ne može znati kakav je neko u obavljanju svog posla, kakva je motivacija te osobe, kakav je kvalitet te osobe, ali ako već imamo tri kriterijuma, moramo se držati toga kao pijani plota, ako govorimo o zemlji koja treba da bude pravna zemlja.
To u suštini šalje jednu poruku da nismo baš potpuno sigurni, ostaje tu jedno malo zrno sumnje da li smo mi u stvari i sada propustili priliku da pošaljemo jednu nedvosmislnu poruku, jasnu poruku, kristalno jasnu poruku da se reforme u Srbiji sprovode svuda, u svakom momentu, na svakom mestu i da samo tako možemo popraviti ono što je gorući problem Srbije, koji oduvek postoji, od kako je valjda 1945. godine uništena vladavina prava u Srbiji, i da smo godinama imali probleme sa tim, nikako nismo mogli da je uspostavimo, da smo posle 2000. godine imali boljih i gorih perioda i jako je bitno da svaki put kada radimo nešto iz oblasti sudske vlasti ne napravimo ni najmanju grešku.
Danas i juče smo do sita se raspravljali i mislimo da je svaka rasprava ovde bitna kada se vodi argumentima, a ne o karakteristikama ličnim ili privatnim narodnih poslanika, ministara ili bilo koga drugog, što je potpuno skretanje sa teme. Mislimo da je izuzetno bitno ovo, jer mi izborom sudija i tužilaca šaljemo poruku kakvo će biti ovo društvo. Ne šaljemo ključnu poruku, ali šaljemo jednu solidno veliku poruku i ne smemo imati ni zrna, ni jedne skrupule u našim cipelama ako želimo da pošaljemo poruku da je Srbija mesto gde će pravda gotovo uvek biti dostižna. Sada svi znamo da to nije slučaj, da treba vremena, da je ponekad pravda ćoškasta, nije samo kod nas to slučaj naravno, ali da jednostavno ako želimo podići vladavinu prava i Srbiju učiniti mesto koje je dobro za biznis, u kome ljudi rado posluju, u kome ljudi rado ulaze u ugovorne obaveze, u kome nije problem da se te obaveze ispune na sudu, ako su obaveze prekršene u razumnom roku, u kome je zakletva naših ljudi da kažu – u Srbiji je sud nešto najbolje, mesto pravde, mesto brze pravde, razumne pravde, u kome su sve strane jednako ispoštovane, ne smemo imati te skrupule, a te skrupule će nam ostati zbog jedne male stvari, možda i velike, ali kažem da se nadam da nije tako, da smo mnogo više pažnje posvetili jednom svetu kriterijuma, a da smo ova dva ostavili po strani, a oni stoje kao kriterijumi.
Kada investitori gledaju u Srbiju, oni između ostalog gledaju te programe subvencija, ali gledaju i kakvo nam je sudstvo. Možda ne gledaju sad svakog pojedinačnog sudiju, ali će pitati konsultante, pitaće neke druge firme koje postoje u Srbiji, pitaće ovoga ili onoga, doći će međunarodne organizacije koje mere vladavinu prava u Srbiji, bila to Svetska banka, bile to neke privatne organizacije koje to rade, bile to institucije EU, dobićemo mi ocene na skriningu u pristupanju EU gde smo došli, ali jednostavno takve stvari se neće moći sakriti, a to je šteta. Šteta je jer ne treba biti nikada ni zrna dileme da u Srbiji na najodgovornija mesta mogu doći samo najbolji, jer samo tako naša Srbija može ići na bolje. Ne postoji drugi način i ne trebamo nikada, ama baš nikada doći u poziciju da kada želimo da tu zemlju guramo napred, a ja verujem da su i sadašnja i prošla većina to želele da urade, sadašnja i dalje to želi, ali, normalno, povremeno pravi greške, moramo se potruditi da ne pravimo greške tamo gde im mesta nema.
Ako smo već želeli da izaberemo sudije na osnovu iskustava koje njihovi pretpostavljeni imaju, što uopšte nije loš pristup, pogotovo ako to ocenjuje tri, četiri, pet kolega, nadređenih, sa velikim iskustvom, iza kojih stoje mnogi procesi, mnoge velike odluke koje su presudno oblikovale sudbine ljudi koji žive u njihovim lokalnim zajednicama, ili su presudno oblikovale živote ljudi na celoj teritoriji Srbije, da to jesu zaista bitne stvari, mnogo bitnije od toga šta je neko dobio u trećoj godini studija na pravnom fakultetu. To je velika istina. Ali, zašto onda nismo ova dva kriterijuma sklonili sa strane? Mogli bi onda raspravljati da li su ova dva kriterijuma dobra ili nisu, ali onda ih nismo trebali uopšte uzeti u obzir.
Ja želim kandidatima, za koje znam da će biti izabrani, da opravdaju očekivanja. U pitanju su, ovako ili onako, zavisi kako ih posmatramo, zaista osobe koje su isplivale. Kažem, i dalje imam zrno sumnje. Možda je bilo nekih boljih, možda je neko vrlo dobar prošao, a neko odličan ostao ispod crte. Ali, u svakom slučaju, znam da su kandidati dobri kandidati. Želim im da im se nikada u životu ne desi da ta mala sumnja koja postoji, nije to sad neka ogromna sumnja, daleko od toga, zbog tog igranja sa kriterijumima, želim da im nikada ne dovede u pitanje njihovu nezavisnost i njihovu rešenost da Srbija bude zemlja pravde, da je Srbija zemlja u kojoj vladaju institucije, da je Srbija zemlja u kojoj su sudije najcenjenije, jer je izuzetno bitna sudska vlast, a kod nas se izuzetno nekako gura pod tepih i neke druge grane vlasti se stavljaju, kako da kažem, u malo vidljiviji položaj, itd, itd.
Dakle, želim im zaista da uspeju u svojim poslovima, da njihove karijere budu na ponos Srbiji i nadam se da naredni put, pošto život ide dalje, biće novih izbora tužilaca, da ne dođemo u situaciju da tako jedna mala stvar, takva jedna stvar dovede u sumnju građane Srbije da zaista nismo izabrali super heroje. Hvala vam na pažnji.

Poslanička grupa „Dosta je bilo“ ima dva pitanja koja bi uputila nadležnim ministrima.
Prvo pitanje je upućeno ministarki građevine, infrastrukture i saobraćaja i odnosi se na poslovne rezultate ER Srbija. U poslednje dve godine je ER Srbija je zabeležila, može se reći, izuzetne gubitke, ako se ne dodaju subvencije, jer onda nema gubitaka. Dakle, gubici su pokriveni subvencijama koje su platili svi građani Srbije. U 2014. godini to je bilo oko 80 miliona evra, u protekloj godini blagodareći jako dobrom razvoju na svetskom tržištu energenata gubitak je pao ispod 50 miliona.
Građani Srbije su preko subvencija nepovratno pomogli „Er Srbiju“ sa 130 miliona evra i mi to ne možemo promeniti, to je realnost. Imamo nekog nacionalnog prevozioca koji ima određeno tržište i koji širi svoje poslovanje.
Pitanje koje se ovde nameće je – kada ćemo dobiti plan poslovanja koji pokazuje kako će u narednim godinama ta ista firma uspeti da napravi u najboljem slučaju manji gubitak u narednoj godini, da pređe u pozitivno poslovanje i da možda u nekom periodu koji je dogledan, a ne odnosi se na decenije, kroz pozitivan poslovni rezultat donese nekakve benefite građanima Srbije koji su finansirali ovaj poslovni poduhvat? Dakle, kada će poslanici biti upoznati, a i građani Srbije, s time kao „Er Srbija“ misli da napravi profit i koja je to poslovna strategija koja se namerava učiniti jer je vrlo malo verovatno da sa sadašnjim stepenom iskorišćenosti linija sa sadašnjom mrežom i sadašnjim načinom poslovanja i sa sadašnjim cenama energenata ta tendencija može da se preokrene?
Drugo pitanje je namenjeno ministru rudarstva i energetike i odnosi se na sada već ozbiljnu pretnju koju smo dobili od Energetske zajednice da će Srbija biti izložena sankcijama zbog toga što već godinama ne uspevamo da razdvojimo dva distributera gasa u Srbiji i šta po tom pitanju misli da uradi jer je ovo sada već prilično ozbiljna stvar, a mi unedogled odlažemo to. Moguće je, naravno, da će se uspeti ispregovarati još jedno odlaganje, ali pitanje koje se postavlja pred resornog ministra je šta misli da uradi i koji je rok u kome ćemo mi uraditi ono što se očekuje od nas da bi mogli da uživamo sve benefite toga što postajemo punopravni članovi Energetske zajednice. Koristi su mnogo veće od članstva u takvoj zajednici nego što su troškovi koje bi imali tako što bismo razdvojili ruskog i srpskog operatera.
Konačno, treće pitanje, koje možda nije toliko gromoglasno, ali je bitno za jednu ugroženu grupu, odnosi se na ministarstvo koje je nadležno za socijalnu politiku u Srbiji i odnosi se na to šta se dešava sa zakonom koji reguliše kretanje ljudi slabovidih, odnosno u Srbiji trenutno postoji legislativa koja se odnosi na uvoz pasa vodiča. Brojkom i slovima, iako verovatno nikome nije interesantno šta se dešava sa slabovidim ljudima i sa marginalnim grupama kao kada je reč o nekim fundamentalnim i strateškim pitanjima, brojkom i slovima, u Srbiju je do sada uvezen jedan pas vodič za sve slepe i slabovide ljude. Ne postoji podzakonska legislativa koja se tiče obuke tih pasa i mi imamo jedan zakon koji bi mogao pomoći jednoj fundamentalno ugroženoj grupi koji se ne primenjuje zbog toga što je zastalo sa podzakonskim aktima.
Ovog puta zaista pozivamo da se donesu podzakonski akti i da se omogući svim građanima Srbije, nezavisno od bilo koje razlike, da uživaju potpunu ravnopravnost u Srbiji. Hvala.

Gospođa ministarko, uvažena predsedavajuća, dame i gospodo, mislim da bi se svi u ovom domu saglasili sa jednom stvari, a da je u politici i vođenju države i u biznisu i u običnom životu izuzetno bitna stvar predvidljivost i da je predvidljivost nešto što bi trebao da bude naš vrhovni cilj kada razmišljam o tome koliko decentralizovati državu i kako urediti odnose između različitih nivoa vlasti.  
Mi na neki način imamo jednu čudnovatu predvidljivost u ovoj zemlji i ona se manje više od neke 1996. godine uporno ponavlja kada je prvi put lokalnim samoupravama kao kazna oduzeta imovina, a to je da mnogo pričamo o decentralizaciji, da su mnogi od nas bili angažovani u jednoj borbi za decentralizaciju Srbije i jednu bolju podelu nadležnosti između različitih nivoa vlasti, ali da je jedina konstanta da se suštinska decentralizacija ne dešava u Srbiji i da kada napravimo neki korak napred, a neću reći da je taj korak 2011. godine bio baš potpuno najbolji korak koji se mogao uraditi i da nije bio motivisan nekim drugim razlozima, da se vremenom vratimo u drugom pravcu i da Republika manje više pojede i sredstva i nadležnosti lokalnih samouprava.
Vertikalna podela vlasti je jednak bitna kao i podela vlasti koja je horizontalna i koja nije sporna u našem društvu. Kod vertikalne podele vlasti imamo probleme koji postoje već godinama, a to je da nismo pronašli najbolju formulu kako poslove državnih organa na nivou Republike i nivou lokalne samouprave približiti tamo gde bi bili najefikasniji, približiti građanima na pravi način i uspostaviti jednu kristalno jasnu liniju odgovornosti, pošto prebacivanjem mnogo nadležnosti na nivo Republike gubi se odgovornost.
Ovaj zakon je korak unazad i gura Srbiju u pravcu centralizacije, a centralizacije imamo već i previše u našem društvu. Na neki način, mada bi to bila realnost u trenutnom političkom okruženju i sa nekim drugim zakonima, mi ćemo imati utvrđenje jednog starog obrasca ponašanja, a to je da najbolji gradonačelnik nije onaj koji najbolje upravlja lokalnom imovinom, koji najbolje uređuje lokalne propise, koji je najpredusretljiviji prema biznisu, nego onaj gradonačelnik koji najbolje lobira u Beogradu.
Imamo generacije takvih gradonačelnika u Srbiji koji su promenili po četiri-pet dresova. Ja im ne mogu lično zameriti jer potiču iz siromašnih opština i njihova umešnost da lobiraju u Beogradu je bila ključna, zato je i trebalo menjati dresove.
Zato mi kao poslanička grupa imamo ogromne rezerve prema bilo kakvoj daljoj centralizaciji, jer dajemo pogrešne podsticaje, podsticaje ljudima koji bi se trebali baviti razvojem lokalnih samouprava na načine kako rade njihove kolege u svetu, da se bave lobi aktivnostima, koje nisu nešto loše, ali mislim da njihov ključ leži u dobroj komunikaciji sa centralom, iako nam istraživanja koja imamo ove godine pokazuju da lokalne samouprave ne percipiraju da ih Republika baš najbolje razume i da kad bi merili na skali od jedan od pet, to bi bila jedna vrlo mršava trojka.
Dakle, imamo s jedne strane centralizaciju, zakon je dodatno podstiče, ne suštinski, naravno, ne mogu da kažem da je ovo zakon koji išta suštinski preterano menja, a, s druge strane, gubimo neke stvari i pokazujemo da idemo u pravcu koji nije baš najbolji.
Još jedna stvar koju su istakli moji prethodnici, to je pitanje kompenzatornih transfera. Ako već ukidamo neke prihode opštini koje su oni smatrali tako reći izvornim prihodima, zašto onda imamo kompenzatorne transfere nazad? Ja verujem u posvećenost naših ljudi koji vode Republiku, verujem u posvećenost ministara, verujem u posvećenost svih ljudi koji se bave ovim poslom, ali to stvara jedan strahovit prostor da vi pokušavate nekoga da nagradite a nekoga da kaznite. I ljudski je jako teško odupreti se takvoj želji. Moć je čudna stvar, a i sama centralizacija je jedna vrsta koncentracije moći. Pa kad još imate mogućnost da odlučujete o tome da li će neka opština biti dobra opština, a da li će neka druga opština biti opština koja neće ostvariti neke svoje ciljeve, uvek se potkrade mogućnost da se to uslovi na neki način političkim kriterijumima.
Kako vi niste iz sveta stranačke politike, ja se iskreno nadam i očekujem da ćete biti kao što ste bili i do sada, vrhunski profesionalac i gledati samo kriterijume, nezavisno od toga da li je u pitanju opština koju vodi partija koja danas vodi najviše opština u Srbiji, ili su u pitanju neke druge opštine. To su neke opasnosti koje postoje.
Takođe, kada govorimo o efektima konsolidacije, mi u suštini nemamo konsolidaciju na nivou celokupne države, mi imamo samo prebacivanje sredstava sa jednog nivoa na drugi nivo. Odnosno, na neki način, imamo jednu igru koju igramo za vreme fiskalne konsolidacije u poslednje dve godine, a to je da je deficit koji je bio jasno prikazan, izuzetno veliki. Bio je veliki napor smanjiti ga za jedan ili dva procentna poena, mi to uopšte nećemo nikada reći da je bilo lako uraditi. Ali, s druge strane, vi taj deficit u stvari šaljete na druga mesta. Znači, Republika će biti u boljem stanju, ali će, s druge strane, opštine malo da pate. Ili, kao što smo imali – Republika će da smanji deficit, ali će ga platiti penzioneri. Biće manji deficit u Republici, ali će ga platiti lekari, profesori, sudije. Biće manji deficit, ali nećemo izdavati garancije javnim preduzećima koje ćemo mi na kraju opet da platimo, implicitno ili eksplicitno.
Dakle, to je jedna igra, da tako kažem, prebacivanja novca s jednog na drugi nivo vlasti. Ja shvatam da je u ovom momentu, zbog aranžmana sa MMF-om, možda bilo oportunitetno uraditi konsolidaciju na nivou Republike, ali, suštinski, mi na nivou Srbije na ovaj način stvari nećemo rešiti. Rešenja se nalaze negde drugde.
Još jedan razlog koji je skepsa i koji mi imamo je da je naša buduća kuća Evropska unija i to u ovom Domu gotovo 85% poslanika smatra da je tako. Jedan od
kamena temeljaca EU je visok stepen decentralizacije. U redu, postoje zemlje gde decentralizacija je na nižem nivou nego u Srbiji, ali u većini zemalja niži nivoi konzumiraju veći deo ukupnih budžetskih prihoda nego što je to slučaj kod nas. Dakle, opet idemo u nekom pravcu koji nije baš najbolji sa stanovišta onoga što smo proklamovali kao strateški cilj. Opet kažem, iskreno se nadam da će ovo biti privremeno, ali učeći iz 20 godina iskustva u Srbiji, gde smo uvek imali opoziciju kojoj su bila puna usta decentralizacije dok je u opoziciji, a onda kada postane pozicija, odjedanput to sve zaboravi. Voleo bih da vi budete vesnik promena, ali 20 godina iskustva govori da vas čeka izuzetno težak zadatak.
Pominjan je takođe jedan izuzetno interesantan projekat prikupljanja poreza na imovinu u istočnoj Srbiji i toga da su lokalne samouprave bile suštinski nezainteresovane da prikupe neke prihode koji su njihovi izvorni prihodi, čak, i da je trebalo mnogo, mnogo napora da se uloži da se one osposobe i da naplate porez na imovinu.
Pitanje koje se ovde može postaviti iz toga samoga je na koji način će sada biti veća motivacija da se prikupi nešto što je još teže utvrditi? Ako se još imovina može prepoznati, koristeći odgovarajuće evidencije, baze podataka, ugovori o zakupu su kod nas još teži za identifikovati, a motivacija ljudi koji rade u lokalnim sredinama još manja, dakle, tu se postavlja pitanje da li ćemo mi u ovom slučaju da izgubimo i da imamo jedan blagi pad naplate zbog toga što selimo prihod sa nivoa opštine na nivo Republike? Iako formalno-pravno može se posmatrati kao prihod od kapitala, ali je pitanje da li mi time postižemo i šta suštinski na konsolidaciji javnih finansija?
Opštine neće pasivno stajati, život je takav da ljudi kada dobiju određeno smanjenje prihoda reaguju, pokušavaju da se prilagode, niko ne stoji pasivno. Postoje dva načina kako se opštine mogu prilagođavati, u stvari tri. Prvi je da budu izvanredno u dobrim odnosima i pokušaju da dobiju neka sredstva nazad od centrale. To je možda realistično za 10%, 15% sa upravama koje imaju najbolje kontakte i jako su bitne. Ostale imaju dva izbora – da smanje troškove ili ono za čime većina opština poseže i što najčešće vodi ka bujanju novih parafiskala, imamo stalnu igru mačke i miša, je da će opštine to pokušati nekako da nadoknade, uvek se to desi. Od koga će uzeti? U velikoj broju slučajeva posegnuće za privredom. Voleo bih da to ne bude slučaj, ali opet, iskustva nas uče da bi vrlo lako moglo da se desi da u stvari lokalni privrednici plate trošak ovako izvedene fiskalne konsolidacije i tu morate biti izuzetno oprezni, da ne bismo zbog jednog prebacivanja sredstava napravili mnogo veći trošak u srednjem i dugom roku. To je nešto što je veliki problem.
Takođe, zakon nosi još jedno skriveno trošenje resursa ovog društva, a to je da ljudi, bilo u biznisu, bilo u javnoj upravi, treba da se bave poslovima koji su potrebni. Ovaj zakon ostavlja prostor nekim opštinama da pređu u status grada, da bi iskoristili prednosti koje im ova rešenja nose. To je u suštini nepotreban proces, ali je dat podsticaj u vidu te razlike koja postoji. Neke opštine će verovatno tako da odgovore i da prođu kroz jedan proces koji njima možda ne bi trebao u datom momentu, ali će da učine sve što je u njihovoj moći da ne izgube ono što je njima na raspolaganju.
Dalja centralizacija u Srbiji i konstantan pad učešća prihoda lokalnih samouprava u ukupnim prihodima konsolidovane države Srbije dovodi do toga da mi smanjujemo objektivno prostor za jednu od najbitnijih stvari i za lokalni ekonomski razvoj, a to je konkurencija između opština. Kada opštine imaju, hajde da kažem baš, ne potpuno stegnut budžet, kada mogu zaista da štede, onda ima i prostora da se opštine međusobno takmiče u tome da imaju niže poreze, da imaju jeftinije procedure, da mogu ponuditi bolje uslove ljudima koji žele da investiraju u te opštine ili da otpočnu svoj biznis. Ako im uzimate sredstvo, u stvari, uzimate im mogućnost da se opštine međusobno takmiče i to je takođe jedna od negativnih strana koje nosi ovaj zakon.
Ako sve ovo saberemo, čini nam se, kao našoj poslaničkoj grupi koja je izuzetno posvećena decentralizaciji i jednoj pametnoj vertikalnoj podeli vlasti u Srbiji, gde se poslovi rade tako da budu najbliži građanima, a ne prenose se nepotrebno na nivo Republike ili, ne daj bože, postoje i poslovi koji se ne bi smeli preneti ni na nivo opštine, jer bi bilo izuzetno neefikasno, dakle, mi se zalažemo za jednu optimalnost, zalažući se za predvidivost i za jedan sistem. Mi se iskreno nadamo da će ovo biti izuzetno kratkoročni potez i da ćemo ići u pravcu izgradnje jednog sistema po ugledu na zemlje koje su lepo rešile vertikalnu podelu vlasti, uz mogućnost da imamo što više izvornih prihoda na oba nivoa vlasti, da niko od nikoga ne bi zavisio ili, ako već imamo određene transfere, da ti transferi što duže traju i da budu što jasniji.
Konačno, imam za vas jedno pitanje koje mene prilično kopka. Rekli ste da je MMF zahtevao da se uradi baš ovakav vid prenosa sredstava. Da li je MMF zahtevao eksplicitno da se od opština uzme određena svota novca i prebaci na nivo Republike, ili je zahtev bio MMF-a da Republika raspolaže sa jednom dodatnom količinom novca? Odnosno, da li bi za MMF bilo prihvatljivo da je konsolidacija na republičkom nivou izvedena na primer smanjivanjem subvencija, što bi isto moglo da dovede do značajnih ušteda, izvođenju suštinskog restrukturiranja velikih potrošača sredstava u ovom budžetu, na primer RTB Bora koji sto miliona evra svake godine potroši? Dakle, da li je postojala mogućnost da se izabere način kako se obezbeđuju novi prihodi, ili, naravno, ne moramo raditi sve s novim prihodima, pošto smo mi inače zemlja koja je poznata po tome da dosta troši i dosta oporezuje, da li je bila mogućnost možda da smanjimo neke rashode i da MMF kaže da smo posle toga šampioni konsolidacije? Odnosno, da li smo mi mogli izabrati i neki drugi put?
Želim vam puno sreće u vašem radu na toj poziciji, trebaće vam mnogo sreće, i hvala na pažnji.

Dame i gospodo, uvaženi građani Srbije, prvo želeo bih da se zahvalim trenutnoj većini u Skupštini na njihovom specifičnom shvatanju demokratije i tolerancije. Svi današnji indikatori nam govore da ste nam odradili dobar posao i nemamo ništa protiv da se tako i dalje nastavi.
Svako bi se saglasio sa jednom činjenicom, a to je da je znanje najveći resurs koji postoji u jednom društvu, s toga duboko podržavamo opredeljenje u ekspozeu, da izgrađujemo grane koje su zasnovane na znanju.
S druge strane, nije nam jasno zbog čega grane koje proizvode najveću dodatu vrednost, kao što je IT se i dalje sukobljavaju sa velikim birokratskim problemima i sa državom koja ne razume njihove potrebe?
Otklanjanje tih nedostataka ne košta ništa. Otklanjanje nedostataka industriji koja, prema podacima cenjenog ministra trgovine, a tim podacima verujemo, izvozi 350 do 400 miliona evra svake godine, a kapitalizacija je oko 700 miliona i takmiči se na svetskom tržištu.
Zašto istovremeno ne radimo dovoljno da bi smo sprečili te prepreke, da bi se pomerili sa 139 mesta prema podacima Svetskog ekonomskog foruma, kao jedna od zemalja koja ima najveći izvoz mozgova, a istovremeno dajemo subvenciju radno intenzivne grane, gde naši ljudi rade za 200 evra.
Uklanjanje prepreka granama koje su zasnovane na pameti ne košta ništa, a subvencije radno intenzivne grane ne donose rezultate koji su ni približno tako dobri, kao granama zasnovanim na znanju. Hvala.