Poštovani potpredsedniče, gospodine ministre, poštovane kolege narodni poslanici, htela bih samo da kažem, pretpostavljam da bi kolega Veroljub Stevanović prihvatio, ja sam imala ovakav amandman, sa istom idejom da se 3% od svake prodate ulaznice od sportske i kulturne manifestacije izdvoji i opredeli za funkcionisanje i sprovođenje aktivnosti u Crvenom krstu, i uvažila sam mišljenje koje sam dobila od Vlade Republike Srbije da zaista u ovom trenutku bi to uticalo pre svega na mladu populaciju koja posećuje kulturne i sportske manifestacije, da bi poskupele te karte, a već i ovako nisu jeftine i mladi vrlo malo posećuju te manifestacije.
Htela bih da kažem da prosto mogu da razumem da postoji uvek opravdana bojazan kako taj Crveni krst raspolaže sa ne znam koliko finansijskih sredstava i kako je sve to jako mnogo. Ovo što je kolega Stevanović predložio, to je i u dosadašnjem Zakonu o Crvenom krstu Srbije, koji i dan-danas još uvek važi, i htela bih da kažem koliki je taj iznos sredstava bio. Recimo, za 2004. godinu od ovih namenskih sredstava, dakle 3% od svake prodate karte, ukupno uplaćen iznos za godinu dana je svega 489 hiljada dinara.
Naravno, Crveni krst Srbije ima svoj pravilnik po kome raspoređuje ne samo Crvenom krstu Srbije nego i pokrajinskoj organizaciji Crvenog krsta i svim opštinskim organizacijama, pa je tako u 2004. godini po tom pravilniku Crvenom krstu Srbije pripalo svega 55.000 dinara, Crvenom krstu Vojvodine 15.000 dinara, a ostatak od 419 hiljada dinara raspoređen je praktično na preko 160 različitih organizacija Crvenog krsta u Srbiji. To prosto govori o tome da ne treba da se plašimo da je to neka profitabilna organizacija, kako ona tamo ima mnogo para, i više nego što treba.
S obzirom na obrazloženje i na činjenicu da sam povukla ova dva amandmana, istovremeno želim da iskažem svoje zadovoljstvo i zahvalnost prvo svim članovima Odbora za zdravlje i porodicu, a naravno i ministru za zdravlje, jer koliko sam shvatila potpredsednika Mihailovića na početku ovog zasedanja, mada je bilo malo žamora, rekao je da je taj amandman Odbora za zdravlje i porodicu postao sastavni deo ovog zakona.
Nađeno je jedno kompromisno rešenje da bar za sve ove manifestacije koje su međunarodnog karaktera od prodatih ulaznica u toku godine 2% bude izdvojeno u budžet koji je strogo namenski za trošenje u Crvenom krstu Srbije, koji je naravno uvek podložan kontroli i Vlade Republike Srbije i resornog ministarstva.
Htela sam samo da kažem da zbog toga i zbog ove činjenice pretpostavljam da će kolega Stevanović, ali neće imati prilike, povući amandman i razumete zašto ćemo glasati protiv tog amandmana.

Poštovani potpredsedniče, poštovane kolege narodni poslanici, pre nego što kažem mišljenje poslaničke grupe vezano za ovaj amandman, želim uvaženom kolegi Paji Momčilovu da kažem samo jedno, da ga zamolim da se ovde glasno ne preslišava šta je to leva opcija i šta zastupa leva opcija, jer svako od nas treba da brani svoje stavove koje zbilja uvažava i sve to za šta se bore srpski radikali i sve to za šta se bori bila koja poslanička grupa.
Naravno, sa dužnim uvažavanjem i poštovanjem ovog doma i svih vas, obraćam vam se u želji da zaista u ovim zakonima, kada je oblast zdravstva u pitanju, što manje politiziramo, a zaista da pokušamo, jer je ovo poslednji trenutak, da što više korigujemo nabolje zakone iz oblasti zdravstva, ovaj kompletan set zakona.
Dakle, na Odboru za zdravlje i porodicu i naravno ovde u danu za glasanje poslanička grupa SPS će podržati ovaj amandman na član 30. stav 2. kojim kolega Darko Glišić iz SRS predlaže da se stav 2. briše. Zašto? Upravo je ovde priča o tome da ukoliko poslodavac nije uplatio zdravstvenu zaštitu, ukoliko pacijent ne bude imao zdravstveno osiguranje, on će morati to da plati iz svog džepa. Smatramo da to apsolutno nije u redu.
Smatramo da su prošla neka vremena kada bi uopšte neko trebalo da da zakonskog prostora da se ne uplaćuju samodoprinosi za zdravstvo, jer da li postoji bilo šta što je važnije od zdravlja i svakog od nas i svakog člana naše porodice. Kamo sreće da niko nikada nema potrebe da zatraži zdravstvenu pomoć, ali, naravno, sve je to život i moramo upravo tako i da razmišljamo.
U obrazloženju Vlade naznačeno je da postoji mogućnost koja je zakonom predviđena, a to je član 143, gde se kaže da ukoliko osiguranik plati lečenje iz svog džepa da će imati pravo na nadoknadu. Onda se opet pitamo od koga. Član 143. kaže: "Ukoliko je obveznik uplate doprinosa poslodavac, odnosno drugi obveznik uplate doprinosa u skladu sa zakonom, a koji nije izvršio uplatu doprinosa, osigurano lice ima pravo na naknadu plaćenih troškova za pruženu zdravstvenu zaštitu iz stava 1. ovog člana od poslodavca, odnosno drugog obveznika uplate doprinosa za obavezno zdravstveno osiguranje."
Stav 4. kaže da osigurano lice čak ima pravo na obračun zakonske kamate na iznos neisplaćenih sredstava iz stava 3. ovog člana. Znači, ukoliko je uložio pare za svoje lečenje ili lečenje nekog člana porodice, a ne bude mu isplaćena nadoknada u nekom određenom vremenskom periodu, imaće pravo na kamatu.
Mislim da će u realnom životu proći još mnogo vremena do tada kada ćemo moći ovo da prihvatimo zdravo za gotovo, jer postavlja se pitanje da li je to uopšte primenjivo. Više bih volela da mi zakone poštujemo, da postoji zakonska obaveza po kojoj ne može poslodavac, bilo da je iz državnog ili privatnog sektora, da ne uplaćuje svojim zaposlenima zdravstveno osiguranje u Fond i ne može da se desi da bilo koje lice nema pare u budžetu zdravstvenog fonda za lečenje, a ne da on ima tu mogućnost da plati iz svog džepa, pa da onda ide na tu tzv. poznatu refundaciju.
Da vidim ko je taj ko će platiti tu kamatu. To me malo asocira na banke. Kad odete u minus, vrlo se savesno na taj minus obračuna kamata, ali budete li slučajno u nekom plusu ili u minusu zbog greške banke, nikada više ta pravda ne može da se utvrdi, jer ne možete da dođete do te činjenice.
Dakle, založila bih se za to da ovaj član ne treba ni da postoji u zakonu, da se podrazumeva da će svako lečenje biti pokriveno, jer se mi socijalisti zalažemo da apsolutno mora da ima obavezno zdravstveno osiguranje i da ovako nešto ne može da se dovede u pitanje. Mislim da su to argumenti i pokušavam da objasnim i drugim kolegama, tu su i dame iz Ministarstva zdravlja, da ćemo mi kao poslanička grupa podržati ovaj amandman kolege Darka Glišića i u danu za glasanje ćemo biti za.

Poštovani predsedniče, poštovane kolege narodni poslanici, Socijalistička partija Srbije se uvek zalagala ne samo za ostvarivanje prava, nego zaista i za realnu zaštitu najugroženije kategorije stanovništva, a to su pre svega za nas deca, majke i stari. I ovom prilikom želim da se zahvalim Vladi Republike Srbije i resornom ministarstvu, koje je baš po pitanju ove najosetljivije kategorije usvojilo naših šest amandmana koje je podneo poslanički klub SPS.
Ovde je kolega Nedeljković apsolutno u pravu i želim da kažem da će poslanička grupa podržati ovaj amandman u danu za glasanje. Zašto? Složila bih se sa tim da ova definicija starijih lica, bez obzira što se ovde tačno misli na teško telesno ili duševno ometene u razvoju, ja bih rekla sva starija lica, jeste relativan pojam. Tačno je i svi mi želimo da kažemo da nije bitno koliko imamo godina, već, zapravo, kako se osećamo, a osećaćemo se onoliko dobro koliko budemo bili zdravi. Ako je neko na svoju nesreću ozbiljno bolestan, da ne kažem ako ima telesnih oštećenja, kao što se ovde govori, onda možemo da govorimo da je i čovek od 45 godina starije lice.
Znači, definitivno mi do sada znamo da smo uglavnom pod starijim licima podrazumevali sve osobe preko 65 godina. Pozdravila bih ovaj amandman kolege Nedeljkovića, ali isto tako ne bih isključila ni ova lica koja su teško telesno ili duševno ometena u razvoju, s tim što bi zaista tu bilo vrlo teško odrediti limit godina.
Naravno da i mi kao poslanička grupa imamo amandman na član 45. i mislim da je to ključni amandman, koji je ovde najsporniji, rekla bih, u zakonu o zdravstvenom osiguranju. Zašto? Zato što se uvodi ova participacija. Naravno, tu postoji uvek ona dilema da li je čaša polupuna ili poluprazna, jer ja sam i u načelnoj raspravi govorila, ako meni zakonopisac kaže najmanje, ja želim da mislim da će to biti 99; 99 će platiti republički fond, a 0,01 platiće kao onu redovnu participaciju na koju su naši pacijenti navikli. Čak, u nekoj komunikaciji sa ministrom rečeno nam je da se praktično ovim zakonom, usvajanjem, a videli smo kasnije i zašto, u 2006. godini praktično ništa novo neće dešavati.
Bez obzira što ima novina, konačno zato i jeste sistemski zakon, ipak mi ne možemo da zamislimo kako će to biti, kako će se implementirati i kako će funkcionisati zdravstveno osiguranje i praktično plaćanje zdravstvenih usluga zdravstvenim ustanovama po ovom zakonu. Ne bude li nešto dobro, budemo li videli, u zavisnosti od toga koji amandmani u kom stepenu će poboljšati ove zakone, zaista smatram, pogotovo što je to nov i što je sistemski, da nije nemoguće da za par meseci sednemo ponovo i da imamo izmene i dopune istog ovog zakona i da tada, ukoliko smo nešto i prevideli, ispravimo.
Verujte, zakoni su vrlo ozbiljni, bilo je više čitanja, a rekla bih sada, kada zaista apsolutno pažljivo pratim svakog govornika i svaki amandman, da je bilo potrebno još mnogo toga možda učiniti da bi ovaj zakon bio kvalitetniji, bar za primenu.

Poštovani potpredsedniče, gospodine ministre, poštovane kolege narodni poslanici, zaista bih želela da se vratimo na temu, jer član 56. govori o listi čekanja. Hteli mi to da priznamo ili ne, ovo je zaista prvi put da jedan zakon o zdravstvenom osiguranju registruje pojam liste čekanja, a inače, u realnom životu mi to imamo godinama unazad.
Ne znam zašto bismo za svaku novinu razmišljali o tome da to jeste izvor korupcije. Ja to tako ne doživljavam, nikada nisam doživljavala i ne želim na taj način da razmišljam, jer valjda treba da verujemo u naše zdravstvene radnike, u zdravstvene saradnike i da verujemo da će zaista najiskrenije da leče ljude, po svojoj savesti i dužnosti, jer valjda su se opredelili za taj poziv zato što su humani. Samo tako hoću da verujem.
Pre svega, u zakonu se kaže da i te liste čekanja može da bude, ali i ne mora da je bude. Hajde uzmimo da je bude. Želim da vam kažem primer da je bilo. Radim 30 godina u Zdravstvenom centru Kikinda. Postoji jedan deo u kliničko-biohemijskoj laboratoriji gde su reagensi jako skupi. Uvek je postojao jedan deo pacijenata koji su mogli apsolutno besplatno da dobiju sve usluge u laboratoriji i jedan deo gde je ljudima koji su želeli da saznaju svoje nalaze, a lekar pri tom smatra da medicinska indikacija nije neophodna, ako nisu želeli da čekaju listu čekanja, naplaćena usluga kao neka vrsta vanstandarda, samo u jednom slučaju, a to kada je bio u pitanju hormonalni status štitne žlezde.
Naravno, svako kome je bilo neophodno, bilo da je zadržan u bolnici, bilo da je potrebno uraditi neku urgentnu hiruršku intervenciju, bez obzira na onaj broj, neki bonus besplatnih usluga koje smo određivali, dobijao je besplatnu uslugu i niko, hvala bogu, nije imao nikakvih posledica, što znači da su lekari tačno procenili kome je urgentno, a kome nije urgentno.
Rekla bih da lista čekanja koja bude jeste odgovornost lekara. Nemojmo se bojati odgovornosti lekara. Dobro je što ćemo ovih dana da usvojimo zakon o lekarskim komorama, pa da vidimo zaista da li ovo može da bude predmet korupcije. Ne može. Ne želim da verujem, ježim se od ovih svakodnevnih naslova u našim novinama - ko je uzeo 150 evra, ko je uzeo ovoliko evra.
Čak i za ono što nas je, nažalost, svakodnevica naterala, da će pacijenti - osiguranici po usvajanju ovog zakona morati nešto da uplaćuju, ako se poznaju putevi novca, nema mesta korupciji. Ako se sve to uplaćuje na blagajnama u zdravstvenim ustanovama ili tamo gde bude određeno, nema mesta korupciji. Onda, i ako je bilo, zaista mi je iskreno žao zbog toga, da je neko od pacijenata uzimao i stavljao u svoj džep, verujte mi, pacijenti kažu neka znaju kolika je cena, biće plaćeno. Ova država mora da brine za sve one koji iz bilo kojih razloga nemaju mogućnosti da se leče, kao u slučajevima koje je malopre kolega naveo. Ima svako od nas još mnogo takvih slučajeva.
Dakle, uvek sam, kao predstavnik SPS-a, bila i biću i za humanost i za solidarnost. To je jedino što me je opredelilo da se bavim ovim pozivom i tako želim da verujem da su i sve ostale kolege.

Ja bih želela da reklamiram Poslovnik, član 104. Dakle, možda se nismo dobro razumeli, možda jesmo, ja se zaista uvek trudim da maksimalno korektno govorim za ovom govornicom. Gospodine Momčilov, ja ne kažem da su plate u zdravstvu visoke, ali ljude koji imaju afiniteta ka korupciji neće spasti ni plata od 1.000 evra.
Malopre ste dali primer, ja ću vam odmah argument dati koji smo u 15,30 imali. Sudije imaju 1.000 evra platu unapred, bez obzira koliko rade i koliko se cene, a ovde smo skinuli imunitet jednom sudiji zbog mita u iznosu od 1.000 evra. Dakle, to nije sigurno da će biti zaštićeno od korupcije. Ja se zalažem da budu apsolutno plate u zdravstvu onolike koliko nam pripadaju, ali se pre svega zalažem da pacijenti imaju adekvatnu zdravstvenu zaštitu. To je jedino za šta mogu odavde da se zalažem.

Poštovani predsedniče, gospodine ministre, poštovane kolege narodi poslanici, kada su zdravstveni zakoni na dnevnom redu to je jedna opšta tema, gde sigurno, bez obzira koji je član i kog zakona na dnevnom redu, možemo da proširimo priču na sve i to zbilja nije ništa sporno, pa bih prosto predložila ministru, ako prihvati, da nam u narednom našem radu svakih mesec dana ovako omogući da možemo da pravimo komunikaciju, pa da razgovaramo o svemu i svačemu.
Međutim, član 178. kaže ko treba da ima prednost u zaključivanju ugovora sa matičnom filijalom. Možemo mi tu da se sporimo, mi socijalisti zaista zastupamo stav da sa republičkim fondom mogu i treba da potpisuju ugovore i privatni lekari, da može da se vrši nadoknada onima koji ispunjavaju odgovarajuće standarde pod istim uslovima.
Znači, ja sam čak predlagala način kako bi se izvršila refundacija da bi apsolutno bili u jednakim uslovima i privatni i državni lekari, ali sam zaista htela da iskoristim priliku da kažem, znate, sva ova potpisivanja godišnja sa republičkim fondom, bilo državnih ustanova, bilo privatnih ustanova koje bi zadovoljile kriterijume, sa kojima bi fond napravio ugovor, ne vrede ništa ako oni zaista ne budu bili u mogućnosti da plate realnu cenu usluge koja je izvršena.
Dakle, govorim o sledećem, s obzirom da je ovo nešto što bi bilo novo. Imali smo praksu, bar u Kikindi, da su privatni lekari pravili ugovore sa zdravstvenom ustanovom, da je to bio odnos da u roku od tri dana privatni lekar zdravstvenu uslugu koju izvrši državna laboratorija, rendgen ili bilo ko mora da plati, pa od pacijenta koliko uzme, svako ima svoj cenovnik.
Dakle, ništa nama ne vredi da se borimo, ni da privatni lekari naprave ugovor sa Republičkim fondom, ako se ne obezbedi prava realizacija vrednosti usluga. To treba da se odnosi kako na privatnu praksu, tako mislim i na državne institucije koje i te kako zavise, naravno, od realnog priliva sredstava u Republičkom fondu.
Prihvatam činjenicu i mislim da je to dobro, kolega Blažić je govorio o tome da se svi mi kunemo u primarnu zdravstvenu zaštitu lekara opšte prakse, a na kraju sve se završava nekako na tom sekundarnom nivou, što nije dobro i što treba vratiti tamo gde treba. S obzirom da u novom zakonu o zdravstvenoj zaštiti primarna zdravstvena zaštita, odnosno domovi zdravlja prelaze na nivo lokalne samouprave, mislim da zaista tu... A i uvaženi kolega Branislav Blažić je predsednik opštine Kikinda, grada iz koga sam ja poslanik, i zaista očekujem da upravo omogući racionalizaciju, uštedu i povećanje kvaliteta rada.
Verujem da postoji još predsednika opština u Srbiji, kojima će nešto to značiti. Čula sam čak i ljude koji se malo i plaše toga što dolazi. Na kraju, vreme pred nama će pokazati ko je koliko sposoban i kako radi. Hvala.

Poštovani potpredsedniče, poštovane kolege narodni poslanici, znam da je ministar morao da ode i upravo zaista sa velikom neizvesnošću očekujemo koje će amandmane Vlada usvojiti danas na sednici u 13,00 časova, jer smo mi kao poslanička grupa SPS po svim zakonima podneli četrdesetak amandmana, zaista sa najiskrenijom željom da se sve ono što se može koriguje, u smislu poboljšavanja ili razjašnjavanja pojedinih nejasnoća, pa očekujemo da će bar 90% tih amandmana biti usvojeno.
Naravno, ovih pet zakona koje danas imamo ovde na dnevnom redu u načelnoj raspravi definitivno jesu reformski, neki sistemski, neki novi, neki inovirani, ali definitivno jesu reformski.
Ako kažem da jesu reformski, to ne znači da kažem da su oni i bolji od onih koji su bili. Promene su zaista nesporne. Moram da kažem da će tek implementiranje ovih zakona pokazati koliko su oni kao takvi dobri ili loši.
Potom, ja zaista želim da kažem da pre svega svi mi kao narodni poslanici, a i same poslaničke grupe ovde imaju pravo da daju predloge izmena i dopuna pojedinih zakonskih akata u smislu poboljšavanja, jer je loš odjek bio na terenu.
Dokazalo se da njihova primenjivost zapravo nije baš bila najadekvatnija. Dakle, o mnogim stvarima mi ovde, bilo afirmativno, bilo negativno, rekla bih, više govorimo hipotetički.
Šta je to što će u stvari najviše polemike izazvati i ovde, što je logično, i u javnosti? To je Predlog zakona o zdravstvenom osiguranju.
Zašto? Zato što je definitivno najveće, bar po nama koji radimo 30 godina u zdravstvu, smanjenje javne potrošnje urađeno upravo ovde.
Postoji jedan deo koji mi apsolutno pozdravljamo, a to je deo gde je Vlada Republike Srbije sa našim resornim ministarstvom dala predlog direktorima da snime situaciju zaposlenih, da spreme spisak tehnoloških viškova i, naravno, radnici koji ispunjavaju jedan od uslova, bilo godine starosti, bilo do penzije do dve godine, da uz vrlo odgovarajuću nadoknadu mogu dobrovoljno da napuste radnu organizaciju. To je učinilo sedam hiljada i nešto ljudi iz Srbije, bez Vojvodine.
Ja ovde zaista želim da kažem da su vojvođanski zdravstveni radnici, koji su isto želeli da uz adekvatnu nadoknadu napuste radnu organizaciju i tako daju svoj skroman doprinos poboljšanju situacije u oblasti zdravstva, bili vrlo ogorčeni, jer su zbog političkih prepucavanja, a po nakaradnom omnibus zakonu (koji je u stvari u ovom skupštinskom domu u prošlom sazivu donet kao politički kompromis da bi vladajući DOS ostao na vlasti), oni ostali bez nadoknade.
To nije dobro, iako samo zarad javnosti želim da kažem da će nadoknada i za zdravstvene radnike u Vojvodini uslediti, ali nažalost, tek januara meseca. Dakle, odgovor na to pitanje treba da da pokrajinski sekretar i direktori koji su takvu odluku doneli.
Naravno, drugo smanjenje jeste smanjenje, pa i ovo je jedna nezdravstvena potrošnja na smanjenje troškova koje smo videli, a to je pre svega u smislu uvođenja pojedinih participacija.
Pre toga želim zaista da kažem da je jedan od uslova poslaničke grupe SPS bio upravo da paralelno u isto vreme razmatramo Predlog zakona o zdravstvenom osiguranju i Predlog zakona o zdravstvenoj zaštiti, kako bismo mogli da procenimo da li će predložena zdravstvena zaštita biti adekvatno praćena sa finansijama koje se opredeljuju iz predloga o zdravstvenom osiguranju.
Kada je već reč o participaciji, uvode se neke tri kategorije participacije. Ono što je jako važno, i od čega mi zaista ne odstupamo kao poslanička grupa SPS, to je da se zaista zalažemo za besplatnu zdravstvenu zaštitu za sve građane. To jeste naš izvorni princip, za koji bih rekla da je ranije bio mnogo više uravnotežen nego danas.
Šta se ovde kaže u Predlogu zakona o zdravstvenom osiguranju? Da u stvari u zdravstvenom osiguranju postoje participacije koje kažu da će određene usluge...
Naravno, postoji ono 100% što će biti plaćeno za najugroženiju kategoriju naših stanovnika, one koji su oboleli od posebnih bolesti itd, ali imamo i one problematične participacije gde se uvodi 95%, 80% i 65%.
Šta je jako važno? Jako važno je da u zakonu piše - najmanje 95% troškova će snositi Republički zavod za zdravstveno osiguranje, a eventualno od jedan do pet posto osiguranik koji ne pripada ugroženoj kategoriji stanovnika. Polemike je bilo oko toga što to znači najmanje, bojeći se iskustva koja imamo do sada, da će se odmah naši direktori i svi ostali učesnici u pravljenju ovoga uhvatiti za to i tražiti da osiguranici iz svog džepa daju ostatak. Međutim, dobili smo uveravanja od ministra da će oni koji budu pravili cene i ugovarali sigurno voditi računa o tome i da će najverovatnije za najveći broj osiguranika u našoj zemlji biti i dalje sve plaćeno 100% na teret obaveznog zdravstvenog osiguranja.
Ja bih rekla ovde da posle svih ovih iskustava zaista jesam za to da postoje ovakve vrste participacije, jer znate, ako mi imamo pojedince koji u javnosti nastupe i kažu da primaju 300.000 evra mesečno platu, izvinite molim vas, ja zaista ne želim iza takvih ljudi da stanem i da i za njih tražim da svi troškovi iz obaveznog zdravstvenog osiguranja budu plaćeni 100%, isto kao porodica koja ima 10.000 dinara neke prosečne zarade na mesečnom nivou, ako ima. Mi socijalisti želimo zaista da zaštitimo socijalnu kategoriju našeg stanovništva.
Šta je drugi uslov bio? Za nas je jako značajno da se razjasni, iako je ovde čini mi se malopre isto provejavalo, da li su svi građani Srbije obavezno osigurani ili ne. Odgovor je bio – da. Zarad javnosti ja želim da kažem da su svi građani Srbije obavezno zdravstveno osigurani, i to kod Republičkog zavoda za zdravstvenu zaštitu. To je bila druga dilema za nas u SPS-u. Zašto? Zato što ovaj zakon uvodi pored obaveznog zdravstvenog osiguranja i dobrovoljno zdravstveno osiguranje. Nekima je to bliže, nekima dalje, možda ja pripadam poslaničkoj grupi koja zaista uvek želi i teži da sve što je državno bude jače i kvalitetnije, nemajući ništa protiv ni nekih drugih privatnih oblika organizovanja, kao što će biti i ovi, zakonom predviđeni, iz zdravstvenog osiguranja.
Znate, u poglavlju gde se govori o dobrovoljnom zdravstvenom osiguranju jedino što je razrađeno apsolutno jeste dopunsko zdravstveno osiguranje. To je apsolutno jasno da se odnosi na sve one koji žele da rizik od participacije zaštite, odnosno da ukoliko se dopunski osiguraju da će za njih sve usluge biti 100% naplaćene iz osiguranja sa jedne ili sa druge strane ili da se pruži neki viši standard usluga.
U skladu sa tim smo i reagovali i čini mi se da smo od predlagača dobili neko uveravanje da će to na neki drugi način biti adekvatnije regulisano, što bi po nama bilo mnogo povoljnije.
Zašto smo se uplašili? Kad neko vama kaže "dobrovoljno zdravstveno osiguranje, a paralelno", onda može da se desi da bogataši, da tako kažem, ili poslodavci čiji radnici imaju i te kako dobra primanja, žele u nekoj privatnoj osiguravajućoj kući da zdravstveno osiguraju svoje radnike. Naravno da onda i ovako siromašna državna kasa bude još siromašnija i da onda oni za koje se mi najviše borimo, svi u ovoj skupštini, da imaju obaveznu zdravstvenu zaštitu praktično ostanu bez zdravstvenog dinara. To ne bi bilo dobro.
Prosto želim da kažem da ovde postoje stvari za koje su apsolutno postojale dileme, koje smo mi razjasnili i na koje smo reagovali svojim amandmanima, u želji da još više poboljšamo.
Šta je to još na čemu smo insistirali da baš uđe u ovaj predlog zakona o zdravstvenom osiguranju? Recimo, to je apsolutno bolje definisanje u zakonu o zdravstvenoj zaštiti, a i finansijski bolje pokrivanje, kada je u pitanju zdravstvena zaštita majke i deteta, uključujući i planiranje porodice, jer šta može da bude za sve nas važnije nego podizanje zdravog potomstva.
Znam da se ovo ne može samo na jedan način posmatrati, da ovu oblast treba multidisciplinarno pokriti, ali učinimo jedan napor, otvorimo vrata i kažimo da mi kao država zaista moramo da mislimo o svom zdravom potomstvu, jer zdravo potomstvo, dobar i kvalitetan natalitet samo može da bude garant boljoj, kvalitetnijoj i naprednoj državi.
Kada je u pitanju Predlog zakona o zdravstvenoj zaštiti, rekla bih da tu postoji jedno od osnovnih načela, a to je načelo efikasnosti zdravstvene zaštite, gde se kaže da će se postići najbolji efekti u zdravstvenoj zaštiti, naravno, u skladu sa finansijskim sredstvima.
Imajući u vidu dosadašnje iskustvo i onako kako mi danas posmatramo stvari, nije nam ružičasta perspektiva. U principu, ja sam optimista i želim da svi efekti budu pozitivni, da zdravstveni dinar za lečenje svih građana Srbije bude pun i da ta efikasnost bude onakva kakvu mi možemo da pružimo.
Ono što je važno u zdravstvenoj zaštiti, što mi socijalisti zaista podržavamo, to je dostupnost pacijentima, blizina, odnosno pružanje zdravstvene usluge. Moram još jednom kao socijalista da kažem da se mi zalažemo za to da apsolutno svaka zdravstvena stanica, koja je u starim dobrim vremenima napravljena i koju svako selo u našoj Srbiji ima, koja ima najmanje ordinaciju lekara opšte prakse, apoteku i stomatološku ordinaciju, i dalje živi.
Neke od njih su potpuno zaključane, jer nemamo dovoljno kadrova. Oprema je, čini mi se, mnogo lakše rešiva, bar za taj primarni nivo, nego što su kadrovi. Neke, recimo, posećuju lekari jednom ili dva puta nedeljno.
Da li je to onda princip zdravstvene zaštite da želimo da idemo u susret pacijentu i da mu pružimo prvu zdravstvenu zaštitu i na taj način uštedimo trošenje iz onih sekundarnih nivoa?
Mi se zalažemo i računamo da na uštrb ove dobrovoljne racionalizacije, bar što se tiče kadrova, bude učinjen napor i da se, praktično, nađu lekari opšte prakse i po seoskim ambulantama. Odatle ne treba bežati. Verujte mi, u takvim situacijama, u takvoj atmosferi, najviše, najbolje i najkvalitetnije se uči.
Isto tako, želela bih samo da kažem jednu povezanost sa nedostajućim kadrovima u nekim sredinama. Recimo, član 87. koji definiše šta je to zabranjeno farmaceutskom tehničaru kao prvom saradniku diplomiranih farmaceuta. Apsolutno sam saglasna sa tim. Tamo se kaže da farmaceutski tehničari ne mogu da prave galenske preparate. Molim vas, vi morate da znate da je surova stvarnost drugačija, da nama farmaceutski tehničari prave galenske preparate, da izdaju recepte, ali isto tako da u ovim selima o kojima sam malopre govorila, u mnogim selima nama farmaceutski tehničari samostalno vode apoteku. To morate da znate i morate da učinite napor da se ovaj zakon zaista ispoštuje do kraja. Ako je tako, uposlite diplomirane farmaceute i neka vode stručno i kompetentno sve ove poslove.
Ovde je predviđena decentralizacija onako kako je moralo da bude usklađeno, u skladu sa već donetim Zakonom o lokalnoj samoupravi i omnibus zakonom, gde smo čuli na koji način će primarna zdravstvena zaštita biti na nivou lokalne samouprave, odnosno domovi zdravlja.
Želela bih da izrazim zadovoljstvo i rekla bih da je bila jedna inicijativa u svim razgovorima oko donošenja ovih zakona, dok su bili još u nacrtu, a to je član 49. koji pokazuje kako treba uraditi racionalizaciju i kako omogućiti da ostane više sredstava u zdravstvenoj kasi.
Taj član 49. kaže da u mestima ili opštinama gde postoje dve ili više zdravstvenih ustanova, bez obzira da li su domovi zdravlja koji će biti na nivou lokalne samouprave finansirani ili na pokrajinskom i republičkom, mogu da se formiraju zajedničke službe, kao što su laboratorija, rendgen kabinet, kao što su to zajedničke službe iz oblasti ekonomije, prava, tehničke službe itd.
Zaista to jeste racionalizacija, jer država ne bi imala dovoljno para da nadomesti i uposli dovoljno kvalitetnih kadrova, a da ne govorim o opremi koja je još uvek za nas previše skupa.
Ono što bih zaista rekla, novina je uvođenje licence za radnike – to se naravno provlači i zbog toga je ovaj set zakona bio važan i da se objedini njihova rasprava – i akreditacija za zdravstvene ustanove, za koje u periodu od naredne tri godine neće biti obavezujuća. Mi znamo da je to proces koji zaista dugo traje, a mnogo i košta.
Mi znamo da neke od službi, a i neke ustanove, već imaju te akreditive i težimo da svi to dobijemo, jer posle nekog perioda, nakon tri godine, to će biti jedan od uslova kompetentnosti pri ugovaranju zdravstvenih ustanova sa Republičkim zavodom za zdravstveno osiguranje.
Ono što je jako važno, uvedene su kaznene odredbe, uvedeni su uslovi, kao što govori član 135, kad direktor jedne zdravstvene ustanove može da bude razrešen.
Da vam kažem, da se danas primenjuje taj kriterijum, ne znam koliko bi direktora ostalo da budu direktori.
O čemu se tu radi? Kaže se da između svih ostalih razloga da direktor bude razrešen jedan jeste i zato što se uvodi naplata usluga koje su pokrivene obaveznim zdravstvenim osiguranjem. To se dešava ovde u Beogradu, u Novom Sadu, to se dešava kod mene u Kikindi i to nije dobro.
Bez obzira što su se direktori pokrili odlukama upravnog odbora, ni u ovom zakonu ne predviđa se mogućnost da upravni odbor ima tu ingerenciju da donosi odluke o tome šta će se plaćati, šta se neće plaćati.
Ono što je dobro, zaista želim da kažem da je onda bolje, ako uporedimo sa onom participacijom, uvesti zakonske participacije, ali da se tačno zna za koju kategoriju lica, prema određenim primanjima, a da se ovo sve maksimalno ispoštuje. To bi bilo mnogo bolje. Ako pitate naše pacijente i naše osiguranike, budite sigurni da bi rekli da sam ja u pravu.
To zaista, bez obzira što je ovde predviđeno, i sada mi imamo dobre i kvalitetne inspekcije i zdravstvene inspektore u Ministarstvu za zdravlje, ali je nedovoljno ako ne naučimo da se ponašamo u skladu sa predviđenim zakonima.
Treći, novi zakon iz ove oblasti, to je predlog zakona o komorama. Iako je dobro što ima pet komora, iako je dobro što se praktično esnafski oni mogu udružiti i nezavisno o svemu odlučivati, rekla bih da je ovaj predloženi zakon zakon koji je pretrpeo najveći broj izmena u odnosu na onaj prvi nacrt, govorim o 2001. godini, kada su počeli svi ovi zakoni da imaju svoje prednacrte, izmene, dopune itd.
Mislim da je nađeno jedno kompromisno rešenje, jer je, to je evidentno, javnost zna, bilo najvećeg sporenja između odnosa zastupljenosti privatne prakse i lekara iz državnih ustanova. Mislim da je to dobro, jer će oni, kao kolege između sebe, imati prilike da se dogovore, da naprave statut i da sa statutom sve to regulišu na obostrani i zadovoljavajući način.
Zakon koji je apsolutno nov jeste predlog zakona o nedozvoljenoj proizvodnji opojnih droga i psihotropnih supstanci.
Naravno, mi u SPS-u smo za svako sprečavanje zloupotreba i korišćenja svega, pa naravno i supstanci koje mogu da se koriste kao prekursori za pravljenje opojnih droga. Smatramo da je ovo zakon koji prvi put imamo u zemlji Srbiji.
Postoji nešto što je bilo na saveznom nivou, ali ovaj zakon će nam zaista omogućiti kvalitetnu proizvodnju, a isto tako i distribuciju.
Ono što je ostalo, to je Predlog zakona o Crvenom krstu. Želim zaista javno da dam zamerku predsedniku Skupštine gospodinu Markoviću zašto ovaj zakon nije stavljen ranije na dnevni red, jer kada smo ga dobili 20. maja zaista ni po čemu nije bio vezan sa ovim zakonima, bar sa ova tri sistemska zakona koja smo danas imali.
Sve opštinske organizacije, pokrajinske i republička vape za ovim zakonima. Tačno je, oni i danas imaju zakon, ali mnogo očekuju pre svega od nas narodnih poslanika, a naravno očekuju da budu usvojeni neki amandmani koji će njima poboljšati i olakšati rad.
S obzirom na ograničeno vreme koje imam kao ovlašćeni predstavnik, to ću ispoštovati i iskoristiću priliku da povodom amandmana kažem mnogo više o Crvenom krstu.
Poslanička grupa SPS i ja, kao predstavnik u Odboru za zdravlje i porodicu, u načelu smo za set ovih pet zakona i očekujemo da će dobar deo naših amandmana biti usvojen i da ćemo, na zadovoljstvo svih, glasati za ove zakone. Zahvaljujem.

Poštovano predsedništvo, poštovane kolege narodni poslanici, Predlog zakona o bezbednosti i zdravlju na radu jeste, zapravo, jedan od onih zakonskih predloga koje je neophodno uskladiti sa međunarodnim zakonodavstvom kako bismo napravili kompletnu harmonizaciju svih zakonskih akata i kako bismo na taj način sebi olakšali put do ulaska u Evropsku uniju.
Naravno, na svim ovim zasedanjima postoji veliki broj zakona koji je nama svima ponekada, vrlo često, da prihvatimo i da usvojimo, jer s razlogom pišemo veliki broj amandmana i pokušavamo da te zakone prilagodimo uslovima u kojima momentalno živimo.
Međutim, ovaj predlog zakona, kao i onaj iz prethodne tačke dnevnog reda (Predlog zakona o sprečavanju dopinga u sportu), predstavljaju, zapravo, zakone oko kojih zaista ne bi trebalo da bude velikog sporenja da li ih treba usvojiti ili ne. Naprotiv.
Poslanička grupa SPS će glasati za ovaj zakon, prevashodno zbog toga što obrađuje temu zaštite radnika na svojim radnim mestima. To je bio jedan osnovni i principijelni kurs koji politika SPS ima, koji je imala i koji će uvek imati.
Dakle, kada se analizira sam zakon, reklo bi se da će poslodavci i te kako imati jednu ozbiljnu obavezu, jer će morati jedan ozbiljan deo finansijskih sredstava da ulože, kako bi se obezbedili radnici na svojim radnim mestima i na taj način zaštitili svoje zdravlje.
Naravno, postavlja se pitanje šta je skuplje? Svi u zdravstvu, a i u narodu postoji jedna krilatica, da je ''bolje sprečiti, nego lečiti'' i stoga je sigurno, ma koliko to bila značajna finansijska izdvajanja od strane poslodavca, bolje uložiti u bezbednost i zdravlje svog radnika, nego, na kraju, ne samo radnik, njegova porodica i kompletno društvo, da ima pre svega obolelog čoveka, a drugo i da velika finansijska sredstva otiču tamo gde najmanje želimo da odu, a to je u lečenje istog. Zbog čega? Zbog nemara i neodgovornosti jednog poslodavca.
Ovaj zakon je, kao i svi zakoni koji dolaze na dnevni red, usklađen sa vremenom u kome živimo. Tako se ovde po prvi put pominje da se na poslodavca odnosi, bez obzira da li je to strani ili naš državljanin, isto tako, odnosi se i na radnika, bez obzira da li se radi o stranom ili našem državljaninu.
Naravno da je jasno zbog čega se sve ovo dešava, jer, prosto, u ovih par godina, u kojima dolazi do velike privatizacije, svesni smo činjenice da sve veći broj stranaca kupuje naše fabrike.
Naravno, pri tom dovode svoje ljude da rade. No, bez obzira čiji su oni državljani, naravno, oni moraju da postupaju po istim zakonima po kojima postupaju i svi naši državljani, odnosno naši radnici.
Šta je to što je dobro u ovom zakonu? Ne samo zbog toga što se radi, pre svega, o preventivi zaštite i bezbednosti zdravlja zaposlenih radnika, ovde se pojavljuje jedno lice koje, praktično, treba da bude predstavnik zaposlenih u komunikaciji sa poslodavcem.
Zadatak ovakvog lica je, pre svega, da vrši edukaciju zaposlenih, da im objasni na koji način da koriste zaštitna sredstva, da sačuvaju sebe i da na taj način sačuvaju svoje zdravlje i, s druge strane, da komunicira sa poslodavcem u slučajevima da postoje negde neki problemi; da oni mogu poslodavcu da kažu šta je to što treba učiniti da bi se radnik zaštitio.
Naravno, to lice ne može da bude svako, to lice mora da bude strogo stručno i kompetentno i za tu svoju stručnost i kompetentnost, ako jeste, dobijaće licencu po kojoj će moći da radi.
Takođe, planira se da, ukoliko se radi, mada, moram reći u poslednje vreme, u nekim starim dobrim vremenima mi smo imali velike fabrike gde je bilo uposleno par hiljada, pa i desetine hiljada radnika, ali danas, ili ih nema, ili je vrlo mali broj, ali ako postoje firme, u kojima postoji veliki broj zaposlenih, isto tako može da se osnuje odbor za bezbednost i zdravlje na radu, pri čemu, naravno, sav taj posao nije u mogućnosti da radi jedan čovek, nego da se organizuje više njih kroz odbor.
Čini mi se da je član 5. ovde nešto što je jako dobro, jer u članu 5. se govori da je obaveza poslodavca da pod istim uslovima obezbedi i zaštiti i sve one koji dođu, da tako kažem, na privremeni rad u određenu firmu.
Tu se misli na učenike i studente koji će možda dolaziti da obave neku praksu, tu se misli čak i na stažiranje, tu se misli i na one koji u stvari vrše prekvalifikaciju svoje struke, bez obzira da li će i verovatno neće ostati u toj firmi da rade, oni imaju istu zakonsku zaštitu kao da su i zaposleni u određenoj firmi.
Rekla bih još nešto što je jako pozitivno. Ovde u zakonu se govori o posebnoj bezbednosti i brizi o zdravlju jedne najosetljivije grupe zaposlenih, a to su upravo mladi, žene, invalidi i ljudi koji su profesionalno oboleli.
Rekla bih da je ovde trebalo možda malo više poraditi na ovoj temi, ali imajući u vidu činjenicu da je ministar u svom uvodnom izlaganju rekao da će po usvajanju ovog zakona, praktično, biti izrađeno niz podzakonskih akata, mi iz SPS zaista očekujemo da ovaj segment bude maksimalno razrađen do kraja, imajući u vidu o kakvoj osetljivoj kategoriji zaposlenih se radi.
Konačno, postoji nešto, reći ćemo i do sada smo imali Zakon o zaštiti na radu, i do sada smo imali neke zakonske obaveze, pa da li smo se ponašali po tome? Moram i želim da istaknem jedan pozitivan primer iz Kikinde.
Svi ste sigurno dobro čuli, to je fabrika kolača "Banini", koja je i pre privatizacije, a i danas kada je privatizovana i te kako lege artis po svim standardima ulaže u zaštitu i bezbednost zdravlja svojih radnika.
I danas kada je to privatna firma oni i te kako naprave i po nekoliko zdravstvenih pregleda svojih zaposlenih, ne štedeći pri tom finansijska sredstva jer su mladi, mudri i pametni ljudi i svesni su da samo zdrav čovek može da privredi i da samo zdrav čovek može da radi na opšte zadovoljstvo svoje i svoje porodice, naravno i svoje firme i da na taj način firma ostvaruje veliki profit.
Želela bih da se svi ovako ponašaju i da nisu potrebni samo zakoni, a iskrena mi je želja da po usvajanju ovog zakona moraju svi poslodavci da se ponašaju u skladu sa njim.
Ovo je zakon koji se odnosi naravno na sve zaposlene, iako bih rekla prilikom čitanja da se odaje utisak da se ovo više odnosi nekako na zaposlene u privredi, industriji, u građevinarstvu, a čini mi se malo manje je dat akcenat na ljude, za koje smo navikli da kažemo da rade u neprivrednoj delatnosti, odnosno u prosveti, zdravstvu i kulturi.
Jasno mi je zašto je toliko do detalja razrađena ova oblast zaštite ljudi koji rade u građevinarstvu. Pre svega, na svu sreću, danas vidimo da je Srbija jedno veliko gradilište, da se po mnogim gradovima u Srbiji grade stambene zgrade. Svi mi koji svakodnevno putujemo od svojih mesta do Skupštine vidimo da se i te kako mnogo puteva radi, popravlja i prave nove zaobilaznice i to je dobro.
Ali, nažalost, svi smo svesni činjenice da smo u relativno skorije vreme imali nekoliko tužnih i nesrećnih ishoda upravo radnika iz oblasti građevinarstva. Zašto? Verovatno zato što nisu bili dovoljno obezbeđeni i njihovi poslodavci nisu mislili o bezbednosti i zdravlju svojih radnika. Naravno da sa tim treba prestati. Naravno, bez obzira ko gde radio, mora da ima maksimalnu bezbednost od svog poslodavca, pa tek onda da krene u posao.
Da li je građevinska operativa spremna na sve ovo, verovatno do sada nije bila, ali očekujem da usvajanjem ovog zakona i tu se prezentira sve ono što bude u interesu radnika.
Što se tiče privrede, nažalost, u poslednjih par godina, pa rekla bih i dan-danas nama još uvek privreda ne radi i zbog toga tu praktično i nije bilo nekih velikih finansijskih izdataka što se tiče poslodavaca ni u onim elementarnim stvarima za svoje radnike, a ne u obezbeđivanju zaštitnih sredstava u interesu zdravlja zaposlenih.
Naravno, jesam optimista i želim da verujem da će ubrzo doći do prave ekspanzije i zahuktavanja naše privrede, jer samo na taj način možemo podići standard svojih građana i naravno, standard svoje države, što je svima nama zaista u interesu.
Kao što smo i usvojili Zakon o zaštiti životne sredine, gde smo rekli da svako ko pokrene, bez obzira koliko je čista ili prljava tehnologija koju neka fabrika koristi, mora i te kako ozbiljna sredstva da uloži, da obezbedi filtere kako bi zaštitio kompletno stanovništvo na teritoriji na kojoj ta fabrika radi, pa isto tako ovde za pokretanje neke fabrike, zaista, ne sme niko da prihvati da ona krene sa radom pre nego što se obezbedi zdravlje svih onih koji rade i koji će raditi.
Zašto kažem da mi se čini da je tu ovaj deo prosvete, zdravstva i kulture zapostavljen? Zato što u delu zakona, u kome se govori o finansijskim sredstvima, kaže se da za primenu ovog zakona nisu potrebna nikakva dodatna sredstva – složila bih se sa tim jer, navodno, već postoji u budžetu Republike Srbije izdvojena, složila bih se u onom delu koji se odnosi na finansijska sredstva koja su potrebna za rad inspektora i inspektorata, koji će proveravati provodljivost ovih zakona na delu.
Međutim, pitam vas ko je poslodavac u školama? Ko je poslodavac u zdravstvu? Svi dobro znamo da tu postoje direktori koji sada u nekim najnovijim tenderima žele da se zovu, ili bi bar to trebalo da budu, menadžeri.
Ali, suština je ko je poslodavac, pa budžeti. Da li budžet lokalne samouprave, da li budžet pokrajine ili budžet Republike, svejedno, ali to su značajna sredstva koja bi trebalo uložiti u ove institucije.
Nešto bih rekla o školama, o predškolskim ustanovama, o osnovnim i srednjim školama. Svi smo svesni činjenice da se nažalost, ako se zađe, vidi da je radna okolina, o kojoj ovaj zakon takođe govori, vrlo loša, da su higijenski uslovi loši i na taj način direktno se zdravstveno ugrožavaju svi zaposleni u školama i zdravstvenim ustanovama, a da ne kažemo o opasnosti koja preti prilikom dolaska i korišćenja ovih ustanova svih onih nama najmilijih i najdražih, odnosno nađe dece.
Šta je razlog? Elementarno neodržavanje higijene prostorija, ne zato što to neko ne želi ili neće, nego jednostavno, odgovor da nemaju para za kupovinu dezinfekcionih sredstava; pa se tada jedno dezinfekciono sredstvo ''kap po kap'' raspiruje i koristi ko zna koliko dugo ili se ne koristi uopšte. Odgovor jednog takvog direktora je da, zapravo, nema para i da zato ne može da kupi određena higijenska sredstva.
Ako uporedim, recimo, situaciju u zdravstvu, gde i sada postoje pravilnici po kojima je potrebno obezbediti zaštitu radi bezbednosti zdravlja na radu, pogledajmo činjenici u oči – kada su poslednji put zdravstveni radnici dobili uniforme, koja je apsolutno njihova zaštitna odeća?
Zatim, kada su dobili zaštitnu obuću? Da li svi dobijaju rukavice za jednokratnu upotrebu kako bi radili?
Da li svi koji rade u službama hitne pomoći ili kućne nege lečenja, odeljenja, hirurški blokovi, ginekološki itd. imaju upravo sve to što bi trebalo da imaju, kako bi zaštitili pre svega sebe, a naravno i one sa kojima dolaze u kontakt.
Veliki je broj zaposlenih koji je zaista profesionalno oboleo upravo zbog toga što u nekim nemilim vremenima nije bilo dovoljno sredstava za zaštitu ovih istih.
Želela bih, zaista, da se i ovde razmisli da direktori koji se nalaze na čelu zdravstvenih institucija, ne budu u situaciji da ponovo govore kako nemaju dovoljno para. Jedna je odgovornost radnika ukoliko ne koriste sva ta zaštitna sredstva pa sami prouzrokuju i ugrožavaju svoje zdravlje. Zato mi se čini da možda treba više obratiti pažnje ili možda postoji način koji je planiran da se može isfinansirati i ovaj deo gde, zapravo, poslodavci ne dolaze iz nekog drugog sektora nego praktično iz onog što je ostalo na nivou države.
Poslanička grupa SPS naravno da će da glasa za ovaj zakon. Jedino što želim i ministru, i našoj zemlji, i svima nama, da ovaj zakon apsolutno zaživi, jer treba da smo svesni činjenice da bez zdravog čoveka nema zdravog rada, nema zdrave proizvodnje, nema pokretanja proizvodnje i nema napretka za zemlju Srbiju.

Poštovani predsedniče, poštovane kolege narodni poslanici, da li bi bilo normalno da građani u svojoj zemlji traže i dobiju zaštitu svojih prava, ili je normalnije da veliki broj građana Srbije bude prisiljen da se obrati Međunarodnom sudu za zaštitu ljudskih prava u Strazburu?

Da li smo mi kao narodni poslanici ti koji smo odgovorni za donošenje pojedinih zakona, na koje i te kako možemo da utičemo da se promene nabolje? Mislim da jesmo. Ako svi znamo da, nažalost, po svim ispitivanjima, građani Srbije nemaju poverenja u institucije, evo, predlažem da prvo mi, kao narodni poslanici, kao predstavnici zakonodavne vlasti, vraćamo poverenje građana u institucije. Rekla bih da svi vi pretpostavljate o čemu želim da pričam.

Krivični zakon ima preko 400 članova. Zašto da ne? Kada god se desi neka pojava i vidimo da je nema u krivičnom zakoniku, zašto mi ne bismo bili ti koji bismo ugradili to nekim svojim amandmanima? Pokušala sam ovu nepravdu da ispravim, u ime poslaničke grupe SPS, 2002. godine. Nisam uspela. Tada sam imala čvrsta obećanja ondašnjeg ministra Batića. Razočarala sam se, jer ne samo što nije prihvatio, nego je čak i skupštinska većina odbila taj amandman.

Danas je tu ministar Stojković. Iskreno rečeno, prvo, žao mi je što nije tu, drugo, bila sam ubeđena da će na Odboru za pravosuđe usvojiti ove amandmane i omogućiti da najmanje 3000 porodica dođe do svoje istine. Ne kažem kakva je istina, ne kažem na kojoj strani će na kraju biti istina, ali sigurna sam u jedno – ljudima mora biti omogućeno da dođu do istine.

Zašto su im uvek sva vrata bila zatvorena? Naravno, zato što krivični zakon ne predviđa mogućnost da dođu do istine šta se desilo sa njihovom novorođenom decom u porodilištima u celoj Srbiji. Vi znate da Anketni odbor ovih dana intenzivno radi. Neću ovom prilikom da vam kažem, ali trebalo bi da čujete te ljude, da čujete sa koliko argumenata oni raspolažu, koji im zaista daju pravo da se obrate našim sudovima i da dođu do svoje istine. Oni ne tvrde ni jedno ni drugo, hoće samo svoju istinu.

Mi, članovi Anketnog odbora, isto tako ne tvrdimo ni jedno ni drugo, želimo da omogućimo ovim ljudima da dođu do istine, ma kakva ona bila. Sigurno je da će veliki broj njih možda biti i razočaran, možda i svi, ko zna ko je tu u pravu.

Još jedno da vam kažem: nemojte da mislite da se na bilo koji način subjektivno, zbog mesta na kome se nalazim u Anketnom odboru, stavljam na stranu ovih porodica. Samo želim tim ljudima da omogućim da dođu do istine, jer ne može materinstvo nikada da zastareva. Ko je taj u ovoj sali ko će reći da materinstvo zastareva, da samo ne zastareva ratni zločin i genocid? Čuli smo malopre od profesora Miloševića tačno tumačenje reči genocid. Da li je to možda i genocid za neku porodicu?

Da li je potrebno da ostavimo ljude da po Krivičnom zakonu, članu 116. i 117, koji se odnose na promenu porodičnog stanja, da zastareva unutar 10 godina, da tužilaštva vraćaju? Molim vas, mi takvim ponašanjem još više omogućavamo ovim ljudima da s pravom sumnjaju u sve nas i u sve institucije.

Zaista vas molim da svi zajednički stanemo na stranu samo istine, a rekla bih i pravde, jer postoje neka mesta gde su do sada važeći zakoni izuzetno kvalitetni i dobri, a da li se baš svi ljudi ponašaju odgovorno po njima, dajte, pustimo da se dokaže. Nemojmo dozvoliti da i ovog puta ovo prođe bez odjeka.

Mislim da se ni ministar Stojković, na moju veliku žalost, ali to govori u prilog svemu, da ne možemo bezrezervno verovati... Bila sam gotovo sigurna i ubeđena da ćemo imati razumevanja ministra i da će njemu biti u interesu da sudovi i tužilaštva odrade svoj posao do kraja, da kaže da ovakvog krivičnog dela nema. Ne kažem da ga ima, ali ako ne ugradimo ovu pojavu, koja evidentno u našem društvu postoji, ne u zadnje dve-tri godine, prvi datumi su i 1959. godine.

Bila sam ubeđena da će biti postavljeno jedno objektivno pitanje problema retroaktivnosti primene ovog zakona. I to bih prihvatila kao objašnjenje. Ugradimo to u ovaj zakonik, pa nek od sada za ubuduće više nikome ne pada na pamet da učini nešto, ako je učinio.

Naravno da postoji način, a mi ćemo kao Anketni odbor podneti vama izveštaj, budite sigurni, i to će biti prvi i jedini možda anketni odbor koji je podneo izveštaj ovoj skupštini, sa datim preporukama, učinićemo sve da na neki način pomirimo i one ljude za koje ne možemo da primenimo eventualno promenu novog krivičnog zakona. Moramo nešto učiniti.

Ovo je velika grupa ljudi, vratimo njima poverenje u Narodnu skupštinu i u sve institucije i polako, ako budemo pravim putem krenuli, neće biti razloga da građani Srbije više ne veruju u svoju državu. Mislim da bi to bilo najnormalnije i gotovo sam sigurna da svih 250 poslanika, bez obzira na političku orijentaciju, želi to isto. Želimo prvo svu pravdu i poštovanje svih zakona za sebe i svoje porodice, a onda učinimo to da i neke druge porodice dođu do zakonite istine.

Poštovani predsedniče, uvaženi gospodine ministre, poštovane kolege narodni poslanici, vidite kako je izmena samo jednog člana u Zakonu o zdravstvenom osiguranju ponukala na niz priča koje malo imaju, malo nemaju veze sa zdravstvom, malo smo išli preko Haga i Studije izvodljivosti do izmene ovog člana, malo smo govorili o svemu i svačemu.
Dve su prilike: ili predsednik Skupštine više ne treba da nam daje ovako dugu pauzu, pa smo se zaželeli govornice i priče, ili ono drugo što bih želela da je činjenica, a to je da svi željno očekujemo onu reformu i zakone koji su najavljivani već par godina unazad.
Dobro, Tomislave Nikoliću, ali sada ste vi u opoziciji. Socijalisti će ući u vlast i onda će to biti najbolja vlada. Govorilo se čak i o tome kakva je ovo vlada, da je jako loša. Rekla bih da ova vlada uopšte nije loša i, naravno, da bi bila mnogo bolja i biće najbolja kada socijalisti budu učestvovali, jer prosto imamo mnogo više iskustva.
Dakle, htela bih da kažem da je očigledno sva ova priča možda i dobra pretpostavka, pa će biti manje priče na narednim sednicama, da što pre dođu na dnevni red upravo ova dva sistemska zakona o zdravstvenoj zaštiti i o zdravstvenom osiguranju. I zaista za nas apsolutno nije sporno da bi oni trebalo da uđu paralelno u proceduru, jer jednostavno dok god se ne bude definisalo koliko je zdravstveno osiguranje zemlje po glavi stanovnika dotle, čini mi se, nećemo biti sposobni da opredelimo koji obim zdravstvene zaštite država Srbija u ovom trenutku može da pruži svom građaninu. To jeste teško, ali mi se sa tim moramo suočiti.
Čuli smo od više govornika i od gospodina ministra da se ovde zapravo menja samo starosna dob, nema više limita. Da se ne bi sada govorilo o tome kako će se sutra u novinama na naslovnim stranama reći - građani Srbije izvolite, možete da se lečite u inostranstvu, jasno je rečeno da samo ukoliko postoji medicinska indikacija i ako ne postoji nijedna ustanova u zemlji Srbiji koja može da pomogne pacijentu, tada će moći na ovaj predviđen način, bez obzira na starosnu dob, da ide i potraži pomoć van granica naše zemlje.
Želela bih da ovo drugačije i obrnuto posmatramo, a to je da ova sredstva, koja jesu minorna, ne budu ni toliko potrebna, nego da država Srbija, Vlada i, naravno, naš resorni ministar, učini toliko napora da edukuje, a inače mi imamo sjajne stručnjake iz raznih oblasti zdravstva, da tehnološki opremi i onda da mi budemo kao zemlja osposobljeni da lečimo ne samo građane naše zemlje, nego da obrnemo priču, pa da iz okolnih zemalja dolaze i kod nas na izlečenje. Zašto da ne? Mislim da je to neko vreme koje znamo i pamtimo da je ranije bilo i zašto ne bismo na tome izgradili našu budućnost.
Naravno da je objektivno situacija u kojoj se naša zemlja nalazi, kao zemlja u tranziciji, vrlo teška, a to je ekonomska situacija i to su činjenice od kojih ne možemo da pobegnemo. Danas u zemlji Srbiji dva miliona ljudi iz svojih zarada izdvaja za lečenje, dok osam miliona ima pravo na zdravstvenu zaštitu i treba da ima. Država Srbija mora da obezbedi za svakog svog građanina da ima apsolutno jednaku mogućnost lečenja za sve i za svakog. Za to su se uvek socijalisti zalagali i uvek će pozdraviti svaku promenu zakona koja će ići u prilog čoveka, građanina naše zemlje, a naročito pacijenta. Istini za volju, mi možemo da pričamo, ali bez poboljšanja ekonomije i standarda ne možemo poboljšati ni situaciju u zdravstvu.
Drugo, socijalisti su se uvek zalagali da to zdravstvo bude besplatno, ali očigledno je da u ovom trenutku, kada nam se zemlja nalazi u tranziciji, mi to nismo kao država moćni da omogućimo svojim građanima. Da smo danas razgovarali o reformskim zakonima o zdravstvenoj zaštiti i o zdravstvenom osiguranju onda bismo, ali moramo kada budu ti zakoni, gospodine ministre, na dnevnom redu da kažemo otvoreno i jasno da ovaj paket zdravstvenih usluga zemlja Srbija može besplatno da pruža svakom građaninu ove zemlje, a sve van toga u nekim određenim uslovima, participacijama ili kako god.
Dalje, govorilo se ovde u više navrata, licitiralo se sa tim koliko se izdvaja u zemlji za lečenje našeg stanovništva. Znam da je doskoro to bilo svega 50 evra, zaista vrlo malo i rekla bih najmanje. Mi smo čuli podatke i sa jedne i sa druge strane, a opet raspolažem nekim podacima da se otprilike za lečenje po glavi stanovnika izdvaja od 140 do 160 evra. To je ono što je realno, to jeste 300 posto ili tri puta više nego što je bilo, ali još uvek nedovoljno.
Ako malo izanaliziramo zemlje naše bivše stare Jugoslavije, one su nam ipak najsrodnije i najbliže, recimo Hrvatska u ovom trenutku izdvaja četiri puta više, a Slovenija čak 10 puta više, pa s obzirom da nam je Slovenija bila republika koja je u toj staroj Jugoslaviji bila reper, želela bih da nam danas isto bude reper, bar kao primer zemlje u tranziciji u kojoj su prošle sve te reforme, pa i u oblasti zdravstva, a imale su za sobom dobro iskustvo i dobre zakone. Bila bih vrlo srećna i zadovoljna da sledeće godine u ovo doba i mi imamo taj standard i kažemo - zemlja Srbija je sada ta koja je za 10 puta uvećala izdvajanja za lečenje svog stanovništva.
Naravno, tu ne može a da se ne pomene ova vrlo teška situacija koja objektivno postoji u zdravstvu. Mi smo, u komunikaciji sa direktorima zdravstvenih ustanova, čuli podatak da 2004. godina u odnosu na 2003. godinu ima jedan pomak, ali negativan; zapravo, da su tekući materijalni troškovi povećani za 75%. To zaista nije sporno. Lično, kao čovek koji tolike godine radi u zdravstvu, nikada ne mogu da verujem da zdravstvo može da posluje sa gubitkom, jer zdravstvo pokriva debelo svaku svoju uslugu time što će pomoći svom građaninu.
Naravno, problem je sistemski, neuređenosti stvari, da uvek taj gubitak ostane na zdravstvenim ustanovama, a ne na onom što treba da obezbedi ta sredstva, a to je Fond, država i naše filijale dole. Znate, 30 godina je ta priča da Fond uvek mora da bude neka zaštićena životinja, da mora da završi godišnje poslovanje sa pozitivnom nulom, a svi ti gubici se prebacuju na zdravstvene ustanove. Tako je i danas.
(Predsednik: Vreme.)
Predsedniče, imam 20 minuta.
(Predsednik: Deset minuta u završnom delu. Izvolite, završite.)
Tako je bilo i onda. Mislim da to treba da se izmeni i da treba da kažemo da mi imamo tačno toliko para i da se ne potpisuju ugovori zdravstvenih ustanova sa fondovima za zdravstvo početkom godine za tu godinu, ako realno ne postoji mogućnost da se obezbede te pare po republičkom cenovniku koji je zvaničan cenovnik na koji valjda ova država i ova vlada daju zeleno svetlo.
Znači, to su neki problemi koji nisu samo na ovim relacijama. Jednostavno, to sve nas podstakne da razmišljamo o uređenju situacije i boljem funkcionisanju sistema zdravstva u našoj zemlji. Naravno da, kada je reč o ovoj izmeni, socijalisti će apsolutno glasati za.
Imamo jednu otvorenu dilemu i da kažem da je to upravo ovo što je u objašnjenju zakona - sredstva za sprovođenje. Citiraću samo jedan deo: "Za sprovođenje ovog zakona u 2005. godini nije potrebno obezbediti dodatna sredstva, s obzirom da su ona već predviđena". Međutim, čak smo i na Odboru za zdravlje izračunali da je to negde oko 720.000 evra. To nije bitno, taj fiktivan iznos.
Rekla bih da je nemoguće da ovde ne treba obezbediti dodatna sredstva, jer su ova sredstva planirana u vreme kada još uvek nije bio izmenjen ovaj član, koji još danas nije izmenjen, ali na svu sreću će biti izmenjen, da bi trebalo učiniti napora, kada bude rebalans budžeta, da ministar svojim autoritetom, da Vlada razume situaciju i da pomogne, i to paralelno u dva pravca.
Dakle, ne samo da se uvećaju sredstva i da omoguće svima, ukoliko nemaju mogućnosti da izlečenje dobiju u svojoj zemlji, da mogu da dobiju van granica, nego i u ovom drugom pravcu, da se vrši paralelno edukacija zdravstvenih radnika, kako bi realno postojala potreba za onim objektivnim medicinskim indikacijama, da se ti pacijenti šalju van granica naše zemlje.
Imam lično, kao narodni poslanik, jedno veliko zadovoljstvo da, čini mi se, posle Rezolucije o Kosovu, za koju smo apsolutno svi jednoglasni, ovo će biti jedina stvar oko koje ćemo imati apsolutni konsenzus, da će svih 250 poslanika u danu za glasanje glasati za ovu izmenu. Mislim da je to dobra poruka pre svega našim građanima, dobra poruka i pouka za sve nas, da bi tako trebalo i da radimo.
Treba i na skupštinskim odborima da sučelimo svoja mišljenja i ovde da se izborimo, ali da sve to bude u interesu građana, a naročito kada je oblast zdravstva u pitanju. Priznaćete da su svi zakoni nama mnogo važni, sve nam je mnogo važno i u životu, ali ni za koga od nas ne može ništa biti preče od zdravlja. Zahvaljujem.

Poštovani predsedniče, poštovane kolege narodni poslanici, samo bih htela kratko da malo upotpunim želju poslaničke grupe SPS da se amandmanom koriguje ovaj član zakona i da praktično, pored svega što je pobrojano u zakonu, bude definisana i porodica.
Zašto? Pa, zbog toga što se ovde radi o porodičnom zakonu, pa ako on reguliše porodične odnose onda mislimo da je po analogiji, ako postoji brak i bračni odnosi, logično da postoji porodica i porodični odnosi. Drugo, u ovom zakonu definišemo šta je to ili, da kažem, ko je to majka, a što verovatno svi podrazumevamo da znamo, pa ako ovaj zakon definiše to, zašto ne bi definisao i šta je to porodica.
Zatim, ako uporedimo neko međunarodno zakonodavstvo, videli smo u nizu zakona koji su do sada usvojeni, kao što su Zakon o sistemu zaštite životne sredine, Zakon o energetici, Zakon o agencijama za lekove itd., a gde sam lično bila pobornik toga čemu definicija nečega što se podrazumeva da znamo i da treba u zakonu da stoji šta je to lek, valjda znamo gde treba da postoji da je to lek, pa je rečeno da je uobičajeno u najnovijem zakonodavstvu da se na početku svakog zakona daju osnovne definicije svih pojmova koje taj zakon obuhvata, odnosno problematike kojom se bavi. Ako je to tako, analogno tome dajemo samo amandmansku primedbu da se, ukoliko je moguće, doda i porodica u svim nabrajanjima koja definiše član 1.
Moram iskreno da priznam, čitajući obrazloženje zbog čega je odbijen ovaj amandman od strane resornog ministarstva, bila bih sklona da prihvatim to objašnjenje, baš zbog toga što može da postoji vrlo široko tumačenje ukoliko se tačno i egzaktno ne nabroji šta je to i ko to sve čini porodicu i prosto možemo sami sebe da dovedemo u nezgodnu situaciju.
Imajući u vidu sve ovo, zamolila bih sve vas da još jednom o ovome razmislite, pa da se u danu za glasanje korektno izjasnimo o eventualnom usvajanju ovog amandmana. Zahvaljujem.

Poštovani potpredsedniče, gospodine ministre, poštovane kolege narodni poslanici, čuli smo niz argumentacija oko kojih su se, rekla bih, sve poslaničke grupe složile - da u delu zakona "Rađanje, majka i dete" postoji jedna, da kažem, najtrapavija definicija, a to je da svako ima pravo da slobodno odlučuje o rađanju. Ko je to "svako"? Da li svi vi imate pravo da odlučite da li ja želim da rodim ili ne? Ili... da sad ne apostrofiramo i hipotetički postavljamo ko to sve može.
Zatim, kaže – amandman se ne može prihvatiti iz razloga što je pojam "rađanje" širi od pojma "porođaj". Naravno, ali ne mislimo na rađanje sunca, nego mislimo na rađanje onoga što nam je najvažnije, a to je dete.
Zaista, apsolutno se slažem i potpisujem da je to tačno, da svako od nas ima pravo na slobodan razvoj svoje ličnosti, na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta. Smatram, pre svega kao žena, da treba i apelujem da svi u Skupštini podržimo ovaj amandman.
Naravno, moram da kažem da to ne govorim zato što sam feminista, čak ni zato što sam član Odbora za rodnu ravnopravnost, jer neko to može i tako da protumači, da mi žene, kao takve, nešto hoćemo da se izborimo za svoja prava.
Naprotiv, borili smo se da sve što smo do sada radili na Odboru za rodnu ravnopravnost bude u interesu ugroženih muškaraca.
Definitivno u ovom zakonu mora da stoji – žena. Naravno da se podrazumeva da čin rađanja, potomstvo jeste jedna najnormalnija posledica želje dvoje ljudi da stupe bilo u bračnu ili vanbračnu zajednicu, i verovatno želja svih nas da svi mi kroz svoju decu živimo, kao što i mi živimo kroz svoje roditelje; iako ih više nema, mi smo ono što je ostalo od njih.
Zakon ne podrazumeva startno regulisanje žene, da li ima pravo da rodi ili nema pravo da rodi, nego u slučaju da dođe do nekih spornih momenata, kada jednu ovakvu zaštitu treba potražiti i pred sudom. U svim ostalim stvarima verovatno svi pod najnormalnijim definicijama podrazumevamo i porodicu, i decu i sve one odnose koji se tiču svega ovoga što ovaj zakon podrazumeva.
Mi u poslaničkoj grupi SPS zbilja smatramo da se radi o jednom vrlo dobrom zakonu, sa nizom dobrih rešenja, ali u ovom članu i u jednom kasnije, gde smo mi podneli amandman, napravljena je jedna definicija koja praktično ne definiše ništa, jer ko je to ko se pod tim "svako" može podrazumevati. Da li svako ima pravo da traži od žene, a da se pri tom uopšte ne radi o supružniku, da joj da pravo da rodi? Ili, da ne pričam o našim navikama, ako žena sedam puta rodi devojčicu, ali treba da bude muškarac, onda dok god se žena ne iscrpi do kraja i zdravstveno totalno ugrozi, ona ima da rađa, pa makar i do kraja ne rodila dečaka.
Znači, moramo da budemo svesni situacije u kojoj se nalazimo, da sagledamo sve relacije, običaje i navike koje postoje kod nas. Imali smo niz primera da ljudi zasnuju brak, žive u braku i, recimo, posle par godina obostrano odluče da nemaju decu. Tu može neko peti da se upetlja, sa jedne ili druge strane. (Glas iz sale: Komšija.) Zaista najozbiljnije govorim o ovome, a verovatno ćete vi reći ko može tu da se upetlja, a ko ne, zato što se ne rađaju deca. Da ne kažem da to može da dovede i do ugrožavanja institucije porodice, jer kad sa strane počnu da se petljaju, uglavnom tu uspeha nema.
Svi mi možemo svaki član ovog zakona karikirati, tumačiti na ovaj ili onaj način, ali mislim da je ovo mnogo adekvatnije rešenje nego što je ponuđeno u zakonu, ako već takva klauzula treba da postoji u zakonu.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege narodni poslanici, kolega Bojan Kekić i ja smo podneli amandman za koji smatramo da zbilja suštinski pojašnjava neke stvari u ovom zakonu.
Radi se zapravo o odeljku - Vaspitavanje deteta i članu 70. To je jedini član koji se odnosi na vaspitavanje deteta i glasi: "Roditelji imaju pravo i dužnost da sa detetom razvijaju odnos zasnovan na ljubavi, poverenju i uzajamnom poštovanju, te da dete usmeravaju ka usvajanju onih vrednosti koje imaju univerzalni karakter". Ponovo neka opšta karakteristika koja može da znači sve i ništa.
Smatramo da smo ponudili mnogo bolje rešenje, pa je naša ponuda da umesto reči "onih vrednosti koje imaju univerzalni karakter" stoje reči "i poštovanju vrednosti emocionalnog, etičkog i nacionalnog identiteta svoje porodice i društva".
Praktično se ovde određuju suštinske vrednosti kojima roditelji treba da se rukovode u vaspitavanju dece, a koje isto tako imaju opšti značaj.
Još nešto, zbilja sam očekivala da će ministar Lalović biti tu i da će verovatno usvojiti ovaj amandman, samim tim što je on, naravno, pravno moguć i što je na resornom Odboru za zdravlje i porodicu praktično jednoglasno usvojen.
S obzirom na činjenicu da ne može na samoj sednici da bude usvojen, samo bih vas zamolila da u danu za glasanje usvojimo ovaj amandman i tako poboljšamo član zakona, jedan jedini, koji se odnosi na vaspitanje deteta. Zahvaljujem.

Poštovane kolege narodni poslanici, moram nešto da primetim. U ovom sazivu Skupštine Srbije ovo je sigurno do sada jedini predlog zakona koji je praktično na sednici Odbora za zdravlje i porodicu postigao politički konsenzus, odnosno, bolje rečeno, u načelu niko nije glasao protiv. Naravno, to ne znači da će svi poslanici glasati za usvajanje ovog zakona, ali prosto govori o svesti svih nas da nam je sigurno i te kako potreban jedan ovakav zakon.
Naravno da su sve parlamentarne stranke uložile amandmane na ovaj zakon i moram da kažem, pošto sam član tog odbora i bila sam prisutna, da su svi amandmani zaista imali jednu pozitivnu želju, a to je da ovako dobar zakon još više poprave. Svesni smo činjenice da idealnog zakona nema, kao što ne postoji ništa idealno u životu, ali zato dajte da zaista učinimo jedan pomak nabolje i da jedan ovakav zakon na ovoj skupštini usvojimo.
Moram da kažem da ovo nije prvo pisanje porodičnog zakona. Prvo pisanje porodičnog zakona novijeg datuma bilo je 1994. godine, kada su socijalisti bili na vlasti, ali taj predlog zakona nije ugledao svetlost dana i nije ušao u skupštinsku proceduru iz jednog jedinog razloga, jer su tada brak i porodični odnosi bili u ingerenciji savezne države.
Danas mi imamo više razloga koji nas obavezuju da jedan ovakav zakon usvojimo. Pre svega, tu je Ustavna povelja, koja, praktično, obavezuje države članice da svaka ima svoje zakone. Zatim, tu je niz ratifikovanih konvencija, od kojih bih naročito izdvojila Konvenciju Ujedinjenih nacija o pravima deteta, koja nas, verovatno, kao potpisnike, bar na neki način obavezuje. Ono čemu, rekla bih, svi ovde težimo, ma kojoj političkoj opciji pripadali, jeste da uđemo u međunarodno zakonodavstvo i da bar sa jednim ovakvim zakonom, ako ništa drugo, usklađivanjem sa međunarodnim pravom, možemo da odškrinemo vrata Evropske unije.
Ovaj zakon ima sigurno niz dobrih i kvalitetnih novina, zbog kojih će poslanička grupa SPS glasati za ovaj zakon, ali rekla bih da ima i pojedinih manjkavosti. Zakon je vrlo obiman, ima 360 i nešto članova. Naravno, ako bismo hteli zaista studiozno da raspravljamo o ovom zakonu, bilo bi suviše malo vremena da popričamo o njemu, s obzirom na poslaničko vreme koje svaka od naših parlamentarnih grupa ima. Zato bih izdvojila samo par stvari koje, čini mi se, imaju vrlo velikog značaja.
Pre svega, tu su prava dece, jer naravno da je dete, bez obzira imali ga ili ne, centar ne samo svih nas, nego centar sveta i centar svih normalnih ljudi. Možda se odaje utisak da su ta prava deteta ovde više povećana deklarativno, samim tim što ne vidimo nikakvu podlogu, eventualno, sankcija, ukoliko se ona kao takva dosledno ne sprovedu, ali rekla bih da je vrlo važno ono što se daje detetu, neka povećana samostalnost, posle navršene 15. godine života.
Do sada smo imali slučaj da centri za socijalni rad i sudovi... u zavisnosti od toga kome dete pripadne, dete ostaje uz tog roditelja, a sada dete ima pravo glasa da posle 15. godine kaže sa kojim od roditelja želi da živi, ukoliko je došlo do razvoda braka čak i ranije. Posle 15. godine života, naravno, dete ima pravo da samo razmišlja i odlučuje o svom daljem školovanju, znači o upisivanju u srednju školu. Dete, čak, posle 15. godine života može samostalno da odluči i, recimo, ukoliko želi da se izloži nekom medicinskom zahvatu, a do sada apsolutno nije moglo da se razmišlja o tome.
Ali, ono što je jako važno, to je da dete posle 15. godine života ima pravo da ima kompletan uvid, prvo, u matičnu knjigu rođenih, a zatim i u svu kompletnu dokumentaciju koja govori o poreklu deteta. Ovde se stalno postavlja pitanje reći ili ne reći. Ovde je veoma važno, ukoliko se radi o deci koja su usvojena (i bez obzira usvojena ili ne), da tu proveru mogu izvršiti u matičnim knjigama, naravno, nakon navršene 15. godine života.
Ono što je jako važno, a jeste novo, verovatno će to svi podvući u svojim izlaganjima, to je da postoji zakonski omogućeno roditeljsko staranje kod dece i nakon razvoda braka, naravno, ugovorom koji se potpisuje u sudu i ako sud opredeli da je to najpovoljnije za dete.
U jednoj našoj normalnoj porodici, u normalnim uslovima, da li postoji neko ko može bolje od roditelja da vaspitava dete? Rekla bih ne, jer za vaspitanje svakog deteta je potrebno prisustvo oba roditelja. Ukoliko ste imali kontakte, a sigurno je da jeste, sa decom iz razvedenih brakova i sa onim roditeljima kojima dete nije pripalo, znate da jedan vikend u toku meseca, koji je do sada centar za socijalni rad opredeljivao da se dete viđa sa onim drugim roditeljem, sa kojim ne živi, ne može da bude dovoljan niti za normalan psihofizički razvoj deteta, ali ni za bilo šta drugo.
U svakom slučaju, ovo je zdravija kombinacija, jer ja sam jedna od prvih zagovornika stava da je bolji zdrav razvod, jer u zdravom razvodu, uz normalne roditelje, posvećene svojoj deci, deca će sigurno imati normalan psihofizički razvoj, nego da, recimo, ostanu u bolesnom braku, što iza sebe povlači sve ono što je ponovo obuhvaćeno ovim zakonom.
Ovde bih istakla još jednu stvar. Ona se tiče više emancipacije, jer ovde više ne govorimo o deci koja su navršila 15. godinu života, nego govorimo o licima koja posle 16. godine života, ukoliko su psihofizički zdrava i ukoliko su u međuvremenu postala roditelji, uz dozvolu suda mogu imati pravo na samostalno zapošljenje. Na taj način postoji neko ko će moći da obezbedi materijalnu egzistenciju porodice. To je dobro.
Sada da kažem nešto o čemu do sada nismo dovoljno rekli. Ono što je vrlo važno u ovom zakonu jeste regulativa koja govori o sprečavanju ili bar o smanjivanju nasilja u porodici. Nažalost, nasilje u porodici je vrlo prisutno. Bez obzira koliko smo spremni o tome u javnosti da govorimo, ipak postoje neki statistički podaci koji kažu da uglavnom svaka četvrta žena trpi nasilje u porodici. Naravno da se podrazumeva da ne mora to, kao po pravilu, uvek da bude žena. To mogu da budu i deca. Budite sigurni da često nasilje u porodici trpe i stari.
Zapravo, postavlja se pitanje kakav je društveni milje u kome mi živimo i šta za nas uopšte znači porodica, ta osnovna ćelija društva. Nažalost, sve je više razorenih porodica i sve više dolazi do smanjivanja sklapanja brakova. Daću vam jedan egzaktan primer. Dolazim iz opštine Kikinda, gde je 2003. godine bilo više razorenih nego sklopljenih brakova. To je grad u kome, praktično, institucija porodice, kao i u svim drugim sredinama u našoj državi, gubi u onom tradicionalnom smislu, što mi smatramo i kako smo vaspitani, šta je to porodica.
S jedne strane, ako bismo rekli da porodica nema tu težinu jer je ekonomska situacija u kojoj se nalazi naša zemlja loša, standard življenja nam je loš, uglavnom u porodicama jedan član radi ili nijedan ne radi i da su sve to situacije u kojima porodica nema svoju egzistenciju, rekla bih da možda i nije tako.
Jer egzaktni podaci govore da je čak kod nas u porodicama gde je viši standard življenja manji broj dece, a tamo gde su porodice sa nižim materijalnim statusom rađa se mnogo više dece i, praktično, oni su ti koji produžavaju našu vrstu.
Ili, da ne posmatramo samo našu zemlju, koja zbilja živi u teškim materijalnim okolnostima. Ako pogledamo zemlje Zapadne Evrope, pa ako hoćete i Amerike, gde je vrlo visok standard življenja, i tamo dolazi do smanjivanja broja porodica u kojima se rađaju deca.
Mi smo u prošlom sazivu imali na dnevnom redu Krivični zakon. Tamo je po prvi put, zahvaljujući našoj koleginici Leili Ruždić, amandmanom usvojenim od strane Skupštine u prošlom sazivu, uvedeno da postoji krivično delo - nasilje u porodici. To krivično delo kažnjava se zatvorom do tri godine; rekla bih, vrlo drastično, ne zbog toga što bih želela bilo koga ko tiraniše bilo koje lice, a ne člana svoje porodice, da zaštitim, nego prosto, postavlja se osnovno pitanje - koja će to majka osuditi na tri godine zatvora oca svoga deteta. Rekla bih, vrlo teška odluka, ukoliko to nije zaista neko preveliko nasilje.
U tim unesrećenim situacijama i sredinama, u našoj zemlji razvile su se raznorazne nevladine organizacije koje su pružale utočište žrtvama nasilja u porodici, bez obzira da li su žene ili deca. Ili, imamo raznorazne SOS telefone na koja se ugrožena lica, odnosno žrtve tog nasilja mogu javljati, ali postavlja se pitanje da li je zaista realno očekivati pomoć od takvih organizacija. Postavlja se pitanje ko stoji iza takvih organizacija i koliko su ti ljudi stručni i kompetentni.
Ne želim da sumnjam ni u čiju dobru volju da zaštiti svakog ugroženog, ali mislim da je sva ta regulativa mnogo povoljnija sa ovim porodičnim zakonom, nego da pribegavamo ovoj drugoj nužnoj potrebi koja se iznedrila u ovim godinama tranzicije svuda, pa i u našoj zemlji. Čuli smo, da ne ponavljam, na koje sve načine može da se zaštiti žrtva u porodici, npr. nasilnik ne može da prilazi niti mestu rada, niti mestu gde živi; tako će se, bez obzira ko je ta žrtva, maksimalno zaštititi, jer na jedan bezbedniji način dolazi do zaštite i duševnog i telesnog integriteta svake ugrožene ličnosti. Mislim da je to nešto što je dobro u ovom zakonu.
U ovom zakonu postoji još jedna novina, a to je - bračni ugovor, mada bih ja pre rekla da me to asocira na predbračni ugovor. Do sada smo to uglavnom mogli da vidimo u filmovima sa Zapada i čitajući o sklapanju brakova javnih i vrlo bogatih poznatih ličnosti koje su te predbračne ugovore pravile isključivo iz materijalnih razloga, jer svako ko je uneo veliko bogatstvo u porodicu, a ukoliko dođe do razilaženja, ne želi da ostane oštećen.
Rekla bih da je kod nas zaista mali broj porodica koje bi zbog toga pravile predbračni ugovor, ali čini mi se da je on i te kako važan zato što, ukoliko dođe do razvoda braka, postoji neka mogućnost da se i ona ugroženija strana iz razvedenog braka zaštiti.
Da ne ulazimo u detalje, tu postoji još niz članova koji vrlo dobro regulišu i neke druge bračne odnose.
Što se tiče usvajanja, mislim da je dobro, bez obzira što ćemo možda polemisati oko toga, pre svega to što će postojati jedinstveni registar u ministarstvu, što će postojati evidencija svih potencijalnih usvojenika i svih potencijalnih usvojitelja; u svakom momentu moći će da se prati dete koje je usvojeno, i tu će se jedni sa drugima najbolje prepoznati.
Više ne postoji limit, granica za usvajanje; dosadašnji zakon je predviđao do pet godina, a sada postoji limit donje granice, da se ne može usvojiti dete mlađe od tri meseca, ali zato je gornja granica povećana, pa se može dete usvajati i do punoletstva, do 18. godine starosti. Čak postoji klauzula da može i posle 18. godine, ukoliko se radi o licu kome je potrebno usvojenje, a pri tom psihofizički, iz medicinskih razloga, nije u mogućnosti da samostalno živi.
Ono što je jako dobro, da bismo eliminisali neke društvene anomalije koje su u savremenom društvu prisutne, pa i kod nas, i da bi se uspostavili korektni odnosi između roditelja i deteta, jeste da je napravljena jedna razumna granica između usvojitelja i usvojenika. Ta razlika između usvojenika i usvojitelja ne može da bude manje od 18 godina, ali isto tako ne može da bude ni veća od 45 godina.
Rekla bih da su sve ovo argumenti zbog kojih će poslanička grupa SPS glasati za usvajanje ovakvog porodičnog zakona i naravno, primenom na delu, videti da, ukoliko je u mogućnosti, on što češće istrpi korekciju u ovom parlamentu.
Ovo su razlozi za, ali ima i onih razloga protiv. Pre svega, to je u zakon uneto, zašto se posle usvajanja ovaj porodični zakon ne može odmah primenjivati. Čuli smo i od samog ministra da je potrebna neka edukacija sudija, a svi smo upoznati sa tim i bila je vrlo široka rasprava o ovom zakonu, zašto onda paralelno, ako znamo da je to kvalitetan zakon i da će naići na podršku u ovom parlamentu, nije išla i edukacija svih tih sudija koje će, usvajanjem ovog zakona, imati da rade nove poslove.
Postavlja se pitanje kompetentnosti i opremljenosti, i kadrovski i tehnički, centara za socijalni rad, što će i te kako biti potrebno. Potrebna je finansijska podrška od strane Vlade da bi sve ovo o čemu smo pričali, jedinstveni registri i sve ostalo, zaista zaživelo i na ostalim nivoima.
Konačno, ako je već sve to tako, a jeste, postavljam jedno otvoreno pitanje svima nama, poslanicima Narodne skupštine Republike Srbije - šta će nama porodični zakon ako više ne budemo imali porodicu i ako više ne budemo imali dece? Da li je ovaj porodični zakon, a sigurna sam da jeste, prvi i osnovni motiv da svi veoma ozbiljno razmislimo o tome šta je svima nama činiti da Srbi, kao narod, ne izumiru. Mi postajemo sve stariji. Moramo nešto da učinimo na poboljšanju nataliteta.
Reći ću samo neke podatke. Ako uzimamo neke zaista relevantne podatke, zato ću ih i citirati iz poslednjeg popisa i u odnosu na 1991. godinu, bez obzira na sve ono što nam se dešavalo između (ratovi, veliki broj izbeglica, raseljenih lica itd.), na poslednjem popisu broj stanovništva je mnogo manji. Jedna trećina brakova je bez dece. Razmislite, govorimo o porodici, odnosu roditelja i dece, o svemu tome, afirmativno, a nama je jedna trećina brakova bez dece!
Zatim, na jedan bračni par dolazi 0,9 dece. Dugo godina unazad bela kuga je bila karakteristična za Autonomnu Pokrajinu Vojvodinu, odakle ja dolazim. Danas je bela kuga zavladala Srbijom i mi svi zajednički zaista moramo da učinimo nešto na tome. Ako je na nivou cele Srbije 0,9 dece na jednu porodicu, u Vojvodini je 0,6, a pri tom, ako gledamo drugu populaciju, recimo kod Albanaca je 6,9 dece na jednu porodicu.
Šta mi doživljavamo? Do sada smo imali prilike da gledamo raznorazne reportaže i da vidimo kako nam neka sela ostaju sa jednim detetom koje pohađa školu, pa učitelj drži redovnu nastavu, ili dvoje i troje, i svi smo bili iznenađeni, zgražavali smo se, ali danas nam se to dešava i u gradovima. U Kikindi se svake godine upiše jedno odeljenje manje. Em što nemamo dece, em će nam se stvarati i suficit prosvetnih kadrova, što do sada nikada nije bilo, jer smo uvek pričali da smo deficitarni u tome.
Citirala bih po Alojzu Fišeru fon Egeru - od početka 20. veka do danas svi balkanski narodi su se uvećavali, Turci za 400%, Rumuni za 45%, Bugari za 38%, Albanci 700%, Grci 35%, samo se broj Srba smanjio za 10%.
Prema tome, da li zaista ne smatramo da je ovo poslednji trenutak da povedemo brigu o obnavljanju stanovništva u Srbiji? Verujem da ćemo uskoro na novom zasedanju imati i tako nešto, o čemu bi zaista trebalo dobro da popričamo.
Inače, još jednom za kraj, poslanička grupa SPS glasaće za usvajanje ovakvog predloga porodičnog zakona. Zahvaljujem.

Poštovani potpredsedniče, poštovane kolege narodni poslanici, kolega Toma Bušetić i ja podneli smo amandman na član 179. tako što predlažemo da se doda novi član 179a.
Pre nego što bih dala obrazloženje za ovaj amandman, rekla bih da mi je iskreno kao narodnom poslaniku krivo, jer se odaje utisak da se ministar Lalović nešto srdi na nas narodne poslanike i prosto nikako ne želi da komentariše nijedan amandman i da objasni zašto poneki od njih ne prihvata.
Razumem da je ministru Laloviću vrlo teško, jer on je jedini ministar koji je istovremeno i narodni poslanik i jedan između nas.
Da ovde može češće da boravi kao narodni poslanik, onda bi mogao da da procenu i ocenu koliko su zaista sve poslaničke grupe uložile amandmane kojima su želeli zbilja da poboljšaju onaj očajan zakon iz prethodnog mandata 2001. godine, dok je DOS bio na vlasti, i da tu zaista niko ništa loše nije mislio. Čak bih rekla da smo se trudili da u neku ruku zaštitimo, pre svega, radnike, jer nama u SPS su sigurno oni na prvom mestu, ali moram da kažem da nam se čini da su pojedini amandmani bili i te kako korektni i kada su poslodavci u pitanju.
Ovaj član koji mi predlažemo, zapravo, govori o tome da nijedan zakon ne može da bude idealan. Mi to znamo, ali smo zato i mi u poslaničkoj grupi SPS rekli da ni ovo nije dobar zakon za radnike, ali je kudikamo bolji nego onaj iz prethodnog mandata, u važenju od 2001. do 2005. godine, dok se ne usvoji ovaj i ovakav zakon. Činjenica je da je u tom tako lošem, kritikovanom, DOS-ovskom zakonu ovaj član bio bolje regulisan.
O čemu se ovde radi? U prethodnom, još uvek važećem zakonu, predviđeno je da u slučaju otkaza od strane poslodavaca zbog neostvarenih rezultata rada, nedovoljnog znanja i sposobnosti, što utvrđuje sam poslodavac, zaposleni je dobijao otpremninu od jedne do dve i po zarade, u zavisnosti od dužine staža. To postoji u sadašnjem zakonu. Ovaj predloženi zakon to ne predviđa.
Nije sporno to. Sporna je činjenica što ovde ne postoji nikakva arbitraža, što se poslodavcu neko iz bilo kog razloga ne svidi, može da kaže da više ne ostvaruje rezultate rada. Postavlja se jedno pitanje – ako je neko radio u određenoj organizaciji kod poslodavca 10, 20 godina, pa i više, šta je to sad što otprilike nameće da čovek koji radi ne pokazuje rezultate rada, ili nije više dovoljno stručan za taj rad, a 10 ili 20 godina je bio dovoljno stručan da radi taj posao.
Ovim amandmanom smo želeli na neki način da napravimo neku vrstu socijalnog programa i za te ljude, jer ne može nas niko ubediti da neko ko je toliko dugo radio, privređivao i donosio dobrobit svojoj firmi u kojoj je zaposlen, da posle 10 ili 20 godina on više ne zadovoljava. To je amandman koji smo podneli u iskrenoj želji da ne dozvolimo da ni jedan član iz prethodnog, danas još uvek aktuelnog, Zakona o radu bude bolji od ovoga koji je predložio aktuelni ministar. Zahvaljujem.