Poštovani predsedniče, poštovane kolege narodni poslanici, zaista o ovim problemima je mnogo govoreno prošli put i htela bih da dam svoj osvrt na dve konkretne stvari. Sigurno je da u ovih 420.000 radnika, na koje se odnosi ovaj zakon, najveći  broj radi u oblasti zdravstva, prosvete i kulture. Jasno je i to da su tačno definisani koeficijenti za izborna radna mesta od predsednika Republike, pa nadalje, i jasno je da je Vlada ta koja će odrediti osnovicu za obračun koeficijenta, pa samim tim i zarade.
S jedne strane, u obrazloženju vrlo me je obradovala činjenica da će se konačno uspostaviti jednaki aršin za sve koji rade u oblastima javnih preduzeća. Jednostavno zbog razlike, pogotovo kada je u pitanju lokalna samouprava, postojale su razlike od opštine do opštine, pa nam se dešavalo da pojedina izabrana lica imaju, recimo, platu koja iznosi četiri do pet plata lekara specijalista, što mislim da zaista nije u redu, bez obzira na odgovornosti koje samo izabrano lice ima, a da pri tom nema veze koje je stručne spreme.
Jednostavno, smatrala sam da će doći do poboljšanja i ostvariće se ono što uvek tražimo, da će se ljudi sa najnižim primanjima iz oblasti zdravstva, kulture i prosvete, popeti na koju lestvicu više i moći normalnije da žive. Kada bi se to uradilo, s obzirom da smo veliki broj zakona u ovoj skupštini do sada, a vidim i da se i ubuduće sprema, donosili retroaktivno, pitam se da li bismo i ovaj zakon doneli retroaktivno, jer mislim da je veliki broj izabranih lica u lokalnoj samoupravi vrlo lepa avansna primanja dobio od 5. oktobra do danas, te bi mnogi mogli da rade u sledećih godinu, godinu i po dana besplatno, da bi lekari, prosvetni radnici i ljudi zaposleni u kulturi stigli ta primanja.
Međutim, s druge strane, ono što je bilo deprimirajuće za mene, to je obrazloženje koje kaže da odredba člana 13. predstavlja prelazno rešenje i ima za cilj da se nominalni iznosi iz sadašnjih plata, koji bi eventualno primenom novih koeficijenata trebalo da budu niži, zadrže na zatečenom nivou dok pripadajuća plata po odredbama zakona ne dostigne zatečeni nivo. Pitam se glasno šta ovo znači, a ja ću vrlo konkretno da vam prezentujem.
Ne znam kolika će biti osnovica koju će Vlada doneti, ali znam da je osnovica u zdravstvu do 1. juna bila 605 dinara, a sada posle 1. juna kada je u opticaju obračun bruto zarade do 868 dinara.
Znam da je momentalno koeficijent, po opštem kolektivnom ugovoru lekara opšte prakse, 7,8, da je njegova plata, kada je bio obračun neto zarade, bila 4.719 dinara, a sada, kada je obračunata bruto zarada, je 4.595,71 dinar, što znači da je osnovna zarada za 120 i nešto dinara manje. Ako se na sve to dodaju oni uslovi rada, dodaci koji su sledeli po složenosti posla koji radi, znači da će svi iz oblasti zdravstva imati znatno manja primanja.
Dakle, obistinilo se ono o čemu smo mi ovde govorili, na šta smo upozoravali, da prelazak na bruto zarade ne znači značajno povećanje, odnosno nema nikakvog, ni beznačajnog, ni značajnog povećanja za sve radnike zaposlene u oblasti zdravstva, prosvete i kulture.
Mislim da ovo niko od ove kategorije lica nije očekivao, da smo zaista svi mislili da treba da ide korekcija na bolje. Nikada kao čovek neću biti za to da se bilo kome plata smanji, pogotovo danas kada je život toliko težak, kada znamo koliko iznosi jedna potrošačka korpa za porodicu, kada znamo kolike poreze na sve i svašta moramo da platimo, kada znamo da je i nama, koji radimo u zdravstvu, vrlo teško školovati samo jedno dete, a da ne govorim koliko je potrebno para za lečenje jednog penzionera ili za operaciju jednog pacijenta.
Čitajući skoro naišla sam na okrepljujuću misao koja kaže - nema bezizlazne situacije, ima samo ljudi koji gube nadu. Gospodo narodni poslanici, nemojmo da Srbija postane zemlja ljudi sa izgubljenom nadom, a to je već dovoljan broj i bar dobar deo između ovih 420.000 zaposlenih u ovoj oblasti. A koliko je još ostalih!

        Poštovano predsedništvo, poštovane kolege narodni poslanici, zaista imam jednu iskrenu želju, a to je da se u rad ovog parlamenta prenese bar deo rada koji je imao Odbor za zdravlje i porodicu. Moram da kažem da se vrlo korektna i konstruktivna rasprava vodila o Predlogu ovog zakona i da su se svi afirmativno izjasnili po pitanju problema maloletničke delinkvencije u raznoraznim oblicima. Rečeno je da je Odbor za zdravlje, u principu, odbio ovaj zakon u načelu, ali ja zaista nisam želela da shvatim da je to samo zato što je predlagač opoziciona grupacija, nego sa nekim argumentima, kao što su - da je jedan deo navedene problematike već zaveden u postojeće zakone, kao što je to Zakon o društvenoj brizi o deci, Zakon o zdravstvenom osiguranju itd. Evidentna je činjenica da nijedan zakon nije uobličio sve ovo na jedno mesto. Bilo je čak i primedbi da možda nije na najbolji način pravno definisano i da bi trebalo dati kao predlog Vladi da nađe načina da napravi ovakav zakon, jer je to zakon koji svuda u svetu postoji, pa zašto ne bi postojao i kod nas.
Želela bih da kažem da je čak data jedna pozitivna primedba, a to je da je ovaj zakon trebalo da se da na razmatranje Odboru za prosvetu, zbog toga što je evidentna činjenica da već i u osnovnoj školi, znači do 15 godina, imamo, čak i u malim sredinama, vrlo rasprostranjeno korišćenje droge, tako da čak imamo i male dilere, evidentno potvrđeno, to verovatno i ministar može potvrditi, i u osnovnim školama.
Želela bih da kažem da ovo ne treba niko da shvati da je to nečiji partijski program. Zaista, mislim da se svi u ovoj sali apsolutno slažemo sa činjenicom da je problem života mladih zbog života juče, ali isto tako i zbog života danas. Da nam je svima u cilju da mlade vratimo na pravi put, dok je vreme. Kada se to počne u vreme adolescencije, svi medicinari znaju da je ishod vrlo neizvestan. Još jednom želela bih da kažem, ako ste dobro čitali ovaj zakon, da je primarno ono da upravo ovaj zakon nigde i ničim ne kažnjava maloletnike, već naprotiv odrasle. Hteli ili ne hteli, moramo priznati da su upravo odrasli ti koji čine ružnim život za mlade.
S obzirom da je poslanička grupa ovaj zakon podnela 23. marta, ne želeći zaista da prihvatim da će biti odbijen u načelu zbog Socijalističke partije Srbije kao predlagača, jednu pozitivnu nadu mi je dala informacija koja je bila u sredstvima javnog informisanja od 12. aprila. Tu je rečeno da je ekspertski tim Pokreta za demokratsku Srbiju, napravio program, ali više vezan za oblast sporta, ali zašto da ne, što će narodni poslanici ove stranke koji pripadaju koaliciji DOS proslediti u skupštinsku proceduru i o čemu će se raspravljati.
Čak je određen i promoter ove aktivnosti, a to je naš poznati jugoslovenski fudbalski reprezentativac Dušan Savić, koji kaže da sportom želimo da suzbijamo alkoholizam, narkomaniju i uticaj verskih sekti na našu decu. Pa, zašto da ne i na ovaj i na svaki drugi način, jer je u zdravom telu zdrav duh. Zaista bih zamolila da još jednom ozbiljnom raspravom dovedemo do željenog cilja na ovaj ili na neki drugi način, samo zaštitite naše mlade, jer bez njih nema budućnosti ni nama. Hvala lepo.

Poštovani predsedniče, uvaženi gospodine ministre, poštovane kolege narodni poslanici, pre svega kao čovek koji radi u zdravstvu 24 godine apsolutno sam za poštovanje svih zakonskih regulativa koje će dovesti do popunjavanja sada i te kako ispražnjene zdravstvene kase. Ovaj predlog zakona o zdravstvenom osiguranju predstavlja samo jedan deo sadržaja Zakona o radnim odnosima i praktično njegova jedina izmena je što se prelazi na obračunavanje bruto dohotka, gde će se određivati porez i za zdravstvo u budžetski fond i od toplih obroka, od regresa i svih ostalih dvanja. Naravno, to proširuje neku osnovicu i sigurno da bi trebalo očekivati da se i zdravstvena kasa polako, ali sigurno popunjava.
Međutim, postoji jedno veliko - ali. Smatram da ovde verovatno ne bi bilo niti toliko diskusija, niti amandmana, da smo stvorili jedan osnovni preduslov, a to je, pre svega, upošljavanje i porast rada u privredi, a isto tako automatski i dizanje standarda svih zaposlenih i u privredi, a naravno i u društvenoj delatnosti, pogotovu što se i zdravstvo finansira upravo na budžetu, kao što je to bilo i do sada. Kada poboljšamo standard svakog zaposlenog, znamo da se sve države uglavnom u oblasti zdravstva finansiraju na ovaj način, niko ne bi govorio o tome da li je to preveliko ili malo davanja bilo da se odvaja porez na plaćanje državi što je potrebno, ili bilo da može da omogući da se popuni zdravstvena kasa.
No, kako bilo, moram da kažem da su i pacijenti, i mi zdravstveni radnici vrlo mnogo očekujemo i očekivali smo od promena i transformacija koje su najavljene u ovom periodu. Mislim da je zaista zdravstvo primarno po svim problemima koje nosi sa sobom i da smo trebali o zdravstvu da raspravljamo mnogo ranije, rekla bih i pre svih ovih poreskih paketa. Kada posmatramo ovaj zakon, postoji posmatranje sa dva aspekta. Jedan je da su za njega vrlo zaintersovani pacijenti, a sa druge strane smo vrlo zainteresovani, i svi mi zaposleni u zdravstvu.
Kada kažem za pacijente, ne želim da lamentiram, ali je istinito i činjenično stanje takovo kakvo jeste, da još uvek, bez obzira što je već u ovoj vlasti bilo najava u poslednjih par nedelja, sve do kraja nedelje pojaviće se lekovi u apotekama, njih i dalje nema. Jedino se mogu nabaviti u privatnim apotekama, a povećanje cena za koje smatram da fabrike samo koriste svaku krizu, pa i ovu momentalnu u kojoj se našlo zdravstvo to nisu povećale 82%, možda u proseku, ali pojedini lekovi povećani su za 500 puta više, odnosno njihova cena. Ako znamo da je normalno i ako svako pravilo ima izuzetaka, da toj kategoriji najviše pripadaju naši penzioneri, ako znamo kolika je njihova prosečna penzija, pod uslovom da najmanje pet lekova piju u proseku, a lično poznajem i one koji piju 12 različitih na dan, da mogu da imaju vrlo kvalitetan život sa njima, na ovaj način sigurno su onemogućeni zbog nedostatka finansijskih sredstava.
Zaista sam, pre svega, kao čovek, uvek optimista i želim da verujem u neospornu dobru volju i težnje ove vlade da se nađe način i polako rešavaju problemi u zdravstvu. Drugi aspekt, mislim da je materijalni status zaposlenih u zdravstvu takav videli smo iz Zakona o zdravstvenom osiguranju da je ovde vrlo značajno mesto zauzelo i to, pa bi na taj način moglo ono što sam ovde već par puta iznosila, da vrlo niske zarade u zdravstvu budu poboljšane. Kada, kao i kako, ne znam.
Bojim se da je naš resorni ministar zbilja dobio najosetljiviju temu pod svojim resorom, najvreliji krompir, moram da kažem, jer tu su svi nezadovoljni, i pacijenti, i zdravstveni radnici i svi zaista očekuju čudo, a znamo da se čuda ne dešavaju tako lako. Bojim se da se ne vrati samo kao bumerang činjenica da, recimo, ministar zbog bruto plata ne bude bio u mogućnosti da isplaćuje nama zdravstvenim radnicima topli obrok ili regres. Znamo, i to je istina, da su zdravstveni radnici u ovoj godini, kada se isplaćivalo bez oporezivanja, dobili svega 200 dinara na ime regresa, dok su pojedine radne organizacije, normalno, uspele to da isplate i samim tim eskivirale ovu bruto uplatu poreza i povećanje finansijske kase u zdravstvu.
Još nešto bih htela da kažem, znam da će se to tako usvojiti i zaista želim samo da dam neko svoje lično viđenje, to je da su u članu 10. propisane kaznene odredbe za poslodavca u iznosu od 10.000 do 200.000 dinara za prekršaj. U istom članu dodat je stav 4. kojim se poslodavcima pored novčane kazne, propisuje i mogućnost zabrane obavljanja delatnosti u trajanju od 30 do 90 dana. Da li je ovo ipak malo prestrogo ponovo? Sigurna sam i neću ovde da govorim o tome da postoji pretnja da zbog tih istih problema bude zatvoren neki dom zdravlja ili bolnica, jer za to nam je garant naš ministar i ova vlada, ali mislim da je to mnogo osetljivije pitanje za sve one u oblasti zdravstva koji se bavi privatnom praksom.
Iako smo pričali da postoji suficit zaposlenih u zdravstvu, pogotovo kada se imaju u vidu sva ova davanja koja je potrebno pripremiti i ako vidimo da je u poslednjih par godina zaista zaživela privatna praksa, da su otvorene mnoge apoteke, stomatološke ordinacije, zdravstvene ordinacije, da je svaka od njih uposlila još po bar dav ili tri čoveka i da su se kao takvi skinuli sa tereta zdravstvene kase i državnog budžeta, tvrdim i dalje da nema viška zaposlenih.
Znamo isto tako da su tu uglavnom sve investicije i sva dobit koja se zapravo ovim obavljanjem privatne prakse dobije ulaže u nova sredstva, u kupovinu lekova, u nabavku opreme itd. Pitanje je da li će samostalno svaka ta ordinacija moći da egzistira sama za sebe ili će biti prinuđena da zatvori zato što neće imati mogućnosti da isplati sve ove namete. Vrlo je teško, bar lično smatram, iako nemam privatnu praksu, ne govorim to iz nekog iskustva, ali iz komunikacije sa ljudima znam, vrlo je teško, ako se recimo 90 dana zatvori privatna praksa, skupiti snage, ne mislim psihičke, nego finansijske, i započeti ponovo tamo gde se stalo, a bez posledica.
Smatram da bi zatvaranje bilo koje privatne prakse iz oblasti zdravstva bilo katastrofalno, da bi verovatno i jedan broj problema novih nastalo u oblasti zaposlenih u zdravstvu, te zbog toga prosto očekujem da će se možda tu i napraviti neka iznimka koja je, kada su ovi socijalni zakoni u pitanju, i bilo predviđeno u najavi ministara kada su bile prethodne tačke dnevnog reda. Međutim, kako god bilo, mi ćemo i danas prodiskutovati o ovom zakonu u načelu, saslušati odgovarajuće amandmane, ali, kao i o svakom zakonu, i o ovom poslednju reč će dati upravo oni koji su najviše zainteresovani za dobrobit ovog zakona, a to su pre svega pacijenti i svi mi zaposleni u zdravstvu.

Poštovani predsedniče, gospodine ministre, poštovane kolege narodni poslanici, ovaj predlog zakona o platama u državnim organima i javnim službama, koji danas imamo, sigurno je zakon koji su prevashodno već dugo čekali svi zaposleni u oblasti zdravstva, prosvete, sudstva, kulture. Ja neću da kažem, što se tiče plata u lokalnim samoupravama i ovim višim nivoima, sigurno je da je bilo značajne razlike od sredine do sredine, ali koliko znam, prethodni zakon je govorio da je svuda u zdravstvu jednaka plata, u prosveti, u kulturi, u školstvu. Jedina moguća varijacija bila je u onih 30%, ukoliko je poslodavac imao mogućnosti to da da, a uglavnom, u zdravstvu to i nije bilo moguće, jer smo zavisili od sredstava kojih je bilo, kao i danas, vrlo malo u budžetu.
Ja bih htela da kažem da postoje vrlo podeljena mišljenja o tome da li je bolji kolektivni ugovor na koji smo već navikli do sada ili najavljeni platni razredi. I pored podeljenih mišljenja, veći broj zdravstvenih radnika bio je za to uvek pozitivno orijentisan, da će platni razredi doneti nešto što će značajno poboljšati lična primanja u zdravstvu, odnosno da ćemo se i mi, zaposleni u zdravstvu, popeti na neku lestvicu više i približiti se onim primanjima koja su, bar do sada, u našem društvu bila prisutna. Jasno je da to zavisi od para koje će se naći u budžetu. Slažemo se, čuli smo u par navrata i ovde da je rečeno da je siromaštvo prisutno i da siromaštvo treba zajednički podeliti, ali je pitanje kako. Bez obzira što se ovde želi da se povećaju plate i u ostalim oblastima, bar mi to tako zaista očekujemo, ne daj Bože da u platnim razredima plate u zdravstvu budu etalon prema kome će se smanjiti, možda, u nekim preduzećima primanja, kako bi se nadomestila nedostajuća sredstva u ovim oblastima.
Već kad se načulo da će biti ovaj zakon, imali smo saznanja da su postojali neki štrajkovi upozorenja u trajanju od sat vremena, naravno, u onim preduzećima gde su plate daleko, daleko bolje nego u društvenoj delatnosti. Htela bih da kažem da, pre svega kao zdravstveni radnik, željno očekujem da se definitivno reše problemi u zdravstvu i da smo svi mi mnogo očekivali od nove vlade. Ali, istovremeno, moram da kažem i da ukažem na jedno pismo koje je stiglo Odboru za zdravlje, odnosno meni kao predsedniku. Želela bih samo da kažem da li je to stvarno učešće sindikata u razgovorima, jer zapravo, iz ponuđenog zakona postoji jedna dilema - nigde se ne pominje sindikat, iako ne verujem da će bilo ko iz Vlade moći da eskivira 420.000 ljudi koji su svi u nekim sindikatima organizovani. Apsolutno, nigde se ne pominje bar neka orijentacija kolika su ta primanja koja nas ubuduće, verovatno već od 1. juna, čekaju.
Sindikat zaposlenih u zdravstvu i socijalnoj zaštiti Srbije, u potpisu je predsednik Stevan Đorđević - oni su, kao što ste verovatno već čuli, najavili protestni skup za 15. (to je u utorak u 11 sati u Domu sindikata), da izraze svoje nezadovoljstvo zbog toga što i Vlada i resorno ministarstvo nisu našli vremena da porazgovaraju i da, zapravo, jedni drugima ukažu šta je to što oni žele, ne bi li uticali na poboljšanje materijalnog položaja zaposlenih u zdravstvu. On kaže: "U obavezi da svojom funkcijom štiti zaposlene, Sindikat zaposlenih u zdravstvu i socijalnoj zaštiti Srbije želi da pridonese kvalitetnom rešenju i da pristupa konstruktivno. Iracionalni antagonizam je poražen na septembarskim i decembarskim izborima i nema mu mesta u ponašanju zvaničnika Vlade. Tim pre, proklamovana transparentnost se ne promoviše pokušajem da se krišom menjaju prava zaposlenih, jednostranim aktom Ministarstva zdravlja. Ovo nije činjeno ni u Bojićevoj strahovladi. Ako uvažimo da i Vlada ima pravo na svoje dečije bolesti, to neće umanjiti štetne posledice takvih postupaka.
Polazeći od nespornog, da su poslanici Narodne skupštine izabrani glasovima naših članova i naših pacijenata, uzimamo sebi za pravo da se obraćamo skupštinskom odboru sa zahtevom da izbalansirano pristupa i u istoj ravni zastupa pacijente i zaposlene, narod i državu. Postoji samo jedno pitanje - da li zbog toga nije došlo do susreta ovog sindikata i resornog ministarstva, što se unapred znalo da Sindikat više neće imati pravo potpisnika, niti mogućnosti da učestvuje u formiranju platnih razreda i, zapravo, u ličnim primanjima zaposlenih ovde, pre svega, u zdravstvu". Molim vas da još jednom dobro razmislimo, jer je velika armija ljudi zaposlena upravo u svim ovim društvenim delatnostima. Hvala lepo.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, poštovane kolege narodni poslanici, za Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o radnim odnosima tvrdim da je najveći broj ljudi zainteresovan. Pre svega, svi koji su zaposleni, zatim poslodavci a sigurno i svi oni koji željno očekuju da zasnuju radni odnos.
Međutim, analizirajući ovaj zakon dolazi se do zaključka da se postavlja jedno ozbiljno pitanje, koga će ove izmene štititi, da li zaposlene ili poslodavce. Pokušaću zaista da argumentovano te svoje dileme, kroz svoju diskusiju, iskažem.
Pre svega, već u članu 1. imamo izmene da se po godinama staža vrši isplata i to redom, do 10 godina staža osiguranja, kaže se - najmanje u visini dvostrukog iznosa zarade, a ranije je to bilo i još uvek je 6 prosečnih zarada isplaćnih u prethodnom mesecu. Drugo, od 10 do 20 godina predlog je - najmanje u visini trostrukog iznosa, a bilo je 8. Treće, od 20 do 30 godina staža osiguranja - najmanje u visini četvorostrukog iznosa zarade, a bilo je 10. I konačno, četvrto, preko 30 godina staža osiguranja - najmanje u visini petostrukog iznosa, a bilo je i još uvek je 12 prosečnih ličnih zarada isplaćenih u prethodnom mesecu.
Ako samo uporedimo proste brojke, u predlogu 2, 3, 4. i 5. sa još važećem 6, 8, 10 i 12, vidi se da je očigledno ova varijanta mnogo nepovoljnija. Znam da je jedno od objašnjenja da dolazi do povećane osnovice i do uvođenja u opticaj bruto zarade. Ako uzmemo u obzir da se regres dobija jedanput godišnje i to ako poslodavac ima para, ako nema onda ga ne dobijemo, a da bih to potkrepila činjenicom - zdravstveni radnici u Srbiji su pre 10 dana dobili 200 dinara regresa za ovu godinu u uslovima kada regres još uvek ne potpada pod oporezivanje zarada. I, što se tiče toplog obroka, on je kao neoporezovani deo, moramo priznati, stizao redovno svakog meseca zaposlenim radnicima. No, u svakoj varijanti predloženi iznos je mnogo manji nego što je on iznosio u do sada još uvek važećem zakonu.
Pitanje je šta je tu zapravo namera zakonodavca. To su isplate koje se odnose praktično na sve zaposlene za čijim radom je prestala potreba, a to je zapravo u pitanju tehnološki višak. Već kao po pravilu znamo da tehnološki višak postoji u preduzećima gde su lična primanja vrlo niska, čak mnogo puta i daleko ispod prosečnog republičkog nivoa, pa je pitanje na koji način će se zaštiti svaki onaj za čijim radom prestane potreba.
Znamo da je osnovni smisao tih sredstava da bar privremeno sebe i svoju porodicu obezbedi ili pak da to budu neka sredstva sa kojim će moći inicijalno da započne neki novi posao.
S obzirom da smanjenje otpremnine nije ni u kakvoj srazmeri sa povećanjem bruto zarade, pitanje je gde se tu nalazi naša osnovna briga za svakog zaposlenog i za njegov boljitak. Ili, da ne gajimo možda iluzije da će postojati neki poslodavac koji će čoveka sa 20 ili 30 godina radnog staža primiti u radni odnos.
Drugo što bih istakla je uvođenje bruto principa u sistem zarade. Šta tu zapravo ulazi. Rekli smo više puta u ovom višenedeljnom zasedanju, to smo ponovili, da je tu između ostalog i regres i topli obrok. Međutim, uvažavamo ako se radi o toplom obroku koji se prima u novčanoj nadoknadi. Ali, mi ovde moramo da znamo da veliki broj radnika zapravo nikada nije primio topli obrok kao novčani iznos, nego prosto postoje kuhinje u kojima oni zaista dobijaju kuvani obrok. Reći ću vam da su u Kikindi to pre svega PIK, "Livnica", pa i "Toza Marković", a verujem da i širom Srbije veoma veliki broj radnih organizacija zbilja kuvaju tople obroke svojim radnicima.
Pitam se kako će njima biti uvećana ta penziona osnova i da li će u penzijski osnov ulaziti svakodnevno obračunavanje koliko je ko pojeo parčeta hleba, da li je uzeo čorbu, varivo ili meso. Zaista, šta je to što će on objasniti kao neku pozitivu u smislu uvođenja bruto zarade.
Slažem se da su to sve prava radnika, ali koja ne moraju da budu ispoštovana, bar nigde ne vidim u Predlogu zakona da ultimativno svaki poslodavac mora to da ispoštuje. Kada kažem da se u ovom slučaju ne štiti čak ni poslodavac, mislim na to da je poslodavac dužan da mora, čak i po cenu toga da radniku ne isplati dohodak, da plati državi sve predviđene dažbine.
U svakom slučaju jasno je da je potreban novac da bi se punio budžet, ali šta se dešava ako to ipak poslodavac ne može da ispuni. Postoji jedna kaznena odredba koja kaže da postoji zabrana obavljanja delatnosti u trajanju od 30 do 90 dana.
Pitam se da li je ovo sve ipak malo prestrogo i da li je sve ovo primereno u današnjim uslovima rada i života u Srbiji. Hvala.

Gospodine predsedniče, poštovani ministri, poštovane kolege narodni poslanici, biću ovde sasvim konkretna i obrazložiti zašto sam podnela ovaj amandman. Istini za volju, moram da kažem da je i Odbor za zdravlje  i porodicu odbio ovaj amandman, ali samo na osnovu jednog glasa. Mislim da treba posvetiti dužnu pažnju za problem koji je već aktuelan, a postoji opasnost da bude još i veći. Praktično, moj predlog jeste da se u Razdelu 4, a to su sredstva za posebne namene u oblasti zdravstva - iznos od predloženih 171 milion 800 hiljada dinara, uveća za 600 miliona, gde bi ukupan iznos bio 771 milion 800 hiljada dinara. Sigurno je da je jedan od razloga koji me je podstakao da napišem ovakav amandman i jučerašnje uvodno izlaganje našeg premijera, a i zalaganje Vlade da je jedan od osnovnih prioriteta u radu ove vlade zdravstvo, što najiskrenije pozdravljam. Zašto sam ovo ovako rekla? Zato što postoji jedan ozbiljan problem u manjim gradskim i seoskim sredinama za stručnim kadrom, i to ne samo za lekarima opšte prakse, i specijalistima, nego su sve više u pitanju i medicinski tehničari. Uostalom, to nije ništa novo, imali smo prilike neki dan da pročitamo izjavu i direktora Kliničkog centra Srbije, koji kaže da mu u ovom trenutku nedostaje 300 medicinskih sestara. Ovim  sredstvima, praktično bilo bi obezbeđeno negde oko 300 stanova, kva ature od 55 m2, po aktuelnim sadašnjim cenama, a sigurna sam da bi to bio jedan motiv više koji bi mlade ljude uputio na rad u manje gradske sredine.
Znam da će mnogi od vas ovde koji su iz univerzitetskih centara reći da čak ovog profila ima i u suficitu, ali, molim vas lepo, koji je to način da jedan mlad čovek dođe u manju sredinu, da gradi svoju budućnost, kao i svoju stručnost za koju garantujem da sigurno ima uslova, ako ne može da obezbedi onaj osnovni egzistencijalni problem, a to je stan. U ovom trenutku, ja ovo obrazlažem prvo, pošto dolazim iz Severno-banatskog okruga, iz regije kojoj nedostaje veoma veliki broj lekara, a u samoj Kikindi nedostaje 15 lekara opšte prakse. U jedno 15 zvaničnih objavljenih konkursa za popunu radnih mesta niko se nije javio, a i čudo bi bilo da jeste, kada je startna plata lekara opšte prakse u ovom trenutku 4.290,00 dinara, a medicinske sestre 2.574,00 dinara. Priznaćete da je i u uslovima kada se ima svoj krov nad glavom, mesečno preživljavanje vrlo diskutabilno, a ako neko od stručnjaka treba da dođe u drugi grad da radi i pritom 3.000,00 da plati za tuđi krov nad glavom, teško je odlučiti se za promenu sredine.
Slažem se, premijer je rekao - konkretan predlog. Jedna šala, kao čovek koji je 24 godine u zdravstvu rekla bih da se iz svakog fonda za zdrav stvo prebaci 100 miliona dinara. Nisam finansijski stručnjak. Mi imamo finansijske eksperte u Vladi, pa ako se ne nađe mogućnost za popunu ovog fonda, dala bih predlog da to bude u delu budžetskog deficita, pa da se umesto planiranih, kako u materijalu piše, ali danas čujemo da je to i više posle smanjenja akciza, 21 milijarda 769 miliona dinara ukalkuliše i da onda bude 22 milijarde 369 miliona dinara. Ako Vlada uspe da obezbedi od donatorskih sredstava ono prethodno, sigurna sam da ovih 600 miliona ne bi bio veliki problem, a mnogo bi značilo za rešavanje kadrovskih problema u zdravstvu.
Istini za volju, primećeno je da je fiktivni iznos za zdravstvo u budžetu za ovu godinu značajno uvećan, ali faktički njegovo doživljavanje će biti u zavisnosti od stvarnog reflektovanja i na naše pacijente, a svakako i na one koji su zaposleni u zdravstvu. Ujedno sam sasvim sigurna, tako je bilo, a tako će i biti - zdravstveni radnici uvek daju sve od sebe za dobrobit i kvalitetniji život pacijenta. Iskrenu želju imam da naš pacijent dobije sve, on ima pravo na kvalitetan život kao zdrav čovek.
Samo još nešto, bojim se da to sve ne obezbedimo, a da pritom ostanemo bez stručnog kadra. Hvala.

Poštovani gospodine predsedniče, poštovani narodni poslanici, svojinska transformacija je pravo i korist svih zaposlenih, penzionera, bivših radnika i građana. Jedna od najbitnijih odrednica privrednog sistema zemalja u tranziciji je svakako vlasnička transformacija.
Sigurno je da tu postoji jedna velika bojazan da praktično dođe do uništavanja efikasne privrede, pogotovo ako dođe do rasprodaje najosnovnijeg resursa, a to je tržište, što za posledicu može imati da se do tada efikasna privreda minimizira ili pak ugasi. Zato, važeći Zakon o svojinskoj transformaciji treba podržati i sugerišemo ovog puta da se on ne obustavlja.
Ima niz dobrih strana i prednosti koje važeći zakon sadrži u sebi, a to je sticanje prava na besplatan upis akcija, upis akcija sa popustom i bez, od strane zaposlenih, penzionera, bivših radnika i građana, čime stiču pravo na upravljanje i raspodelu divedende i isključuje praktično svaka mogućnost odlučivanja izvan preduzeća.
Važeći zakon svojinsku transformaciju praktično tretira kao proces u vremenu trajanja od pet godina, čime praktično štiti nekontrolisane poremećaje vlasničke strukture na štetu zaposlenih i to tako što se besplatne akcije u prvoj godini dele u visini od 10%, druge i treće 20 i četvrte i pete 25%.
U ovom slučaju, nije izražen večiti antagonizam zaposlenih i akcionara, koji je karakterističan za kapital - odnos, te je odnos upravljačke i rukovodne strukture interesno povezan, jer većinsko pravo na upravljanje pripada zaposlenima. Ostvarujući ovo pravo na upravljanje, zaposleni zadržavaju mogućnost vođenja socijalne i stambene politike, politike solidarnosti i drugih vidova zaštite, te se na taj način povećava standard i radnika i penzionera, u celosti artikulišu, uvažavaju i promovišu interesi i potrebe zaposlenih, penzionera i bivših radnika, čime se zadovoljava socijalna pravda i dosledno poštuje princip minulog rada i realnog doprinosa preduzeću.
Odnos revalorizacionog koeficijenta i važećeg kursa je izuzetno povoljan i čini procenjenu vrednost kapitala u dinarima dostupnu zaposlenima i pruža mogućnost kompletnog otkupa. Najavljene promene donose čitav niz nepovoljnosti, posmatranih sa aspekta i zaposlenih, i samih preduzeća. Prvi i osnovni je da se u samom startu stavljaju u neravnopravni položaj preduzeća koja su ušla u ovu transformaciju i ona koja to za sada još nisu učinila.
Zatim se uvodi sistem vaučera, znači, ukidaju se besplatne akcije, akcije sa popustom ili bez, što praktično zaposlenog u svakoj firmi dovodi u ravnopravni položaj sa građaninom, tj. ukida se pravo preče kupovine. Pravo preduzeća se potpuno gubi i svodi se samo na mogućnost iniciranja strateškog partnera.
O prodaji preduzeća strateškom partneru odlučuje Vlada, čime je poništena dobra sadašnja mogućnost autonomnog odlučivanja o transformaciji. Prodajom preduzeća uticaj zaposlenog se minimizira, zapravo i ne postoji, što će za posledicu sigurno imati otpuštanje velikog broja radnika. Bitno se smanjuje ili potpuno anulira uticaj zaposlenih na visinu zarade, budući da kapital - odnos i sve ono što sa njim dolazi podrazumeva i formiranje tržišta radne snage, koja funkcioniše na tržišnom principu, pa tako i cena radne snage prvenstveno zavisi od ponude i tražnje na tržištu.
Praktično, to znači da će sigurno doći do smanjivanja ličnih dohodaka u preduzećima gde su oni momentalno znatno iznad proseka, odnosno, doći će do njihovog uprosečavanja, jer je siguran profit osnovni interes svakog vlasnika i svaka davanja moraju da budu svedena na minimum. I ono što smatram da je jako važno, to je da je potpuno isključena mogućnost rešavanja stambenih, socijalnih i nekih drugih pitanja iz raznih oblasti života i rada zaposlenih. Hvala lepo.