Gospođo predsednice, gospodine ministre, gospodo narodni poslanici, a hteo sam da kažem i cenjeni novinari, ali oni odavno ne stanuju ovde, za nas je ovde suštinsko pitanje i proceduralno - da li Parlament države članice treba da donosi odluku o prestanku važenja zakona eks - savezne države? To je prvo pitanje.
Zakon koji danas treba da usvojimo ima četiri člana: prvi je da zakon prestaje da važi; četvrti je kada stupa na snagu; a na treći i četvrti Vlada je prihvatila amandmane SPS i gospodina Hibera, dakle, nadležnosti iz ovih članova ostaju na snazi.
Donosimo danas zakon da se ukida Zakon o Privrednoj komori Jugoslavije i onda tu ponešto zaista nije jasno. Supstanca samog zakona je na snazi i dalje, jer se i na član 3. i na član 4, sa saglasnošću Vlade, prenose nadležnosti preuzete iz starog zakona i ostaju u životu. Mislim da to zaslužuje objašnjenje.
Hteo sam da kažem da su svi koji su ukazivali da savezna država Jugoslavija posle Ustavne povelje ulazi u jedan pravno i politički redefinisan prostor, nažalost, bili u pravu. Mi smo zajednica država koja govori o nekakvom jedinstvenom nastupu i putu ka Evropi - između tzv. država članica u Kolovratu carinici rade punom parom, policajci rade punom parom, carine i oporezuju i legitimišu, protokolišu, kao da se radi o dve potpuno samostalne i čak neprijateljske države.
To je ipak prvi put da se jedna mala država kao što je Crna Gora postavlja kao hegemon srpskom narodu i srpskoj državi. Ne opet, nego prvi put - vazali za ove koji dobacuju!
O mom vremenu se ne starajte, moji beležnici nisu u ovoj sali! Ako je intencija u ovome što se naziva zakonom da se sačuva imovina države Srbije, da ne ode u Crnu Goru, ta imovina i ne pripada državi Srbiji. Privredne komore su bile asocijacije, privredni subjekti su uplaćivali visoku članarinu ovim asocijacijama i jedan prosečan knjigovođa za nekoliko dana može tačno ustanoviti ko su sve akcionari imovine koja se danas beleži kao imovina Privredne komore Jugoslavije. Bilo bi pošteno da se ta imovina vrati onim privrednim organizacijama koje su to uplaćivale. Od kolega poslanika bilo bi normalno da smanje larmu na nivo tolerancije da se može govoriti.
Što se tiče arbitraže, interesantno je da je vaš narodni poslanik i predsednik jednog važnog odbora podneo amandman koji ste prihvatili, a to za nas ostavlja dilemu i pitanje da li imate saglasnost svih učesnika u vlasti kada predlažete i projektujete zakone.
Ovde je, još jednom to napominjem, prvi put od kada zasedamo u trećoj godini ovog mandata, zakon koji ima četiri člana; biće usvojen na taj način što će od njegovog osnovnog predloga ostati samo da prestaje da važi i kada stupa na snagu, a ono što je njegova suština, izmenili smo amandmanima, i to govori o tome koliko ste ozbiljno pristupili ovom poslu.
Takođe podržavam kolege koje su rekle da komore treba da dožive modernizaciju. To su predlagali Unija privrednika iz Čačka 2000. godine i Gradac 1997. godine, gospodin ministar zna o kakvim se asocijacijama radi, već je podnet predlog za usvajanje zakona o Privrednoj komori Srbije da komora bude cehovsko udruženje na dobrovoljnom principu, da se u nju ne može ući bez konsenzusa onih koji su već unutra i da komore služe osnovnoj svrsi, a ne da služe da se finansira nekoliko stotina ili hiljada činovnika, samo u Srbiji.
Ali, i ovaj zakon, kao i neki drugi koje ćemo razmatrati u narednim nedeljama, jesu zakoni iz posebnih političkih potreba, iz nužde, da se kako - tako obezbedi kvazidržava, govorim o SCG. Ovde piše na drugoj strani - prihvatanjem ovog amandmana obezbeđuje se da pitanje imovine, prava i obaveze Privredne komore Jugoslavije bude uređeno na način da učešće u podeli te imovine, prava i obaveze imaju privredne komore republika članica srazmerno učešću.
Đavola srazmerno učešću, srazmerno stvarnoj uplati! Država Crna Gora ništa nije plaćala za ovu saveznu kasu tri godine, a kada usvojimo ovaj zakon, ako ga usvojimo kao što je predloženo, uzeće nešto od onoga što joj ne pripada ili bi mogla tako nešto uzeti! Oni ni do danas nisu za savezni budžet uplatili ni jedan jedini dinar, čak ni za plate svojih činovnika.
Prema tome, ovde treba imati hrabrosti pa reći da finansiramo i dalje, kao država Srbija, dve administracije, a zašto to činite - vi sada znate, to ste ranije kritikovali, samo to ima svoj rok upotrebe i to mora jednom da prestane!
Zaista je interesantno slušati to što govorite; samo, proći će neko vreme, pa to više neće biti interesantno ni vama. To što danas činite, čini vam se da će trajati večito, a to se činilo i nekim drugima. Vodite računa, učite se na tuđim greškama zato što su sopstvene ponekad veoma skupe.
(Čuju se dobacivanja: Ti si živ primer.)
Ja mu ne dođem kao živ primer, ja mu dođem kao dobar primer, gospodine iz Kragujevca, ali samo polako, krcka se to polako, nema više TV Bastilje, sada postoje ove "bebovizije", ali sve to tako kako jeste, ove "pinkovizije" i ostale "kvazivizije", sve to polako tako kako ste smislili, polako vam kruni to što vam se danas u Srbiji zove vlast!! Pritežete sve više i sve jače i svakim danom sve intenzivnije, to je siguran znak da će u vremenu koje dolazi ovde neko drugi vršiti vlast.
Mi smo dobro, hvala na pitanju. Hvala lepo.

Moramo da se vratimo na početak ove priče. Mnogo je ozbiljna primedba da je praktično supstanca zakona izmenjena amandmanima, a da samo onaj kojim se reguliše nešto što nije najbitnije ovde, ostaje da važi.

Mi smo podneli amandman da se briše član 1. (da ne čitam obrazloženje). Smatramo da treba da postoji privredna komora, da li će se ona zvati državne zajednice ili kako god hoćete, sasvim svejedno. Oni koji sa nama posluju to očekuju od nas. Ako to nekom nije jasno, onda je to ozbiljan problem. Da li to treba da se modifikuje, da se definiše na neki drugi način, to ostavljamo ministru i Vladi, ali objektivno ovo jeste problem.

No, pošto ni druge argumente koje smo danas nudili gospodin ministar nije prihvatio, ne očekujem da prihvati ni ovaj. Ali, ući ćemo u realnu posledicu zablude da ovo može ovako da se reši. To je sve što imam da kažem.

Gospođo Mićić, gospodine ministre, uvažena gospođice ili gospođo, mi smo takođe želeli da se modifikacijom člana 7. neke stvari preciznije regulišu. Zbog ostalih kolega, dozvolite da pročitam šta smo predložili.
U članu 7. vrši se dopuna tako što se na kraju briše tačka i upisuju sledeće reči: "računate po načinu vremenske amortizacije". Kao osnov za izračunavanje visine naknade koju primalac lizinga treba da plaća davaocu lizinga za korišćenje opreme, odnosno predmeta lizinga, ovim članom se predviđa da to prvenstveno bude na osnovu obračuna amortizacije. Mi ovde prednost dajemo ovom vremenskom tipu amortizacije u odnosu na funkcionalni, zato što mislimo da je primereniji uslovima u kojima egzistira u našem privrednom ambijentu.
Mislim da bi gospodin ministar mogao da prihvati ovo obrazloženje i ovaj amandman, iz više razloga. Način obračuna amortizacije je bitan u odnosu na to da li je ona trošak za onog ko koristi lizing, da li i na koji način se obezbeđuje u odnosu na davaoca lizinga. Smatram da bi, kao i neki drugi amandmani koje su kolega Joca Todorović i neki drugi poslanici u vezi sa ovim zakonom podneli, ovaj amandman poboljšao predloženi zakon ili, u krajnjem, omogućio korisnicima lizinga, a to su pre svega naša preduzeća i naši građani, da na jedan bolji način i način koji je njima bliži kad je amortizacija u pitanju, funkcionišu.

Gospođo Čomić, gospodine ministre, kada već pominjete Kajmanska ostrva, danas su aktuelnija Devičanska. Ima raznih firmi u raznim kontekstima.
U ime Socijalističke partije Srbije sa narodnim poslanikom Jovanom Todorovićem podneo sam amandman koji se odnosi na glavu II, subjekte u poslu finansijskog lizinga, član 10. stav 2. da se briše. Smatramo da je nepotrebno ograničavati strana privredna društva, jer to komplikuje proceduru ugovaranja poslova lizinga. Isto tako, minimalni uplaćeni početni deo osnovnog kapitala iznad 100.000 evra. Ovde piše eura i zahvaljujem se narodnoj poslanici, kako vi kažete, gospođi Pop-Lazić. Čak se ni arhaičnim jezikom u Srbiji nikada nije govorilo Europa, već Jevropa, pa ako neko ne kaže evra, onda neka kaže jevra, a eura ne može nikako. Izvinjavam se zbog ove digresije.
Predlažemo da se ovaj stav briše i mislimo da je na taj način član 10. dostupniji svim korisnicima i davaocima lizinga. Takođe hoću da izrazim još jednom svoje neslaganje zbog toga što građani Srbije, potencijalni korisnici i davaoci lizinga, nisu u prilici da prate ono što govorimo, da prate ono što vi govorite, a na kraju krajeva mislim da je to najvažnije, za ovom govornicom o ovom i drugim zakonskim projektima.
Nemoguće je na kompletan način obezbediti informisanje građana Srbije o onome što se u parlamentu dešava ako ne postoje direktni televizijski prenosi. Time je uskraćena Vlada da vrši promociju zakonskih projekata, time su uskraćeni i građani Srbije koji takođe nisu imali prilike da se informišu o onome šta je Vlada i šta smo mi ovde govorili o zakonima o izgradnji, o informisanju, o finansijskom lizingu, o koncesijama, o drugim zakonima.
To ne služi na čast tzv. mladoj demokratiji. Učinite sve što je neophodno da se vrati kamera u ovu skupštinu i da građani Srbije dobiju priliku da čuju i vide ko se za šta ovde zalaže. U protivnom, pomislićemo da ste se nas uplašili, a možda i jeste zaista.

Predložio sam, u ime SPS-a, da naziv poglavlja "III Dozvole za javne telekomunikacione mreže i javne telekomunikacione usluge" bude promenjen i da glasi: "Koncesije za javne telekomunikacione mreže i odobrenje za javne telekomunikacione usluge".
Koncesija je pravo korišćenja prirodnog bogatstva, a licenca je pravo korišćenja nekog prava industrijske svojine. Smatrali smo da je rešenje koje smo ponudili prikladnije i potpuno sam siguran, kada bi sada mogli narodni poslanici, pod uslovom da ih ima dovoljno u sali, da se izjasne, da bi ovo prihvatili. Jer, kada dođe vreme za glasanje, niko ne zna o čemu smo ovde govorili.
Vi ste, gospođo predsedniče, rekli da ni jedan odbor nije prihvatio ovaj amandman. Juče sam upitao predsednika Zakonodavnog odbora, a pitam ga i danas, a opet nije prisutan, i pitam vas - da li je Zakonodavni odbor nadležan da prihvata ili odbija amandmane ako nije matični odbor?
Nisam dobio odgovor i molim vas ili nekoga ko je nadležan da odgovori - da li je Zakonodavni odbor nadležan, jer je 80 amandmana po tom osnovu praktično dobilo taj status, među kojima i amandmani poslanika iz vladajuće većine. Dakle, da li Zakonodavni odbor, kada nije matični, može da kaže da je amandman pravno moguć ili može da kaže da ga ne prihata?
Molim vas da dobijem taj odgovor, jer to nije nevažno, a vas kolege narodni poslanici molim da prihvatite ovaj amandman.

Gospođo Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, dame i gospodo iz Ministarstva za saobraćaj i telekomunikacije, tako je, dok traje vanredno stanje, isključivo se odevam u robnu marku "Tifani" iz Čačka. Nema gospodina Pajtića ili ga ne vidim, onda gospodin Panajotović, proceduralno želim da ukažem da Zakonodavni odbor crpi svoju snagu iz člana 46. Poslovnika.
Ovde je izveštaj Zakonodavnog odbora podeljen na dva dela: do strane 4. se kaže da su amandmani pravno mogući; odatle pa sve do kraja Odbor je zaključio da predloži Narodnoj skupštini da odbije amandmane; i onda njih 80. Zakonodavni odbor nije matični u vezi sa ovim zakonom, nego Odbor za saobraćaj. On crpi svoju snagu iz člana 55. Poslovnika i izjasnio se o podnetim amandmanima. Molio bih objašnjenje u vezi sa ovim.
Da li su ovi amandmani pravno mogući ili se Zakonodavnom odboru nisu dopali, to su dve različite stvari, to je proceduralni problem. Znači, imali smo još nekoliko puta slične situacije, ali ovde se ipak radi o velikom broju amandmana i molio bih da neko ko može da odgovor na ovo pitanje. Sve što je bilo neophodno u vezi sa ovim zakonom, u ime naše poslaničke grupe SPS, temeljno je izneo uvaženi kolega, narodni poslanik Miloš Nešović.
Samo bih nekoliko opažanja, odnose se na ono što je proisteklo iz današnje rasprave i na neke lične stavove u vezi sa argumentima koji su ovde danas ponuđeni.
Malopre je gospođa Marija Rašeta-Vukosavljević polemisala sa jednim narodnim poslanikom u vezi sa pouzdanošću veza, pa želim da kažem da ne samo u vanrednom stanju, nego inače u svakoj glavnoj telefonskoj centrali postoji tzv. supov razdelnik; ključ od te prostorije nema niko iz Telekoma, te prostorije kontrolišu ljudi iz BIA-e ili iz Centra veze MUP-a Srbije i ne može biti govora da su građani zaštićeni od presretanja veza. To je građanski red da se ovde kaže kada se razgovara o ovom zakonu.
Prema tome, sve dok je tako, ne postoji elementarna mogućnost da građani Srbije budu sigurni da im se ne prisluškuju telefonski razgovori, i nema govora o tome da se ta prisliškivanja ne zloupotrbljavaju, i nema govora o tome da se radi o sporadičnoj pojavi. Radi se o nečemu što je naročito u ovih mesec dana do te mere postalo problematično da ćemo jednog dana o tome imati prilike natenane da govorimo.
Ovde je već bilo reči da nije dobro definisan kvalitetni priključak na Internetu; zaista, osim ISDN priključka sve drugo je u tehničkom i svakom drugom smislu nekvalitetno, a želim ovde da ukažem da danas u Telekomu Srbije, u najvećem broju jedinica ove firme, pojedini inženjeri iz Telekoma do maksimuma zloupotrebljavaju instaliranja ISDN priključaka; ako hoćete paralelu, korupcija se promenila jedino u tome što su za to ranije tražili 1.000 maraka, a sada 1.000 evra. O tome neka se postaraju oni koji se bave ovim poslom.
Dobro znamo kako se u našim gradovima dolazi do ovih priključaka i šta se sve čini da se do njih dođe. Bilo je takođe govora o radio frekvencijama, o svemu što se sa tim u vezi dešava. Govorili smo, govorile su moje kolege kod nekih drugih zakona i dobro su govorili; tako je kolega, odlično su govorili, zahvaljujem na imponovanju.
Za one koji stalno tvrde da je u našoj državi postojao medijski mrak, da nije bilo moguće napraviti odgovarajuće radio i televizijske stanice, želim da ih uputim na iskustvo Austrije, u kojoj do pre tri godine nije postojala nijedna privatna radio stanica, a da bi danas funkcionisala čujnost ili gledanost mora biti takva da pokrije milion i po korisnika. To u Beču može lako, ali je veoma komplikovano izvesti na nekim drugim delovima gde je naseljenost drugačija.
Vidim da u jednoj dosta problematičnoj konotaciji pojedine kolege narodni poslanici govore o privatizaciji Telekoma 1997. godine. Ipak sam obavezan da ovde kažem da ta loša i budzašto izvršena privatizacija 49% kapitala otkupljeno je posle nekoliko godina od strane ove vlasti za duplo manje para. Kako to da se nešto što ništa nije valjalo danas kupi po duplo nižoj ceni; o tome treba da dobijemo odgovor. Da li je tačno da je taj transfer napravljen tako da se praktično ova država, odnosno JP PTT saobraćaja Srbije, odreklo značajnog ili apsolutnog dela u Mobtelu. Da li to znači da smo se odrekli nečega što donosi profit i kupili nešto što očigledno u svakom smislu jeste prevaziđeno.
U Telekomu i dalje postoji fama da se bez nekoliko stotina ili hiljada evra ne može dobiti telefonski priključak ako živite samo 10 kilometara od urbane sredine. Danas kada se za deset puta niži iznos može kupiti mobilni telefon, ova stvar bi jednom trebalo da se uredi na način koji je primeren tehnološkom i svakom drugom trenutku, jer to zaista više nema smisla.
Takođe, samo kratko i time završavam, da prokomentarišem današnju najavu gospodina Petrovića, direktora Telekoma, koji kaže da će se u ovoj godini cena impulsa povećati za 20%, da će se ukinuti 150 gratis impulsa koje su pretplatnici imali do sada, da će 2004. godine cena impulsa porasti za još 40% i da to činimo zbog toga što nigde u našem okruženju ne postoji tih 150 besplatnih impulsa, što je inače tačno; samo, nigde u okruženju se na taj način nije gradila Telekomova infrastruktura.
Podsećam da i danas, a naročito pre nekoliko godina, ljudi su izdvajali po nekoliko stotina ili hiljada maraka i ulagali u telekomunikaciona postrojenja, a kada sve to završe na kraju piše da sve to što su uložili pripada JP i da su oni samo korisnici; ukoliko nisu naslednici prvog naslednog reda, ne mogu svoj priključak da poklone ili da prodaju nekome, recimo kome prodaju svoju kuću i svoj stan. Te stvari treba ispraviti. Ne tiču se striktno ovog zakona, ali se tiču interesa građana Srbije, a mi, nadam se, ovde i jesmo zbog interesa građana Srbije.

Gospođo predsednice, gospodine ministre, gospođe i gospodo Čačani u Ministarstvu građevina, dame i gospodo narodni poslanici....
(Milka Marinković: Kakav je to džins?)
I ti si Milka iz Čačka. Džins nosim kao protest što nema javnih prenosa. Nekonvencionalno se odevam dok ne počnu prenosi u Skupštini.
(Milka Marinković: Mogao si doći i go. Najbolje skini sve.) Baš lepo ćaskamo sa Milkom. O pristojnosti možemo na nekom drugom mestu. Možemo da čitamo stenografske beleške. Tamo ne piše da išta dobacujem sa mesta.
(Milka Marinković: Kad si glup.)
Gospođo Mićić, da li ste u stanju da jednom izreknete opomenu, samo jednom u životu, gospođi Marinković? Samo jednom, zato što to zaista nije kolegijalno.
(Milka Marinković: Nije.)

Pošto ste vi pravnik, gospođo Mićić, onda vi tolerišete da neko na tuđem nepravu zasniva vlastito pravo. To nije dobro.
Činjenica da u ovom ministarstvu sedi nekoliko Čačana mene lišava oštrine sa kojom bih mogao govoriti o zakonu, zato što razumem vekovne težnje Užičana da dostignu Čačane, ali im to ne uspeva. Stalno za dlaku izmičemo.
Hteo sam da kažem da razlozi kojima se rukovodi Ministarstvo da donese ovakav zakon jesu razumljivi i ja ih podržavam. Ambijent u kojem se donosi ovaj zakon, ova skupština, nije baš najbolji, pre svega zbog toga što nema televizijskog prenosa, ne postoji ni jedan građanin u Srbiji koji nema interesovanja za ovu oblast i mislim da je to veliki hendikep kod rasprave o ovom zakonskom projektu, zato što zaista svakog zanima na koji način može da reši zakonito krov nad glavom.
Čovek koji ne može da reši stan nema perspektivu, on je u beznađu i zato mislim da treba sve učiniti da zakon kada bude usvojen, sa amandmanima koji budu prihvaćeni, bude na valjan način prezentiran građanima Srbije, jer ljudi treba da znaju kako mogu da grade, šta su sankcije ukoliko krše pravila itd.
Zakon je jedna stvar, a život nažalost druga. U Srbiji postoji tzv. prsten oko svih gradova, a to su po pravilu neurbanizovana naselja, divlja, kako se kaže, u kojima živi ogroman broj porodica. Nemoguće ih je legalizovati i moram da kažem da ih je skoro nemoguće srušiti. U njima žive ljudi, oni imaju svoje sudbine i svoje probleme. Oni su često bili prinuđeni da popreko rešavaju svoje stambeno pitanje, kako se to ranije govorilo, jer nisu imali drugog načina da svojoj porodici obezbede kakav-takav krov nad glavom.
U Srbiji, u poslednjih nekoliko godina, skoro sve porodice koje su imale privatne kuće na licu važnih komunikacija, deo svojih kuća pretvorile su u komercionalni prostor, da na taj način sebi obezbede ili poboljšaju materijalni položaj. To najčešće nije rađeno u skladu sa zakonima. Kada toga ne bi bilo, kada bi sve to podveli pod odredbe bilo kog zakona, napravili bismo veliku muku za desetine ili stotine hiljada porodica u Srbiji.
Rado bih polemisao sa svima koji govore da je urbanistički haos proizvod ove ili one vlasti. On je proizvod određenih uslova, određenih okolnosti. Malo gradova ima tu sreću kao Brazilija da nastane na livadi po jednom projektu. To je nažalost daleko od nas. Da li možemo ili ne možemo, da li smo kadri da organizujemo rušenje objekata koji nemaju odgovarajuće papire? Lako je porušiti objekte iza kojih stoji prljav novac, koji su nekoliko stotina ili hiljada puta veći od onoga što treba jednoj porodici ili jednoj firmi. Teško je porušiti objekat u kojem se nalazi jedna porodica sa malom decom. Ne možemo naći u Srbiji poštenog čoveka koji hoće da pristane da poruši takav objekat, za bilo kakav novac.
Zato, gospodine ministre, i dame i gospodo iz Ministarstva, vi ste se uhvatili u koštac sa velikim problemom i želim iskreno da svako ko može doprinese da se taj problem reši, ali da se ima, u meri u kojoj je to moguće, tolerancija i razumevanje za ljude koji su bili prinuđeni da grade objekte, da u njima stanuju, a nisu kadri da ih legalizuju i nisu kadri da ih o svom trošku uklone, jer su oni imali dilemu: ili će kako tako napraviti bilo kakav objekat ili neće imati nikav.
Ko je jednom po kiši, na nekom jeftinom kamionu selio svoj imetak i svoju sitnu decu, dobro zna kakva tuga i kava muka se krije iza toga. Potpuno je drugo pitanje i podržao bih svakog ko je kadar da u tome istraje, kada neko gradi ogromne prostore za komercijalne svrhe to čini ne konsultujući nikoga, čuva ga naoružanim stražarima, koji po pravilu nemaju dozvolu da nose oružje koje poseduju. Podržavam svačiji napor u državi da se sa takvima razračuna i da sve što može učini da prestanu da na taj način zarađuju novac koji im ni po pravu, ni po čemu drugom ne pripada.
Ovde je, gospodine ministre, komentarisano ovo rešenje kod adaptacije i sanacije objekata i izvođenja radova. Znate, govorio sam već o ovim silnim ljudima u našoj državi, da su svi zato što su morali radili adaptaciju po pravilima koja su postojala ili po pravilima koja vi predviđate, mnogo od toga nikada ne bi bilo urađeno. Mnogo toga je urađeno naopako, a ponešto i nije.
Da li je moguće da ovde postoji izvestan stepen razumevanja, jer ukoliko neko treba da obezbedi projekat za sve ovo, neće biti u stanju da proširi kuću u kojoj živi, za svoju novu porodicu, ili da u prizemlju stvori lokal, a da na spratu živi. To je moje konkretno pitanje i molio bih odgovor.
Još samo kratko pitanje - svim poslanicima je upućeno pismo građana za povraćaj oduzete imovine, da li ste takvo pismo dobili, da li ga možete komentarisati.

Gospođo predsednice, gospodine potpredsedniče Vlade, sa kolegama iz SPS-a podneo sam amandman na član 32.
U postojećem predlogu stoji: "Novinari mogu slobodno organizovati svoja profesionalna udruženja, u skladu sa posebnim zakonom kojim se uređuje udruženja građana."
Dodajemo dva nova stava: "Novinarska udruženja mogu donositi svoje kodekse - pravila profesionalnog rada i ponašanja.
Sva novinarska udruženja moraju biti jednaka pred zakonom".
Iako je zakon dao opšta mesta koja mogu da definišu ovo što je predmet našeg amandmana, ipak želim da kažem da između novinara i političara postoji suštinska razlika. Političari su obavezni, naročito ako su na vlasti, da afirmišu društvenu stvarnost, novinari imaju obavezu da društvenu stvarnog kritikuju. Nije dobro da političari uvek propisuju pravila za novinare.
Može se dogoditi, ukoliko ovaj amandman ne bude prihvaćen, da dođe do favorizacije jednog od novinarskih udruženja ili bi se to moglo dogoditi pod nekim drugim okolnostima. Zbog toga mislimo da bi prihvatanjem našeg amandmana to moglo da bude izbegnuto.
Ima još nekih razloga što smo podneli ovaj amandman; pre svega, zbog toga što, bez obzira što to danas ne izgleda tako, može se dogoditi da neko, ko ima političke ambicije, okupi jedan broj novinara koji mogu formirati svoje strukovno udruženje i onda mogu u istom smislu zloupotrebljavati to udruženje, odnosno koristiti njihovu delatnost za svoje političke potrebe.
Smatram da bi se na ovaj način to moglo izbeći i molimo potpredsednika Vlade, kao oficijalnog predlagača akta što ovde u ime Vlade sluša našu argumentaciju, da prihvati amandman koji smo predložili. Hvala lepo.

Gospođo Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, konsultujući kolege iz poslaničke grupe SPS podneo sam amandman na član 2. Pošto stoji obrazloženje, dozvolite samo da kažem nekoliko rečenica. Smatram da je bitan uslov za samostalnost svih funkcija stalnost. Ovde se stalnost kod zamenika tužioca dovodi u pitanje time što se biraju na osam godina, za razliku od tužioca koji nema taj problem.
Pošto nema predstavnika Vlade, nemam šansu da argumente koje nudim prihvati Vlada, onda se obraćam vama, kolege narodni poslanici, i molim da prihvatite ovaj amandman, jer je to potpuno smisleno i potpuno logično. Postoji mehanizam kako neko može biti razrešen ukoliko ne obavlja svoj posao kako treba, pa stoga nema bojazni da bi se, ukoliko bi se pod istim uslovima birali i tužioci i zamenici, na taj način mogla eliminisati kontrola rada ovog važnog organa.
I ranije sam kod tužioca ukazivao na neke probleme. Ova skupština je propustila priliku da prihvati argumente koje sam ponudio. Sa tesnom razlikom je izabran jedan okružni tužilac u Srbiji. Vreme je pokazalo da sam bio u pravu, ali o tome ćemo drugi put. Zato molim da danas prihvatite amandman koji nudim, jer on na bolji i celishodniji način rešava ovo što je predmet ovog zakona.

Gospođo Mićić, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici. Sa kolegom Brankom Ružićem u ime SPS podneo sam amandman da se umesto jedinstvenog ministarstva formiraju dva, rizikujući da kao kontraargument dobijemo odgovor da u modernim evropskim državama postoji manje ministarstava nego što to ima naša Vlada.
Podneli smo argumente za koje smatramo da mogu biti prihvatljivi. Mislimo da i kultura i informisanje zaslužuju poseban tretman, odnosno da mogu u Vladi imati rang portfelja. Razloga ima više. Ministarstvo kulture, da ne čitam šta ovde piše, imalo bi sasvim dovoljno posla. Na svu sreću, građani Srbije i naš narod imaju šta da ponude u oblasti kulture i zaslužuju da to što imaju da ponude i to što je istorijsko i kulturno nasleđe ove države i ovog naroda treba da bude smešteno u jedno ministarstvo.
Predloženim aktom, kaže se da se ovo što je oblast informisanja se naziva medijima. Mislimo da je pojam informisanja širi od pojma medija i da zaslužuje informisanje kao takvo da ima svoje ministarstvo i svog ministra. Teško je sada u uslovima vanrednog stanja iznositi argumente "za" i "protiv". Nevezano za to, potpuno principijelno i potpuno u skladu sa razumevanjem ove problematike i delokruga nadležnosti i jednog i drugog, smatramo da bi bilo normalno, da bi bilo uputno da ovo bude razdvojeno u dva ministarstva, zbog toga što bismo onda tačno znali ko šta radi, šta su čije nadležnosti i šta je čiji delokrug rada.
Između ostalog, onda se ne bi moglo dogoditi da ministar, kao što je sada situacija, koji pokriva i kulturu i informisanje, inače i poznat i priznat dramski umetnik, u svojoj karijeri zabeleži da je, makar i u uslovima vanrednog stanja, zabranio neke listove. Kada prođe vreme, to neko neće razumeti onako kako njegova umetnička reputacija to danas zaslužuje. Zato bi bilo dobro da se tačno zna ko šta radi i da se umesto medija ovo naziva informisanjem, da se to ne nalazi u jedinstvenom ministarstvu, već da se ove dve stvari razdvoje. Postoje još...
(Predsednik: Upozoravam vas na prekoračenje vremena.)
Zahvaljujem. Postoji još nekoliko sličnih amandmana. Moguće je da to ne može danas, ali ovo zaslužuje pažnju kao i kod sporta i kod nekih drugih oblasti. Gospodine ministre, predlažem da prihvatite argumentaciju koju smo ponudili i naš amandman. Hvala.

Gospođo Mićić, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, s obzirom da su kolege već iznosile neke načelne primedbe, dozvolite da samo kratko govorim o vrlo čudnom komponovanju takozvanog direktorata za vazdušni saobraćaj i agencije i o ukidanju Uprave za kontrolu letenja. Ako jednu državu nešto čini državom, to je desetak stvari, među kojima je ova svakako značajna.

Ukazao bih samo na jedan aspekt i manjkavost ovakvog rešenja. Dozvolu za preletanje teritorije jedne države daje nadležni organ, u ovom slučaju se može dogoditi da vojne flote drugih država nadleću delove teritorije Srbije i Crne Gore i to ne može biti svejedno građanima ni jedne, ni druge republike, niti ikom treba da bude svejedno. No, naravno, vi mislite da tako treba. Direktorat, to mu dođe kao prost zbir dve uprave, koja nije nadležna praktično ni za šta. O tome su govorili drugi poslanici.

Osvrnuo bih se na ono što piše u tački 5) i 7), pri čemu će plovni put Bar, Jugoslovenski registar brodova Tivat, Lučke kapetanije i ispostave ostati organi članice države Crne Gore. Podsećam vas da su 3.700.000 maraka građani Srbije dali kroz takozvani doprinos i samodoprinos, za izgradnju Crne Gore posle katastrofalnog zemljotresa, uložili u infrastrukturu ove Republike.

Što se tiče Beogradskog plovnog puta, koji je od Boga, ali je ostala infrastruktura, izgrađena je sredstvima ove Republike i građana Srbije. Mi ovde izjednačujemo nešto što apsolutno nije za izjednačavanje. Podsećam i da su aerodrom u Tivat i Podgorica građeni JAT-ovim sredstvima, da će uskoro i Vojni aerodrom Golubovci postati civilni aerodrom.

Ova tačka 3. Odluke nije tek tako ovde! Ona ima neke sasvim rđave posledice, pre svega, po građane Srbije, kojima se na neobičan način onemogućava da deo onoga što je imovina njihove republike ili njihova lično, bude potpuno van kontrole i van funkcije državne zajednice.

Što se tiče Zakona o ministarstvima, uvek bih se založio da ova država ima ministarstvo turizma i da sedište bude u Vrnjačkoj Banji. Vrnjačka Banja 1972. godine, Karlove Vari i Baden-Baden ostvarili su milion noćenja. Mi više ni formalno, ni neformalno nemamo nikakvo more, niti imamo druge turističke centre osim Kopaonika i banja Srbije. Bilo bi dobro kada bi turizam imao poseban resor, kada ne bi bio nakalemljen uz trgovinu i ostale usluge.

Ne bi bilo loše da postoji ministarstvo za lepo ponašanje, da ne bi dobacivali ljudi, koji očigledno nemaju takvo ponašanje.

U Zakonu o budžetu, samo da kažem jednu rečenicu, a da ne budem opomenut da sam van konteksta dnevnog reda, takođe se na neobičan način neke od pozicija odbrane svode ili dovode na nivo koji ne obezbeđuje minimum garancije našoj državi za ono što mi podrazumevamo pod odbranom teritorije građana.

Podržavam sve kolege, koji su jutros ovde govorili da sve ono što nikom nije trebalo iz savezne države ostavio je na takozvanom saveznom nivou, a sve što je bilo veoma interesantno za Republiku Crnu Goru, preselio je u Crnu Goru. To zaslužuje poseban komentar, to zaslužuje političko angažovanje svakog od nas. Nemoguće je danas to objasniti zbog medijske situacije, ali je to potrebno objasniti.

Formiranje naše takozvane države i njeno funkcionisanje, ova odluka koja će danas biti diskutovana i usvojena, najbolji su dokaz da državna zajednica Srbija i Crna Gora nemaju perspektivu ili nemaju makar na onaj način kakav jedan broj ljudi ipak očekuje da će biti. Od te takozvane države Srbije i Crne Gore praktično nije ostalo ništa do zastave i grba, koji će biti promenjeni ovih dana.

Potpuno je sada jasno da je ovo jedan žestok ustupak Republici Crnoj Gori. Mi ne znamo šta je protivusluga i da li takve protivusluge osim političke uopšte ima. Bilo bi poštenije da je elementarno ispoštovan Beogradski sporazum, a i za njega smo rekli da ne daje nikakve posebne garancije da će ova država nastaviti da bude država.

Gospođo Mićić, gospodine Protiću, dame i gospodo narodni poslanici, parlamentarizam u Srbiji ulazi u nemuštu fazu. Nemoguće je pod ovakvim okolnostima normalno funkcionisati. Apelujemo da se vrati TV prenos, da se obezbedi novinarima da normalno prate skupštinsko zasedanje.
Tri zakona, pošto je jedan odlukom ministra povučen iz procedure, predmet su kompromisa koji je postojao između DSS-a i ostatka DOS-a. Taj kompromis je uslovio da su neki od zakona koji su ovde izglasani nedorečeni, neki nesvrsishodni, a neki neodrživi.
Mi razumemo da je kompromis jedan od načina da se različite političke volje u parlamentu pretoče u zakon, ali je očigledno da danas imamo realan problem i da je ovo pokušaj da se taj realan problem, na način koji je jedino moguć, otkloni. Odluku ministra Batića da ovaj zakon o izmenama i dopunama Zakona o sedištima i područjima sudova i tužilaštava povuče iz procedure pozdravljam, kao i napor koji čini da sa međunarodnim organizacijama, shodno Rezoluciji 1244, proba da održi nadležnost pravosuđa Srbije na Kosovu i Metohiji. To pozdravljamo.
Nekoliko pitanja koja su ovde pokrenuta bi možda mogla da budu rešena na neki drugi način, ili je možda trebalo da budu. Razumem koncept koji je skupštinski odbor nadležan za ovu oblast lišio nekih prava koja je on ranije imao, da predlaže sudije na predlog tužioca, odnosno da Skupština bira tužioce; mi ne treba da imamo strah od onoga što čini jedan odbor zato što odbor čine narodni poslanici, izabrani od građana Srbije, zato što su oni predstavljena politička volja u parlamentu i zato što oni imaju odgovornost prema svojim biračima, prema sredinama iz kojih dolaze i prema građanima ukupno.
Argument da se ne mogu izbeći različiti politički uticaji prilikom funkcionisanja nadležnog skupštinskog odbora je neodrživ zato što se politički uticaj različitih političkih stranaka ili poslaničkih grupa ili koalicija ne može izbeći ni u tzv. nezavisnim telima koje bira ova skupština, kao što je ovaj koji je imao zadatak da predlaže sudije i danas ovde razgovaramo o tome da to nije efikasno.
Narodni poslanik i skupštinski odbori treba da dobiju ono mesto koje imaju u svim normalnim državama u svetu. Niko ne treba da ima strah od postupanja narodnih poslanika, niti od skupštinskih tela, zato što je jedino to što oni rade merljivo na način koji se vrednuje podrškom ili uskraćivanjem podrške na prvim narednim izborima.
Tu vrstu rizika treba da prepustimo pojedincima i političkim strankama, koalicijama i poslaničkim klubovima i da nemamo muku sa tim u vezi. To je prosto razmišljanje o mestu i ulozi narodnog poslanika danas u Srbiji, a, rekao bih, nažalost i sutra u Srbiji, pošto smo očigledno uskraćeni za elementarno pravo da ono što ovde izgovaramo bude merljivo na način kako jeste merljivo svuda u svetu.
Nije dobra vest u Srbiji danas da se zabranjuju novine i nije dobra vest u Srbiji danas da se iz parlamenta... (Žagor.)
Veoma pažljivo slušam svakoga od onih koji se obraćaju sa ove govornice, gospodine Šutanovac, kada ste se već javili, molim vas, (juče sam govorio, niste bili prisutni), da zakažete sednicu Odbora za bezbednost zato što prilike to nalažu.
Na spisku ljudi koji su predloženi za razrešenje pod rednim brojem 35. nalazi se sudija Opštinskog suda u Čačku, gospodin Školjević, i s tim u vezi ja sam obavio...

Hteo sam samo da kažem da čovek ispunjava sve uslove i da nemam ništa protiv toga i nemojte, gospođo Mićić, biti čuvar vatre u mom slučaju. Odgovoram za ono što ovde kažem i ni u čemu ne kršim Poslovnik. Govorim uljudno i držim se teme i dnevnog reda. Ili možda želite da ne govorimo uopšte?

Zahvaljujem na informaciji. Hteo sam da pozdravim to što ide u penziju neko ko je zaslužio i valjda to nije ništa sporno, da se zaposli neko ko je zaslužio da se zaposli. (Glasovi: Naruči mu pesmu.)
Ja ne naručujem pesme, gospodo, i ne dobacujem vama i molim vas da se ponašate u skladu sa stanjem koje ste proglasili. Elementarno dostojanstvo nalaže da ne dobacujete, makar vi.
Što se izmene koncepta apelacionih sudova tiče, govorio sam prošlog puta kada smo ih formirali i kada ih je bilo četiri.Želim prosto da vam približim ambijent u kojem živim, Čačak mora dobiti određeni politički, kulturni i svaki drugi značaj, u Republici, jer on ga ima, bez obzira na to što mu vi ne dajete taj značaj danas na taj način. To je treći grad po veličini u Srbiji, kako bi se reklo, izvan pokrajina. Za čitav jedan Gornji Milanovac veći je od Užica, za 25.000 veći je od Kraljeva, Kruševca, Smedereva, za 3.000 privrednih subjekata veći je od Kraljeva, Kruševca, za 4.000 subjekata od Užica itd. Efikasnije puni budžet nego najveći broj gradova u Srbiji, osim Novog Sada i Beograda. Ako bi se menjao koncept i ako bi bilo više apelacionih sudova danas, onda se predlaže da bude samo jedan, a ako bi se taj koncept menjao, delegiran pred vas nešto o čemu se može razmišljati, a za nekoliko okruga u Srbiji, sedište Apelacionog suda treba da bude u Čačku. Pošto to danas nije striktna tema, ne bih o tome danas više govorio.
Još jednom molim da učinite rad parlamenta Srbije javnim, apsolutno i bez ostatka, jer valjda mi nismo nikakva pretnja nikome u Srbiji sa ove govornice. Molim vas da obezbedite da ovo što mi ovde govorimo bude viđeno i ocenjeno, nemojte se tih ocena bojati. Svako od nas nosi odgovornost za ono što ovde govori i za ono što u Srbiji radi. Hvala vam.