Poštovani potpredsedniče, poštovane kolege narodni poslanici, kolege iz poslaničke grupe SPS podneli su amandman na član 77. koji se praktično sastoji iz dva dela. U prvom delu želimo onih pet dana plaćenog odsustva u toku godine da povećamo na sedam, ali ono što bih želela zaista da akcentiram to je drugi deo amandmana koji se odnosi na dobrovoljne davaoce krvi. Zapravo, za sve one koji dobrovoljno daju krv da dobiju dva dana plaćenog odsustva, izuzimajući dan u kome su dali krv.
Prosto, postavlja se jedno zaista ozbiljno pitanje, da li će ova vlada uzeti sebi jedan od prioritetnih zadataka da napravi nacionalni program vezan za dobrovoljno davalaštvo krvi. Zašto ovo govorim? Pre svega, u situacijama kada treba dati krv ili krvne derivate može samo čovek čoveku dati krv. Treba da znamo da osnovni principi davalaštva krvi jesu dobrovoljnost, anonimnost i naravno besplatnost. Ako u takvim situacijama zaista nepoznati ljudi dobrovoljno daju svoju krv, spasavajući tuđe živote, onda se postavlja ono osnovno pitanje, ko je odgovoran i ko treba da stane iza ljudi koji čine tako humani gest.
Naravno da to treba da bude država i da ne treba da dozvolimo, kao što nam se u poslednje vreme dešava, da se sporadično, kada neka klinika ili bolnica ostane bez određene krvi, određene krvne grupe i RH faktora, napravi panika u javnosti, u medijima apeluje da dođu ljudi koji imaju tu i tu krvnu grupu. Naravno da jeste velika panika ukoliko nema krvi. Mi to moramo da prevaziđemo.
Ne smemo ostaviti samo na lokalnom nivou, opštinama da sporadično u nekim sredinama možda i čine nešto za dobrovoljno davalaštvo krvi, jer treba da smo svesni jedne činjenice, bez obzira koliko tehnologija ide napred, nikada i niko neće moći da sintetiše niti krv, niti krvne produkte. Uvek će to moći samo čovek čoveku da da i da pomogne.
Zbog toga ne mogu da prihvatim ovo obrazloženje koje je dato da bi bilo mnogo poslodavcu da plaća tri dana zbog dobrovoljnog davalaštva krvi. Znate, ovo može dvojako da se posmatra. Pre svega, zbog čega mi moramo u našem mentalnom sklopu da smatramo da poslodavci nisu humani. Naprotiv, mislim da bi svaki poslodavac trebalo da pozdravi i pomogne svakog svog radnika koji dobrovoljno daje krv i na taj način spasava tuđe živote. Kamo sreće, ali nije tako, ovo bi bilo za mene prihvatljivo obrazloženje, da su svi zaposleni dobrovoljni davaoci krvi, ali oni nisu.
Pokušaću, i žao mi je što gospodin ministar nije tu, jer je on govorio neke statističke podatke, ove koje ću reći isto su vrlo pouzdani, daju se proveriti, jer 90% dobrovoljnih davalaca krvi nažalost su ljudi koji se nalaze na najnižem stepenu egzistencije; dakle, na ivici egzistencije, sopstvene i svoje porodice.
Oni možda imaju mala primanja, možda nigde ne rade, ali imaju zato veliko srce i visoku svest o tome šta znači pomoći nekom unesrećenom i na taj način spasiti život.
Molim vas, koliko god to grubo zvučalo, postoje dobrovoljni davaoci krvi kojima znači i onaj obrok koji dobijaju posle davanja krvi. Mi moramo da se suočimo sa tom istinom. Pri tom, šta je naša država uradila za dobrovoljne davaoce krvi? Moram da kažem da država kao takva gotovo ništa nije uradila. Pre svega, ukoliko dobrovoljni davaoci krvi dolaze sa sela do najbliže službe za transfuziju krvi, gde će dati krv, ne plaćaju im se putni troškovi. Zaboga, humano je doći i dati krv, a možda je to neko ko zaista nema ni da plati tu autobusku kartu.
Drugo, dobrovoljni davaoci prvi nemaju nikakvog prioriteta u lečenju. Dobrovoljni davaoci krvi nemaju mogućnost da dobiju lekove kada im zatreba za izlečenje sa negativne liste, recimo na teret države. Ili, recimo, do pre par meseci, možda je skoro uredba donesena, dobrovoljni davaoci su čak plaćali i participaciju. Ona je sada ukinuta.
Mislim da je poslednje vreme, bar dok se ne izradi nacionalni program za dobrovoljno davalaštvo krvi, da mi po svojoj saveti pokušamo u svakom zakonskom projektu koji omogućava da zaštitimo i pokažemo dužno uvažavanje i poštovanje za sve one ljude koji dobrovoljno daju krv i time spasavaju živote.
Znam za one koji su to činili juče, danas i koji će uvek činiti, a to su pre svega opštinske organizacije Crvenog krsta. Mogu vrlo ponosno da kažem - to su moji u Kikindi, to je Pokrajinski odbor Crvenog krsta Vojvodine i Crveni krst Srbije, ali da li je to dovoljno, da li je došlo vreme da i mi svojim glasom, usvajanjem ovog amandmana, pokažemo da uvažavamo i poštujemo ovaj gest koji dobrovoljno ljudi čine pomažući drugom.

Poštovani potpredsedniče, poštovane kolege narodni poslanici, evo opet nemam sreće da je u sali gospodin ministar, pa da možda ovde prihvati ovaj amandman, te moram svojim obrazloženjem da apelujem na sve narodne poslanike da u danu za glasanje prihvate ovaj amandman, koji smo kolega Bušetić i ja podneli u ime poslaničke grupe SPS-a.
Ovaj amandman se zapravo odnosi, praktično, na naknadu troškova prevoza zaposlenih do posla. U zakonu je predviđeno da to bude najmanje 50% i moglo bi to da se prihvati u nekom delu da poslodavac ide na onu povoljniju varijantu, odnosno da ministar kaže da niko ne brani ni jednom poslodavcu da isplati 100% te putne troškove.
Međutim, sigurna sam u to da i gospodin ministar zna da to neće biti prihvaćeno, a sasvim sam sigurna u to da i svaki narodni poslanik ovde zna da ni jedan poslodavac neće koristiti ni tu potencijalnu skalu do 100%, nego će ići na najnižu zakonsku vrednost od 50% putnih troškova.
Dobro, sve bi to moglo da bude prihvaćeno ako kažemo da ide zakon na ruku poslodavca, a ne doživljavam to, jer prosto još uvek ne radim u nekakvom privatnom sektoru, nego ću malo da pokušam argumentima da vas ubedim kako bi to izgledalo u resoru u kome radim. Ja sam zdravstveni radnik i 28 godina radim u zdravstvenom centru "Kosta Sredoje-Šljuka".
Pravi egzaktni podaci govore, broj zaposlenih u zdravstvenom centru "Kosta Sredoje-Šljuka" je 904 radnika. Od toga je 215 putnika, znači na relaciji selo-grad. Ukupni troškovi iz budžeta Republike Srbije za jednu bruto platu za ova 904 zaposlena jeste 26 miliona dinara, a putni troškovi u ovom trenutku, znači, kada se plaćaju u 100% iznosu, jesu 698.400 dinara.
Dakle, šta je 700.000 dinara u odnosu na 26 miliona dinara potrebnih za bruto platu. Ili još bolje, najniža plata, kako je po kolektivnom ugovoru za najjednostavniji rad, a to je spremačica u radnoj zajednici, iznosi 9.307,20 dinara, a prosečni putni troškovi na relaciji selo-grad jesu 2.000 dinara. Znači, u trenutku kada se 50% plati, za 1.000 dinara mi smanjujemo ovu ionako nedovoljnu platu za najjednostavniji rad, i onda se pitamo koje su to moguće uštede, i šta će pacijenti i svi ljudi koji se obraćaju zdravstvenim ustanovama ovim dobiti; ništa.
Garantujem da ovih 700.000 dinara verovatno svako iz svoje sredine bi mogao da uštedi na račun korektnije potrošnje za reprezentaciju.
Pri tom da kažem da je pre desetak dana zadnja isplata putnih troškova bila za novembar mesec. Znači, Ministarstvo za zdravlje kasni dva i po meseca sa putnim troškovima.
Meni je zaista žao što gospodin Lalović nije tu, jer bi trebalo da se konsultuje sa svojim kolegom, našim ministrom za zdravlje, i da ga pita da li će on garantovani zdravstvenim radnicima da će dobijati 100% putne troškove. Mi ovim mnogo gubimo. Pričamo kako iz sela odlaze mladi, ostaju stari. Na ovaj način mladi nikada neće ni otići na selo da rade, jer molim vas lepo, sećam se kada sam počinjala, takva je bila praksa u našim zdravstvenim ustanovama, i to je u redu, dakle, da mladi iz grada odlaze na selo, da tamo rade, a da se stariji vraćaju u mesto življenja.
Znači, ne zato što neko traži da ide da radi, već zato što selo nema svoje kadrove, niti lekare, niti apotekare, niti profesore, niti bibliotekare, a da bi jedno selo moglo da živi ono mora sve to da ima. Ko će onda ići ako neće dobiti naknadu 100% iznosa svojih putnih troškova. Ili, još bolje, drugo je da zbog potrebe službe, znači, ne zbog svoje lične volje, odlazi na selo da radi, znači, potreban je tamo, a zauzvrat se ne nudi ništa, jer vi znate da nema više kadrovskih stanova, nema nikakvog vezivanja i omogućavanja da vi radite, a da vam se ne isplaćuju ovi putni troškovi.
Ili, da niko od mladih koji su "radno sposobni", a ostali su na selu, nikada neće dobiti posao u gradu i, jednostavno, ostaće bez posla i tako doživeti neke godine kada više neće moći ni da ostvare penziju.
Mislim da je ovo jedan realan amandman koji ne traži mnogo, samo nemojte da nam se desi, jer ovde je bilo mnogo reči i povodom amandmana na isti ovaj član, ali u drugom delu od kolega iz SRS, tačno je, 2001. godine uvedena je bruto plata kada se, objašnjeno je, 1/12 regresa isplaćuje u toku mesečne plate i topli obrok je ušao u tu bruto platu.
Kada sam se iznenadila da se zvanično za lokalni parlament Kikinde piše u izveštaju da neko u Kikindi ipak isplaćuje i toplik obrok, pa sam postavila zvanično to pitanje, a rečeno je, mi to možemo, mi imamo para. Reći ću, to je Direkcija za izgradnju grada u Kikindi. Znači i ovde, oni koji imaju dobre plate, velike plate, moći će, zakon im je dao mogućnost da isplaćuju 100% putne troškove, a mi u zdravstvu, u prosveti, u kulturi, dajte da snizimo na najniži mogući nivo, a to je 50%.
Realna ukupna masa sredstava u bruto iznosu zaista je minorna i ništa ne znači krucijalno ni za jednu od ovih oblasti. Zato apelujem na sve poslanike da obrate pažnju na ovaj amandman i da ga u danu za glasanje podrže, jer mislim da je zaista smislen.

Poštovani predsedniče, gospodine ministre, poštovane kolege narodni poslanici, žao mi je, gospodine ministre, što niste bili tu kada sam obrazlagala svoj amandman i kolege Tome Bušetića na član 118, ali prosto mi se sada ukazala prilika da potvrdim sve ono što sam govorila.
Jer, ne čini li vam se malo da je ovaj član 120. u predloženom zakonu kontradiktoran obrazloženjima za odbijanje amandmana poslanika koji su insistirali da naknada za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora budu ugrađeni. Pa i objašnjenje za svako odbijanje takvog amandmana bilo je, a to je tačno, da od 2001. godine imamo bruto platu, da 1/12 regresa ulazi u platu mesečno, da je topli obrok tu, pa sam govorila i o tome da će tada onaj ko ima dobre plate, dakle, da će moći da plaća 100% putne troškove, moći će i pored toga što je ugrađeno u bruto platu da ekstra plaća regres za godišnji odmor i za topli obrok, što smatram da nije u redu.
Mi i danas imamo tu pojavu i važeći Zakon o radu je nekima to omogućio, pa sva javna preduzeća u lokalnim sredinama, koja vrlo dobro posluju, imaju relativno mali broj zaposlenih, visoka prosečna primanja, pored bruto plate, naravno, imaju mogućnost da isplaćuju i topli obrok i regres.
Postavlja se pitanje zašto se onda to ne onemogući nama, recimo, svima koji radimo u oblasti zdravstva, u oblasti prosvete, u oblasti kulture, jer još uvek mi imamo taj problem, i kada slušam kolege poslanike, oni govore sa aspekta privatnih poslodavaca, a ja uvek gledam poziciju nas koji radimo u državnim ustanovama, gledam zdravstvo, prosvetu i kulturu, dok se ne privatizuju, ako do toga dođe jednog dana.
Znači, zašto je predloženi zakon ostavio ponovo mogućnost da oni koji imaju dobijaju apsolutno sve beneficije, a oni gde nemaju, iz nama dobro poznatih razloga, dakle, dovoljno sredstava, zakon im omogućava da se svedu na minimum.
Dakle, u ovom predloženom zakonu ni po ovom članu svi zaposleni nisu ravnopravni. Zaista bih želela da čujem to objašnjenje, šta je to bilo. Nemam ništa protiv za ovu jubilarnu nagradu, za solidarnu pomoć i to bi trebalo da se podrazumeva, jer mi socijalisti uvek jesmo bili za tu solidarnost na delu, ali zašto se ponovo ostavlja naknada za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, ako poslodavac ima mogućnosti.
Ako je već tako, onda je već trebalo da ugradite ponovo u zakon, pa da ga vratimo kako je bilo, a ako ne, za mene bi bio ovaj član 120. u tački 2) i 3) suvišan. Zahvaljujem.

Poštovani potpredsedniče, poštovane kolege narodni poslanici, poštovani i dragi nam gosti, poslanici SPS, kako sve prilike govore, jedini su koji će biti protiv usvajanja jednog ovakvog zakona. To je i obrazloženje činjenice da su dr Žarko Obradović i Mišo Petronijević, u saglasnosti sa svima nama, predložili da se briše član 3. iz predloženog zakona.
Moram, pre svega, da kažem da je svima jasno da je politički i programski stav socijalista, SPS, da će uvek biti na stranih onih koji će se boriti za slobodu svog naroda, bez obzira kada se ta borba desila, da li je to bila 1941. godina ili 1999. godina, i u svojoj zemlji i za sve one koji se bore za slobodu svog naroda, svuda u svetu.
Poslanici SPS naravno da će uvek biti za pomirenje i toleranciju svake vrste i naravno da mi to u komunikaciji sa vama i u političkom životu svojim delima dokazujemo. Međutim, obrazloženje koje je predlagač dao, da praktično predlog i usvajanje ovakvog jednog zakona treba da dovede do opšteg pomirenja, na opšte zadovoljstvo, ne stoji.
Zaista ne znam gde poslanici Narodne skupštine u ova tri dana borave, da li u svojim poslaničkim klubovima i da li im neprestano zvone telefoni, kao što se to dešava u poslaničkom klubu SPS gde građani zovu u svom očajanju.
Moram da vam kažem da tu ima i vrlo ozbiljnih političkih razočaranja u smislu grupacija koje su dale poverenje onima za koje su mislili da će zaista braniti interese pravdoljubaca. Mi smo to činili i uvek ćemo činiti.
Međutim, da se ne radi o pomirenju, nego o nekim novim podelama koje nam u ovom trenutku najmanje trebaju, reći ću vam da se i danas vodi jedna akcija po svim opštinama u celoj Srbiji. Kao dokument, jutros sam dobila faks iz Opštinskog odbora Kikinde, Saveza udruženja boraca, u potpisu je sekretar Slavica Kecmena.
Dozvolite mi da pročitam kako bi se obavestili, jer vrlo pažljivo pratim tok u ova tri dana i zaista to još niko nije rekao: "Obaveštavamo vas da Opštinski odbor Saveza boraca NOR-a prikuplja potpise naših članova i građana protiv donošenja zakona kojim bi se izjednačila prava boraca za slobodu i saradnika okupatora. Prikupljanje potpisa traje i dalje na teritoriji cele Srbije. U slučaju da zakon bude izglasan, Savez boraca NOR-a Srbije će tražiti od predsednika Tadića da ga poništi, a u protivnom, prikupljenim potpisima će se tražiti vraćanje zakona na ponovnu skupštinsku raspravu."
Poštovane kolege poslanici, ovo ne potpisuju samo borci, ovo ne potpisuju samo penzioneri, ovo potpisuju građani Srbije. Dajte da razmislimo još jednom da li nam je ovo potrebno. Da li je predlagač to predložio samo zato što je to jedna od programskih orijentacija stranke, što svako od nas ima za pravo i da li je to danas pravo vreme.
Ako se već nismo bavili svim onim zakonskim predlozima koji stoje u skupštinskoj proceduri, da li nismo hteli da zamaskiramo temu koja je nažalost vrlo aktuelna i urgentna.
Mi danas želimo nekim aktima da promenimo istoriju. Ona je nepromenljiva, ma kako i koliko se nekom sviđala. Ona je nehumana jer pobuđuje različite emocije u svima nama, nažalost, zbog svih onih kojih nema, bez obzira na kojoj strani su se nalazili. Da li smemo to da dozvolimo, da u svojim dušama ožiljke ponovo otvaramo? Koliko - toliko prihvaćeno, živi se i moramo dalje. Ostavimo prošlost i istoriju da bude takva kakva jeste. Nemojmo pokušavati da je menjamo ovakvim i sličnim predlozima zakona.
Nažalost, poslanici SPS imaju tu satisfakciju da niti su tražili da se raspravlja o ovom predlogu zakona, niti će jedini ostati da glasaju protiv njegovog donošenja. Mi zaista u tome ne želimo da učestvujemo. Principijelni smo, a molim vas da svi još jednom dobro razmislite o svemu. Postoji jedno vrlo prihvatljivo rešenje, a to je da predlagač još uvek može da povuče iz procedure ovaj zakon i zaista da ovu mučnu raspravu privede kraju. Zahvaljujem.

Poštovani predsedniče, uvažene kolege narodni poslanici, zaista moram da vam kažem da mi je iskreno teško što je uopšte dozvoljeno da ovakav predlog zakona dođe na dnevni red ovog skupštinskog zasedanja. Ono što mi još teže pada, to je – zašto vi svi koji ćete glasati za ovaj zakon ne pružate kontraargumente nama koji se borimo protiv usvajanja ovakvog zakona?
Zašto ćutite? Ili ćutite zato što znate da su poslanici SPS u pravu kada raspravljaju i o zakonu u načelu i o svim ovim amandmanima?
Drugo što mi je teško, što sam svesna činjenice da smo uzburkali mnoge duhove i emocije mnogih porodica i građana u Srbiji. Zaista bi trebalo da svako od vas ima to na umu kada bude bio dan za glasanje, da razmislite dobro koje ćete dugme pritisnuti.
Poslanička grupa SPS-a, naravno, predlaže da se član 17. iz predloženog zakona briše. Zašto? Očigledno, zbog toga što se u tom zakonu govori da će se Partizanska spomenica izravnati sa ravnogorskom spomenicom.
Mogu da razumem predlagače zašto oni to brane i žele da bude tako. Ali, zaista više ni jednu poslaničku grupu ne razumem koja ćuti o svemu ovome, niti od vas koji sedite ovde, a naročito od kolega poslanika koji tobož ne žele da učestvuju u raspravu o ovom zakonu. Želela bih ovo da potkrepim još jednom činjenicom.
Istorija jeste takva, nemojmo je menjati. Od 1996. godine pokušali smo i kroz školske udžbenike istorije da prekrajamo istoriju naše zemlje. Mi na to nemamo pravo. Moramo da prihvatimo istinu i činjenice onakve kakve jesu.
Samo ću vam pročitati jedan fragment depeše koju je zapravo pripadnik četničkog pokreta pisao svom komandantu Draži Mihailoviću, gde kaže: "Narod kada čuje da četnici dolaze u selo više se plaši nego kada dolaze Nemci, Bugari, Arnauti i svaka druga vera, jer oni svi kada dolaze, ako treba neko da se tera ili ubije, oni oteraju ili ubiju. Ali, ovi prebiju, da posle tri dana mora dotična osoba da umre.
Navešću vam samo jedan slučaj, a takvih slučajeva ima dosta. Kalabić lično prebio je u selu Ljubičevac tri čoveka i jednu devojku, koji su posle četiri dana pomrli. Nisu bili krivi ništa. Znam da će vam podneti izveštaj da su u stvari krivi. Dakle, to istorija čovečanstva nije zapamtila. Vode borbu sa partizanima, oni im se uvek izvuku, oni posle zađu po selima i pokolju onaj nevini narod".
Pitanje je da je danas u mogućnosti, pripadnik četničkog pokreta koji je pisao ovo pismo svom komandantu Dražu Mihailoviću, da li bi on bio za to da se ravnogorske spomenice izravnaju sa partizanskim? Zahvaljujem.

Poštovani predsedniče, poštovane kolege narodni poslanici, meni je žao što ovog popodneva ministar Dinkić nije sa nama, jer gotovo sam sigurna da nema razloga da se ne prihvati amandman koji se odnosi na član 12. koji je tehničke prirode, upravo onako kako je i tehnički zakon. Zato bih vas zamolila da saslušate pažljivo i da vidite da se ni na koji način ne narušava smisao ovog zakona.
Poslanici SPS svaki član bilo kog predloženog zakona koji uđe u skupštinsku proceduru, pa i one koji se nalaze na čekanju, dobro izanaliziraju. Pored toga što sagledamo koliko je primenljiv, da li je on na dobrobit građana ili ne, pri tom ceneći zakonopisca, gotovo uvek konsultujemo i stranu koja je direktno zainteresovana za korektno sprovođenje ovog zakona.
Moram da kažem, istini za volju, da sam u samom startu, upravo sa ljudima do čijeg znanja i stručnosti držim, u konsultacijama napravila ove amandmane i kada sam dobila mišljenje Vlade, došli smo do zaključka da se mogu prihvatiti određena mišljenja Vlade i zbog toga povukla šest od prevashodno predloženih osam amandmana.
Istini na volju, mišljenje na amandman na član 12. od Vlade nisam dobila i gotovo sam bila sigurna da je Vlada prihvatila ovaj amandman, a pošto nema ni mišljenja, resorni odbor je odbio. Zamolila bih vas da saslušate pažljivo i da vidite o čemu se radi.
Član 12 je, zapravo, odredba koja se odnosi da u slučaju da dođe do kvara fiskalne kase, do krađe itd, šta da rade ljudi koji koriste fiskalne kase.
Amandmanom tražim se da posle reči "fiskalnog računa" dodaju reči "overenog od strane poreske uprave" i u istom stavu posle reči "oštećenja fiskalne kase" da se dodaju se reči "nestanka električne energije (uz potvrdu distributera električne energije o dužini prekida)". Želela bih ovo da pojasnim.
Možda u Beogradu, u krugu dvojke, ne postoje ovakvi problemi, ali dolazim iz jednog grada na severu Banata, Kikinde, gde je uvek bilo, pa i dan-danas postoje planska isključenja struje. Dakle, gotovo da ne prođe ni jedan meseca da bar dva vikenda ne bude isključenja, verovatno zbog nekog remonta, koja mogu da traju četiri, šest i do osam sati. To se u svim lokalnim sredstvima javnog informisanja objavljuje, kako bi ljudi u svojim kućama i na svojim radnim mestima mogli da se organizuju.
Razumem da subotom, a sve više i nedeljom rade mnoge prodavnice i razumem da ukoliko u frizerskom salonu nema struje, niti fiskalna kasa može da radi, isto tako je vrsta usluge takva da ništa ne može da se uradi bez električne energije. Šta ćemo da radimo sa apotekama, koje isto koriste fiskalne kase, prodavnice u kojima se kupuju osnovne životne namirnice kao što su hleb i mleko. Na koji način to da regulišemo?
Da bismo zaista eliminisali potencijalnu mogućnost mahinacije, jer ste verovatno shvatili da to može svako ko ima fiskalnu kasu da isključi na dva, tri, pet minuta, kobajagi došlo je do nestanka struje, da bismo to još više pojačali, rekli smo da se donese potvrda od Elektrodistribucije, da je tog i tog dana u određenom vremenskom periodu došlo do nestanka električne struje i da se tada prihvate fiskalni računi, ali, naravno, koji će biti overeni prethodno od strane poreske uprave.
Mislim da bismo na ovaj način zaista pojasnili još jednu mogućnost kada može da dođe do nemogućnosti upotrebe fiskalne kase, da bismo olakšali ljudima koji imaju fiskalnu kasu i koji rade sa njima, ali isto tako, smatram da bismo umnogome olakšali i radnicima poreske uprave.
Nadam se da ćete imati razumevanja za ovaj amandman i da ćete u danu za glasanje glasati za amandman na član 12.

Još jedan amandman od tih koje nisam povukla, a reći ću vam i zašto.
Očigledno predstavnici Vlade u hrpi amandmana koje sve poslaničke grupe ovoj skupštini podnose nisu možda sasvim razumeli i pročitali amandman, pa tako obrazloženje koje sam dobila apsolutno se ne odnosi na predloženi amandman.
Radi pojašnjenja, radi se o tome, verujte, poštovanje ministre Dinkiću, taman sam mislila da ćete biti tu da prihvatite prethodni amandman, ali računam da ćete prihvatiti, zašto ovaj amandman nisam povukla, jer obrazloženje koje je Vlada poslala se zapravo ne odnosi na tekst samog amandmana.
U amandmanu se kaže u članu 34. u stavu 9. posle reči "uloženog u knjigu dnevnog izveštaja" brišu se reči "ili za konkretan dan u knjizi nije evidentiran dnevni izveštaj".
Radi se o tome da su ovde predviđene mere zabrane obavljanja delatnosti do 60 dana, što jeste jedna stroga zabrana, ali pri tom obveznik je sav svoj promet evidentirao kroz fiskalnu kasu i pored toga on ima obavezu da isto to unese u knjigu dnevnog izveštaja.
U slučaju da je iz bilo kog razloga zaboravio da unese u knjigu dnevnog izveštaja, a sutradan dođu radnici poreske uprave, na licu mesta, naravno da se može utvrditi koji je promet iz fiskalne kase sa fiskalnog izveštaja i računa ostvaren po vrsti robe, po poreskoj vrsti i sve ostalo. Dakle, samo ako isto to nije preneo u knjigu dnevnog izveštaja, on može da bude limitiran sa zabranom rada na 60 dana.
Dakle, apsolutno znamo da tehnički, a to je i u obrazloženju neprihvatanja od strane Vlade dato da tehnički fiskalna kasa sutradan ne može iz prethodnog dana da ukucava neke vrste usluga. Na to se ovaj amandman nije odnosio, a Vlada je na to dala odgovor, nego upravo za onu paralelnu knjigu koja se vodi zajedno sa izveštajem iz fiskalne kase.
Zaista bih zamolila da prihvatite ovaj amandman, jer obrazloženje koje je Vlada dala nije se odnosilo na amandman koji sam u ime poslaničke grupe SPS-a podnela.

Poštovani potpredsedniče, gospodine ministre, poštovane kolege narodni poslanici, znate, dobro je što se ova diskusija čula ovde pred građanima Srbije. Kada se nalazimo u predizbornim kampanjama onda se svi zaklinjemo da ćemo raditi isključivo u interesu građana. Šta je najveći interes građana? Zdravlje, zdravlje, zdravlje, rekla bih opet, samo zdravlje, a potom rast privredne proizvodnje, samim tim rast standarda, ali ukoliko čovek nema zdravlje, verujte, nije mu mnogo bitno šta će se dešavati na ovoj drugoj strani.

Ko je najodgovorniji za zdravlje stanovništva u Republici Srbiji? Prvo, svaki građanin kao pojedinac je najodgovorniji za svoje zdravlje. Naravno da potom sledimo i svi mi koji smo se po Hipokratu zakleli da ćemo raditi u skladu očuvanja zdravlja svakog stanovnika i pacijenta pojedinačno, naravno da je tu odgovorno i Ministarstvo, a naravno da smo tu odgovorni i mi kao narodni poslanici koji sigurno značajno utičemo na donošenje, a danas ili sutra na sprovođenje istih tih predloga zakona.

Ja sam u prvom javljanju rekla da će poslanička grupa SPS apsolutno podržati ova dva zakona u celini bez ikakve primedbe. Htela bih još jednom da podvučem zašto ćemo mi glasati za ove zakone.

Pod broj jedan, zato što se ovde radi o dva zakona koja su od opšteg interesa za građane Srbije. Bilo je komentara da je bilo potrebno uneti malo više decentralizacije, a ja bih rekla da ovi zakoni ne trebaju tu decentralizaciju po svakoj stavci, jer je usvajanjem omnibus zakona u ovoj skupštini u prošlom sazivu sprovedena ta decentralizacija i jedan deo poverenih poslova jesu u AP Vojvodini.

Zatim, pod broj dva, želimo da istaknemo da se vidi da su ova dva zakona zaista radili ljudi iz struke, dakle, oni koji poznaju problematiku, šta je to sanitarni nadzor i kakav je problem epidemioloških službi i situacija na terenu.

Mi u SPS-u smo se uvek bunili za sve tzv. kabinetske zakone koje su pravili neki teoretičari, a oni praktično ne znaju šta to znači rad sa ljudima na terenu, nikada nisu proveli jedan radni dan sa pacijentima. Priznaćete da razlika ipak postoji i, što je značajno, u izradi ova dva predloga zakona to se zaista može primetiti.

Predlog zakona o sanitarnom nadzoru, naravno, reguliše kompletne oblasti kojima će se baviti. Reguliše obaveze, mere i način sprovođenja sanitarnog nadzora od strane sanitarnih inspektora, sa jedne strane, ali isto tako i obaveze onih koji podležu sanitarnom nadzoru.

Taj sanitarni nadzor zapravo ima jednu osnovnu funkciju, a to je da spreči eventualno pojavljivanje zaraznih bolesti koje mogu nastati usled neadekvatne higijene, zatim zbog neispravne vode (kao životne namirnice), bilo da je u pitanju hemijska ili mikrobiološka neispravnost, i naravno, može nastati zbog neispravnosti životnih namirnica. Ovde smo od kolega imali prilike da čujemo niz takvih slučajeva, koji se, na svu sreću, sporadično dešavaju i nisu poprimili neke ogromne epidemiološke razmere.

Ono što je novina u ovom zakonu, a što bi trebalo podržati, jeste sanitarni nadzor koji se odvija na granicama naše zemlje. Do sada nije bilo prilike da se vrši taj nadzor i da se kontrolišu kompletno životne namirnice, kako mi ovde kažemo - proizvodi široke potrošnje koji se uvoze, odnosno ulaze u zemlju. Isto tako, s obzirom da želimo da proradi taj promet na nivou granica pojedinih zemalja, računamo da će te životne namirnice ići u izvoz i one moraju biti ispravne ukoliko ih izvozimo u neku drugu zemlju.

Jednostavno, ovo su stvari koje su osnovne, elementarne i moramo da budemo za to da se što pre sprovedu u delo. Ovi zakoni jesu primenjivi.

Što se tiče Predloga zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, jasno je rečeno da je to trebalo da bude urađeno pre 10 meseci i da mi kao SPS i ovde prisutna poslanička grupa zameramo što se ovi zakoni nisu i ranije doneli, jer to je obaveza države Srbije.

Ustavnom poveljom, gašenjem Savezne Republike Jugoslavije, mi smo bili u obavezi da ove zakone kao samostalna država Republika Srbija donesemo, a još nas obavezuje i Zakon o Akcionom planu harmonizacije ekonomskih sistema država članica Srbije i Crne Gore, kako bi se poboljšao protok lica, životnih namirnica, kapitala, svega ostalog, na nivou ove dve članice.

Drugo, ne samo na nivou Srbije i Crne Gore, nego naravno da su ovi elementarni zakoni vrlo jednostavni radi usklađivanja sa zakonodavstvom svih zemalja na nivou Evropske unije.

Naravno da je ovde bilo još nekih primedaba i verovatno ćemo ih imati još prilikom razmatranja amandmana koji nas očekuju, ali rekla bih da je u kontekst ovih predloga zakona zbilja smešteno samo ono što treba. Određene oblasti pokrivaju drugi zakoni, kao što je npr. sanitarni nadzor nad otpadnim vodama regulisan Zakonom o komunalnim delatnostima; problematika jonizujućih zraka, o kojima je ovde mnogo bilo reči, naročito onih koji se koriste u dijagnostičke i terapijske svrhe, smeštena je u poseban zakon; i, naravno, briga o otrovnim materijama, o kojima je bilo ovde reči i koje ne treba zanemariti, preneta je na upravu Ministarstva za zaštitu životne sredine.

Želim ovde još jednom da podvučem da mi u SPS-u zaista zastupamo stav da je potrebno ministarstvo za zaštitu životne sredine, upravo zbog praćenja svih ovih stvari koje nam se dešavaju, a da ne kažem o tome šta nam se dešavalo ranije.

Naravno da mi ne želimo kao socijalisti da idealizujemo ova dva zakona. Nijedan zakon nije idealan, ali ovo su zakoni koji su u ovom trenutku vrlo primenjivi i trebalo bi ih što pre usvojiti. Vreme i život, uslovi života, uslovi sistema i promene kroz koje ćemo mi svi zajedno proći, omogućiće nam da uradimo adekvatnu izmenu i dopunu ovih zakona, ubacivanjem ili izbacivanjem pojedinih odredaba.

Mislim da zaista ništa od toga u ovom trenutku za nas nije sporno i zbog toga će poslanička grupa SPS dati podršku po pitanju ova dva zakona. Zahvaljujem.

Poštovano predsedništvo, gospodine ministre, poštovane kolege narodni poslanici, pre svega se zahvaljujem kolegi Momčilovu na iznetim zakonskim projektima, koji su postojali u vreme socijalista, ali mi u SPS-u ne žalimo za vremenima koja su prošla, nego računamo da ćemo i u budućnosti praviti još mnogo bolje i kvalitetnije zakone.
Što se tiče samog amandmana koji je kolega Poskurica podneo, rekla bih da on možda ne bi ni bio sporan za poslaničku grupu SPS da prosto u ovim elementima nema nešto što smo rekli da je već ugrađeno u postojeće zakone i da je to jedini razlog koji nas onemogućava da glasamo za ovaj amandman.
Pre svega, rekli smo da postoji poseban zakon o jonizujućim i drugim zračenjima, pa je to zbog toga ovde suvišno. Zatim, uklanjanje otpadnih voda i drugih otpadnih materija iz naselja, industrijskih i zdravstvenih objekata, jer to postoji u Zakonu o komunalnim delatnostima, i naravno zaštita zdravstvenog stanja stanovništva, odnosno zaštita zdravlja ljudi od štetnog dejstva zagađene životne i radne sredine, i to postoji u Zakonu o sistemu zaštite životne sredine.
Dakle, praktično, ovo je nešto što je postojalo i što je prepoznato iz starog zakona, ali smo rekli da je u ovom zakonu upravo napravljena trijaža da se ne bi mešale ingerencije nadzora - ko u kojoj delatnosti i oblasti radi. Evo, to su razlozi zbog kojih poslanička grupa SPS ne može da prihvati ovaj amandman. Zahvaljujem.

Gospodine predsedniče, reklamiram Poslovnik, član 93. koji kaže: "Kada utvrdi da nema više prijavljenih za učešće u pretresu, predsednik Narodne skupštine zaključuje pretres".
Ja sam se malopre povodom Predloga zakona o sanitarnom nadzoru vrlo regularno javila da pričam o amandmanu na član 25. a vi me, ne znam iz kojih razloga, opet niste primetili i onemogućili ste da dam aktivno učešće kao predstavnik poslaničke grupe SPS, te vas molim da prihvatite ovu povredu Poslovnika.
Iznenađena sam, vama se to obično ne dešava, ali ovog puta ste se ogrešili o mene kao narodnog poslanika i o moje pravo da aktivno učestvujem u radu povodom ova dva zakona, jer morate priznati da mi mojih 27 godina rada u zdravstvu sigurno daje legitimitet da mogu punopravno i punovažno da govorim i odlučujem o svim članovima ovih zakona. Zahvaljujem.

Naravno da mi nije jasno, jer vi izbegavate da kažete pred svima da mi niste dali reč da govorim o amandmanu na član 25.
Mi možemo sada da filozofiramo da li je to član 93. ili sam ja mogla bilo koji drugi član da kažem, ja hoću da vas zamolim da drugi put u toku rada pogledate celu skupštinsku salu, jer možda se još neko od narodnih poslanika tako javi i onemogući mu se da da svoje aktivno učešće.

Hvala lepo. Poštovani potpredsedniče, gospodine ministre, poštovane kolege narodni poslanici, zaista me, kao čoveka, razočarava činjenica kada su na dnevnom redu zakoni iz oblasti zdravstva.

Pogotovo kada su ovakva dva, kao da mi pokušavamo da unosimo neku negativnu energiju, da sukobljavamo mišljenje oko teme oko koje zaista ne bi trebalo da bude apsolutno politike.

Uvek sam bila zagovornik toga, i smatram da se to podrazumeva, da kada su ovako osetljive teme u pitanju treba da postoji apsolutno saglasje oko toga šta je to što je dobro da učinimo za građane Srbije, da im poboljšamo ionako zbog teških ekonomskih uslova ugroženo zdravstveno stanje.

Naravno, očekujem i da bude mnogo više priča kada dođu na dnevni red sistemski zakoni, kao što je Zakon o zdravstvenoj zaštiti, Zakon o zdravstvenom osiguranju, jer će tu sigurno biti dovoljno spornih tačaka oko kojih ćemo pokušati argumentovano da odbranimo svi svoje stavove i po programima partija ispred kojih stojimo.

Danas imamo Predlog zakona o sanitarnom nadzoru i Predlog zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti i zaista sam bila ubeđena da neće biti velikog sporenja oko njih. Zašto to kažem? Pre svega, svi smo saglasni sa tim da ono što nam je svima najvažnije to je sigurno zdravlje.

Ovo su dva zakona koja su apsolutno od opšteg interesa i mi u SPS-u u poslaničkom klubu imamo jednu ozbiljnu zamerku, a to je pre svega da li je Vlada bila troma ili Skupština nije imala dovoljno sluha da ova dva predloga zakona stavi na dnevni red onda kada je to trebalo učiniti, a trebalo je bar pre 10-11 meseci, jer je konačno to bilo i nešto što je obavezujuće.

Jasno je zašto se o ova dva predloga zakona vodi objedinjena rasprava. Logično, osnovna problematika im je identična. S jedne strane imamo Predlog zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, a s druge strane Predlog zakona o sanitarnom nadzoru, koji i te kako može u dobrom delu da spreči pojavu zaraznih bolesti, pre svega kada su u pitanju higijena, životne namirnice i voda, ali u smislu životne namirnice.

Mi smo ovo shvatili prosto kao nužnu potrebu koja proizilazi, jer i u obrazloženju zakona... Moramo da se podsetimo, ova dva zakona su bila po hitnom postupku, i žao mi je i kao čoveku i kao zdravstvenom radniku zašto se to nije desilo u junu ili julu, iako je to već bio promašen termin. Zašto? Pre svega, lepo se kaže da postoji obaveza usaglašavanja propisa po Zakonu o Akcionom planu harmonizacije ekonomskih sistema država članica državne zajednice Srbija i Crna Gora radi sprečavanja i uklanjanja prepreka slobodnom protoku ljudi, robe, usluga i kapitala, koja naravno proističe iz potpisivanja Ustavne povelje.

Drage kolege, mi iz SPS-a uvek vrlo objektivno i konkretno govorimo o svim zakonima i pišemo amandmane tamo gde smatramo da možemo učiniti neki pozitivni pomak. U ovom slučaju to su više zakoni tehničke prirode.

Ako smo slušali čak i uvodno izlaganje gospodina ministra, ako smo pratili, a ima nas dosta koji smo malo duže u ovom skupštinskom domu, videli smo praktično da je tu došlo do moranja, poštovanja svih zakona koje smo mi doneli ovde u Skupštini Srbije.

Praktično, dolazilo je do pregrupisavanja svega onoga što je postojalo u nekim zakonima, koji su važeći iako po svim normativima oni to više ne bi trebalo da budu. Dakle, sve ono iz sanitarnog nadzora što je pripalo drugim oblastima, to je iz ovog predloga zakona izolovano, sve ono što je trebalo da bude doneseno stavljano je u ovaj zakon.

Isto tako, i povodom Predloga zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti bilo je primedbi na Odboru za zdravlje da od klasifikacije zaraznih bolesti pa nadalje ovaj zakon apsolutno sve sadrži.

Naravno, bilo je polemike o tome zašto 70 zaraznih bolesti, a zašto ne manje, kako Svetska zdravstvena organizacija propisuje, iako ona daje preporuke. Jednostavno, zbog toga što smo iskustveno postupili i analizirali koje su to zarazne bolesti koje u našoj zemlji, u zemlji Srbiji, postoje, koje su iskorenjene, i kamo sreće da nam se nikada više ni jedna ne dešava, ali to je pre svega život.

I pored ovih 70 nabrojanih bolesti, često se susrećemo sa problematikom pojave zaraznih bolesti koje za naš teren nisu poznate, ili da kažem, nisu specifične, i setimo se, skoro je to bilo kada smo svi vrlo ozbiljno bili zabrinuti, ko god je dobijao upalu pluća, da nije slučajno došlo do oboljenja od SARS-a. Nepoznata bolest, a strah od nepoznatog je najveći.

U ovom zakonu čak imamo predviđeno da ukoliko se, što bi narod rekao "ne daj bože", i tako nešto desi da može ministar da bude taj koji će propisati karantin i sprečavanje eventualnog širenja ovako jedne ozbiljne bolesti sa nesagledivim posledicama.

Mi nikako da shvatimo da je Srbija država i da smo mi zemlja koja mora da ima svoje zakonodavstvo. Smatram da bi trebalo više da budemo zadovoljni, jer znamo da se do sada mnogo toga propisivalo. Savezni zakon, koji već poodavno ne postoji, a i ovaj republički nije obuhvatio sve, jer je tu bila podeljena ingerencija. Sada je praktično došlo do sažimanja i konačno da prvi put mi kao Republika Srbija, ili da kažem država Srbija, imamo ovakav predlog zakona.

I ono još što bih ovde pomenula, prosto zbog toga što je ipak objedinjena rasprava, mislim da je vrlo bitno, a to je da u Predlogu zakona o sanitarnom nadzoru sada praktično kontrolu protoka ljudi i životnih namirnica na granicama obavljaju naši sanitarni inspektori, po svim propisima koji su ovde u zakonu dati.

Rekla bih da su ova dva zakona možda jedina dva zakona oko kojih ne bih imala ništa posebno da kažem u onom kritičkom smislu, za razliku od svih ostalih zakona, oko kojih smo uvek spremni da polemišemo.

Želja može da nam bude jedino ta da se zaista ovi zakoni apsolutno ispoštuju i da oni ne budu samo neka logistička podrška, i da kao i mnogi zakoni ostanu samo mrtvo slovo na papiru. Zalažem se da se pre svega obezbedi mnogo kvalitetniji rad Republičke sanitarne inspekcije koja pripada po ovom zakonu i da joj se obezbede svi potrebni uslovi za objektivan i pouzdan stručan rad, kako bi onemogućila, ne daj bože, bilo kakve epidemije kao posledice lošeg sastojka koji postoji u hrani, u vodi za piće i u svemu onome što može da ugrozi zdravlje.

Dakle, radi se o zakonima za koje možemo da težimo samo da se sprovode takvi kakvi su napisani. Još nešto što je vrlo važno, jer verovatno sve kolege koje rade u zdravstvenim ustanovama pripadaju toj rizičnoj grupi, i u ovom predlogu zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti predviđena je, kao što je bilo i do sada, ali u nešto izmenjenom obliku, vakcinacija i zaštita visokorizičnih grupa zaposlenih.

Zaista bih želela da Ministarstvo za zdravlje obezbedi u budžetu Republike Srbije dovoljno sredstava kako se ne bi desilo ono što se desilo pre tri godine u zdravstvenim ustanovama, kada je počela ta vakcinacija u cilju zaštite zdravstvenih radnika, pa kad nije bilo dosta sredstava da se ispoštuje ceo protokol, i onaj deo prvih vakcina koje su date i podeljene, to je sa finansijskog aspekta bio bačen novac, a sa aspekta zaštite apsolutno nije moglo da se obavi.

Želim da kažem za prvo javljanje da će poslanici poslaničke grupe SPS podržati ove zakone u celini. Zahvaljujem.

Poštovani predsedniče, gospodine ministre, poštovane kolege narodni poslanici, prošlo je četiri godine od tzv. "petooktobarske revolucije", kada je ondašnji DOS obećavao velike reforme u oblasti zdravstva. Obećavao je hitno donošenje četiri ključna zakona, to je zakon o zdravstvenom osiguranju, zakon o zdravstvenoj zaštiti, zakon kojim bi se osnivale stručne komore i naravno, ovaj predlog zakona o lekovima i medicinskim sredstvima koji danas imamo na dnevnom redu.
Moram da kažem da se današnji Predlog zakona krčka u ovoj skupštini jedno dve godine. Do sada je tri puta dolazio na dnevni red skupštinskog zasedanja i nikada nije ugledao svetlost dana. Iskrena da budem, bila sam gotovo sigurna da će ovaj zakon mimoići i današnje zasedanje, ali na svu sreću, to se nije desilo.
Naravno da mi poslanici SPS-a jesmo za osnivanje agencije za lekove i medicinska sredstva, - a zašto? Pre svega, zbog toga što će se konačno urediti kompletne relacije na nivou distribucije lekova u svakom smislu. Ovo je Predlog zakona koji na prvi pogled nije interesantan krajnjim korisnicima, odnosno građanima Srbije, ali indirektno jeste vrlo značajan.
Ovo je zakon za koji su mnogo više zainteresovani, pre svega, naša farmaceutska industrija i naše veledrogerije, i istini za volju moram da kažem da sam kao narodni poslanik imala dovoljno vremena da konsultujem svoje kolege koji rade u farmaceutskoj industriji i veledrogerijama, i većih primedbi na ovaj zakon nisu imale.
Lično, a i stav poslaničke grupe SPS je da bi bilo bolje da smo prvo osnovali komore farmaceuta i lekara, pa tek onda da smo imali predlog zakona o lekovima i medicinskim sredstvima, - a zašto? Zato što smatramo da bi ove agencije trebalo da imaju mnogo veću autonomnost, da su samostalnije i da su nezavisnije od Ministarstva.
Pre svega zbog toga što ne želimo da ministar ovog puta, personifikovan kroz Vladu Republike Srbije, ne bude taj koji će određivati koji su to eksperti i stručnjaci koje treba angažovati za rad pri ovoj agenciji. Priznaćete, sigurno bi se u komorama struka, između sebe, bolje prepoznavali, nego što bi jedan čovek, ma ko to bio ministar, znao ko je koliko stručan i kompetentan.
Drugo, stiče se utisak da se možda nema dovoljno poverenja u stručna tela, kao što su komore i slično.
Želimo da ne sprečavamo donošenje ovakvog jednog zakona, da ne budemo mi kamen spoticanja, ali isto tako želimo da se što pre donese i Predlog zakona o komorama, a nakon šest meseci do godinu dana, kada počne ova agencija da radi, da se naprave izmene i dopune Predloga zakona o lekovima i medicinskim sredstvima i da se ova korekcija, kao takva, izvrši.
Ovo je jedan vrlo velik zakon, kako smo svi mi narodni poslanici imali prilike da vidimo. Ima 161 član. Ono što malo smeta, to je da se u više od 100 članova pominje ministar. Sve je ingerencija ministra i smatramo da to nije dobro! Naravno da razumemo da to nije personalno ministar, ali agencija treba da živi i radi stručno i kompetentno mnogo duže nego što može bilo koja vlada da živi ili bilo koji ministar da bude u vlasti.
Recimo, ministar se u nekim članovima zakona pita i propisuje - koji su to propisi koje treba pribaviti i dobaviti da bi se lek uvezao, da bi se lek izvezao, šta je to što treba da piše na kutiji leka spolja, šta je to što treba da piše u sadržaju leka ili medicinskog sredstva, ono što se nalazi unutar kutije, od toga da propisuje način na koji se uništavaju lekovi kojima je prošao rok, do toga da praktično prati i kompletnu farmakovigilancu, odnosno neželjena dejstva kod pojedinih lekova.
Dakle, mislimo da je to previše za jednog ministra i da bi to trebalo poveriti i nekim drugim telima. Ali šta je to što ovaj zakon donosi? Pre svega, ovo je jedan od prvih zakona kojim se vrši harmonizacija zakonske regulative sa zemljama Evropske unije. To je dobro. Mi apsolutno nismo protiv toga jer je jasno da u mnogim zemljama Evrope ne postoji samo agencija za lekove i medicinska sredstva, nego pak postoje dve vrste agencija - jedna je agencija za lekove, a posebna agencija se bavi problematikom medicinskih sredstava. To je vrlo blisko, da u nekoj budućnosti i mi učinimo tako.
Drugo, s obzirom na to da se radi o standardizaciji sa zemljama u EU, naši lekovi praktično postaju jednako kvalitetni i validni na tržištu ponude lekova i ako je to nešto što će, praktično, povećati rad naše farmaceutske industrije, mi ne možemo da budemo protiv toga.
Dobili smo na Odboru za zdravlje i porodicu čvrsta obećanja i uverenja da će donošenjem ovog zakona, farmaceutska industrija povećati svoju proizvodnju, jer će proširiti tržište i ravnopravno će moći da konkuriše na tržištu lekova sa svima ostalima. Ali postoji još nešto: u članu 47. ovog zakona, možda postoji jedna dilema (želim ovde glasno da kažem), to je, da će Vlada na predlog resornog ministra, ministra zdravlja, donositi cene lekova. Ne želim da verujem da će to da se desi, ali želim da kažem, poznavajući našu tehnologiju i sve ono što prati to, nemojte da se desi da cena jednog antibiotika "pentraksila" - Galenike, ili "ampicilina" - Hemofarma, bude veća nego što je to "ampicilin"- Plive iz Zagreba, ili Leka iz Ljubljane, pa da nama kao zemlji bude jeftinije da uvozimo te lekove, a samim tim da gasimo i domaće tržište koje postoji u zemlji Srbiji. Duboko verujemo da se to neće desiti, ali prosto moramo razmisliti i o svemu tome.
Naravno, šta je to što dobija građanin, korisnik naše usluge? Pre svega, zbog te standardizacije, dobiće kvalitetniji i bezbedniji lek. Zatim, dobiće sigurnosni lek i ti neželjeni efekti, tzv. farmakovigilanca biće svedena na minimum.
Na farmaceutskom fakultetu smo učili da praktično svaki "lek jedno leči a drugo kvari". To je istina. Bar taj neželjeni efekat da bude sveden na minimum.
S treće strane, Fond za zdravstveno osiguranje ima ovde mogućnost da dobije bolji i kvalitetniji lek za svog korisnika, a verovatno da i ekonomska cena bude isplativija, jer znamo da nam se praktično zdravstveni fondovi nalaze još uvek u velikoj buli.
Dakle, to su već sve dovoljno značajni podaci koji govore u prilog tome da jesmo za osnivanje jedne ovakve agencije, jer, verujte da su ljudi koji su živo zainteresovani za donošenje jednog ovakvog zakona rekli - dajte, donesite takav zakon da počnemo da radimo po njemu. Naravno da niko od nas nema pravo da sprečava da naša farmaceutska industrija i naše veledrogerije funkcionišu, ali svi mi, kao odgovorni narodni poslanici, trebalo bi da zadržimo pravo da utičemo na izmene i dopune, kojih očekujem da će u najskorije vreme biti.
Da bude ironija veća, 1. jula prošle godine, ondašnji a i sadašnji ministar zdravlja, gospodin Tomica Milosavljević, primio je ključeve od novoizgrađene zgrade agencije za lekove i medicinska sredstva, koja je izgrađena sredstvima donatora iz zemalja EU. Nažalost, prošlo je više od godinu dana, ta zgrada praktično stoji zaključana, jer jednostavno agencija ne može da počne da radi dok se ne donese ovakav zakon. Da li mi kao narodni poslanici imamo pravo da sprečavamo početak rada ove agencije? Gotovo sam sigurna da ne bi trebalo tako nešto da učinimo. Zahvaljujem.

Poštovani potpredsedniče, gospodine ministre, poštovane kolege narodni poslanici, u samom startu složila bih se sa jednom konstatacijom koju je izrekao gospodin ministar u uvodnom izlaganju da je za sve zemlje u tranziciji najvažnije da radimo na privrednom razvoju, a drugo je da, naravno, pokažemo i svoju solidarnost na delu, što bi predlog izmena i dopuna ovog zakona trebalo da učini.
Za mene je pod brojem jedan privredni razvoj, ekonomija naše zemlje, ali nažalost u poslednje tri i po godine možda se deklarativno o tome priča, ali zaista građani Srbije to još nisu osetili. Kada god govorimo i raspravljamo u ovom parlamentu, govorimo o novim sredstvima koja će predstavljati namet na budžet Republike Srbije, za koji je pitanje da li će imati snage da zaokruži sve ovo što mi ovde u parlamentu nudimo.
Još nešto, zaista bih zamolila sve kolege narodne poslanike, pripadali poziciji ili opoziciji, da radimo zajednički na poboljšanju svih zakonskih projekata, jer, verujte, građane Srbije interesuje šta radi narodni poslanik u Skupštini Srbije i ne interesuje ga da li je poslanik pozicije ili opozicije i ne shvata kolika je i čija odgovornost i moć u ovom parlamentu.
Predlog izmena i dopuna Zakona o socijalnoj zaštiti sigurno je projekat za koji smo svi mi poslanici SPS-a živo zainteresovani da bude urađen što korektnije, jer mi u osnovnom načelu svog partijskog programa upravo imamo i socijalni program. Naravno da najveću odgovornost za sve ovo ima Vlada Republike Srbije, odnosno resorno ministarstvo i to ministarstvo nudi jedan ovakav zakon. Naravno, Vlada ima najveću odgovornost koliko će biti sposobna i odgovorna da jedan ovakav zakon zaživi i da bar jedna kategorija stanovništva u Republici Srbiji bude zadovoljena, odnosno da joj se koliko-toliko olakša da živi.
Postoje izmene i dopune koje naravno možemo da počnemo i redom da komentarišemo, ali pre toga bih želela da kažem nešto. Kada god dođu ili prođu neki izbori, uvek neki novi ljudi koji čine vlast razmišljaju o tome da sa njima počinje država Srbija i da sa njima počinje jedna pravna regulativa zemlje Srbije. Naravno da to nije tako.
To se pokazalo 2001. godine kada je upravo ovaj predlog zakona načinio jednu veliku nepravdu prema svim ljudima koji se nalaze u stanju socijalne potrebe, a zašto? Pre svega, izmena je bila vrlo radikalna, u smislu da su pravo na socijalnu zaštitu dobijali svi građani, ali u odnosu na prosek opštine gde žive i na taj način su oštećeni građani Srbije, ukupno 122 opštine, i taj raspon je bio 1:5.
Prva korekcija koju pozdravljam jeste ova koja se definiše u članu 4. ovog predloga zakona, a to je da se vrši ravnomernija raspodela, odnosno da svi građani Srbije koji se nalaze u stanju socijalne potrebe imaju socijalnu zaštitu u visini prosečne zarade u Republici Srbiji. Da li je to najsrećnije rešenje i koliko će to zadovoljiti stanovništvo, nisam baš sigurna, jer ovde se kaže u članu 4. da će pojedincu pripasti 16% prosečne zarade za zaposlene koja danas iznosi 12.600 dinara, a to je svega 2.016 dinara; pa porodice sa dva člana – 22%, odnosno 2.772 dinara; porodica sa tri člana 28%, a to je 3.528 dinara; porodica sa četiri člana 30%, a to je 3.780 dinara, i porodica sa pet i više članova 32%, a to je 4.032 dinara.
Moram da napravim jednu komparaciju, bez obzira koliko to pojedinim poslanicima odgovaralo ili ne, ali ovde pri ruci imam Zakon o socijalnoj zaštiti iz 1997. godine, dakle u vreme kada su socijalisti bili na vlasti u Republici Srbiji, kada su se ovi procenti, prema proseku plate koja je bila tada aktuelna, izdvajali na sledeći način: pojedinci su dobijali 50% te zarade, porodica sa dva člana 70% (a danas je to u predlogu 22%), porodica sa tri člana 90% (a danas je to 28%), porodica sa četiri člana 95% (a danas je to 30%) i porodica sa pet i više članova 100% (a danas je to 32%).
Bez obzira na to, korekcija ovog zakona je u svakom slučaju mnogo bolja od one koju smo imali u prethodnoj vlasti. Zbog toga smatram da treba svi da učinimo jedan napor više i da ga izglasamo, sa željom da se stvori ona ekonomska podloga kako bi ova primanja mogla da budu i veća.
Druga, rekla bih vrlo značajna, izmena ovog zakona jeste u članu 15. kada se praktično izdvaja za tuđu negu i pomoć 4.000 dinara, a to je otprilike sada na ovih 12.600 dinara 30%, a u vreme socijalista u njihovom zakonu je to bilo 40%, a danas bi to bilo nešto malo više. Da li je ta tuđa nega i pomoć dovoljna? Naravno da nije, jer mi znamo koji su to ljudi, a ja bih rekla možda čak i pacijenti, kojima je neophodna tuđa nega i pomoć i da zaista 4.000 dinara ne može da namiri sve njihove potrebe.
Daću samo jedan konkretan primer: ako se radi o nepokretnim bolesnicima, o ležećim bolesnicima, oni su nažalost primorani da koriste pelene za odrasle.
Jedna pelena je 40 dinara, a tri na dan je 120 dinara, znači potrebno je 3.600 dinara za mesec dana. Od toga Fond za zdravstveno osiguranje priznaje samo jedno pakovanje.
Navešću još jedan radikalniji primer, iz svog Zdravstvenog centra Kikinde, jer računamo da takav jedan čovek koji ima tuđu negu i pomoć ima pravo i da boravi u bolnici mesec dana. Samo primer – ukupna nadoknada, to je bilo pre tri dana, koju je Zdravstveni centar Kikinda dobio za ishranu bolesnika je 232.750 dinara, koja je odvojena na bazi 360 priznatih kreveta. Znači, za svakog bolesnika odvaja se između 700 i 800 dinara mesečno za hranu, odnosno 25 dinara za tri obroka u toku jednog dana. Molim vas, da li je to moguće? Naročito ako se zna da takvi bolesnici imaju, naravno, i posebne potrebe u ishrani. Nije moguće.
Zašto ovo govorim? I zdravstvo se, kao i socijalna zaštita, na kraju kao i prosveta i kultura, nalazi na budžetu Republike Srbije, a još nikako nismo uspeli da zadovoljimo čak ni jedan jedini sektor koji se nalazi na finansiranju iz budžeta Republike Srbije. Dakle, ako bi zdravlje bilo odgovorno popunjeno, na način na koji zaista to postoji, onda bismo verovatno mogli lakše da rešavamo i ove druge probleme.
Bilo bi interesantno da čujemo ministra finansija gospodina Dinkića da li će uspeti da ispoštuje sve ovo što je obećano predlozima zakona koji se ovde u parlamentu usvajaju, ili će i Predlog ovog zakona poslužiti samo u dnevno-političke svrhe, što ne bi bilo dobro.
Još nešto sam registrovala, a to je da se u projektu ovog zakona planira da će još 13 hiljada novih porodica dobijati materijalno obezbeđenje po ovom zakonu o socijalnoj zaštiti. Bojim se da danas u Srbiji ima više od 13 hiljada takvih porodica, jer nemojmo zaboraviti da iz dana u dan sve više ljudi u Srbiji ostaje bez posla ili rade ali i dalje ne dobijaju platu, o čemu ovde ne govorimo. Da li se i ti ljudi nalaze u stanju socijalne potrebe i da li će i oni sutra morati da računaju na ovaj fond?
To su sve vrlo ozbiljne stvari i vrlo odgovorne, mislim pre svega na Vladu Republike Srbije, koja uzima sebi vrlo veliku odgovornost da uspe koliko-toliko da koriguje ove socijalne nemire koji u zemlji Srbiji postoje. I, naravno da bih bila najsrećnija da živim u zemlji u kojoj nema nijedne kategorije stanovništva koja se nalazi u stanju socijalne potrebe, da živim u zemlji u kojoj svi rade i da se pomognu samo oni koji iz zdravstvenih razloga to nisu u mogućnosti. Verovatno bi sve to bilo mnogo lakše i prijatnije za sve nas.
Nažalost, ovo je stvarnost. Ako ovaj problem imaju i zemlje koje su mnogo razvijenije i sa mnogo višim standardom, zašto ne i mi, ali zato učinimo da se zaposli zaista sve što može da se zaposli u zemlji Srbiji, a za onaj minimum ljudi učinimo da ova pomoć bude i adekvatna.
U ovom zakonu, naravno, postoji još niz prednosti koje do sada nisu postojale, ali o tome će verovatno nešto više govoriti moje kolege iz poslaničke grupe SPS. Zahvaljujem.

Poštovani predsedniče, poštovane kolege narodni poslanici, evo upravo smo sada dobili potvrdu da je amandman koji je juče usvojen vrlo dobar, da zaista treba da bude 30% žena ne samo na listama nego u parlamentu i da jednom počnemo da radimo racionalno, a ne ovde da se nadmudrujemo i da gubimo dragoceno vreme.
Želela bih da kažem da je Predlog zakona o ministarstvima koji je danas na dnevnom redu vrlo važan, jer on zapravo predstavlja preduslov za dobro funkcionisanje Vlade, za koju sam sigurna da ćemo je u toku naredne nedelje dobiti. Naravno da želim krajnje dobronamerno da dam par predloga i da jednostavno glasno ovde za govornicom među sobom argumentovano razmenimo mišljenja i razloge za i protiv.
Ne sumnjam u dobronamernost predlagača koji je takvo obrazloženje i naveo, pre svega da želi da izvrši efikasniji rad Vlade, a zatim da je tu i racionalizacija. Da li će to baš tako biti ili treba da doživimo naknadnu pamet, koju smo imali svi mi koji smo bili poslanici i u prošlom sazivu? Zašto ovo kažem?
Pomalo me to podseća na marketinški stil bivšeg režima DOS-a, koji je prepoznatljiv iz januara meseca 2001. godine, kada je, isto radi racionalizacije, radi želje, tobož, da se ne troše toliko budžetska sredstva, smanjen broj ministarstava. Mi, poslanici SPS-a, i tada smo ukazivali na činjenicu da je potrebno da postoje neka zasebna ministarstva i meni je lično drago da je ipak došlo do naknadne pameti i da je ovo famozno ministarstvo za zaštitu životne sredine posle par meseci i osnovano. Naravno da ja pri tom to ocenjujem kao pozitivno, a zaista apsolutno prebacujem nemogućnost ulaska predloga zakona o sistemu životne sredine na ova skupštinska vrata pune dve godine.
Nije tačno, kako je kolega Pajtić rekao, da je on bio samo na dnevnom redu zadnjeg zasedanja, kada je skinut sa dnevnog reda jer je bila rasprava i o Vladi. Tačno je da je bar u dva navrata stavljan na dnevni red. Tačno je i da je bilo puno amandmana, ali tačno je i to da smo svi vrlo korektno po poslaničkim parlamentarnim grupama prorađivali ovaj zakon, da je prihvaćen veliki broj amandmana i da je taj zakon zbilja bio gotov da uđe u skupštinsku proceduru. Zašto to nije urađeno, to zaista zameram i stavljam na dušu bivšem režimu DOS-a.
Želela bih da se još malo zadržim na tome. U predizbornoj kampanji svi smo se mi nekako kleli da jesmo za to da postoji jedan uravnotežan i siguran sistem zaštite životne sredine, a koliko se sećam i svi mi ovde, parlamentarne partije, govorimo da jesmo za proces ulaska u EU. Molim vas lepo, ako već postoje neki standardi koji bi bili najbezbolniji za sve nas da ih prihvatimo, to su standardi iz oblasti zaštite životne sredine. Ne razumem zašto je to problem i da li ćemo tu biti više u uštedi ili u šteti.
Zašto ovo govorim? Za mene je već dovoljna racionalizacija, što će po novom predlogu biti samo jedan potpredsednik Vlade, a ne šest. Naravno, svi mi koji smo bili u prošlom mandatu, a i oni koji nisu, znamo da je to bilo taktiziranje da bi neke minorne stranke dobile neku funkciju, i to je zaista bilo krajnje iracionalno. Taj potez pozdravljam i za mene je već to dobar pokazatelj da će se uštedeti.
Jasno je da za sprovođenje ovog zakona ne trebaju nova sredstva iz budžeta Republike Srbije, ali ako ostane postojeće Ministarstvo za zaštitu životne sredine, opet ne trebaju dodatna sredstva iz budžeta Republike Srbije, jer ono kao takvo već postoji i taj razdeo u budžetu postoji.
Drugo, da li je ušteda to što će biti manje jedna zarada ministra, jednog zamenika ili možda dva ili tri pomoćnika? Mislim da nije, da ćemo više izgubiti nego što ćemo dobiti. U obrazloženju se kaže, Ministarstvo za nauku, za koje se predlaže da mu se pripoji - a radi podsećanja bilo je Ministarstvu za zdravlje to pripojeno, što je zaista bilo iracionalno - ima 50 zaposlenih, a svih ljudi koji se vode pri Ministarstvu za zaštitu životne sredine ima 350. Tih 350 prići će Ministarstvu za nauku u obliku neke uprave. I ne može me ovde niko ubediti da će ministar za nauku imati vremena, zbog svih nagomilanih problema u zemlji Srbiji, da posveti dužnu pažnju Ministarstvu za zaštitu životne sredine.
Ako ne želite ni te argumente da prihvatimo, da odbacimo standarde EU, da kažemo da su tu neka ogromna sredstva koja će ostati, a neće. Ja to znam, samo dobronamerno ukazujem sada, jer osećam da će nam za par meseci, kada bude ponovo potrebno da osnujemo instituciju ministarstva za zaštitu životne sredine, trebati mnogo više sredstava nego što u ovom momentu treba.
Htela bih da vam kažem nešto što mi svi vrlo dobro poznajemo. Nema dana da kroz elektronske medije i sredstva javnog informisanja ne vidimo da se desio negde neki ozbiljan akcident. U poslednjih par dana to je bilo sa povećanom količinom arsena u pijaćoj vodi u Zrenjaninu. Ja dolazim iz Kikinde, prolazim svakoga dana kroz Zrenjanin i dan-danas vidim ljude da na bunarima toče vodu.
U Kikindi je problem pijaće vode višedecenijski. Naravno, uvek su problem finansije i nedostajuća sredstva da to sve može da se odradi. Problemi su otpadne vode, zastarela tehnologija i odlazak tih opasnih otpadaka u neke žive vode, čime mi svakodnevno narušavamo floru i faunu ne samo žive vode nego i okolnog okruženja. Nažalost, mi smo danas jedna vrlo ugrožena zemlja, u kojoj nisu adekvatni niti voda, niti vazduh, niti zemlja, a da ne kažem da to sve vrlo značajno ugrožava zdravlje svakog stanovnika.
Dolazimo u situaciju da razmišljamo o tome da je možda i dobro što nam danas, nažalost, mnoge fabrike ne rade, jer pitanje je kakva bi situacija u zagađenosti životne okoline bila kada bi nam sve fabrike radile. S tim u vezi, ako hoćemo privatizaciju, za koju smo svi mi, koja je tekla i ove prethodne tri godine, ići će i dalje, u predloženom zakonu treba da se apsolutno reguliše da svako, bilo strani investitor, bilo neko naš, ko želi da kupi staru fabriku, da je pokrene, da gradi neku novu, mora, po zakonu, da obezbedi sve preduslove i da, praktično, zaštita životne sredine bude maksimalno obezbeđena.
Mislim da su to sve argumenti protiv koje ovde ne može niko da spori. Zaista vam to govorim najiskrenije i najdobronamernije. Ako nećemo ni tu svakodnevicu da prihvatimo, da ne govorimo o situaciji u Boru, Majdanpeku, Zaječaru, Valjevu itd., setimo se nečega od čega možda ima i četvrt veka, ali čije posledice mi možda i danas trpimo i još koju godinu ćemo trpeti. Ovde ima i mladih ljudi, ali ima dosta i moje generacije. Radi se o Černobilu.
Gospodo draga, naša životna sredina je i dan-danas zagađena zbog Černobila, jer je vreme poluraspada pojedinih radioaktivnih elemenata 25 godina, pa i više. Tek ovih dana mogu ponegde da se aktiviraju te radioaktivne komponente, a mi svi znamo, nažalost, šta to znači. Setimo se kako je bio mnogo posledica. Radim u zdravstvu 27 godina i tvrdim vam da je bio veliki broj teratogenih slučajeva kod trudnica, odnosno da su gubile decu upravo zbog toga što se tada desilo u Černobilu.
Ili, setimo se skorije prošlosti, 1999. godine, kada je pod NATO bombama naša zemlja doživela, praktično, ekološku katastrofu. Šta je sve izručeno, nikada nećemo saznati, ali evidentno je da postoje podaci o povećanom broju obolelih od najtežih bolesti. Gospodo draga, mi na to ne smemo da zaboravimo. Mi treba da investiramo, da uložimo sredstva, da se zaista utvrdi postoji li kauza, postoji sigurno, ali zavisi u kom domenu, vezano za bolest koja je u sve većem napretku u odnosu na ono što je bilo pre toga.
Nažalost, u sredstvima javnog informisanja se malo o tome piše, jer to deluje deprimirajuće na naše stanovništvo, ali mislim da svi mi ovde prisutni kao odgovorni ljudi treba da težimo i da upremo sva sredstva da Ministarstvo za zaštitu životne sredine ostane i da, mi smo tu kao kontrolori, pratimo koliko efikasno radi, jer najlakše je ugasiti jedno ministarstvo ili napraviti neku izmenu. Bez zdrave životne sredine mi, praktično, nemamo zdravog čoveka. Zdravlje je za svakoga od nas najvažnije, a bez zdravog čoveka nema ni bolje budućnosti za zemlju Srbiju.