Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika Ivan Bauer

Ivan Bauer

Socijaldemokratska partija Srbije

Govori

Zahvaljujem uvaženi potpredsedniče, cenjeni ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, građani Republike Srbije, poslanička grupa Socijaldemokratske partije Srbije će, naravno, u danu za glasanje podržati Predlog zakona o budžetu Republike Srbije za 2020. godine.

Pojedinci nam često spočitavaju kada govorimo o ekonomskim uspesima u poslednjih pet, šest godina od kada je premijer postao Aleksandar Vučić da iznosimo floskule. Ja bih danas želeo da govorim upravo o tim floskulama, da demistifikujem ovakve optužbe i da pokažem koliko su naši makroekonomski pokazatelji bolji danas nego što su bili pre samo pet godina.

Isto tako, hoću da pokažem i da smo lider u regionu i to ne samo u apsolutnim brojkama, već što je mnogo važnije i u relativnim brojkama.

Zašto naglašavam relativne brojke? Zato što bi verovatno dežurni kritičari odmah rekli – pa, naravno Srbija ima najbolje rezultate pošto je najveća zemlja u regionu. Ne, mi imamo najbolje rezultate zato što smo najviše radili na sebi i zato što smo imali hrabrosti da sprovedemo najteže, najbolnije i najnepopularnije mere.

Da krenemo redom. Od 2005. do 2012. godine, budžetski deficit je konstantno rastao. Tek od 2014. godine, primenom mera fiskalne konsolidacije ta putanja se preokreće i već nakon tri godine mi imamo suficit u budžete. Naredne godine ćemo imati mali deficit, ali će to i dalje biti najbolji rezultat u regionu, a rekao bih i šire.

Učešće spoljnog duga, odnosno javnog duga u BDP-u je konstantno rastao u periodu 2008. do 2012. godine, što nije ništa čudno, s obzirom na neodgovornu fiskalnu politiku koja je vođena u tom periodu.

Ja ću vam dati samo dva ilustrativna primera, a ima ih mnogo više, koja će pokazati zbog čega nam je učešće javnog duga u BDP-u tako brzo rasla u tom periodu i zašto je nastavila da raste po inerciji i u narednim godinama. Deficit tekućih transakcija ili deficit tekućeg računa u 2007. godini, bio je 17,3 %, a u 2008. godini je bio 20% BDP-a. U poslednjih nekoliko godina, ovaj deficit se kreće u rasponu od 3% do 5%, a naredne godine, odnosno ove godine se očekuje da on bude nešto malo veći, ali i dalje manji od 6%. Već nam stižu kritike kako je opasno što taj deficit raste.

Zamislite kakvu opasnost predstavlja deficit tekućeg računa od 20% BDP-a, što je jedna petina svega onoga što država Srbija proizvede u jednoj godini, odnosno svega onoga što je država Srbija proizvela u toj godini.

Plate su u 2007. godini realno rasle 19,5 %, a u 2008. godinu su penzije rasle 14,2%, ponovo realno, U nominalnim iznosima taj rast plata i penzija je bio 26% i za jedne i za druge. Dakle, rast plata 26% u 2007. godini, rast penzija nominalno 26% u 2008. godini.

Mi ove godine povećavamo plate u proseku za manje od 10% nominalno i Fiskalni savet nas kritikuje da time ugrožavamo makroekonomsku stabilnost. Zamislite kako smo ugrozili finansijsku stabilnost Srbije kada smo povećavali plate i penzije za 26%, a pri tom, da za to nismo imali nikakvo realno utemeljenje, odnosno utemeljenje u javnim prihodima, za razliku od sadašnjeg povećanja, to se vidi iz našeg fiskalnog rezultata i te kako ima utemeljenje u javnim prihodima.

Ova putanja rasta učešća javnog duga u BDP-u je promenjena tek negde od 2015. godine, jer kada je u pitanju javni dug te mere, odnosno njihovo dejstvo je malo odloženo, ali se nakon toga konstantno smanjivala. I danas imamo situaciju da nam učešće javnog duga u BDP-u konvergira ka vrednostima koje su propisane Zakonom o budžetskom sistemu. U ovom trenutku jedino BiH ima manje učešće javnog duga u BDP-u.

Kada govorimo o stopi nezaposlenosti, ona je od 2008-2012. godine konstantno rasla, a istovremeno, naravno, stopa zaposlenosti je opadala. Već 2013. godine ta putanja je preokrenuta, stopa nezaposlenosti opada i danas možemo da kažemo da se stopa nezaposlenosti nalazi na istorijskom minimumu, odnosno prema poslednjim raspoloživim podacima ona iznosi 10,3%, a najverovatnije će pasti u trećem kvartalu i ispod 10%. Ne treba da kažem da Srbija ima najnižu stopu nezaposlenosti u regionu zapadnog Balkana.

Istovremeno, stopa zaposlenosti nam je kontinuirano rasla, o čemu svedoči podatak da u poslednjih pet godina imamo 250 hiljada novozaposlenih, ili ako hoćete, formalno novozaposlenih, jer, naravno, jedan deo tih jeste oni koji su prešli iz sive zone u belu zonu. Ali, ja mislim da je i to, i te kako, rezultat za respekt. Jer, zašto neki drugi nisu uradili reformu svih inspekcija i pojačali rad inspekcijskih organa, pa imali veći priliv u budžet po tom osnovu?

Ne radi se ovde, kada govorimo o stopi nezaposlenosti, ni o kakvim promenama metodologije u računanju stope nezaposlenosti, niti se radi o smanjenju stope nezaposlenosti na osnovu iseljavanja iz Srbije. Naravno da iseljavanje iz Srbije delimično tome doprinosi, ali u manjoj meri. I o tome svedoči podatak, i to Svetske banke, dakle, ne naš podatak. Svetska banka kaže da iseljavanje iz Srbije u poslednjih nekoliko godina se smanjuje i takođe kaže da se očekuje da će taj trend nastaviti da opada, dakle, da će nastaviti da se smanjuje broj ljudi koji se iseljavaju iz Srbije.

Kada govorimo o zaposlenosti, ako neko ne veruje u podatke Republičkog zavoda za statistiku i za njihov način merenja zaposlenosti, ja mislim da ne postoji bolji način da se proveri da li zaposlenost raste nego da pogledate u Centralni registar obaveznog socijalnog osiguranja. Tu najbolje vidite na osnovu uplaćenih doprinosa da li zaposlenost raste, a ona i te kako raste.

Strane direktne investicije ove godine očekuju se da dostignu nivo od 3,7 i 3,8 milijarde evra, što je najbolje zabeleženi rezultat u regionu. Nalazimo se samo na korak od tzv. investicionog rejtinga. Šta to znači za nas? Taj dobar kreditni rejting koji imamo se preslikao na našu emisiju državnih evro-obveznica koja je bila sa prinosom od 1,5%. Primera radi, u poslednjih godinu dana, još tri zemlje iz regiona su emitovale evro-obveznice - Severna Makedonija, Albanija i Crna Gora. Njihove stope prinosa su bile između 3% i 3,5%. Dakle, ima li boljeg pokazatelja od toga da se ove tri zemlje zadužuju po više od dva puta većim stopama nego mi? Pokazatelji kako investitori gledaju na nas.

Kada je reč o pokrivenosti uvoza izvozom, on do 2012. godine nikad nije stigao ni do 60%, a 2004. godine je bio samo 32,8%. Nakon promene vlasti, već 2013. godine, zahvaljujući snažnom rastu izvoza za 25,8%, ta pokrivenost uvoza izvozom je prešla 70% i nastavila je da raste i u narednom periodu. U ovom trenutku je naša pokrivenost uvoza izvozom otprilike oko 75%. Podatke uporedive sa našim u regionu ima samo Makedonija. Recimo, Hrvatska je na 60%, a Crna Gora samo na 15% kada je reč o pokrivenosti uvoza izvozom.

Na "Duing biznis listi" Svetske banke smo napredovali ove godine, kao i prethodnih godina, i nalazimo se sada na 44. mestu. Nije bitno samo na kom se mestu nalazimo, bitno je i ko je iza nas. A iza nas su takve velesile kada je u pitanju bruto domaći proizvod ili bruto domaći proizvod po glavi stanovnika kakve su Belgija, Italija i Luksemburg, ali, isto tako i zemlje regiona, od Hrvatske, preko Mađarske, Rumunije, Bugarske, Grčke, Albanije, Crne Gore do Bosne i Hercegovine.

Na kraju, nešto što je vrlo važno za nas, socijaldemokrate, a to je da se u poslednjih pet godina, odnosno od 2014. godine naovamo konstantno, opet prema podacima Svetske banke, smanjuje stopa siromaštva.

Ovakav nivo makroekonomske stabilnosti i ovakvi rezultati koje smo postigli nam daju mogućnost da smanjimo restriktivnost fiskalne politike, odnosno da povećamo ekspanzivnost fiskalne politike u narednom periodu. I zahvaljujući tome, mi ćemo u budžetu za 2020. godinu, odnosno već smo to usvojili ali će to početi da se primenjuje od kraja ove godine, dakle, mi povećavamo penzije i plate u značajnom iznosu, bez obzira na kritike Fiskalnog saveta, a rekao bih da je to povećanje potpuno opravdano i povećavamo minimalnu cenu rada, čime radimo na daljem poboljšanju životnog standarda građana. Takođe, ulazimo u proces postepenog poreskog rasterećenja rada, što je veoma važno za naše poslodavce, ali pri tom vodimo računa o tome da ni na koji način ne ugrozimo rezultate koje smo postigli teškim merama fiskalne konsolidacije. Kad kažem "teške", mislim da su bile teške prevashodno za građane Republike Srbije.

Dakle, šaljemo dobar signal investitorima kroz ovo smanjenje da u narednom periodu mogu više da investiraju, mogu da povećavaju zaposlenost i, u krajnjem slučaju, mogu da povećavaju plate u privatnom sektoru.

I da zaključim. Nakon perioda od pet godina, teških za građane, na prvom mestu, mera fiskalne konsolidacije, ja mislim da možemo da kažemo da smo taj proces konačno zaokružili. U narednim godinama, naši budžeti mogu da budu razvojni, a ne kao do sada, manje ili više restriktivni.

Naravno da ćemo i nadalje, u saradnji sa MMF, a zarad očuvanja kredibiliteta naše makroekonomske politike i ugleda, odnosno naše međunarodne pozicije, nastaviti da vodimo odgovornu fiskalnu politiku, ne bismo li dalje poboljšavali naš kreditni rejting i ne bismo li i dalje napredovali na svim referentnim listama koje mere ekonomsku uspešnost zemalja, ali, isto tako, ne bismo li i dalje ostali lider u regionu kada je u pitanju stopa nezaposlenosti, privlačenje investicija, rast BDP i svi ostali pokazatelji o kojima sam govorio.

I da ponovim još jednom, naravno, poslanička grupa Socijaldemokratske partije Srbije će podržati Predlog zakona o budžetu Republike Srbije za 2020. godinu. Zahvaljujem.
Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovani ministre sa saradnicama, koleginice i kolege narodni poslanici, građani Republike Srbije, poslanička grupa SDPS podržaće sve zakone koji se nalaze na dnevnom redu sednice.

Ja ću svoj fokus staviti na Zakon o izmenama i dopunama Zakona o budžetu za 2019. godinu, odnosno na rebalans budžeta.

Kada se govori o rebalansu budžeta, on se najčešće posmatra kroz prizmu nečeg negativnog jer je u prošlosti rebalans bio sinonim za loše projektovanje budžeta, odnosno za manje ostvarenje prihoda od onoga što je očekivano, odnosno projektovano u budžetu ili za prekomerno trošenje budžetskih sredstava, a najčešće za oba.

Ovog puta, kao što je to uobičajeno, ovo nije iznuđena mera, već je ovo mera koja je posledica povećanja prihoda koje želimo što pre da stavimo u produktivnu funkciju. Radi se o značajnim sredstvima.

Kao što ste rekli, ministre, na kraju avgusta meseca imali smo budžetski suficit otprilike 46,5 milijardi dinara, što je za 60 milijardi više od onoga što je projektovano. Ovakav suficit i suficit u poslednjim godinama je posledica vođenja odgovorne fiskalne politike u poslednjih sedam godina, a rekao bih najpre od 2014. godine na ovamo.

Da se podsetimo, mi smo 2014. godine, kada je Aleksandar Vučić postao premijer, imali javni dug koji je bio preko 70% BDP. On je 2008. godine imao jednu konstantnu trajektoriju rasta. Od 2008. do 2012. godine je duplirana, a nakon 2012. godine je nastavila da raste po inerciji jer su se povećavala izdvajanja za kamate, s obzirom da su uzimani jako skupi krediti. Ta trajektorija je ozbiljnim fiskalnim merama, odnosno merama fiskalne konsolidacije zaustavljena, odnosno njena putanja je preokrenuta i mi danas imamo rezultat da nam je javni dug jednak 51,9% BDP, što je u okvirima mastrihta i ima dalju tendenciju smanjenja, odnosno kreće se, tj. konvergira prema onim vrednostima koje su propisane Zakonom o budžetskom sistemu.

Jedan od razloga zašto smo imali tako visok stepen odnosno procenat javnog duga u odnosu na BDP jesu i visoki budžetski deficiti koje smo beležili sve do 2012. godine, što je kulminiralo budžetskim deficitom od gotovo 7% u 2012. godini. Mi smo to sada preokrenuli, poslednjih nekoliko godina imamo suficit u budžetu. Imali bismo ga naravno i ove godine da nismo odlučili da taj višak sredstava iskoristimo na neki najproduktivniji mogući način.

Nezaposlenost, kao što ste rekli, 2012. i 2013. godine bila je 25,9%, a mi smo to promenili zahvaljujući merama zapošljavanja, zahvaljujući snažnom investiranju, koje je posledica podsticaja i zahvaljujući smanjenju sive zone i mi danas u drugom kvartalu 2019. godine imamo stopu nezaposlenosti od 10,3%.

Vi ste najavili da će sledeće godine ta stopa pasti ispod 10%, a ja sam malo analizirao trendove u poslednjih pet godina koji kažu da je najniža stopa nezaposlenosti u trećem, odnosno u ovom kvartalu i usudiću se da budem veći optimista od vas i da očekujem da već u sledećem izveštaju Republičkog zavoda za statistiku zabeležimo jednocifrenu stopu nezaposlenosti. Ja se ne sećam kada je to zabeleženo.

Inflacija u 2012. godini bila je 12,2%. Sada je prema podacima NBS međugodišnja stopa inflacije 1,3%. Imamo stabilan kurs dinara. Imamo rastuće devizne rezerve i da ne nabrajam dalje, a ima još što šta da se nabroji. Dakle radi se o vrlo respektabilnim rezultatima koji nam daju za pravo da razmišljamo o ozbiljnom relaksiranju fiskalne politike. Sada, neko bi mogao da postavi pitanje, doduše, čini mi se neopravdano, zašto je bilo važno ići na rebalans budžeta kada smo mogli da sačekamo mesec i po dana da stigne Predlog budžeta za 2020. godinu i da onda ta sredstva opredelimo u budžetu za 2020. godinu, ali zašto nije dobro da bude tako, mislim da će najjasnije odgovore i najpreciznije dati jedna mala analiza koja pokazuje na koji način trošimo sredstva koja smo u 2019. godini uštedeli.

Na prvom mestu ih trošimo na kapitalne investicije, što će svakako povećati rast BDP već u 2019. godini. Zatim ih trošimo na povećanje rashoda po osnovu otplate loših kredita, odnosno skupih kredita, što utiče na smanjenje javnog duga, ali utiče i na smanjenje izdvajanja za kamate u narednim godinama, čime u narednim godinama otvaramo prostor za produktivno iskorišćenje viška sredstava koje ćemo na taj način ostvariti. Imamo jednokratnu pomoć penzionerima, povećanje plata. To doprinosi rastu agregatne tražnje, odnosno ponovo rastu BDP u ovoj godini. Na kraju, rešavamo pitanje koje traje već godinama, a to je pitanje kredita u švajcarskim francima i alociramo dodatna sredstva za finansijsku podršku porodicama sa decom, što su mere koje mogu, kao i svaka druga mera da se ekonomski kvantifikuju, ali ja ih ne bih kvantifikovao ekonomski jer mislim da je suština ovih mera pokazivanje socijalne odgovornosti države, a mi kao socijaldemokrate takve mere podržavamo.

Dakle, mogli smo da sačekamo 2020. godinu, pa da ovaj višak sredstava tada iskoristimo, ali tada bismo izgubili najmanje dva i po meseca, jer ćemo ovo da usvojimo za nekih desetak dana, a budžet za 2020. godinu važi od 1. januara.

Da ne govorimo o tome da infrastrukturni projekti, ako bi za njih alocirali sredstva tek u sledećem budžetu, oni bi praktično … izgubili bismo šest meseci, jer mi možemo sada da ih nastavimo, a onako bismo morali da sačekamo da prođe zima jer se zimi ne radi, pa da tek počnemo od proleća. Dakle, gubitak vremena je veliki. Samim tim, opravdanost budžeta je više nego jasna.

Hteo bih da se osvrnem i sa nekoliko reči i mojih nekih razmišljanja vezano za određene kritike koje su se pojavile u javnosti, odnosno mišljenja pojedinih ekonomista koji smatraju da je mera jednokratne pomoći penzionerima neopravdana i da su povećanje plata i penzija prevelika. Naravno, ja se ne slažem sa ovim iz mnogo razloga. Prvo bih hteo da naglasim da je pozicija kritičara u odnosu na poziciju donosioca odluka dramatično različita. Daleko je „komfornije“ u svojoj kancelariji vršiti neka makroekonomska razmatranja mera koje neko predlaže, praviti nekakve ekonomske modele koji mogu a ne moraju da budu stoprocentno tačni, a potpuno je drugačija pozicija nekoga ko ima odgovornost.

Podsetimo se da je 2014. godine, odnosno pred izbore 2014. godine tadašnji kandidat za premijera tražio podršku od građana za mere fiskalne konsolidacije koje će pogoditi te građane. Tu podršku je dobio i te mere je sproveo. Dakle, odgovornost sadašnjeg predsednika, a tadašnjeg premijera Vučića, odgovornost Vlade sadašnje i odgovornost nas narodnih poslanika je velika, jer najveći teret fiskalne konsolidacije su podneli upravo građani. Ti građani imaju nekakva očekivanja. Oni očekuju neko svetlo na kraju tunela koje smo mi obećali. Oni očekuju boljitak za sebe i to našu poziciju daleko složenijom od pozicije za koju mogu da kažem da je udobna u kojoj ti kritikuješ iz drugog plana.

Nije lako pogledati u oči ljudima kojima si nešto obećao i reći – znate, ono što smo vam rekli da će životni standard porasti, to je bila bajka, mi smo se malo šalili, nemojte da nam zamerite. Dakle, ovde se ne radi samo o preuzetoj obavezi, radi se i o preuzetoj moralnoj obavezi da se odužimo građanima koji su bili trpeljivi i strpljivi svih ovih godina.

Ako govorimo o ekonomskom aspektu ovih mera, ja ne mogu da se složim ni da postoji ekonomsko utemeljenje za ove mere, jer oni koji nas kritikuju za ove mere najčešće nas kritikuju i da imamo nedovoljan rast BDP, odnosno da postoji prostor za veći rast BDP. Evo, kako da mi ostvarimo veći rast BDP u zadatim objektivnim globalnim uslovima, da se razumemo, i kakve to veze ima sa povećanjem plata, a ima?

Da bismo odgovorili na to pitanje, pogledajmo koji su to generatori rasta bruto domaćeg proizvoda - investicije, državna, odnosno javna potrošnja, neto izvoz i privatna, odnosno lična potrošnja.

Investicije u 2019. godini su ostvarene u prvih osam meseci u vrednosti od 2,4 milijarde evra. Dakle, za 43% više nego u prvih osam meseci 2018. godine, što predstavlja izvanredan rezultat, naročito s obzirom na to kad uzmemo u razmatranje činjenicu da je najveći izvor naših stranih direktnih investicija EU, koja se nalazi na pragu recesije. I budimo sigurni da investitori iz EU barem dva puta razmisle u takvim uslovima da li će da investiraju, a posebno da li će da investiraju u zemlju koja nije članica EU.

Ovako snažan rast investicija ima mnogobrojne pozitivne efekte, od porasta zapošljavanja, odnosno smanjenja stope nezaposlenosti, do porasta potrošnje, do porasta izvoza, jer se ovde najčešće radi o izvozno orijentisanim kompanijama. Dakle, snažan rast investicija znači ubrzani rast BDP.

Mi u ovom rebalansu budžeta predlažemo 20 milijardi dinara više za kapitalne investicije države. Ministar je najavio da će u narednoj godini nivo kapitalnih investicija države dostići 4,4%. Dakle, time, povećanjem nivoa kapitalnih investicija, odnosno njihovog učešća u BDP, mi ubrzavamo rast BDP, kako u ovoj godini, tako i u narednim godinama.

Kada je reč o neto izvozu, tu ove godine beležimo nešto lošiji rezultat, odnosno imamo rast negativnog salda, kada je u pitanju spoljno-trgovinski bilans i bilans tekućeg računa, koji su doduše u potpunosti pokriveni stranim direktnim investicijama. To je posledica, s jedne strane, snažnijeg uvoza repromaterijala, investicionih dobara, što će, očekuje se i verujem da će tako i biti, rezultovati budućim rastom izvoza, čime ćemo kompenzovati taj rast uvoza, a s druge strane mnogobrojnim međunarodnim faktorima na koje mi ne možemo ni na koji način da utičemo. Na primer, smanjenje rasta, odnosno usporavanje rasta u evro-zoni. I to što je po nas još gore, vođeno smanjenjem privatne potrošnje. Dakle, ono što nas zanima. Privatna potrošnja pada u EU. I što je još gore od svega toga, najveći pad BDP, vođen smanjenjem lične potrošnje, imaju naša dva glavna spoljno-trgovinska partnera u EU, a to su Nemačka i Italija.

Kada uzmemo u obzir činjenicu da je dve trećine naše spoljno-trgovinske razmene sa EU, jasno je da ovi uslovi, vrlo nepovoljni uslovi, na koje mi nemamo uticaja, su se negativno odrazili na naš izvoz, odnosno usporili su njegov rast.

Nadalje, imali smo jedan šok na koji nismo mogli da utičemo, a to je jedna potpuno iracionalna odluka privremenih vlasti u Prištini da uvedu takse koje su praktično isto što i zabrana izvoza naših proizvoda na tržište Kosova i Metohije, suprotno svim mogućim međunarodnim sporazumima, što se, naravno, negativno odrazilo na naš izvoz, jer je on drastično smanjen zbog toga.

Imamo rast cena nafte na svetskom tržištu, što je opet suprotno projekcijama MMF, koji je za ovu godinu predvideo da će cene nafte pasti za otprilike nekih 4%, a desilo se suprotno od toga. Kad na to dodamo povećanu domaću tražnju za našim glavnim uvoznim proizvodima, a to su nafta i naftni derivati, jasno je da je vrednost uvoza u prva dva kvartala porastao.

Dakle, mi imamo veliki broj međunarodnih faktora na koje ne možemo ni na koji način da utičemo, koji su smanjili, odnosno usporili rast našeg izvoza, a samim tim i uticali negativno na nas, našeg BDP. Kako to da kompenzujemo?

Jedan od načina jeste da stimulišemo domaće tržište, domaću proizvodnju, da na taj način povećamo potrošnju, odnosno da povećamo BDP. I tu sada dolazimo do poente, da ovo povećanje plata i penzija nema samo moralnu i socijalnu komponentu, nego ima, naprotiv, i ekonomsku komponentu, jer to povećanje plata i penzija treba da se preslika na povećanje potrošnje, odnosno na povećanje BDP.

Da ostavimo sada po strani na jedan trenutak ekonomsku logiku i da se okrenemo zdravoj logici. Šta kaže zdrava logika? Srbija nije bogata zemlja i naši građani nisu bogati kao, na primer, Amerikanci. Ništa pežorativno, da se razumemo. Dakle, nije za očekivati da će ovaj višak sredstava u svojim prihodima od nekih 5% koliko se očekuje da će biti povećanje penzija do 15% koliko su povećane plate medicinskim sestrama, dakle, nije za očekivati da će oni ta sredstva da iskoriste tako što će da uzmu kredite, pa će da kupuju kola, jahte ili neke, kako se to modernim jezikom kaže - gedžete, odnosno skupe uvozne proizvode. Oni koji to kupuju, njih ova rasprava i njih generalno povećanje plata i penzija apsolutno ne zanima. To zanima obične građane, a njih vrlo zanima ta tema i oni, verujem, sada gledaju ovu raspravu. I oni, sasvim sam siguran, da će taj višak sredstava u svojim prihodima koji će ostvariti na osnovu povećanja plata i penzija, će iskoristiti da se pripreme za zimu, da spreme zimnicu, da kupe ogrev i da kupe zimsku odeću.

Kada sam ja poslednji put proveravao, sve od nabrojanog se proizvodilo u Srbiji. Prema tome, povećanje plata i penzija mora da se preslika na povećanje potrošnje, odnosno na povećanje proizvodnje, odnosno na povećanje BDP.

Naravno, ekonomska logika i zdrava logika nisu uvek baš potpuno identične. Ekonomska logika je nekad mnogo surovija od zdrave logike, ali mislim da bez obzira na to ne postoji nijedan opravdan razlog da mi odustanemo od ovih mera, kojima zasluženo, ponoviću još jednom - zasluženo, povećavamo plate zaposlenima i povećavamo, odnosno za sada dajemo jednokratnu pomoć ali od 1. januara ćemo povećati penzije najstarijim građanima u Republici Srbiji.

Dakle, još jedanput, SDPS će podržati sve predložene zakone, a ja vam svima zahvaljujem na pažnji.
Zahvaljujem, poštovani predsedavajući.

Uvaženi ministre sa saradnicima, cenjene koleginice i kolege narodni poslanici, građani Republike Srbije, poslanička grupa Socijaldemokratske partije Srbije podržaće sve zakone koji se nalaze na dnevnom redu ove sednice.

Ja bih hteo da govorim malo o zakonu o kojem smo, čini mi se, nešto manje govorili danas. Radi se o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti topografije poluprovodničkih proizvoda.

Poluprovodnička tehnologija i tehnologija integrisanih kola su, rekao bih, od suštinskog značaja za razvoj jedne zemlje i, čini mi se da mogu sa sigurnošću da kažem, verovatno jedan od najvažnijih razloga zbog su danas najrazvijenije zemlje sveta toliko daleko odmakle od zemalja u razvoju kada je reč o sveukupnom tehnološkom razvoju i ekonomskom prosperitetu.

Rekao bih da danas ne možete da zamislite gotovo nijedan elektronski uređaj u kome nije primenjena jedna od ove dve tehnologije, a ako i postoji neki uređaj koji ne sadrži neko integrisano kolo ili neki deo koji je baziran na poluprovodnicima danas, onda ćete ga sasvim sigurno imati već koliko sutra.

Ono što je problem jeste da razvoj ovih topografija, odnosno topografija poluprovodničkih proizvoda ili topografija integrisanih kola iziskuje velika finansijska ulaganja koja ne bi bilo moguće vratiti ukoliko bi došlo do njihovog neovlašćenog korišćenja, odnosno njihove neovlašćene upotrebe odnosno stavljanja u komercijalnu upotrebu. Zato je u okviru prava industrijske svojine koja je podskup prava intelektualne svojine prepoznata jedna posebna oblast, potpuno drugačija, rekao bih, a to je oblast zaštite topografije poluprovodničkih proizvoda odnosno topografije integrisanih kola i ona je potom uređena nizom multilateralnih i bilateralnih međunarodnih sporazuma i, naravno, kroz nacionalna zakonodavstva najvećeg broja zemalja. Mada to nije baš za očekivati.

Srbija je jedan od pionira u zaštiti intelektualne svojine u svetu. Naime, Kraljevina Srbija je bila jedna od 11 zemalja potpisnica tzv. Pariske konvencije o zaštiti industrijske svojine iz 1883. godine, odnosno jedan od osnivača tzv. Pariske unije. Naravno, pitanje, odnosno materija zaštite topografije poluprovodničkih proizvoda integrisanih kola, čipova, kako god hoćete, je nešto što je daleko mlađe od zaštite intelektualne svojine i ova materija je počela da se uređuje tek nekih vek kasnije, kada su, naravno, ko drugi nego ona zemalja koja je najviše zainteresovana za ovu materiju, SAD, donele tzv. Chip protection act 1984. godine.

Srbija može da se pohvali i time da je bila jedna od samo osam zemalja koje su potpisale tzv. ugovor o intelektualnoj svojini u vezi sa integrisanim kolima, a koji je potpisan 1989. godine u Vašingtonu u okviru Svetske organizacije za intelektualnu svojinu, doduše, tada je Srbija bila u okviru SFRJ, ali i tada smo bili jedan od pionira, jedna od zemalja koja je prepoznala koliko je ova materija važna. Nažalost, ovaj ugovor nikad nije zaživeo zato što ga nije ratifikovao dovoljan broj država članica koje očigledno nisu imale sluha za ovu materiju.

Prvi zakon koji reguliše pitanje zaštite topografije integrisanih kola donet je 1988. godine u Saveznoj Republici Jugoslaviji, potom 2004. godine u Srbiji i Crnoj Gori, a aktuelno rešenje je iz 2013. godine.

Mi smo u našem procesu međunarodnih integracija, odnosno približavanja Svetskoj trgovinskoj organizaciji i Evropskoj uniji krenuli u bržu harmonizaciju našeg zakonodavstva sa odgovarajućim direktivama Evropske unije i, naravno, sporazumima koji postoje u okviru Svetske trgovinske organizacije. U tom smislu, pitanje zaštite topografije poluprovodničkih proizvoda uređeno je kroz harmonizaciju našeg zakonodavstva sa Direktivom 87/54 iz 1986. godine, Direktivom Evropske unije, i tzv. TRIPS sporazumom Svetske trgovinske organizacije iz 1994. godine.

U tom kontekstu, predložene izmene i dopune zakona pokušavaju u stvari da dodatno harmonizuju naše zakonodavstvo sa ovom pomenutom direktivom, odnosno sa okvirom koji ona postavlja, jer ona daje prostor nama da se u okviru nacionalnih zakonodavstava uvaže sve specifičnosti konkretne zemlje i naravno sa ovim TRIPS sporazumom, ali pokušavamo da unapredimo ovo zakonsko rešenje i da otklonimo neke nedostatke koji su uočeni kroz njegovu primenu u praksi.

Kanonizacija našeg zakonodavstva, kada je reč o zaštiti topografije poluprovodničkih proizvoda sa najrazvijenijim zemljama sveta koje su lideri, rekao bih, u svetu kada je reč o projektovanju, testiranju, izradi i komercijalnoj upotrebi integrisanih kola ili poluprovodničkih proizvoda, kako hoćete, treba da donese brojne koristi Srbiji. Na prvom mestu, naravno, najvažniji benefit jeste stvaranje preduslova za davanje podsticaja našim inovatorima, odnosno razvoju domaće topografije poluprovodničkih proizvoda, odnosno razvoju inovacionog preduzetništva u Srbiji. Takođe, vrlo važno je to što se stvaraju uslovi za transfer stranih najsavremenijih tehnologija, a u nekoj perspektivi, naravno, i njihovo buduće razvijanje na tlu Srbije. Takođe, rekao bih da je vrlo važno, ništa manje važno od ovog prethodnog što sam naveo, to što dajemo podstrek našim mladim naučnim istraživačima da razvijaju topografije poluprovodničkih proizvoda bez straha da će ih neko neovlašćeno koristiti.

S obzirom na unikatan karakter ove materije u smislu brzine razvoja tehnologije i stepena inovativnosti, sasvim sam siguran da ćemo se sa novim izmenama i dopunama ovog zakona sresti vrlo brzo, ne zato što zakon ne valja, nego zato što je ova materija izuzetno dinamična i fluidna i sasvim sam siguran da će praksa pokazati da ćemo morati vrlo brzo opet da ga menjamo.

U tom smislu bih hteo da ukažem na jedan potencijalni nedostatak ovog zakona, a radi se o obuhvatu njegovom, odnosno o oblasti koja reguliše ovaj zakon, odnosno promeni definicije iz nekadašnjeg integrisana kola, odnosno, topografija integrisanih kola u današnje topografija poluprovodničkih proizvoda. Evo o čemu se radi. Naravno, kao i obično, kada se ovakve promene prave one uvek imaju dobre i loše strane. Dobra strana promene iz integrisanih kola u poluprovodničke proizvode jeste to što sada ovaj zakon proširuje svoj obuhvat, pa osim integrisanih kola mi obuhvatamo i tzv. diskretne komponente zasnovane na poluprovodničkoj tehnologiji. Ono što jeste problem, jeste što integrisana kola koja nisu zasnovana na poluprovodnicima, a koja su bila prepoznata u onom prethodnom rešenju, odnosno kako se prethodno zvao ovaj zakon, danas nisu kroz ovaj zakon prepoznata. Ne kažem da kroz neki drugi zakon ne može da ih prepozna.

O čemu konkretno govorim? Govorim o integrisanim kolima zasnovanim na nanotehnologijama koja u ovom trenutku nisu nešto što možemo mi da primenimo u Srbiji, ali to ne znači da to ne treba da imamo u zakonu, jer nikad se ne zna da li će nekog dana neki strani investitor poželeti da investira u ovu oblast u Srbiji. Radi se o tzv. integrisanim kolima zasnovanim na mensovima, odnosno mikro-elektromehaničkim senzorima. Reč je takođe, i o tzv. senzorskim kolima koja su integrisanim senzorskim kolima koja nisu zasnovana na poluprovodničkoj tehnologiji, a koja moram da vam kažem da se rade i kod nas. Dakle, ljudi koji kod nas projektuju senzorska kola koja nisu zasnovana na poluprovodničkoj tehnologiji, kroz ovaj zakon jednostavno nisu prepoznati.

Dakle, mislim da je ovo nešto o čemu bi mogli da razmislimo u nekoj budućnosti, da prosto uključimo integrisana kola i poluprovodničke proizvode kao dve oblasti koje na prvi pogled su identične, ali u suštini nisu, velika su preklapanja ova dva skupa, ali ta dva skupa nisu identični.

Ponavljam još jednom poslanička grupa SDPS se naravno podržati sve zakone koji su na dnevnom redu današnje sednice. Zahvaljujem.
Zahvaljujem.

Poštovane koleginice i kolege, politička osuda ovog čina je vrlo jasna i nju je izneo naš predsednik poslaničke grupe i mislim da tu nema šta da se doda.

Vi znate, evo, ovde sedim u Narodnoj skupštini sedam godina, ovo mi je treći mandat, nikada za ova tri mandata nisam izgovorio nijedan svoj lični stav i ne smatram da treba u Skupštini da se iznose lični stavovi, ali danas moram da iznesem lični stav. Danas neću da govorim kao narodni poslanik, danas ću da govorim kao običan građanin, kao čovek i na prvom mestu kao roditelj.

Hoću da postavim nekoliko pitanja svima nama - šta se to s nama dešava? U šta mi to tonemo? Zar smo zaboravili na naše moralne vrednosti? Zar smo zaboravili na naše tradicionalne vrednosti? Zar smo zaboravili šta je najveća svetinja? Ko može da udari na decu? Kako može da se udari na nečije dete?

Ne morate da volite Aleksandra Vučića, ako ga ne volite, nemojte da glasate za njega, ali njegovo dete ili njegova deca nisu kriva za to što ih vi ne volite, ili što njega ne volite ili što vam on nije simpatičan, ona nemaju nikakvu odgovornost. Nijedno dete na ovom svetu ne snosi nikakvu odgovornost za to što njegov roditelj nekome nije simpatičan. Moramo da se naučimo da poštujemo svetinje.

Ministar Stefanović i naša policija, odnosno MUP, će ovo razrešiti, ali će i dalje nakon toga ostati gorčina u ustima, zbog toga što smo zaboravili da poštujemo decu. Ja nemam više ništa da kažem.
Zahvaljujem, predsednice.

Poštovani ministre sa saradnicima, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, građani Republike Srbije, poslanička grupa Socijaldemokratske partije Srbije, podržaće sve predložene zakone koji se nalaze na dnevnom redu današnje sednice.

Konvencija o uzajamnoj administrativnoj pomoći u poreskim pitanjima doneta je u Strazburu 25. januara 1988. godine, ali je praksa pokazala, naročito od kako i vi rekoste ministre izbijanja svetske ekonomske krize 2008. godine, da poreska evazija na međunarodnom planu poprima takve razmere da je ovu Konvenciju potrebno nadograditi, odnosno dopuni, kako god želite.

Taj posao poveren je Organizaciji za ekonomsku saradnju i razvoj odnosno OECD i Savetu Evrope, a njegov rezultat je jedna dopunjena verzija Konvencije koja se danas nalazi pred nama, koja je stupila na snagu 1. juna 2011. godine, a koju je pre mesec dana potpisala i Republika Srbija, naravno, uz određene rezerve, obaveštenje i uz prateću deklaraciju.

Ove rezerve obaveštenja i prateću deklaraciju jesu nešto što je u skladu sa Konvencijom, odnosno to je mogućnost koju Konvencija pruža državama potpisnicama, odnosno jurisdikcijama potpisnicama, pošto postoje i neki pravni, da tako kažem, subjekti koji nisu države a koji su potpisali ovu Konvenciju, dakle, iz razloga što je moguće da te jurisdikcije u datom momentu, kada potpisuju Konvenciju ne poseduju sve moguće kapaciteta potrebne za njeno potpuno sprovođenje.

Sa Srbijom Konvencija danas ima 129 potpisnica i među tim potpisnicima nalaze se sve zemlje grupe G20, sve zemlje OECD i sve zemlje BRIKS, odnosno Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južna Afrika, među njima se nalaze čak i neke zemlje koje se smatraju poreskim rajevima što mislim da je vrlo značajno za njenu privredu.

Konvencija predstavlja najsveobuhvatniji raspoloživi multilateralni instrument za borbu protiv poreske evazije i izbegavanja plaćanja poreza, ali uz zaštitu osnovnih prava poreskih obveznika.

Ona stvara mogućnosti da se kroz međunarodnu saradnju unapredi i domaće poresko zakonodavstvo, ali istovremeno i pruža administrativnu saradnju zemljama, kroz koju one mogu da unaprede svoju procenu i prikupljanje poreza.

Zbog njenog sadržaja i njenog globalnog karaktera, ona svakako predstavlja širi i potpuniji okvir od bilo kakvog bilateralnog sporazuma koje, kao što reče ministar, mi imamo potpisane sa različitim zemljama i samim tim predstavlja superiorniji instrument za kontrolu. Da ne govorim o tome da informacije koje se prikupe primenom ove Konvencije mogu da budu i te kako korisne u borbi protiv korupcije, međunarodne korupcije, protiv pranja novca i protiv finansiranja terorizma.

Dakle, radi se o jednom veoma značajnom dokumentu za Republiku Srbiju i svakako da je vrlo važno da mi taj dokument potpišemo, što smo već i učinili, ali i da ga potvrdimo u Narodnoj skupštini, jer ćemo time smanjiti razmere poreske evazije u Srbiji, pošto se on odnosi ne samo na domaća već i na strana pravna i fizička lica, koja imaju svakako interes da pokušaju da izvezu svoju dobit ili svoj dohodak, u svoje u svoje matične zemlje ili u neke treće zemlje u pokušaju da smanje svoje poreske obaveze.

Nadalje, svakako je benefit za Srbiju da unapredi svoju međunarodnu saradnju, kada je o poreskim pitanjima reč, jer na taj način povećava svoj međunarodni ugled kao kredibilnog partnera.

Velika je motivacija multinacionalnih kompanija da smanje, odnosno da, ako je moguće izbegnu svoje poreske obaveze, odnosno da presele profit iz jedne zemlje u kojoj je porez veći u neku drugu zemlju u kojoj je taj porez manji.

Oni za to koriste različita sredstva, bilo da su to legalna sredstva, odnosno da koriste zakonom raspoložive mogućnosti, bilo da su to neka sredstva koja su, da kažem, na granici zakona, jer se radi o traženju rupa u zakonima ili u međunarodnoj regulativi, što pokušavamo da sprečimo upravo na ovaj način, a neki su naravno skloni tome da u potpunosti krše zakone samo da bi smanjili svoje poreske obaveze ili da bi ih izbegli.

Kako rešiti ovaj problem? U potpunosti, nažalost, nikako, a delimično, svakako tako što ćemo konstantno raditi na poboljšanju kapaciteta Poreske uprave na jačanju međunarodne saradnje i bržoj i efikasnijoj razmeni podataka među poreskim upravama širom planete.

Kao što rekoh, time problem ne možemo trajno da rešimo, ali možemo da radimo na njegovom smanjenju, samim tim i na povećanju budžetskih prihoda svaki od zemalja potpisnica ove Konvencije, što je za nas, rekao bih, posebno značajno jer nam to otvara mogućnost za dalje relaksiranje naše rashodne strane budžeta, odnosno za dalje povećanje plata i penzija i dalje smanjenje poreskog opterećenja rada, što rekao bih, nadam se da se ministar sa tim slaže, su naši najvažniji kratkoročni fiskalni ciljevi na rashodnoj strani budžeta.

Zato smatramo da je potpisivanje ove Konvencije veoma značajno za Republiku Srbiju, i naravno, njeno potvrđivanje u Narodnoj skupštini. Tu se naš posao ne završava, jer oni koji pokušavaju da izbegnu plaćanje poreza ili da ga smanje, da tako kažem kolokvijalno, nikada ne spavaju, što će reći da se međunarodna saradnja mora nastaviti i mora se dalje raditi na unapređenju svih mogućih dokumenata, bilo da se radi o međunarodnim dokumentima, kakva je ova Konvencija, bilo da se radi o domaćem poreskom zakonodavstvu.

Borba protiv poreske evazije je nešto što se može nazvati i večnom borbom ili jednom vrstom "circulus vitiosus", odnosno, začaranog kruga, jer kad god pomislite da ste našli rešenje za jedan problem pojavi se neki novi problem sa kojim se ponovo mora boriti ispočetka.

Drugi zakon koji se danas nalazi na dnevnom redu, je Zakon o regulisanju javnog duga po osnovu neisplaćene devizne štednje građana, koji je donet sa idejom obeštećenja štediša tako što će se omogućiti državljanima država bivših republika SFRJ da budu obeštećena, odnosno da dođu u priliku da podignu svoju staru deviznu štednju koju su imali u filijalama srpskim banaka u njihovim, tada republikama, a danas država, na isti način, odnosno pod istim uslovima kao i građanima Republike Srbije koji su tu štednju imali u filijalama tih banaka u Srbiji.

Dakle, pokušavamo, odnosno pokušali smo kada smo donosili ovaj zakon da izjednačimo u pravima građane bivših republika SFRJ, sa građanima Republike Srbije.

Potreba za donošenjem ovog zakona nastala je nakon donošenja konačne presude na koju više nije bilo moguće žaliti se Velikom veću Evropskog suda za ljudska prava 16. jula 2014. godine u predmetu Ališić i drugi protiv Slovenije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Srbije i tadašnje bivše jugoslovenske Republike Makedonije. Direktan efekat ove presude, a radi se o tzv. pilot-presudi, što će reći da se ona odnosi, ne samo na ova tri lica koja su u konkretnom slučaju dobili sudsku presudu u njihovu korist, pošto se radi o pilot-presudi ona se odnosi i na svih preostalih, oko 1.850 predstavki koje se odnose na oko 8.000 lica koja su automatski dobili ove svoje predstavke, odnosno, svi ovi slučajevi su rešeni u njihovu korist.

To je za nas stvorilo obavezu da ovaj problem rešimo. Uostalom, i u izreci presude Evropskog suda za ljudska prava se kaže da je ovo sistemski problem i nalaže se državama, samim tim i Srbiji, da donesu određena zakonska rešenja kojima će se ovaj problem pravično rešiti, što smo mi, naravno, u predviđenom roku i učinili.

Zbog čega danas imamo izmene i dopune ovog zakona? Zato što je došlo do toga da su usled određenih, rekao bih više subjektivnih okolnosti, koje nisu na našoj strani, nemogućnosti da se te preuzete obaveze izvrše u predviđenom roku, iz razloga što je došlo do kašnjenja u pribavljanju dokumentacije, potrebno da se ostvari pravo na povraćaj stare devizne štednje.

O čemu se konkretno radi? U nekim od država je došlo do kašnjenja u pribavljanju dokumentacije koje je, naravno, nastalo kao greška na stranih tih država i taj problem se naročito javio u Republici Hrvatskoj. U nekim drugim državama ta dokumentacija koja je dostavljena, odnosno koju su prikupili građani, državljani tih država, koja je nama dostavljena nije bila validna. Taj problem se naročito vezuje za Federaciju BiH.

Iz tog razloga, s obzirom na to da Uprava za javni dug ima određene rokove kada mora da donese rešenja, a da je dokumentacija još uvek u fazi kompletiranja, praktično nije bilo moguće izvršiti taj postavljeni zadatak pred Upravu za javni dug, nije bilo moguće na vreme krenuti u isplatu stare devizne štednje, te smo bili prinuđeni da ovim izmenama i dopunama Zakona propišemo pomeranje rokova, naravno, najkraće moguće, iz razloga da bi smo obezbedili pravičnost ovog zakonskog rešenja, iz razloga da bi smo štedišama dali priliku da na vreme u novom propisanom zakonskom roku pribave potpunu i validnu dokumentaciju, ali isto tako da bismo sprečili eventualne zloupotrebe koje, praksa je pokazala, su se pojavile u nekim slučajevima.

Iz tog razloga mi danas raspravljamo, a za nekoliko dana ćemo, verujem, usvojiti izmene i dopune ovog zakona i na taj način, verujem, pravično obeštetiti građane bivših republika SFRJ.

Ostaje mi još samo na kraju da još jedanput potvrdim da će poslanička grupa SDPS u danu za glasanje glasati i za zakone koji se danas nalaze na dnevnom redu sednice, ali i one zakone o kojima ćemo raspravljati sutra. Zahvaljujem.
Zahvaljujem, potpredsedniče.

Uvaženi ministre sa saradnicima, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, građani Republike Srbije, poslanička grupa SDS podržaće sve zakonske predloge koji se nalaze na dnevnom redu ove sednice.

Moj kolega prof. Mijatović govorio je o zakonu koji je svakako najzanimljiviji i privukao je najviše pažnje, a to je Zakon o konverziji stambenih kredita indeksiranih u švajcarskim francima.

Ja bih hteo da progovorim nekoliko reči u ovom kratkom vremenu koje, nažalost, imam o dva zakona o kojima danas gotovo da nije bilo reči ili je bilo vrlo malo reči, a mislim da su vredni pomena i da su vredni diskusija. Prvo bih želeo da pohvalim zakon o dopuni Zakona o budžetskom sistemu, kojim se ispravlja jedna nelogičnost. Ministar je čak upotrebi težu reč, ispravnu - nepravda, a i neusklađenost ovog zakona sa Zakonom o predškolskom vaspitanju i obrazovanju.

O čemu se radi? Važeće zakonsko rešenje, odnosno aktuelni Zakon o budžetskom sistemu predviđa da se plate vaspitačicama i svim ostalim zaposlenima u sistemu predškolskog vaspitanja povećavaju za 7% u odnosu decembar 2018. godine, dok se recimo, plate zaposlenima u osnovnom i srednjem obrazovanju povećavaju za 9%.

Ovo naravno nije ispravno rešenje naročito ako uzmemo u obzir nešto sa čime ćemo se verujem svi složiti, a to je da za pravilan razvoj dece u ovom uzrastu jeste važno strašno kvalitetan rad sa njima. Taj kvalitetan rad sa njima obavljaju na prvom mestu vaspitačica, onda i svi ostali koji su zaposleni u sistemu predškolskog obrazovanja.

Dakle, mislim da je potpuno opravdano i rekao bih čak da i ovaj Zakon o budžetskom sistemu o kome danas govorimo nije u suprotnosti sa Zakonom o predškolskom obrazovanju. Mislim da bi bilo potpuno opravdano da se Zakon o budžetskom sistemu menja, odnosno da se izjednače prava zaposlenih u sistemu predškolskog obrazovanja sa onima koji su zaposleni u sistemu osnovnog i srednjeg obrazovanja.

Hteo bih da kažem i nekoliko reči o Zakonu o garanciji koju Republika Srbija daje preduzeću „Srbijagas“. Radi se o jednom vrlo važnom kreditu za Republiku Srbiju, a radi se o kreditu koji je za jedan izuzetno važan projekat za Republiku Srbiju, kako za njene građane, tako za njenu privredu, a rekao bih u krajnjoj instanci i za državu Srbiju.

Samo pre nekoliko godina čini mi se da je vrlo mali broj ljudi bio među građanima naročito, a rekao bih među političarima koji su bili optimisti kada je u pitanju projekat dopremanja gasa u Jugoistočnoj Evropu tzv. „Južnim krakom“ ili „Južnim koridorom“, kako hoćete, odnosno mislim da je većina ljudi smatrala da je projekat „Južni tok“, da tako kažem pod znacima navoda „mrtav“.

Danas govorimo o ovom zakonu, o garanciji koju Republika Srbija daje i o garanciji da ovaj projekat nije mrtav, on se doduše sada zove „Turski tok“, ali ovo je jedan izuzetno važan projekat za Republiku Srbiju, koji treba da donese velike benefite, kao što sam rekao i građanima i privredi, ali i državi Srbiji.

Ono što je ironija sudbine jeste da ovaj kredit koji uzima „Srbijagas“ uzima upravo za zajedničko rusko-srpsko preduzeće koje se zove „Južni tok“, odnosno u originalu „ Saut strim AG“. Radi se o kreditu koji je vrlo povoljan, kredit od 70 miliona evra koji se uzima od tri banke „Sosijete ženeral“, „Komercijalne banke“ i „Vojvođanske banke“ a.d. Novi Sad. Kredit je sa periodom otplate od šest godina sa počekom od dve godine, sa vrlo povoljnim kamatnim stopama koje su varijabilne i variraju, kao što je rekao jedan kolega od banke do banke, od 1,38 do 1,75% plus tromesečni euribor.

Mislim da je vrlo važno da kažem našim građanima, pošto to niko nije pomenuo, a mislim da je bitno, da je euribor poslednjih nekoliko meseci se kreće negde oko minus 0,3%, da prema poslednjim informacijama od juče je njegova vrednost minus 0,31%. Dakle, mi ovde imamo kredit koji je sa kamatnom stopom od 1% u najvećem delu. Dakle, 60 miliona uzimamo ponegde oko 1%, a još 10 miliona uzimamo za nešto manje od 1,5%.

Kažem, radi se o vrlo važnom projektu, projektu izgradnje gasovoda od granice sa Bugarskom, do granice sa Mađarskom, sa mogućnošću koja će biti sasvim sigurno iskorišćena da se taj gasovod širi i prema drugim susednim zemljama, odnosno da se napravi još jedan barem krak, odnosno da Srbija na izvestan način postane i čvorište kada je reč o ovom projektu.

Ova glavna trasa bi trebalo da bude dugačka 403 kilometara i već su počeli pripremni radovi i zbog toga je potpuno opravdano što se ovaj zakon nalazi u proceduri u Skupštini po hitnom postupku, jer koliko sam ja upoznat već su predati zahtevi za izdavanje građevinskih dozvola i proces izdavanja građevinskih dozvola je u toku. Pretpostavljam da ministarka Mihajlović o tome zna više nego ja. Koliko ja znam, već u narednih nekoliko nedelja bi trebalo da budu izdate građevinske dozvole i moći ćemo da počnemo da izvodimo radove.

To je vrlo važno, a reći ću za nekoliko trenutaka zbog čega. Zašto je ovaj projekat toliko važan za Srbiju? Važan je prvo zato što obezbeđuje kontinuirano i stalno snabdevanje gasom građana Republike Srbije, ali i privrede Republike Srbije, jer gas nije samo važan energent za građane Republike Srbije, to je energent od koga zavisi, direktno zavisi, jedan deo naše industrije.

Kada govorimo o tome koliko je važan gas kao energent za Srbiju, moram da kažem da, prema nekim najavama, već naredne godine, dakle 2020. godine, će prestati isporuka gasa preko Ukrajine do zemalja južne Evrope, a to znači da ukoliko mi ne bismo izgradili ovaj gasovod do naredne godine, što jeste plan koji verujem da će biti ostvaren, mi bismo se našli potencijalno u vrlo ozbiljnom problemu nedostatka gasa i nemogućnosti da nabavimo toliku količinu gasa, jer nema izvora gasa koji su dovoljni da pokriju ono što su potrebe Republike Srbije.

Druga stvar koja je vrlo važna jeste da izgradnjom ovog gasovoda kroz Srbiju, Srbija postaje tranzitna zemlja, odnosno Srbija postaje vrlo važna zemlja za snabdevanje gasom čitavog regiona, odnosno zemalja jugoistočne i centralne Evrope. Mađarska je već rekla da je zainteresovana da preuzima gas iz ovog gasovoda. Koliko ja znam, odnosno koliko sam informisan, zainteresovana je i Slovačka, a sasvim sigurno i još neke od susednih zemalja.

U tom smislu, želeo bih da vas podsetim da je „Srbijagas“ pre samo, čini mi se, mesec dana postala većinski akcionar kompanije „Gaspromet“ sa Pala, čime smo mi praktično rešili, što je vrlo važno za nas, problem našeg naroda u Republici Srpskoj, odnosno žitelja Republike Srpske koji će na ovaj način dobiti sigurno snabdevanje gasom, ali smo istovremeno napravili, rekao bih, jedan dobar poslovni potez, jer će Srbija izgradnjom ovog kraka gasovoda, koji bi išao prema Republici Srpskoj, sasvim sigurno i prema Federaciji Bosne i Hercegovine, odnosno prema čitavoj Bosni i Hercegovini, a potencijalno i prema Hrvatskoj, imamo mogućnost da ostvarimo prihode od tranzitne takse, ali istovremeno ćemo ostvarivati kao kroz preduzeće „Srbijagas“ i profit kroz snabdevanje potrošača gasom u Republici Srpskoj.

Pošto treba da ostavim nešto vremena i mom kolegi Jelenkoviću, zahvaljujem se na pažnji.
Zahvaljujem, predsednice.

Poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, uvaženi ministri, građani Republike Srbije, podneo sam amandman na član 12. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, kojim se menja član 89. originalnog teksta ovog zakona.

Ovim članom 12. uvodimo novi pojam – ustanova od nacionalnog značaja za Republiku Srbiju i dve škole, odnosno dve institucije u Srbiji proglašavamo ustanovama od nacionalnog značaja za Republiku Srbiju, a to su Matematička gimnazija u Beogradu i Gimnazija „Jovan Jovanović Zmaj“ u Novom Sadu.

Siguran sam da najmanje što možemo da kažemo jeste da ove dve škole ovakvo jedno prestižno zvanje u potpunosti zaslužuju.

Podsetiću građane da je Gimnazija „Jovan Jovanović Zmaj“ osnovana još 1703. godine. Dakle, ona je sada već u četvrtom veku svoga postojanja. Ministar je u svom uvodnom izlaganju prekjuče rekao da je ova škola, da tako kažem, iznedrila preko 70 akademika. Dakle, radi se o jednoj izuzetno značajnoj školi za Srbiju i za naš narod.

Matematička gimnazija je mnogo mlađa ustanova. Ona postoji od 1966. godine. Dakle, drastično je mlađa, ali nije ništa manje značajna, jer je za ovih 50 i nešto godina osvojila oko 500 medalja na različitim naučnim olimpijadama za Republiku Srbiju, što je rezultat kakav nije zabeležila ne samo nijedna škola u Srbiji, nego, rekao bih, ni jedna škola najverovatnije u čitavom regionu. Dakle, radi se o jednoj izuzetno značajnoj instituciji za Republiku Srbiju, a rekao bih i za čitav region južne Evrope.

Recimo, samo prošle godine, đaci baš upravo ove dve gimnazije, dakle, Gimnazije „Jovan Jovanović Zmaj“ iz Novog Sada i Matematičke gimnazije iz Beograda osvojili su na Međunarodnoj matematičkoj olimpijadi, koja je održana u Bukureštu u Rumuniji, šest medalja za Republiku Srbiju.

I vi i ja smo, gospodine ministre, o ovom pitanju razgovarali u poslednje dve godine više puta i ja sam, sećate se, predlagao i da se donese zakon o Matematičkoj gimnaziji, pa i dalje stojim pri ovom predlogu, jer mislim da bi ovakav jedan zakon bio vrlo značajan za dalji razvoj Matematičke gimnazije. Ovo je svakako prvi korak u tom smeru i ovo je korak koji pozdravljam i zahvaljujem ministru i u ime đaka i u ime profesora i u ime svih ovih koji su u ovu školu išli, pa, evo, i u moje ime, što smo ove dve škole proglasili ustanovama od nacionalnog značaja za Republiku Srbiju.

Šta je ideja intervencije amandmanske kada se radi o članu 12? Vi ste u članu 32. ovog zakona propisali da ćete sve podzakonske akte doneti u roku od godinu dana od dana stupanja na snagu ovog zakona. Smatrao sam da bismo time ove dve škole uskratili za jednu školsku godinu, jer za godinu dana to znači da ćemo praktično sva podzakonska akta koja bi regulisala status ustanova od nacionalnog značaja za Republiku Srbiju bila doneta suštinski u drugom polugodištu školske 2019/2020 godine, odnosno to bi značilo da bi se najverovatnije primenjivala tek od 2020/2021 godine.

Ako bismo prihvatili amandman koji sam podneo, onda bi ovi podzakonski akti mogli da budu doneseni u roku od šest meseci. Pri tome sam još jednim amandmanom obezbedio da taj rok bude u suštini do 15. avgusta ove godine, odnosno da, praktično, već pre početka ove školske godine imamo pripremljene sve podzakonske akte koji će regulisati, s obzirom da su one dobile status ustanova od nacionalnog značaja, nekakva njihova prava i obaveze koje iz tog statusa automatski proističu.

Zašto mislim da je ovo važno? Neko će reći, siguran sam, ne vi, naravno, ali neko ko gleda ovo može da kaže – pa, dobro, kada smo čekali toliko godina da ove dve škole proglasimo ustanovama od nacionalnog značaja, šta sad znači jedna godina? Ako mene pitate, jedna godina znači mnogo, jer jedna školska godina je jedna generacija đaka. Zahvaljujem.
Zahvaljujem predsednice.

Vrlo kratko, uvaženi ministre, ovo je amandman kojim se menja član 33. naslanja se na onaj amandman o kome sam već govorio, a kojim se menja član 12. ovog zakona. Predlog je da ovaj zakon stupi na snagu narednog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku RS“ umesto osmog dana od dana objavljivanja. Zašto? Zato što ukoliko bi se uvažila ona sugestija koju sam podneo kada sam govorio o amandmanu na član 12. ovog zakona i ukoliko bismo uvažili ovu sugestiju, onda bi podzakonska akta bila doneta do 15. avgusta tekuće godine, a to će reći da smo dali vremena školama, odnosno Gimnaziji „Jovan Jovanović Zmaj“ iz Novog Sada i Matematičkoj gimnaziji iz Beograda, koje su proglašene ustanovama od nacionalnog značaja za Republiku Srbiju, do tog datuma bi bili praktično definisani njihov status i njihova prava i obaveze, odnosno dali bismo im dovoljno vremena da se pripreme za novu školsku godinu i da u novu školsku godinu uđu sa njihovim novim statusom i sa pripadajućim, pretpostavljam, pravima i obavezama.

Ukoliko bi ostalo ovako kako sada piše u zakonskom rešenju, onda bi rok za donošenje podzakonskih akata bio otprilike dvadeset i neki februar naredne godine, čime bismo u suštini izgubili jednu školsku godinu.

Dakle, kao što sam već rekao u prethodnom izlaganju, možda bi neko rekao ko gleda ovaj prenos da jedna školska godina nije toliko značajna kada smo toliko godina čekali za donošenje ovog zakona, ali ja smatram i verujem da se mnogi sa mnom slažu da jedna školska godina znači mnogo, jer ta jedna školska godina jeste jedna generacija đaka. Zahvaljujem.
Zahvaljujem predsednice.

Poštovani ministri, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, građani Republike Srbije, mi smo podneli amandman na član 2. Predloga zakona o Centralnom registru obaveznog socijalnog osiguranja, sa idejom da se ovaj član dodatno precizira, odnosno da se definicije koje se u stavu 1. ovog člana pojavljuju, bolje definišu, odnosno da se ti pojmovi usklade sa načinom na koji se oni naknadno u zakonu koriste.

Mi smo izvršili izmene u, kao što sam rekao stavu 1. u tački 1) i u tački 18). Evo, pročitaću vam ove dve tačke da biste shvatili zbog čega smo smatrali da treba da se urade ove intervencije. Stav 1. tačka 1) glasi - jedinstvena baza podataka u smislu ovog zakona jeste elektronski vođena baza podataka o obveznicima doprinosa za obavezno socijalno osiguranje osiguranicima i osiguranim licima, u koju se podaci unose i čuvaju u skladu sa zakonom.

Mi smo dodali – i za unose obrađuju i čuvaju u skladu sa zakonom, jer naravno ti podaci se ne unose i ne čuvaju samo, nego se i obrađuju, odnosno sa njima se upravlja, što se može videti iz člana 28, na primer, ovog zakona, u kome kaže - podaci uneti u jedinstvenu bazu dnevno se elektronski obrađuju, objedinjuju, selektuju, ažuriraju, čuvaju i dostupni su korisnicima podataka. Dakle, ovim podacima se upravlja, odnosno oni se obrađuju, prema tome smatramo da nije dovoljno potpuna definicija u kojoj se kaže da su oni samo unose i čuvaju.

Podsetiću vas da naslov, odnosno podnaslov ako hoćete, iznad člana 2. glasi - značenje pojedinih izraza. Dakle, smatramo da treba ti izrazi da se definišu u članu 2, a ne naknadno da se dodatno definišu u samom zakonu.

Isto se odnosi i na stav 18, odnosno tačku 18) stava 1. koja glasi - informacioni sistem jeste skup programa informacionih i telekomunikacionih uređaja primenjenih u postupcima izrade, slanja, prijema, provere i čuvanje elektronskih dokumenata. Mi smo dodali - i ažuriranja. Zato što ponovo sa ovim elektronskim dokumentima se na neki način manipuliše, da kažem, naravno pod znacima navoda, ne u pežorativnom značenju te reči, odnosno sa njima se na neki način upravlja, prema tome i oni se ažuriraju, te smatramo da ovo treba da se izmeni.

Molim ministra, da još jedanput razmisli o prihvatanju ovog amandmana, jer smatramo da je važno da se u tački zakona, odnosno u članu zakona, u kome se definišu značenja izraza za ovaj zakon, da je važno da ta značenja budu u potpunosti precizno definisana. Zahvaljujem.
Zahvaljujem, potpredsedniče.

Uvaženi ministre, cenjene koleginice i kolege narodni poslanici, građani Republike Srbije, poslanička grupa SDPS podržaće sve zakone koji se nalaze na dnevnom redu današnje sednice.

Fokusiraću se na Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju, odnosno na njegove izmene i dopune, kao verovatno najvažniji zakon iz ove oblasti socijalno-ekonomskih zakona, da tako kažem.

Izmene i dopune ovog Zakona su brojne i, kako reče ministar, sve su pozitivne, ali rekao bih da je verovatno najvažnija, a u svakom slučaju je privuklo najveću pažnju javnosti, a rekao bih najpre penzionera, ukidanje Zakona o privremenom uređivanju načina isplate penzija.

Započeću svoju diskusiju i veći deo nje ću bazirati upravo na razlozima za ukidanje ovog zakona, ali i generalnom stanju u našem Fondu PIO, ali i u našim javnim finansijama koje su prouzrokovale potrebu da se jedan ovakav zakon donese.

Mi i dalje kao predominantan imamo takozvani sistem penzijski sistem „pay-as-you-go“, odnosno sistem međugeneracijske solidarnosti, koji podrazumeva da se penzije današnjim penzionerima isplaćuju iz tekućih doprinosa, odnosno doprinosa koji uplaćuju građani koji su danas zaposleni.

Stvari se, naravno, mogu posmatrati na drugačiji način, odnosno iz drugog ugla, koji je, verujem, penzionerima, daleko bliži, a podjednako ispravan, a to bi bilo da, u suštini, penzioneri sami finansiraju svoje penzije time što su uplaćivali čitavog svog radnog veka novac u Fond PIO.

Šta je problem sa ovom drugog logikom, odnosno šta je generalni problem našeg sistema penzijskog i invalidskog osiguranja? Na prvom mestu to što je naš Fond PIO počeo da se urušava još osamdesetih godina prošlog veka, odnosno njegova finansijska pozicija, njegova imovina ili, ako hoćete, njegova aktiva je počela drastično da se smanjuje još osamdesetih godina prošlog veka, a devedesetih godina, za vreme sankcija i ratova, je njegova aktiva gotovo potpuno opustošena.

Za to, naravno, nisu krivi današnji penzioneri koji su snosili posledice tog stanja, ali sasvim sigurno nisu krivi ni ljudi koji su danas zaposleni, a koji pune taj Fond PIO i, ako hoćete, plaćaju poreze iz kojih se nakon toga, odnosno iz budžeta taj Fond dotira, pošto Fond PIO beleži svake godine ogroman deficit.

Kada se na tako loše stanje u Fondu PIO doda i vrlo loš odnos, odnosno nepovoljan odnos broja penzionera i broja zaposlenih i stalni trend pogoršanja tog odnosa, pa mi imamo danas situaciju da je taj odnos 1: 1,5 onda je jasno da je Fond PIO vremenom išao ka potpunoj finansijskoj neodrživosti i postojao sve veće opterećenje za republički budžet.

Da ne govorim o tome da u ne tako davnim vremenima su penzije u nekim periodima, potpuno iracionalno, bez ikakve ekonomske logike, bez ikakvih ekonomskih osnova, povećavane, da su ljudi slati masovno u prevremene penzije i da su, da tako kažem, izvinićete me što se kolokvijalno izražavam, šakom i kapom deljene invalidske penzije kada za njih nije bilo zakonskih osnova.

Drugo ne manje važno jeste to što je ovako uređen sistem PIO, odnosno taj „Pay-as-you-go“ sistem, vreme pregazilo i što je on danas potpuno anahron i ekonomski neodrživ.

Ovaj sistem je svoju punu funkcionalnost pokazao u vreme nakon tzv. „bejbi buma“, kada je broj mladih, odnosno broj zaposlenih daleko nadmašivao broj starih, odnosno broj korisnika usluga PIO, odnosno broj penzionera.

Međutim, u međuvremenu, demografski trendovi su se dramatično promenili i broj rođene dece se značajno smanjivao, odnosno smanjivao se broj onih koji su uplaćivali novac u Fond PIO, a istovremeno se produžavao životni vek građana, što će reći, povećavao se broj korisnika usluga Fonda PIO.

Ovaj trend je u razvijenom svetu, odnosno u razvijenim zemljama na vreme uočen i oni su krenuli reforme penzijskog sistema, uvođenjem tzv. drugog i trećeg stuba penzijskog osiguranja, koji su trebali da vremenom preuzmu makar jedan deo, ako ne i veći deo uloge prvog stuba, odnosno stuba „Pay-as-you-go“ sistema.

Mi smo, naravno, po običaju i sa tim reformama kasnili i dok smo ih sproveli u potpunosti finansijska situacija, odnosno finansijski položaj građana u zemlji je već bio toliko loš da taj drugi i treći stub nisu imali velike šanse da na ozbiljan način zažive.

Naravno, ne samo iz tih razloga, ali, izemđu ostalog, i zbog toga mi smo se pre nekoliko godina našli gotovo na rubu propasti, odnosno rubu potpunog finansijskog kolapsa, kada smo bili prinuđeni da pribegnemo vrlo teškim bolnim i krajnje nepopularnim merama fiskalne konsolidacije, među kojima i jeste ova mera o kojoj govorimo, odnosno mera smanjenja penzija sa ciljem da ozdravimo naš finansijski sistem, da ga postavimo na zdrave temelje i da učinimo u krajnjem slučaju i penzije sadašnjih i budućih penzionera sigurnim.

Ja znam da veliki broj građana ne razume i, u krajnjem slučaju, nije ni posao svakom građaninu da u potpunosti razume modele ekonomska kretanja, da ne razume da smo mi 2012. odnosno 2013. godine bili bukvalno na korak od ambisa, odnosno da smo se nalazili u situaciji da vrlo brzo smo mogli da uđemo u jedan „cirsulus vitiosus“, sprirlu zaduživanja, koja bi nas odvela u dužničko ropstvo, a kako izgleda dužničko ropstvo ne moramo mnogo daleko da gledamo. Mislim da je dovoljno da pogledamo primer naše prijateljske i do pre dvadesetak godina susedne zemlje Grčke, koja se suočila sa tim problemom i koja je zbog toga bila prinuđena da nekoliko puta smanjuje penzije građanima i to drastično, daleko više nego što smo to učinili mi.

Dakle, iz tih razloga mi smo, kao što rekoh, bili prinuđeni da primenimo određene bolne krajnje nepopularne mere, među kojima jeste i ova koja se ovim zakonom ukida, odnosno mera smanjenja penzija.

Bez obzira na to što je ta mera krajnje neprijatna i nepopularna, ona nije doneta kao neka ishitrena mera, niti je ona nekakav nepromišljen potez ili politički hir, a još manje je potez koji je ekonomski neosnovan, o čemu svedoči i podrška koju je ova mera imala kako od domaće, tako i od međunarodne ekonomske javnosti, ovo liči jednom Fiskalnom savetu i MMF, već je to bila jedna od nekoliko mera koje smo u tom trenutku jedine imali na raspolaganju u pokušaju da tu krizu koja se, da tako kažem, razbuktavala, odnosno taj požar koji se razbuktavao, pokušamo da ugasimo.

Znam da je bilo i nekih drugih ideja i predloga kako da se reši problem fiskalne konsolidacije, odnosno na koji način da se smanje rashodi i povećaju prihodi, ali moram da kažem da ljudi koji se elementarno razumeju u ekonomsku teoriju i praksu, znaju da bilo kakva poreska reforma bilo kakva reforma javnih preduzeća, jeste mera koja ima tzv. vremensko kašnjenje, odnosno mera koja daje rezultate odloženo i da se za rezultate takvih mera mora čekati najmanje tri do šest meseci, vrlo verovatno i duže. Pri tome je veliki znak pitanja da li će rezultati biti onakvi kakve smo planirali.

Na žalost našu, jedine mere koje daju trenutne rezultate jesu one mere koje su i najneprijatnije za građane, ali da se razumemo najneprijatnije i za političku elitu koja mora da donese jednu takvu nepopularnu odluku i da time smanji svoju političku popularnost, a to su mere smanjenja plata i penzija.

Da ne bi bilo nesporazuma, ovo nije neka mera koju smo mi izmislili, niti je ovo neka mera koju nam je neko sa strane nametnuo. Teoretičari znaju da će reći - MMF, da bi na nama uvežbavao nekakve ekonomske modele ili da bi nas koristio kao zamorčiće. Ovo je mera koja je prethodno već u nekim drugim zemljama dala rezultate i zbog toga smo je primenili.

Kao primer zemlje u kojoj je ova mera dala rezultate, reći ću vam primer jedne male otvorene ekonomije kakva je i Srbija, a reč je o Letoniji, koja je još 2008, 2009. godine uočila krajnje nepovoljna ekonomska kretanja u svojoj zemlji, uočila da se njihov budžet kreće ka ozbiljnom deficitu i istog momenta reagovala drastičnim linearnim smanjenjem i plata i penzija za 20%, bez ikakve socijalne zaštite najugroženijih, odnosno onih sa najmanjim primanjima.

Podsetiću vas da smo mi, kada smo uvodili mere smanjenja penzija, te mere učinili vrlo socijalno odgovornim, odnosno da smo zaštitili one koji imaju najmanja primanja.

Za nekih, otprilike dve godine, Letonija je u potpunosti stabilizovala svoje javne finansije i ukinula, naravno, sve mere, odnosno ukinuli su i meru smanjenja penzija, ali Letonija je zemlja koja je uvek vodila ekstremno odgovornu fiskalnu politiku o čemu svedoči podatak da je to jedna od zemalja EU, ako ne i broj jedan zemlja EU, po najmanjem učešću javnog duga u BDP, ali to zato što vode odgovornu fiskalnu politiku godinama.

Neko će, naravno, pitati sad - dobro pošto je Letonija posle dve godine ukinula meru smanjenja penzija, zašto nama treba tri i po godine ili malo više od tri i po godine da ukinemo tu meru? Zato što u vreme kada su oni preventivno 2008, 2009. godine u sam osvit svetske ekonomske krize, smanjivali plate i penzije. Mi smo tada pričali o velikim šansama koje svetske ekonomske krize pružaju Srbiji i mi smo upravo u tom periodu potpuno iracionalno, bez ikakve ekonomske logike, povećavali penzije.

Kada vodiš godinama u vreme svetske ekonomske krize neodgovornu fiskalnu politiku, onda jednog dana kada rešiš da počneš da vodiš odgovornu fiskalnu politiku, kada primeniš bolne mere fiskalne konsolidacije onda moraš da platiš cenu. Nažalost tu cenu su platili svi građani, kako penzioneri, tako i ostali građani kojima su smanjene plate, ali nažalost ta mera je morala da traje duže, dokle god nismo uspostavili stabilno stanje u našem budžetu, a stabilno stanje u našem budžetu smo uspeli da uspostavimo prošle i ove godine. Sada, već drugu godinu za redom beležimo fiskalni suficit, odnosno imamo više sredstava u budžetu, više prihodujemo u budžetu nego što trošimo novca iz budžeta.

Još neke stvari su se u međuvremenu promenile i one daju razloga za optimizam kada je u pitanju kretanje penzija odnosno njihov rast, bolje rečeno, u budućnosti. Daću vam samo nekoliko parametara koji nisu nikakva tajna. To su podaci koji se nalaze na sajtu Republičkog zavoda za statistiku. U prvom i drugom kvartalu ove godine međugodišnji rast BDP u Srbiji je bio 4,9% i 4,8% restriktivno. Istovremeno, međugodišnja inflacija u avgustu mesecu je 2,6%.

U drugom kvartalu ove godine zabeležili smo, rekao bih, istorijski minimum kada je u pitanju stopa nezaposlenosti ili barem istorijski minimum prema podacima koji postoje na sajtu Republičkog zavoda za statistiku. Ja sam ih pogledao 20 godina unazad, koliko postoje, nikad nismo imali nižu stopu nezaposlenosti, a reći ću vam da je u Vojvodini ta stopa samo 10%, dakle još niža od ove na republičkom nivou.

U isto vreme, stopa zaposlenosti je najviša u poslednjih 15 godina, dakle od 2003. godine na ovamo nismo ni imali nikada veću stopu zaposlenosti. Zašto je to važno i zašto bi interesovalo penzionere odnosno zašto bi penzionere zanimao ovaj podatak? Zato što visoke stope rasta znače bolje punjenje budžeta, odnosno više sredstava u budžetu, a samim tim i više prostora za povećanje penzija.

Kada su stope rasta BDP značajno veće od inflacije, kao što je sada slučaj, gotovo duplo veći, onda ima više prostora da se penzije povećaju nego kada bismo penzije usklađivali sa rastom troškova života, što je bio ranije slučaj, a to smo upravo predvideli ovim zakonom, dakle otvorili smo prostor da penzije povećavamo i više.

Kada imate vrlo nisku stopu nezaposlenosti i visoku stopu zaposlenosti, to znači da su prihodi budžeta po ovom osnovu, dakle doprinosi koji se uplaćuju, vrlo visoki, odnosno da se Fond penzijskog i invalidskog osiguranja mnogo bolje puni nego ranije, samim tim će biti stabilniji i sigurniji u budućnosti, samim tim će njegov deficit biti manji, odnosno manje će biti potrebno transferisati iz sredstava budžeta u Fond PIO.

Dakle, to su sve pretpostavke koje uz jednu odgovornu fiskalnu politiku koju vodimo poslednjih nekoliko godina i čvrstu, kako se to kaže – restriktivnu; kako god hoćete, daje sigurnost penzionerima i sadašnjim ali i budućim.

Pošto imam još malo vremena, hteo bih da kažem još samo nekoliko stvari, mada je o tome već bilo reči i verujem da će danas biti još reči, o najvažnijim stvarima koje se ovim zakonom menjaju, pored ovoga što verujem da je najvažnije. Dakle, stvaraju se zakonske pretpostavke, o tome smo govorili da se drastično smanji broj privremenih rešenja o penzijama, što je stvaralo veliku neizvesnost za naše penzionere, ali isto tako i pravilo veliki, izvinite što ću da kažem tako. uzaludan posao za Fond PIO.

Dakle, oni su svakih nekoliko meseci morali ponovo da izdaju jedna te ista rešenja. To je posao koji se ponavlja, a koji je potpuno bespotreban. Pri tome je, kažem, stvaralo neizvesnost za penzionere, jer oni nikada nisu znali dokle god ne dobiju konačno rešenje kolika je njihova konačna penzija. Dešavalo se prvo da čekaju godinama na konačno rešenje, a onda da to konačno rešenje se ispostavi, odnosno da se konačnim rešenjem ispostavi da su im penzije preplaćene, odnosno da treba da vraćaju jedan deo penzija koje su primali.

To je potpuno nedopustivo za penzionere ali i za njihov standard i zato je jako važno da se ova stvar promeni i da smanjimo broj privremenih rešenja, odnosno da u perspektivi taj problem trajno i konačno rešimo.

Dobra vest postoji i za lica sa beneficiranim radnim stažom koja će nakon ovih, nadam se, usvajanja izmena i dopuna zakona moći da idu u penziju sa 50 godina napunjenih života, naravno kada ispune ostale zakonske uslove koji postoje, ali ta dobra vest je i za one koji su među njima otišli u prevremenu penziju, jer će im se sada smanjiti taj gep, odnosno ta razdaljina između godina sa kojima su otišli u penziju i roka od 50 godina, samim tim će im se povećati penzije, što je svakako za njih pozitivna vest.

Na daleko pravičniji način će se rešenjem koje se predlaže u ovom zakonu rešavati i pitanje obračuna penzija za raseljena lica i vojne osiguranike za koje ne postoje potpuni podaci o uplati doprinosa za sve godine staža koje evidentno imaju.

Do sada se kao osnovica za te godine koristila minimalna osnovica, što nije pravedno, a sada se formula menja i menja se naravno u njihovu korist, njihove penzije će biti u budućnosti veće.

Takođe, jedna vrlo važna stvar, a u skladu sa našom strategijom digitalizacije, povećanja konkurentnosti, i ako hoćete daljeg napredovanja na svim referentnim listama, kao što je recimo „Duing biznis lista“, jeste stvaranje zakonskih pretpostavki za jednostavniju elektronsku razmenu podataka između Fonda PIO i drugih državnih institucija, ali i između Fonda PIO i svih njegovih korisnika, u koje spadaju, naravno, i poslodavci, ali isto tako i penzioneri.

Istovremeno se ukida veliki broj obrazaca i čuveni M4 obrazac, što će smanjiti administraciju, što će ponovo smanjiti posao Fonda PIO. Važno je da smanjimo opterećenje Fonda PIO bespotrebnim poslovima, dakle, da se oni fokusiraju na poslove koji su važni, a ne da rade repetitivno neke poslove koji su potpuno besmisleni. Toliko za sada. Zahvaljujem.
Zahvaljujem, predsednice.

Zatražio bih obaveštenje od Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i predsednice Vlade, a u vezi sa nedavnim uspehom đaka beogradske Matematičke gimnazije i Gimnazije „Jovan Jovanović Zmaj“ iz Novog Sada.

Naime, na 59. Međunarodnoj matematičkoj olimpijadi, održanoj u Rumuniji, koja se završila pre nekoliko dana, tim iz Srbije je u konkurenciji preko 100 država osvojio šest medalja za našu zemlju, dve zlatne, dve srebrne i dve bronzane, što je uspeh kakav nismo postizali ni u vreme SFRJ, koja je bila tri puta veća država po broju stanovnika.

Ono što mene interesuje jeste ukoliko našim sportistima za osvajanje najsjajnijih odličja na najvećem svetskim takmičenjima dodeljujemo nacionalnu penziju, da li postoji ideja da se predloži da i ovoj deci dodelimo ovakvo priznanje za ništa manje vredne uspehe? Ako ne postoji, ja bih želeo da kandidujem ovu ideju kao temu za razmišljanje.

Naravno, ovaj predlog se ne odnosi samo na uspeh iz matematike, već i na uspehe ovog ranga iz svih mogućih naučnih disciplina, jer smatram da bismo na ovaj način dali motiv našoj deci, odnosno našim mladim talentima da ostanu u Srbiji. Siguran sam da će biti i onih koji će reći – pa, oni su već odlučili da odu, zašto bismo im dodelili nacionalnu penziju, pa pih ja te pitao – a šta znači nacionalna penzija, recimo, nekom vrhunskom sportisti iz unosnog sporta, kome je ta suma novca u njegovim ukupnim prihodima statistička greška? Pa, ne znači mu ništa, ali nije poenta nacionalnog priznanja u novcu, poenta nacionalnog priznanja je u simbolu, u signalu, u znaku da cenimo uspeh i da cenimo nečiji trud i rad.

Da ne govorim o tome da vrlo često u poslednje vreme, sa punim pravom, govorimo o digitalizaciji kao prioritetu broj 1 države Srbije, o IT sektoru kao vrlo važnom sektoru danas, verovatno još važnijem sektoru u budućnosti Srbije, i da ulažemo mnogo u IT sektor kroz različite podsticaje koje dajemo kako domaćim tako i stranim firmama, e onda treba da zadržimo, odnosno da nađemo načina da zadržimo mlade IT stručnjake u Srbiji.

Kada kažem da nađemo način, mislim da nađemo bukvalno svaki mogući način, a mislim da je ovo jedan od načina da ih zadržimo, odnosno da ih demotivišemo da nakon srednje škole odu u inostranstvo da studiraju, da se više nikada ne vrate, jer zašto bi naša deca nakon škole odlazila da studiraju na Kembridžu, na Oksfordu, na MIT-u, na Berkliju ili na Stendfordu ili zašto bi, recimo, jedan Kembridž imao motiv ili koji je njihov motiv da svake godine dodeljuju stipendije đacima matematičke gimnazije kada oni neće ostati na tom Kembridžu zauvek, zato što će oni jednog dana biti promoteri Kembridža kao njegovi bivši studenti. Ta deca su promoteri Srbije zahvaljujući tim uspesima koje oni postižu.

Kada već govorim o matematičkoj gimnaziji, želeo bih da vas podsetim da je još 2007. godine Vlada Republike Srbije ovu školu proglasila školom od posebnog nacionalnog značaja i to ne bez razloga, jer je ova škola od svog osnivanja do danas osvojila za Srbiju gotovo 500 medalja na različitim naučnim olimpijadama.

Ukoliko razvijamo društvo znanja, a siguran sam da želimo i da radimo na tome da ga razvijamo, onda moramo znanje da cenimo i nagrađujemo i zato bih zamolio i nadležnog ministra i premijerku da razmotre ovu moju inicijativu i da mi u pisanom obliku na nju odgovore.

Iskoristio bih ovu priliku da zatražim još jedno obaveštenje od Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, a tiče se izrade zakona o Matematičkoj gimnaziji, o čemu smo već razgovarali i načelno se složili da je potrebno doneti ovaj zakon, kao i o izradi posebnog pravilnika koji bi uredio rad ove specifične ustanove od posebnog značaja za Republiku Srbiju, dok se takav zakon ne donese.

Sa ovim pravilnikom se dosta kasni i ja bih molio ministra Šarčevića da svoj autoritet iskoristi da se ovaj pravilnik donese, jer je ova škola specifična. Ona mora da angažuje poseban naučno-nastavni kadar, ona ima posebne potrebe, u pežorativnom smislu, za ove đake, jer oni moraju da rade više nego neka druga deca i ta deca vrlo često putuju, zbog čega ova škola ima vrlo specifične potrebe i zbog toga je potrebno doneti poseban pravilnik. Zahvaljujem.
Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovana potpredsednice Vlade, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, građani Republike Srbije, s obzirom na kratko vreme koje mi stoji na raspolaganju, ja ću govoriti samo o zakonima iz oblasti železnice.

Ozbiljne reforme u ovom sektoru započeli smo 2013. godine kada smo doneli dva važna sistemska zakona kojima smo pokušali da zaustavimo propadanje železničke infrastrukture i urušavanje kvaliteta železničkog saobraćaja, bilo da se radi o prevozu putnika ili o transportu robe, odnosno tereta.

Istini za volju, mi jesmo doneli jedan zakon 2005. godine, ali čak i prema rečima onih koji su učestvovali u izradi tog zakona, u njegovoj implementaciji se vrlo malo odmaklo.

Dakle, ova dva zakona o kojima govorim, koje smo doneli 2013. godine su Zakon o železnici i Zakon o bezbednosti i interoperabilnosti železnice. Ta dva zakona su u tom trenutku predstavljala značajan iskorak unapred kada je reč o sektoru železnica.

Naravno, u primeni se pokazalo da oni poseduju određene manjkavosti. Između ostalog, došlo je i do promena u nekim direktivama EU, jer je to živa materija i konstantno se menjaju. Doneta je jedna nova direktiva 2012. godine i ukazala se potreba, prvo, za izmenama i dopunama ovih zakona 2015. godine, a onda i za donošenje tri nova zakona, odnosno Zakona o železnici, Zakona o bezbednosti u železničkom saobraćaju i Zakona o interoperabilnosti železničkog sistema.

Zašto sada imamo tri zakona? Mislim da je to vrlo važno da se razume. Pojavila se izvesna konfuzija, nejasnoće, nerazumevanje, kako god hoćete, kada je reč o spajanju dve materije u jedan zakon, odnosno bezbednost železničkog saobraćaja i interoperabilnosti. Takođe, mislim da ne treba da objašnjavam nikome koliko su te dve oblasti važne i da one zaista zaslužuju da se nađu u posebnim zakonskim rešenjima. Govorim o bezbednosti saobraćaja za koji sam siguran da svaki građanin razume koliko je važna za nas, a interoperabilnost je nešto što, primenom svih standarda koji su propisani u ovom zakonu, treba da nas vrati na železničku mapu Evrope sa koje, bojim se, smo počeli polako da nestajemo, jer mnogi prevoznici zaobilaze Koridor 10, odnosno sve više koriste koridor preko Bugarske i Rumunije.

Naravno, ova tri zakona nemaju intenciju, niti mogu da reše sve probleme u železnici preko noći. To su problemi koji su nagomilavani decenijama, da ne kažem, gotovo pola veka, ali sasvim sigurno predstavljaju dobar osnov da nastavimo i završimo proces transformacije koji smo započeli 2015. godine kada smo sistem železnice podelili na tri nezavisna preduzeća i da još snažnije idemo u investiranje u naš železnički sektor, koji je veoma važan, kako za privredu i građane, tako i za državu u celini.

Dakle, samo rad na sva tri stuba, kako ste vi ministarka u vašem uvodnom izlaganju rekli, a to su zakonski okvir, transformacija i investicije, možemo da očekujemo da će železnice dobiti značaj kakav zaslužuju u budućnosti.

Problemi železnice nisu od juče i da se razumemo problem sa železnicom nema samo Srbija. Sektor železnice je gotovo u celom svetu i u razvijenom svetu ne baš preterano rentabilan i ne baš preterano profitabilan. Naravno, za to postoje razlozi koji sežu duboko u prošlost, koji imaju duboke korene. Naime, recimo da posmatramo putnički saobraćaj, pre 60 godina su zemlje zapadne Evrope, razvijene, a rekao bih prvo SAD, krenule da snažno investiraju u razvoj putne infrastrukture, što je rezultiralo značajnim povećanjem automobilskog i kamionskog saobraćaja, što je naravno smanjilo, sa jedne strane putnički saobraćaj u železničkom saobraćaju, odnosno prevoz putnika, a sa druge strane prevoz tereta zbog povećanja kamionskog saobraćaja. Istovremeno, imamo bum u avionskom saobraćaju, a o čemu bi, siguran sam, gospodin Ilić mogao da nam priča mnogo, koji je učinio da ovaj saobraćaj, odnosno ovaj vid saobraćaja postane mnogo dostupniji u velikom broju korisnika, što je naravno opet smanjilo putnički saobraćaj, kada govorimo o železničkom saobraćaju, a da ne govorimo o pojavi lou kostera, kakav je uticaj imao na železnički saobraćaj.

Takođe, u poslednjih 20-ak godina, sektor usluga daleko brže raste od proizvodnog sektora, odnosno neproizvodni sektor raste brže od proizvodnog sektora koji je tradicionalno uglavnom naslonjen na železnicu, što se takođe negativno odražava na železnički saobraćaj.

Zašto Srbija zaostaje u odnosu na svet? Zato što je svet, dok smo mi gotovo ništa ne radili, odnosno nismo ništa investirali u našu železničku infrastrukturu na prvom mestu, da tako kažem, u naš vozni park, 50-60 godina investirao snažno i pokušavao da taj jaz smanji. Naravno, mi ne bismo danas o ovome govorili na ovaj način da železnički saobraćaj, odnosno železnički sektor nema potencijal, odnosno da nema i dalje određene komparativne prednosti, ali na njima mora da se radi da bismo mogli da ih materijalizujemo, odnosno da one ostvare svoj pun efekat.

Rekao bih da Vlada Republike Srbije u poslednjih nekoliko godina upravo na tome radi, radi na tome da se naša železnička infrastruktura učini takvom da bude konkurentna, da može da privuče nazad saobraćaj koji smo izgubili. Tu bih na prvom mestu istakao vrlo značajan kredit koji smo dobili od Ruske Federacije koji se koristi i za obnavljanje voznog parka, ali još više, rekao bih, na unapređenje naše železničke infrastrukture diljem Srbije, ali svakako i na ugovor koji imamo sa našim partnerima iz Kine i Mađarske za prugu Beograd-Budimpešta koja će se, verujem, produžiti prema jugu, što će Koridor 10 vratiti na železničku mapu sveta, odnosno na prvo mesto Evrope.

Dakle, zahvaljujući jednoj ekviziciji koja je bila za nas srećna okolnost koju su učinili Kinezi, kada su kupili Luku Pirej, danas imamo priliku da značajno unapredimo naš železnički saobraćaj u budućnosti i na kraju, pošto mi vreme ističe, samo da kažem da će poslanička grupa SDS podržati ova tri zakona, ali i preostale zakone koji su danas na dnevnom redu. Zahvaljujem.
Zahvaljujem predsedavajući.

Poštovani ministre, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, građani RS, podneo sam amandman na stav 4. člana 14. Predloga zakona. Pročitaću kako glasi stav 4. u originalnom tekstu – Agencija podnosi Vladi izveštaj o radu za prethodnu godinu najkasnije do 1. aprila tekuće godine, a izuzetno podnosi i tromesečne izveštaje ili izveštaj o izvršenju nekog posla na zahtev ministarstva nadležnog za poslove obrazovanja u roku koji ne može biti kraći od 20 dana.

Moj predlog je da se naprave dve izmene u ovom stavu 4. Prva se tiče menjanja reči „periodične“ u ovom kontekstu „periodični izveštaji“, u tromesečne izveštaje. Smatram da je to preciznija definicija.

Druga izmena se tiče roka u kojem se ovaj izveštaj podnosi koji kaže u originalnom tekstu da ne može biti kraći od 20 dana. Moj predlog je bio da se stavi rok od 15 radnih dana.

Šta je ideja? Pozivam se na Zakon o izvršenju i obezbeđenju koji smatra da je superiornija definicija radnih dana nego običnih dana, jer se vrlo često može desiti da zbog nekih praznika 20 dana bude rok koji mnogo kraći od 15 radnih dana.

Iz tog razloga smatramo da je rok od 15 radnih dana daleko primereniji nego 20 dana. Zahvaljujem.
Zahvaljujem predsedavajući.

Poštovani ministre, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, građani Republike Srbije, podneli smo amandman na član 17. i to na njegov stav 6, odnosno tačku 2) koja u originalnom tekstu glasi – Radi se o uslovima kada se može razrešiti član upravnog odbora agencije, a stav 2. kaže – ako ne ispunjava dužnosti člana upravnog odbora, ne ispunjava uslove za imenovanje, ako ne ispunjava obaveze predviđene ovim ili posebnim zakonom ili aktom o osnivanju agencije ili ako bude osuđen za krivično delo na kaznu zatvora od najmanje šest meseci.

Mi smo predložili da se ova definicija „osuđen za krivično delo na kaznu zatvora najmanje šest meseci“ promeni drugačijom definicijom, odnosno ako bude osuđen za krivično delo koje ga čini nedostojnim za obavljanje ove funkcije.

Zašto smo smatrali da je ova definicija bolja? Zato što neko može da bude osuđen na zatvorsku kaznu kraću od šest meseci ili na uslovnu kaznu, ali da bez obzira na to delo koje je učinio ga diskvalifikuje za obavljanje jedne ovakve funkcije ili može da bude osuđen i na kaznu koja je u trajanju dužem od šest meseci, na primer za neki saobraćajni prekršaj koji ne mora po svaku cenu da ga diskredituje za obavljanje ove funkcije.

Zbog toga smo smatrali da je bolja definicija ove šest meseci, definicija koja kaže da se može razrešiti neko ko ne ispunjava uslove u smislu da je osuđen za krivično delo koje ga čini nedostojnim za obavljanje ove funkcije. Hvala.
Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovani ministri, uvažene koleginice i kolege, narodni poslanici, budžet Republike Srbije nije samo najvažniji zakon koji Narodna skupština donosi, još manje je on samo skup stavki na njegovoj prihodnoj, odnosno rashodnoj strani. On je, pre svega presek stanja ili slika stanja, kako god hoćete, u jednoj državi. Najpre, naravno, u finansijskom smislu, ali onda sa implikacijama na sve sfere našeg života. Da se to najbolje demonstrira, čini mi se, može se kroz jedan kratak osvrt na postignute rezultate u poslednjih nekoliko godina, a naročito u 2017. godini.

Da krenemo od nečega što je bilo, čini mi se, najviše napadano u ova prethodna dva dana, a to je očekivani realni rast bruto domaćeg proizvoda od 2% u 2017. godini. On jeste nešto niži od projektovanog rasta za ovu godinu, ali je takav zato što smo se suočili sa određenim negativnim, kako je rekao ministar, kartkoročnim efektima, koji kada analizirate, kvartalno, međugodišnji rast BDP, vidite da se ti efekti polako gube i oni će biti istrpljeni do kraja godine. Recimo, u prvom kvartalu, rast BDP je bio 1,1%, u drugom 1,4%, u trećem već 2,1%. Dakle, to efekti polako nestaju.

Priliv stranih direktnih investicija u 2017. godini biće 2,1 milijardu evra, odnosno oko 5,8% BDP što je, vrlo je važno reći, već više od deficita tekućeg računa. Dakle, deficit tekućeg računa će biti u potpunosti pokriven, pa čak i više nego pokriven prilivom stranih direktnih investicija. Stopa nezaposlenosti u trećem kvartalu 2017. godine 12,9%, 0,9% manje od istog kvartala 2016. godine. Ali, treba reći da je u drugom kvartalu bila 11,8% zašta smo od jedne kredibilne institucije, to ćete se svi složiti verujem, kao što je Svetska banka, dobili pohvale kao zemlja sa najnižom stopom nezaposlenosti u regionu.

Stopa zaposlenosti, na rekordnom nivou, 48,2%. Ne pamti se ovako visoka stopa zaposlenosti. Pošto je ovo kvartalni podatak za treći kvartal 2017. godine, govoriću samo u kvartalima, jer sam te podatke pronašao u poslednje četiri godine i ona je bila samo manja. Najmanja, kada govorimo kvartalno, u poslednje četiri godine u prvom kvartalu 2014. godine, dakle to je onaj kvartal koji prethodi kvartalu u kome je izabrana Vlada premijera Aleksandra Vučića, tada je bila 40,2% zaposleno. Dakle, porasla je za osam procentnih poena za nepune četiri godine, pritom u vreme kada je zabranjeno zapošljavanje u javnom sektoru.

Da je taj podatak tačan, može da se proveri mnogo jednostavnijim matematičkim operacijama. Pogledajmo, recimo koliki je deficit PIO fonda u prvih devet meseci ove godina, pa ga uporedimo sa deficitom u prvih devet meseci 2016. godine i videćemo da je niži. Niži je, jer je naplata doprinosa veća, a ona je veća jer je zaposlenost veća.

Javni dug u poslednjih nekoliko godina smanjen je za više od 13 procentnih poena i to nije čudno, jer kada imate suficit ove godine od 0,7% BDP, za 2,4% više od onog što je planirano i prvi put posle 2005. godine, onda naravno da se smanjuje javni dug i naravno da imamo pravo da budemo optimisti i da očekujemo da ćemo do kraja 2018. godine, najkasnije 2019. godine imati javni dug koji je niži od nivoa Mastrikta, odnosno niži od 60% BDP.

Svi ovi rezultati postignuti u 2017. godini, u prethodnim godinama, nam daju pravo da budemo optimisti, ali isto tako se preslikavaju na rezultate na referentnim listama svih međunarodnih organizacija, što opet posle toga posledično poboljšava naš rejting i kod stranih investitora, ali i kod stranih kreditora. Tako, recimo, kao što je već rečeno, smo opet skočili na duing biznis listi Svetske banke, pa smo 43, neki su to pominjali u negativnom kontekstu, ja ću ga pomenuti u pozitivnom kontekstu. Iza nas se nalazi deset država članica EU. Među njima je jedna velika Italija. Onda takođe nije čudno što je Svetska banka rekla da je Srbija u ovoj godini najbolja zemlja jugoistočne Evrope po reformama.

U izveštaju globalne konkurentnosti Svetskog ekonomskog foruma, to je opet pomenuto u negativnom kontekstu, kao mi smo 78. Da, ali prošle godine smo bili 90, to je skok za 12 mesta. I to, pritom, moram da vam kažem, da nijedna od zemalja koja se graniče sa Srbijom, nije napravila veći rast u poslednjih godinu dana, a neke su i nazadovale.

Jedna relevantna anketa, recimo USAID-a, koja se sprovodi svake godine, kaže da optimizam među poslodavcima u Srbiji raste. Više od polovine ispitanih kompanije je reklo da očekuje rast profita u 2018. godini, a samo 4% njih planira otpuštanje. Zato imamo pravo na optimizam kada ulazimo u 2018. godinu i da očekujemo rast BDP od 3,5%, a ja verujem i veći, jer prvo su se iscrpeli oni negativni efekti, što će reći da sad imamo nisku osnovcu sa kojom mnogo lakše možemo da napravimo veći rast, imaćemo snažnije investiranje, prvo zbog pomenutog većeg poverenja investitora, drugo zbog mnogo većih podsticaja koje dajemo u ovoj godini za investiranje, dakle imaćemo veći priliv investicija. Takođe su drastično veća kapitalna ulaganja države i na kraju krajeva, naravno očekujemo i rast domaće tražnje što je prirodno s obzirom na to da se povećavaju plate i penzije, da će rasti i dalje u privatnom sektoru plate i da se očekuje, normalno, nastavak rasta zapošljavanja.

Pre nego što pređem na analizu budžeta i konkretnih stavki, pohvalio bih nešto što mislim da Socijaldemokratska partija Srbije ima razloga da naročito pohvali, a to su dve mere koje pokazuju na koji način može da se napravi kompromis između interesa radnika i interesa poslodavaca, a pri tom se radi, naravno, o nečemu što je u interesu svih, a rekao bih i u interesu države u celini. Jedna mera je povećanje minimalne zarade za 10%, odnosno sa 131 na 143 dinara po radnom satu, što je jako dobra vest za 350.000 radnika koji primaju najniža primanja. Druga mera je smanjenje neoporezivog dela zarada sa 11.790 na 15.000 dinara, što je jako dobra vest za poslodavce i što treba da doprinese rastu zapošljavanja u 2018. godini.

Kada govorimo o prihodima, naravno, projekcija prihoda je urađena krajnje konzervativno, kao i do sada, i usaglašena tokom osme revizije aranžmana sa MMF-om, ali i sa drugim relevantnim međunarodnim institucijama. Čak su uvažene, čini mi se, dve najozbiljnije kritike u prethodnim godinama od Fiskalnog saveta kada je reč o prihodnoj strani budžeta. Oni su, naime, tvrdili kako previše optimistički projektujemo prihode po osnovu poreza na dobit pravnih lica i po osnovu vanrednih neporeskih prihoda. Moram da kažem da se u izvršenju, odnosno u ostvarenju budžeta nije baš pokazalo da su bili u potpunosti u pravu, ali u redu, njihov posao je da daju kritički osvrt na budžet.

Međutim, bilo kako bilo, izašli smo u susret ovim kritikama i u budžetu za 2018. godinu, u odnosu na ostvarenje u 2017. godini, ova dva prihoda, odnosno prihodi po ovim osnovama se smanjuju za 16 milijardi, odnosno za četiri milijarde respektivno. Dakle, krajnje konzervativno se i dalje projektuje, rekao bih sa još većom dozom opreznosti, a to se odnosi i na sve druge poreske prihode, samo nažalost nemam dovoljno vremena da analiziram i njih. Osim ovog neoporezivog cenzusa koji je promenjen i osim, naravno, uobičajenog godišnjeg usklađivanja akciza, mi praktično ne menjamo nijednu poresku stopu. Dakle, stvaramo jedno predvidivo poresko okruženje. Nema boljeg signala za strane investitore od stabilnog i predvidivog poreskog okruženja.

Kada govorimo o rashodima, prvo bih pohvalio, naravno, smanjenje rashoda za kamate. Dakle, osim što smo preokrenuli trajektoriju javnog duga, preokrenuli smo i trajektoriju rasta rashoda za kamate. Podsećam vas, od početka svetske ekonomske krize, dakle od 2008. godine, kamate iz godine u godinu rastu. Ove godine smo tu trajektoriju preokrenuli, a sledeće godine imamo čak 16,1 milijardu manje izdvajanja za kamate. To je najbolji pokazatelj koliko fiskalna konsolidacija daje dobre rezultate.

Još jedna stvar u preporukama koje je u septembru mesecu Fiskalni savet dao, a radi se o tome da su oni rekli da bi bilo dobro da se modernizuje Poreska uprava. Slažem se, treba da se modernizuje, naravno. Izašlo se i tome, pod znacima navoda, u susret. Dakle, 467 miliona dinara opredeljeno je za uvođenje novog informacionog sistema u Poresku upravu. Kada na to dodate značajno povećanje plata, odnosno značajnije nego drugima, koje su dobili ljudi zaposleni u Poreskoj upravi od 10%, sa čime baš nisam siguran da se Fiskalni savet slaže, ali smo potpuno u pravu što to radimo, jer ti ljudi su to zaslužili. Mnogo dugujemo Poreskoj upravi za to što smo ovako dobre fiskalne rezultate, naročito na prihodnoj strani, ostvarivali u prethodnim godinama.

Dakle, imate sa jedne strane bolju tehničko-tehnološku opremljenost poreske uprave, a s druge strane motivisane radnike jer su nagrađeni za nešto za šta su radili do sada, i onda imate pravo na optimizam da će poreski prihodi u narednim godinama rasti jer će se bolje obavljati posao i smanjiće se siva zona.

Radilo se, naravno, i na otklanjanju jedne od, rekao bih, glavnih zamerki kada je rashodna strna budžeta u pitanju, a radi se o kapitalnim izdacima. Oni su povećani za 34 milijarde dinara na 128,2 milijarde dinara u budžetu za 2018. godinu. To je povećanje za više od 36%. I to je nešto što je Fiskalni savet preporučivao, inače. Oni su rekli 300 miliona evra, a to je nešto malo više za nekih milijardu dinara u odnosu na ovo što smo mi uradili.

Takođe, povećavaju se subvencije privredi za 0,74 milijarde dinara, poljoprivredi za 2,7 milijardi dinara, ali se smanjuju subvencije „Železnicama“ za 1,2 milijarde dinara. To niko nije pomenu, a mislim da je važno zato što pokazuje da reforme u javnim preduzećima mogu da daju rezultate. Naravno, u onima u kojima su te reforme odmakle.

Takođe, povećavaju se i subvencije za preduzetništvo, što je, naravno, vrlo važna stvar i to sam sigurna da se svi slažemo - 0,6 milijardi. Pojavljuju se i novi transferi lokalnim vlastima za razvoj inovacionog preduzetništva i „start-apova“ u vrednosti od 0,4 milijarde dinara. Smanjuju se transferi PIO fondu u odnosu na 2017. godinu, bez obzira na povećanje plata, ne u odnosu na ostvarenje, u odnosu na projekciju u 2017. godini.

Dakle, biće daljeg rasta zapošljavanja, biće većeg rasta plata u javnom sektoru, to znamo, i u privatnom sektoru. Smanjiće se siva zona i u 2018. godini. To su naša očekivanja. Do sada su se očekivanja uvek pokazala dobrim, a čak smo ih najčešće i nadmašivali. Kada to sve saberete, vi dobijate projektovani budžetski deficit u narednoj godini od 28,4 milijarde dinara, odnosno 0,6% BDP, sa idejom da on konvergira ka 0,5% BDP, što jeste nešto što EU preporučuje za zemlje koje imaju dug veći od 60% BDP.

Poslanička grupa Socijaldemokratske partije Srbije, naravno, podržaće sve zakone koji su danas na dnevnom redu. Zahvaljujem na pažnji.