Poštovano predsedništvo, poštovane kolege narodni poslanici, zaista moram da dam zamerku svim kolegama narodnim poslanicima koji su do sada diskutovali, jer nisu slušali pažljivo ministra Đelića kad je rekao: "Ovo je (nov termin koji se prvi put ovde čuo) međureformski zakon".
Žao mi je što gospodin ministar nije tu da nam malo tu terminologiju pojasni, jer prvo sam pomislila da je to u stvari pozitivna samokritika aktuelne vlasti DOS-a, kao da je prihvatila da svi zakoni, za koje se do sada govorilo da su reformski, nisu reformski; bar ne za narod, nego verovatno za ove iz vrha vlasti; ili je to taj međuprostor dat time što je osam meseci ovaj predlog zakona stajao u skupštinskoj proceduri, imajući u vidu da smo ga mi dobili još 24. juna prošle godine, a tek danas stiže na dnevni red.
Mi socijalisti sigurno jesmo za to da se sve ilegalni tokovi ukinu i da se sve dovede u legalne tokove, bez obzira da li se radi o proizvodnji, o životu, o radu. Da li će ovaj zakon opravdati svoja očekivanja, to ćemo videti.
Ono čemu se žestoko protivimo jesu ponovo kaznene odredbe. U DOS-ovoj vlasti više ne postoji ni jedan zakon koji ne poseduje posebno poglavlje sa kaznenim odredbama. Mislim da nije lepo da aktuelna vlast svoje građane predstavlja nedgovornim licima i da zapravo mogu da poštuju zakon, što je inače dužnost i obaveza građanina svake države, pa i naše, samo ako za posledicu ima drastično kažnjavanje i ako se građanin lupi po džepu, polupraznom ili, na žalost, još više praznom.
Nama socijalistima smeta poglavlje dva o osnivanju agencije. Znate, ministar je rekao da fabrike duvana niču kao pečurke iz dana u dan. Ja bih rekla da vladine agencije niču kao pečurke iz dana u dan. Više ne znamo koliko agencija ima na teritoriji Republike Srbije, a sada se čak Vlada ne libi od toga da ih zvanično uvede i u zakon.
Sigurno je da će sprovođenje ovog zakona doneti značajno punjenje budžeta Republike Srbije, ali sa druge strane, iako se ovde nigde ne vidi, zna se da će se taj budžet istovremeno i prazniti. Kako? Molim vas lepo, svi ovi administrativni radnici agencija, kolega malopre reče da će par ljudi raditi u ovoj agenciji, ali ovo nije jedina agencija koju DOS-ova vlada ima, moraće da se finansiraju i da postanu budžetski korisnici.
Ne bih imala ništa protiv da je naša privreda na zavidnom nivou, da ona nije propala, da nije rasprodata i da ljudi nisu ostali bez posla. Više bih se radovala da je Vlada dala ideju o revitalizaciji privrede, pa na taj način da upošljava nove mlade radnike, pa i one radnike koji su iz objektivnih uslova ostali bez posla, nego da stvaramo neki administrativni aparat, kancelarijske činovnike koji će, eto, na račun države primati platu. To je u redu da je naša država bogata.
Ali, onda ne stoji priča da je, recimo, nas u zdravstvu zaposleno previše i da Ministarstvo za zdravlje, odnosno Vlada Republike Srbije ne može da nam isplati lične dohotke, odnosno zarade. Zdravstvenim radnicima iz opštine Kikinda za decembar - januar nije plaćeno ni jedno dežurstvo, ni jedan prekovremeni sat, jer budžet Republike Srbije nema para.
Isto tako, svi mi dolazimo iz neke lokalne samouprave. U najavi je da će budžet lokalne samouprave smanjiti za bar po 1.000 dinara zarade radnicima zaposlenim u oblasti kulture, u predškolskoj ustanovi i tamo gde je njihova obaveza za finansiranje. Normalno je, para nema. Oni ne dobijaju pare od pokrajinskog budžeta, pokrajinski budžet ne dobija od republičkog i šta onda? Da li smatrate da građanin Srbije neće moći da proceni da li mu je bitnije da ima lekara, apotekara, učitelja ili da ima radnika tamo u nekoj agenciji.
Ako je za utehu, a smatram da nije, piše da upravni odbor, zamislite, neće biti plaćen iz sredstava budžeta Republike Srbije. S obzirom da smo videli ko se predlaže za članove upravnog odbora, bože moj, za takav rad se mora naći neki drugi način da se nagradi, ali ne iz ovih sredstava.
Jedna klauzula govori o zabrani prodaje cigareta maloletnim licima. Lično sam za to i nemam ništa protiv, ali pitanje je šta se sa tim dobija. Trebalo je da stoji da jedan deo sredstava bude uložen u obaveznu edukaciju maloletnih lica, počev od prvog razreda osnovne škole i svake naredne školske godine zaredom, gde bi efekat bio mnogo kvalitetniji, jer bi se sigurno značajno smanjio broj maloletnih konzumenata duvana, a samim tim verovatno da ni u poznim godinama ne bi postali aktivni pušači. Ako se borimo za zdravlje ljudskog organizma, mislim da nam je to svima cilj, onda bi trebalo na taj način da utičemo na edukaciju, čuvanje našeg potomstva i naše budućnosti.
Da se ne radi o minornim sredstvima koja će biti direktni priliv sredstava budžeta Republike Srbije, navešću samo član 29. stav 2, gde stoji da se za dobijanje licence u trgovini na veliko plaća pet miliona dinara, koji predstavljaju prihod budžeta Republike Srbije; a u članu 35. stav 2. - odobrenje za obavljanje maloprodaje plaća se, u vidu naknade, 3.000 dinara po objektu. Možda ovih 3.000 dinara i ne zvuče mnogo, ali ako pogledamo u svakoj sredini na koliko mesta se vrši prodaja duvana, onda ćemo videti da to i nisu minorna sredstva. O kaznenim odredbama i da ne govorim.
S obzirom da mi vaš demokratski poslovnik ne dozvoljava da više govorim, moram ostaviti vreme i svojim kolegama, biću zaista krajnje pragmatična na kraju. Predlažem, pošto nigde u zakonu ne stoji kako će se vršiti distribucija para od sprovođenja ovog zakona, nisu tu ni ministar Đelić ni premijer Đinđić, da se 1/3 svih sredstava dobijenih primenom ovog zakona direktno prebace Ministarstvu za zdravlje, 1/3 da se prebaci Ministarstvu za zaštitu životne sredine i neka jednom trećinom raspolaže resorni ministar za popunu budžetskog deficita.

Poštovano predsedništvo, gospodine ministre, poštovane kolege narodni poslanici, kao jedan od potpisnika grupe poslanika SPS obrazložiću amandman koji smo podneli na član 4. stav 1. koji se, između ostalog, odnosi na kontrolu, o kojoj je i danas bilo dosta reči. Razmišlja se o takozvanoj civilnoj kontroli, što sam primetila kod svih govornika, bez obzira iz koje političke opcije dolaze. Mogu da kažem da smo došli do nekog zajedničkog mišljenja da je to potrebno.
Član 4. glasi: "Kontrolu rada Agencije ostvaruju nadležni organi, u skladu sa zakonom i drugim propisima". Mi predlažemo da se doda da kontrolu rada agencije "ostvaruju Odbor za odbranu i bezbednost Narodne skupštine Republike Srbije i drugi", zatim se nastavlja ovaj tekst kako je u Predlogu zakona i napisano.
Prosto, smatrali smo da skupštinski Odbor za odbranu i bezbednost ima i po Poslovniku obavezu i nadležnost da kontroliše sve službe bezbednosti. Mislim da prihvatanjem ovog amandmana ne bismo narušili sam princip ovog zakona. Zbog toga apelujem na sve vas, s obzirom da je Odbor odbio ovaj amandman, ukoliko Vlada može da prihvati ovakav amandman, da se usvoji u Danu za glasanje.

Poštovano predsedništvo, gospodine potpredsedniče Vlade, poštovane kolege narodni poslanici, u ime grupe poslanika Socijalističke partije Srbije potpisnik sam amandmana na član 59. stav 1. koji glasi: "Dozvola za emitovanje radio i/ili televizijskog programa se izdaje na period od osam godina".
Naš predlog izmene u ovom članu je da stoji deset godina. Pokušaću da dam neka tri objektivna razloga, za koje smatram da su dovoljni da se ovaj amandman prihvati, pogotovo što nije krucijalni, nije sistemski, ništa ne bi narušavao smisao kompletnog Predloga zakona o radiodifuziji.
Prvo, mi smo ovde naveli da bi praktično na ovaj način to uskladili sa važećim saveznim Zakonom o sistemima veza; prosto, dok postoji država takva kakva postoji, hajde da uskladimo ove naše zakone i da umesto osam godina bude deset godina.
Drugo, što mislim da je mnogo bitnije, dosta je ovde bilo polemike oko toga, očigledno nisu minorna sredstva koja su potrebna da se investiraju u radio ili televizijsku stanicu. Radi ozbiljnosti svih onih koji kreću u takav posao, hajde dozvolimo da bude taj povoljniji period od deset godina, kako bi postojala mogućnost na neki način da se izvrši i povraćaj tih sredstava, bez obzira što smo rekli da sa malim izuzecima retko ko ima onu pravu zaradu.
Imajući u vidu pogotovo da se u stavu 2. kaže da ova dozvola može po želji podnosioca da bude izdata i na kraće vreme, zaista ne vidim da bi to moglo da bude prepreka za usvajanje ovog amandmana.
Ono treće što bih rekla, to je da je verovatno deset godina jedan realan i racionalan period u kome dolazi do tehničko-tehnološkog usavršavanja i u sistemu radiodifuzije i da prosto to bude jedno normalno vreme, kako bi onaj koji želi da produži i usavršava sebe u tom svom radu napravio svoju strategiju i mogao da egzistira i dalje. U ime svega toga, molim vas da zapamtite obrazloženje za ovaj amandman, pa kada bude dan za glasanje da ga usvojite.

Poštovano predsedništvo, gospodine predsedniče Vlade, dame i gospodo ministri, poštovane kolege narodni poslanici, po svim pričama koje smo čuli rekla bih da je danas na dnevnom redu bila neka druga tačka, otprilike - preispitivanje rada Vlade Republike Srbije i njenih ministarstava; mislim da se ovom tačkom dnevnog reda u stvari samo popunjavaju upražnjena radna mesta u Vladi.
Zašto to kažem?
Prošle godine, prilikom prve promene Zakona o ministarstvima, kada su pripojena ministarstva za zaštitu životne sredine Ministarstvu zdravlja i za lokalnu samoupravu, Ministarstvu pravde, mi socijalisti smo i tada rekli da to ne treba činiti, da se radi o vrlo ozbiljnim i odgovornim ministarstvima i da svako ima veoma odgovoran i veliki delokrug rada.
Naravno, tada to u ovoj sali nije imao ko da čuje, a rekla bih da ste svi dobro razumeli o čemu se radi; samo, prosto, tada je bila politička procena da je to afirmativno jer će na taj način nova Vlada Republike Srbije pokazati tobož kako štedi narodne pare; bila je to sigurno posledica euforije u novopostavljenoj vlasti, u promenama koje su došle, a isto tako i euforije koja je postojala u narodu; a šta je danas?
Drago mi je što mi danas imamo postavljenje novih ministara, iako ste to pre dve nedelje Zakonom o ministarstvima praktično učinili.
Kao i tada, i danas mislim da je neophodno da Ministarstvo za zaštitu životne sredine postoji. Ono je postojalo, a da nije, trebalo ga je danas napraviti; ne jedno, nego izmisliti dva ministarstva zbog svih posledica koje ćemo imati, naročito posle bombardovanja i NATO agresije na našu zemlju, kada znamo da je, recimo, vreme poluraspada pojedinih radioaktivnih materija 25 i više godina. Znači i te kako će, nažalost, naše stanovništvo u budućnosti imati zdravstvenih problema; samim tim, pored velikog rada Ministarstva za zaštitu životne sredine, reflektovaće se i velika odgovornost na Ministarstvo zdravlja.
Zaista ovde moram da podsetim premijera, ako mi ne verujete, svi poslanici imaju primerak ekspozea koji ste januara prošle godine ovde izneli, tu je zaista samo jednom rečenicom pomenuto školstvo, a ni jednom rečju zdravstvo. Kao i tada, i danas mislim da je nemoguće da je ovo država koja neće posvetiti dužnu pažnju zdravlju svog stanovništva; ali, nažalost, otprilike takav odnos je imala Republička vlada prema zdravlju stanovništva; a o zdravstvenim radnicima naravno da ne govorim, jer smo mi tu svi pre svega u interesu naših pacijenata.
Želim da ministar zdravlja zaista napravi neku radikalnu promenu, ali predsedniče Vlade, ne znam kako ako on sem logističke podrške, ne bude imao onu pravu finansijsku podršku imajući u vidu u kakvom nam je stanju privreda; izuzev ako postoji mogućnost da su ostavljena u rezervi neka donatorska sredstva, koja će se uložiti u zdravstvene institucije, pa će lečenje moći da bude adekvatnije. U protivnom, ministar može samo da preuzme ulogu i da kaže ono što već postoji u javnosti: da je 30% nas zaposlenih u zdravstvu višak; tvrdim i dalje da nije; od grada do grada, pa i ovde u Beogradu, postoje nedostajući zdravstveni kadrovi i srednjeg i visokog profila. Može, takođe, javno da kaže da u budžetu Republike Srbije nema para za zdravlje, da Ministarstvo nema para, da naravno ni zdravstvene institucije nemaju para i da prosto pacijenti, koji nemaju od čega da se leče, neće moći da budu lečeni.
To je vrlo opasna stvar jer mnoge vlade u Evropi su pale upavo na ovim pitanjima, a mislim da će se to desiti i sa ovom vladom ukoliko se ne stavi zdravlje stanovništva u prvi plan.
Moram da kažem još jedno; svima nama je jasno da su ove reformske transformacije i tranzicije bolne; u svojim nastupima pre svega vi predsedniče Vlade, a naravno po ugledu na vas i vaši ministri vole figurativno da koriste raznorazne medicinske pojmove kako bi objasnili kako je to nešto što je teško, kao da je to šok terapija, pa operacija bez anestezije i slično. Bojim se da smo na ovaj način mi upravo krenuli takvim putem, da će sve manje biti mogućnosti, jer pacijenti nemaju dovoljno sredstava da se adekvatno leče.
Bez obzira na bolnost svih ovih vremena u kojima se nalazimo, na tranziciju i na reforme koje su zaista neminovne, upravo u zdravstvu baš za ovih šesnaest meseci nije učinjeno ništa; nažalost ni jedna reforma. Sada se u Ministarstvu nešto pravi, otprilike nacrt zakona o lekarskim komorama; a gde je zdravstvena zaštita, gde je zdravstveno osiguranje? Ne zaboravite da bolest čoveka mnogo više boli nego bilo koja tranzicija i bilo koja reforma ove vlade. Hvala najlepše.

Poštovano predsedništvo, gospodine ministre, poštovane kolege narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SPS-a podnela sam amandman na član 3. sa predlogom da se u celosti briše.
Pored svega ovoga što je ovde u obrazloženju navedeno htela bih da kažem da zaista ovo uvođenje veronauke u srednje škole predstavlja za mene jedan politički marketing, koji vrlo nehumano deluje na najsuptilniju i najosetljiviju emotivnu, intimnu žicu svakog čoveka. Zašto ovo kažem? Ja bih ovde dala jedan pozitivan primer katoličke crkve za koju znam da u zadnjih 40 godina (a znam da tradicionalno traje to mnogo više), pri svojoj crkvi ima organizovane verske škole za sve učenike od prvog do osmog razreda, sa udžbenicima, i to štampanim za svaki uzrast, i sa nekom vrstom, rekla bih, đačkih knjižica ili indeksa u kojima se vodi evidencija o prisustvu, o oceni, kao i o samom predmetu, iz vladanja, o zainteresovanosti učenika itd. Dakle, oni koji zaista tu tradiciju neguju mnogo duže imaju samo program za prvih osam razreda osnovne škole.
Smatram da je zaista suvišno, nepotrebno veronauku uvoditi srednjoškolcima. Tu se radi već o zrelim ljudima, o formiranim ličnostima koji će se sami opredeliti i moći da proučavaju versku nastavu, ali pri našoj pravoslavnoj crkvi. Mi socijalisti smo se zalagali i kada je bio Predlog zakona o osnovnoj školi i danas kada je o srednjoj školi da treba organizovati versku nastavu pri našoj crkvi i da naravno država, koliko god je u mogućnosti, pomogne.
Znate, dolazimo u neke paradoksalne situacije da u gimnazijama, u srednjim školama po velikim gradovima, a verujem da je to problem i u Beogradu, nemamo kadrove, profesore, npr. matematike, da ne govorim o stranim jezicima i nekim drugim stručnim predmetima. Postavlja se pitanje ko će biti od veroučitelja ne samo u osnovnoj školi, nego i u srednjoj školi.
Još jedan argument u prilog ovom amandmanu da se briše - ako smo u osnovnoj školi uveli veronauku, u redu, to je jedan obavezan vid školovanja, ali zaista srednja škola ni po zakonu nije obavezna; prema tome, može da se ide u srednju školu, a isto tako i ne mora. Zahvaljujem.

Hvala. Poštovano predsedništvo, gospodine ministre, gospodine Popov, poštovane kolege narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SPS-a podnela sam amandman na član 15,  kojim želim da eliminišem samo jednu političku prenaglašenost, pa da se samo izostavi reč "odnosno", a sve ostalo u daljem tekstu ostaje.
Ovde bih se pozvala na uvodno slovo gospodina ministra, u kome je rekao da se pod trećom "d" radi o depolitizaciji škola; zaista, u ovih godinu i više dana koliko radimo, kada smo razmatrali toliko različitih zakona, nikada toliko politika nije bila prisutna kao kada smo raspravaljali o zakonima o osnovnom i srednjem obrazovanju.
Istina je da su učešće uzeli i poslanici koalicije DOS, što apsolutno pozdravljam; međutim, neke stvari ipak ne stoje, jer je prošlo vreme kada za sve možete da krivite režim Slobodana Miloševića, pa čak i za to ako danas pada kiša. To više ne prolazi, ljudi traže argumente i dokaze za nešto što je učinjeno.
Kažete - u vreme vladavine socijalista birani su kadrovi po političkoj liniji. Izneću konkretan primer, na teritoriji opštine Kikinda ima 15 osnovnih škola i toliko direktora. Od toga je slovom i brojem, bilo tri (3) člana SPS-a, a svi ostali nisu bili članovi ili su čak bili članovi sadašnje vladajuće koalicije, jer smo se rukovodili činjenicom da se radi o stručnim i sposobnim ljudima koji treba da budu prevashodno dobri menadžeri u svojim školama. Danas je naravno skor totalno obrnut, od 15 direktora samo za jednog nisam sigurna da li je član neke stranke iz vladajuće koalicije, ali je bio čitav nemir svih 18 partija oko raspodele vlasti nad osnovnim školama, jer njih je svega 15.
To su evidentni podaci u prilog toga da ako je politika ikad bila, a uvek je prisutna u našim životima, danas je u školama, i osnovnim i srednjim, više nego ikad. Prema tome, imajući u vidu i obrazloženje Vlade koje je ovde dato, u kome se objašnjava zašto se osniva škola, ovaj član 15. se uopšte na to ne odnosi, pa se ne bih složila da škola ne treba da štiti interes zaposlenih. Mislim da svaka institucija i organizacija treba da štiti interese zaposlenih. Izostankom ove reči "odnosno", bez obzira na obrazloženje Vlade, ništa se značajno ne bi promenilo niti u smislu ovog člana, niti u smislu zakona, dajmo već jednom da ne bude politizacije u školama, a uvek kažem - i u zdravstvu i kulturi. Zahvaljujem.

Poštovano predsedništvo, gospodine ministre, poštovane kolege narodni poslanici, u ime poslaničke grupe Socijalističke partije Srbije prof. dr Bora Stanimirović i ja smo podneli amandman na član 101, koji u Predlogu zakona glasi: "Izbor rektora i prorektora obavlja se bez konkursa, na dve godine, iz reda redovnih profesora koji su u radnom odnosu sa punim radnim vremenom na jednom od fakulteta".
Naš predlog je da se posle ovoga doda sledeća rečenica "Isto lice može biti birano na funkciju rektora, odnosno prorektora najviše dva puta uzastopno". Jednostavno, želeli smo da se napravi ovo ograničenje, prosto zbog činjenice što može da bude dvostruka opasnost: za onoga koji bi imao neograničenu moć da bude rektor ili prorektor, jer su moguće zloupotrebe o kojima je ovde bilo dosta reči; uz to zbog čega odvajati jednog stručnog čoveka od osnovne delatnosti i od nastave.
S druge strane, mislili smo zbog čega na ovaj način ne dati šansu i drugim ljudima, koji se mogu možda bolje pokazati u tom poslu; a ukoliko ne, da onaj koji je bio u dva mandata rektor ili prorektor može u nekom kasnijem periodu biti ponovo biran.
S obzirom na činjenicu i na obrazloženje da je Vlada dala amandman na ovaj isti član 101, sa kojim smo mi saglasni, jer je zapravo osnovna ideja zadovoljena, u ime poslaničke grupe Socijalističke partije Srbije povlačim ovaj amandman. Ako mi dozvolite, iskoristila bih istovremeno priliku, da se ponovo ne javim, pošto je apsolutno identičan član i identično objašnjenje za član 109, sa ispravkom, a ovog puta se odnosi na dekane i prodekane, da u ime poslaničke grupe povlačim i ovaj amandman.

Poštovano predsedništvo, gospodine ministre, poštovane kolege narodni poslanici, vrlo strpljivo i vrlo dugo smo čekali bar jedan reformski zakon od svih reformi koje je DOS u predizbornim obećanjima dao. Prevashodno mislim pre svega na zdravstvo, ali nažalost reformskih zakona iz oblasti zdravstva još nije bilo, ali u najavi je da će uskoro biti i mi imamo strpljenja; a drugo za šta smo najviše bili zainteresovani jesu upravo ovi iz oblasti školstva, a to je danas na dnevnom redu - Zakon o univerzitetu.
Međutim, posle silno najavljenih reformi, otprilike odjekuje priča da je to samo jedan tranzicioni zakon, jedan prelazni zakon do nekog pravog reformskog zakona, što i sami potvrđujete, jer na ovaj način DOS reafirmiše neki zakon iz 1992. godine, koji su socijalisti svojevremeno svojom većinom doneli. To je u redu, jer pokazuje da su praktično socijalisti još 1992. godine bili sposobni da naprave jedan reformski i tranzicioni zakon iz oblasti univerziteta.
Istina je i to da je to samo osnovna srž, ali da ima nekih promena, rekla bih da je to praktično osnivanje studentskog parlamenta. Vrlo pošteno sa vaše strane, jer zaista ta mladost i ti studenti u poslednjih 10 godina bili su akteri političkog života u Srbiji. Oni zaista zaslužuju da im ukažete poverenje, samo nemojte zaboraviti da je mladost sama po sebi buntovna, da mladi ljudi imaju nemiran duh i da taj studentski parlament jednog dana može da traži i veća prava, koja im možda u ovom smislu mogu biti data.
Prosto mi je zasmetalo, čitajući i analizirajući ovaj zakon, što se nigde ne pominje katedra, iako ste vi gospodine ministre to u svom uvodnom slovu rekli, jer je ipak katedra osnovna ćelija svakog fakulteta. Sve to, naravno, nije nikakav minus i mislim da bi ovo bio, za ovaj prelazni period, jedan sasvim korektan zakon, da ne dolazimo do tih famoznih prelaznih odredbi članova 141, 142. i 143, gde se praktično radi o delovanju (retroaktivnom) unazad, što ponovo daje, sa pravom, aluziju da je to upravo napravljeno da bi se izvršio obračun sa političkim neistomišljenicima, a pri tom na vrlo visokom univerzitetskom nivou.
Rekla bih da će ti članovi zapravo raditi više na tome da se preispitaju sva zvanja kod nastavnika koji su unapređeni u period od 1998. godine do 5. oktobra, pa recimo i do 11. aprila, a mislim da je to nešto što može da bude vrlo diskutabilno. Očigledno je da će ovaj zakon omogućiti pre svega da se preispita validnost svih zvanja profesora koji su pripadnici Socijalističke partije Srbije, bili onda i bili na vlasti, istina koalicionoj, i ostali možda danas.
Istini za volju, to znamo i vi i ja, svi ovde prisutni, da je uvek veoma mali broj univerzitetskih profesora bio član Socijalističke partije Srbije, a da socijalisti u svoje vreme ipak nisu toliko gledali tu partijsku pripadnost, iako se ovde želi, sve je to normalno, politika i politički govor i to mogu da razumem, tako nešto da pripiše. U prilog tome govori podatak da su neka vrlo aktuelna imena na univerzitetu danas, kada je DOS na vlasti, bila na vrlo visokim funkcijama i onda kada je Socijalistička partija Srbije bila na vlasti.
Međutim, sve ovo mogu da ostavim po strani. Naravno, ne mislim da će svakom ko je dobio više zvanje u nastavi u tom periodu ono biti oduzeto. Za mene svaki zakon koji postoji mora da se poštuje od početka do kraja. Ali, postavlja se pitanje: šta je sa ispitima studenata koji su polagali recimo baš kod tih profesora - mi ne znamo ko će to biti, da li će biti jedan, možda neće biti nijedan - kolika će biti validnost tih ispita; da ne kažem da su možda pojedini diplomirali kod tih profesora, što će sad biti diskutabilno.
To je nešto što, po meni, može da bude ozbiljan problem, jer ako bi se retroaktivna primena ovog zakona vršila moglo bi da nam se desi da neko ko je diplomirao 1998. ili 1999. godine, ko već uveliko radi u svojoj struci, bude naknadno obavešten da recimo nije diplomirao, da treba da se vrati u studentski amfiteatar i da sluša druge profesore, druge predmete i naravno da ponovo polaže.
S druge strane, kada god pokušavam da govorim, bez obzira što sam opozicioni poslanik, stavljam se u neku drugu situaciju. Zamislite da već sutra vi ili neka grupacija od vas bude opozicija, a da bude na vlasti neko drugi i da počne da preispituje neka zvanja koja su možda data u periodu od 5. oktobra sve do ovog vremena, dok koalicija DOS bude na vlasti.
Recimo da se postavi pitanje kako to da neko ko je danas na visokim funkcijama u koaliciji DOS, bavi se vrlo ozbiljnim državnim pitanjima i problemima, vodi ovo društvo i odjednom naprasno uspe posle, 10, 15, 20 i možda i više godina studiranja, da položi silne ispite, pa i diplomira. Mislim da političke osvete s jedne i s druge strane apsolutno ne vode ničemu. Upravo ste rekli, ono što danas vi radite svojim političkim protivnicima koji su bili na vlasti može da se vrati kao bumerang, što bi zaista bila jedna ružna slika.
Lično bih volela kada bi politika apsolutno mogla da se izbaci sa univerziteta, iz prosvete, iz zdravstva, iz kulture, da bude prisutna samo onoliko koliko je ona potrebna da vodi ekonomiju zemlje i da omogući onima koji su stubovi svakog civilizovanog društva da mogu normalno da egzistiraju. Praktično nam se ovde danas, umesto da usvojimo dobar prelazni zakon, opet unosi tu jedna politika koja ne mislim da na ovaj način može nekome doneti dobro.
Zaključila bih time, zaista smatram da svi imamo ovde, kao narodni poslanici, obavezu i odgovornost da zapravo usvojimo jedan vrlo korektan zakon. Lično bih volela da je već danas usvojen pravi reformski univerzitetski zakon, da ne bude samo prelazni. Volela bih da obezbedimo apsolutno najbolje uslove za studiranje naše mladosti, naše budućnosti, kao i da se, naravno, učini sve da se poboljša materijalni status svih zaposlenih na univerzitetima.
Ovako, stiče se utisak da, između ostalog, svaka dobra volja pada u vodu, ukoliko je jedini cilj ovog zakona mogućnost eliminacije političkih neistomišljenika.
Zato bih vas sve, zaista, zamolila da još jednom razmislimo o svemu. Zahvaljujem.

Poštovano predsedništvo, gospodine potpredsedniče Vlade, poštovane kolege narodni poslanici, meni je zaista drago što je pri ovom obraćanju ovde prisutan i dragi, mladi kolega, Čedomir Jovanović, i zarad njega, i zarad svih onih koji nisu zapravo u temi koja je na dnevnom redu, a sebi daju za pravo da komentarišu pojmove i njihovu različitost i specifičnost koja je isključivo vezana za zdravstvenu struku, mislim da morate priznati da smo verovatno mi, koji smo ovde govorili, a radimo najmanje po 25 godina u zdravstvu, mnogo kompetentniji da pričamo o temi koja je danas na dnevnom redu.
Isto tako, rekla bih da treba da činimo da svojim radom doprinesemo da sve ovo što je u redu bude i bolje. Preporuka da svoje partijske knjižice ostavljamo mi, gospođice ili gospođe, u svoje torbice, a narodni poslanici u svoje torbe, zaista ne može da stoji, jer vam odgovorno tvrdim da smo se svi mi, zdravstveni radnici u ovoj skupštini, složili i postigli konsenzus oko problema koji su evidentno prisutni u radu zdravstvenih institucija.
Znate, vrlo je lako paušalno davati ocene - limitira se radno vreme zdravstvenim radnicima na 10 sati nedeljno i 40 mesečno, pa izvolÄte gospodo direktori, gospodo zdravstveni radnici, preraspodelite se, a pri tom obezbedite kontinuiranu zdravstvenu zaštitu i u primarnoj i u sekundarnoj, kao i u tercijarnim institucijama.
Međutim, treba nešto da vam je jasno. Vi ste na poslednjim izborima dobili, da kažem, apsolutno poverenje građana Srbije. Građani Srbije očigledno nisu bili zadovoljni onim što je prethodna vlast radila. Međutim, koliko će biti zadovoljni ovim što sadašnja vlast radi - pokazaće vreme. Jer, jednostavno, i ono što im je pripadalo, vi, kao takvi, ukidate. Najbolji sud o svemu tome kako se radi i šta se radi daće vreme i naši pacijenti po ovom pitanju, a to su, otprilike, svi građani Srbije, pa prepustimo zato njima da daju završnu reč.
Rekla bih da je kamen spoticanja ovde zapravo iz ove priče o jednom lošem Zakonu o radu, u koji, tvrdim, niko od stručnih, kompetentnih ljudi iz zdravstvene struke nije bio uključen. To je moglo da se prenebregne. Moglo je prvo - da se odrade svi zakoni, da li je to sad popularno da kažete - reformski, ali je očigledno da treba nešto uraditi iz oblasti zdravstvene zaštite i zdravstvenog osiguranja, pa bismo se tada svi aktivno uključili i upozorili kakve rigidne posledice Zakona o radu mogu biti po zdravstvo i pacijente, što je najvažnije.
Ovako, jasno je da je ovo samo usklađivanje sa Zakonom o radu, a ko kaže da je taj Zakon o radu valjan. On se pokazuje, evo već na ovom prvom primeru, kao zakon koji ne ispunjava ono što je očekivano. Znate, desilo se, ponovo su Zakon o radu i sve ove situacije pravili ljudi koji sede u velikim centrima i koji sagledavaju ili ne probleme koje imaju velike institucije i bolnice, klinički centri, i sigurno je da ima verovatno negde viška zaposlenih ljudi iz zdravstvene struke, a, bogami, mogla bih da kažem, i nekih drugih struka.
Međutim, s obzirom da ste vi vlast, vaša će obaveza biti, pre svega, da odradite pravilno zdravstvenu mrežu svih ustanova i institucija. Drugo, da snimite patologiju terena, što se tiče bolesti i bolesnika, da snimite broj zaposlenih i da opredelite koliko gde treba da bude zaposlenih. Znate, to je sve lako reći, ali je teško napraviti zakone koji će moći sve to da pomire a da pri tom ne trpe pacijenti. Ne zaboravite, mi smo ovde zbog pacijenata i zbog građana Srbije i kao zdravstveni radnici i kao narodni poslanici.
Biće velika odgovornost da kažete, jer je definitivno tačno, da nam je primarna zdravstvena zaštita deficitarna u stručnim kadrovima, u lekarima opšte prakse, stomatolozima, farmaceutima i tome slično, a da možda ima višak specijalista. Teško će biti reći da jedno odeljenje u jednoj bolnici, nije važno da li je u Beogradu ili u unutrašnjosti, ima višak hirurga, internista, ginekologa, pedijatara i da posle 20 godina specijalističkog staža treba da neko od njih ode u ambulantu opšte prakse sela ili grada, da bi, na kraju, pokrio pacijente, jer je tamo najveća frekvenca, a da pri tom ne bude ugrožena situacija na stacionaru, ni što se tiče pacijenata, ni što se tiče kadrova. Ili, pak, da kažete, a to je u unutrašnjosti definitivno pojava, da je u višku specijalista iz oblasti stomatologije, koji se, naravno, sve više opredeljuju za privatnu praksu i da neko posle 20 godina specijalističkog rada treba da ode u ambulantu opšte prakse stomatologije.
Nije to tako svejedno, a mislim da bi bilo i vrlo teško uputiti, jedino vladati nekim dekretima ili ne znam kako, nekoga ko je u višku da ode u unutrašnjost da radi, kako bi bila obezbeđena permanentna zdravstvena zaštita za sve pacijente.
To su sve problemi na koje svi mi ovde vrlo dobronamerno upozoravamo, svesni pri tom činjenice da se mnogo ne može promeniti, ali zaista, iz jedne najpozitivnije želje da idemo na dobrobit pacijenata. Nemojmo zaboraviti - oni su nam najvažniji, a svi građani Srbije su naši pacijenti, jer i rođenje, a nažalost i onaj drugi kraj, završava se uglavnom tamo gde teče i ceo život; uvek je vezan za zdravstvo, za zdravstveno osiguranje i za sve ostalo.
Definitivno, mi iz poslaničke grupe Socijalističke partije Srbije podneli smo nekoliko amandmana u želji da, ako ništa drugo (jer je opravdanje Vlade da ne može, jer nije u skladu sa Zakonom o radu, i to je nama apsolutno jasno), iz najbolje namere, podstaknemo da na dnevni red ove skupštine dođe predlog o izmenama i dopunama Zakona o radu, kako bi se ono što je već dokazano u praksi izbeglo i korigovalo.
Znate, stiče se utisak da se mi pretvaramo u jedno zaista nehumano društvo, gde nisu potrebni ljudi sa svojom dušom, svojim srcem i konačno sa svojim emocijama, nego roboti. Nemojmo to činiti i ne izgubimo ono najosnovnije što pre svega, svako od nas, kao kvalitet čoveka, treba da poseduje.
Još jednom, samo da bih pojasnila - poslanička grupa Socijalističke partije Srbije će glasati protiv ova dva predloga o izmenama i dopunama, ne zbog toga što nije svesna da je ovo usklađivanje sa Zakonom o radu, nego zbog činjenice da postoje jaki argumenti koji govore u prilog tome da je to što može da se izmeni najmanje a da bude na dobrobit naših pacijenata. Zahvaljujem.

Verovatno životno i radno iskustvo čini da se sačuva duševni mir. To je mnogo važno. Mislim da je gospodin Čedomir Jovanović izrekao nešto što nije smeo nikako da komparira, a to je da su pacijenti bili zamorci.
Molim vas lepo, nemojmo vršiti zamenu teza, u vreme desetogodišnje vladavine socijalista, u vremenu sankcija, u vreme kada smo imali veliki broj izbeglica, kada zaista nismo imali para, pružana je zdravstvena usluga, moram da kažem, maksimalno po savesti koliko je to moglo da bude. Nisam rekla da mislite da je ovo sada nešto što je dobro, bar u proseku, ako nije minimalno, a pošto sada nema sankcija, pošto nema svega toga, očekujemo da vi kao vladajuća većina učinite nešto pozitivnije. U tom vremenu mi nismo limitirali bolovanje na 65% bruto, nego je bilo i 85%, i 95% i svega onoga što se sada ovim zakonima ukida.
Molim vas, treba definitivno da odvojimo imena ljudi koje ste vi ovde pominjali, gospodine Jovanoviću, nikada nisu bili članovi SPS-a; i dajte, završimo sa tom pričom. Nju niste pomenuli, govorim o imenima koja ste rekli. Nemojmo više da pričamo šta je bilo u poslednjih deset godina. Godinu i po dana ste na vlasti i zaista, kao čovek koji u sebi nosi pozitivnu energiju, ne želim na ovaj način da učestvujem u raspravi o toj temi. Imajmo na umu samo pacijente i građane Srbije. Učinimo svi da radimo na dobrobit njih. Zahvaljujem.

Poštovane kolege narodni poslanici, svakako ne mogu da ne uvažim činjenicu da se sve ove restrikcije rade upravo zbog toga što su nedostajuća sredstva i u Republičkom zavodu za zdravstveno osiguranje i u Ministarstvu  zdravlja, iako, sam sigurna, da i za to postoji rešenje.
Motiv da se ovaj amandman od strane poslanika SPS podnese jeste upravo ona iskrena briga za decu i porodicu, a daj bože da su nam sva deca zdrava. Nisam sigurna da bi ovo bio neki značajan namet na Republički fond, ukoliko bi prihvatili ovaj amandman. Zbog toga vas još jednom molim, apelujem na sve poslanike, imajući u vidu da je ipak postignut konsenzus i na Odobru za zdravlje i porodicu, da glasate za ovaj amandman.

Poštovane kolege narodni poslanici, mislim da zaista ima realnog osnova za prihvatanje ovog amandmana, s obzirom da je predlog u zakonu da to bude 50% plate na republičkom nivou, a pošto je ona prema zadnjim podacima negde oko 10.880 dinara, znači troškovi sahrane - koja je jednostavno kao i smrt sastavni deo života i neminovnost, koja pre ili posle zadesi svaku porodicu -  u ovom trenutku bi iznosili oko 5.440 dinara ili oko 5.500 dinara.
Imajući u vidu zaista vrlo nizak standard življenja naših porodica i to da troškovi sahrane otprilike ne mogu, odnosno retko kada uspeju da dostignu manje od 30.000 dinara, imamo iskrenu želju da bar u tim momentima pokažemo svoju humanost i razumevanje.
Pazite, tamo se kasnije razrađuje ovaj predlog zakona, pa se kaže - ako se desi smrt van mesta sahrane, biće nadoknađeno 75%; dakle, to bi bilo negde oko 8.000; a tek bi svako dobio nadoknadu od 10.880 dinara, ne daj bože, da neko umre van granica naše zemlje. Da li se to uopšte može komparirati? Ne vidim da bi značajno poboljšalo materijalnu situaciju porodice neusvajanje ovog amandmana, ali prosto, to je nešto što je zaista moguće i prihvatljivo.
Zbog toga molim sve poslanike, prisutne u Narodnoj skupštini, da glasaju za ovaj amandman. Hvala lepo.

Poštovano predsedništvo, gospodine potpredsedniče Vlade, poštovane kolege narodni poslanici, moram da izrazim svoje zadovoljstvo da smo, posle dva dana rasprave, ipak došli do jednog činjeničnog stanja, gde se uvažilo da prekovremeni rad i noćno dežurstvo ne mogu biti stavljeni pod isto.
Samo bih htela da obrazložim ovo što je definitivno jedina od predloženih promena, a to je da se, usklađivanjem sa Zakonom o radu, prekovremeni rad limitira na 10 časova nedeljno, odnosno 40 časova mesečno, opet vezano za jednu specifičnu situaciju.
Organizacija usluga zdravstvenih centara, kao što je i Kikinda odakle dolazim, a ima ih još u Srbiji, ima problema u primarnoj zdravstvenoj zaštiti. Kada sam govorila o 20 časova, mislila sam isključivo na mogućnost direktora da, kao što je i do sada činio, angažuje posle ispunjenja radnog vremena u toku dana lekare, specijaliste da pokrivaju ambulante opšte prakse grada i sela, kako ne bismo naše pacijente lišili usluga.
U ovom slučaju, ako je ispred doma zdravlja drugi poslodavac, onda je to onim dopunskim radom apsolutno dozvoljeno, i to je sve čisto, ali problem je kada je jedan poslodavac. Ovde je zaista definitivno nemoguće, recimo, sa dva sata u toku dana pokriti ambulantu opšte prakse.
Zaista molim i smatram da sigurno treba posebno sve specifičnosti analizirati, dati bar neku fleksibilnost i mogućnost da se ovaj broj prekovremenih sati u toku nedelje poveća, da ostavimo direktoru, naravno, istovremeno i odgovornost da uputi to Ministarstvu, pa da se napravi neka iznimka u sredinama gde je to zaista nemoguće drugačije organizovati, sa argumentima, dozvoliti da se izdvoji deo sredstava iz budžeta i za plaćanje više od 10 časova nedeljno.
Imajući u vidu sve to, dok ne budemo došli do nekih drugih izmena i dopuna, koje će biti na dobrobit pacijenata i zdravstvenih radnika, zaista apelujem na sve vas da prihvatite amandman koji su podneli poslanici SPS. Hvala.

Poštovane kolege narodni poslanici, zaista me je, kao čoveka, ražalostila ova činjenica koliko su političke strasti nadvladale pamet, gde su zapostavljeni pre svega pacijenti, kao i zdravstveni radnici, a u ime svih njih mi govorimo evo dva dana.
Zaista bih vas molila da budemo razumni i da vam kažem da će SPS glasati za amandman kolege Čanovića, zbog toga što je naš uslov bio 20 časova, a sada je 15 časova. Odbor za zdravlje i porodicu Skupštine Srbije je prihvatio ovaj amandman a mi, kao poslanička grupa SPS-a, smatramo da bi to ipak bio jedan polukorak ka boljem rešenju. Zato još jednom apelujem na sve poslanike da glasaju i prihvate amandman kolege Čanovića. Zahvaljujem.

Poštovani predsedniče, gospodine potpredsedniče Vlade, poštovane kolege narodni poslanici, mi smo danas objedinili raspravu o predlozima izmenama i dopuna dva zakonska projekta, i to Zakona o zdravstvenoj zaštiti i Zakona o zdravstvenom osiguranju.
Sigurno je da je nama socijalistima apsolutno jasno da su praktično ova dva zakonska akta usaglašavanje sa Zakonom o radu, koji je vaša skupštinska većina donela decembra meseca prošle godine. Mi socijalisti smo i tada bili protiv donošenja takvog zakona, jer se, jednostavno, u ova poslednja tri meseca pokazalo da smo bili u pravu, da je taj zakon najmanje rađen da bi išao u prilog radniku, nego naprotiv, išao je u prilog tome da bi poslodavac mogao da stekne neke privilegije, koje bi bile posledične za radnika.
Zbog svega toga, s obzirom da smo i onda bili protiv, poslanička grupa SPS će i danas u načelu glasati protiv ova dva usaglašavanja zakonskih projekata. Htela bih da kažem da bismo bili mnogo srećniji da je predlagač dao predlog izmena i dopuna Zakona o radu, jer bi onda ova skupština, zajedno sa skupštinskom većinom, bila bar u prilici da jedan deo nepravdi, koje je radnicima naneo Zakon o radu, možda ispravi.
Ako bi se postavila lestvica na koju bi trebalo da se stavi uspešnost i kvalitet u sprovođenju zakona, mislim da od svih zakonskih projekata koje je ova skupština donela, Zakon o radu bi verovatno zauzeo poslednje mesto. No, da krenem redom.
Da kažem ovde par reči o Predlogu zakona o zdravstvenoj zaštiti. Jednostavno, već ste čuli od kolega koje su izdvojile svoje mišljenje na Odboru za zdravlje i porodicu da postoji veoma ozbiljna polemika svih kvalifikovanih ljudi od struke o izjednačavanju pojma dežurstva i prekovremenog rada, pogotovu što zakonodavac traži permanentnost u pružanju zdravstvene zaštite, kako u primarnoj zdravstvenoj zaštiti, dakle u domu zdravlja, tako isto i u stacionaru, odnosno u bolnici.
Međutim, već se ovim prvim članom dolazi do limitiranja tih prekovremenih sati i ograničava ih zakonodavac na 10 časova nedeljno, odnosno na 40 časova mesečno. Rekla bih da je jedan od najozbiljnijih razloga za ovo rešenje upravo taj da se poštedi trošak Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje, jer je sigurno njegova obaveza da vrši isplatu istih.
Apsolutno mi je jasno da tu nedostaju dovoljna sredstva. Dokle god se zdravstvo finansira kako se finansiralo sve ovo vreme, ne vidim načina da će doći do boljitka, niti za naše pacijente, zbog kojih mi postojimo, a isto tako ne vidim da će se nešto povoljnije desiti ni za sve one koji su zaposleni u zdravstvu.
Rekla bih da, naravno, funkcionisanje Republičkog zavoda za zdravstvenu zaštitu zavisi pre svega i od stalnosti uplate te stope, koja se izdvaja iz svake nadoknade za rad, ali isto tako i od visine uplaćene stope. To ne može da funkcioniše, jer nam je privreda na umoru, jer nam je svakoga dana sve više radnika bez posla, koji ne primaju nikakvu nadoknadu za rad, a ono malo što je ostalo da radi, imaju primanja ispod nivoa standarda življenja. Sigurno da i ta sredstva ne mogu da budu dovoljna i da ovog puta Vlada ponovo, normlano, štiti Republički zavod za zdravstvenu zaštitu.
Rekla bih i to da što se tiče obezbeđivanja permanentnosti službe, i u vanbolničkom i bolničkom sektoru, i u primarnoj i u sekundarnoj zdravstvenoj zaštiti, sigurno je da postoji i problem ljudstva, bez obzira što pretpostavljam da ovde u velikim centrima, kao što su Beograd, Novi Sad, Kragujevac, Niš, univerzitetski centri, verovatno postoji suficit u zdravstvenim radnicima.
Kod nas, u manjim sredinama, evo primer zdravstvenog centra Kikinde iz koga dolazim, i te kako nedostaju lekari opšte prakse i stomatolozi. Nema mogućnosti da se popune ta slobodna radna mesta, jer morate priznati da je vrlo teško da neko iz velikog grada, makar ne imao posla u struci, dođe u neke lepe varoši na platu od 10.000 dinara i bez mogućnosti za dobijanje stana.
Ono što bih svakako pozdravila u ovom predlogu zakona, to je praktično zabranjivanje dopunskog rada, jer konačno, došli smo i do toga da zdravstveni radnici mogu da zarade nešto preko svoje plate, od posla koji najbolje znaju i za koji su se školovali najmanje 20 godina, a ne kao do sada što smo imali različite slučajeve. Ja ću vam odgovorno reći, jer znam ljude, svoje kolege specijaliste, koji su vozili kamione kod privatnih autoprevoznika, koji su mesili hleb kod pekara, radili kod automehaničara, ne bi li koliko-toliko obezbedili egzistenciju za svoju porodicu.
Međutim, i ovde imam jednu malu dozu rezerve, s obzirom na to, kada se na prvi pogled sagleda ovaj predlog zakona, svako zamišlja da je sada pružena mogućnost da onaj ko radi u državnoj ustanovi može kod privatnika (i može) prekovremeno da radi četiri sata i o tome samo da obavesti svog direktora, a direktor nadležno ministarstvo.
To je opet nešto što je povoljnija prilika za velike centre, gde sigurno ima mnogo privatne prakse, ali ponovo su zdravstveni radnici u manjim sredinama stavljeni u drugu poziciju, a pogotovu imajući u vidu da ovde zakonodavac ne limitira da to može da bude ugovor samo između radnika iz državne ustanove sa privatnom ustanovom, nego može i sa državnom, tamo gde je odvojen dom zdravlja, gde je poseban poslodavac i tamo gde u bolnici postoji jedan poslodavac.
Ali, postoji jedan objektivan kamen spoticanja u svemu ovome, da još uvek u mreži zdravstvenih ustanova postoje institucije kao što su zdravstveni centri, upravo je zdravstveni centar i Kikinda iz koje dolazim, gde imamo jednog poslodavca, jednu kasu i jedan žiro račun. Dakle, on nema mogućnosti, zbog limitiranja ovih 10 sati prekovremenog rada, da omogući angažovanje lekara specijalista iz bolnice da popodne, radi u nekoj ambulanti opšte prakse, bilo da je u pitanju grad ili selo; i na taj način da opravdamo uopšte naše postojanje, a to je da su nam sigurno pacijenti na prvom mestu; do sada smo se tako ponašali.
To su problemi. Pored toga što smo limitirali i onemogućili pacijente da dobiju lek, jer je toga sve manje, na kraju će oni biti limitirani i činjenicom da više neće moći da dobiju ni zdravstvenu uslugu upravo zbog ovog problema.
Što se tiče kaznenih odredbi, kao čovek sam apsolutno protiv kaznenih odredbi, jer smatram da svako ko se opredelio za rad u zdravstvu nosi u sebi, prvo, jednu osnovnu dozu humanosti, ljubavi prema ljudima i želju da im pomogne. Ali, u principu apsolutno se slažem da za svakog ko dosledno ne poštuje pravila ponašanja i rada u zdravstvu, treba da postoje ove kaznene odredbe. Samo bih ipak obrnula situaciju i rekla da bi trebalo, sa jedne strane, ova država, Vlada Republike Srbije i naše resorno ministarstvo, da se obaveže i da pored logističke podrške dobijemo konačno i finansijsku podršku za elementarne uslove funkcionisanja zdravstvene zaštite, pa onda potom, normalno, da slede i sve ove kaznene odredbe.
Što se tiče Predloga zakona o usaglašavanju i dela zdravstvenog osiguranja, jasno je rečeno da se tu praktično radi samo o primenjivanju Zakona o radu za sve one kod kojih je nastupila nesposobnost za rad, odnosno kod kojih je došlo do bolovanja. Mi smo mnogo o ovome, kao poslanička grupa SPS-a, govorili kada je bio na dnevnom redu Zakon o radu, rekla bih da je matematika apsolutno ista jer se sada radi o 65% bruto nadoknade za bolovanje, a ranije je bilo zakonom 75% neto nadoknade, gde sada u bruto ulazi jedna dvanaestina pripadajućeg regresa i naravno topli obrok za svaki mesec, ali nijedna matematika me ne može ubediti da je to isto, 65% bruto i 85% odnosno 95% neto, što je bilo u prethodnom zakonu. Zašto?
Sigurno je da je tamo bilo predviđeno da ukoliko se radi o bolovanju dužem od 31 dana nadoknada je bila 85%, a ukoliko se radi o bolovanju dužem od 60 dana nadoknada je bila 95%. S druge strane, tu postoji još jedna restrikcija u primeni, a to je da je ranije bolovanje bilo isplaćivano na teret radne organizacije u periodu trajanja do dva meseca, a sada se to smanjuje i ide na period od mesec dana.
Jasno je da je ovde ostavljena klauzula da ukoliko poslodavac ima finansijska sredstva, ima dobru volju, može i preko toga da isplati bolovanje, ali da tada radna organizacija bude ta koja će čekati na refundiranje istih sredstava od strane Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje.