Poštovani potpredsedniče, cenjeni narodni poslanici, danas je pred nama zakon koji pretežno ima tehnički karakter. Međutim, to je vrlo važan zakon jer uređuje jednu oblast koja već nekoliko decenija nije normirana.
Zapravo, materija o ličnim kartama u Republici Srbiji uređena je Zakonom o osnovnim podacima za ličnu kartu iz 1973. godine i Zakonom o ličnoj karti iz 1974. godine.
Prema tome, građanima Srbije za dokazivanje identiteta još uvek služi lična karta koja je uvedene pre više od 30 godina.
Znači, Srbija posle više od 30 godina donosi novu zakonsku regulativu u oblasti ličnih karata i time otvara i stvara potrebne pravne pretpostavke za uvođenje novog, savremenog i funkcionalnog elektronskog identifikacionog dokumenta koji će ovaj zakon regulisati.
Postojeća lična karta ne zadovoljava najnovije tendencije u ovoj oblasti, a to je da je brza, da je tačna i pouzdana identifikacija pojedinaca.
Identifikacija pojedinaca je od vrlo velikog značaja, pre svega pored ostalog i u borbi protiv organizovanog kriminala, u borbi protiv terorizma i drugih oblika kriminalnih delovanja koji predstavljaju međunarodni problem i koji stoga nužno podrazumeva međunarodnu saradnju nadležnih državnih organa.
Uvođenjem nove lične karte takođe će doći do nečega, a to je čišćenje baze podataka.
Moram da kažem da najverovatnije postoji veliki broj dokumenata koji su duplirani, a takođe i ovakva vrsta lične karte doprineće tačnom utvrđivanju biračkih spiskova. Uvođenjem savremene elektronske lične karte vrši se usklađivanje sa svetskim standardima, sa preporukama Interpola, Europola, Evropske unije, što je jedan od preduslova za naše uključivanje u evropske integracije.
Nova lična karta doprinela bi modernizaciji i unapređenju organizacije i metoda rada državnih organa, organa lokalne samouprave i javnih službi.
Sada ću vrlo kratko nabrojati koje su najznačajnije promene koje donosi novi zakon. No, pre nego što krenem na najznačajnije promene, prvo moram da naglasim da je ovaj zakon bio u proceduri pre i prošao proceduru Vlade pre referenduma u Crnoj Gori, tako da ćemo naknadno, kada bude za to vreme, određenim amandmanima, svuda gde piše državna zajednica, odnosno državljanstvo Srbije i Crne Gore, zameniti rečima "Srbije". I ono što želim da naglasim, a o tome će kasnije biti reči, ali u obrazloženju zakona je vrlo značajno, da niko neće biti oštećen.
Zapravo, predvideli smo novi član koji će biti dopuna ovog zakona, a to je član 32, da na državljane Srbije i Crne Gore sa prebivalištem na teritoriji Srbije, koji nemaju državljanstvo Republike Srbije, primeniće se odredbe ovog zakona, a najduže pet godina od dana stupanja na snagu.
To znači da onaj ko je državljanin Srbije i Crne Gore sada, odnosno bio je, moći će koristiti ličnu kartu i narednih pet godina, što je opšti rok za zamenu identifikacionih dokumenata.
Koje su najznačajnije promene koje donosi zakon o ličnoj karti?
Prva je što će pravo na ličnu kartu imati sva lica starija od 16 godina života, koji su državljani Srbije i imaju prebivalište na teritoriji Republike Srbije, odnosno državljani Srbije koji žive u inostranstvu. Pravo na ličnu kartu je prošireno i na državljane koji su stariji od 10 godina života, zapravo na decu.
Naime, i do sada se pravo na ličnu kartu za ove kategorije građana izvodilo iz njihovog državljanstva, međutim, isključivo se vezivalo za prebivalište na teritoriji Republike Srbije, što je prema predloženom rešenju napušteno.
Ovo je sasvim razumljivo budući da lična karta preuzima funkciju primarnog identifikacionog dokumenta, koji je pretpostavka za izdavanje drugih sekundarnih identifikacionih dokumenata. Znači, to će biti osnovni dokument od kojeg će polaziti ili iz kojeg će izvlačiti podatke svi drugi: putna isprava, vozačka dozvola, oružni list i slično.
Kod pomeranja starosne granice na izdavanje lične karte sa sadašnjih 18 na 16 godina imalo se u vidu da se neka prava već stiču sa 15 godina života, pravo na rad, na zasnivanje radnog odnosa, kao i to da se granica u smislu kriminaliteta pomera i da je sve više vrlo mladih ljudi, zapravo dece, izvršioci najtežih krivičnih dela.
Svi građani stariji od 16. godina života ličnu kartu bi dobijali na pet godina, a oni mlađi od 16 na rok od dve godine, a najkasnije do kraja meseca u kalendarskoj godini kada pune 16 godina.
U obrascu lične karte neki lični podaci biće vidljivi, a mnogi podaci biće sadržani u čipu, tako da se njihova eventualna izmena neće iziskivati izdavanje nove lične karte. Lična karta će otprilike izgledati tako kao identifikaciona karta, odnosno kao i sve ono na šta ste vi već navikli, s tim što je vrlo zaštićena, svi podaci su zapravo triplirani, i pismeno su napisani, i sadržani u ovoj elektronskoj formi, i u ovom broju.
Njena sigurnost, sigurnost ovih podataka, očitava se u zapravo tri bitna elementa. To je fotografija, otisak prsta i elektronski potpis. Sve ovo što je na njoj napisano nalazi se i na ovom čipu. Možda neki podatak više. Ovaj čip je zaštićen od zloupotreba i služi samo za elektronsko očitavanje svih podataka koji su na ličnoj karti.
Kao što sam rekao, izdavanje lične karte više se ne vezuje za prebivalište, nego će moći svuda na teritoriji Republike Srbije da se dobije lična karta. Ono što je značajno i što čini jednu od novina koje smo stavili u ovaj zakon, a na zahtev verskih zajednica i ministra vera, jeste u članu 10. da lice koje, prema nacionalnoj pripadnosti, veroispovesti ili narodnim običajima, nosi kapu ili maramu, kao sastavni deo nošnje, odnosno odeće, može biti fotografisano sa tim obeležjima, u skladu sa propisima u načinu uzimanja biometrijskih podataka.
Troškovi za izdavanje nove lične karte biće vrlo mali, skoro u nivou, ako ne i jeftiniji od sadašnje lične karte. Ono što je značajno i s tim bih završio ovo svoje izlaganje, to su prednosti ovog dokumenta.
Koje su prednosti ovog dokumenta? To je eliminisanje razlika podataka u dokumentima i podataka sadržanim u raznim evidencijama. Ono što bude u ličnoj karti biće ono što jeste. Stvaranje dinamičkog dokumenta; moći će se vrlo lako, bez novog štampanja, bez uništavanja, izdavanja drugog obrasca, vršiti izmena određenih podataka. Zaštita privatnosti građana; niko neovlašćeno ne može imati uvid u sadržaje ličnih podataka građana, odnosno podaci smešteni na dokumentu ne mogu se zloupotrebiti. Potpuno je smanjena mogućnost falsifikovanja i zloupotreba samog dokumenta i postupak izdavanja lične karte biće vrlo brz. To je u najkraćim crtama ono što karakteriše novi dokument.
Naime, ovaj dokument nema nikakav bar kod, nikakav specijalni broj, nema nikakvu mogućnost da se van vas očitaju dokumenti sa njega, potpuno je zaštićen. Posle ovog dokumenta moraće ići drugi zakon, zakon o putnim ispravama, gde ćemo morati predvideti i novu putnu ispravu i njenu zaštitu, ali o tom-potom.

Zahvaljujem se poslaniku koji je postavio ova pitanja koja izazivaju određenu nedoumicu. Prvo da kažem oko ovoga što se zove očitavanje na daljinu.
Ovo nije taj dokument, ovaj čip jednostavno kao čip predstavlja jednu memoriju, običnu memoriju na koju su stavljeni svi ovi podaci koji su u zakonu i van toga nema drugih podataka. Ne može se ovom ličnom kartom ulaziti u baze podataka o ličnosti koji se negde drugo pred nadležnim organom drže. To je prvo.
Postoje neki elektronski dokumenti, nova era dokumenata kao što je elektronski pasoš, koji emituju i koji se mogu očitavati na daljinu posle ulaska u određeni program, odnosno otkucavanjem određene šifre. To ovaj dokument nema.
Ne može se ništa, on je potpuno siguran i mnogo više zloupotreba može se izvršiti sadašnjom ličnom kartom nego ovim dokumentom, i ne može ništa mimo vas da se uradi i da neko sa strane zloupotrebi ovaj dokument.
Što se tiče ovog prvog pitanja, moram da napravim određenu delimičnu korekciju. Vi ste rekli oko 20 miliona evra, međutim, s obzirom da su ugovori sklopljeni pre tri godine, znači cena nabavke ovih dokumenata bila je 98 miliona evra, 98.174.308 evra.
Ne ulazim u to da li je trebalo dati ovoliki novac, ali jednostavno je kupljeno tada, pre tri godine, sve da mogu slobodno da kažem da bi određeni deo Balkana mogao da se snabde, da budemo proizvođači ovih dokumenata.
Kupljeno je, a nije se zapravo uopšte tretirala mogućnost kako će početi proizvodnja ovoga, da li postoje objekti za personalizaciju ovih ličnih dokumenata. Ovo ne možete da uradite u svakom objektu, mora poseban objekat da se podigne, moraju da budu posebni uslovi.
Samo unošenje podataka mora biti u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Međutim, nabavljena je oprema da MUP mora na primer da angažuje, i to je problem iz koga nekako moram da izađem ako to bude zaživelo dok sam ministar unutrašnjih poslova, ko da organizuje proizvodnju.
Treba 300 ljudi zaposliti koji veze nemaju ili nemaju dodira sa onim što je nadležnost MUP-a, a treba da proizvede ovaj dokument. Eto, samo radi javnosti i radi korekcije ovog vašeg postavljenog pitanja. Tu ima dosta firmi, ova jedna koju ste pomenuli, ona je samo nabavljač jednog segmenta, to je pretraživanje otisaka prstiju i fotografija skenera, i ona je u odnosu na ovu cifru u ne značajnoj participaciji.

Prvo, ova pitanja koja ste postavili, to je ono što je dobila svaka poslanička grupa, iz čega je sastavljen mikročip, da li u sebi sadrži elemente za praćenje i prisluškivanje. Ne, mobilni telefon mnogo je opasnija stvar i potpuno je opasna stvar. Ovo je samo jedna memorija obična koja, sem podataka koji su i napisani na licu i naličju lične karte, nema ništa više.
Kakva je garancija da vlast neće menjati podatke o korisniku u centralnoj bazi podataka i unositi čisto privatne stvari, kao što su nacionalnost? Zakonska. Zakon reguliše sve to.
Sistem zaštite centralne baze podataka od spoljašnih upada. Pa pazite, nije ovo jedan način, odnosno nemoguće je preko lične karte upasti u bazu podataka, ali u bazu podataka može se ulaziti putem drugih načina. Ovaj predmet nije taj link, nije ta transmisija u koju se može ulaziti u bazu podataka.
Sa kojim inostranim elektronskim sistemima je povezana domaća centrala - baza? Nema, ni sa jednim, što ne mora da znači da ne može da se izvrši upad sa strane, nelegalan.
Da li je tačno da lična karta na sebi sadri bar kod? To je bilo jedno od pitanja. Ne, ne sadrži bar kod, nego jednostavno to je zbir brojeva, kao što ima i sadašnja lična karta. Znate, apsolutne slobode nema i društvo i država je ipak jedna organizacija koja se stara da evidentira svoje članove, da ih zna po imenu, prezimenu, da odredi njihovo kretanje. Jedna vrsta isto kontrole države je i prijava boravišta, prebivališta.
I sadašnja lična karta, da se vratimo pre 30 godina, mogao je neko postavljati ista ovakva pitanja – e, šta će matični broj, šta u tom zbiru brojeva od 13 komada, šta ima, kakva je tu kombinacija, da li tu leži neka naša šifra, šta smo, gde smo, u kojoj smo političkoj organizaciji, da li smo bili, ko nam je bio između 1941-1945. godine na kojoj strani, da li smo osuđivani, da li nismo osuđivani?
Isto se to moglo postaviti i može se postaviti i za ovu ličnu kartu, i ona ima neki broj od 13 cifara. Na kraju krajeva, imamo taj zadnji kontrolni broj koji jednostavno ne zna niko šta znači, ali on je potpuni broj za određeno lice.
Šta će se desiti u slučaju pada sistema? Ona ne funkcioniše elektronski, ona funkcioniše pre svega vizuelno. Na njoj imate fotografiju, imate potpis. Znači, prvo se prepoznaje čovek vizuelno, pa posle i tek na kraju kao jedan od načina identifikacije svega ovoga je ovaj čip. Na kraju krajeva, nalazimo se u takvom sistemu i takvom vremenu gde tehnologija nalaže takve stvari.
Stvarno bih voleo da imamo tako organizovan svet i tako organizovano društvo da ne moramo, sem ličnih obeležja koje nosimo od rođenja, imati nijedan drugi vid identifikacije.

Što se tiče fotografa ne treba da se brinu, moći će da fotografišu i da to prilažu kao jedan od elemenata za ovu ličnu kartu.

Obično prvi članovi u zakonima govore o suštini zakona. Većina odredbi koje se kasnije nižu deriviraju iz tog prvog člana koji je nekako odrednica, da ne kažem preambula zakona.
Ovaj vaš amandman zapravo derogira koncept koji smo mi stavili u članu 1, a to je koncept javne bezbednosti. Vi pominjete - građanin, međutim, zaštita se pruža svima onima koji su na teritoriji Republike Srbije.
Druga stvar, a to je da policija obavlja policijske poslove na osnovu Ustava i zakona. To stoji. Međutim, postoji nešto što se zove Ustavna povelja. Postoji nešto što se zovu ratifikovani međunarodni ugovori, koji obavezuju i imaju snagu i primat nad domaćim zakonom. Znači, to su sve one stvari koje su u našem prvom članu obuhvaćene.
Što se tiče naknade štete, moram da kažem da u članu 166. zakona postoji jedna potpuno zaokružena norma, koja čak ima i svoj rubrum,
a to je da odgovornost za štetu pričinjenu trećim licima, gde se taksativno precizira kada će, ukoliko policijski službenik nesaglasno propisima vrši policijska ovlašćenja, MUP snositi naknadu štete trećim licima.

Pažljivom čitaocu ne bi promakla suština ovog člana, a to je da se nigde ne određuje da je ovo sada ili ono pre demokratsko društvo. Ovim članom određuje se ono što je programski deo i čemu treba da teži svaka politička stranka, bez obzira da li je ona na vlasti ili u opoziciji, a to je demokratsko društvo.
Možete vi da stavite bilo šta, ako to nije suštinsko ponašanje političkih činilaca, onda nikakva norma ne može ništa da vam odredi. Ovde se nigde nije u ovom članu odredilo da li se to odnosi na sadašnjost ili na prošlost. Ovim se određuje samo onaj i onakav milje kakav treba da postoji da bi policija radila u skladu sa svojim ovlašćenjima. To je iz ovog aspekta koji se zove tumačenje zakona.
Što se tiče demokratije, sada govorim ne kao ministar unutrašnjih poslova nego kao političar, Vlada Vojislava Koštunice je prva vlada od 1945. godine koja je uvela demokratiju u Srbiji.

Potpuno se slažem sa poslanikom Vjericom Radetom da prenaglašeno informisanje, odnosno informisanje koje predstavlja određenu kakofoniju informacija, može da šteti, pogotovo MUP-u, uopšte i pravosuđu, zato što se radi o nečemu što može da bude diskreditacija ljudi bez osnova.
Kada sam stupio na dužnost, sa ovim što ste vi rekli sam se suočio. Jednostavno, u opštoj poplavi demokratije i želje da svako bude mali telal u svom sekretarijatu ili OUP-u došlo je do oprečnih izjava, koje izlaze iz nadležnosti određenog starešine, tako da je teško bilo to sve sakupiti.
Nisam se dvoumio kada je u pitanju vaš amandman, već sam ga prihvatio. Vi ste suštinski dobro razmotrili ovu materiju. Međutim, postojala je jedna tehnička nemogućnost. Mi smo mislili da ste je vi korigovali dopunom, međutim, niste. Prihvatili smo da ovaj stav 2. brišemo, ali je bio problem u stavu 4. i stavu 5, gde se stav 2. ponavlja kao broj, pa smo pitali da li može da se izvrši pravno-tehnička redakcija. Evo, usvojio sam taj amandman, samo je to bio problem. Rekli su da ta korekcija nije došla.
Što se tiče same zaštite, mislim da smo ipak mi izašli u susret, imali smo u vidu ovo vaše razmišljanje, pa smo u stavu 5. i članu 78. ipak dali ograničenja koja štite zloupotrebe. Ukoliko je redakcijski moguće, još jedanput kažem, nismo se dvoumili, prihvatili smo taj amandman.

Mislim da se pojam saradnje suviše usko tumači u ovom slučaju. Znači, saradnja može da ide i od policije i ka policiji. Dakle, da bi policija saznala, da bi radila, mora da ostvari kontakt i zato ovaj član 6. odnosno stav 2. je toliko širok da obuhvati sve.
Policija nikada neće, i to nije eminentno u ovom zakonu, da radi i da sarađuje ili da se druži sa nekim ko ima takav problem kao što ste vi rekli, dakle, kao što je "Županija 64", da bi njima bilo bolje. Ne, nego će sarađivati i sa pojedincima u okviru "Županije 64" da bi zaštitila državu. To se zove saradnja.
Što se tiče isticanja manjinskih i drugih organizovanih grupa, hteli smo da damo obavezu policiji da obrati pažnju na sve one koji govore da su njihova prava ugrožena, dakle, opštom i širokom formulom, ne bi li skrenuli pažnju našim pripadnicima, odnosno rukovodiocima na ovu saradnju koja mora da se obuhvati. Ovim dajemo dužnost i onom u Subotici, onom u Kikindi, da obrati pažnju šta mu se dešava u okviru njegove nadležnosti, da ne bi posle bila država odgovorna, da ne bi bila Srbija odgovorna ili nabeđivana za nešto što nije uradila, niti joj je namera bila u istoriji.

Može se izvući zaključak, da li policija bilo šta ili uopšte da radi ili punim kapacitetom da ostvaruje svoja prava. To je uvek velika dilema. Ovim raspravama pokazuju se pojedinačni subjektivni utisci.

Ali, moram da kažem da je koncept koji je od 2000. godine u državama, odnosno republikama bivše Jugoslavije pre, išao za tim da se napiše jedan zakon koji bi obezglavio policiju, gde bi policija bila na jednoj strani, ministar na drugoj strani, dok bi se povezali i utvrdili svoje nadležnosti, onaj ko je najorganizovaniji - to su kriminalci i organizovani kriminal – mogao bi bezbrižno da radi.

Moram da kažem da je Zakon o krivičnom postupku zakon koga je pregazilo vreme. Za to se ne bih pozivao puno na njega. Oni koji sada rade u policiji, od 2000. godine, pre toga, odnosno od donošenja zakona, vide da je to zapravo zbir normi koji ne može da isprati vreme.

Isto tako, koncepcija i recepti koji su nam davani da napišemo kako treba da izgleda policija, od strane nevladinih organizacija, međunarodnih organizacija i drugih organizacija koje su, moram da kažem, radile određene poslove za novac, davale savete koji nisu primenjivi, ovim zakonom su ostavljeni van strane. Uzeto je samo ono što je suštinski, što će pospešiti i upotpuniti našu specifičnost, odnosno specifičnost naše policije.

Moram da kažem da su određene republike bivše Jugoslavije donosile takve zakone da ceo sistem bezbednosti ne može da radi. Na primer, službama državne bezbednosti ili agencijama oduzeli su policijska ovlašćenja.

Policiju su stavili kao jedan potpuni korpus separatum van svega, a ministra i Ministarstvo otklonili od policije, bez ikakve mogućnosti upravljanja i ostvarivanja politike Vlade ili programa ministra koji je biran na to mesto da bi jednostavno uredio, regulisao ili vodio policiju.

Članom 8, slažem se sa kolegom Krasićem koji je video zapravo suštinu u tome da ministar mora za nešto da se pita. A ako idemo nekim tumačenjem, ministar unutrašnjih poslova uopšte ne mora da postoji.

Potpuno bi mogla policija da se stavi pod upravu ministra finansija ili nekome ko raspolaže novcem, koji bi odredio određeni deo novca, dao kao budžetski deo policiji i policija sama da troši.

Mora da postoji veza ili kopula između ministra, politički odgovorne ličnosti, i profesionalnog organa, koji sprovodi zakonom ovlašćene zadatke i dužnosti.

U članu 8. je, u neku ruku, kodifikovano sve ono što je naveo poslanik Krasić, a razbacano je po različitim zakonima i stavljeno ovde baš da naznači kakav je odnos policije, jer je ovo zakon o policiji, i ministra unutrašnjih poslova, i dato je dovoljno ovlašćenja ministru unutrašnjih poslova, dovoljno mogućnosti da može da utiče u skladu sa politikom Vlade koja mu je dala, na kraju krajeva, mandat.

U članu 2. imate jedno vrlo ozbiljno ograničenje - da ministar unutrašnjih poslova neće biti ministar, kao što je zakonom od 1991. godine dato ovlašćenje ministru - da zapravo bude prvi i neposredni starešina. Danas sam prvi i neposredni starešina MUP-a.

Ovim zakonom ministar nije starešina, nego je starešina direktor policije, ali onda morate da odredite kakva je relacija, veza između ministra, direktora policije i policije. To je ovim zakonom regulisano i stavljena je jedna kautela ili ograda, gde se kaže - poštovanje operativne nezavisnosti policije.

Ne može ministar policije da umisli, pa da on bude specijalac i da govori - tamo jedna jedinica, ovamo, na ovu stranu kroz vrata, neka idu helikopteri ovako, da se stave ovamo određeni timovi itd. To je stvar stručnog i zanatskog znanja i pripada policiji.

Što se tiče stava 3, nema toga u Zakonu o krivičnom postupku, opet tvrdim da je loš u odnosu na policiju, zato što nije vaspostavio ono što treba da se vaspostavi, nije uspostavljen aktivan odnos između tužilaca i policije.

Tužioci i dan-danas žele da im policija obradi ceo predmet, maltene da im napiše optužnicu, koju bi oni dalje prosledili zahtevom za sprovođenje istrage istražnom sudiji. To je tačno. Policija ima ozbiljnih problema sa tim.

Ovim se reguliše ne odnos policije i tužioca, nego ono što nikada nije regulisano - odnos ministra i tužioca. Pravi se ta granica dokle ministar može da deluje u odnosu na policiju, a odakle nastaje tužilačka delatnost i tužilačka aktivnost.

Moram da kažem, ako ništa drugo, ovaj stav 3. člana 8. je dobar što barem ograničava ono što se zove - obraćanje javnosti. Dokle može ministar da da određenu izjavu ili ovlašćeno lice, a dokle i kada nastupa obaveštavanje javnosti od strane tužilaštva. Zato mislim da je ovaj član veza između onoga što je ministar, Ministarstvo i policija i on treba da stoji.

Od raznih kontrola koje postoje, jedna je najznačajnija i jedna je suštinska, a to je kontrola parlamenta. Niko ne može da iskontroliše, da postavi pitanja, da stavi u nezgodnu poziciju ministra, ne samo unutrašnjih poslova, nego i svakog drugog, a pogotovo unutrašnjih poslova, nego ova skupština.
To znam zato što sam od 1992. godine poslanik u ovoj skupštini, dok nisam postao ministar. Znam da je ova poslovnička odredba bila puko slovo na papiru.
Neko reče ovde, kad sam bio potpredsednik odbora, bio sam predsednik odbora, pa su, ako se sećate, isterani poslanici DSS iz parlamenta, uzeti su im mandati, do tada i od tada do sada poslovnička odredba se nije koristila. Kad kažem do sada, to znači do ovog saziva.
Moram da kažem da Odbor za odbranu i bezbednost radi kao nikad u istoriji srpskog parlamenta, govoreći od 1945. naovamo. Jednostavno, otvaraju se sva pitanja i prvi put je predsednik Odbora iz opozicione stranke. To smo namerno uradili. Jednostavno, znamo da opoziciona stranka ima najviše kuraži, pošto je opozicija, relaksirana je određene odgovornosti koje nosi upravljanje određenim mehanizmima i može slobodno i bez ograda i političkih stega da postavlja pitanja koja su bitna za državu.
Ovo smo ovako koncipirali da bi otvorili široku normu i sebi dali obavezu da moramo da damo izveštaj Skupštini i Odboru. Iz ovog dela, gde se kaže "na njegov zahtev", mogao bi se ciljnim tumačenjem izvesti zaključak da, koliko puta, kada, u koje vreme i kojim povodom, to određuje najvlasnija vlast, da tako kažem, iako su sve tri jednake, a to je parlamentarna, to je Skupština.
Amandman SRS je, zapravo, prepisan Poslovnik i to se mora reći, za razliku od G17 koja daje jednu mogućnost češćeg zasedanja. Nismo hteli da uzmemo vlasnost ove skupštine da odredi ritam kada će ministar da podnosi izveštaje ovom domu.
Moram da vas podsetim da je poslovnik ustav ili zakon poslanika i da se poslovnik donosi po istoj proceduri kao i svaki drugi zakon. Jednostavno, ići tom logikom, logikom nekog skupštinskog entiteta, poslaničkog entiteta, odnosno grupe svih vas kao nosilaca vlasti, hteli smo da vi odredite koliko će puta ministar podnositi izveštaj. Ovde smo regulisali ono što se tiče dela Skupštine, da na zahtev predsednika Odbora može i više puta.
Što se tiče ovog pitanja koje je otvoreno, ako je u vezi sa bezbednošću i sa javnošću, a tiče se Vojvodine, kao ministar unutrašnjih poslova spreman sam uvek da podnesem izveštaj pred ovom skupštinom i pred Odborom. Pred Odborom su se i podnosili izveštaji i traženo je odmah, dan pošto su nastali incidenti, predsednik Odbora je tražio da se zakažu sastanci. Govorili smo o stanju u Vojvodini.
Moram da dopunim ovu diskusiju poslanika. Interesantno je da se od 2000. do 2003. godine nije postavljalo pitanje da li postoji incidenata u Vojvodini. Kad vidite statistiku, izveštaje koje sam zatekao u MUP-u, kao da se odjedanput nešto desilo, pa od 2003. godine počinju incidenti. Tada sam morao da počnem da vodim evidenciju, da bih zaštitio i Ministarstvo i državu od nečega što mi se čini da nije baš dobronamerno.
Moje analize i analize MUP-a biće dostupne svima vama, statistički, prema kvalifikacijama i prema svemu onome što se dešavalo i što se dešava u Vojvodini. Mislim da bi parlament trebalo sa tim da bude upoznat. Čini mi se da mora Skupština da otvori ovo pitanje, da se statistički verifikuju oni podaci koje ima MUP, kako bi to bio argument kontra onome što je sada na delu i što mislim da je zla namera.
Znači, potpuno stojim na raspolaganju svim poslanicima da ono što smo vodili, govorim od 2003. do sada, iznesem, a dešavalo se na teritoriji Sombora, Subotice, Novog Sada i Kikinde.

Kada se bolje pogleda amandman SRS, ako hoćemo potpunu debatu i potpuni razgovor, on ograničava potpunu debatu. Vi ste ovde samo suzili na pismeni izveštaj ministra. Ako već treba da izađe ministar pred vas, onda ne samo pisanim putem. Mogu da vam napišem jedan denjak onih papira, da vam pošaljem ovde, da to niko ne čita.
Mislim da ovo rešenje koje smo mi dali potpuno sledi duhu Poslovnika, gde ministar ovde dolazi, pa će ovde da govori, da ga propitujete. Ali, to ne mora da bude ni Skupština. Gospodine Mirčiću, vi ste svedok, a i ja sam svedok, da nikada više Odbor nije radio nego sada, a Odbor je i operativan, i vlastan i ima dovoljno snage da digne pitanja koja se otvaraju na njemu, i debatu koja se otvara na njemu digne, u javnost.
Prema tome, nemojmo se samo ograničavati da li će amandman biti usvojen ili neće, kao neki poen, gledajmo suštinu. Suština je da je sada visoka ocena rada javnosti i MUP i BIA, koji podnose izveštaje na zahtev Odbora za bezbednost.

Amandman SRS i amandman G17 su vrlo slični amandmani. Čini mi se da je amandman G17 potpuniji zato što obuhvata i ovu usmenu formu.
Prihvatam da taj amandman postane sastavni deo zakona.

Kada bi ostao ovaj amandman, jednostavno on bi se ponovio zato što ovo što je predložila poslanik Nataša Jovanović u članu 12. napisano je i u članu 13. našeg predloga, a to je da policijski službenici u svako doba preuzimaju neophodne radnje zaštite života i lične bezbednosti ljudi i imovine. To postoji.
Moram da kažem da je ovaj zakon pisan potpuno atipično za zakone o unutrašnjim poslovima, koji su onako posejani po republikama bivše Jugoslavije, koji su toliko simplifikovani da daju mogućnost širokog tumačenja. Kada je u pitanju MUP, kada je u pitanju policija i oni koji su pisali zakon, ne stojim na stanovištu da sve treba da bude prosto i u jednoj rečenici, pošto tek onda postoji mogućnost tumačenja koja može da ode širokim putem.
Ako treba da biramo između sažetosti i jasnoće, pre smo se odlučili za jasnoću. Na kraju krajeva, ovaj zakon neće samo da služi nekim ljudima van sistema, nego će da služi i policajcima, tako da oni jednostavno u jednoj normi, odnosno u jednom stavu vide sve ono što je kvintesencija svih međunarodnih konvencija.
To su dužnost služenja ljudima, poštovanje zakonitosti i suzbijanje nezakonitosti, ostvarivanje ljudskih prava, nediskriminaciju pri izvršenju policijskih zadataka, ograničenost i uzdržanost u upotrebi sredstava prinude, zabrana mučenja i primene nečovečnih ponižavajućih postupaka, pružanje pomoći nastradalim licima, obavezu zaštite poverljivih podataka, obavezu odbijanja nezakonitih naređenja i otpora podmićivanju i korupciji.
Mislim da ovakva slikovitost u ovom stavu, zapravo, upućuje na sve ono što je zemlja ratifikovala i u jednom pojmu ili u jednom objašnjenju pojma stvara zabranu i ograničenje. Znači, na jednom mestu su naznake svih standarde koje su inkorporirane u međunarodne konvencije koje je ova zemlja usvojila. Mislim da ovde ipak je bolje, ipak će sprečiti zloupotrebe i široko tumačenje ova širina, nego da je norma potpuno sažeta.

Intencija je ista. Prošla vremena su ipak ukazala na jednu moguću i opasnu zloupotrebu, kada ove jedinice nisu mogla da angažuju ona lica koja imaju najveću odgovornost. Intencija je potpuno ista.
I vi ste, gospodine Mirčiću, isto rekli da je ministar odgovoran Vladi, a Vlada odgovorna Skupštini, to je tačno. Zapravo, Vlada vodi politiku javne bezbednosti. Ministar je tu instrument Vlade za određenu oblast.
Međutim, postoje razlozi koji ne bi mogli da dozvole usvajanje amandmana, a to je operativnost, sa druge strane, razlozi hitnosti. Ne može svaki put Vlada da se okupi, treba hitno reagovati, možda treba reagovati kasno, ujutru i u nevreme. Ono što je jedan od razloga, to su razlozi sigurnosti. Dok Vlada zasedne, dok se na Vladi odluči, dok se stenografske beleške uhvate, zna veliki krug lica, a možda je akcija takva da će sprečiti npr. teroristički napad. To su oni razlozi kojima smo se mi vodili da bude ministar taj koji odlučuje o angažovanju specijalnih jedinica.
Do sada, to je tačno, angažovanje specijalnih jedinica je bilo u redovnom sistemu komande Resora javne bezbednosti, tako da je moguće, kao što se i dešavalo u prethodnim vladama ili prethodnoj Vladi, da ministar i ne zna kada se angažuju ove specijalne jedinice, sa zadacima i u zadacima koji su, po pravilu, vrlo rizični i vrlo opasni.
Mislimo da je operativno, brzo i sigurnije da ministar da saglasnost da se ove specijalne jedinice angažuju kada su u pitanju ovi, doduše, retki slučajevi.

Nismo se razumeli. Ovaj zakon polazi od koncepta da nema više rata i da je policija demilitarizovana. Prema tome, postoje samo dve specijalne jedinice na koje se ovaj zakon odnosi i njihov broj nije veliki. One služe samo da bi se pojedinačni slučajevi ugušili; znači, neće teritorijalno - u širem ili užem reonu da deluju; neće vojno da deluju.
Druga stvar, događaji za koje će se angažovati su potpuno nepredvidivi. Pre dva dana, juče je bilo hapšenje jednog odbeglog zatvorenika, kriminalca koji je imao u posedu 10 kilograma eksploziva, 7 zolja, brojno oružje i veliku količinu municije. Recite, u tom slučaju, kako bi se angažovale specijalne jedinice? Vlada? Jedan je na putu, drugi na simpozijumu, treći su otišli na godišnji odmor. Sve vreme on se operativno radi i donosi se odluka - sada je momenat. Vi, gospodine Jojiću, znate o čemu govorim. Moraju znači da se angažuju jedinice, imamo pet minuta vremena. To je ono o čemu govorim.
U jednom momentu ste pomenuli kako ministar da preuzme toliku odgovornost, može da je prebaci na Vladu. Onda ne mora ni Vlada, možemo da idemo rezonom - neka odluči parlament o angažovanju specijalnih jedinica. Ako idemo tim sistemom prenošenja odgovornosti onda nećemo da uradimo posao, a to je da zaštitimo građane.