Ne, ne bih, za sada bih se zahvalila, pa ću se javiti još jednom. Hvala lepo.

Poštovano predsednišvo, gospođo ministre, poštovane kolege narodni poslanici, u ime poslaničke grupe Socijalističke partije Srbije podnela sam amandman koji kaže da se u članu 4. stav 1. u tački 2)  brišu podtačke: (2) koja kaže - naknade za rad hranitelja; (4) - materinskog dodatka; (5) - naknada za tuđu negu i pomoć; (6) - naknada za telesno oštećenje; (7) - naknada za vreme nezaposlenosti; (8) - materijalnog obezbeđenja ostvarenog po propisima iz oblasti socijala ne zaštite; (10) - otpremnina u slučaju prestanka potrebe za radom zaposlenih usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena ostvarenih u godini dana pre podnošenja zahteva i (11) - naknada po osnovu socijalnih programa.
Pošto smo jutros na klupama dobili obrazloženje, moram da kažem da apsolutno ne mogu da prihvatim obrazloženje koje je Vlada dala i koje kaže da Vlada ne prihvata navedeni amandman iz razloga što su prava iz ovog zakona, koja su uslovljena prihodima porodice, prava definisana kao socijalna mera, čiji je cilj ujednačavanje nejednakosti u životnom standardu porodica sa decom.
Ovde Vlada ponovo dokazuje da zapravo misli na sebe i svoj budžet, a ne na decu, kakvu bi trebalo ovaj zakon da ima svoju svrhu.
Zašto to kažem - apsolutno svako od nas zna, ako se radi o posebnom dodatku i pravu na naknadu za tuđu negu i pomoć, da su to sredstva koja porodica ne može da opredeli i da nameni deci, nego jednostavno da su i ta nedostajuća sredstva potrebna, uz dodatak prihoda iz porodice, da bi se angažovalo lice koje može da neguje nekoga.
Zamislite čak nekoga ko je sam, ko nema nikoga svog, pa je potrebno da angažuje drugog čoveka i da ga plati, a da ne govorim o tome ukoliko se radi o naknadi za telesno oštećenje. Zaista smatram da je neprimereno da ovaj amandman ne bude prihvaćen i da sve to bude pravdano zaštitom, kako je to prevelika briga za decu ove vlade.
Apelujem zaista na sve poslanike da prihvatanjem ovog amandmana, koliko - toliko, koriguju nepravdu iz Predloga ovog zakona.

Gospođo ministre, poštovane kolege narodni poslanici, s obzirom na kratkoću vremena koje smo imali na raspolaganju pri dobijanju ovog zakona, zaista odmah, vrlo zainteresovana, prelistala sam ga onako površno i moram da priznam da je na mene delovalo vrlo bombasto i afirmativno kad sam pročitala sve one silne brojke koje su napisane, jer sam shvatila da će to biti kao neka ekstra jednokratna pomoć za porodice sa decom.
Naravno, bilo mi je drago jer je ova vlada konačno pokazala, tako sam bar mislila, da ima brigu za osnovnu ćeliju našeg društva, a to je upravo porodica, i to naročito porodica sa decom.
Razmišljajući kasnije, videla sam da se ponovo pojavila jedna kontradiktornost, kao što postoji u pojedinim predlozima zakona, a koja se sastoji upravo u tome da, kada se iste stvari odnose na decu, na jedan način Vlada pokazuje jednu sliku, a ovim zakonom sasvim drugu.
Ja ću reći konkretno o čemu se radi - pre par meseci mi smo ovde, odnosno vi, kao skupštinska većina, vladajuća, doneli silne zakone koji su poreski i sa 20% oporezovali sve ono što je potrebno za negu deteta. To su i dečija hrana, i dečija higijena, i dečija garderoba i školski pribor.
Mi socijalisti smo i tada svojim amandmanima zapravo hteli da olakšamo svakoj porodici u ovim teškim ekonomskim uslovima, ali tada ova većinska skupština nije usvojila nijedan amandman. Pitam se onda - zašto tada vi, kao vladajuća koalicija DOS, niste pokazali tu istu brigu za decu, koju danas ovim zakonom hoćete da prezentujete.
Zatim sam razmišljala o tome da se možda zbog tog pogrešnog poteza javila savest kod predlagača, kao predstavnika Vlade, pa želi na neki način da ista ta sredstva, koja je oduzela od jedne dece, drugoj deci pruži kao jednokratnu pomoć. Ali, naravno, ne radi se ni o tome.
Ja ću reći da se ovde po prvi put uvodi i jedan novi termin, a to je roditeljski dodatak. To je ono što smo svi verovatno percipirali kad smo otvorili zakon, a to je da se rođenjem drugog deteta dobija 50.000 dinara, rođenjem trećeg deteta se dobija 90.000 dinara i rođenjem četvrtog 120.000 dinara.
Međutim, to je sve učinjeno na uštrb, što je kasnije u obrazloženju i rečeno, iste one mase koja je bila, ali ukidanjem materinskog dodatka, ukidanjem onog paketa za novorođenčad, te pare će se rasporediti praktično na porodice kao jednokratna pomoć, a ja tvrdim da tu jednokratnu pomoć treba svaka porodica u Srbiji danas, ili je bar vrlo malo onih kojima to ne treba, i tvrdim da će zbog teške ekonomske situacije tu jednokratnu pomoć naša porodica utrošiti da bi platila zaostale račune za struju, za grejanje, da ne bi deca bila u hladnom i bez svetla.
Dakle, zaista je relativan pojam koliko znači odjednom isplata tolikih sredstava. I to zaista puno zvuči, ali ja ću samo radi podsećanja reći, jer sam konkretno uzela neke podatke, šta je sve potrebno za novorođenče kada dođe iz bolnice kući. Recimo, dečiji krevetac, (ja ću i dalje govoriti u markama, mi se nekako tu najbolje snalazimo, lako je prevesti u dinare i u evre) je od 300 do 350 maraka, zatim, dečija kolica - 550 maraka, stalak za kupanje -100 maraka, komplet bebi kozmetike - oko 150 maraka, razne flašice za mleko, čaj, vodu - 50-60 maraka, šetalice - 50 maraka, 50 običnih pelena (da ne reklamiram ove za jednokratnu upotrebu) -negde oko 100 maraka, a da ne govorim o tome, a danas je to sve češći slučaj, da većina naše dece ima potrebu za prehranom i dohranom mlekom, a da ne kažem ako sve vreme mora da se uzima veštačka hrana ako majka nema dovoljnu količinu mleka.
Mi damo jednokratnu pomoć u, ovako zvuči, visokom iznosu, a šta se dešava posle kada se utroše ta sredstva, i neka se utroše i za sve ovo. Očigledno, upoređujući tu jednu i drugu stavku, zaista zvuči kao da su to velike pare, a suštinski je apsolutno i dalje nedovoljno. I nemojte mi reći da je sve ovo što sam pobrojala, a nisam još mnogo toga pobrojala, luksuz, jer, konačno, jedan od slogana DOS-a jeste da mi idemo u Evropu, iako ja od kada znam za sebe znam da smo uvek bili u Evropi.
S obzirom na činjenicu da sam i u ovom zakonu primetila nešto što bismo zaista mogli da primenimo - a u par zakonskih projekata u minulim mesecima, se radilo o uvođenju retroaktivnosti primene pojedinih zakonskih projekata, koji su isključivo bili kao posledica želje za političkim obračunom sa političkim neistomišljenicima - mislim da je, ako ova Vlada Republike Srbije misli dobro našoj porodici i našoj deci, ovo upravo zakon koji bi mogao da se primeni retroaktivno, bar 10 godina unazad, u vreme kada su naša deca bila pod sankcijama, rađala se, odrasla, zatim, kada su bila u okruženju rata, a i u samom ratu.
Prema tome, pomozimo toj deci danas, kada nema sankcija, kada vi, otkada ste došli na vlast dobijate pare, pare pljušte na sve strane, a s obzirom da u ovom društvu niko nije osetio te pare, dozvolite, dajte našoj deci, neka ona osete dobrobit tih donatorskih para.
Drugo, postoji i limitiranje dečijeg dodatka po članu porodice na 2.750 dinara. Mislim da je ovde, zaista, ono rešenje koje je stajalo u prethodnom zakonu bilo mnogo povoljnije, jer je ipak, bez obzira na uslov primanja, postojala i kategorija zaštite tzv. trećeg deteta, kada je dolazilo do stimulacije. Ono jeste da su uvek nedovoljna sredstva za decu, ali, ipak, postojala je jedna stimulacija, kada je porodica koja je imala treće dete dobijala maksimalni dečiji dodatak, bez obzira na prosečna primanja, a to je u onom trenutku bilo, a i danas je još uvek, negde oko 1.150 dinara. I, bila je još jedna motivacija - ukoliko je majka u drugom porođaju rodila blizance, i jedno i drugo dete, praktično, imalo je status trećeg deteta i, bez obzira na primanja, imalo je pravo na maksimalan dečiji dodatak koji je trajao do osamnaeste godine.
Dakle, apsolutno nema dileme - mi socijalisti uvek smo bili za zaštitu, sigurno i pre svega, dece i porodice, i uvek ćemo za to biti. Svojim amandmanima smo pokušali da zadržimo neka već stečena prava ne bi li koliko - toliko olakšali ove teške ekonomske uslove u kojima naša porodica živi i ne bi li na neki način pomogli, mogu da kažem, vrlo hrabrim porodicama koje se danas rešavaju na povećanje svog potomstva, a samim tim poboljšavaju i natalitet naše države.
Međutim, ne sviđa mi se jedna činjenica, a to je što se mi danas ovde bavimo jednim vrlo ozbiljnim, rekla bih pre svega socijalnim, zakonom, i nikako, evo već više od godinu dana trajanja Republičke skupštine i Republičke vlade, nismo imali nijedan reformski zakon, a to je, u stvari, preduslov da bi naša deca i naše porodice mogle normalno da žive. To bi bili reformski zakoni koji bi automatski popravili i pokrenuli rad privrede, reformski zakoni koji ne bi otpuštali naše roditelje, to je već planirano za ovu godinu, koji ne bi ostajali bez posla i bez ikakvih primanja, nego bi te iste roditelji upošljavali. Oni bi imali priliku da stvore jedan zdrav i normalan ambijent u kome bi mogli da podižu svoju decu i da nam budućnost bude bolja i kvalitetnija, a sa druge strane jednostavno postavljamo pitanje socijalnosti.
U tim uslovima mi bi trebalo, odnosno vi kao vladajuća većina da učinite sve olakšice za našu porodicu, svim zakonskim projektima, pa onda i stimulaciju, pa onda, evo, da govorimo da bi to na neki način bio i stimulativniji deo za povećanje i uvećanje broja dece u našoj porodici. Ovako, mi smo se pretvorili u jednu skupštinu koja se bavi, po vašim rečima, reformskim zakonima o tome kako će se rasprodati privreda i to ona privreda koja radi, kako ćemo otpustiti radnike i kako ćemo praviti programe za zbrinjavanje svih onih koji iz dana u dan postaju sve ugroženiji.
Zbog toga mislim da i posle godinu dana, da tako kažem, republičke vladavine DOS-a, Republika Srbija sigurno nije krenula pravim putem. Hvala.

Poštovano predsedništvo, poštovane kolege narodni poslanici, u ime poslaničke grupe Socijalističke partije Srbije podnela sam amandman na član 3. koji daje predlog da se iznos od 10.000 zamenjuje iznosom od 2.500. U svakom slučaju, dato je ovde obrazloženje, koje su svi poslanici dobili sa materijalom, a ja bih dodala i sledeće - stavila bih svoj potpis iza svakog amandmana koji predlaže smanjenje navedenih sudskih taksi u Predlogu zakona. Zašto? Prosto zbog jedne osnovne činjenice - sagledavajući ekonomski milje u kome prosečni građanin Srbije u ovom trenutku živi, sigurno je da je svaki novi namet veliko udaljavanje koristi od pravosuđa.
Zašto ovo kažem? Meni je jasan motiv i apsolutno uvažavam da se jedan deo ovih sredstava usmeri u poboljšanje materijalnog statusa zaposlenih u pravosuđu. To sam ovde jednom vrlo afirmativno i kazala, ali mi ne možemo povećavati poreze, akcize, sudske takse, a sa druge strane je ekonomska situacija prosečnog građanina Srbije čak značajno lošija nego pre tri meseca kada je ovaj zakon bio u proceduri, pa povučen. Zašto?
Od onda se značajno povećao broj nezaposlenih i ima tendenciju rasta iz dana u dan sve više, i verovatno će ta grupa građana biti ona koja će najviše tražiti zadovoljenje svoje pravde kod sudova. Sa druge strane, i oni koji rade - daću primer nas zdravstvenih radnika: evo, dobili smo smanjenje zarada u rasponu od 11 do 24%. Zaista podržavam da pravosuđu treba vratiti dostojanstvo, ali podržavam da treba vratiti dostojanstvo i svima koji rade u zdravstvu, školstvu, u oblasti kulture. Jednostavno, svako je zaslužio da dostojanstveno živi i adekvatno odrađuje svoj posao.
Imam jedan konkretan predlog. (žao mi je što je ministar Batić izašao, pošto je istovremeno i ministar za lokalnu samoupravu): zašto ne bi malo taj budžet kojim vlada lokalna samouprava, participirao u vrednosti ovih sudskih taksi, da oslobodimo naše građane od tih sudskih taksi, a rukovodioci u lokalnim samoupravama da se odreknu podele 13-tih plata i vrlo visokih plata u pojedinim lokalnim samoupravama, koje su davno premašile vrlo imaginarnu platu od 1.000 maraka za sve one koji rade u pravosuđu, još uvek bez te plate i u zdravstvu, u prosveti, ali i u kulturi.
Zbog svega ovoga apelujem da pokažete bar kao gest dobre volje da brinemo o našem građaninu i glasate za ovaj amandman.

Poštovano predsedništvo, poštovane kolege narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SPS-a podnela sam amandman na član 64. koji je, praktično samo preciziranje člana zakona o lokalnoj samoupravi  i kaže da se u članu 64. stav 1. posle reči "nacionalnih" unose reči "i etničkih" i u stavu 6. posle "određenog kruga pitanja" unose se reči "koja se odnose na položaj i prava nacionalnih i etničkih zajednica".
Zašto je dodatak ovo "etničke"? Prosto zato što etničke zajednice predstavljaju jedan mnogo širi pojam koji zapravo obuhvata sve manjinske zajednice, pa čak i one koje nemaju svoju državu, a pod nacionalnim zajednicama podrazumevamo, praktično, većinske zajednice koje su vezane za državu i kao većinske egzistiraju u nekoj drugoj državi. Morate razumeti ovu želju, s obzirom da sam ja poslanik koji dolazi iz Vojvodine, koja je verovatno najmultinacionalnija sredina, gde živi 27 etničkih manjina, vrlo harmonično. Moja iskrena želja je da će tako ostati ubuduće.
S obzirom da je svrha osnivanja saveta za međunacionalne odnose upravo da se bavi pitanjima iz oblasti jezika, kulture, vere, informisanja, obrazovanja itd, mi kao socijalisti se zalažemo da ne postoji ni taj uslov od 1%, prosto da nema limita, jer morate priznati da su manje zajednice verovatno ugroženije nego veće, odnosno da će nacionalne zajednice mnogo lakše i u malim sredinama ostvariti svoja prava, nego one koje su u manjem procentu prisutne.
Želja je zaista da uvažimo i da budemo država svih građana, s obzirom da se radi samo o preciziranju ovog amandmana. Pozivam vas da glasate za ovaj amandman. Hvala lepo.

Poštovano predsedništvo, poštovane kolege narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SPS-a, podnela sam amandman na član 5. tačka 1) da se briše: "Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kulture u Novom Sadu, Arhiva Vojvodine u Novom Sadu, Biblioteke Matice srpske u Novom Sadu, Muzeja Vojvodine u Novom Sadu" i sve ostalo od tačke 2) do tačke 18) što bi bilo usklađeno sa predloženim promenama.
U obrazloženju stoji da su navedene ustanove i u postojećem Zakonu o kulturi Republike Srbije izdvojene jer imaju veliki značaj za celu Republiku. Kroz njih se ostvaruju i zadovoljavaju interesi svih građana Srbije. One imaju multikulturni značaj na celokupnom kulturnom prostoru Republike Srbije.
Ovde moram da kažem da sam prijatno bila iznenađena kada smo dobili izveštaj da je praktično i Vlada Republike Srbije podnela amandman delimično identičan mom gde predlaže da se iz ovoga izuzme samo Zavod za zaštitu spomenika kulture.
Smatram da je Vlada Republike Srbije vrlo svesna da je ovaj amandman celishodan i da ga je trebalo upravo ovako predložiti kako sam ja to učinila, ali prosto, radi neke šminke, učinjeno je to samo delimično.
Ja bih pokušala još malo sa više argumenata da vas ubedim da glasate za ovaj amandman. S obzirom da će za Pokrajinski zavod verovatno biti usvojeno, pošto je to amandman Vlade, htela bih da kažem da je status Arhive Vojvodine državno i nacionalno pitanje. On čuva građu iz istorije i kulture svih nacionalnih zajednica na svim jezicima koji su u službenoj upotrebi, ali i onim koji se u svakodnevnom životu upražnjavaju. Prikuplja i novu građu po najmodernijoj metodologiji rada koja ima značaj za sve nacionalne zajednice i građane na teritoriji Republike Srbije.
Drugo, Biblioteka Matice srpske u Novom Sadu spada među najstarije i najstručnije kulturne institucije srpskog naroda i ona je, zajedno sa Maticom srpskom o kojoj postoji poseban zakon, oduvek izvršavala poslove iz oblasti bibliotekarstva i matične službe za ceo srpski narod, ali i za čuvanje knjiga svih nacionalnih zajednica u Vojvodini.
To je dovoljan razlog da ona ima republički značaj, jer u protivnom bi samo parcijalno ostvarivala interese jednog regiona kakav je Vojvodina, na uštrb celog državnog kulturnog interesa.
I poslednje, Muzej Vojvodine u Novom Sadu osnovan je 1847. godine; osnovao ga je Teodor Pavlović pod imenom "Srpska narodna zbirka".
Dakle, očigledno da je Matica osnovala Vojvodinu, a ne obrnuto.
U muzeju se čuva građa od praistorije do danas. On je ogledalo zajedničkog života svih naroda. Bilo bi veoma nelogično da on ima samo pokrajinski značaj, jer su tu eksponati najvećim delom vezani za život srpskog naroda i jednim delom vezani za život Mađara, Slovaka, Rumuna i Rusina.
Mislim da bi bilo mnogo celishodnije da je predloženo da se i Muzej i Biblioteka vrate Matici. Ovo tek toliko, zbog svih onih koji se smatraju pozvanim da govore o kulturi u Vojvodini.
Apelujem još jednom na sve poslanike da bar glasanjem za ovaj amandman korigujemo ono što bi bilo vrlo značajno za kulturu Republike Srbije. Hvala lepo.

Gospodine ministre, poštovane kolege narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SPS podnela sam amandman na član 11. sa predlogom da se u celosti briše.
U obrazloženju stoji: "Pojam publikacija je veoma širok. U ovom slučaju nije definisan i ima toliko široko značenje, da se pod njega može podvesti skoro sve što se napiše".
Ovde se verovatno namerno ispuštaju reči: "kapitalna publikacija". Kapitalne publikacije od republičkog interesa odobrava nadležno Ministarstvo kulture Republike Srbije. To se isto odnosi i na izdavače i na sve druge organizacije koje izdaju publikacije.
AP Vojvodina bi trebalo da utvrdi celovito pokrajinski interes u oblasti kulture, imajući u vidu pre svega njene kulturne specifičnosti i osobenosti, kao što su: multikulturalnost, etnojezička demokratija, bilingvalnost, prožimanje i dijalog različitih kultura.
Treba reći i to da momentalno postoji zastoj u multikulturalnim istraživanjima, a posebno je zanemarena oblast istraživanja kulturnih veza između srpskog naroda i drugih etničkih zajednica.
Još više su u zastoju istraživanja kulturnih veza Mađari - Slovaci, Rumuni - Rusini, i drugih. Moglo se očekivati, bar na osnovu dosadašnjeg načina ostvarivanja, čuvanja i negovanja jezičkog, kulturnog i verskog identiteta, što i predviđaju međunarodne norme i standardi, uklopljeni u naše postojeće zakonodavstvo, da će se učiniti novi iskorak u oblasti kulture i kulturnog života, što ovde nije predloženo.
Očekivalo se da će se pomak učiniti od multikulturalnosti ka interkulturalnosti. Odredbe koje su date u odeljku o kulturi to, nažalost, ne omogućuju, već su više usmerene ka cepanju jedinstvenog multikulturalnog prostora Republike Srbije, a time i Vojvodine, kao njenog integralnog dela.
Bez jačanja multikulturalnih i interkulturalnih veza, a to je imperativ vremena u kome živimo, ovim zakonom se samo podstiče već jednim delom prisutna pojava zatvaranja kulture etničkih zajednica, a to se drugim rečima zove etnocentrizam.
Zbog svega iznetog, pozivam poslanike da glasaju za amandman poslaničke grupe SPS. Hvala.

Poštovani predsedniče, poštovane kolege narodni poslanici, posle 16 meseci vladavine DOS-a, vrlo užurbano, pored evidentnih i vrlo transparentnih problema u državi Srbiji, kao što su: dalji drastičan pad privredne proizvodnje; rasprodaja fabrika; veliki broj ljudi bez posla, sa tendencijom porasta iz dana u dan; pad životnog standarda; a da ne pričam da je možda bila vrlo primerena tema ovog vanrednog zasedanja i rasprava o tome kako žive Srbi i druge nealbanske etničke zajednice na Kosovu i Metohija; a mi na dnevni red vanrednog zasedanja stavljamo Predlog zakona, tzv. omnibus zakona, o nadležnostima autonomne pokrajine. Moje prvo pitanje je zašto ne piše koje autonomne pokrajine?
Tačno je, znamo da se radi o Vojvodini, ali zašto to nije tako napisano; ili je ostavljen slobodan prostor za izgovaranje svih onih koji danas-sutra, po ovom principu, mogu da zatraže svoju autonomiju.
U obrazloženju Predloga zakona pominje se Ustav - pravnici, ljudi od struke, tvrde da ova svaštara od zakona, pozivanjem na Ustav, praktično sama krši taj ustav. Ono što mi se posebno ovde u ovoj skupštini sviđa, to je da se poslanici DOS-a ponekad, kada im to odgovara, pozivaju na Ustav koji su doneli socijalisti; a onda kada im ne odgovara, onda ne moraju zakonski da se usklađuju sa istim. Smatram da se usvajanjem ovog omnibus zakona otvara niz parcijalnih problema, ali ja ću se osloniti na ono gde smo svi osetljivi, a to je zdravlje.
Zdravstvo u Srbiji, pa tako i u Vojvodini, je takvo kakvo jeste. Para nema i ne znam kako da ih bude dok se ne poveća privredna proizvodnja. S obzirom da u Predlogu zakona za autonomnu pokrajinu, predlagač predviđa otvaranje, osnivanje novih institucija, pravljenje novog rasporeda zdravstvene mreže, pitam se, odakle će to Autonomna Pokrajina Vojvodina dobiti dovoljna finansijska sredstva i da li je neko stavio na papir kolika sredstva su za to potrebna.
Sa druge strane, u vrlo nepovoljnu poziciju stavljaju se osiguranici, tj. građani Srbije iz Vojvodine, bar što se tiče korišćenja zdravstvenog osiguranja. Znate, sećamo se mi tog vremena. Do pre par godina, praktično su svi uputi za lečenje van teritorija lokalnih opština u Autonomnoj Pokrajini Vojvodini mogli da budu overeni samo za preglede na klinikama u Novom Sadu, tobože po onom principu da se vojvođanske pare ne odlivaju, da ne odlaze za Beograd, nego da ostanu u Vojvodini.
Molim vas, niko od nas nema pravo da uskraćuje pravo zdravstvene zaštite i isto tako korišćenje zdravstvenog osiguranja ma kog građanina naše Srbije, bilo da se on nalazi u najrazvijenijoj opštini Srbije, pa ako hoćete i Vojvodine, bilo da se nalazi u najnerazvijenijoj opštini.
Ako posmatramo nas zdravstvene radnike i saradnike, piše u Predlogu zakona kako će bože da se osnuje pokrajinska komisija kod koje će se polagati stručni ispiti iz specijalizacije. Molim vas da se ne zavaravamo, to i dan-danas postoji; ali postoji i jedna značajna razlika: što je danas stvar slobodnog izbora da li će neko iz Kikinde da se stručno usavršava u Novom Sadu ili u Beogradu, da li će polagati svoj stručni ili specijalistički ispit u Novom Sadu pred komisijom ili pred beogradskom komisijom; a sutra, sigurna sam, neće biti tako.
Sa druge strane, analogno ovome, ko je taj ko može da uskraćuje školovanje naše dece iz Vojvodine, da im škola i studije budu stvar izbora. Znam decu koja se usavršavaju i uče u Novom Sadu, Beogradu, Kragujevcu i Nišu, ali to već sutra neće biti tako. Ovo bih samo želela argumentovano da potkrepim činjenicom da do pre par godina, po istom tom principu, svi mi koji smo se stručno usavršavali i upisivali postdiplomske studije, a dolazili smo iz vojvođanskih opština, morali smo da budemo usmereni ka Novom Sadu.
U obrazloženju negde piše da se to sve čini zato što Pokrajina najbolje poznaje neke saobraćajne destinacije u samoj Pokrajini i raspored zdravstvenih institucija. Ali, molim vas, ko od nas danas ne zna kolika je gde destinacija. Mi zdravstveni radnici znamo svakoga dana u svakom mestu u celoj Srbiji kada koji aparat radi, gde možemo uputiti pacijenta i učiniti mu onu osnovnu zdravstvenu uslugu, pomoći mu i spasiti mu život.
Znate, u tom vremenu i Pančevci, za koje po nekoj saobraćajnoj destinaciji možemo da kažemo da se nalaze u predgrađu Beograda, morali su zbog te autonomaške politike da odlaze za Novi Sad; pri tom finansijski, normalno od samih putnih troškova, bio je mnogo skuplji upis svakog semestra za specijalizaciju na novosadskom univerzitetu u odnosu na beogradski.
Još mnogo toga bi moglo da se kaže, ali činjenica je da ovaj predlog zakona definitivno destabilizuje Srbiju. Pored svih nagomilanih problema, ponovo se otvara već neki problem Vojvodine koji je u javnosti dosta dugo prisutan.
Molim vas, definitivno, socijalisti jesu za autonomiju Pokrajine Vojvodine, ali ne na ovakav način. Mi smo za pravu autonomiju Vojvodine, ali u jedinstvenoj Srbiji. Hvala lepo.

Poštovano predsedništvo, gospodine predsedniče Vlade, poštovani ministre, poštovane kolege narodni poslanici, zaista ne mogu da se otmem utisku koji su na mene premijer Đinđić i ministar Đelić ostavili u uvodnom izlaganju o odbrani jednog najvažnijeg zakona za državu Srbiju, a to je Predlog zakona o budžetu, ovog puta za 2002. godinu. Odbrana je bila vrlo energična i optimistička i dok sam ih slušala, moram da priznam da me je prožimao identičan optimizam, ali, nažalost, vrlo je kratko trajao, jer se taj moj optimizam raspršio kao balon od sapunice. Pokušaću da objasnim zašto.
Prevashodno, zbog svoje vokacije, naravno, jedini razdeo u ovom budžetu kome sam posvetila dužnu pažnju, zbog skraćenog vremena u razmatranju materijala, bilo je Ministarstvo za zdravlje i zaštitu životne sredine. Zaista, ako se pogleda prva stavka gde se radi o platama, naknadama i dodacima za zaposlene, upoređujući cifru koja je postojala u planu budžeta za 2001. i 2002. godinu, vidi se da je planirano maksimalno povećanje plata, za radnike u zdravstvu u narednoj godini oko 10% - 11%, obračunato na bruto platu. S obzirom da znamo da od 1. aprila 2001. godine postoji novi sistem obračunavanja plata, pod uslovima da doprinos ostaje identičan, verovatno bi to povećanje moglo maksimalno da ide negde do 15%.
Ono što nas najviše peče, naravno, odmah ukazuje i na razlog zbog čega nema mesta optimizmu u ovom delu. Mi smo, verovatno, jedini resor koji evo već četiri puna meseca radi bez ministra; i, ako premijer to nije znao, a pretpostavljam da jeste, odnos između najniže stručne spreme i najviše struče spreme u zdravstvu je 1 prema 2,26. Istina, Komora zdravstvenih radnika Srbije uputila je zahtev i premijeru i Ministarstvu za zdravlje da se taj koeficijent koriguje i da odnos u platama bude 1 prema 5; postoji jedna poluzvanična informacija da je Ministarstvo za zdravlje dalo čak predlog da taj odnos bude 1 prema 6, što optimistički zvuči.
Ali, posle, upoređujući sve ove cifre, postavlja se pitanje kako napraviti razliku u tim koeficijentima, a ne smanjiti, naopako, onu osnovnu zaradu, i onda taj ostatak sredstava i ovih planiranih 15% za sledeću godinu rasporediti. Nisam finansijski ekspert, ali po mom mišljenju ovo ne deluje suviše realno.
Znate, jesam optimista po svom opredeljenju a ipak pokušavam vrlo realno da posmatram milje u kome živim. Moje kolege koje su zaista verovale vama, koje su glasale za vas, koji kao i sve vlade u svojim programima dajete prioritet zdravstvu i prosveti, bili su ubeđeni da ih u 2002. godini čeka plata od 1.000 maraka. Zašto da ne. Ako je ministar Batić, molim vas lepo, obećao prosečnu platu u pravosuđu od 1.000 maraka za 2002. godinu... (Komentar premijera se ne čuje.)
Dobro, uvažavam ali izvinite oni bar imaju svog ministra pa bar neko može lepo da im priča i da im obeća, a mi, eto, nemamo ni ministra. (Komentar premijera se ne čuje.) A kako će onda da vam funkcioniše zdravstvo? No dobro, zaista želim da kažem da bi i tu trebalo naći neko rešenje, jer pazite, nemojte da mi kažete da je plata od 1.000 maraka velika.
Ministar Đelić je rekao, i to je tačno, da je došlo do limitiranja plata u javnim preduzećima, u državnim ustanovama; molim vas, pogledajmo unazad par meseci kolike su plate u lokalnim samoupravama. Da li oni zaista toliko rade i zavređuju da imaju plate od preko 1.000 maraka, a lekaru specijalisti ispada da je 1.000 maraka velika plata, ili da nas je, naopako, puno.
To je otprilike jedan aspekt koji sam želela da istaknem. Postoji tu još i jedna druga priča. Daću vam primer Zdravstvenog centra Kikinde - to je jedan drugi aspekt priče o potrebama finansija u zdravstvu. To je opština koja broji 75.000 stanovnika i u svom centru ima bolnicu koja je okružnog tipa, i toj bolnici gravitira negde oko 180.000 stanovnika.
Tačno je da je u tom zdravstvenom centru zaposleno 950 radnika, ali u ovom momentu nam fali bar 50 - što lekara, što bilo koje druge zdravstvene struke, čak i srednjeg kadra. Na primer, za ukupne materijalne troškove za period 1. januar - 1. novembar 2001. godine mi smo dobili 9.700.000 dinara, ali, pazite, u te materijalne troškove spadaju: gas, struja, komunalije, usluge, osiguranje i potrebne hitne službe, i sve ono što se uzima po profakturi - hirurški materijal, reagensi i još mnogo toga; a za isti period januar - novembar mi moramo da platimo 9.400.000 dinara samo za gas, jer se na takav način grejemo.
Znači, i pored najbolje volje da mi kao zdravstvena ustanova izmirimo sveoje obaveze prema državi, što je sigurno najnormalnije posmatranje odnosa, mi nismo u mogućnosti, nego uvek postoji ono strahovanje - šta će biti ako nam se isključi grejanje, struja, voda, zapravo - šta će biti sa našim pacijentima. Ili da kažem ovako - za oktobar, novembar i decembar mesec dobili smo od Ministarstva da su nam mesečna raspoloživa sredstva 3.842.000 dinara.
Da bih to objasnila ljudima koji ne znaju o čemu se radi to je taj treći deo materijalne priče o zdravstvu koji se više odnosi na kreditni aranžman. S obzirom da mi u okviru svoje bolnice imamo jedinicu za hemodijalizu, gde se dijalizira 100 pacijenata iz okruga, mesečna potrošnja za te pacijente naš centar košta tri i po miliona dinara. Dakle, ostane nam samo 342.000 dinara da bi smo nabavili lekove za prioritete, odnosno one sa pozitivne liste.
Ovde moram još jednom da kažem - u martu mesecu, kada su se listom svi poslanici SPS-a borili da se nikako ne uvede 20% poreza na lekove, pa je to ipak prošlo, i za taj deo su ova sredstva, ovako minorno umanjena u ovom periodu, u faktičkom iznosu ako ostane isto, mi ćemo imati 20% više sredstava, ali i to nije ništa ako ne postoji garant Vlade da će lekovima sa pozitivne liste kontinuirano biti opskrbljeni u bolnicama, u apotekama, za pacijente kojima je to i trebalo.
Znam da sve to nije lako rešiti. Dala sam samo primer sredine iz koje dolazim, a kad uzmemo kolika je cela Srbija to je sigurno jedan glomazan problem. Jednostavno, ako je negde reforme trebalo uraditi to je prvo i pre svega bilo u zdravstvu, jer ako me pitate - zašto, zato što je to jednostavno jedan začaran krug, magičan sat, koji svi mi prolazimo u životu. Isto mi je jasno da jedino sa pravom reformom, a to je reforma u privredi, možemo doći do pozitivne reforme i u zdravstvu, jer je to jedan neraskidiv spoj koji uvek kod nas funkcioniše samo tako i nikako drugačije. Zahvaljujem se.

Poštovani predsedniče, gospodine ministre, poštovane kolege narodni poslanici, najzad posle dugog vremena očekivanja na dnevni red našeg zasedanja stigao je zakon o radu, u javnosti vrlo dugo prisutan, ali, moram priznati, od samog starta sa jednim negativnim predznakom. Istina je to što je ministar juče još jednom ovde ponovio, da su u sastavljanju Predloga ovog zakona o radu učestvovali svi relevantni činioci, pre svega predstavnici sindikata kao predstavnici radnika sa jedne strane, Vlada i, naravno, resorno  ministarstvo i Asocijacija poslodavaca.
Ja bih rekla da je možda trebalo ostaviti još malo vremena da se zapravo do kraja razrade sve primedbe koje se ovde pokušavaju amandmanima popraviti i tada verovatno ne bi bilo potrebe za ovolikom pričom. Međutim, ono što je izuzetno iritiralo radne ljude to je u samom startu, kada se pojavio prvi strah za ostanak bez radnog mesta, onaj pokušaj da se ovaj zakon o radu opravda argumentom da se ovog zakona zapravo boje neradnici. Znate, nije to baš tako lepo, nije lepo etiketirati sve ljude koji su sigurno sa pravom zabrinuti pre svega za svoju ličnu egzistenciju, ali isto tako i za egzistenciju svoje porodice, pogotovo ako sva ta svoja prava upravo ispunjava iz radnog odnosa.
Ne bih mnogo govorila o tome. Smatram da je i postojeći zakon o radu urađen sasvim i u prilog poslodavcu, a rekla bih i u prilog radniku, a ovaj predlog zakona je značajno pomeren u prilog poslodavcu. Pošto je ovde mnogo rečeno, a verovatno će se još reći o tome kakvo je mesto i koliki je značaj kolektivnih ugovora, ja bih htela da skrenem pažnju samo na par činjenica koje će dokazati da je ipak ovaj zakon trebalo da bude malo humaniji, da smo mi jedno humano društvo i da je upravo ovo zakon na kojem smo mogli da pokažemo, ali istovremeno i da dokažemo, svoju humanost prema ljudima.
Recimo, zasnivanje radnog odnosa. Ovde je više puta rečeno da se po prvi put ukida institucija konkursa. Kaže se da je svako radno mesto dostupno, u skladu sa spremom koja se traži, i to je u redu, ali pitanje je sada kako će jedan mladi čovek znati da negde postoji slobodno radno mesto, jer jedno je pitanje izbora radnika, a drugo je opšte saznanje.
Vi ste, gospodine ministre, juče rekli da je ovo efikasniji način zapošljavanja mladih. Ja bih volela da je to tako, ali ja zamišljam sada jednog uspešnog studenta medicine koji ne završava, naravno, sa 30 godina sve svoje obaveze, koji treba da počne da radi, kako će on (ako je u Beogradu na zavodu, gde ima puno nezaposlenih lekara, stomatologa i farmaceuta) znati da recimo u Kikindi postoji potreba za 20-tak takvih radnika. Istovremeno, ne mislim da će biti efikasnost veća ako taj svršeni čovek sedne na autobus i krene od mesta do mesta da kuca na vrata, da bi se raspitao postoji li radno mesto ili ne.
Ja se slažem da je ovo možda zato što postoji preplitanje privatne i društvene svojine, da je kod privatnika verovatno neki drugi redosled, ali smatram da će se na ovaj način verovatno stvoriti neka kategorija privilegovanih mladih ljudi koji će naći načina da budu obavešteni o tome da u nekoj dobroj radnoj organizaciji, u nekoj dobroj privatnoj firmi upravo postoji potreba za takvim poslom.
Recimo, smanjimo pravo radnika na odsustvo uz naknadu zarade, plaćeno odsustvo. Sa dosadašnjih sedam dana ono se smanjuje na pet dana. Što se mene lično tiče, ja bih ukinula i tih pet dana, jer za sve ono što se lepo čoveku u životu događa ima pravo da uzme par dana od godišnjeg odmora i da obavi sve svoje životne potrebe, ali mislim da je moglo malo više nežnosti i suptilnosti uvesti u ovaj član, gde se kaže da se tih pet radnih dana može koristiti u slučaju teže bolesti ili smrti člana uže porodice.
Molim vas, prva asocijacija na tešku bolest svakom laiku znamo šta je, a gle ironije - za negu takvog bolesnika, člana uže porodice, svega pet radnih dana. Kao čovek nikada i nikome ne bih poželela da koristi jedan dan plaćenog odsustva u te svrhe, ali prosto jasno mi je da je sve to život, pa je moglo ovo ipak na neki drugi način da se uredi.
Ili, recimo, jedno od nabrajanja su i dobrovoljni davaoci krvi. Mislim da ovde nije dovoljno posvećena pažnja dobrovoljnim davaocima krvi, čak nisam nešto primetila ni kroz amandmane da se to prožima. Dobrovoljni davaoci krvi - pazite, to je armija najhumanijih ljudi koji anonimno, besplatno spašavaju ljudske živote. Oni su do sada imali dva dana plaćenog odsustva, naravno u dogovoru sa poslodavcem, jer kada se organizuje neko hitno dobrovoljno davanje krvi tu može iz jedne organizacije po 100 i 200 ljudi odjednom da bude odsutno, i naravno, šta bi bilo - negde bi stala proizvodnja u naredna dva dana da takvi ljudi ne mogu da dođu na posao. Za ta dva dana imali su tretman kao da rade, odnosno imali su topli obrok. U ovom zakonu čak se ne kaže ni da li dobrovoljnim davaocima krvi pripada jedan dan. Oni naravno, ništa ne traže, to su humani ljudi, ali to bi bio znak poštovanja i uvažavanja.
Vrlo bitna komponenta svake države, a ako mi ne verujete raspitajte se - od Kliničkog centra do najmanje bolnice u našoj Srbiji - kolika je dnevna potreba za krvlju i na koji način se teško organizuju ta dobrovoljna davalaštva krvi. Molim vas, zdrav čovek, čija je eritropoeza fiziološki značajna za obnavljanje crvene krvne loze 120 dana, u toku jedne godine četiri puta može dobrovoljno da da krv. Znači, samo po tom osnovu, u još uvek važećem zakonu on je mogao da koristi osam dana, plaćenih. U redu, ako vi kažete da treba da bude i jedan dan, neka ta četiri dana i onoliko koliko puta da krv godišnje budu mimo svih onih uslova koji su u ovom članu 63. uzeti u obzir.
Samo jedna crtica, a ja neću mnogo govoriti o porodiljskom odsustvu i o nezi deteta, jer očigledno kolege poslanici se u te stvari mnogo bolje razumeju - htela bih da kažem da nisu žene radnici privilegovane u tom smislu. Zaboravili ste jednu stvar: da su žene sa detetom do tri godine do sada bile zaštićene od noćnog rada. Naravno, u dogovoru sa poslodavcem one su mogle da potpišu taj ugovor i da rade i treću smenu, ako im je to iz finansijskih, materijalnih ili raznoraznih porodičnih razloga moguće.
Zatim, naknada zarade u slučaju bolovanja, znači zbog bolesti koja je izazvala privremenu nesposobnost za rad, biće isplaćena u visini od 65%. Zarade za taj mesec koji bi bila da je radnik radio pun mesec. To je za sada najmanje, ali lično to doživljavam kao dvostruko kažnjavanje čoveka, koji je pre svega zbog bolesti u nemogućnosti da zaradi normalno i ovako nisku zaradu. Svi smo svesni toga koliko je teška ekonomska situacija u vremenu u kome se nalazimo.
Zatim, prestanak radnog odnosa - gornji limit pod redovnim uslovima, a to znači da čovek doživi penziju, jeste 65 godina starosti. Znam da će to tek onaj kasniji zakon o penzijama regulisati i on će morati da bude usklađen sa ovim zakonom o radu. Očigledno je da to može da bude podjednako i gornja granica, do 65 godina. Ja se slažem i sigurna sam da postoje radna mesta u kojima i te kako sasvim dobro mogu da funkcionišu ljudi do 65 godina starosti. Moram vam reći da se ipak tu mora malo obratiti pažnja, jer je mnogo teških radnih mesta, neadekvatno plaćenih.
Ja dolazim iz Kikinde, a tamo imamo veliku fabriku-Livnicu željeza i tempera. Žene koje su nekvalifikovan kadar počinjale su sa 16, 17 ili najviše 18 godina da rade, rade u uslovima gde niko ne doživi penziju. Uglavnom, u toku svog radnog veka, posle 10, 15 godina profesionalno oboljevaju. Tu je temperatura leti u halama u kojima rade, pored svih toksikacija, do 60 stepeni Celzijusovih, a zimi pošto se naravno ne greje, temperatura je 10 do 15 stepeni niža nego što je spoljna temperatura.
Ili, da uzmemo primer klanične industrije, ljudi koji u posebnim odelima rade na viljuškarima, na iznošenju tereta, ulaze u hladnjače gde je minus 30, minus 35 stepeni Celzijusovih i izlaze leti, recimo, na spoljnu temperaturu koja je u plusu 30 ili 35 stepeni Celzijusovih. Smatram da je to jedan vrlo visok termički šok za ljudski organizam i pitanje je u takvim uslovima, na takvom radnom mestu, koliko može da se radi. Ovo prosto kao neka preporuka da se malo i o tome razmisli.
Pošto u članu 103. tačka 4. nije zaista do kraja izrečeno koji su uslovi za davanje otkaza, to se zaista može slobodno tumačiti. Mislim da je to ono što ljude ponajviše plaši, jer u ovom predstavljanju sve liči kao da je uvod u priču da će veliki broj ljudi ostati bez radnih mesta. O tome se čak dosta i javno govori, da je blistava perspektiva naših radnika da se polako privikavaju da ostaju bez radnih mesta, a da će imati materijalnu nadoknadu najviše do šest meseci, u odnosu na broj godina radnog staža.
Zbog svega toga predlažem, a ne zato što smatram da ovakav jedan zakon ne treba, da se Predlog povuče iz procedure i da se do kraja decidirano odredi, opredeli, da se sve dileme eliminišu i smatram da može jedan sasvim dobar zakon da bude u skupštinskoj proceduri, a da pri tom svako ko bude predlagao pomisli da li bi tako olako prihvatio i izglasao ovaj zakon da se možda nalazi na mestu radnika koji će sutra ostati bez radnog mesta. Morate priznati, danas doći do radnog mesta, a isto tako ostati bez njega, nije problem samo pojedinca, već je jedan opštedruštveni složeni problem. Hvala najlepše.

 Poštovani predsedniče,  poštovane kolege narodni poslanici,  ovaj Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudskim taksama jeste materijal koji se zapravo višestruko može posmatrati, analizirati i komentarisati. Kako god bilo, jedno je sigurno, a to je da predlog ovog zakona stavlja ponovo namet na džep naših građana, a drugo da su ta sva sredstva namenjena budžetu Republike Srbije.
Različito posmatram situaciju sa jedne i sa druge strane i moram da kažem da ne mogu, a da ne prihvatim obrazloženje da je naše pravosuđe u teškoj materijalnoj situaciji i da verovatno u ovom trenutku država nema neki drugi način, nego preko ovih sudskih taksi, da poboljša tu materijalnu situaciju. Složila bih se sa ovim i razumela bih visinu tih navedenih sudskih taksi, ali pod uslovom da postoji neki pravosudni budžet ili neki podbudžet pravosuđa u okviru budžeta Republike Srbije, gde bi praktično sva ta sredstva dobijena od sudskih taksi išla u taj pravosudni budžet i time bismo praktično postigli više efekata.
Pod broj jedan, smatram da bi se poboljšalo ažuriranje svih predmeta, jer bi praktično direktno sami izvršioci uticali upravo na materijalni položaj samog suda, a isto tako na ličnu materijalnu situaciju i to bi u stvari za mene bio korak po korak dolaska do nezavisnog sudstva, o čemu mi naročito volimo da pričamo u zadnjih godinu dana. Međutim, od nezavisnog sudstva u ovim okolnostima još uvek nema ništa.
Bilo bi lepo da je predlagač tu, ali kao i obično njega nema, pa da je kao podatak dao, recimo, koliki je to red veličina sredstava koja se od sudskih taksi ostvare na nivou, recimo, jednog opštinskog suda, pa koliko bi to uvećanje bilo za 4-10, pa i više puta od sudskih taksi, pa kada bi se napravila komparacija verujem da to ne bi bila minorna sredstva.
Ta sredstva mogla bi još jednu stvar da učine, a videli smo da ćemo po hitnom postupku ponovo imati predlog postavljanja ljudi na mesto predsednika raznih sudova da bi zaista i u tome prestalo paljenje političkog semafora i postavljanje ljudi u zavisnosti od toga da li će se kod pojedine koalicione partije upaliti zeleno svetlo političkog semafora ili crveno svetlo političkog semafora, nego bi se jednostavno na ta mesta birali ljudi koji su pre svega dokazani svojim radom i iskustvom u sudovima.
Dakle, dokle god ne postoji materijalna nezavisnost ne možemo da govorimo o nezavisnom sudstvu, a tome svi težimo. S obzirom da se iz Predloga zakona vidi da sva sredstva idu u budžet Republike Srbije, moje pitanje predlagaču bi bilo: da li će naše pravosuđe dobiti 4 -10, pa i 40 puta veća sredstva u odnosu na sredstva koja su do sada bila izdvajana? Sigurna sam da tako neće biti i, prema tome, naše sudstvo i dalje ne može da bude nezavisno, jer će direktno biti zavisno od izvršne vlasti u čijem mandatu je i budžet Republike Srbije.
Ako nema tog nekog opravdanja, koje bi po meni bilo zaista apsolutno logično, zaista ne vidim da cilj koji je ovaj predlog zakona imao opravdava ta visoka sredstva koja su data u Predlogu i zbog toga smatram da, sa ove tačke gledišta, zakon nije ispunio očekivanja.
S druge strane, možemo da posmatramo korisnike ovog predloga zakona, a to smo upravo svi mi i to su upravo svi naši građani Srbije, koji će zbog ovako visokih sudskih taksi biti sigurno onemogućeni, zbog, nažalost, niskog standarda i momentalno loše ekonomske situacije, da rešavaju u sudovima nešto što prosto sam život kao takav nametne, kao što su kupoprodaje, čuli smo brakorazvodne parnice, recimo neke zaostavštine i tome slično. Praktično sa ovim sudskim taksama mi udaljujemo pravdu od naših građana.
U obrazloženju ovog zakona stoji: "Noveliranjem zakona predlaže se srazmerno uvećanje taksi, odnosno usklađivanje taksi sa promenjenim ekonomskim okolnostima, sa rastom zarada i cena i sa drugim činiocima koji znatno utiču na poskupljenje troškova rada sudova".
Malo me zbunjuje šta je to novonastala ekonomska situacija, ako Vlada Republike Srbije i naš guverner Narodne banke tvrde da dinar nikada nije bio stabilniji nego što je sada, i zašto onda uvećanje ovih taksi i do 10 puta.
Drugo, kaže se da se vrši usklađivanje sa rastom zarada. Svakako znamo da standard naših radnika, naših građana nije poboljšan u odnosu na prošlu godinu od 2-10 puta. Ako meni ne verujete, molim vas da pogledate i uporedite svoje džepove, a reći ću vam da sam ja to učinila i kao zdravstveni radnik, kao specijalista medicinske biohemije: moja plata septembra meseca 2000. godine bila je 6.120,12 dinara, a septembra ove godine 10.785,73 dinara. Što znači da je ona uvećana samo za 76,23%.
Prema tome, apsolutno ne stoji ovaj razlog obrazloženja. Jedino što bih mogla da prihvatim to je ovo treće, da se uskladilo sa rastom cena, ali nažalost i naši zvanični statistički podaci govore iz meseca u mesec da potrošačka korpa zaista enormno raste.
Ako već niko, praktično, donošenjem ovog zakona i glasanjem za, neće dobiti ništa - neće se poboljšati materijalni položaj zaposlenih u sudovima, niti će se poboljšati uslovi rada ljudi u sudovima, niti će naši građani biti zadovoljni, a jasno mi je da zbilja treba povećati te sudske takse - evo dajem jedan konkretan predlog, a to je da praktično sudske takse budu uvećane za procenat rasta, recimo, zarada u zdravstvu, a to je za 76,23%.
Molim vas, zaista moram ovo da kažem, trebalo bi da prestanemo da donosimo zapadne cene i zapadne zakone. Ne zato što sam ja protiv toga, naprotiv. Ali, prvo bih volela da se stvore uslovi da naši građani imaju zapadni standard i onda bi zbilja bilo mnogo manje priče i o visini cena, u ovom trenutku sudskih taksi, i o svim ostalim zakonima. Hvala lepo.

Poštovani predsedniče, poštovane kolege narodni poslanici, želela bih zaista da smo danas uspeli da korekcijom ovog poslovnika postignemo efikasniji rad ovog našeg parlamenta. Međutim, činjenice stoje sasvim na nekoj drugoj strani.
Pre svega, ukida se osnovno pravo, a rekla bih i obaveza svakog narodnog poslanika da govori u ovom parlamentu i da aktivno učestvuje u donošenju svih zakonskih akata, pa i svih predloga zakona o kojima smo danas govorili. Rekla bih da je restriktivno smanjena mogućnost narodnih poslanika, koji su ipak birani ovde kao pojedinci i sva ta prava su im Ustavom zagarantovana, ne kao poslaničkoj grupi, ili su bar sva ta prava svedena na jedan određeni minimum.
Verujem da se ovo po prvi put dešava u parlamentarnom životu bilo koje zemlje. Pitam se samo zašto se na ovom prvom jesenjem redovnom zasedanju stavila upravo ova tačka dnevnog reda. Da li zbog toga da se napravi restrikcija u priči koja tek treba da sledi, a to su pre svega usvajanje predloga zakona o radu, o zdravstvenom osiguranju, zakona o penzionisanju itd, a tu i te kako mnogo toga ima da se kaže. Ako ne verujete meni, oslušnite malo glas naroda.
Međutim, mogu da prihvatim zbilja neke izmene, ali ne mogu nikako da prihvatim da se sankcionišu samo oni poslanici koji aktivno učestvuju u radu ovog parlamenta. Recimo, da me je kojim slučajem Demokratska stranka Srbije pozvala da kao neki spoljni član učestvujem u korigovanju ovog poslovnika, vrlo rado bih se potpisala kao 42, ali pod sledećim uslovima: pre svega uvela bih član koji bi regulisao i sadašnje stanje parlamenta, kada dvotrećinsku vlast ima DOS, a i za sva buduća vremena, iako sumnjam da će se ikada više ovo ovako ponoviti, da su u obavezi da svakog momenta obezbede 126 poslanika, kako bi ovaj parlament nesmetano mogao da radi. Od 176 poslanika i od mogućnosti da 50 poslanika DOS-a svakog radnog dana izostaje, a i dalje mogu da se donose svi zakoni, uštedelo bi se na vremenu, efikasnost rada bi bila povećana, jer prosto ne bi bilo toliko reklamacija Poslovnika o postojanju kvoruma i ne bismo non-stop slušali predavanja o tome da li su poslanici obavezni da se identifikuju, kako se ponašaju opozicioni poslanici itd.
Drugo, poštovanje radnog vremena. Ja sam u tom smislu dala jedan amandman, jer, setite se, prošli put kada smo u februaru ili martu menjali postojeći poslovnik, kada su svi članovi opozicionih stranaka u ovom parlamentu bili da se radi do 17,00 ili 18,00 časova, svi vi ste izglasali samo zato ne daj bože da se amandman opozicione stranke uvaži, da se radi do 19,30 časova i mi, poslanici Socijalističke partije Srbije, smo uvek bili do 19,30 tu, čak i kada se izglasavalo da se radi do dva ujutru.
Međutim, kao što se i danas kasnilo 50 minuta sa početkom rada sednice u prepodnevnim satima, evo 20 minuta u popodnevnim satima i to je negde oko 70 minuta, gde bi poslanici mogli po 10 ili pet minuta toliko toga da kažu i rad bi bio apsolutno efikasniji. Međutim, onaj ko je prvi i najodgovorniji, tu bih automatski uvela kaznene odredbe za nepoštovanje radnog vremena, pre svega je predsednik Skupštine ili onaj koji predsedava tog dana, jer je njihova obaveza da pet minuta pre početka sednice budu tu i u 10,00 sati da svi poslanici budu. Rad bi bio mnogo konstruktivniji i efikasniji. Ko ne poštuje svoj rad i svoje radno vreme, još manje je sposoban da poštuje tuđe.
Ovo ne govorim samo zbog svih nas 250 poslanika koji se nalazimo ovde, nego zbog armije ljudi koji mnogo savesnije prate rad ove skupštine, kao što su na primer gospoda novinari, kamermani, ljudi iz montaže, sekretari naših odbora i još mnogo ljudi.
Uvela bih kaznenu odredbu za nepraćenje rada ove skupštine. Ovo nije čitaonica i prema tome nemojmo da čitamo novine. Čitajmo materijal i pratimo šta je to što pričaju poslanici, a ne samo da budemo neinformisani kao glasačka mašina. Jednostavno, ako se već radi o demokratiji i o transparentnosti na ovaj način bi dokazali da apsolutno svi poslanici imaju jednaku obavezu ponašanja i rada ovog skupštinskog doma.
Na samom kraju, gotovo sam sigurna, a to je i rečeno, da ovo neće biti zadnji put da raspravljamo o Poslovniku. Dakle, ovo je opet neko prelazno rešenje. Do sada smo već imali jedno, pa se bojim da se ova naša zasedanja ne pretvore u besede o Poslovniku, a da zakoni i reforme budu na čekanju. Onda se pitam ko stavlja na dnevni red ovakav poslovnik, zašto ćemo tri-četiri puta i ko zna još koliko puta raspravljati, koliko će otići narodnih para na ovakva zasedanja i, molim vas, da li onda reformu koči opozicija. Mislim da ovog puta neće biti da je tako.

Poštovani predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, evo, prošlo je već negde devet meseci od kada je konstituisana nova vlada i od kada su formirana sva resorna ministarstva, pa isto tako i ovo naše Ministarstvo za pravosuđe i lokalnu samoupravu. Rekla bih da u predizbornim obećanjima i naša izabrana vlada, kao i resorna ministarstva vrlo su afirmativno delovali na građane, pa moram da priznam i na mene, i to su građani na kraju svojim glasovima i pokazali, te je tako DOS dobio poverenje većine i dobio mogućnost da vlada i da sve one loše postupke iz prošlog režima ispravi.
U oblasti Ministarstva za pravosuđe, ono što je najvažnije, bile su obećane značajne reforme u pravosuđu, bilo je obećano nezavisno sudstvo, dakle sudstvo koje će biti oslobođeno uticaja bilo kog sloja političke opcije ili možda političke dominacije. Naravno, nema značajnog povećanja standarda zaposlenih u sudu, kako bi ljudi prosto bili relaksirani i mogli bez ikakvih pritisaka i opterećenja da pravilno donesu svoje odluke. Od gospodina ministra Batića čuli smo da je nešto malo došlo do porasta standarda zaposlenih u sudu, ali znajući ljude iz svoje sredine, znam da to apsolutno nije dovoljno i da ne može zadovoljiti potrebe zbog odgovornosti posla kojim se bave.
Od svega ovoga, mi danas imamo, kao i u nekoliko navrata do sada, samo nekih par personalnih potreba gde smo u dve, tri sednice unazad govorili o promenama nekih funkcija u sudovima ili u tužilaštvu, i to u svim sudovima po hijerarhiji. Dakle, praktično sva ta reforma pravosuđa koja je postojala, smatram da je devet meseci ipak vreme sasvim dovoljno da počnu da se osete prvi rezultati realizacije iz obećanog programa. U ovom, reforma se svela praktično na masovnu smenu ljudi sa pravosudnim i tužilačkim funkcijama. Čak se dovode i ljudi koji do sada nisu imali iskustva niti u sudu, niti u tužilaštvu, niti u pravobranilaštvu.
Pitanje koje zaista nisam htela da postavim, ali mi je bilo drago, jer prosto stalno očekujem da će svaki ministar i svako ko izađe, za bilo koji problem reći da je kriv stari režim, a sada nam je definitivno jasno da je stari režim kriv zašto su nam stotine ili hiljade advokatskih kancelarija nikle u poslednjih desetak godina, sada je stari režim kriv zašto se i ti advokati vraćaju u sudove. To je pitanje koje ovako mogu da kažem, da me je dosta učinilo zadovoljnim jer u suštini mi znamo da je za sve kriv stari režim, ali devet meseci na republičkom nivou vaše vlasti, godinu dana na saveznom nivou, ako ne bude izbora još dve ili tri godine, a bude neuspeha, verovatno će uvek biti odgovor - kriv je neki stari režim koji je već prošao.
Pitam se zašto se sve to ovako radi. Da li je moguće da baš apsolutno niko od smenjenih ljudi nije posedovao nijedan stručni kvalitet, sposobnost i efikasnost u radu, a da će sve to novopostavljeni a priori u svojim referencama posedovati. Pitam se, šta su svi ovi sudovi radili, ovih devet meseci i da li su uopšte radili, kada evo tek sada u velikom broju sudova postavljamo ljude. A, naročito se postavlja pitanje urgentnosti, odjednom brzo imenovanje svih ovih ljudi, tako da je morala da se zakaže i ova vanredna sednica i bilo je i suviše dugo vreme, još nekih desetak dana do početka redovnog zasedanja ove skupštine.
Vrlo je čudno vreme u kome smo, a moram da kažem da su čudni i ljudi. Rečeno je da će se ljudi birati isključivo po svojim stručnim referencama, dokazanim u radu, a svelo se, nažalost, ipak sve na mišljenje lokalnog DOS-a i na slanje preporuke ministru. Ovo već više nije nikakva tajna, jer za veliki broj slučajeva smo u sredstvima javnog informisanja mogli da vidimo da se radi o odluci ili o preporuci lokalnog DOS-a, ili da li je sasvim slučajno što, od kada je gospodin Batić postavljen za resornog ministra, od svih profesija najveći broj pravnika i sudija se učlanjuju upravo u Demohrišćansku stranku Srbije.
Ljudski mogu to da prihvatim i verovatno su to ambiciozni ljudi koji smatraju da će sa nekom političkom podobnošću doći do funkcije u sudu, jer to nije samo slučaj sa Ministarstvom za pravosuđe, nego je prosto slučaj sa svim ministarstvima, od ovih 18 u koaliciji, da su ljudi to činili.
U ovih devet meseci mnogo puta naše pravosuđe nije položilo svoj ispit zakonitosti. Setimo se samo onoga što svi apsolutno znaju, a to su kompletna događanja vezana za Slobodana Miloševića. Obični građani sve to doživljavaju kao haos, jer priznaćete nema funkcionisanja nijedne države bez poštovanja zakona. Slažem se i sa time, i ovde je u par navrata rečeno da važeći zakoni nisu validni, nisu dobri i zašto onda nismo išli obrnutim redom, prvo da smo promenili te zakone i onda uradili sve ove ostale događaje. Ali kakvi god da su, dobri ili loši, oni su naši i dok god su na snazi mi ih prosto moramo poštovati.
Postoji jedna neverica i skepsa, zapravo ostavlja golem utisak da se rad sudova prioritno sveo na obračun sa političkim neistomišljenicima. Pitam vas da li ste sasvim sigurni da su svi sada već stari, smenjeni ljudi bili pristalice i poslušnici bivšeg režima? Tvrdim vam da to nije bilo tako. To su samo ljudi koji su profesionalno obavljali posao onako kako su znali i umeli, a ne kažem da je to najbolje, ali ne kažem i da je to najgore.
Molim vas, velika je greška tražiti bilo kakvu političku podobnost, imajući za preduslov da je najvažnije nezavisno sudstvo, jer ako svi zajednički želimo dobro ovim novopostavljenim ljudima moramo da mislimo šta će se desiti tim ljudima sutra kada bilo ko bude na vlasti.
Lično sam ubeđena da bi mnogo veći efekat bio da se desila ta reforma u pravosuđu i da su svi zaposleni u pravosuđu od zakonskih akata, pa i preko svog standarda osetili, nego što uvek raspravljamo o nekim personalnim promenama. Lično zaista ne mogu ništa da kažem ni o jednom pojedincu, jer je vrlo nezahvalno i ne bih sebi dozvolila da govorim o ljudima koje ne poznajem, ni dobro, a još manje ono drugo.

        Poštovani predsedavajući, poštovane kolege narodni poslanici, vanredno zasedanje Skupštine Srbije očigledno je zakazano po vrlo urgentnom poslovniku, a između ostalog da bi se skinuo i imunitet političkim neistomišljenicima, a ovde pre svega mislim na prof. dr Branislava Ivkovića, uz dužno poštovanje docenta dr Čanovića.
Prof. dr Branislav Ivković je čovek dostojan poštovanja i kao stručnjak i kao naučnik, ali ovde je pre svega svima interesantan kao političar. Razmišljajući o svemu ovome, došla sam do zaključka da možda i nije tako loše dati na značaju čoveku kao što je prof. dr Branislav Ivković, jer je očigledno to čovek koji u ovom trenutku i momentalno može da izvrši političku destabilizaciju, i ono što je još mnogo važnije, čovek od ugleda i vere od strane naroda. Razumela bih, a s obzirom da se radi o vanrednom zasedanju, a pogotovo mi se svidelo što je gospodin Čedomir Jovanović rekao, da treba da pazimo na odnos Skupštine prema državi i građanima.
Tačno, smatram da postoji mnogo veći broj i značajnijih tema o kojima je trebalo u okviru ova dva meseca, u vanrednim zasedanjima, da raspravljamo. Prvo i pre svega, da se svima nama, a i narodu objasni šta je to registracija Srba na Kosovu i Metohiji, kao i na teritoriji van nje. Da li to zaista znači priznavanje Hekerupovog ustava? Međutim, ne, nama je mnogo važnije skinuti imunitet prof. dr Branislavu Ivkoviću. Da se stavi na dnevni red poljoprivreda, molim vas, vrlo je aktuelno, pa me interesuje šta se to zbiva sa cenom suncokreta, šta će biti sa šećernom repom, kada ćemo konačno raspravljati o poljoprivredi koja je ovih 10 godina iznela teret, teškog života. Dokle će poljoprivreda biti u zapećku i kada će konačno ova vlast dati primat poljoprivredi. Od svega toga, nama je mnogo važnije skinuti imunitet prof. dr Branislavu Ivkoviću.
Kakav je standard naših građana, da raspravljamo o tome, zašto je iz dana u dan sve gori i zašto nam privredna proizvodnja sve više pada, a cene sve više i više rastu. Ne, nama nije ni važno to, važno je skinuti imunitet narodnim poslanicima. Ili, šta je sa kriminalom i koropcijom ili će samo na dnevnom redu večito biti kriminal i korupcija "juče". Šta je sa zakonom o univerzitetu? Da li je to ustanova od nacionalnog značaja ili je možda i neće biti, s obzirom na cene školarina, koje su potrebne za školovanje studenata, a i na nezadovoljstvo univerzitetskih profesora, pa i sami vidimo da je najavljeno da 1. oktobra univerziteti neće početi sa radom.
Mi ne donosimo zakon o univerzitetu, ali zato se zalažemo da skinemo imunitet univerzitetskom profesoru. Ima još mnogo toga, životnih i važnijih tema o kojima bih želela ovde nešto da kažem, ali samo bih se zapitala jedno - kako to da politička i ideološka linija nemaju isti tretman? Ono što u beletristici može, u čistoj politici ne može. Naime, tamo se piše, govori i bori, ne zagledajući u ono što je prošlo. Ovde to nije slučaj. Kao što vidimo, vi danas menjate čak i našu istoriju. Čemu to? Nije opozicija svemu kočnica, protivnik, da samo želi da destabilizuje ovde rad. Nismo pod drugim suncem. Mi smo ovde zajedno u jednoj skupštini i svima nam je dužnost i obaveza da radimo na dobrobit našeg naroda.
Međutim, moramo se boriti za politička shvatanja i tumačenja, u ime demokratije, u ime novog, za pravog radnika i znalca na radnom mestu poslanika. Čini mi se kao da za ovim situacijama zaostajemo, kao da smo se ukrcali na voz iz 1917. godine, koji je, ako se ne varam, vozio u svetliju budućnost. Recimo, govori se i piše o suzbijanju svih negativnosti kod nas. Zar nije trenutak da se zapitamo šta mi u svojoj aktivnosti ovde činimo kao poslanici, svojim kazivanjima i svojim postupcima, da ne budemo kritikovani za nerad i koliko?
Zato vas molim - moj predlog je da ovu tačku dnevnog reda skinemo, jer, pre svega, kao što ste čuli, prof. dr Branislav Ivković niti je dobio poziv za javljanje sudskom izvršiocu, a još manje da bi se pozvao na poslanički imunitet. Prema tome, pitam se čemu onda sva ova priča. Hvala.

Poštovana potpredsednice, poštovane kolege narodni poslanici,  danas je, evo, stigao na dnevni red i zakon , odnosno Predlog zakona o privatizaciji koji je od samog starta i sazivanja ove skupštine bio najavljen. Istovremeno, još od predloga zakona o svojinskoj transformaciji, do dana današnjeg imali smo prilike da mnogo toga čujemo i pročitamo kroz sredstva javnog informisanja i kroz sve naše medije. Ono što je evidentno, ovaj zakon o privatizaciji trebalo bi da predstavlja praktično ekonomski bonus i to u pozitivnom smislu, jer kako se i kaže u članu 2 - stvoriće uslove za razvoj privrede i socijalnu stabilnost. Da li će to baš biti tako, jeste skepsa i dilema, svih zaposlenih u preduzećima i drugim pravnim licima koji su potencijalni predmeti ovih zakona. Nekako i u meni lično postoji jedna dilema.
S obzirom da se 5.oktobra desila demokratija koju je apsolutno ceo svet pozdravio, promene koje smo mi svi neminovno želeli, ako ni zbog čega drugog, onda zbog toga što će svet skinuti sankcije pod kojim je 10 godina naša zemlja Srbija živela i privređivala. Ono što je evidentno tačno, što ja kao čovek pozdravljam , desile su se intenzivne političke komunikacije na nivou vlada, ali pitam se šta se desilo još? Očekivala sam, i još uvek sam sigurna, da bi stvarnim skidanjem sankcija, moglo da dođe do reverzibilne komunikacije na nivou zemalja, Evrope i sveta, kada bi došlo do razmene i repromaterijala i gotovih proizvoda, a samim tim i novca, i tu bi se postigao standard življenja svakog radnika. I danas tvrdim da smo mi svi kao ljudi vredni, radni i sposobni i sigurno bi sami sebi omogućili svojim radom poboljšanje standarda življenja.
Međutim, to se nije desilo, sem donatorskih sredstava, nego se ovim zakonom o privatizaciji predviđa, praktično, prodaja većinskog kapitala, čak 70% putem javnog tendera ili aukcije, dok zaposlenima na raspolaganje ostaje samo 15% kapitala. Čak se u članu 43. kaže: "Pravo na sticanje akcija bez naknade ne ostvaruje se u subjektima privatizacije u kojima nije prodato više od 50% društvenog kapitala", što može da se protumači da postoji po svaku cenu želja da mi ostanemo sa što manje kapitala. Pitam se, zašto i čemu ta žurba, čemu uslovljavanje po principu - ko pre proda svoju firmu, zaposleni će imati pravo na sticanje akcija bez naknade u većem iznosu, o čemu jasno govori član 46. gde kaže: "Ako se prodaja završi u roku od 18 meseci, zaposleni za svaku punu godinu radnog staža provedenog u preduzeću do 35 godina, dobiće 400 maraka u dinarskoj protivvrednosti. Drugo, ako to učini u roku od 18 do 30 meseci, dobiće 300 maraka, i konačno, u roku dužem od 30 meseci dobiće 150 maraka za svaku punu godinu radnog staža".
Ovo praktično doživljavam kao kaznenu odredbu za sve one koji ne budu bili dovoljno... u rasprodaji svog preduzeća. Zašto, ako znamo i u ovoj Skupštini čak i naš premijer Đinđić je rekao da je ovo neminovan proces svih zemalja u tranziciji, proces koji će biti vrlo bolan. U samom startu rečeno je da će, usvajanjem ovog zakona, 400.000 radnika ostati bez posla, a već kasnije čuli smo da se taj broj menja i otprilike, u opciji je do 800.000 radnika. Naravno, niko u ovom trenutku nije siguran da iznese koliki je taj broj radnika. Jasno je da se ovo mora desiti, jer praktično svako ko, ovde je rečeno kao strateški partner, uloži svoj kapital u kupovinu nekog preduzeća, sigurno je da je prevashodno njegov interes, lični, da zarada bude što veća i sigurno ne možemo ni očekivati, da će jedan takav stranac imati razumevanja i da će razmišljati o socijalnom statusu ljudi koji će ostati bez posla i o tome koliki će broj porodica u tom slučaju da se nađe u stanju socijalne potrebe.
Sindikat zaposlenih, imali smo prilike da čujemo, vrlo se protivi usvajanju ovog zakona, a ja bih rekla s razlogom, jer prosto - zadatak sindikata je da brine o zaposlenima, o njihovom statusu. Međutim, ako se sagleda i član 16, možemo da vidimo da se kaže - da se inicijativa za privatizaciju, dostavlja organizaciji sindikata u subjektu privatizacije, a zaposleni se o tome obaveštavaju. Znači da se ništa ne pitaju, dakle bez obzira da li zaposleni bili za to da se preduzeće proda ili ne, to će tako biti učinjeno.
Još nešto, u obrazloženju se kaže da za izvršavanje ovog zakona nije potrebno obezbeđenje sredstava u budžetu Republike Srbije. To je tačno, vrlo afirmativno, ali sam član 60. kaže da će se ta sredstva obezbediti upravo prodajom kapitala definisanjem kroz tačku 5. Dakle, ništa nije jevtino i sve će to nas, izgleda, vrlo skupo koštati.
Pitam se samo naglas, žao mi je što ministar nije tu, kakva su iskustva susednih zemalja u tranziciji koje su prošle ovaj proces privatizacije? Da li je tamo zaista mnogo pozitivniji status svih koji su zaposleni, i koliko je zaposlenih posle ove privatizacije realno ostalo da radi i egzistira?
Želela bih još jedno pitanje da uputim, ali tu su saradnici našeg ministra - s obzirom da se u Predlogu zakona pominje pojam "ustanove", bez neke, bar za mene konkretnije definicije šta se pod tim podrazumeva, a s obzirom na činjenicu da sam zdravstveni radnik, da li je možda neki sledeći stepen, korak privatizacije u oblasti zdravstva, bar u onim segmentima gde bi to možda moglo da bude i primereno, s obzirom da najviše sredstava upravo nedostaje u obezbeđivanju zdravstvene zaštite i poboljšanju materijalnog statusa zaposlenih u zdravstvu. Hvala lepo.