Uvaženi potpredsedniče Narodne skupštine, uvaženi direktore Agencije za borbu protiv korupcije sa koleginicama, dame i gospodo.

Pred nama je jedan izveštaj koji prilično detaljno opisuje kako same aktivnosti Agencije za borbu protiv korupcije, tako i dokle smo stigli u ispunjavanju mera iz Akcionog plana.

Imamo jedno obilje materijala o tome kakvi su rezultati postignuti. Sam Izveštaj po sebi je korektno napisan, ne možemo reći da je bilo šta prećutano, ulepšano, nacrtano sivim bojama. Izveštaj ko izveštaj je korektan. Samom Izveštaju ne bi čovek trebao nešto posebno da dodaje, urađen je na profesionalan način. Međutim, nije ni sama poenta da raspravljamo samo o tome kakav je Izveštaj sam po sebi, nego da izvučemo neke pouke i da sagledamo probleme, izazove sa kojima se Srbija suočava iz nekoliko različitih uglova.

Jedan ugao jeste sam Izveštaj, koji je osnova za raspravu o tome kako radi Agencija za borbu protiv korupcija. Ono što jeste finalni autput svake rasprave, je u suštini to kako se mi kao cela država nosimo sa korupcijom, jer nije Agencija jedina koja treba da se bori u tom procesu, ona je vidljiva zbog svoje uloge kao četvrta grana vlasti, ali daleko da se tu odvija sav posao, što ne znači da taj posao koji radi Agencije nije jako bitan.

Ako bi počeo subjektivno, od sopstvenih iskustava sa Agencijom, meni su ta iskustva fantastična, jer kada god je postojala neka najmanja sumnja, Agencija je kontaktirala na razuman način sumnje su otklonjene i ja mogu samo da kažem moje komplimente zbog toga što nikoga ne štedi od poslanika i što se u razmeni dokumenata sumnja može razvejati, ili to postaje pitanje za neke druge organe ako je sumnja takva da ostaje osnovana i nakon razmene dokumenata.

S moje strane preporuka, bez namere da utičem na način kako funkcioniše četvrta grana vlasti, je da se tako nastavi, jer borba protiv korupcije je bitna iz prostog razloga što korumpirana društva ne mogu brzo rasti, a opet, s druge strane, rast je preduslov da se korupcija smanji. Koliko god se nekome ne sviđalo, zemlje koje imaju niske prosečne plate, koje još još uvek imaju, ja bih rekao, preveliku državu, one su nužno podložnije korupciji. Takođe, imate i nekih institucionalnih nasleđa i kulturološki karakteristika južnjačkih društava, tako da, šta da vam kažem, verovatno je teže voditi Agenciju za borbu protiv korupcije u Srbiji nego npr. u Danskoj, što i nije nešto novo.

Dobili smo i set nekih preporuka koje je usvojio nadležni odbor Narodne skupštine i ja ne mogu da kažem ništa da su preporuke na mestu. Međutim, od samih preporuka, opet, mnogo je bitnije kako ćemo te preporuke realizovati, kako će izgledati strategija za borbu protiv korupcije za naredni petogodišnji ili čak desetogodišnji period. Ne bih imao ništa protiv i da bude duža, ali da se vrši revizija kako će izgledati akcioni planovi za naredne godine.

To je suštinsko pitanje koje treba da proistekne upravo iz ovih preporuka do kojih se došlo zajedničkim radom Skupštine i Agencije. Prevencija ostaje bitna i Agencija tu ima prilično jaku ulogu upravo tako što preventivno kontroliše i ima mehanizme reagovanja kada postoji osnovana sumnja da se korupcija desila.

Iako to nekada deluje da je na neki način, pa skoro kao Dervišu i smrti, nametanje sumnje koje su nekada neosnovane, mislim da je trošak i neugodnost ako neko prođe kroz sumnju, a ta sumnja se razvije mnogo manje nego mogućnost da nam korupcija promakne, kao i neka druga krivična dela, pošto vi po prirodi stvari ćete utvrditi da nekad iza korupcije stoje ja bih rekao nekad i mnogo ozbiljnija krivična dela.

Takođe, i preporuke za unapređenje zakona jesu esencijalne, posebno transparentnost. Transparentnost je osnova svega i detaljno izveštavanje državnih organa o svakom potrošenom dinaru jeste jedan od najboljih mehanizama kako da se borimo protiv korupcije. Zato to nikada nije dovoljno ponavljati, samo detaljni izveštaji o svakom dinaru sa analizom efekata i, to što bi rekli oni koji su malo vičniji projektnom menadžmentu, sa analizom uticaja, engleska reč je inpakt, jesu pravi način kako da idemo napred u borbi protiv korupcije.

Takođe, kod svake izmene zakona, iako ljudi kada menjaju zakone očekuju da imaju bolje ljude koji žive u jednoj zemlji, ne patimo mi samo od toga i ponekad zaborave šta su realni impulsi. Jedini način da smanjite suštinski korupciju je da smanjite broj prilika gde korupcija nastaje.

Dakle, ljudi će pokušati da zaobiđu zakon ako im zakon nanosi troškove, a sankcija koja je zaprećena ili nije velika ili je mala verovatnoća da budu sankcionisani, jer mnogo ljudi to radi. Tu je veća odgovornost Narodne skupštine kada usvaja zakone da dobro razmisli koliko tačaka korupcije kreira. Što više želite da ulazite u spontane odnose ljudi na tržištu, to ćete kreirati više šansi za korupciju. Što više želite da državnu podstaknete privredu, kreiraćete nove tačke korupcije. Što više tačaka kreirate, doći ćete u poziciju da neće imati moralne supermene, niti da ćete imati dovoljno ljudi da kontrolišu. Onda ćete postaviti i pitanje ko kontroliše kontrolore.

Dakle, suština borbe protiv korupcije jeste da smanjimo te tačke gde se koza i kupus susreću i gde koza prilazi kupusu i kaže – super je ovaj kupus, neće me niko videti, a i ako sam pojela kupus, nije strašno. Sankcija nije neka, mala je verovatnoća da se zbog toga odgovara. To je nešto što nije vaš prevashodni zadatak, ali vaše preporuke bi sigurno bile dragocene u momentima javnih rasprava o zakonima koji se najviše tiču vaše bitne misije u društvu.

Takođe, kada je reč o grupama građana i uopšte o toj zoni, to je tačno, zona je potpuno neuređena. Ja sam imao jedno iskustvo neposredno i tu imamo potpuno oscilovanje od toga da grupa građana nema apsolutno… Možete izvlačiti jedino pravne analogije, ali nemate čvrsto utemeljenje u našem pravu za mnoge stvari. S druge strane, imate opet neka tumačenja, gde grupa građana koja primi 30.000 dinara iz budžeta opštine, mora podneti revizorski izveštaj koji košta više svake godine i s te strane uvek treba praviti tu jednu lepu tananu razliku gde je korupcija verovatnija, a gde je manje verovatno i nikada ne težiti da zahvatite mrežom jako, jako široko i da vaše vreme bude potrošeno na neke stvari koje nisu najveći rizici u ovom društvu.

Još jedan zaključak koji je bitan tiče se borbe protiv korupcije i terorizma i kriminala i pranja novca. Takođe uloga Agencije tu jeste bitna i treba da ojačava. Naredne sedmice ćemo raspravljati o jednoj jako bitnoj konvenciji koju će Srbija usvojiti, a reč je o saradnji poreskih uprava i tu će se otvoriti dosta prostora, jer ne postoji država na svetu, čak ni one najozbiljnije koje se mogu meriti sa motivom onih koji ostvare velike koristi, da svoju korist sakriju i da ne odgovaraju za to. Šta god da uradite, onaj ko ima mnogo veći budžet, kome preti mnogo veća kazna, imaće i mnogo veća znanja da to izbegne. Jedan od načina je što je vaš domet u Srbiji, a kriminal, pranje novca i mnoga druga krivična dela mogu da se razviju i van Srbije i tu će vam biti vezane ruke, koliko god se trudili, jer čak i ovu konvenciju koju ćemo potpisati naredne godine, potpisalo je 90 država u svetu, a 90 nije. U mnogim segmentima, jednostavno, biće to višedecenijska borba mačke i miša i od toga ne možete pobeći, ali ono što jeste realno je da uradimo ono što možemo u Srbiji i sa zemljama koje su spremne u svako doba da sa nama sarađuju putem saradnje poreskih uprava, kao i putem saradnje Agencija koja se bave sličnim poslovima. Zato je međunarodna saradnja jako bitna.

Takođe, zaključak o izgradnji kapaciteta jeste bitan, jer izgradnjom kapaciteta stvarate zaposlene koji su u stanju da razumeju koliko su kompleksne materije kao što je pranje novca i koliko ima načina da se pranje novca obavi i koliko je to oblast koja je inovativna, jer ono što ste naučili 2018. godine, 2020. godine neće važiti, jer kao što inovacije napreduju u realnom sektoru, napreduju i u nekim drugim oblastima gde se nastoji sačuvati ono što je stečeno u onim oblastima koje nisu zakonite. To je, takođe, stalna borba.

Manje-više oko tih zaključaka ne bih ja ništa rekao da su pogrešni. Oni će biti pravi ili pogrešni ako budemo imali dobru strategiju, dobar akcioni plan, dobre mere u akcionom planu i dobru rešenost da se akcioni plan sprovodi.

Obrnite, okrenite, neće to biti sve do vas i zato je ono što je spomenuto jako bitno, a to je da borba protiv korupcije jeste borba svih institucija ove zemlje, ne baš svih, ali gotovo svih, a takođe to je i pitanje građana koji takođe treba raditi na podizanje svesti, da prijava korupcije ne mora značiti za njih neprijatnost, nego treba da znači dobru stvar.

Mi smo kao društvo donekle podbacili u periodu od 2013. do 2018. godine, kada posmatramo indikatore koje smo sami sebi postavili u akcionim planovima i strategijama. Kod političkih aktivnosti, broj stvari koje su ispunjene je značajno manji, sedam. Dvadeset četiri nisu ispunjene. Kod javnih finansija je 50%. Kod privatno-javnih partnerstava i privatizacije je prilično loše. Kod pravosuđa oko 50%. Kada je reč o policiji i sili, ispunjeno je manje od 50%. Kod prostornog planiranja dobri rezultati su postignuti. Kod zdravstva – loše, obrazovanje – loše, mediji – oko 50%. Može biti to stvar ambiciozno postavljenog akcionog plana, može biti to stvar ambicioznog promišljanja o tome da će se organi bolje koordinisati, državni, i da će se zaista kompleksne stvari realizovati u ovom društvu.

Ono što je bitno, kada se bude postavljao novi akcioni plan, da se uvaže ključne stvari i nova strategija našeg evropskog puta, Poglavlja 23, koje ćemo mi svake godine pomalo morati da zatvaramo da bismo mogli otvoriti nova poglavlja i gde će nas taj izazov pratiti sve do dana kada budu rekli - sve je u redu, sada idemo na pojedinačnu ratifikaciju kod svake zemlje članice EU.

Kada budemo pripremali novu strategiju bilo bi jako poželjno da stalno razmišljamo o 23, jer to jeste osnova svega.

Tangiraju se i druga poglavlja, nije to netačno. Poglavlje 32 je neraskidivo povezano s vama, iako smo sada istakli, koleginica je istakla, da postoje određene ne koordinacije između DRI i vas i nekih drugih tela, ali, to je nešto na čemu se treba raditi i biće dosta lakše ako budemo bili dobri đaci, kada je reč o uvođenju elektronske uprave i elektronske razmene podataka. Biće mnogo brže.

Znači, poenta je, ako pripremamo strategiju, da je pripremimo tako da su ciljevi realni, merljivi, ostvarljivi i da budu vrlo usklađeni sa time što zahteva Poglavlje 23.

Još jedan indikator koji donekle mene zabrinjava je da corruption perceive index ili indeks opažene korupcije u Srbiji trenutno stagnira. Naravno, svaka percepcija je subjektivna, ali nismo izmislili bolji način merenja korupcije, iz prostog razloga što vam objektivne podatke ljudi koji se bave korupcijom neće dati. Tako da svaki indeks, koji jeste subjektivan, ima određenu dozu, ali, ono što je bitno, metodski isti za sve zemlje u svetu koje se ocenjuju.

Izazov koji postoji je da smo 2010. do 2018. godine indeks pomerili sa 35 na 39. Što je indeks veći, korupcija je manja. Godine 2016. smo imali 42.

Ono što je nama neophodno je nova energija da se uđe u borbu protiv korupcije, ali, ja bih rekao, opet, dobro vodeći računa o odnosu koze i kupusa i smanjujući mogućnost da koza i kupus dođu, a ne povećavajući šansu da sankcionišete kozu. Jer, ako ima mnogo koza i mnogo kupusa, teško će se to desiti.

Kada komparativno posmatramo indeks opažene korupcije, što vredi istaći, hajde da se poredimo s regionom. Postoje slične tendencije u regionu. Hrvatska koja je u procesu izgradnje institucija nekih sedam do osam godina ispred nas, 2010. godine je startovala sa 41, došla je do 51, stagnirala je na 48. Bosna i Hercegovina koja kasni za nama barem pet do šest godina, startovala je sa 30, popela se na 42, pala je na 38. Bugarska je manje-više startovala 2010. godine sa 38, pala na 33, sada je uvećala svoj skor na 42.

U poređenju s regionom, može se reći da je to slična tendencija, ali ne bi trebalo da nas zadovoljava. Na primer, Estonija, koju ja volim istaći kao primer uvođenja elektronske uprave i uopšte jedne razumne države, startovala je 2010. godine sa 66, da bi taj već dobar indikator podigla na 73 u 2018. godini.

Ono što bih ja rekao, da političke volje ne nedostaje toliko, koliko nedostaje energije da se stvari izvedu do kraja i jedne dobre rešenosti društva da se protiv korupcije bori. I opet bih rekao, nije stvar do Agencije, da je ona tu slaba karika, stvar je u problemu, da nije lako kordinisati različite institucije, povezati ih u smislenu celinu i ostvariti kompleksne indikatore uspeha. To jeste prvorazredni zadatak.

Osim što ću i stoti put ponoviti - maknimo kozu od kupusa kada god možemo.

Za kraj, još jednom ću ponoviti ono što je najbitnije, Izveštaj sam po sebi nema razloga da se ne usvoji. On je zaista rekao šta ste radili, koliko ste radili, koliko ste postupaka sproveli, koliko ste novca potrošili, na jedan vrlo transparentan način, vrlo detaljan. Postoji jedan jako detaljan pregled ostvarenja akcionih planova, ko je, naravno, želeo da to čita. Svake godine se objavljuje.

Sa te strane, nije poenta u tome šta radi Agencija za borbu protiv korupcije, ali jeste poenta reći da za borbu protiv korupcije treba nešto više od vašeg rada i da, opet ću ponoviti, treba mnogo više saradnje između različitih organa ove zemlje.

Takođe, kada postavljamo visoka očekivanja, ja bih više voleo da postavimo malo viša očekivanja nego da ih imamo vrlo nisko, ili da imamo nerealno visoko. Treba znati da nijedna država nije iskorenila korupciju i dovela je na nivo Danske, koja ima ocenu 88 od 100, mi imamo 38, a da je bila siromašna. Dakle, nećete naći siromašnu državu u kojoj nema korupcije, osim ako ta država nije perverzija istorije sa najtežom diktaturom i država u kojoj je borba protiv korupcije u stvari pojela život. Takvih država, na sreću, više nema u svetu.

Bez rasta neće biti smanjenja korupcije, bez rasta plata neće biti smanjenja korupcije, jer ako neko ima moć da uradi nešto što je protivzakonito, malu šansu da se to uhvati i platu od 500 evra, svi podsticaji sveta tu postoje. Samo rast može biti faktor koji će značajno smanjiti korupciju u jednom društvu i tu uopšte nema spora. S druge strane, korupcija sprečava rast. Zeznuta matematika.

Druga stvar koja je bitna i koju vredi ponoviti, kada se razmišlja o politici, kada se razmišlja o zakonima, kada se razmišlja o represiji, uvek treba razmisliti šta je stav ljudi, da li kreiranjem tačaka gde se susreću država i privreda, državne institucije i pojedinci, gde imamo manjak ponude, recimo, državnih usluga, koliko je verovatno da će pojedinci vrlo racionalno reagovati i posegnuti za korupcijom. Jedino uklanjanjem tih tačaka može se ukloniti motivacija ljudi da se bave korupcijom.

Pre nekih 10 godina imali smo potpuno korumpirano građevinarstvo. I vi ste mogli svu silu ovoga sveta da upotrebite kada je korupcija bila najjeftiniji način da se to ukloni. I danas imate probleme, manje nego tada, i ljudi racionalno reaguju, iako je to nezakonito, ali ako imate loš zakon ili zakon koji podstiče korupciju, bojim se da nemamo ljude, ne bi ih bilo ni u jednoj zemlji koji bi pobegli od tog izazova. To jeste suštinski izazov.

Želim vam da nastavite da radite kao do sada, da osnovna poslovica bude - ni po babu, ni po stričevima, da niko u ovoj zemlji, bio to narodni poslanik kao nosilac suvereniteta, bio to ministar, predsednik Vlade, predsednik države, ne bude izuzet iz našeg rada, vašeg rada, hoću reći i iznad svega.

Kada razmatramo kako nam funkcioniše Agencija za borbu protiv korupcije i poredimo je sa drugim zemljama, da imamo u vidu da živimo u institucionalnom okviru Srbije, ne Danske, ne Švedske, ne Norveške, ne Nemačke, i da je domet koji možete imati ograničen time, da se treba truditi svake godine iznova, da učimo kako se bori protiv te bolesti i da budemo svesni da se ta borba nikada neće završiti, ali ono što bi trebalo biti naše zadovoljstvo je kada vidimo dobre akcione planove, a ja se nadam da ćemo imati takve, da vidimo i ostvarenje indikatora, da vidimo dobre ocene za Poglavlje 23, kada stižu godišnji izveštaji EU, kao vrlo neutralnog evaluatora i da vidimo, iz godine u godinu, da vrednost CPI indeksa raste. Niko ne očekuje da će za 10 godina on biti 60, ali da probamo svake godine da dobijemo za jedan ili dva bolju ocenu. Hvala vam na pažnji.

Poslanička grupa Stranke moderne Srbije ima dva pitanja koja ću uputiti na ovoj sednici.

Prvo pitanje, koje je dosta kraće, usmereno je na ministra finansija. Pre nekih petnaestak dana čuli smo izuzetno dobru vest, a to je da se Srbija zadužila na 10 godina po kamatnoj stopi od 1,6% evro obveznicama na Londonskoj brezi. To jeste dobra vest, međutim, nakon što smo malo duže razmatrali celo pitanje, ostala nam je jedna doza, kako da kažem, straha da li je tih 1,6% indikator toga da će Srbiji biti podignut kreditni rejting u narednom periodu ili investiciona zajednica ceni da će u evro zoni u nekom skorijem periodu doći do deflacije.

Ako je prvi slučaj, nema nekog razloga za brigu. To bi onda bio kontinuum rasta kreditnog rejtinga. Međutim, ako je to indikator deflacije, pošto je 1,6 izuzetno dobra kamatna stopa za trenutni kreditni rejting Srbije, pitanje koje ja postavljam je koja je strategija Ministarstva finansija da se nosi sa deflacijom u evro zoni?

Drugo pitanje je malo duže i kompleksnije, pa ga s toga upućujemo predsednici Vlade Republike Srbije. U ovom momentu, na osnovu pokazatelja koji se odnose na broj traženih radnih dozvola u zemljama EU i imajući u vidu činjenicu da će od 1. januara za većinu poslova u zemljama EU biti moguće tražiti taj posao i bez radne dozvole, uz prezentovanje, naravno, odgovarajućih finansijskih sredstava, ono što je izvesno je da će se pred Srbijom pojaviti jedan veliki rizik, a to je rizik masovnog iseljavanja iz Srbije.

U ovom momentu već sada imamo neke grane gde je nemoguće naći ljude za prilično dobro plaćene poslove. Imamo probleme da se popune radna mesta kod složenijih poslova, a u nekim manjim mestima u Srbiji, koja su i ranije bila podložna iseljavanju, imamo problem da se nađu poslovi najjednostavnije vrste, pa je stoga moje pitanje kada će Vlada Republike Srbije predložiti izradu jedne nacionalne strategije koja će se odnositi ne na sprečavanje iseljavanja, nego na to kako ćemo delovati, pošto ne verujem da iko može da ga spreči i kako ćemo privući neke od ljudi da se vrate u Srbiji nakon određenog perioda?

Takođe, moje pitanje predsednici Vlade Republike Srbije je kada ćemo utvrditi koji su tačno uzroci iseljavanje, jer nisu uvek u pitanju plate i kako delovati na one uzroke na koje možemo delovati danas?

Takođe, pitanje je kada ćemo dobiti odgovore kako delovati u smislu gde podizati plate, pošto u nekim oblastima apsolutno je nemoguće da ćemo zadržati skoro bilo koga ako ne bude bilo jačeg podizanja plata, posebno u oblastima kao što su zdravstvo i kao neka vrlo bitna mesta u javnom sektoru gde je nemoguće zadržati ljude sa sadašnjim nivoom plata?

Takođe, pitanje je gde seći troškove, pošto će iseljavanje imati za posledicu da ćemo imati smanjeni broj aktivnog stanovništva uz nesmanjeni broj ljudi koji su u penziji na „pay as you go“ sistemu? Dakle, pitanje je gde ćemo seći troškove?

Da li će opredeljenje Srbije biti da se uvoze ljudi i kako ćemo to uraditi budući da tradicionalni priliv ljudi iz BiH i Crne Gore se više neće dešavati? Kako ćemo reagovati, pošto znamo koliko je bilo osetljivosti kada su se samo na kratko zadržavali ljudi koji nisu južni Sloveni u Srbiji?

Takođe, naša poslanička grupa smatra da bi to trebala biti tema posebne sednice, ali ostavićemo većini koja je ta koja bi trebala da zakaže jednu takvu sednicu u neko određeno vreme da to uradi.

Specifično pitanje je usmereno i ka ministru obrazovanja, a to je kako ćemo promeniti profile i broj ljudi koje upisujemo, upravo imajući u vidu odliv koji se dešava iz Srbije?

Za ministra privrede - ovaj koncept i subvencija će se susresti sa velikim problemom, jer neće biti jeftine radne snage koja je bila osnov privlačenja stranih investicija, na koji način ćemo promeniti koncept privlačenja stranih direktnih investicija i kako ćemo doći do onih investicija koju daju veću dodatu vrednost po radnom mestu?

Takođe, pitanje je kako ćemo smanjiti opterećenje na plate, imajući u vidu da će zbog porasta cene radne snage mnoga mala i srednja preduzeća biti u velikom problemu. Hvala vam.

Poštovani potpredsedniče Narodne skupštine, uvaženi gosti iz Fiskalnog saveta, dame i gospodo, svaki savet je tu da da svoje mišljenje oko toga u kom pravcu se kreće naša država. Od osnivanja Fiskalnog saveta susretao sam se sa vama u manje-više nepromenjenom sastavu, po različitim pitanjima, pomno čitao vaše izveštaje i svaki put bi rekao da su ti izveštaji zaista bili izbalansirani i da su davali mnogo dobrih preporuka i mnogo dobrih analiza.

Ovaj put mogu isto to da kažem, a u svom izlaganju ću se malo više osvrnuti na neke stvari, za koje ja smatram da jesu suštinski bitne i koje mogu biti dobri saveti za vođenje politike koja će Srbiji konačno pomoći da, nakon što je Srbija uspela da izvrši stabilizaciju javnih finansija, što jeste preduslov svih preduslova, da se ekonomija kreće, bez stabilnih jakih finansija nema niske cene, refinansiranja dugova, nema jeftinog zaduživanja za nove investicije, nema novih investicija koje nisu obilno zalivene subvencijama ili nekim posebnim pogodnostima. Sa te strane, to je preduslov svih preduslova i ja pozdravljam, što je to istaknuto u izveštaju Fiskalnog saveta.

Fiskalna stabilnost je osnov da budemo civilizovano i uspešno društvo, odgovorno društvo. Međutim, ono što jeste jedan veliki izazov pred srpskom ekonomijom je kako da između jednog zadovoljstva sa postignutom stabilnošću dođemo u poziciju gde strukturne reforme daju jak stimulans ka rastu. Kada danas govorimo da su stope rasta u Srbiji tri, četiri, četiri i po procenta, u zavisnosti šta se dešava, koje godine, kod nas je još uvek poljoprivreda dosta izložena božijoj volji, zaostali smo duži niz decenija da nam poljoprivreda ne bude takva, imamo još neke javne sisteme, koji kada zaštucaju, mogu značajno da spuste procenjene stope rasta.

Mi zaista imamo veliki izazov da u Srbiji dođemo u situaciju da rastemo jako brzo, po stopama rasta koje su maksimalno moguće. To nije tri do četiri posto, nije ni četiri i po, Srbija u kojoj bi se sprovele strukturne reforme dugoročno bi mogla rasti svake godine pet do šest procenata. Kada neko kaže - a zašto je bitan taj jedan procenat, zašto četiri posto nije dovoljno dobro? Ja ću reći da to jeste dobro, ali uvek može bolje.

Da su SAD, od svog osnivanja, 1776. godine, odnosno tada je proglašena Deklaracija, nezavisne su postale nešto kasnije zaista, rasle samo jedan procenat manje svake godine, samo jedan procenat, danas bi bile na nivou nekih drugih SAD, SAD Meksika i to je ta razlika od jednog procenta. Ne osetimo je jedne, prve, druge, treće godine, ali na kraju za 10, 15, 20 godina to postanu velike razlike, a nakon jednog veka to postanu civilizacijske razlike.

Zato je borba svake Vlade, koja god vodila Srbiju, treba da bude da se izvuče maksimalan rast i zato ja duboko cenim vaše sugestije koje ste vi izneli, kako u dokumentima koje ste dostavljali nadležnim telima Narodne skupštine Republike Srbije, tako i u ovom završnom izveštaju gde ste dali jedan siže onoga što ste izveštavali.

Ključni izazov fiskusa u Srbiji nije više stabilnost, stabilnost valjda treba da bude neupitna za sva vremena i u nekoj zemlji koja želi da bude zaista šampion, šampion koji ide napred, uravnotežen budžet bi čak mogao biti jedna kategorija koja ima ustavno utemeljenje, čvrsto ustavno utemeljenje. Naravno, i fiskalna pravila su tu izuzetno bitna i o tome ću se opet osvrnuti.

Slagali se ne slagali sa bilo čijom ocenom, razumni ljudi će uvek reći hvala, jer svačiji savet je dat u volji da taj koga savetujete bar radi bolje. Osnova svega jeste da budemo zahvalno na savetima koje dobijamo.

U doba kada smo nekada pre nekih pet godina intenzivno raspravljali, ja sam vam bio zahvalan i za ono za šta se nismo usaglašavali, iako sam, pogotovo kada je u pitanju ono što nije prva oblast onoga što vi radite, oko mikroekonomije imao mnogo drugačije stavove, oko makroekonomije smo se uglavnom slagali. Dan danas sam zahvalan nekima od vas koji ste tada davno rekli, ne postoji samo jedan srebreni metak koji može da reši pitanje u Srbiji, pristup mora biti multidisciplinaran, moramo gađati mnogo stvari da bismo se pokrenuli napred. To je velika istina.

Dobro je što se neki od vaših saveta prihvataju, za neke mi je žao što nisu prihvaćeni, ali na kraju krajeva vi ste tu da savetujete, a ne da dajete direktive šta treba raditi.

Osvrnuo bih se sada i na neke stvari koje ste ovde napomenuli, tiču se ovog drugog dela izveštaja. Prvi deo je urađen više nego korektno i daje pregled vašeg rada, daje neke uštede koje ste imali, da ste u odnosu na budžetirano trošili manje i slične stvari.

Ono što duboko mogu pozdraviti jeste da treba razmišljati o novoj metodi obračuna plata u javnom sektoru. To je nešto što je bitno ako želimo imati javni sektor koji može da bude istinski servis privrede. Mi u ovom momentu imamo velike probleme da neke ljude zadržimo u javnom sektoru, a nekih bi se rado rešili i to je činjenica. Najkvalitetnije ljude ne možemo da platimo dovoljno dobro da oni ostanu u javnom sektoru i onda gubimo ljude koji bi mogli pomoći da se neki od velikih problema reše bilo na nivou lokalnih samouprava, gde su izazovi, kako bih rekao, vrlo heterogeni i vrlo različiti širom Srbije, bilo na nivou centralne vlasti, bilo na nivou agencija koje su jedan svet za sebe, koje se bave izvršenjem zakona. To su činjenice.

Takođe, potrebno je sistem unapređivati i činiti da srpski sistem plata u javnom sektoru što više podseća na sisteme koje postoje u srećnim i uređenim zemljama. Da probamo pomiriti dve stvari, a to su motivacija ljudi da dobro rade svoj posao, jer mnogi ga godinama rade, ne zato što su motivisani platom, nego što smatraju da je njihov posao jako bitan, a opet da imamo solidnu štedljivost i onaj jedan mehanizam, ja bi ga nazvao mehanizmom šumadijske domaćice koji je jako sličan mehanizmu bavarske domaćice o kome mi jako često govorimo kada se želimo ugledati na Nemce na primer.

Takođe duboko pozdravljam što ste veliku pažnju odvojili delu koji se tiče zaštite životne sredine. Mi smo na evropskom putu, još uvek više govorimo kako nam je drago što smo krenuli, pravi izazovi tek slede. Onog momenta kada otvorimo Poglavlje 27, izazovi će biti neverovatni. O tome trebamo razmišljati koliki je nivo javnih investicija koje ćemo mi morati imati u zaštitu životne sredine i ja to duboko pozdravljam. Naravno, deo investicija će biti privatan, takođe poguran zakonima koji će se doneti u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Mi ćemo verovatno imati veoma dugačak prelazni period, verovatno do 2040. godine, deo će nam platiti naša buduća evropska kuća, EU, ali i dalje ćemo morati mnogo da uložimo da bi naša Srbija bila zdrava u svakom segmentu životne sredine.

Dobro je što ste u svom izveštaju to pomenuli i o tome ćemo mnogo diskutovati u godinama koje prolaze u ovom domu i to je jedna velika istina. Pitanje zaštite životne sredine će postati jako bitno pitanje i dobro je kada se u Srbiji što više raspravlja o životu, o budućnosti, o lepim stvarima koje će uslediti, možda će uslediti, ne moraju nužno da se dese i to uvek treba ponoviti, a da će vatre i požari ostati za nama. To je dobra stvar i dobro je što nam otvarate u svojim izveštajima takva pitanja.

Za pozdraviti je u vašem izveštaju što ste rekli da je potrebno imati javnu investiciju u infrastrukturu. Bez javnih investicija u infrastrukturu nema razvoja. Ima tu još mnogo da se investira, jer imali smo jako dugačke periode kada tih investicija nije bilo.

Takođe, nisu dovoljne samo javne investicije, one su samo deo cele priče. Ono što pokreće zemlju i što pokreće jednu privredu jesu privatne investicije, posebno privatne investicije domaćih firmi. Ono što je jako bitno, pogotovo kada smo mnogo puta raspravljali oko toga, kako pokrenuti ovu zemlju jeste u stvari pitanje kako pokrenuti domaće firme da investiraju. Tu imamo danas problem i to je jedno od ključnih pitanja na koje strukturne reforme trebaju da daju odgovor – kako domaće firme pokrenuti da više investiraju. Ti ljudi žele da zarade, žele da zapošljavaju, ali još uvek postoji nešto što ih čini izuzetno, izuzetno opreznim. I to jeste ključno pitanje koje će razlikovati Srbiju koja raste 3-4% godišnje i Srbiju koja bi rasla 5-6%. I to je pitanje svih pitanja i pitanje na koje treba dati odgovor. S naše strane, nama je jako drago što ste to pitanje pokrenuli u vašim dokumentima, jer to je ono oko čega će se lomiti koplja dugo, dugo u budućnosti.

Pozdravljamo predloge o fiskalnim pravilima. Meni je izuzetno žao što nikada nije usvojen jedan predlog koji je moja poslanička grupa dala, a to je da se konstatuje činjenica da godinama imamo kumulativni dug konsolidovane države Srbije koji je preko 45% i da se jednostavno zakonom, kako bih rekao, ujednači stvarnost, a ne da imamo konstantno u stvari negiranje tih 45%, iako je putanja javnog duga ohrabrujuća, to je tačno, 60% bi bio sasvim dobar nivo javnog duga, ne moramo biti veći katolici od pape i veći članovi evropske monetarne unije od onih koji jesu u evropskoj monetarnoj uniji.

Trebalo bi uvesti nova pravila. Mi podržavamo da to bude malo širi skup pravila. Dobra stvar bi bilo da kažemo da je maksimalni dug Srbije 60%, ali da taj nivo može biti dostignut samo u godinama krize, a da suštinski trebamo težiti da bude 45%, a da zaduženje iznad 45% može da se desi samo kada imamo prognoze koje će biti da u nekoj godini imamo negativne stope rasta, tj. da ulazimo u recesiju, i da onda država može jednostrano da deluje tako što će smanjiti određene poreze dok traje kriza, tako što će jednostavno povećati javni dug. To je kontraciklična politika i to je sasvim u redu i to treba da bude deo naših fiskalnih pravila kada se može delovati kontraciklično.

Takođe, verujemo da taj stav o tome da je budžet Srbije uvek uravnotežen na nivou od 10 ili 15 godina jeste nešto što treba da bude naše trajno opredeljenje, jer samo tako možemo biti kredibilna država i to je nešto na čemu trebamo insistirati. Deficit izuzetno, samo izuzetno u godinama kada je recesija više nego izvesna i dva puta razmisliti da li nam recesija stiže spolja ili je rezultat toga da smo mi nešto u Srbiji zabrljali, jer ni najpametnija država nije u stanju da sa preciznošću kaže kakve će biti krajnje posledice njenih politika i nekada smo skromni pojednostavljivati šta su posledice državnih politika, bilo fiskusa, bilo centralne banke, bilo Vladinih politika. Nekada jednostavno zaboravljamo da su reakcije ljudi na tržištu izuzetno kompleksne i da oni nisu pasivni u prihvatanju politika.

Drago mi je što su istaknuti izazovi koji nas čekaju u javnim preduzećima. Mi imamo još tri velika sistema koja nisu do kraja reformisana. Tačno je da je železnica odmakla najdalje u reformama, ali da ima još mnogo posla da železnica ne bude najveći gutač subvencija, mnogo, mnogo posla, ali da je bolje taj posao rešavati investicijama, razumnim programima smanjenja broja zaposlenih i u nekom roku probati železnicu učiniti da liči na železnicu u zemljama zapada.

Takođe, istaknuto je sa pravom da smo mi samo ugasili požar u „Srbijagasu“, ako ostane sličan sistem formiranja cena za domaće tržište, i da činjenica da se u „Srbijagasu“ ne pravi gubitak kao nekada ranije ne znači da se to neće desiti ako se cene gasa promene na svetskom tržištu. Jako je dobro što je to istaknuto, jer nekada volimo, srećni zbog toga što su se promenile neke okolnosti, reći da su problemi rešeni. Kao što je pad cene po kojoj Srbija refinansira dugove delom posledica ekonomskih politika Srbije, delom posledica toga što je u svetu dobro i da se te stvari mogu promeniti, isti nalaz važi za „Srbijagas“, jedan deo problema može ponovo da ispliva.

Takođe, ista je stvar i sa EPS-om. U EPS-u nisu rešeni problemi, ni blizu nisu toga da budu rešeni, u EPS-u se tek treba raditi mnogo, mnogo posla, EPS je nenačet. Ove godine smo u Obrenovcu imali velike probleme sa nabavkom, velike probleme koji će se na kraju odraziti na finalni rast društvenog proizvoda, i to je činjenica i pred tim ne treba žmuriti i to su problemi koji ne treba da budu trpani pod tepih.

Takođe, isto je sa državnim preduzećima. Dobro je što ih ima sada još samo devet velikih preduzeća i što je to sada samo 15.000 ljudi, mnogo bolje nego kada su to bile desetine hiljada, ako ne i stotine hiljada ljudi koji su visili u vazduhu i mnogo veći broj preduzeća. Ali, tih devet preduzeća i danas nisu rešena do kraja i taj proces nikada ne može biti dovoljno brz i dovoljno obuhvatan.

Kada već govorimo o merama, bilo bi dobro razmišljati, iako naši planovi i fiskalne strategije jesu na tri godine, iako naši planovi ekonomskih reformi jesu na tri godine i radi se određena revizija svake godine, da je potrebno imati planove koji su dugački osam godina, jer samo tako možemo rešiti ključni izazov, a to je smanjenje nameta na plate. Ako biste pitali privrednike u Srbiji zašto se plaše da investiraju i da zapošljavaju, oni bi rekli – nameti na plate. To je oblast gde nije mnogo urađeno, skoro ništa. Lepo je što je taj 1% nameta skinut ove godine kod osiguranja od nezaposlenosti, ali glavni posao tek predstoji.

Ako imamo stope rasta koje jesu od 3,5 do 4,5%, mogle bi biti i veće ako bi se nešto od ovoga usvojilo, i to je činjenica, onda je potrebno onaj novac novi koji se može oporezovati, zbog toga što je BDP svake godine veći, vi imate realno pri istim poreskim stopama i 4,5%, ako BDP raste 4,5%, 4,5% veći budžet Republike Srbije, da se sav taj novac ne potroši na povećanje plata, da sav taj novac ne ode u javne investicije, nego da deo tog novca ode svake godine u smanjenje poreskih nameta.

Ako biste imali osmogodišnji plan gde se svake godine smanjuje opterećenje na plate, posebno na najniže plate, vi biste u roku od osam godina to mogli fundamentalno smanjiti, mogli biste državnu potrošnju sniziti na nekih 35% i Srbiju trajno učiniti zemljom koja nije u riziku da će potonuti na niske stope rasta kakve postoje u nekim zemljama koje su mnogo razvijenije, jer su one mnogo razvijenije od nas. Mi možemo da sledimo tuđa iskustva.

To bi u stvari bila jedna vrlo, vrlo bitna preporuka i nešto oko čega treba pričati, kako spustiti namete na plate i kako dati našoj privredi mogućnost da se razmahne, jer naši privrednici jesu pametni, a najpametniji su tamo gde mogu da se izbore sa tim problemima koje oni mogu lakše da reše, kao u IT sektoru, na primer, njima je lakše zaobići neke stvari. Bilo bi dobro da niko ne zaobilazi neke stvari i da svi imaju mogućnost da budu konkurentni, baš na osnovu toga što naša država može da postane jeftinija i efikasnija. To je ključni izazov koji stoji pred nama, a na kojem se do sada nije dovoljno radilo, kako stvoriti Srbiju koja manje troši.

S te strane, voleo bih videti vaše mišljenje kako iz rasta koji ćemo imati narednih godina deo novca ne potrošiti, nego ga usmeriti u smanjenje poreza, posebno nameta na plate, jer naši privrednici kažu – to je najveći problem. Nije problem porez na dobit, dajte nam mogućnost da zaradimo, pa nas onda oporezujte ne 10, 15, oporezujte nas i 25%, ali hajde da imamo šta da bude oporezovano. S te strane to bi bilo izuzetno dobro da se desi i jednostavno kažem to je moje neko razmatranje, naravno, ne dao bog da u stvari pokušavam da utičem na vas više nego da nešto predlažem, vi ste nezavisni i treba takvi da ostanete baš kakvi jeste danas.

Za kraj, zaključak, u vašem izveštaju ja nemam šta da kažem loše, nekad se možda neću usaglasiti o svemu, ali ovaj izveštaj je napisan više nego korektno i izveštaj koji treba podržati. Počevši od vaših tehnikalija koje su neminovne da kažete o finansijama vašim, s kime ste se vi viđali, koliko ste imali konferencija, koga ste koliko savetovali? Nemam tu ništa da dodam i da kažem da je loše, naprotiv.

Takođe, i što se tiče mesa koji jesu vaši osnovni proizvodi, vaši saveti su bili takvi da su meni kao poslaniku izuzetno koristili, a nadam se i ostalim kolegama, a nadam se da su izvršna vlast da imala slično mišljenje, s te strane vaš izveštaj je za svaku pohvalu, i naša poslanička grupa, iako je opoziciona i po pravilu ne podržava većinu zakona koji jesu u ovoj Narodnoj skupštini, vaš izveštaj može mirne duže podržati i reči da samo tako postavite i da jeste jedna vrlo svetla tačka u srpskoj državnoj upravi. Hvala vam.

Predsednice Narodne skupštine, uvaženi predsedniče Republike, uvažena predsednice Vlade Republike Srbije, ministri i ministarke, dame i gospodo, na početku moram izraziti jednu dozu žalosti zašto u Skupštini nismo na način kakav se danas odvija ranije razgovarali o jednom pitanju koju Srbiju muči sigurno, pa poslednjih 30 godina. Skupštinska rasprava u kojoj se mogu čuti različita gledišta na ključne probleme našeg društva jesu odraz zrelosti jedne zemlje i sposobnosti da ta zemlja u jednom procesu koji je participativan i koliko toliko demokratski dođe do odluka za najteže probleme koji postoje u jednom društvu. Takve rasprave bi trebale biti češće, rasprave o argumentima ne o emocijama, rasprave o rešenjima. Rasprave gde ćemo tražiti ono što je najbolje za Republiku Srbiju. Vođenje rasprave argumentima je odraz poštovanja ovog grba koji stoji u ovoj zgradi, ove prelepe trobojke i svega ono što su naši preci stvorili nama da danas imamo našu državu kojom se ponosimo i koju volimo najviše na svetu.

Rasprava o Kosovu i treba da bude racionalna, jer samo ako smo racionalni možemo doneti dobre odluke. Treba biti rešena jednog dobrog dela bremena prošlosti, jer kada je počelo to izmicanje naše kontrole, a kasnije većeg dela suvereniteta nad Kosovom, barem trećina poslanika koji su danas u ovom sazivu nije bila ni punoletna, prvi ja, predsednica Vlade isto ni na koji način tada nije bila neko ko je učestvovao u tom procesu, čak mislim i predsednik Republike bio veoma mlad u to vreme. To je breme koje su ostavili neki raniji glasači koji su tada jednostavno oduševljeno glasali za nešto što su mislili da je dobra odluka.

Ispostavili se da smo tada promašili šta su tendencije u svetu i cenu te odluke smo platili tokom 90-ih. I dugo vremena nam je trebalo da shvatimo šta se to zaista desilo sa srpskim suverenitetom nad zemljom koju volimo nazivati svetom i za koju verujemo da ima posebno mesto u našoj duši.

Međutim, danas je 2019. godina, završava se druga dekada 21. veka i na pragu smo treće dekade. Za jednu zemlju koja želi da se razvija u okruženju, koje je obećavajuće istovremeno prilično opasno bitno je da se donose odluke koje jesu izbor budućnosti. Odluke koje biraju život, odluke koje jedno društvo guraju u pravcu tako divnih izazova koji će se desiti. S jedne strane imamo breme prošlosti, s druge strane imamo izvesnost ako radimo pametno da ćemo biti deo jednog velikog tržišta gde ćemo moći da se takmičimo po dobrim pravilima i da imamo visoke stope rasta BDP i uopšte da imamo jednu lepu zemlju.

Sprema nam se nova revolucija sa pet "G" mrežama, veštačkom inteligencijom. Svet je predivan i prepun izazova na koje Srbija treba da odgovori pametno i ne bi bilo dobro da kad budemo tražili rešenja, da tražimo kroz emocije i nerazumevanje koliko smo jaki, šta možemo da uradimo i naravno i da izbegnemo da bezumno kažemo da ne možemo da uradimo ništa.

U osnovi kada posmatramo danas, Srbija i Kosovo, suštinski mogu da se saglasim da nemamo dva izlaza, jedan je stanje zamrznutog konflikta, ali ja bih ga pre nazvao stanjem zamrznute budućnosti, jer svaki dan u kome nismo u stanju, ne samo mi, nego što bi se reklo za ljubav i sporazum trebaju dve strane, u ovom slučaju verovatno još poneka strana više, mi gubimo deo naše budućnosti. Gubimo mogućnost da imamo nove firme, da te firme iznose na druga tržišta, da zadržimo ljude da ne idu iz Srbije. To jeste realnost. Ono što je najgore kod onih koji propovedaju zamrznuti konflikt, kao najbolje rešenje, ono je rešenje jer ne podrazumeva preuzimanje odgovornosti koje je nekad jako teško. Činjenica da kod zamrznutog konflikta nikada nisam čuo do kada treba da čekamo koliko je to godina, decenija, šta će se to tačno tada desiti da se položaj Republike Srbije suštinski promeni i da onda mi kada se to desi za godinu, pet, deset, dok mi čekamo, dođemo u poziciju da nam bude mnogo bolje i da ostvarimo sve ono od čemu smo nekada maštali. To istina, maštalo se o tome pre 20, 25 godina. Jednostavno nisam nikada čuo nekoga ko je to mogao pouzdano reći.

Takođe, u svakoj toj analizi nikada nisam mogao čuti odgovor na to kako ćemo nadoknaditi te troškove koji su neizostavno posledica čekanja u zamrznutom konfliktu, odnosno u oduzetoj budućnosti.

Stranka moderne Srbije misli da je dogovor nešto što je dobro za Srbiju, dobro je za Srbe, dobro je i za Albance, ali ne mislimo da dogovor treba biti bezglav, da kažemo da danas odustajemo od svega. Dobar dogovor treba da ima neke stvari koje jesu univerzalne vrednosti naše buduće evropske kuće, a to je nepovredivost privatne svojine, otvorenost tržišta Kosova za firme iz ostatka Srbije, potpuna zaštita kulturno-istorijske baštine Srba iz Srbije, dvostepena autonomija za Srbe na Kosovu pošto u sadašnjoj podeli karata nisam siguran da je toliko realno da dobijemo na jugu Kosova mogućnost da autonomija izvršna ovlašćenja da grešim i da imamo jedan status koji se zove status najvećeg prijateljstva, a to kaže ako Srbija i Kosovo daju nekoj trećoj strani neku pogodnost, da mora obavezno ponuditi jedna drugoj. Pa, ako hoće Kosovo hoće da ponudi Albaniji da nema kontrole na granicama, to je sasvim u redu da ne sme biti granici ni prema Srbiji.

Ako hoće slobodan protok ljudi i slobodu zapošljavanja, onda to mora važiti za Srbiju i obrnuto. Naravno, osim u slučaju kada su u pitanju sporazumi koji imaju takvu prirodu. Činjenica je, ako mi budemo dobro i mnogo posvećenije radili nego do sada, uvek može posvećenije se raditi na evrointegracijama, Srbija će mnogo pre Kosova biti i član EU. Taj momenat se, mislim, možda i nedovoljno provlači kao jedan dobar mehanizam da mi zaštitimo naše interese.

Zaštita interesa je jedan najlegitimniji koncept koji kaže da kao što sve zemlje ove Evrope sada imaju svoje legitimne interese, barem tako kažu na Kosovu, ponekad vrlo sukobljene, pa ne možete biti ni načisto šta ko posmatra kao svoj interes, i Srbija ga ima.

Jedan od najboljih mehanizama kako mi možemo zaštititi naše interese, osim naravno toga da uvek imamo u vazduhu ispruženu ruku, što na prvi pogled deluje, kako bih rekao, možda jedan neprijatan osećaj, ali taj osećaj je duboko hrišćanski i duboko u duhu tolerancije, pružiti ruku u nadi da će je neko prihvatiti.

Naše evrointegracije jesu dobar način kako mi možemo zaštiti naše interese. Ako stignemo sedam do osam godina pre Kosova, imaćemo priliku da u jednom mehanizmu koji je najobjektivniji na svetu, koji mi možemo imati u ovom momentu, štitimo naše interese kada je reč o ljudskim pravima, pristupu tržišta, identitetu, svemu. Ne samo kada je reč o enklavama, severu Kosova, nego celom Kosovu. Jer, na kraju krajeva, kupci naših roba i usluga nisu samo Srbi, ne Albanci. Statistika koja je danas iznesena govori i da Albanci rado kupuju srpske proizvode i usluge i to jeste naš interes.

Naš interes je da koristimo prednost koju imamo zbog dvojezičnosti Kosova i činjenica da se naš jezik tamo govori, strašan je to resurs i to je nešto na čemu trebamo nastaviti insistirati. Ako imamo dvojezično Kosovo, Srbija će mnogo lakše biti značajan igrač. U potpunosti biti u stanju da zaštiti i svoje firme, da bude faktor koji će možda jednog dana, kako da kažem, biti posmatran u lepšem svetlu.

Ponekad znam da patim od optimizma i od vere da može biti mnogo bolje nego što će na kraju verovatno ispasti, ali ne mogu da pobegnem od svoje prirode i shvatanja da politika može biti jedna divna delatnost.

Izbor života je najbitniji izbor koji mi možemo imati u Srbiji. Izbor da gledamo u budućnost, izbor da gledamo u rešenja koja su održiva. Stranka moderne Srbije vidi u onome što su bile osnove Briselskog sporazuma dobru osnovu, kada bi se to ispunilo.

Mi ne možemo znati da li će se to desiti, na kraju krajeva mi smo jedna manja opoziciona partija koja nema nešto naročito veliki uticaj na svetske tokove, mada kad razgovaramo sa našim prijateljima iz liberalnih grupa, mi uvek pomenemo te stvari. Koliko možemo, kao ljudi koji su, kako kažem, veruju u patriotizam i rodoljublje, ali ne vole da se time busaju javno, jer mislim da nam je to mnogo lošeg donelo u prošlosti. Verujem u rad i takve stvari.

Verujemo da je svako rešenje koje je održivo, pa makar ne bilo i zasnovano na onome što nama se čini najbolje, Briselski sporazum jeste dobro rešenje koje treba podržati. I nebitno je da li će to rešenje doneti sadašnja Vlada, Vlada koju ćemo imati 2020. godine, možda neki predsednik drugi ili isti 2022. godine, bitno je da imamo rešenje oko koga se ljudi u Srbiji mogu sporazumeti da to jeste rešenje za budućnost, rešenje koje Srbiji, ne mogu da kažem, skida teret, ali koje nam otvara prostor da razmišljamo o ovim drugim, lepim stvarima ekonomskog razvoja, o kojima sam govorio na početku izlaganja, mogućnosti da od Srbije i srpske ekonomije napravimo motor. Ne da imamo pesimističke procene rasta, jer Srbija koja je uspela da se izbori za regionalnu stabilnost, koja bi se uspela izboriti za to da za početak nestanu prepreke za kretanje i roba i usluga i kapitala u regionu gde imate jednake carinske politike, bi bila zemlja koja bi mogla imati stope rasta od pet do šest posto svake godine, pod uslovom da se poradi još na vladavini prava i nekim stvarima koje odbijaju ljude da investiraju.

I to jeste ključno pitanje i moje duboko je verovanje da bi takav scenario brzog rasta, ne bi bio realističan, ako ne budemo bili kadri da dođemo do dobrog sporazuma, ne da damo sve, ali da pokušamo da dobijemo maksimalno moguće i da budemo prisutni kao igrač na tržištu Kosova.

Mnogo je načina na koje se i tamo može napadati takav naš stav i ja sam svestan toga i to nije nešto što je novo. Mnogo je ideja koje nisu ideje, jer nekada se misli da je najlakše napisati 1244 na „Tviter nalogu“ i da je to nešto što je budućnost u koju možemo zakoračiti sigurno.

Sa naše strane, ponavljam još jednom, mislimo da je jedino što jeste, dugoročni interes Srbije postizanje dobro pravnog obavezujućeg sporazuma koji će zaštititi interese Republike Srbije i Srba na Kosovu i omogućiti nam da nakon toga možemo da se posvetimo u potpunosti izgradnji srpske ekonomije i srpskog društva, koje će biti takvo da zaista bude motor Balkana.

Takođe, za održivost srpske zajednice na Kosovu jeste bitno da postignemo jedan desetogodišnji plan kojim bi Srbija i Kosovo i EU investirali do nekih 150 miliona svake godine.

To bi bilo dovoljno da stvorimo održive firme, održiva radna mesta i održivu budućnost za 100 hiljada Srba na Kosovu, da ih ne bude 50 hiljada za 10 godina.

Sam novac nije dovoljan, nego treba naći način da taj novac ne bude bačen u vetar i to jeste problem, ali imajući u vidu, upravo ponavljam, činjenicu da idemo ka evropskom društvu, imamo i nešto što su dobre prakse EU, i ako je neka organizacija postigla dobre mere kako da se zaštiti da novac ne bude protraćen, iako se i kod njih to dešava, oni jesu ti koji su uspeli.

Dobar investicioni plan od 10 godina za sve srpske sredine bi pomogao da Srbi ostanu u enklavama i na severu Kosova i da vide da se tamo može živeti i raditi. To je jedan stvar koja je jako bitna.

Takođe, jedna od stvari koja boli ljude, a koji su naši državljani, to su oni ljudi kojih se setimo tek kada vidimo da je izlaznost na izborima 50 do 52%. To su oni ljudi koji su davno otišli iz Srbije. Ljudi koji su otišli sa Kosova pre nekih 30 ili 40 godina, imaju probleme da dobiju dokumenta Srbije. susreću se sa velikim problemima. Jedna od stvari na kojoj bi trebalo raditi je da ih ne upućujemo da vade isključivo kosovska dokumenta, ako jesu lojalni i smatraju se državljanima Republike Srbije.

Isto važi i za jednu svojevrsnu nepravdu koju imaju Srbi na Kosovu, a to je da imaju KS srpske pasoše, koji čini delom naši građani koji ne mogu da slobodno putuju i nisu u bezviznom režimu. To je jedna duboka nepravda.

Takođe, naš Ustav kaže da su ljudi slobodni da se nastanjuju na teritoriji Republike Srbije, kako žele, trenutno ako se želite nastaniti sa Kosova u ostatku zemlje, imate problem da to uradite. Provere traju šest meseci. Znam da postoji želja da ljudi ostanu dole, ali mislim da nije poenta da im to veštački branimo, nego da oni to zaista požele i da vide ta tamo vredi ostati, iako je život prilično sigurno težak. Postoje mnogobrojni i bezbedonosni i svaki drugi izazovi.

Takođe, postoji mnoštvo praktičnih problema koji su još ostali, nezavisno od toga što su tehnički Briselski pregovori išli dobro u mnogim oblastima, ali činjenica da imamo na severu Kosova jedan hibridni sistem koji maltene u stvari i jeste hibrid trovlašća, tako je bilo, ali danas imamo probleme sa ljudima koji su, recimo, žene, razvode i kasnije dolaze do velikih problema oko imovine i svih prava koja iz toga protiču.

To je život i to su stvarna pitanja koja ljudi koji tamo žive, imaju i to je nešto oko čega se treba potruditi i rešavati.

Sa naše strane, otprilike to je to što sam hteo reći.

Ono što je osnova i što ću još jednom ponoviti, kada razgovaramo o Kosovu i o svim strateškim pitanjima u Srbiji, bilo bi dobro da uvek razgovaramo jakim argumentima, dobrim argumentima, da iza argumenata stojimo, jer diskusija jeste dobra stvar da dođemo do dobrih rešenja

Kada govorimo o Kosovu prva stvar je birati život, birati budućnost, birati standard, birati to da se borimo za uticaj, a ne da se borimo za stvari za koje smo svesni da se neće desiti u bliskoj budućnosti, ako se verovatno neće desiti nikada, ili ne možda za naših života.

Možda je bolje ako se budemo jako borili za naše interese da budemo prisutni sa 30% uticaja na Kosovu kroz mir i kroz priznavanje realnosti, nego da maštamo o nekim vremenima kada smo zaista imali vojnu silu dole, ali ni tada nismo imali uticaj na stvarne tokove, ekonomije i uopšte nismo imali lojalnost ljudi koji tamo žive.

Kada govorim o tome i kada govorim o uticaju Srbije, nekad se setim primera svojih sopstvenih predaka koji su poželeli da budu Srbi i ako nisu bili Srbi. Jedan Crnogorac koji je moj deda je poželeo da bude Srbin i jedna moja baba koja je Rusinka je poželela da bude Srpkinja. Niko ih nije terao da to budu, oni su jednostavno to želeli jer je Srbija sa onim što nudi i što pruža u to vreme dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka, bila nešto što je bilo pijemont na Balkanu i uzor na koji su se drugi hteli ugledati.

Iz toga smatram da činjenica da želimo kompromis da želimo izgradnju dobrih odnosa, da želimo pomirenje zasnovano na istini, da želimo da Srbi i Albanci jednog dana žive u nekim potpuno drugim odnosima i da nam jedini uzor ne budu Boro i Ramiz, koji za vreme Drugog svetskog rata zagrljeni idu u smrt. Ja kada to posmatram bi rekao - bilo bi dobro da tokom sledeće decenije imamo novog Boru i Ramiza, koji zagrljeni idu da naprave pare, da i jednom i drugom bude dobro, da njihove porodice žive dobro i da znaju i da je uticaj Srbije na Kosovu dobra stvar, kao i da je dobra stvar da Srbi i Albanci ne da budu pomireni ili da se vole kao što su nekad maštali u vreme Broza, ali da barem tolerantno žive jedni pored drugih, a oni koji žele da žive jedni sa drugima. Hvala vam na pažnji.

Uvaženi potpredsedniče, uvaženi članovi Vlade Republike Srbije, dame i gospodo, pred nama je najbitniji zakon o kojem možemo raspravljati u Narodnoj skupštini Republike Srbije – budžet Republike Srbije. Rasprava o budžetu Republike Srbije i glasanje o budžetu Republike Srbije jesu ekvivalent rasprave o Vladi i njenim rezultatima.

Kada posmatramo ovaj budžet, možemo da uočimo neke stvari koje su dobre i koje treba pohvaliti i neke stvari koje nam govore da postoje razlozi zbog kojih bi morali u nekim segmentima biti zabrinuti. Prevashodno, ja bih rekao, uljuljkani u nekim stvarima.

Ali, da krenemo od dobrih stvari, jer, kada govorite o bilo čemu, red je da se prvo kaže šta valja, a ne šta ne valja.

Budžet je stabilan, budžet je projektovan na osnovu realističnih pretpostavki, na osnovu realističnog pogleda koliki će biti rast BDP-a, u saradnji sa najvažnijim međunarodnim organizacijama koje jesu, na neki način, naši bitni savetodavci i garanti našeg kredibiliteta. Nama još uvek treba kredibilitet spolja.

Dobre stvari koje možemo primetiti na makroekonomskom planu je da dolazi do pada duga Republike Srbije kao procenta BDP-a, i uopšte, da imamo nisku inflaciju, stabilan devizni kurs, odnosno sve pretpostavke toga da kažemo da živimo u zemlji koja je postigla stabilnost.

Treba biti izuzetno zlonameran i negirati takvo postignuće. Stabilnost je preduslov da bismo mogli razmišljati o nekim drugim stvarima, a te druge stvari se zovu strukturne reforme.

To je jedan od razloga zašto imamo jedno zrno soli nakon jedne prilično solidne pohvale, kada je reč o postignutoj stabilnosti i uravnoteženosti budžeta.

Visok rast koji mi imamo u ovoj godini je posledica jednim značajnim delom relativno niske osnovice iz prošle godine, koja je bila loša, zbog pada poljoprivredne proizvodnje i zbog loših rezultata u energetici. Logično, kada je taj jednokratni poremećaj prestao da se dešava, on se ne dešava svake godine, mi smo u ovoj godini imali relativno visoku stopu rasta i ona neće biti ispod 4%. I tu sam potpuno saglasan sa procenama koje je izneo ministar koji trenutno, nažalost, nije tu, ali, siguran sam da i drugi ministri podjednako dobro znaju budžet.

Nažalost, ja, a i moja poslanička grupa, imamo jednu dozu skepse da u narednoj godini građevina i poljoprivreda mogu zabeležiti tako dobre stope rasta koje su se desile, odnosno će se desiti u ovoj godini. Mi u narednoj godini nećemo imati rast od 4%, nego najverovatnije ovih 3,5% koji su projektovani. To je razlog da se zamislimo o dobrim godinama, kako da učinimo da svaka godina donosi rast od 4 ili 5%, jer Srbija je zemlja u kojoj nisu aktivirani svi proizvodni resursi. Mi smo zemlja koja može u dužem nizu godina da raste po 5%, ako se urade sve stvari koje su neophodne da se rast podstakne.

Ono što je nas zabrinulo je što smo u ovom budžetu rast koji ćemo imati od tri i nešto procenta u narednoj godini uglavnom prelili u izdatke, odnosno rashode budžeta, a samo manjim delom to je otišlo u rasterećenje privrede.

Dakle, jako je dobro što je izvršeno rasterećenje koje se tiče osiguranja od nezaposlenosti, što su ukinuti neki parafiskali. Ali, da bi Srbija bila zemlja koja svake godine raste po 5%, neophodno je uraditi mnogo više.

Dobre godine kada je stopa rasta 4 ili 5% nam otvaraju prostor da radimo takve stvari, odnosno da smanjujemo opterećenja na najniže plate, smanjujemo druga poreska opterećenja, parafiskale. Bukvalno svake godine kada imamo rast od 4 ili 5%, mi možemo smanjiti ukupno poresko opterećenje privrede za bar 2% i na takav način u periodu od, recimo, četiri, pet ili šest godina napraviti Srbiju koja je jako dobra za domaća mala i srednja preduzeća, a samim tim i za strana. Takva privreda koja bi bila u zemlji, sa državom koja je efikasna, a mnogo manje troši, je odličan poziv i za investitore, ali još više za mala i srednja preduzeća iz Srbije da investiraju.

U ovom momentu, osnovni problem u rastu u Srbiji su niske investicije i posebno niske investicije domaćih malih i srednjih preduzeća.

Tu je priča zašto mi rastemo po 3,5% u ovoj godini narednoj, a ne po 4 ili 5%, i to je jedno od ključnih pitanja. Meni je žao što u ovom budžetu nismo dali veći podsticaj rastu i tu sam saglasan sa Fiskalnim savetom. Jako mi je drago što je dat delimičan podsticaj kroz neka smanjenja parafiskala i nameta na rad, ali to je za sada još uvek nedovoljno.

Takođe, što je isto bitno istaći, najveći lek za probleme preraspodele o kojima svi vole pričati u Skupštini je rast, jer lako je zahvatiti iz velikog kazana, jako je teško zahvatiti iz malog koji je poluprazan. Sa visokim stopama rasta i podsticajima rastu verovatno bi bili u stanju mnogo bolje i raditi izgradnju infrastrukture i bolje plaćati profesore i lekare i raditi sve te stvari koje su bitne da Srbija bude zemlja u kojoj se lepo živi, iz koje se ljudi ne iseljavaju.

Ono što mi smatramo u poslaničkoj grupi Pokreta centra je da je neophodno da u budućim usvajanjima budžeta barem 50% dodatnih prihoda, koji nastaju na osnovu rasta BDP, ne budu potrošeni, negu budu upotrebljeni za smanjenje poreskih opterećenja. Samo na taj način privreda Srbije može održivo da raste visokim stopama rasta. Mimo toga smo osuđeni na nešto što se zove stagniranje.

Koliko je to bitno, recimo, možemo pogledati ako zamislimo da imamo dve zemlje, recimo, zelenu i plavu zemlju, ovako je pravilno, i one su iste. Nakon osam godina što jesu dva mandata Vlade. Jedna zemlja je rasla po 5%, druga je rasla po 3%. Ona koja je rasla po 5% je bila hrabra i radila je nešto dobro. Ona koja je rasla po 3% bila je konzervativna i nije imala dovoljno ambicija, a pogledajmo šta će biti rezultat toga.

Zemlja koja je rasla po 5% imaće ovoliki BDP, zemlja koja je rasla po 3% nakon osam godina će značajno da zaostaje. Ovde su problemi koji se rešavaju u školstvu, zdravstvu, vojsci i svemu što je bitno.

Ključno pitanje u svakom budžetu je pitanje rasta. Mi smo pitanje stabilnosti rešili i ono što jeste potrebno Srbiji je da imamo hrabre politike rasta BDP, politike koja se neće zadovoljavati time što smo bolji nego što smo bili pre šest godina. To su male ambicije. Nema sada bankrotiranih banaka ili pre 20 godina, nema bankrotiranih banaka, to se ne dešava. Nema sakrivenog deficita, to se ne dešava. Nema mnogih drugih stvari. Nema toga da se napravi Vlada u vreme krize i da Vlada poveća troškove, a da ne smanji rashode i da tako uđe u krizu i napravi ludost. Toga više nema. Pitanje je da li će biti zadovoljstvo da smo postigli nešto ili će se postići nešto mnogo više, i to je ključno pitanje koje stoji.

Zašto mislim isto da je izuzetno bitno razmatrati smanjenje nameta na rad, na najniže plate. O tome se govorilo danas, šteta što se nije govorilo više. Iseljavanje je realnost Balkana. Dešava se u Hrvatskoj, dešava se u Bosni, u Srbiji, Bugarskoj, Rumuniji, dešava se svugde. Ono što će biti naša realnost za dve do tri godine je da u mnogim granama nećemo imati dovoljno radnika. Sada već u nekim granama nemamo radnika. Kada nemate dovoljno radne snage zakoni tržišta kažu rastu plate, što nije loše za one koji ostanu. Međutim, taj rast, ako ne bude organski, neće biti rast plata koji je praćen rastom produktivnosti i u većini slučajeva će staviti pritisak na biznis da se zatvara ili da ide u sivi sektor.

Ako ne budemo imali politiku smanjenja nameta, bojim se da će nam se taj izraz obiti o glavu, ne sada, ne za godinu, ali za 2-3 godine ćemo imati taj problem, a ne možemo smanjivati namete tako što ćemo jedne godine saseći. Tako se ne radi, ni deficit nije sasecan u jednoj godini. To je pitanje svih pitanja koje stoji pred Srbijom.

Takođe je politika Vlade politika subvencija, pa ako ne bude bilo jeftine radne snage, koga ćemo subvencionisati. Koliko god ja bio protiv te politike subvencija, neće biti jeftine radne snage da je nađete. Zato je pitanje rasta osnovno pitanje i pitanje smanjenja poreskih nameta. Da shvatimo, ako imate malu zemlju koja raste, ona je u početku ovolika, malo je tužna ko Srbija, država nam potroši naša otprilike ovolike, to je malo manje od pola, a kada ste veliki i kada rastete, naša polovina, odnosno 45% manje od trećine, kada zemlja raste, i to je osnovno pitanje, vrlo je jednostavno, ali zato je potrebno imati hrabrosti i naš je poziv da ko god bude vodio Srbiju ključno pitanje bude – kako ćemo imati rast, a ne kako ćemo potrošiti nove poreske prihode.

Naša poslanička grupa će reći još nešto i o ostalim zakonima, a mnogi od tih zakona jesu dobri i odgovaraju delom na pitanje rasta i na neka druga pitanja, i toliko od mene. Hvala što ste saslušali i hvala ako bude bilo nekih komentara.

(Vojislav Šešelj: Replika.)

Hvala lepo.

Poštovani potpredsedniče, uvaženi predstavnici izvršne i zakonodavne vlasti, dame i gospodo imamo set zakona od kojih neki predstavljaju, kako da kažem, regularno prilagođavanje zakona našem evropskom putu, posebno Poglavljima 23, 24, a to su stvari koje su dobre za našu zemlju, jer je posao koji nas tu očekuje prilično velik.

Takođe, imamo i nekoliko zakona koji su, uslovno rečeno, novi ili vrlo sistemski definišu neke oblasti koje su bitne u Republici Srbiji. Nas u Pokretu centra uvek interesuju zakoni koji se tiču klasičnih funkcija države. Ovde uglavnom imamo nešto što se tiče i pravosuđa i što se tiče bezbednosti i slobode građana Republike Srbije.

U svom izlaganju osvrnuću se na sedam zakona koji su, s naše tačke gledišta, ključni. Suštinskih zamerki nemamo, ali imamo neke stvari na koje želimo ukazati i načelno i u pojedinostima, i nekih stvari za koje želimo istaći da predstavljaju, kako bih rekao, jedan solidan napredak.

Prvi zakon koji na koji nemamo, neke kako bih rekao, suštinske primedbe, ali imamo jednu zabrinutost i imamo zabrinutost koju smo dobili od strane jedne institucije koja je starija od Republike Srbije.

Kada je reč o Zakonu koji se odnosi na zaštitu podataka o ličnosti, član 40. je ostavio, i ako smo to čuli, a osećam potrebu da to još jednom ponovim, jedan veliki prazan prostor da se privatnost može limitirati i nečim što nije zakon. podzakonskim aktima ili čak i odlukama lica koja su ovlašćena da te odluke donose. U svetu je prisutan trend straha za bezbednost. Mi nismo jedini. Mi imamo sreću što nismo imali bezbedonosne izazove kakve imaju zemlje u drugim delovima sveta.

Međutim, postoji taj veliki problem kada u velikom strahu za našu bezbednost, za sigurnost svakog pojedinačnog građanina, štrpnemo malo previše slobode, i onda umesto da naši aparati prisile, naši aparati koji državni, koji se brinu o slobodi i imovini lica privatnih i fizičkih u Srbiji, postanu potpuno aparati koji zadiru u naše živote, više nego što je neophodno zbog bezbednosti Republike Srbije i svakog njenog građanina.

Niko u svetu nije našao dobar balans za koji bi rekli da je najbolji, ali ja volim da pođem od činjenice da ako je kuća zamak svakog od nas, u kojoj Republika Srbija bez sudskog naloga koji se zasniva na jednom dobrom razlogu sa svom svojom silom ne može da uđe, pa makar ta kuća bila daščara, nemala prozore, vrata, ili šta god drugo, kuća je zamak. Privatnost je to isto samo na planu duše i zadiranje u privatnost, osim ako niste javna ličnost, a i u tu treba da postoje razumne granice je nešto što nije dobro.

Ovde, bojim se, da nije bilo toliko želje da mi budemo zemlja koja trkeljiše u privatnost ljudi, ali smo možda nehotično ostavili prostor, pogotovo u Srbiji koja jeste jedno malo globalno selo, na srpski način, da podaci cure i da onda svako, ali baš svako, može postati predmet nečega što ne bi želeo da se dogodi njemu samom. To je znači, jedna, kako da kažem, primedba načelne prirode kada bi ubacili reč zakon, bilo bi manje brige, ili taksativno nabrojali šta su to ti slučajevi kada može neko drugi da zadire u privatnost, a mi znamo šta je to pitanje bezbednosti.

Takođe, dobili smo pismo i od NJegove svetosti Patrijarha srpskog i Svetog Arhijerejskog sinoda. Mislim da su njihove, kako da kažem, zabrinutosti, možda i preterane, ali imajmo u vidu da je crkva institucija starija od Republike Srbije, moderne, obnovljene Republike Srbije, da mi tek 20 i nešto godina imamo pravu odvojenost crkve od države i da treba da se tome učimo, i da trebamo da razumemo koliko je to jedna kompleksna tematika na koju neke zemlje nemaju odgovore, ni dan danas posle 200 godina.

U ovoj Skupštini sede ljudi koji su bili svedoci kada je u našoj zemlji postojala ideologija koja je menjala veru i kada, ljudi koji veruju, bili su progonjeni, ili su im bile uskraćivane mogućnosti u životu. S toga bi bilo dobro da se na tu zabrinutost odgovori ne tako što ovaj zakon ne bismo usvojili ili povukli, ali tako što bi tu zabrinutost otklonili.

Jako je bitno kao što je bitno da država ne zadire u crkvu, bitno je i da se ne dešava obratno. Nije u zloj nameri, siguran sam, ali je dug proces učenja na tome.

Drugi zakon koji podržavamo, iako je možda moguće tu oblast i urediti, bez zakona, jeste Zakon o lobiranju. Međutim, GREKO preporuke, a na žalost dobijamo još uvek GREKO preporuke, nismo još taj put završili, a biće dobro da ga završimo. Ja se između ostalog lično trudim, da ga završim koliko mogu. Verujem i svi vi.

GREKO nam je preporučio da uvedemo Zakon o lobiranju, i dobro je iz jednog načelnog i principijelnog razloga, ako su nama puna usta da lobiramo u Briselu, Vašingtonu, Moskvi, Pekingu, i svugde gde možemo raditi nešto dobro za Republiku Srbiju, jako je dobro da imamo zakon koji kaže kako se lobira u Beogradu.

To nije nešto što je sporno. Zakon može smanjiti stepen korupcije. Zakon će dovesti do transparentnosti, ali i dalje ostaje pitanje da li smo mi spremni da ga doslovno poštujemo i tu će biti izazovi.

Kažem da moramo da mislimo sada, na vreme, kako ćemo sprovoditi taj zakon. Nema ništa loše u tome da grupa koje zakon se tiče objasni preko posrednika posledice eventualno tog zakona i šta bi neka druga rešenja mogla da donesu. Tanka je zamka između uvažavanja tih interesa i pravljenja zakona po meri neke interesne grupe, a nekad mi se čini da se to povremeno omakne u Srbiji.

Kada je reč o Zakonu o sprečavanju nasilja na sportskim objektima, u grupi Pokreta centra i Slobodnih poslanika mi smo protiv svakog ekstremizma. Ekstremizam preziremo, ekstremizam osuđujemo i to ćemo uvek raditi.

Ovaj zakon ima odredbe koje se tiču toga da ekstremizmu nema mesta na sportskim objektima ne zbog toga što nas UEFA ili neke druge sportske federacije, evropske i svetske, kažnjavaju, nego zbog toga što je to nešto o čemu ne bi trebalo da bude mesto u Republici Srbiji na bilo kom mestu.

Odredbe koje se odnose na mržnju, koje se odnose na to da se mogu koristiti pirotehnička sredstva, koja se odnose na pokušaje skrivanja identiteta ljudi koji su spremni da rade stvari koje nisu u interesu javnog reda i mira, i uopšte ugleda naše zemlje, bezbednosti i slobode građana, jesu dobre odredbe.

Drago mi je što je izbačena odredba u kojoj se u Zakonu o sprečavanju nereda sprečava preprodaja karata. Sprečavati preprodaju karata u oblasti kada nema bezbednosnog rizika je besmisleno, osim ako preprodaja nije motivisana utajom poreza. Kada se moraju znati ljudi koji jesu na sportskoj priredbi, onda preprodaja nije nešto što je u redu, ali u suštini sama preprodaja, po sebi, nije nešto što bismo trebali smatrati kažnjivom. Ako možete preprodavati bilo koju hartiju od vrednosti, trebalo bi da možete i to da radite. Doduše, neki drugi zakoni i dalje tu limitiraju.

Kada je reč o zakonu koji se odnosi na plate službenika u policiji, volim da istaknem da plate jesu problem. Plate su svugde problem, jer smo mi siromašna zemlja, ali onaj put koji čeka policiju je put da ljudi dobiju, kako bih rekao, realnu potvrdu da njihov rad ima smisla, da veće zalaganje ima mnogo više smisla, da preuzimanje odgovornosti ima smisla, da dan koji provedete sa policijskom dnevnicom upravo na događajima visokog rizika ima smisla.

Ne kažem da se ne radi na tome da ima smisla, ali samo kažem da je put koji nas tu čeka jako dugačak. Isto ću reći da policija nije najgori deo, daleko od toga, našeg sistema. Ja mislim da je jedan od boljih, ali da može biti mnogo bolja, jer zaštita imovine i građana jeste nešto što je ključna funkcija države. S toga, sve što je vezano za podizanje motivacije je nešto što mi pozdravljamo, pogotovo što je vezano za nešto što se odnosi da jednak posao nosi jednaku platu, da ne možete za sličan nivo posla i sličan nivo odgovornosti imati različite plate i to je u redu što se dešava. Šteta je što nismo mogli ranije to da otklonimo.

Konačno, opet primedba, ja sam se nadao da će tokom leta, kada smo imali paket zakona koji se odnosi, između ostalog, na raspetljavanje stečajeva i rad sa NPL-ovima, odnosno zajmovima koji nisu baš izvesni, da će se u potpunosti naplatiti, proći odredba koja se tiče izmene Zakona o parničnom postupku.

Imali smo potpunu ludost da kada prodate, kao poverilac vaše potraživanje, da se oko te prodaje, odnosno korišćenja tog potraživanja od strane kupaca mora saglasiti dužnik. Nema boljeg načina da prodaja potraživanja se obesmisli i da se time smanji likvidnost privrede.

Dobro je što je to urađeno. Šteta je što možda nije bilo letos u paketu, kada smo imali „klous nating“ i još neke stvari, jer bi onda moglo da se vidi da se rade koraci vezani na poboljšanju, odnosno smanjenju brojeva zajmova koji su teško, u potpunosti ili delimično naplativi.

Konačno, poslednja stvar koja se tiče overe potpisa, i to smo možda trebali uraditi u vreme kada je sve to regulisano, ali, kažem, ne možete, kada donosite zakon, predvideti sve stvari. Otuda i jesu bile neke zabrinutosti koje su se ticale nekih drugih stvari, posebno kod zakona o ličnosti, pošto u pitanju je institucija koja ima specifičnu težinu, a zabrinuta je. Nije dobro.

Dakle, u globalu ovo nisu loši i rđavi zakoni. Zakoni su napisani solidno. Uz neke amandmanske izmene koje bi pomogle, tako što bi svi sagledali na jedan državotvoran način šta su dobre ili loše strane, to bi mogli biti dobri, jako dobri zakoni.

Ono što će meni ostati kao jedan gorak ukus, a i svima vama, to je što sam ja zaključio da kada pripremamo te zakone uvek u jednom zakonu jako loše napišemo član 1. i jako loše napišemo naslov.

Deo opozicije smatra da je naslov baš u jednom zakonu užasavajuće loš. Vlast smatra da je uvek jedak član loš i to 1. Jako je bitno, naravno, dobro definisati osnovne pojmove zakona, ali mislim da to nije praksa koja je dobra, a ja ću kao papagaj, s vremena na vreme podsetiti. Ovde se može državotvorno raspravljati i ovde kroz kvalitet rasprave možemo da podignemo kvalitet zakonodavstva u Srbiji.

Hvala vam na pažnji.

Uvaženi potpredsedniče, uvaženi predstavnici izvršne vlasti, dame i gospodo, u poslednje vreme nije baš bilo lako biti opozicija iz prostog razloga što je nama lakše kada dobijemo loše zakone. U poslednjih par navrata bilo je zakona koji su razumno dobri.

Međutim, ovom prilikom dobijamo zakone koji su, kako da kažem, pobudili veliku zabrinutost, barem u našoj poslaničkoj grupi i zabrinutost koja je vezana za razvoj Srbije, inovativnost u Srbiji, rast BDP i sve stvari koje su proklamovane kao strateški ciljevi Republike Srbije.

U ovom izlaganju posvetiću se posebno Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o prevozu putnika u drumskom saobraćaju, jer on je kod nas pobudio najveću zabrinutost za ove stvari. Daću argumente zbog kojih smatram da činjenično, a ne na vrednosnom nivou pošto oko vrednosti uvek možemo i da se saglasimo i ne saglasimo, zašto mislimo da taj zakon proizvodi rizike za inovacije, investicije i budući rast u Republici Srbiji.

Naravno, očekujem i da ću dobiti dobre kontra argumente. Ja bih bio najsrećniji kada bi ministarka uspela da me svojim jakim argumentima ubedi da grešim, ali zadržaću jednu veliku dozu skepse da se to neće desiti.

Kada govorimo uopšte o inovacijama i kada govorimo o informacionim tehnologijama u Republici Srbiji, oni su prilično jasno definisani u jednom dokumentu koji se zove Predlog programa rada Vlade Republike Srbije. Kod nas je kolokvijalno to poznato kao ekspoze premijera. Tokom ove dve godine u Skupštini kod mene se probudila ljubav prema čitanju ekspozea i detaljnoj analizi. Ja se zahvaljujem jednom kolegi koji je na to posebno uticao da ja isto počnem detaljno da čitam ekspoze i da zavolim delove nekih ekspozea, iako naša poslanička grupa ne podržava Vladu Republike Srbije, mi smo opozicija.

U ekspozeu sadašnje predsednice Vlade Republike Srbije, što jeste i program Vlade Republike Srbije, se navodi jasno: „Digitalizacija otvara nove mogućnosti za kvalitetniji život građana kroz veći broj usluga, jeftinije usluge, dostupnije informacije i znanje, povezivanje među ljudima. Iako se često vezuje za tehniku, digitalizacija je mnogo više od toga, jer ona pruža šansu za nova radna mesta koja su bolje plaćena.

Digitalizacija može uvećati naš izvoz i što je najvažnije, ona je naša prilika da zaustavimo odliv mozgova i da preokrenemo taj trend. To govorimo na iskustvu naših najuspešnijih kompanija iz IT i kreativne industrije, koje su nam u praksi pokazale kako je digitalizacija pokrenula točak promena.

Uprkos uvreženom mišljenju …“ ja nastavljam da parafraziram, jer ovo su reči sa kojima se samo čovek koji je zlonameran ili potpuno neupućen, neuk, neće saglasiti: „ … ja vas uveravam da su naši građani već spremni za novo digitalno doba“ potpuno sam saglasan: „i prema najnovijem istraživanju Svetskog ekonomskog foruma, Srbija je svrstana u najbolje trećine zemalja u svetu po nivou tehnološke spremnosti i po broju građana koji koriste internet.“ Dakle, građani i privreda Srbije imaju naviku da koriste internet.

Takođe, još jedna stvar, ja sam oduševljen njome bio i kada je iznošen ekspoze: „Ova Vlada će raditi na promeni postojeće paradigme i načina razmišljanja u svakom segmentu društva. Sa četvrtom industrijskom, odnosno digitalnom revolucijom imamo šansu da nadoknadimo zaostajanje i uhvatimo priključak sa razvijenim zemljama. Ta tehnološka revolucija fundamentalno će promeniti naše živote. Ona je neminovna i nezaustavljiva. Samo pobednička društva idu u susret promenama, ne zaziru od njih. Duboko verujem da je Srbija spremna da predvodi region u promenama koje slede u stvaranju novih mogućnosti za sve. Očekujem da će digitalizacija poboljšati život.“ Fantastične reči.

Takođe, kaže se u ekspozeu: „Radeći na digitalizaciji, stvaraćemo društvo koje pruža jednake šanse svim svojim građanima. Imamo dobar osnov koji je postavila prethodna Vlada i ja ću je voditi tako da zadržim fokus na postavljenom cilju, a na vrhu liste mojih prioriteta biće digitalizacija i obrazovanje.“

Kada se govori o korenima rasta u tom istom ekspozeu i gde se pominju neke dobre stvari koje su ostvarili, opet kažem, samo zlonameran čovek bi rekao da sada nemamo rast BDP, koji je na žalost najvećim delom zasnovan na rast u Elektroprivredi i poljoprivredi koji su prošle godine imali mizernu sezonu i rast u građevini, što je za pohvalu, ali tu i dalje imamo dilemu oko održivog rasta. Da se vratimo na jednu ključnu rečenicu korena rasta: „Za održivu ekonomsku stabilnost i inkluzivan rast u godinama pred nama, ključan je nastavak restrukturiranja privrede, posebno u delu javnog sektora, ali dalje unapređenje poslovnog okruženja i širenje i modernizacija proizvodnih kapaciteta i podsticanje inovacija i razvoja.“

Takođe, ekspoze kaže: „Želimo da stvorimo državu koja podstiče preduzetništvo i koja olakšava postupak otvaranja firmi.“ Postoji ceo jedan podnaslov u ekspozeu koji kaže: „Zapošljavanje kroz razvoj inovativnog preduzetništva i malih i srednjih preduzeća.“

Takođe se citira francuski predsednik Emanuel Makron, što ja duboko podržavam, kaže: „Digital nije sektor, to je dubinska transformacija načina koji proizvodimo, trošimo, učimo, radimo i razmenjujemo. Naša celokupna društvena organizacija je redefinisana digitalno.“

Takođe, navodi se razvoj sopstvenih proizvoda za svet i baš se ističe ta bitna stvar razvoj sopstvenih proizvoda u softverskoj industriji je naročito važan, jer se time povećava snaga cele ekonomije. Ističe se da je trenutno problem što najviše radimo outsourcing, a ne proizvodimo sopstvene proizvode.

Iznad svega, i da završim sa ekspozeom, da ja ne budem baš duži u ekspozeu od onih koji su ga podržali, mi na žalost nismo mogli zbog nekih drugih stvari, da je do digitalne ekonomije, odmah bi ga podržali, pravni okvir ne sme biti prepreka inovacijama. U programu ekonomskih reformi 2017–2019. godine kao ključnom dokumentu, na osnovu koga se vodi naša zemlja, takođe su istaknute jako slične stvari. Izveštaj EU takođe govori o stvarima koje se tiču digitalizacije, konkurencije, investicija i inovacija, ističu se neke slabosti i naravno ističu se postignuća koja je imala Republika Srbija.

Dakle, sve u svemu, iz strateških dokumenata potpuno je jasno da je Srbija jedan od prioriteta koje ima, uz makroekonomsku stabilnost, uz novi obrazovni sistem, jesu inovacije, digitalizacija, IT, inovativni sektori. I onda smo se mi našli u velikoj dilemi kada smo pročitali postojeći zakon.

Naime, rešenja koja su prisutna u zakonu rade neke stvari koje se nekako ne uklapaju i zbog toga smo se mi jako zabrinuli i naša zabrinutost je duboka. Umesto otvaranja tržišta u cilju interesa korisnika prevoza, mi imamo praksu zadržavanja fiksiranja cena usluga, ograničavanja broja pružalaca usluga, postavljanja neopravdanih uslova koji podižu cenu ulaska na tržište i onemogućavanje savremenih digitalnih servisa, čime se podiže cena usluge na veštački način. I, troškovna efikasnost, koja je rezultat borbe protiv inovacija, se svaljuje na krajnjeg korisnika.

Kada god imate fiksiranje cena na nivou koji je iznad tržišnog nivoa i ograničavanja konkurencije, ukupan višak koji se kreira u jednoj privredi se smanjuje. A naš problem, našeg društva, je upravo što se ne kreira dovoljno viška, što imamo grane sa malom dodatom vrednošću.

Ono što jeste tačno, kada ograničite cene, tj. kada u stvari fiksirate minimalnu cenu i ograničite broj konkurenata, da ćete vi imate proizvođački višak, odnosno da će biti bolje onima koji pružaju usluge, ali će korisnicima biti značajno gore. A, kada saberete ta dva viška na nivou društva, to je neefikasna praksa.

Takođe, izmene u ovom zakonu su protivne, što se i može videti jasno, principima slobodne tržišne utakmice i samom programu koji smo citirali i u čijem citiranju ćemo uvek uživati, pogotovo u delovima koji se odnose na smanjenje digitalnog jaza, digitalizaciju tradicionalnih industrija, a s druge strane, otežava se ulazak novih učesnika, novih učesnika koji na drugačiji i bolji način rade te stvari. Paralela bi bila, kada konačno napravimo brze pruge u Srbiji, ja se iskreno nadam da nećemo dugo čekati, da se neko pojavi i kaže – ne može voz da ide 150 na sat, jer autobusi ne mogu brže od 100. To je paralela koja se tu može javiti.

Umesto konkurencije i digitalizacije, pokušavamo sačuvati stare modele. Ti modeli su funkcionisali, ali ako želimo da budemo pobednička Srbija, Srbija koja je zmaj, tigar i sve što možemo zamisliti, a to je želja svakoga koji je dobronameran u ovoj zemlji, pa moraćemo da prihvatimo da kada se desi inovacija, da negde neko trpi, a da negde neko gubi. Da smo doslovno primenjivali ova rešenja, možda bi i dalje ljudi koji se bave prevozom uz pomoć plemenitih životinja, koje svi volimo, i dalje tražili svoje parče tržišta, ali ne kao atrakcija turistička, nego kao legitimni provajder prevoza, i govorili da nije fer da se uvode nove delatnosti.

Nije to samo nama svojstveno, da budemo iskreni. Onog momenta kada je u SAD lansirana elektronska pošta, pošte Amerike su rekle – pa, mi smo nadležne za to i otprilike je bila ideja – pa, hajde da izdajemo elektronske poštanske markice, da se mi time bavimo, da to ne ide tako brzo. Srećom, Amerika je prepoznala zamku takvog tumačenja i odustala je od takvog principa.

Mi zaista razumemo, u poslaničkoj grupi Pokreta centra, da je izazov regulacije jedna velika stvar, da je jako teško odmeriti gde regulacije treba, a gde ne treba biti, iako smo sigurno saglasni da je treba biti što manje i da kad je ima, treba da štiti potrošača i elementarnu efikasnost i pravdu, koja je cilj nama svima, ja sam potpuno siguran u to.

Međutim, mnoge zemlje su pronašle načine kako da inovacije funkcionišu. U mnogim zemljama inovacije u oblasti lokalnog prevoza funkcionišu. Možemo reći u Atini nema toga, najureno u Parizu, u Londonu, ali kasnije ću reći zašto mi nemamo takvu mogućnost. Ako želimo biti maksimalno odgovorni i graditi tigra, zmaja i Srbiju kao pobedničku zemlju koja je bolja od ostalih zemalja, zato što to pokazuju objektivni pokazatelji, a taman su počeli da pokazuju da put nije loš kojim smo krenuli.

Dakle, u suštini, ako se pojavi novi model, osnova je da se ljudi jednako tretiraju, bez obzira što iste stvari rade na drugačiji način. To jeste srž inovacije. Inovacija je raditi drugačije stvari, ne raditi ih isto. Ona uvek ima dobitnike i gubitnike.

Imamo more primera u istoriji iz Srbije i sveta, imamo šaljive primere, kao apel proizvođača sveća, imamo neke primere koji su tragični, npr. kada je konkurencija, npr, kada je reč o proizvodnji kikirikija u Americi napravljena. Imamo tragične primere, opet ću se pozvati, i u dobrim zemljama, kao što je SAD, gde su isto ograničili tržište osiguranja, pa zato imaju najskuplje zdravstveno osiguranje na svetu itd.

Upravo je poenta da ništa nije zauvek propisano, da ne moramo raditi na isti način iste stvari, jer da je tako, danas ne bi možda mogli na aerodromima da koristimo jedan od najlepših izuma koji je trivijalan, točkiće na koferu, jer zaboga, tako smo ubili posao nosačima. I to je istina, ali je svima nama zajedno bolje, i nosači mogu da rade neke bolje poslove od tih.

Konkurencija se menja. Priroda tržišta se menja. Supermarketi prodaju gorivo, a benzinske pumpe imaju sličan asortiman supermarketima i udaraju konkurenciju restoranima. Restorani nude brojne usluge. U svetu su se neke apoteke pretvorile u supermarkete, sve u cilju blagostanja potrošača, i ovde kažem, u cilju blagostanja građana Republike Srbije.

Ograničenje konkurencije nikada ne dovodi do povećanja vrednosti. Onaj ko je ograničen od ulaska konkurencije, nema podsticaj da inovira, a nama inovacije trebaju kao hleb.

Srbija se može dugoročno i održivo razvijati ako postane zmaj inovacija, ako kreativni i pametni ljudi Srbije inoviraju, a nema mnogo takvih primera gde smo bili kreativni i uspešni, i to je istina. Ako domaće firme investiraju, strance smo privukli, nije to sporno, ali domaće investicije kaskaju. Bez toga ćemo teško imati dugoročnost stope rasta od 5-6%, a to nam treba da zatvorimo jaz sa ostalim zemljama EU. Da ne pričamo o plati od 500 evra, nego o plati od hiljadu evra za deset godina i da to treba da bude naš veliki cilj. Ne možemo ako ubijamo inovacije.

Ako imamo domaće firme koje ponude nešto što je drugačije, što ima izvozni potencijal, što se pojavi na drugim tržištima, i mi kažemo – to ne može u Srbiji. Morate da radite kao i svi ostali.

Nije dobro, loša se poruka šalje. Ja znam da ste želeli uvesti red. Ja znam da je jedna grupa bila tužna što su se pojavili konkurenti, ali mislim da ne možemo stajati na točku protiv inovacija. Inovacije možemo zaustaviti, nije sporno, ali na kraju će tržište i građani dati odgovor da je to nezaustavljiv proces.

Da se opet vratim na London, Atinu, Pariz, gde su inovacije u oblasti lokalnog saobraćaja zaustavljene. Oni to sebi mogu da priušte, sa platama od 4.000 evra mesečno mogu sebi da priušte. Evropa može da bude, kako je posmatraju Azijati, gospođa u najboljim godinama, jedna elegantna penzionerka gde je jako udobno živeti. Ali, mi, nažalost, idemo u pravcu da budemo siromašna penzionerka. I to ne smemo sebi dozvoliti. Mi moramo da grizemo, da budemo inovativni, da tražimo novu vrednost i da ne učinimo nijednim našim potezom bilo šta što bi taj proces sputalo.

Ja volim da se vratim na jednu stvar kada govorim o nekim granama, mnogo mi je drag primer. Vidi se po tome, malo sam emotivan. Volim inovacije, volim kad se nadmećemo, volim kad Srbija pobeđuje, kad smo bolji, ne samo u sportu, u svemu, kad dobijamo pohvale, i naša Vlada kad ih dobija. Meni je drago kad dobija, ne kad je kritikuju, ali ovaj put imam razloga da kritikujem, i to dosta razloga da kritikujem.

Znate li vi ko je „Tolking Tom“? Verovatno znate. Većina vas ima neki tablet, imate decu i imate tog elektronskog mačka. Zove se „Tolking Tom“. I taj elektronski mačak ponavlja ono što vi njemu kažete. Ništa specijalno, možete da ga pomazite, nahranite, jedan virtuelni ljubimac. E, šta je tu interesantno? „Tolking Tom“ je poslednji put prodat za milijardu dolara.

To su dve vrednosti po kojima je prodat „NIS“. Onda se postavlja pitanje – da li ćemo mi ovom porukom, umesto da odjednom nekoga „Tolking Toma“, koji se proizvede u Srbiji, u nadi da ćemo imati dobre proizvode, kao što ih ima „Nordeus“ kad je lansirao „Ileven“ simulaciju fudbala, imati dobre veb-sajtove i slične stvari? Da li je poruka koju ovde šaljemo ta da ne treba inovirati ili da treba biti oprezan koja je inovacija dobro došla, a koja nije? Mislim da ne treba. Mislim da u Srbiji treba da imamo mnogo ljudi koji će stvoriti nove elektronske mačke zato što se mogu prodati za milijardu.

Šta je interesantno u celoj toj priči, kada govorimo o elektronskom mačku? Kada bi elektronske životinje imale nacionalnost, on bi bio Slovenac. Znači, u Sloveniji je moglo, može i kod nas. Jednako smo lepi, jednako smo pametni, jednako volimo da inoviramo, jednako volimo da se zezamo, jednako volimo da se dobro razumemo, jednako volimo da uživamo u životu.

Zato vam kažem – zabrinuti smo. Nismo zlonamerni, ne želimo biti zlonamerni, jer poštujemo volju naroda i poštujemo neke stvari. Poštujemo ovaj grb koji ovde stoji i znamo da se sa Vladom ne morate složiti, ni sa većinom, ne morate da je volite, ali morate da je poštujete. Stoga kažemo zabrinuti smo kako će se to odraziti na buduće inovatore, na investicije i na domaće firme. Jako smo zabrinuti i mislimo da zakon treba promeniti i otkloniti restriktivne odredbe koje nisu u duhu konkurencije inovacija.

Mi ćemo podneti odgovarajuće amandmane u nadi da će to biti učinjeno, jer verujemo da je zajednički interes, opet kažem, da Srbija bude i zmaj i tigar i najlepša zemlja za biznis i inoviranje. Pozivamo vas da dobro razmislimo o tim amandmanima, jer ne bi valjalo da šaljemo poruku da ovo nije dobro mesto za inovacije, a pogotovo za srpske inovacije.

Ovaj put smo bili malo oštriji, ali i malo emotivniji, ali mislimo da je problem koji se ovde javlja takav da će rezultirati lošim konsekvencama na rast BDP, na rast inovativnosti i zbog toga smo duboko zabrinuti.

Voleo bih da čujem argumente koji su oprečni i ako treba da izdiskutujemo malo, jer verujemo da je ministarka jedna više nego kompetentna osoba, a ono što znam je i jedna od najvrednijih osoba u Vladi Republike Srbije i ja joj zato uvek skidam kapu. Hvala.

Hvala.

Ovo je bila jedna solidna razmena, naravno. Nisam ni očekivao da ćemo se saglasiti o svemu. Rekao sam na koji se zakon odnosi, ali naravno u 20 minuta svakome padne koncentracija, čak se i ja ponavljam u svojim izlaganjima. Dakle, nije ništa sporno oko toga.

Dakle, problem je ako ograničavate sivu ekonomiju, to ne radite tako što ograničite ponudu. Jednostavno, to je pogrešan put. Vi ako hoćete da ograničite sivu ekonomiju, dajte stimulans ljudima da ulaze legalno, a ne ograničavate ih. Po toj logici ja mogu da kažem da sa istom logikom, istom snagom možemo ograničiti broj frizera. Isto se sastane komisija, kaže koliko se ljudi šiša, koliko je muškaraca ćelavo i dođete do toga. Možete da ograničite broj bilo čega. Sastane se komisija inženjera, trgovaca i kažu treba baš toliko. Ali, ne, u uspešnim zemljama, a meni je drago što ste mnogo puta odbacivali neke neokomunističke mantre koje su se jako često čule u ovoj Skupštini i bili u prilog tome da su potrošači suvereni i oni odlučuju svojim novčanicima koliko nam čega treba.

Demokratija je, recimo, super. Nema veće demokratije kad glasate novčanikom, pa kad izvadite 500, 1.000, 2.000 dinara i tako svako od nas. Savršena demokratija. Dakle, konkurencija određuje, potrošači određuju koliko nam treba, ne struka. To jako liči na centralno planske modele.

To što u nekim zemljama to postoji, ja kažem – ja sam svestan. Možemo i nabrojati gradove. Ja znam tamo gde su tržišta potpuno regulisana, do zla Boga, pa eto u Rejkjaviku ne možete ni koristiti taksi ako niste bogat čovek, odraće vas. Isto znam da u NJujorku imate i „Lift“ i „Uber“, da koristite i „Via“. Tri provajdera prevoza. Konkurencija postoji. Ono je pitanje za nas, mi možemo imati uslove za ulazak na tržište, ali je pitanje da li je to prava stvar? Da li treba da imamo što više provajdera ili treba da imamo jednog? Ja, vrednosno, ali i sa stanovišta efikasnosti, govorim da je bolje imati konkurencije različitih načina zadovoljavanja iste potrebe građana.

(Predsedavajući: Privedite kraju, kolega Stevanoviću.)

Samo još jedna stvar. Hvala vam na tolerantnosti, potpredsedniče Skupštine.

Ovde je reč o tome, naravno, nema monopola, ali vi kada propišete cenu, broj ponuđača, to se zove kartel i to je opet narušavanje konkurencije, a to nije dobro. Nama treba konkurencija da bismo bili jaki, kao naši sportisti na primer.

Dame i gospodo, poštovana predsednice, poslanička grupa Slobodnih poslanika ima tri pitanja.

Prvo pitanje upućujemo Ministarstvu pravde. Od 2006. godine u Srbiji je u toku izrada građanskog zakonika. Dakle, 12 godina je prošlo, činjenica jeste da je to jedan ključan zakonik koji treba da traje decenijama, ako ne i vekovima, kao što je na primer slučaj u Francuskoj. Međutim, iako svake godine imamo obećanja da će ovo biti baš poslednja godina i da će ovo biti poslednja godina, to se nije desilo.

Imajući u vidu da mnoge ugrožene grupe u Srbiji, koje su diskriminisane po osnovu nevoljnih razlika i po nekim drugim kriterijumima, trpe posledice zbog ne usvajanja građanskog zakonika.

Moje pitanje za Ministarstvo pravde je – da li je kraj ove godine definitivan rok, kao što se neformalno najavljuje ili ćemo imati jedno dodatno prolongiranje izrade građanskog zakonika?

Drugo pitanje je za Komisiju za zaštitu konkurencije. Lokalne samouprave u Srbiji dosta često imaju praksu kojima u stvari, de fakto, potvrđuju kartelske sporazume iz svoje ingerencije, odnosno dogovorno formiranje cena, čime se jasno definiše da pružaoci određenih vrsta usluga ne mogu da pružaju cenu ispod minimalno dogovorene cene. Ako postoji nešto što je klasičan kartel, to je kada se mnogo pružalaca usluga udruži tako što se dogovori oko toga po kojoj minimalnoj ceni će raditi.

Član 10. Zakona o zaštiti konkurencije poznaje institucije kada se može prihvatiti nešto što liči na ograničenje konkurencije, ali član 11. vrlo jasno pokazuje šta treba da se desi da bi se ograničenje konkurencije smatralo blagotvornom. To su stvari kao što su ubrzani tehnički razvoj, kao što su podela koristi jednaka sa potrošačima i pružaocima usluga i još neke druge stvari koje imaju neosporno pozitivne efekte na građane Republike Srbije, kao i na privredu.

Kartelski sporazumi koji definišu najniže cene, a posebno u oblasti pružanja transportnih usluga u lokalnim sredinama, ni na koji način ne mogu da budu deo objašnjenja koje postoji u članu 11. paragraf 2. tačka 1. tog zakona. S toga bi bili veoma zahvalni da dobijemo tumačenje Komisije za zaštitu konkurencije, kako je utvrđivanje minimalne cene, u duhu zaštite konkurencije u Srbiji.

Treće pitanje upućujemo Vladi Republike Srbije. Skorašnji događaji na tržištu rada u EU, a posebno u nekim od zemalja koje su najveće, ukazuju na to da ćemo se vrlo brzo suočiti sa jednim većim iseljavanjem ljudi iz Republike Srbije. Iseljavanjem koji će se po svojim razmerama teško moći porediti sa nekima koje smo imali ikada u našoj istoriji, barem u mirnodopskoj i koje će verovatno dovesti do toga da mi u Srbiji zaista više nećemo imati nezaposlenost, da nećemo imati niske plate iz prostog razloga što ćemo u najskorijem roku imati situaciju da ćemo u mnogim delatnostima ostati bez radnika.

To se sada, recimo, već dešava u oblastima gde imate stručnu radnu snagu, kao što je medicina, kao što su opet neke vrste radnika u granama koje trenutno sada imaju jake stope rasta, npr. kao građevinarstvo.

Sa sadašnjim promenama u zakonodavstvu, npr. u Nemačkoj, doći će do toga da ćemo mi vrlo skoro imati velike probleme. Čak i neke strategije protiv kojih smo mi duboko u pokretu centra, npr. strategija privlačenja subvencijama, neće imati smisla jer neće više biti jeftine radne snage koja će moći da radi. To se već dešava u nekim delovima Srbije. I mnoge druge strategije će nam biti mrtvo slovo na papiru jer nećemo imati ljudi.

Moje pitanje za vladu Republike Srbije je šta možemo da uradimo, odnosno kako da prepoznamo koji su ključni razlozi iseljavanja, na materijalne ne možemo uticati, ali na neke druge razloge možemo da utičemo i to jeste deo onoga što bi Vlada trebalo da uradi, da saznamo gde ćemo imati deficit radne snage, on će se desiti, i kako reagovati na to. Da vidimo jednostavno kako ćemo uopšte imati strategiju reagovanja na razvoj događaja koji će se neminovno desiti u Republici Srbiji. Hvala na pažnji.

Hvala lepo.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, Poslanička grupa Slobodnih poslanika ima četiri pitanja.

Prvo pitanje upućujem ministru zdravlja i takođe ministru informisanja. Naime, ovih dana se spominje fenomen lažnih vesti i ja moram priznati da su lažne vesti jedna izuzetno štetna stvar. Prave i zbunjenost među građanima, među privredom, navode ljude da donose pogrešne odluke. Koliko je to bitno svedoči da je delegacija Narodne skupštine Republike Srbije bila protekle sednice na jednoj konferenciji Evropskog parlamenta i Donjeg doma češkog parlamenta upravo o temi i slobodi izražavanja, gde jedna od ključnih tema su bile lažne vesti.

Stoga je pitanje za oba ministra šta će učiniti da spreče lažne vesti koje su postale, maltene, medijske atrakcije, a vezane su zato da su vakcine štetne i da obuhvat vakcina treba da bude što manji, da bismo decu zaštitili od autizma, što je jedna potpuna budalaština, mogu tako da kažem, upotrebivši jednu tešku reč, a čiji je rezultat dvocifren broj smrtnih slučajeva?

Ako ćemo govoriti šta su strašne „fejk njuz“, ja mislim da je ovo jedno od ključnih pitanja na šta treba da reagujemo i kao ministarstvo i kao društvo i da sprečimo da možda neko još sa pogubnijim namerama, još sa manje pameti, recimo, dovede do toga da se vrati u dečija paralize u Srbiju. Dakle, jedna užasna kampanja lažnih vesti.

Drugo pitanje vezano je za naše evrointegracije, odnosno pitanje za ministarku zaduženu za integracione procese. Nažalost, definitivna realnost je da se otvaraju samo dva poglavlja u junu. Od toga jedno poglavlje, iskreno govoreći, nam nije uopšte bitno. Čak smo i kreativno napisali pregovaračku poziciju za trinaesticu. Otvoriće se najverovatnije i 33.

Razlozi nisu do nas i to je tačno, ali tri poglavlja stoje zbog toga što procesi dobijanja saglasnosti, a treba da se saglasi još uvek svih 28 članica EU. Jednostavno, nismo dobili saglasnost za barem tri poglavlja i verovatno ih nećemo dobiti.

Naše je pitanje – šta radimo na bilateralnoj diplomatiji i da li činimo sve napore da se proces otvaranja poglavlja ubrza, jer ovim tempom nećemo ispuniti naš ambiciozni cilj da do 2025. godine postanemo deo evropske porodice, naroda, gde pripadamo po svojoj trgovini, po svojoj kulturi i po svemu ostalom što je i naš identitet kao građana Srbije?

Treće pitanje je namenjeno premijerki Vlade Republike Srbije. Dakle, Poslanička grupa Slobodnih poslanika je gledala dva vrlo bitna rangiranja zemalja u svetu. Jedan se zove indeks opažene korupcije i u njemu možemo primetiti da u poslednjih pet godina imamo nešto što se zove stagnacija napretka.

Dakle, mi se negde klackamo između 72. i 77. mesta po stepenu korupcije u svetu. Ocena nam ide i od 39 do 42. Što je viša ocena, ocena je bolja.

Imajući u vidu da ističe i Strategija borbe protiv korupcije ove godine i Akcioni plan za borbu protiv korupcije. Moje pitanje je da li ćemo u narednim planovima poći od jedne osnovne realnosti, da korupcija nije moralni problem prevashodno, nego da je racionalni odgovor pojedinca na postavljanje prepreka u životu, odnosno da li će plan ići ka tome da se smanji broj mesta gde neko, koristeći svoju moć, može da traži novčane usluge koje mu po zakonu ne pripadaju, od ljudi koji žele da ubrzaju procese?

Smisao borbe protiv korupcije je da se država izmesti iz mesta gde ne treba da bude. Dakle, moje pitanje je da li će naredni plan strategije i akcioni plan uvažavati tu činjenicu, jer korupciju ne možete uništiti ni sa više države, ni sa više sile, barem ne u zemljama koje su južno-evropskog mentaliteta, nego tako što otklanjate prepreke?

U skladu s tim, takođe, ima još jedan interesantan indeks ekonomske slobode, koji takođe govori da smo nakon jednog velikog zamajca, koji smo imali 2012, 2013. i 2014. godine, opet ušli u stagnaciju i da nemamo napretka u nekim oblastima, a znate i sami da ako ljudi nisu slobodni da se bave biznisom, ako nisu slobodni u dovoljnoj meri da se ugovaraju, takve zemlje ne mogu da se razvijaju dugoročno i da imaju stope rasta 6% i 7%, što zemlja na nivou razvitka, kao što je Srbija, svakako može da ima.

Dakle, moje pitanje je šta misle da urade povodom stavki koje jesu ocenjene kao najproblematičnije, a to je finansijska sloboda, vlasnička prava i opet pitanje korupcije? Hvala na pažnji.

Hvala, potpredsedniče.

Poštovani narodni poslanici, mogu da kažem da je ovaj amandman prilično nadahnut, da polazi od jedne veće celine i da se onda kroz jedan kroz referencing ili međusobno povezivanje, dolazi do nekih stvari koje su jako bitne kada se posmatra uopšte priroda zakona i uopšte priroda postignuća. Tu imamo isto jasno istaknute namere, ispunjenje nekih strateških dokumenata, ciljevi. Dakle, sve u svemu jedan amandman za koji bih ja rado glasao ako bude bilo barem dvoje ili troje ljudi iz vladajuće većine koji bi glasali za taj isti amandman. Sve najpohvalnije mogu da kažem.

Takođe, potpuno razumem i neke druge stvari, potpuno sam ih svestan. Dakle, i ja da dobijam 49% glasova na izborima bih se isto hvalio. To je potpuno ljudski. To potpuno razumem.

Takođe, postoje rezultati, nije sporno, kolega, ja nisam nikada govorio da vi nemate rezultate za razliku od nekih drugih, naprotiv. Imate i postignuća i mane u svom radu. Takođe je potpuno tačno da nije zabranjeno podnositi amandmane za koje ne mislite da glasate. Po Poslovniku je to potpuno u redu, nije zabranjeno. Iznad svega shvatam i frustraciju koja postoji kada se rasprava o amandmanima pretvori u nešto što ona ne bi trebala da bude i da je ovo način koji je sada izmišljen, da takve vrste rasprave ne bude.

To je meni sve potpuno logično, ali i dalje se pitam, pošto imamo mnogo građana koji bi voleli da imaju stvari razjašnjene u pojedinostima, da li to na ovaj način postižemo u Narodnoj skupštini. Da li to razjanjšavamo? Gde smo stigli kao Narodna skupština tako što smo imali prvo jedan ekstremizam, o kome ću isto sada da kažem malo više, sa dnevnim redom, gde ste imali isto tako neke stvari koje uopšte nisu primerene i svrsishodne, iako nisu zabranjene Poslovnikom. Nije zabranjeno da svaki poslanik podnese i 50 predloga zakona svaki put i da o njima priča u danu za utvrđivanje dnevnog reda, a sad što ti zakoni isto nemaju nekog posebnog smisla i ne mogu se uklopiti u proces donošenja zakona, nema veze. To je isto potpuno jedna stvar koja nije zabranjena i koja je lišena svakog smisla i jednako je teško slušati predloge zakona svaki put, pretpostavljam kada ste u većini koja mora obezbediti kvorum, u toliko još više frustrirajuće. A kada ste u opoziciji ne morate to da slušate, možete da izađete.

Dakle, ovo su prakse koje zaista nisu dobre. Mi smo rekli da nećemo učestvovati iz poslaničke grupe slobodnih poslanika, jer mislimo da to nije nešto što će unaprediti rad Narodne skupštine i da ćemo barem svaki put u vremenu koje imamo pozvati na jednu, kako da kažem uspostavljanje jedne zdravije atmosfere u parlamentu u kojoj bi opozicija odustala od besmislenih predloga zakona, jer oni mogu biti ili besmisleni ili kada ih jednom odbije većina, mala je šansa da će ih i drugi put prihvatiti posle sedam dana, da se diskutuje o onome što zaista jeste tema, a imali bi mnogo što šta pametno da diskutujemo o zakonima u pojedinostima, posebno kada imamo ministre koje vreme ovde posvećuju i mogli bi dati mnogo dobrih odgovora ili bi možda ako nemaju dobre odgovore, to nije dobro. Onda razmislimo da li je ministar dobar.

Razumem da je isto ekstremizam u Skupštini jedna jako loša stvar i da ekstremizmu ne treba davati, kako bih rekao na značaju, ali ne verujem da je ovo najbolji način da se borimo protiv ekstremizma u Skupštini, protiv tablotizacije Skupštine i svih stvari koje nisu dobre, za jednu ozbiljnu zakonodavnu vlast koja vodi Srbiju ka EU. Duboko to nisu dobre stvari.

Stoga mislim da bi bilo zaista najbolje da konačno dođemo do novog Poslovnika i da imamo jedan kolegijum na kome bi se konačno moglo dogovoriti da se ne donose ni besmisleni ili predlozi zakona koji ne mogu da prođu, koji nisu u skladu sa onim što jesu naši strateški ciljevi kao države, a takođe i da imamo dva dana za raspravu u pojedinostima, koji neće biti, kako da kažem, po svemu, a ponajmanje o zakonima.

Sasvim je u redu i da imamo sednice Skupštine na kojima bi se raspravljalo na najslobodniji način o temama po želji. I to je sasvim u redu.

Još jednom, želim vam da uspešno raspravljate ostatak dana. Naša poslanička grupa neće učestvovati u raspravi, što je nama duboko žao.

Hvala lepo.

Uvaženi potpredsedniče, uvažena guvernerko, uvaženi ministre, dame i gospodo, danas imamo set pet zakona koji su direktno vezani za Narodnu banku Srbije i jedan zakon koji je posledica izmene tih pet zakona i jedan zakon koji je, kako da kažem, više naslonjen na neke druge stvari, takođe tri vrlo bitna međunarodna ugovora o zajmovima.

Kada je reč o ovih prvih pet zakona vezanih za Narodnu banku Srbije, mogu da kažem jednu stvar da su ti zakoni nešto što smo dugo čekali. Ali, ono što ostaje kao moje veliko pitanje, posebno zakon vezan za naknade za kreditne i platne kartice, a zašto smo toliko dugo čekali? Dakle, postoje ljudi koji su godinama ukazivali na to da se forsira keš ekonomija, time što za relativno male transakcije, a mnogo je malih transakcija u Srbiji, gotovo da se ljudima koji imaju STR-ove gotovo ne isplati prodavati robu. Znači, ako neko dođe i kupi vam za 200 dinara, a platite jednu visoku fiksnu proviziju, ne možete zaraditi ništa, čak ste i na gubitku.

Dakle, duboko pozdravljam što je ovih pet zakona stavljeno pred Narodnu skupštinu Republike Srbije, međutim, ono što mene duboko žalosti je što smo morali da čekamo dosta vremena, a pogotovo verujem da to žalosti ljude koji su u nekom momentu odlučili čak da izbace i posterminale iz svojih prodavnica. Ali, kako da kažem, to je bilo, a sada imamo nešto što bi verovatno trebalo biti bolje.

Duboko podržavam želju za jednom ozbiljnom raspravom, jer iako sam čovek koji valjda verovatno najviše voli slobodu govora i smatra je svetinjom i sloboda govora može da podrazumeva i da kažete i pametne i one stvari koje su malo drugačije, mislim da je za ozbiljnu raspravu potrebno barem minimalno znati materiju i stoga je jako dobro ako budemo imali što više ozbiljne rasprave o stvarima koje zaista mogu da poboljšaju život građana Srbije. Takođe, jako je bitno da imamo i ozbiljnu raspravu kada budemo raspravljali u detaljima i da se raspravlja u detaljima baš o svim stvarima, ne o dva člana. Ja se nadam da će zaista da bude tako, jer nema razloga da imamo dva dana ozbiljne rasprave, a recimo tri dana rasprave koja je malo drugačija.

Kada je reč, pošto je ipak ovo rasprava o načelu o dostignućima Narodne banke Srbije, ja ću to ostaviti više kada bude bilo rasprave o izboru guvernerke, koja nas uskoro sleduje, jer prošlo je već šest godina, ono što je izvesno je da rezultati postoje, i to vrlo dobri rezultati kada je reč o inflaciji, stabilnosti deviznog kursa i kamatnim stopama i to je za svaku pohvalu, budući da je to osnovni zadatak Narodne banke Srbije. Narodna banka Srbije, kao i svaka centralna banka, postoji da bi nam obezbedila da imamo stabilan novac, jer stabilan novac je smisao sam po sebi. Sve ovo ostalo drugo je, kako da kažem, vrlo kreativno tumačenje čemu služi centralna banka.

Sada idemo malo više i o ovim zakonima koji su vezani za Narodnu banku Srbije. Kada je reč o zakonu koji se bavi pitanjima kolaterala uglavnom, dobra je stvar što taj zakon stiže na dnevni red, jer mi u ovom momentu živimo u zemlji u kojoj finansijsko tržište umire. Prometi Beogradske berze su takvi da, kako da kažem, ponekad vam se čini da su u svoje vreme bolje menjačnice u Beogradu imale jači promete, doduše, i guvernerka je na neki način ubila dobar promet menjačnica sa stabilnošću kursa, tako da vidite da svaka stvar ima i neke neželjene posledice.

Nego, šalu na stranu, finansijsko tržište u Srbiji je zaista umirujuće i potrebno je učiniti sve da bi finansijsko tržište oživelo. Dobro je što kolaterali otvaraju mogućnost da finansijsko tržište, kako berzansko tako i vanberzansko, zaživi u oblastima hartija od vrednosti koje su jako bitne da biste vi u našoj zemlji mogli upravljati kao zaduženošću tako i rizicima. To je jako dobra stvar i tu u samom tekstu zakona teško je naći neku veću primedbu, posebno imajući u vidu da se i zna kako je zakon napisan i da je on u okviru jedne lepe celine koja se zove Poglavlje 17, o kojoj sad ne bih govorio u detaljima, pošto je i dalje, što bi se reklo, sa ograničenim pristupom.

Takođe, dobra institucija koja se javlja u ovom zakonu je što imate close-out netting instituciju koja je ovde prevedena kao neto izloženost, ali ja bih više preferirao izraz konačnog saldiranja, mada kažem, vrlo često je to pitanje prakse i koji će izraz zaživeti. Dugo vremena smo imali dilemu da li imamo finansijske derivate ili derivative, pošto je neke ovo prvo podsećalo na naftne derivate, ali smo usvojili ovu prvu terminologiju kao zvaničnu terminologiju u Srbiji. Ovaj institut close-out netting-a pomaže jako da velika količina aktive ne bude zarobljena i neproduktivna u jednom dužem vremenskom periodu, nego da se upravo kroz instituciju konačnog saldiranja oslobodi dobar deo nje i naravno upotrebi u svrhe koje su produktivne.

Dakle, jako je bitno uvek da imate zaštitu svih poverilaca u stečajnim procesima, ali kada imate mnogo vezanih poverilaca sa vezanim interesima, potpuno je bezveze da vi ne dođete na neto poziciju i imovinu koja služi za razvoj biznisa i jednostavno oslobodite da bude upotrebljena na produktivan način. Opet kažem, to je jako dobro, to je jedna međunarodna institucija finansijska koja postoji u svetu. Opet kažem, šteta je što smo čekali toliko vremena, ali opet, reći ću još jedanput, bolje ikada nego nikada.

Druga stvar vezana za naknade, isto je to bila načelna primedba, jako je dobro što su naknade svedene na 0,2% i 0,3%, uz jedan prelazni period. Jako je loše, kažem, što smo čekali i implicitno stimulisali keš ekonomiju. Ja nemam ništa protiv keša kao takvog, ali keš najčešće ima neke nusposledice kada jedna zemlja mnogo koristi keša u platnom prometu i obično su te posledice da se olakšava bavljenje nekim biznisima koji baš nisu poželjni ili su nelegalni ili su u sivom sektoru.

Dakle, s te strane, jako je dobro što smo smanjili naknade i što će sada konačno biti moguće da imate mnogo sitnih transakcija sa platnim karticama, a da blagodeti tih sitnih transakcija platnim karticama ne plaćaju trgovci iz svog džepa, što je, pretpostavićemo, prilično loša stvar.

Na neki način to me podseća na to kada imamo neke probleme u nekim drugim oblastima, recimo, eto, godinama je trebalo da u Evropskoj uniji, na primer, se završi sa velikim naknadama za roming i u jednom momentu je završeno. Tako da mi je situacija sa platnim karticama neodoljivo na to podsećala i dobra je, kažem još jedanput, stvar što je sa time završeno.

Takođe je za pohvalu i što imate instituciju razdvajanja naknada (eng. unblending) i to je jedna jako dobra stvar u celom Predlogu zakona. Tako da, s te strane, i jedan i drugi zakon će doneti neto pozitivne efekte i, kažem, moja je žalost što se to nije desilo mnogo ranije, jer bilo bi mnogo bolje da je takva situacija bila.

Vratiću se još jedanput na ovaj zakon o kolateralima, jako je bitno što ćemo stvoriti mogućnost da imamo i bolji menadžment javnog duga i bolje upravljanje i kroz valutnu strukturu i bolje upravljanje rizicima, ali ono što je meni, kao nekome ko voli da više priča o privredi privatno, jako bitno to je da će u suštini biti omogućeno da se bolje upravlja istim tim rizicima i privatnom sektoru. Takođe, za pozdraviti je i to što je način kako je definisano raspolaganje kolateralom mnogo bolje nego što je do sada bio slučaj i to je još jedna stvar koju u ovom momentu zaista vredi pozdraviti u rešenjima koja postoje u ovom zakonu.

Kada je reč o zakonu koji omogućava da se sklapaju ugovori na daljinu, ugovori na daljinu već sada postoje, naravno, u bankarskom sektoru Srbije banke su išle dosta u pravcu e-banking, što je potpuno razumljivo, jer jedan od najnepotrebnijih troškova na svetu za banke su, naravno, da imaju mnogo kancelarija u kojima se posao ne obavlja elektronski nego tradicionalno i banke su zaista imale interes da same budu najveći promoteri i poslovanja i uopšte elektronskog poslovanja u državnoj upravi i u privatnom sektoru.

S te strane taj sektor se razvijao dosta dobro, moram priznati, ali u zakonu su definisana neka rešenja koja omogućavaju da se izbegnu neke zamke koje nastaju kao posledica neujednačenog znanja. Neujednačeno znanje je inače veliki problem kada ulazite u bilo kakav vid odnosa, bilo da je ugovorni, bilo da je rasprava, i najčešće onaj koji nema dovoljnog znanja izvuče deblji kraj. Na primer, kada neko ko nema dovoljno znanja o bankarskom sektoru i pogotovo dovoljno pravne moći ulazi u transakciju na daljinu, veliki je podsticaj banke da proba da iskoristi tu asimetriju znanja.

S ove strane, dobro je što su uvedena neka rešenja, pozdravljam to zapažanje da je uvedena dvofaktorska identifikacija sasvim dovoljna za transakcije do 600 hiljada. Dvofaktorska identifikacija je inače dobar način da se zaštitite i većina banaka to primenjuje. Jako je teško da na dva mesta padnete u isto vreme, a i ako padnete, sami ste krivi, da vam neko uzme i mobilni telefon, i broj telefona i karticu, i još ove ostale podatke. Onda mislim da nije čak ni do banke, nego do onoga ko je neoprezan prema sopstvenoj imovini. Za preko 600 hiljada je uredu da postoji elektronski potpis, iz nekih drugih razloga. Tu je više reč o zaštiti kod pravnih lica.

Kod Zakona o NBS, koliko vidim suština je da je rasformirana jedna Uprava za nadzor, koja je pripojena drugom telu NBS. To je stvar procene NBS, i dobro je što su menjački poslovi vraćeno pod okrilje NBS, jer tu po prirodi prava, i pripadaju, a i po elementarnoj logici.

Kod platnih usluga, koji je peti zakon u ovom setu, meni jedno pitanje ostaje prilično interesantno. Dakle, kaže se da ako je nastao određeni gubitak usled toga što ste izgubili nosioca kojim se obavlja platni promet, da ne postoji veća obaveza banke od 3000. Da li u ovom slučaju, konkretno, ja ću postaviti pitanje koje će biti malo, čak delovati laičko, ali me izuzetno zanima, da li to znači, ako neko npr. izgubi karticu na primer koja je beskontaktna, da li to znači ako ta osoba na vreme ne ne primeti gubitak kartice, to je moram priznati jedna velika neodgovornost, da li to i dalje znači da banka odgovara do 3000, tj. da korisnik te kartice odgovara do 3000? Jer, u tom slučaju su, kako da kažem, stavljeni u malo povlašćeni položaj u odnosu na nekoga ko izgubi keš? I, da li u stvari, na taj način prevaljujemo, a uvek je jako lepo emitovati nova prava, ja to znam, i stvarati društvo u kome ljudi ne žele da prihvate rizik i ličnu odgovornost, i da to uvek dobro zvuči, dakle, da li se to odnosi i na ovakav tip kartica, i ako se odnosi, zbog čega je to tako? Jer, kažem, podsticalo bi u stvari, najčešće prevali se trošak nečijeg gubitka kartice ili zloupotrebe nekog drugog instrumenta platnog prometa, na one koji tome pristupaju sa dužnom pažnjom.

Sve u svemu ovih pet zakona, u načelu su dobri i predstavljaju jedno solidno unapređenje i od toga će imati koristi, zaista, potrošači u Srbiji, i korisnici svih usluga, kako bankarstva, tako i na finansijskom tržištu. Oni nisu, naravno, jedini zakoni koje mi treba da donesemo, mnogi do njih su zacrtani u planu, u Poglavlju 17. i mogu reći da nas tu čeka još dosta posla. Ali, kažem, ovih pet zakona jesu nešto, što, na šta mi bar, u poslaničkoj grupi Slobodnih poslanika, nemamo neke suštinske primedbe. O manjim primedbama ćemo govoriti kada dođe vreme za raspravu u načelu, ako dođe uopšte.

Kada je reč o zakonima o privrednim društvima, jako je dobro istaći što se rade neka poboljšanja koja će nam omogućiti da imamo više uprave u Srbiji, i da u stvari, postanemo jednog lepog dana e-Srbija, zemlja koja je zasnovana na elektronskim tehnologijama, i uopšte, na informacionim tehnologijama, što je u stvari jedno veliko zadovoljstvo, kako za građane, tako i za biznis.

Ono što meni stvara određenu dozu, da kažem nelagode, su institucije koje se pominju, vezano za prinudni otkup nesaglasnih manjinskih akcionara. To je razlog jedne određene doze skepse, kada jer o zakonu u celini. Kada je reč o rešenjima koja se odnose na e –poslovanje, rešenja jesu na mestu. Kada je reč o drugim stvarima koje su posledice, opet kažem, našeg usaglašavanja, kod jednog drugog poglavlja, kada je reč o putovanju Srbije u EU, kada je reč u stvari o Poglavlju 6. Tu isto imamo neke stvari da uradimo, ali suštinski, tu nemamo neke velike zamerke koje su stigle od strane EU. Štaviše, Poglavlje 6. se očekuje da nam bude prilično jednostavno, za razliku, ponavljam opet, od nekih drugih poglavlja.

Tako da, moje pitanje će biti za ministra, da malo detaljnije pojasni instituciju prinudnog otkupa kod nesaglasnih manjinskih akcionara, jer, kao što, kada je reč o ljudskim pravima i u svemu ostalom i demokratiji je ključno, kako se odnosite prema manjini, tako je kod akcionarstva izuzetno ključna stvar kako se odnosite prema manjinskim akcionarima. Tu se u stvari gradi uspešnost jednog društva u oblasti korporatizacije, u opšte oblasti akcionarstva. Akcionarstvo je jedna od oblasti u Srbiji koja kaska. Zato je bitno imati što bolja moguća rešenja da bismo mogli uživati sve benefite akcionarskih društava koja su nastala kao plod nečije inicijative, a ne najčešće kao plod promene vlasničkog statusa preduzeća, koja su nekada bila u javnom, odnosno državnom vlasništvu.

Kada je reč o Zakonu o stečaju, ovaj zakon jeste zaista uslovljen, tu ste potpuno u pravu, i uglavnom izmene se odnose na „close-out netting“, odnosno instituciju konačnog saldiranja, i te izmene će kažem, mnogo doprineti tome da stečajni postupak funkcioniše bolje, efikasnije. Naravno, svaka izmena zakona uključujući i ovih ostalih šest povlači mogućnosti da se nakon početka primene otkrije da može biti nekih posledica koje mogu biti loše, da se svaki zakon može zloupotrebiti kroz podzakonska akta i to je sve moguće, ali sama institucija „close-out netting“ je dobra stvar za efikasnost procesa stečaja.

Konačno imamo i tri zakona koja se tiču zajmova sa Evropskom bankom za obnovu i razvoj. Kada je reč o aranžmanima Republike Srbije sa Evropskom bankom za obnovu i razvoj, dobra stvar tih zakona što zajmodavci u ovom slučaju su jako zainteresovani za to kako će se novac trošiti i jako zainteresovani za efekte tih zakona. Obično pre nego što se mogu povući sredstva vi morate nešto da uradite. To nije samo načelne prirode da se Evropska banka za obnovu i razvoj uveri da će Srbija moći da vrati te pare iz budžeta pošto sada u ovom momentu niko nema te sumnje da Srbija može da servisira dug, nego traže nešto više, traže rezultate da biste mogli vući novac. Same kamatne stope, sama pristupna naknada i same ostale naknade su definisane na način koji u ovom momentu nije možda za Republiku Srbiju i zaduženje tog tipa uz dobar program ima opravdanje.

Međutim, ono što vam ne može ni IBRD, a to sam govorio još pre godinu dana kada je bio drugi ministar, u stvari tada je bio bivši ministar finansija, bio je kada smo raspravljali o tim zakonima, ne može vas IBRD nikada naterati da vi sami maksimalno ne restruktuirate Železnice Srbije i EPS. Oba ta posla za koja će nama kao Republici Srbiji dati određena sredstva koja u slučaju EPS-a i Železnice Srbije iznose 160 miliona evra, vas ne može niko naterati da vi sami sebe ne minirate i da sami ne tražite neke rupe u programu koji ste sami definisali.

To jeste ključni zadatak onih koji upravljaju sa ova dva velika sistema. Sto šezdeset miliona za namene koje su osmišljene u zakonu mogu ta dva sistema podići na jedan nivo koji će biti dosta dobar da se što bih ja voleo i moja poslanička grupa, ta preduzeća jednog dana izvedu na berzu i budu u službi, kako građana Srbije, tako i investitora, tako i razvoja celokupnog finansijskog sektora. Ta dva preduzeća bi mogla dati odličan zamajac, ali danas nisu zrela za tako nešto.

Dakle, cela priča o ovih 160 miliona nije da li ćemo mi imati kontrolu i da li su namene koje su osmišljene u tim zakonima najbolje moguće, nego da li ćemo i za prvog nivoa kontrole imati zaista ispravno merenje učinaka i nećemo pokušavati da budemo pametniji, barem oni koji upravljaju tim sistemima i od samog programa i od želja kako da se ti sistemi postave.

To je jedan ozbiljan zadatak i mislim da ćemo još mnogo puta u načelu raspravljati o tome kako se ta dva sistema postavljaju, jer oni su još uvek daleko od toga da budu postavljeni na način da bi bili istinski razvojni resursi Srbije, ali ono što je šteta, ako izgubimo ikad vreme u tom procesu, izgubićemo neke jako dobre stvari.

Kada je reč o 25 miliona za zdravstvo, da, svakako to je nešto što je potrebno, ali ono što je očajno potrebno našem zdravstvu jeste da prestanemo da ga reformišemo sekirom i da napravimo sada, pošto nam ističe postojeća Strategija zaštite zdravlja u Srbiji, da napravimo novu strategiju koja će ići u susret tim izazovima i gde neće jedini izazov biti kako da seckamo sekirom rashode, nego kako da probamo da napravimo jedan razumniji način upravljanja, kako efikasnošću, tako i upravljanjem, odnosno menadžmentom zdravstvenim sektorom, jer kod nas još uvek robujemo nekim zabludama, pa osciliramo između političkog upravljanja u zdravstvenom sektoru i upravljanjem time da njega vode lekare. U praksi ni jedno, ni drugo rešenje nije najsrećnije i tu treba razmisliti i o tome da u stvari na čelu institucije u zdravstvenom sektoru moraju biti timovi u kojima imate i menadžere, profesionalne i ljude iz zdravstva i da samo tako možemo postići da naše zdravstvo ne bude problem u ovom momentu.

Tu mogu pomenuti i tačku 3b u celom aranžmanu, gde se ističe jedna oblast koja se kod nas jako politizuje i vrlo često koristi na način koji nije dobar, a reč je o raspravi o tome i koliko ima obolelih od kancera i koliko ljudi umire od toga.

Dakle, mnogo je stvari u zdravstvu koje mogu da se reše i mislim da je ovih 25 miliona potpuno u redu, ali stvar je, kažem, kako ćemo to upotrebiti.

Konačno, imamo i zakon vezan za Poštansku štedionicu i druge finansijske institucije. Iskustvo nam je reklo da smo do sad imali zaista probleme s time da nam baš domaće institucije u finansijskom sektoru nisu najbolje funkcionisale, a da smo mnogo bolje rezultate imali sa nekim drugim institucija, gde mi nismo bili vlasnici.

Bilo bi dobro da jednom dođemo do toga da i domaće finansijske institucije mogu, koliko, toliko dobro da funkcionišu. Hvala vam na pažnji.

Dame i gospodo, prva stvar, jedan mali formalni prigovor na način kako je formulisan dnevni red.

Naime, tu piše – izbor kandidata i polaganje zakletve, ali mi u momentu formulisanja dnevnog reda ne znamo da li će kandidat biti izabran, tako da treba da stoji jedno „ako“, posebno imajući u vidu da u poslednje vreme imamo jako mnogo amandmana i da je i opozicija i vladajuća većina naoštrena da kritikuje, pa možda i kandidat kaže – ovo je mnogo opasan posao, možda je bolje da se vratim na mesto gradonačelnika. Nikad se ne zna. Sa velikom verovatnoćom sam siguran da ćemo ga izabrati za ministra.

Imam nekoliko pitanja koja se tiču načina kako kandidat misli da vodi Ministarstvo finansija u nekim oblastima za koje mislim da su izuzetno bitne, kako za privredu, tako i za građane Srbije.

Od 2014. godine do 2018. godine činjenica je da je prethodni ministar uspeo da saseče jedan veliki deficit i jedan veliki skriveni deficit koji je postojao i da stabilizuje javne finansije. To je rezultat koji je nesporan.

Kada je reč o stabilizaciji javnih finansija, to je, kako da kažem, jedan zanatski posao koji zahteva spremnost na neke bolne poteze, zahteva političku podršku, ali suštinski, to je posao tehničke prirode. Ono što je istinski izazov kada vi jednom stabilizujete javne finansije, kako da sistem koji postoji u Srbiji počne da proizvodi ekonomski rast. I tu je uloga ministra finansija dosta velika. On nije onaj koji ključno na to utiče, ali uticaj toga kakva vam je fiskalna politika je izuzetno značajan.

Ono što mi danas imamo, a što nam govore neka objektivna ogledala, ja verujem ogledalima i MMF-a i Evropske banke za obnovu i rekonstrukciju i Svetske banke, kada daju svoja ogledala, da najveći problem Srbije jeste što imamo nisku stopu investicija, a kada raščlanimo stopu investicija koja postoji u Srbiji, kažu, strane investicije su dosta velike u Srbiji, možemo se saglasiti ili ne da li su subvencije najbolji način da ih privlačimo ili ne, ali su domaće investicije niske.

Sad se postavlja pitanje, ja ću upotrebiti metaforu koju uvaženi kandidat sigurno zna, a to je da konja možete dovesti pred reku, ali ne možete ga naterati da pije vodu. U ovom momentu, u toj našoj reci, koja je prilično bistra, plivaju niske kamatne stope, pliva obilje kapitala, kako bankovnog, tako i nekog drugog, ali domaće firme se ne usuđuju da investiraju. Imaju neke razloge. Kada posmatramo koji su razlozi, možemo reći – okej, ako se plaše što nismo reformisali pravosuđe, što je posao koji ne traje 200 godina, kako bi neki rekli, koliko je trebalo Anglosaksoncima da naprave predivni pravni sistem, ali ne traje ni godinu, ni dve. To ne možemo otkloniti u dve, tri godine, na tome treba da radimo, tokom evrointegracija ponajviše, i to će nam biti najveći posao. Ali, šta možemo trenutno uraditi da se povećaju domaće investicije?

Domaća preduzeća su mnogo puta to rekla - smanjite nam namete na najniže plate. Dok je postojao budžetski deficit, moglo se reći - možda nije pravo vreme za to. U ovom momentu, kada smo se pohvalili da u prvom tromesečju, koji nije baš najbolji indikator za prognoziranje rasta na nivou godine, da ćemo imati značajan rast, postavlja se pitanje - kako ćemo rast iskoristiti? Da li će rast biti iskorišćen za to da simultano povećamo plate i penzije, što je potrebno raditi posebno tamo gde su penzije privremeno bile smanjene, treba razmisliti i o obveznicama za vraćanje onoga što je uzeto u prethodnim godinama? Da li ćemo to upotrebiti za još više javnih investicija ili ćemo deo rasta osloboditi za generisanje održivog rasta, osloboditi ga za smanjenje poreza i doprinosa za najniže plate? Time bi dali udar i sivoj ekonomiji, ne tako što bi udarili, nego što bi dali dobar podsticaj ljudima da vam se ne isplati da nekog zaposlite na crno za platu koja je na nivou minimalca ili bliža minimalcu, jer vas košta i da na crno podignete keš sa računa.

Dakle, podsticaj bi nestao. Imali bi jednokratan efekat na rast, na registrovani BDP i dali bi zamajac u godina koje nisu kao ove. Mi živimo u godinama fenomenalne konjuktura i zato je konjuktura pogurala rast Srbije. Ali, relevantne međunarodne organizacije kažu – ako ne uradite neke reforme koje bi podstakle rast investicija domaćih i malih i srednjih preduzeća i onih malo većih, mrka kapa, nećemo moći biti, recimo, kao Poljska koja je u vreme najveće krize 2009. godine u Evropi jedina imala rast, nećemo imati stope od 6% ili 7%. Srbija to može da ima ako reši sve probleme i ako napravi razuman pravni sistem, a iznad svega, ako smanji neke poreze. To je jedno bitno pitanje.

Drugo pitanje koje se naslanja na ovo prvo. Urađene su neke stvari koje su jako bitne kod menadžmenta javnog duga. Prva stvar koja je jako bitna u celoj toj priči jeste da su prekomponovani neki zajmovi koji su uzimani po nerealno ili u tom momentu po mogućim kamatnim stopama koje ne mogu naći opravdanje u brzini rasta BDP-a u Srbiji.

Ono što je jako bitno za budućnost rasta u Srbiji je da se promeni ročnost duga, pa da nam dug, koji u ovom momentu, recimo, iznosi koliko iznosi i opada, da teret otplate bude manji ako bi ga rasporedili na 20, a ne 10 godina u proseku ili 12. Ako bismo radili dobar menadžment ročnosti duga Republike Srbije, nama bi ostalo dovoljno mesta da radimo razvojne stvari u budžetu, odnosno da zbog smanjenja tereta otplate koje bi imali na javni dug na godišnjem nivou, to možemo upotrebiti da smanjimo poreze i da podstaknemo investicije i da se taj plan napravi tako da dugoročno privreda ima obećanje da će svake godine biti sve bolje i bolje kada rade. To je u stvari najbolji potez koji država može da uradi, da pokaže privredi da brine o njoj.

Tu se javlja jedno veliko pitanje, gde opet imamo dobar deo odgovora u nadležnosti Ministarstva finansija, a to jeste šta pokreće rast i kako mi da privučemo poreskom politikom one grane koje proizvode veliku dodatu vrednost. Mi smo sada uradili šta smo mogli da, kako da kažem, smanjimo nezaposlenost kroz poslove koji ne daju veliku dodatu vrednost za Srbiju. Doduše, i mala je bolja nego nikakva. Ali je pitanje – kako da podstaknemo otvaranje radnih mesta sa velikom dodatnom vrednošću, jer to podstiče produktivnost, to podstiče investicije, brz rast BDP-a i ostanak ljudi u Srbiji, velika dodata vrednost.

To kada posmatramo na nivou Srbije, bilo bolno očigledno, recimo, Beograd koji je centar industrija, sa velikom dodatom vrednošću, primetićete koliko odskače od regiona, gde smo se svi fokusirali na grane koje nemaju veliku dodatu vrednost.

Ono što je moje pitanje je – kako ćete iskoristiti ovo jako dobro vreme i kad je u pitanju javni dug i kad je u pitanju mogućnost da se smanji porez? Jer, poznata je stvar da se zemlje mnogo bolje razvijaju, privreda, kada su porezi niži i, naravno, kad je pravni sistem perfektan. Mi ovo drugo ne možemo brzo rešiti.

Takođe, moje pitanje za kandidata je – da li ste vi za to da se uvedu fiskalna pravila u Srbiji vrlo jasna? Mi u ovom momentu imamo u Zakonu o budžetskom sistemu jasno definisano kolika je maksimalna visina duga konsolidovane države Srbije. To se ne poštuje i ne menja se u zakonu. Da li ste za to da imamo jasna pravila koliki može biti maksimalni dug, javni dug Republike Srbije? Kakva je politika kada se radi o deficitu i suficitu, odnosno kako postižemo da imamo dugoročno uravnotežen budžet i kada možemo ići u deficit? Da li se to radi u vreme kada imamo krizu, pa delujemo kontraciklično ili se nekada, kada imate veliku stopu rasta BDP-a, koju očekuju svi relevantni međunarodni faktori, da li se tada može otići u deficit i taj rast unapred prigrabiti? Dakle, ne čekate da li će biti 4% ili 5%, nego kažete – mi smanjujemo poreze i doprinose jer znamo da će se to desiti. To je način. Naravno, moje je mišljenje, ne morate ga podeliti, u ekonomiji ima mnogo različitih mišljenja, kako možemo iz faze kada je fiskus sređen, doći u fazu kada naša privreda raste.

Dakle, jedan veliki posao je rešen, ali ja tvrdim da je jednostavniji. Sleduje nam veliki posao koji je strukturne prirode i koji nije jednostavan, ali koji proizvodi mnogo više zadovoljstva ako se dobro uradi.

Četvrto pitanje koje mi je isto jako bitno. Postoji jedna stvar koja je upravo bila posledica tog, kako bih rekao, nesrećnog načina, kako smo mi imali neke javne finansije koje su godinama imale manjak i onda ste imali stalno prebacivanja sa jednog na drugi nivo vlasti, nekom uzmete više da biste na drugom mestu zakrpili i to je prilično logična stvar kada imate problem. Kada to radite, obično naraste nešto što ne želite, a to se zove parafiskali. Dakle, kad nekome uzmete nešto iz javnog sektora, on kaže – ček, sad ću ja da vidim kako mogu da se snađem.

Dakle, pitanje za kandidata za ministra je – da li imate plan kako da se nastavi jedan posao koji je dobro započet dva puta u zadnjih šest godina i da probamo parafiskale da svedemo na najmanju moguću meru? Jer, državi Srbiji je prilično svejedno iz koliko izvora zahvata, nego je bitno da izvori budu izdašni i jednostavni. Privredi je kritično bitno, ako vodite malo i srednje preduzeće, jako je bitna stvar da ne morate da razmišljate o tome kako ćete platiti 10, 12, 15 nameta ako možete to jednostavno da uradite sa dva ili tri.

Parafiskali jesu problem i daju se rešiti. S te strane ja mogu poslati i pohvale za rad CES-a na beogradskom nivou, gde se s tim problemom uhvatilo u koštac. Ali ovaj put, Srbija je jako velika i problemi su jako duboki, a parafiskali su nešto što zaista smeta privredi, što nije izdašno za budžete, a što za privredu stvara opterećenja i administrativnih operacija i između ostalog nepredvidljivosti. Jer, nekome ko vodi relativno mali biznis je problem nekada da isprati šta sve treba da plati, a nekada su u pitanju nameti koji su čak se može reći simbolični, ali iziskuju vreme i naravno prete sankcijom ako se to ne uradi u pravom roku.

Moje peto pitanje, koje isto smatram da je jako bitno. Izuzetno je bitno izbeći svake zloupotrebe kod PDV-a. PDV je najizdašniji izvor prihoda u državnom budžetu i to nije sporno. I PDV je najbolji način da napunite budžet. Naravno, bitne su i akcize, da se ne lažemo, sve zemlje značajno pune budžete i od akciza, ali PDV je na prvom mestu.

Dobra, jako dobra stvar je što se vodi računa o tome i ko može dobiti oslobođenje, i da neko ne dobije oslobođenje, ko to ne može po zakonu, zato što je, hajde da kažem, bio kreativan u tumačenju zakona.

Međutim, mnogo ljudi u privredi se žali da im kasni povraćaj PDV-a. Dobra je stvar što trenutno krediti za likvidnost nisu skupi, ali moje pitanje je šta ćete uraditi da se taj proces ubrza? Ja znam da se I-gavrment ne uvodi brzo u Srbiji i da je to jedan veliki posao i dobar posao. Više sam puta rekao da sam bio tužan kad sam video neke ludističke napore koji su se dešavali u Srbiji protiv novih tehnologija. Pitanje koje se ovde postavlja je šta ćete uraditi da se povraćaj PDV-a ubrza jer, jako je bitno za neka preduzeća da ne upadnu u nelikvidnost iako imaju dobre poslovne poduhvate?

Jedno potpuno pobočno pitanje, ali mislim da je bitno sa jednog socijalnog aspekta. Da li ćete ukinuti PDV na donaciji lekova? Ja znam da smo morali da štedimo, ali mi od 2012. nismo uveli ni jednu inovativnu terapiju u Srbiji, a svet je išao napred. Dakle, moje pitanje je - da li ćete ukinuti PDV na donacije lekovima? No, podstaklo bi mnoge farmaceutske kompanije da doniraju ne generičke, nego čak i lekove novije generacije.

Konačno, još jedna stvar koja je zabolela mnoge ljude u Srbiji koji se bave malim biznisom, da li ćemo dočekati taj dan, a ja verujem da vi razumete mali biznis, poštovani kandidatu, da ljudi koji su u paušalnom sistemu oporezivanja znaju koliki će im biti paušal na početku godine, a ne na početku godinu i po nakon toga, jer, znate, za nekoga je i razlika od sto hiljada dinara na godišnjem nivou kuća.

Zadatak politike i zadatak Vlade i zadatak ministra finansija nije prevashodno da se brine o onima koji će opstati u svakom sistemu. Veliki opstaju. Zadatak privrede, zadatak svake politike, ja duboko verujem u to, je da se brine o onima koji su na margini da li će biti u biznisu ili neće biti u biznisu, da brine o onima koji su na margini da li će ostati, biti zaposleni ili nezaposleni. Cela ekonomija je nauka o marginalnim veličinama i zadatak jeste da što više onih ljudi, koji možda su sami svoje gazde i nemaju zaposlenih, pružimo im šansu da ostanu u biznisu, jer bolje je imati nekoga u biznisu ko čak i zarađuje ne mnogo više od ljudi koji rade za platu, ali da ne bude na teretu budžetu ili da ne bude na teretu na neki drugi način.

To je jedna bitna stvar. Da li ćete rešiti problem sa paušalima?

Od mene ovih pet pitanja. Nadam se i očekujem, u stvari, sigurno da ću dobiti kvalitetne odgovore, a svima vama hvala na pažnji.

Naša poslanička grupa će imati još jednu kraću seriju pitanja u ovom javljanju.

Uvaženi potpredsedniče, dame i gospodo, moje pitanje je usmereno predsednici Vlade Republike Srbije.

Naime, kao i svi dobronamerni ljudi u Srbiji, a mi spadamo u takve ljude, barem u poslaničkoj grupi SP, iako smo ustanovili kada smo čitali jedan obiman ekspoze da se ne slažemo u mnogim stvarima u oblasti ekonomske politike, tačka pet nam je privukla pažnju i rekli smo – ovo zaista nisu loše ideje.

Glava pet se bavi digitalizacijom. Mi smo to i detaljnije pročitali i u četvrtom delu glave pet imamo jednu oblast koja se zove „Digitalno poslovanje“. Tu se na nedvosmislen način, kao prioriteti naše države, tokom barem ove postojeće Vlade, navode najrazličitije oblasti digitalnog poslovanja, analizira se njihov potencijal u privatnom sektoru, inovativni potencijal, potencijal porasta produktivnosti, kako to utiče na poslovno okruženje.

U toj oblasti ja, kao i uostalom moje kolege, nismo mogli da se ne saglasimo da su to jako dobra razmišljanja i ako bi im se dodalo još malo mesa, da bi to stvarno bilo dobro.

Šta je tu problem? Nedavno smo imali jedan, tako da kažem, štrajk jedne određene profesije u Beogradu i jedna od ministarski u Vladi, konkretno ministarka koja je zadužena za građevinarstvo, saobraćaj, infrastrukturu, rekla je izjavu – ako oni koji štrajkuju ne žele inovativnu firmu kao konkurenta na tržištu, njih biti neće i nema razloga da se brinete. Meni je to malo kontradiktorno i nikako mi ne ide da povežem sa ekspozeom koji ima jedan dobar deo, taj peti deo.

Na koji način se mi onda odnosimo prema inovatorima, i to inovatorima u Republici Srbiji? Srpskim firmama koje su inovirale inovaciju, prodale u zemljama regiona, kakvu im poruku šaljemo?

Svi znamo da su inovacije preduslov rasta produktivnosti, otvaranja novih radnih mesta, investicija. Imajući u vidu izveštaj Evropske banke za obnovu i razvoj, koji kaže da Srbija nije ni blizu potrebnog nivoa investicija da bi mogli imati stope rasta od četiri do pet procenata u kontinuitetu i da su najveći problem, ne nedostatak stranih investicija nego domaćih. Kakvu mi poruku šaljemo time što kažemo domaća inovativna firma ne mora da postoji zato što je nešto inovirala, ali se tradicionalnim granama to ne dopada?

Takođe, kada imamo sukob modernog i tradicionalnog u privredi, da li ćemo takve sukobe rešavati tako na primer što bi smo ukinuli elektronsku poštu? Pre deset godina da su ljudi iz Pošte štrajkovali, hvala Bogu pa nisu, znali su šta je napredak, ili ćemo pokušati da damo stimulans da se tradicionalne industrije modernizuju. Hvala vam na pažnji.

Poštovani potpredsedniče, dame i gospodo, ovde imamo set zakona koji su, barem kada je reč o saobraćaju, prilično logično povezani, pa to je, kako da kažem, jedan napredak u odnosu na neka ranija povezivanja, ali da se ne vraćamo na to nego da probamo barem ovih 20-ak minuta koliko imamo da kažemo maksimalno moguće.

Zakon broj 1. koji je izazvao jednu priličnu pažnju javnosti i koji je izazvao i pažnju struke na koju se odnosi, ima određene, kako bi da kažem nelogičnosti, barem kada mi posmatramo sa stanovništva politika koju mi zastupamo u poslaničkoj grupi slobodni poslanici.

Prvo pitanje koje se postavlja je formalne prirode i bilo bi dobro da se to ne dešava u budućnosti, a to je da se hitnost jednog zakona objašnjava time što zakon treba hitno doneti. Znate, to nije objašnjenje i nije se desilo ništa hitno, recimo da su ljudi zaposleni u službama bezbednosti u nekom skorašnjem roku ostali bez stanova u kojima žive i da sada moramo hitno to da rešavamo.

Dakle, načelna primedba je da ne moramo koristiti hitnost kad joj za to jednostavno i nije mesto, a problemi treba da se rešavaju i to uopšte nije sporno.

Zaštita slobode je valjda najbitnija funkcija jedne države i oko toga ćemo se saglasiti nezavisno oko toga kojoj političkoj grupaciji pripadamo, ja sam u to potpuno siguran da nema ništa bitnije od toga da se zaštiti sloboda i nezavisno od toga da li volite državu koja je velika, koja hoće da radi sve i svašta ili kao recimo, moja poslanička grupa, koja voli malu i efikasnu državu, koja neke stvari jako dobro radi, a neke, odnosno većinu stvari prepušta građanima i firmama da rade. Svi ćemo se saglasiti da je bezbednost gotovo isključivi posao države, da ne postoji odbrana koja se može organizovati mimo države ili saveza država, da ne postoji policija koja se može organizovati na drugačiji način, tj. može, ali bilo bi neefikasno i skupo.

Pitanje koje se ovde postavlja je, mi imamo neke ljude koji brinu o našoj slobodi, o sigurnosti naših života, imovine, zaštiti od terorizma i uopšte o tome da naši životi budu kvalitetni. Osnovno je pitanje šta te ljude motiviše da to rade na najbolji način i koje im instrumente zakonski okvir pruža da bi oni te poslove obavljali na najbolji način. Izgradnja stanova kao takva je, kako bi rekao, jedan motivacioni paket.

Ako govorimo o stanovima od 500 evra po kvadratu na lokacijama koje se nalaze na periferijama gradova, tih šest lokacija, hajde kada sve saberemo, recimo da tu ima 300 evra poklona po kvadratu. Ili ako imamo neki rok od 20 godina na koji bi se ti stanovi otplaćivali, tu je reč o stimulaciji od nekih 90-ak evra na platu osnovnu koja ide.

I moje pitanje uvek glasi, da li je bolje da ta stimulacija ide na neki drugi način, recimo putem toga da ljudi imaju veće plate koji žele da reše stambeno pitanje. Da li neke druge stvari motivišu ljude koji rade u sistemu odbrane? Na primer, evo, ja bih se vratio na policiju. Da li će policija bolje raditi svoj posao, na primer ako bude imala veći budžet za terenski rad? Da li će njihovo zadovoljstvo radom biti veće ako sudstvo ne bude obaralo vrlo korektne policijske istrage, jer nismo reformisali sudstvo, ili nismo doneli zakone koji omogućavaju da vrlo česte jako kvalitetne policijske istrage padnu u sudu? Da li su to stvari koje bi naše zaposlene u snagama bezbednosti više motivisale?

Da li je cilj naših zakona da možda motivišemo i ljude koji imaju rešeno stambeno pitanje, a recimo u Beogradu imamo problem terenskog rada, jer Beograđani neće da idu u policiju da rade terenske poslove, mala im je plata i onda dolaze ljudi iz nekih siromašnijih regiona Srbije, nažalost postoje velike razlike između centra i periferije, ali oni ne znaju dobro da rade Beograd, jednostavno nemaju te veze, konekcije da bi mogli raditi dobro radnje koje su u opisu policijskog posla i mnogo drugog toga imamo u pitanju.

Otvara se još jedno pitanje koje nije dobro da se otvara. Mi smo recimo, pre nekih sedam-osam godina, imali stanove za naučnike i profesore i onda su na njih neki drugi bili kivni što to dobijaju. Pitanje, da li se smanjio odliv ljudi u tim delatnostima nakon što su donešeni ti zakoni? Da li nam je nauka zbog toga procvetala ili je manje-više to ostalo nezapaženo?

Dakle, to su pitanja, jednostavno, da li je ovo zaista bio najbolji način kako da investiramo u našu slobodu i bezbednost ili je bilo nekih drugih načina? Neću apropo da tvrdim da je ovo loš način, ali mi je prilično sumnjivo, donekle nedorečeno, da li je to možda moglo da se uradi na drugi način, recimo da oni zaposleni koji, kako bi rekao, nemaju stan u svom vlasništvu, rešavanje stambenog pitanja, neki period iz ranih perioda, jer stambeno pitanje rešavaju ljudi u privatnom sektoru i ljudi koji su u poljoprivredi možda i na drugim mestima, i oni ne mogu da ga reše na ovaj način. Ali, nebitno.

Da li je to moglo da se uradi drugačije, da recimo pripadnici policije, vojske, službi državne bezbednosti, svih ostalih koji bdiju nad našom slobodom, imovinskim pravima i životom, mogu to da reše kao i svi drugi preko komercijalnih banaka, naravno uz puno uvažavanje da zbog prirode, recimo, njihovog staža i toga što je njihov staž kraći u godinama, mogu da dobiju određene pogodnosti jer većina njih ne može da vuče kredit na 25 godina? To je isto nešto o čemu treba voditi računa.

Da li bi se time tržište manje deformisalo ako bi oni imali izbor da kupe bilo koji stan i pravila igre po kojem oni mogu dobiti određeni dodatak na platu? Da li je to bolji način alokacije resursa ovom društvu ili je možda bolje da se grade tipski stanovi na određenim lokacijama, koji možda, neke četvrti su lepe za život, ali recimo ne vole svi da žive na istom mestu. Neki preferiraju možda da žive bliže centru u manjem stanu, neki preferiraju možda da žive na nekom delu grada koji vole.

To su neka pitanja koja su načelne prirode. Ja sa svoje strane ne mogu na osnovu zakona da kažem ni da je dobro, ni da je loše, ali mogu da kažem da otvara jedan veliki znak pitanja oko toga šta smo mi tačno sa time želeli da postignemo. To je jedno veliko pitanje.

Mislim da ta nadmetanja, tipa, da li nam je bitnije zdravstvo, da li nam je bitnija odbrana slobode, da li nam je bitniji zaposleni koji radi u ministarstvu isto odgovorne poslove, ili nam je bitniji neko u privatnom sektoru, nisu dobra pitanja u jednom društvu, jer stvaraju jednu vrstu konflikta. Najbolje je ako možemo postići da imamo ista pravila za sve, a najbolja rešenja su uvek bila ona rešenja koja nam daje tržište. Jedna od dobrih stvari je što u ovoj zemlji polako puštamo tržište da daje odgovore na što više pitanja, ali nismo još uvek dovoljno daleko u tome odmakli u mnogim oblastima. Dakle, pitanja su, što bi se reklo, načelne prirode.

Postoje neke stvari koje bih ja iskreno pozdravio. Jedna od stvari je što sa nekim izmenama zakona idemo u susret onim kritikama koje smo dobili, pa su kod nas malo, kako da kažem, loše protumačene i od GREK-a i od usvajanja preporuka FATF-i i slično, i dobro je što se one sada usvajaju.

Za našu zemlju, koja je zemlja koja je u osetljivoj poziciji, jer sticajem naše prošlosti, grešaka u daljoj, bližoj prošlosti, pravimo mi greške i u sadašnjosti, niko nije svet, je li, došli smo u poziciju da svi koji su nama bitni politički i ekonomski, vole da drže jednu veliku lupu iznad Srbije. I što drugde ne bi bio veliki problem, kod nas se uzme lupa, pa se gleda, a i mi volimo međusobno da gledamo lupe i da se optužujemo, je li, što isto nije dobro. Dobro je da smo te preporuke usvojili i dobro je da otklonimo svaku sumnju da neko u Srbiji želi da pere pare, da želi da pruža utočište za ljude koji se bave terorizmom, jer te sumnje nisu osnovane to svi znamo koji živimo u Srbiji. Ali, neusvajanje zakona navodi ljude da sumnjaju, pogotovo one ne dobronamerne. Bilo bi dobro da budemo brži u usvajanju tih preporuka i da nikada ne kasnimo, jer to je bitno za imidž naše zemlje, to je bitno i za biznis, bitno je za slobode, bitno je za naš ugled u svetu. Ubuduće bi bilo jako dobro da to radimo na vreme.

Dobra je stvar što smo otklonili jedan veliki nedostatak koji se možda čak nije ni mogao predvideti u vreme kada je donošen zakon koji se ticao organizovanja stanica za javni prevoz.

U praksi se videlo da bi u stvari taj zakon doveo do jedne potpune nelogičnosti i raspada i te stvari treba otklanjati, to je isto u redu potpuno.

Kada je reč o Predlogu zakona o postupku upisa u katastar nepokretnosti i voda, ako bi se usvojili amandmani koji su podneti na taj zakon, amandmani su vrlo kvalitetni i, interesantno je, doneseni su tako što su se sastali predstavnici različitih ideologija i usaglasili se oko toga i različitih poslaničkih grupa i pozicije i opozicije, taj zakon bi mogao biti zaista kvalitetan, ako se usvoje amandmani, naravno.

Jako mi je drago čuti da se govori o usklađivanju sa evropskim direktivama, ali moramo istaći da tu još ima posla i Poglavlje 14 i Poglavlje 21 nas čekaju da se otvore. Skrining je dao neke ocene, dao je i ono što treba da se radi. Posao je jako dugačak. Ako se taj posao bude radio brže i kvalitetnije, otvoriće se prilika da se reše neke od bolesti koje mi imamo u saobraćajnom sistemu, tako što će nam se otvoriti jedno veliko tržište. Tu treba biti jako brz sa usklađivanjem i to nije ništa strašno ako se zakoni često usklađuju. To je nešto što je dobro i treba ići brže. U skladu sa tim i neke prakse koje su neprimerene Poglavljima 14 i 21 ne treba negovati u Srbiji, na primer u oblasti vazdušnog saobraćaja. Neke od tih praksi neće biti moguće. Tako da, uvek se javlja pitanje, na jednoj strani idemo brzo, na jednoj strani idemo preterano sporo.

Konačno, još oko dva zakona imam nekih dodataka koje smatram da su bitni. Kod Zakona o interoperabilnosti železničkog saobraćaja, ne bih da budem ciničan, ali ja ću biti jako srećan ako u skorije vreme vidim da uživamo plodove tog zakona u Srbiji, odnosno da zaista mogu videti kako izgleda interoperabilnost u Srbiji u odnosu na brzine koje su definisane u saobraćaju. Moja sreća biće izuzetno velika ako budemo imali tu dilemu da li ćemo imati dobru interoperabilnost između onih vozova koji idu najvećim brzinama predviđenim u ovom zakonu i onih vozova koji idu manjim brzinama. Nadam se da to jedino neće biti interoperabilnost između vozova koji nam iz susednih zemalja dolaze izuzetno brzo i onda interobilno prelaze na naše pruge da idu mnogo nižim brzinama, i to je naravno nešto, ali bi bilo jako dobro da ne pričamo godinama o tome kako ćemo imati izuzetno brze pruge u Srbiji, nego da polako idemo u tom pravcu. Obično ova ima mnogo više optimizma nego što ima stvarne realizacije.

Konačno, iako sam već načelno pomenuo zakon koji je ovde pod rednim brojem 10. i tiče se Zakona o centralnoj evidenciji stvarnih vlasnika, to je jedan jako bitan zakon. Jako bitan, jer povremeno se zaista zaklanjala, i ne samo kod nas, u celom svetu se vrlo često zaklanjaju stvarni vlasnici, ali mislim da ćemo i dalje imati određenih nedoumica koje ni druge zemlje nisu baš najlakše rešile. Šta da radimo sa pravnim licem koje je vlasnik domaćeg pravnog lica, a to pravno lice koje je domaći vlasnik je iz poreskog raja gde se ne objavljuju podaci ko su fizička lica, jer se ti podaci sakrivaju? Šta da radimo u tom slučaju?

Zakon poznaje institut osobe koja je ovlašćena da upravlja, ali i dalje nam ostaje sumnja u to ko su zaista vlasnici tih firmi. To je jedno pitanje koje je dosta staro i koje predstavlja problem i mnogim drugim zemljama, ali se postavlja pitanje, barem sa moje strane, da li možemo imati tretman za takva pravna lica koja bi imala identičan tretman ne kao strane kompanije, nego kao domaće kompanije i koja još rešenja možemo postići da u Srbiji se ničije vlasništvo nad pravnim licima ne bi moglo sakriti.

Toliko u prvom javljanju od strane poslaničke grupe „Slobodni poslanici“, biće verovatno još jedno javljanje pred kraj rasprave koje će se ticati ovih ostalih zakona. Svim kolegama i koleginicama hvala na pažnji i želim vam puno sreće u daljem radu danas.