Zahvaljujem.

Kolega Arsiću, ja zaista nikad nisam bila u vlasti, niti sam bilo koga ojadila, niti sam bilo koga oštetila, niti sam bilo šta od vašeg izlaganja ovde osporila. Ja mislim da vi mene uopšte niste slušali pažljivo, iako ste me replicirali.

Ovo ne mora da bude poslednja prilika da se o tome priča. Vi možete lepo da stavite na dnevni red penzije i bilo koji Zakon o penzijama, pa da zaista pričamo o tome, da to ne bude na uštrb ne razgovaranja i ne polemisanja o najvažnijem zakonu godine, a to je Zakon o budžetu.

Mene se zaista veoma tiče Zakon o budžetu i podnela sam amandman i imam razne amandmane za koje mislim da su jako važni, između ostalog da taj budžet bude transparentan na više načina. Nažalost, nemam dovoljno vremena da pričam o tome, ali neću očigledno ni imati priliku za tu, ali vi opšte niste u pravu kada kažete da je ovo poslednja prilika da se o tome priča, to zavisi isključivo od vas. Naime, mi stalno pokušavamo da stavimo takva pitanja na dnevni red i takve zakone na dnevni red, ali vi ste oni koji to ne prihvataju.

Dakle, ja ništa ne prihvatam od ovoga što ste vi rekli, niti da sam ja nekome ukinula penzije, niti da sam ikad bila na vlasti, niti da sam urušavala bilo šta u državi. Stvarno ne znam, kad ste primetili da sam bila u vlasti, prvi put sam sad u opoziciji, a kamoli u vlasti. Dakle, ja vas molim da nam omogućite raspravu o tome, sami ste rekli da je to jako važno.

Zahvaljujem.

Moje prvo pitanje upućujem predsednici Narodne skupštine, ali, isto tako i svim ministrima u Vladi, pa i premijerki, jer se i njih tiče i te kako ovaj naš rad i oni učestvuju aktivno u ovom našem radu ovde.

Naime, to je pitanje koje su već neke moje kolege postavljale u nekoliko navrata, ali ja smatram da ovo sada postaje goruće pitanje koje, zaista, umnogome negativno utiče na naš rad ovde. Neću baš da kažem da ga onemogućava, ali mislim da smo već otprilike došli u tu fazu da on dolazi u opasnost da postane besmislen – kada će se doneti i usvojiti plan rada Narodne skupštine?

Ovo pitanje ne postavljam samo zbog toga što dobro znam da je nemoguće obavljati iole ozbiljan posao, a ja se nadam, drage kolege, da se svi slažemo da je ovaj naš posao krajnje ozbiljan, bilo kakav posao je nemoguće obaviti bez dobrog plana, a ovde nije reč o tome da se održava jedna, dve ili tri sednice ili zasedanja bez nekog plana, već je reč o tome da se to konstantno radi već čitavih godinu i po dana. Po načinu zakazivanja sednice i po načinu održavanja ovih sednica, prosto sleduje kao da smo mi u nekom vanrednom stanju, jer kako drugačije objasniti to da se neprestano dešava da se sednice zakazuju u jako kratkom roku, da, recimo, nema dovoljno vremena da se predaju dopune dnevnog reda, da često nema vremena da se na odgovarajući način urade i predaju amandmani na zakone? I samo radno vreme Skupštine, koje je predviđeno da traje do 18 časova, bukvalno se svaki put, ja ne znam da li su postojala dva ili tri slučaja za ovih godinu i po dana da se nije produžilo.

Ovo ne pitam zbog toga što bilo kome od nas smeta da radimo duže, naprotiv, već zbog toga što se prosto ne zna do kada će se raditi, jer se svakoga dana najavi da će se raditi posle 18 časova, a radno vreme se završi onako kako u tom momentu verovatno nekome odgovara. Ovo pitanje je postalo izuzetno važno u ovom trenutku kada smo dobili budžet i kada je na dnevni red stavljen ne samo budžet Republike Srbije, čiji materijal ima preko 700 stranica, već je u istu tačku dnevnog reda ubačeno još 30 drugih zakona.

Pošto sam više puta rekla da sam dugo radila kao profesor, mene ovo jako podseća na neku situaciju u kojoj bi profesor zadao đacima da, recimo, prošle nedelje smo mi dobili ovaj budžet, dakle, do ponedeljka, deco, pročitajte „Rat i mir“, a uz to možete, ne možete nego morate pročitati još i „Hamleta“, „Don Kihota“, „Fausta“, itd.

Ja vas pitam – da li biste vi rekli da je to dobar profesor i da je to dobar način rada? Da li može ovako da se radi, a pri tom ne pričamo ni o knjigama ni o književnim delima, već pričamo o budžetu Srbije koji se nas, drage kolege, sve i te kako tiče, a ja mislim da se još više tiče građana Srbije i da se još više tiče njih. Nisam siguran da je ovo način kako treba da se radi.

Kada je već reč o stanju u Narodnoj skupštini i o raznim incidentima i problemima na koje se pre svega žali vladajuća većina, ja bih želela takođe da postavim još jedno pitanje o kojem je bilo reči ovde u više navrata, ali nikada nismo dobili odgovor na to – kada će početi sa radom radna grupa za donošenje kodeksa ponašanja narodnih poslanika?

Rad ove radne grupe je predviđen još mnogo ranije. Ona je konstituisana, koliko je meni poznato, ali nikako da počne sa radom, pa ukoliko smatrate da ovaj naš rad ovde nije dobar i da ima problema, ja mislim da bi bilo krajnje vreme da se učini nešto da se pokuša da se to stanje popravi.

Kada je reč o zakonima koji dolaze ovde u proceduru, skrenula bih pažnju da je Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka od ličnosti, Rodoljub Šabić upozorio da Vlada Srbije neke predloge zakona, koji podrazumevaju obradu ličnih podataka, utvrđuje i dostavlja parlamentu a da ne traži mišljenje Poverenika. Ja sam već par puta rekla da mi je jako žao što neke kolege ne interesuju ovakve stvari, trebalo bi da ih interesuju. Dakle, da ne traži mišljenje Poverenika, iako je na to obavezuje i Poslovnik i zakon. Reč je o zakonima koji sadrže rešenje koja se obradom podataka o ličnosti bave na način koji je u suprotnosti sa Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti i Ustavom Srbije.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Evo, ja sam još u maju mesecu podnela predlog za promenu Zakona o kulturnim dobrima. Prosto, moram ovo da pomenem svaki put da mislim da je možda ovaj predlog zakona jedino kada uopšte govorimo o kulturi u ovoj Skupštini. Ja sve čekam da primetim da se to promenilo, ali nažalost, već mesecima, da ne kažem godinu i po dana, zaista se ne sećam nijedne tačke dnevnog reda koja je bila posvećena kulturi u užem smislu, a pogotovo kulturnim dobrima, za koja svi znamo u kakvom su stanju u Srbiji.

U kakvom su stanju ova kulturna dobra govori i to što se ovaj zakon, donesen još 1994. godine, gotovo uopšte nije promenio do danas. Tako da, vi imate, recimo, slučajeve kada se za oštećenje ili nesavesno postupanje sa kulturnim dobrima može dobiti kazna od, recimo, 700 ili 800 dinara. Ja vas zaista molim da se zapitate, a da ne govorim o tome da se ni ovaj zakon, ovakav kakav je, uopšte ne primenjuje i da ja ne znam da je ikada primenjen i da je ikada iko odgovarao zbog toga što je naneo neku štetu kulturnim dobrima, ja vas molim da se zapitate da li mislite da ovakva kazna može da odvrati, ne samo da odvrati bilo koga od nesavesnog postupanja i oštećenja kulturnih dobara, nego da li uopšte može da navede bilo koga da razmisli kako će postupati sa kulturnim dobrima Srbije?

Ja vas molim da razumete da ovo niukoliko nije nikakav politički zahtev. Ja sam sigurna da i među vama ima, ako ne svi, verujem da ima mnogo ljudi kojima je stalo da se kulturna dobra Srbije očuvaju, jer sigurno znamo da svaka zemlja, svaka civilizovana zemlja na svetu se prepoznaje upravo po tome. Kultura je identitet, čini identitet jednog naroda.

Ono što ja sada tražim jeste samo da se ovo stavi na dnevni red, da raspravljamo o tome ima li smisla izmeniti Zakon o kulturnim dobrima. Ono što me zaista poražava jeste činjenica da ne samo što nikada nismo govorili o kulturi, nego sam potpuno sigurna da nikome ova rasprava ne bi mogla da škodi, a mogla bi da zaštiti i da spreči propadanje mnogih kulturnih dobara u Srbiji o kojima definitivno niko ovde ne vodi računa, čak ni oni koji bi to morali da čine.

Podsetimo se još jednom da je to nešto što se ne može nadoknaditi. Sve se može nadoknaditi, može se razviti i privreda, može se nadoknaditi sve što propadne, ali su ovo stvari koje se nikada ne mogu nadoknaditi.

Zahvaljujem.

Nedavno smo u ovoj Skupštini raspravljali o zakonima u vezi sa obrazovanjem i tom prilikom smo podneli amandman koji smo predložili da srednja škola u Srbiji postane obavezna.

Verujem da se dobro sećate ove rasprave, jer je ona bila veoma nedavno. Tom prilikom kada smo pomenuli ovakav predlog, verovatno se sećate da ne samo što je čitava opozicija, koliko ja mogu da se setim, podržala ovakav predlog, već su i mnogi poslanici iz pozicije, između ostalog i sam ministar, između ostalog i predsedavajuća Skupštine i mnogi drugi rekli da je ovaj predlog dobar. Ne samo to, nego se uveliko govorilo, govori se i dalje o tome da bi ovako nešto moglo da bude uvedeno u svakom slučaju u Srbiji. To svakako treba učiniti, jer mnoge razvijene zemlje to imaju, mnoge zemlje u okruženju to imaju. To bi Srbija bila dužna da učini po preporukama.

Smatram da apsolutno ne postoji niko u ovoj zemlji kome bi to moglo da škodi. Šta više, ovo ne bi proizvelo čak ni neke velike troškove, jer se zna da negde oko 90% učenika u svakom slučaju posle osnovne škole upisuje srednju školu. Da ne govorim koliki je to značaj, napredak za obrazovanje, za kulturu, za jedan opšti napredak države da srednja škola postane obavezna.

Ono što moram da ponovim, što sam rekla i malopre, ono što me razočarava jeste to što nikako ne želite da shvatite, drage kolege, a ja verujem da ima među vama onih koji smatraju da je ovo dobar predlog, da ga treba usvojiti, jeste to što nikako ne želite da prihvatite čak ni da stavimo na dnevni red jedan ovakav predlog koji mislim da niko ne može da kaže da je ispolitizovan, mislim da niko ne može da kaže da predstavlja provokaciju, mislim da nikome ne može da škodi.

Moram da zaključim da je jedini razlog što ne želite čak ni da raspravljamo o ovome, što sami kažete da ćete učiniti u neko dogledno vreme, jeste to što je ovo predlog koji dolazi iz redova opozicije.

Ja vas molim da se zapitate da li baš morate da odbijete sve što se predlaže i da li bi možda bilo čak i u vašem interesu da prihvatite makar jedan od ovih predloga koji iznosimo ovde svakodnevno u ovoj Skupštini i da time dokažete da ste zaista spremni, ako ništa drugo, onda za jednu demokratsku raspravu, za jedan demokratski dijalog i da prihvatite makar, evo, ja vas pozivam, ne mora to čak biti ni moj predlog. Prihvatite bilo koji dobar predlog koji dolazi od opozicije. To će vama najviše koristiti. Hvala.

Zahvaljujem.

Mi smo ovim amandmanom predložili da se reči: „Free sale certificate“ zamene sintagmom: „Sertifikat o slobodnom prometu“.

Mnogo se govori u vezi sa ovim zakonom o terminima, mnogo se govori o prevodu. Vrlo često kažem, jer sam vrlo iskrena i želim da budem poštena prema ovome što radim, da se zakone možda ne razumem dovoljno, ali u prevode se razumem jako dobro. Jedan od problema sa ovim prevodom je u tome što je on zaista loš. Ne znam ko je kolega moj ili kolege koje su radile ovaj posao, ali nisu ga dobro obavile, između ostalog, zato što je on izuzetno proziran ili providan, a to se kaže za prevod kroz koji se prosto vidi original, dakle, nije napisan u duhu jezika i ne liči na srpski jezik, već na engleski.

To nam govori mnogo štošta, recimo, govori nam i to da se osim što se ne obavlja dobro taj posao dosta neselektivno prenose zakoni EU i primenjuju i implementiraju kod nas.

Ja inače nisam apsolutno nikakav jezički čistunac. Bavim se tim poslom već jako dugo i oni koji samnom rade i koji se bave time znaju da nisam nikakav jezički čistunac, ali, s obzirom, da se ovde govori o tome da je reč o nekoj lingvističkoj diskusiji ja ću vam skrenuti pažnju pre svega na to da to nije istina. Ovaj prevod postaje naš zakon.

Dakle, nije reč o tome da li je nešto lepo rečeno ili je ružno rečeno ili nije dovoljno dobro rečeno. Da je ovo knjiga ja bih vam rekla, niste, da je to roman, Fikšen tzv. ne bežim od tog termina. Ja bih vam rekla niste lepo preveli, pa treba bolje da se prevede. Ali, ovde je problem u tome što će ovaj prevod postati naš zakon i mi ćemo morati da se pridržavamo slova tog zakona, a to će biti jako veliki problem. Mislim da su mnoge kolege već ukazale na to.

Prema tome, uopšte se ne slažem sa onima koji kažu da su to bespredmetni, da su to besmisleni amandmani. Uopšte nisu besmisleni. Ja se slažem potpuno sa svima onima koji kažu da je engleski jezik izuzetno dominantan, naravno meni je drago zbog toga, jer je to moja struka.

Slažem se sa svim tim, ali to nije razlog da mi prihvatimo ovakve zakone i ovakve termine, već naprotiv je razlog da se borimo da održimo i očuvamo naš jezik, da ga ne bi progutali ovakvi zakoni i ovakvi prevodi koji nisu dobri. Hvala.

Hvala vam. Upravo sam htela da kažem ovo što je kolega rekao. Ne znam šta je koleginica čitala, ali član 7. tačka 12) piše –izdavanje “free sale certificate“. Ja stvarno mislim da vi ne čitate ove zakone. Da li smo mi dobili isti materijal za ovu sednicu ili nismo? Znate, nije bilo lako pročitati dvesta i ne znam koliko stranica, ali se nama spočitava da grešimo, a ja mislim da imam dokaz u rukama da sam ja tačno rekla.

Drugo, želim da vas podsetim, zaista, nije reč o prepucavanju ko je više grešaka napravio, naše greške ukoliko ih ima, neće imati posledice, ali ove greške koje uđu u zakon, imaće i te kakve posledice. Hvala.

Član 106. Govorila sam ne samo o amandmanu, nego sam čak i pročitala, zaista ne znam šta je tu sporno. Ne znam zbog čega nekome smeta da ja pročitam činjenice i da ispravim koleginicu koja je netačno čitala i da pročitam da smo napisali ono što stoji u zakonu.

Zaista mislim da ovo, što je malopre rečeno, nema nikakve veze sa amandmanom, a vi procenite sami. Hvala.

Zahvaljujem.

Maja ove godine podnela sam predlog da se usvoje izmene Zakona o kulturnim dobrima. Nije mi ni malo drago što mogu da kažem da mislim da je u međuvremenu postalo veoma očigledno, mada je to već duže vreme jasno, da su ovakve izmene neophodne. Jako mi je žao što uopšte retko čujemo o kulturi, kulturnim dobrima u ovoj Skupštini, ali se trudim sa onim minimalnim vremenom koje mi je ovde dodeljeno da to ispravim koliko-toliko. Želela bih da vas podsetim na to da srpska kulturna baština svakodnevno ugrožena, da svakodnevno imamo… Zaista ne moram da navodim primere ugrožavanja srpske kulturne baštine, sigurna sam da ih svi znate, i ne želim da vas podsećam na to, ali bih želela da vas podsetim na to da je ovaj zakon sa nekim neznatnim izmenama usvojen još 1994. godine.

Ako sada pogledamo situaciju da ovde svakodnevno usvajamo nove zakone iz najrazličitijih oblasti, podsetiću vas da činjenica da ovaj zakon nije promenjen i da nije donesen novi zakon iz ove oblasti ovoliko dugo, je jasno kolika je briga srpske države za kulturu.

Mnoge moje kolege su se već pozivale na jedan citat koji se pripisuje Čerčilu, nije sasvim sigurno da ga je on rekao, ali čak i ako nije, mislim da bi mi trebali to da znamo i da se držimo toga - ukoliko bismo izgubili bitku za očuvanje kulturne baštine, mi više ne bismo imali šta da branimo u ovoj državi, jer praktično ne bismo imali možda ne državu, ali identitet naroda i države zasniva se na kulturi, mislim da to svi kulturni ljudi znaju.

Ja ću sada iskoristiti još jednu priliku, da vas podsetim, prvo na činjenicu, da zaista ne znam nijedan jedini primer, uprkos svakodnevnom uništavanju kulturne baštine u Srbiji, da ne znam nijedan jedini primer da je bilo ko odgovarao za uništavanje kulturne baštine u našoj državi. Ja vas molim da me podsetite ako znate za makar jedan jedini primer.

Takođe, ću da vas podsetim na to da ja ovim predlogom tražim samo da stavimo na dnevni red izmene Zakona o kulturnim dobrima. To ne znači da ćemo mi usvojiti ove izmene, ali bi to moglo da znači ako biste glasali za ovaj moj predlog, da bismo možda po prvi put tom sazivu zaista progovorili o kulturi, o kulturnoj baštini, o kulturnim dobrima Srbije koja su i te kako ugrožena.

Zaista verujem da niko od vas nema razloga da se ne založi za očuvanje kulturne baštine i zaista vas iskreno molim da prihvatite ovaj moj predlog. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Moje prvo pitanje je upućeno ministru spoljnih poslova, gospodinu Ivici Dačiću, a u vezi je sa njegovim ponašanjem ili, možda bi primerenije bilo da kažem, njegovim performansom, prilikom posete turskog predsednika i u vezi sa njegovim izjavama kasnije u medijima koje su se mogle čuti u vezi sa tim, a to je njegov komentar -šta je trebalo da radim, da li je trebalo da ga ubijem kao Murata itd.

Htela sam da pitam gospodina Ivicu Dačića - da li je možda čuo, da li je razmišljao, da li zna da postoji nešto između pevanja, igranja i ubijanja i da li možda zna da se to nešto što postoji između tog preteranog ushićenja i podilaženja i agresije zove diplomatija, da se to zove ozbiljnost, da se to zove dostojanstvo, da se to zove poštovanje i visokih gostiju, a pre svega poštovanje građana Srbije?

Ruku na srce, mislim da bi se ovo pitanje moglo uputiti mnogim drugim našim diplomatama, političarima, funkcionerima, pre svega onima koji takvo ponašanje odobravaju, rekla bih možda i podstiču. Da li možemo nekako da se zadržimo na tom nekom između ponašanju, a koje bi predstavljalo, ja se nadam, diplomatiju i ozbiljnost i odgovornost koja ovoj našoj državi toliko nedostaje?

Drugo pitanje, upućeno je ministru kulture i ministarki pravde. Reč je o dešavanjima u Etnografskom muzeju. Pored svih problema koje imamo sa našim muzejima i ovde imamo jedan slučaj koji je već dospeo u domen pravosuđa. Mislim da javnost, pre svega, nije dovoljno informisana o tome, te bih želela da mi oni kažu šta se tačno dešava u vezi sa zloupotrebama i teškim, čini mi se, koliko sam uspela da pročitam u medijima krivičnim delima koja su se tu dogodila u poslednje vreme? Znači, šta se tačno tu desilo? Mislim da javnost nije dovoljno informisana. Mnogo se više priča o nekim drugim manje važnim dešavanjima. Ovde je reč o zaštiti kulturne baštine Republike Srbije, koja je toliko zanemarena. O tome stalno pričam, nažalost, o tome se nedovoljno priča, ja pokušavam to da nadoknadim na neki način.

Takođe bih želela da pitam - da li je neminovno bilo da do ovoga uopšte dođe, jer mislim da je poznato da je već bilo raznih problema? O tome se govori godinu, dve i više unazad, upravo u tom Etnografskom muzeju, da je i ranije bilo nekih zloupotreba i nekih prestupa koji su se ticali održavanja svadbe u tom muzeju, restauracije nekih objekata „Manakove kuće“ itd. Dakle, da saznamo šta se s tim trenutno dešava i da li je uopšte bilo neophodno da do ovoga dođe, s obzirom da mislim da je moglo da se nasluti da se nešto slično dešava i mislim da je trebalo reagovati ranije. Ali, kada se to već nije dogodilo šta će sada da se desi sa tim i da li će se ovo pitanje rešiti i da će se konačno zaštiti ovaj muzej, jedan od retkih koji radi u ovoj zemlji?

Još jedno moje pitanje upućeno je premijerki, gospođi Ani Brnabić. Želim da pitam – zbog čega je odbila sastanak sa grupom za slobodu medija? Očekivala bih, ako ništa drugo od gospođe Brnabić, dovoljno širine da prihvati jedan ovakav razgovor. Koliko ja znam, i ona je sama rekla da situacija u medijima nije dobra. Mislim da nikakav problem nije prihvatiti poziv na razgovor i da jedini način da se nešto pomeri, da se nešto reši, jesu upravo razgovori.

Zbog čega ona ne bi želela da razgovara, pre svega, sa njima i zbog čega je potrebno odbiti poziv na razgovor? Mislim da barem razgovor može uvek da se prihvati i na taj način pokuša da se nađe neko rešenje za situaciju za koju je ona sama rekla da nije dobra. Hvala.

Hvala.

Ja počinjem da brinem da li ćemo uopšte stići do Zakona o srednjem obrazovanju, kao što smo preskočili, na žalost, potpuno Zakon o visokom obrazovanju, jer smo potrošili vreme, bar kako ga je računao predsedavajući. Počinjem da brinem da li ćemo uopšte raspravljati o nekom drugom zakonu, ali da ostavim to sada po strani.

S obzirom da se svi amandmani opozicije svode na brisanje, jer mi smatramo zaista svi da ovaj zakon uopšte ne treba da bude donesen, ja želim da kažem nešto o toj diskusiji da li nam je potrebno ovo dualno obrazovanje ili nije potrebno.

Molim vas, ja sam radila, već sam rekla to kada smo pričali o srednjem obrazovanju, u srednjoj školi skoro 15 godina, koja je sticajem okolnosti obrazovala kadrove i trogodišnje i četvorogodišnje, čak i obrazovanje odraslih itd. Uopšte nije tačno da nisu do sada kvalitetni majstori obrazovani u srednjim školama. To nije istina. To jednostavno nije tačno.

Tehnička škola na Vračaru, u kojoj sam ja radila, imala je i saobraćajni, i elektro, i mašinske majstore itd, koji su izlazili sa normalnim znanjem i nije tačno da je to nešto što je izmišljeno sada i da nije nikada postojalo. Jednostavno, nemojte govoriti o tome, ja vas molim. Možda ljudi ne znaju, ne verujem da može to neko da ne zna, ali ovde se priča kao da nije ni postojala trogodišnja škola do današnjeg dana u Srbiji, a to jednostavno nije istina. Hvala.

Predsedavajući, i sami ste rekli da imam jako malo vremena i zbog toga se neću zadržavati na svemu što su moje kolege iz opozicije već rekle o dualnom obrazovanju. Ja ću se zadržati samo trenutak na tome šta su rekli oni koji brane uvođenje dualnog obrazovanja, što meni zvuči vrlo neuverljivo, a evo i zašto.

Neki argumenti za uvođenje dualnog obrazovanja su glasili u stilu - lako je onima koji su materijalno obezbeđeni da pričaju o tome, dajte da pomognemo ovima koji nemaju ništa. Šta nam to govori? To nam govori upravo da oni koji brane uvođenje ovog obrazovanja smatraju da je to nešto namenjeno siromašnima. Međutim, pošto sam čula i to da ovde nismo nikakav pametan predlog dali, Klub samostalnih poslanika je dao predlog da se uvede obavezna srednja škola. To smo predložili kod usvajanja krovnog zakona, a to smo predložili i sada. Ja nisam čula ni od koga da ima nešto protiv ovog zakona. Ukoliko je tako, a svi ste pohvalili tu ideju, ja bih vas molila da se pobrinete da se zaista neki iskorak napravi i da se usvoji taj naš predlog. Hvala vam najlepše.

Zahvaljujem predsedavajući.

Iz svega što su moje kolege rekle, da ne kažem iz svega što pričamo već danima o ovom zakonu, uopšte o ovim zakonima, ali ja bih rekla da se to posebno odnosi na ovaj zakon o kojem trenutno govorimo. Vidi se da su oni sporni, zaista po više osnova, mnogo što šta je ovde sporno. Pošto se malo pre pričalo o tome, evo ja ću se nadovezati.

Dakle, koliko je, pre svega, recimo sporno, ovo komercijalno poslovanje ovakve jedne institucije, nažalost, nema mnogo vremena da pričamo o tome, ali moja koleginica je pomenula u vezi sa prošlim članom, nepoštovanje Ustava itd, reklo bi se da je jedino o čemu ste vodili računa su bili vaši interesi, a sve ostalo je, nekako bilo u drugom planu. Međutim, vrlo je zanimljivo kakve su se sve greške ovde potkrale, i kakve su se sve formulacije ovde potkrale, evo, ja ću da vam pročitam ovde, kako ste naveli ovde u stavu 2. odnosno, tačka 2) u budžetu Republike Srbije, budžetu AP.

Dakle, moram da se zapitam čitajući ovo, šta se ovde desilo, od kad mi to imamo samo jednu pokrajinu i da li bi možda Frojd mogao da objasni ovakvu vrstu greške, s obzirom da mislim da svi znamo i da po Ustavu, a ne znam samo ko je to čuo i video drugačije, ili saznao drugačije, ili nešto anticipirao, percipirao itd. ovde, da mi imamo dve pokrajine? Dakle, čak ni tako nešto se niste udostojili da napišete i da obuhvatite ovim članom, makar formalno da se kaže da Srbija ima dve pokrajine, a ne samo jednu AP koju niste ovde ni naveli, verovatno se to već sve zna i podrazumeva, samo mi još ne znamo, odnosno neko nas nije obavestio šta se tu desilo. Hvala.

Hvala vam, ali ja bih zamolila, predsedavajuća, ako možete malo da uspostavite neki red jer dosta ovde poslanika šeta, priča, ćaska, itd.

Govorila bih o nečemu o čemu se ovde nikada ne govori, a to je o kulturnim dobrima.

Predložila sam izmene Zakona o kulturnim dobrima. Poštovane kolege, znam da mnogi od vas ovde sede i po 20 godina i da smatraju da je ovo vaša kuća, ali na sreću Srbije, ovo ipak nije vaša kuća, ovo je Dom Narodne skupštine Republike Srbije. Zamolila bih, zaista, ako možete sa malo pažnje da saslušate.

Mislim da ja dovoljno glasno pričam.

Predsedavajuća, ja se izvinjavam da li možemo da neki red uspostavimo?Naravno, zamolila bih da me saslušate, jer kako rekoh ovde se nikad ne govori o kulturnim dobrima Srbije koja neprestano propadaju.

U situaciji kada ovde, gotovo svaki dan, izglasavamo neki novi zakon, ja mogu da vam kažem da Zakon o kulturnim dobrima, potiče iz 1994. godine i da on, gotovo bez ikakvih izmena, važi do danas. Tolika je briga Srbije i ove vlasti o kulturnim dobrima, ne samo ove vlasti, nego, ja bih rekla, jako drugi niz godina traje propadanje kulturne baštine Srbije.

Zaista mislim da je u opštem interesu, nadam se da nema ni jednog poslanika ovde koji ne želi da se kulturna baština Srbija zaštiti. Međutim, ona već godinama trpi nepopravljive štete.

Sigurna sam da smo svi čuli za brojne primere da je kulturna baština i kulturna dobra Srbije da su oštećena mnogo puta. Mnogo puta je naneta nepopravljiva šteta. Ne znam ni jedan jedini slučaj, a zaista bih volela da mi neko to kaže, da li je ikada utvrđena odgovornost bilo koga za propadanje kulturne baštine Srbije?

Ne znam za takav slučaj, ja sam posebnu pažnju ovde posvetila promenama kaznenih odredbi, jer, nećete verovati, ja verujem, zaista, da mnogi od vas to ovde i ne znaju.

Čak i kada bi se ovakav zakon primenio, a nikada se ne primenjuje, ovo sam već rekla, ja ne znam ni za jedan slučaj da je primenjen, ako naravno grešim, molim vas da me ispravite.

Kazna za oštećenje kulturnih dobara u Srbiji iznosi u nekim slučajevima po nekoliko stotina dinara.

Molim vas da pogledate ovaj zakon ako ga nikada niste čitali. Molim vas da ovo promenimo. Molim vas da počnemo, konačno, da vodimo računa o kulturnoj baštini Srbije. Hvala vam.

Poštovane kolege, narodni poslanici, još jednom ću apelovati da racionalno trošimo ovo vreme, jer je zbog objedinjene diskusije, gde imamo jako malo, a plašim se da nećemo stići mnoga jako bitna pitanja uopšte ni da pomenemo.

Ovo je jedan od jako bitnih pitanja. Reč je o Nacionalno prosvetnom savetu. Promenama koje donosi ovaj zakon, može se dogoditi, mnogo je promenjen sastav Nacionalno prosvetnog saveta, promenjene su nadležnosti Nacionalnog prosvetnog saveta i ovakav kakav je, Nacionalni prosvetni savet gotovo da nema nikakvu svrhu postojanja, jer o svemu odlučuje ministarstvo.

Želela bih da skrenem pažnju, posebno na to da se ovim promenama, koje ovaj zakon donosi, evo možda će ministar da nam kaže nešto više o tome, nadam se da će me razuveriti, ali mislim da postoji opasnost da se u ovako izabranom Nacionalno prosvetnom savetu ne nađe ni jedan profesor ni jednog državnog Univerziteta, odnosno fakulteta u Srbiji.

Evo, samo kratko, želimo da uštedim što više vremena. Očekujemo odgovor ministra. Hvala.

oštovane kolege narodni poslanici, poštovani građani Srbije, mi smo ovim amandmanom predložili sledeće – da se u članu 3. posle stava 5. doda novi stav koji glasi: „Osnovno i srednje obrazovanje je obavezno.“

Meni je jako drago što sam čula u diskusiji da su mnoge kolege podržale ovakava predlog i sigurana sam da bi ovo bilo najbolje što bi ste mogli uopšte da uradite ovim zakonom.

S obzirom da smo imali mnogo primedaba na ovaj zakon i da smo se složili da on, onako blago da se izrazim, nije najbolji, mislim da je ovo nešto čime bi ste mogli svakako da iskupite kompletno donošenje ovog zakona.

Ako bi ste želeli da zaista učinite nešto za dobrobit ove zemmlje, da nam bude obrazovanje, kultura i uopšte društvo zaista naprednije i bolje, onda bi trebalo da uvedete i obavezno srednje obrazovanje.

Uostalom, član 28. Konvencije o pravima deteta propisuje obavezu država da učine obrazovanje obaveznim. Komitet za prava deteta dao je preporuku Republici Srbiji još 2008. godine, znači pre skoro 10 godina, da i srednje obrazovanje, pored osnovnog, učini obaveznim, a propisivanje obaveznosti osnovnog i srednjeg obrazovanja bilo bi u skladu sa pozitivnim praksama brojnih država, uključujući i zemlje iz okruženja kao što je, recimo, Hrvatska.

Da ne kažem koliko bi to zaista doprinelo opštoj dobrobiti. Ukoliko vam zaista nije u interesu da narod bude neobrazovan, da narod nema osnovne svesti obrazovanja i kulture, onda možete da nastavite sa ovakvom praksom. Ukoliko želite da zaista idemo napred, da zaista učinite nešto dobro, što bi bilo u korist cele države, pa da vam se ne prebacuje da vi volite da narod bude neobrazovan, da narod ništa ne zna, da samo zaokružuje nešto što mu se kaže itd, ukoliko bi ste želeli da odbacite sve ove optužbe i da se zaista ponosite nečim što ste učinili, onda bi ste

mogli da prihvatite ovakav amandman. Hvala.