Zarad istine, MUP i  ministar dužni su da obezbede odgovor svakom poslaniku i svakom građaninu Republike Srbije.

Prethodni govornik je rekao da je možda čak i posprdno to što smo uradili, samo ću da odgovorim jednim pitanjem, takvu formulaciju ima i crnogorski zakon. Druga stvar, čini mi se da ovo potpuno koristi termin iz Ustavne povelje, bez obzira ko šta o njoj mislio, ali Ustavna povelja je jedan od pokušaja da se sačuva jedan narod na dve teritorije.
Ako bi mene, potpuno politički, van ovog zakona govorim, pitali, mislim da je termin "država članica" mnogo bolji i u širem političkom smislu podrazumeva zajedništvo, nego da upotrebljavamo ovako kao što ste vi rekli, mada je potpuno tačno to što ste rekli, ali u svakom slučaju ovo daje jednu atmosferu, ako ne, onda budućeg srastanja odnosa i buduće bliže integracije između Srbije i Crne Gore ili, ako hoćete, između država članica.

Poštovana poslanice Radeta, vi ste dobro izanalizirali ovaj član, ali ipak postoji jedna mogućnost da dete koje je rođeno na našoj teritoriji ostane bez državljanstva. Šta bi bilo da dete koje je rođeno ovde, a oba roditelja su mu poznata i oba roditelja su američki državljani? Ono nikako ne bi moglo da dobije američko državljanstvo, zato što važi princip u Americi ius soli, znači ne princip rođenja na teritoriji ius sanguinis novog tipa, nego ius soli, a to znači da dete zapravo dobija državljanstvo ako je rođeno na teritoriji određene zemlje.
Ovim rešenjem mi pokrivao i ovu situaciju i zato se pozivamo na Konvenciju o državljanstvu, zato da bi svi mogli da imaju državljanstvo. To je jedini razlog zbog čega pokrivamo sve slučajeve.

Samo kratko objašnjenje. U ovom članu jednostavno nije sticanje državljanstva po sili zakona, već se vodi jedan postupak koji je krajnje neizvestan. Od okončanja postupka zavisi da li će neko dobiti državljanstvo ili neće. Ako bi ovo prihvatili, onda bi prejudicirali rešenje postupka. Imperativnost ove reči uklanjamo zato što postoji postupak i tek na kraju postupka se zna da li je neko dobio pravo ili ne.

Da bi neko saznao o sudbini svog zahteva i svom pravu on mora da bude upoznat sa tim. Ako bi se usvojio ovaj amandman, moguće je da se desi da onaj ko je podneo zahtev nikada ne sazna da mu je rešeno o zahtevu. Normalno, onda ne bi mogao ni da podnosi određene pravne lekove. Znači, dostavljanje, upoznavanje, zvanično upoznavanje sa rešenjem ili drugim pismenim na koje može da se primeni pravni lek, u svakom slučaju, zahteva momenat dostavljanja.
Na primer, član 220. Zakona o opštem upravnom postupku kaže kod pravnog leka - žalba se podnosi u roku od 15 dana od dana dostavljanja rešenja. Znači, to je bila intencija ovog predloga, da bi onaj ko je podneo i tražio svoje pravo bio upoznat, lično upoznat sa ishodom toga.

Znate, kada se primi jedan akt, to ne znači da je ušao u potpunu zatvorenost pravnog sistema. Postoje još neki postupci koji mogu, a i ne moraju da se obave, kao što je upravni spor.
Što se tiče ovoga, moram da kažem da ste u pravu. Radi sticanja državljanstva, ali opet moram da naglasim da ovo nije norma, ovo je samo rubrum koji verovatno nije dobro formulisan, ali uopšte ne utiče na validnost svih normi koje su ispod njega. Ne znam da li može da se napravi neka redakcija van Zakonodavnog odbora, ali u suštini jeste da bode oči na prvi pogled pročitano, ali nije norma.

Želeo bih da se zahvalim svima onima koji su amandmanima pokušali da poprave ovaj zakon, odnosno da on bude bolji. Moram da kažem da nijedan zakon ne može da bude perfektan. Nikada se ne može napisati zakon da se ne sagledava i iz ovog i iz onog ugla. Ali, ono što stvarno ohrabruje, da je većina poslanika ocenila da je ovaj zakon bio potreban i da je on, u suštini, dobar.
Suština ovog zakona je, zapravo, briga za svoje, briga za sve one koji su ostali bez državljanstva, koji nemaju državljanstvo i koji žele da budu državljani Republike Srbije. Kao ministar unutrašnjih poslova, za ovih osam meseci sam video mnoge ljude koji žive daleko od zemlje Srbije, da plačući traže da dobiju ličnu kartu, da dobiju potvrdu da je to njihova matična zemlja. Zapravo, ovo je jedan zakon kojim kompletiramo ili počinjemo da kompletiramo svoju državnost. Jednostavno, ovim zakonom želimo da se sakupimo. Bez obzira kakav će biti ishod glasanja u danu za glasanje, svima vam se zahvaljujem.

Poštovani predsedniče, poštovano predsedništvo, poštovani narodni poslanici, Republika Srbija je u prilici da posle 25 godina donese novu zakonsku regulativu u oblasti državljanstva, kojom bi uredila način sticanja i način prestanka državljanstva Republike Srbije.
Kod ovog je takođe važno istaći da je Republika Srbija u prilici da prvi put posle Drugog svetskog rata uredi pitanje u oblasti državljanstva potpuno samostalno. Ranije smo imali dva zakona, savezni zakon o jugoslovenskom državljanstvu i posle nastupanja Ustavne povelje on se primenjuje kao opšti akt država članica.
Pored pomenutog zakona o jugoslovenskom državljanstvu, čija su rešenja prevaziđena zbog nastalih promena u državljanstvu, u Republici Srbiji se paralelno primenjuje i ovaj drugi, takođe prevaziđeni, Zakon o državljanstvu Socijalističke Republike Srbije.
Osnovni razlog da se pristupi donošenju novog zakona proizilazi iz novog ustavnog koncepta postavljenog članom 7. Ustavne povelje, kojom je predviđeno da je državljanin države članice i državljanin Srbije i Crne Gore. Naime, prema novom obeležju državljanstva, ono je po svojoj strukturi i dalje složeno, jer se sastoji od državljanstva države članice i državljanstva Srbije i Crne Gore, s tim što državljanstvo države članice ima primat, što do sada u ovako složenom sistemu državljanstva nije bio slučaj.
Državljanstvo kao pravni odnos između pojedinca i države treba dvojako posmatrati, kao jedno od elementarnih ljudskih prava koje pojedincu pruža status koji mu obezbeđuje uživanje građanskih prava i državnu zaštitu, ali i kao instrument pomoću kojeg država određuje jedan od svojih konstitutivnih elemenata to jest personalno važenje suverene državne vlasti i njenog pravnog poretka.
U pripremi Predloga zakona o državljanstvu Republike Srbije imali su se podjednako u vidu kako interesi države, tako i interesi pojedinca, čiju zaštitu dodatno obezbeđuju i brojni međunarodni dokumenti iz oblasti zaštite ljudskih prava, a koji obavezuju i našu zemlju.
Iako naša zemlja nije ratifikovala Evropsku konvenciju o državljanstvu, koju je usvojio Savet Evrope 1997. godine i koja je stupila na snagu 2000. godine, kao zemlja članica Saveta Evrope posebno smo vodili računa o sveobuhvatnom skupu pravila i principa i osetljivosti ove oblasti.
S tim u vezi naročito se vodilo računa i povinovalo fundamentalnim principima iz konvencije da svako ima pravo na državljanstvo, da niko ne ostane bez državljanstva i da zakonska regulativa ne sme da sadrži rešenja koja prave razliku i vode ka diskriminaciji na osnovu pola, religije, rase, boje kože i nacionalnog ili etničkog porekla.
Imajući sve to u vidu, uređivanje pitanja sticanja i prestanka državljanstva Republike Srbije rešenja sadržana u ovom Predlogu zakona treba da obezbede sledeće:
1. dosledno pravno uobličavanje novog obeležja državljanstva koje je ustanovljeno Ustavnom poveljom,
2. kontinuitet državljanstva,
3. sprečavanje nastanka apatrida to jest da niko ne ostane bez državljanstva,
4. da je državljanstvo dobrovoljna veza i da svako ima pravo da promeni državljanstvo i vrati se u državljanstvo koje je prethodno napustio,
5. olakšano sticanje državljanstva za određene kategorije lica ako za to postoji potreba, kao i uvođenje novih instituta koji omogućavaju da lica koja do sada nisu mogla da steknu državljanstvo Republike Srbije reše to pitanje,
6. pojednostavljivanje postupka za sticanje i prestanak državljanstva, tako da postupak bude rasterećen dosadašnjeg nepotrebnog formalizma i administriranja.
Do sada, moram da kažem, skoro da smo ušli u zonu diskrecionog prava ko može, ali i ko ne može dati državljanstvo. Ubuduće državljanstvo, bez obzira na osnov sticanja, evidentira se samo u matične knjige rođenih, a imaćemo potpuno jasnu evidenciju o tome.
Na kraju, da vas ne bih zamarao obrazloženjem zato što se o ovom zakonu dosta pričalo i vi ste kao poslanici razmatrali dosta seriozno, može se zaključiti da će danom početka primene ovog zakona o državljanstvu Republika Srbija u oblasti državljanstva dobiti moderan, liberalan, sa međunarodnim standardima usklađen zakon, primeren našim potrebama i interesima i u skladu sa našim nastojanjima za uključivanje u evropske integracije.
Bila su razmišljanja da se sam zakon postavi dosta široko. To nismo mogli da prihvatimo, jer državljanstvo je i obaveza države i imam zadovoljstvo što ovakav predlog zakona suštinski je neizmenjen.
Neke amandmane smo usvojili, neke smo odbili, ali mogu da konstatujem da skoro svi amandmani koji su bili upućeni na Predlog ovog zakona nisu suštinski menjali strukturu i bit zakona. Nisu uticali na materiju zakona, nego su ga ostavili onakvog kakav on jeste.

Pre svega bih zamolio da se vratimo na temu, da se vratimo zakonu. No, ne mogu da ne odgovorim na ovo što se stavlja kao zamerka. Znate, kada treba nešto da se otkrije, onda istina ne stoji u fioci, pa da dođete do nje, pa da je otvorite, da je izvučete. MUP je stalno obaveštavao Borisa Tadića i šefa njegovog kabineta o onome šta se dešava.
Prvi sam nazvao gospodina Rakića odmah posle udesa i on mi je sam rekao da nije ništa strašno. Posle toga, ujutru, stalno su išle informacije prema kabinetu Borisa Tadića. Ono što je problem, sada ću da kažem, zato što od obezbeđenja Borisa Tadića i od Vojne obaveštajne službe nije stizala nikakva vest do devet sati uveče.
Mi smo sa te strane imali pomoć da utvrdimo svo činjenično stanje, ali moram da vam kažem kada je u pitanju takva stvar, onda je procedura vrlo složena.
Čak 91 automobil mora da se ispita, da se nađe, moraju da se pretraže svi telefonski razgovori koji su vođeni od poteza Londona do Topčiderske zvezde, da se upare i traže svi oni brojevi koji su tada komunicirali, koliko su komunicirali na baznim stanicama i da se svi ispitaju.
Jednostavno, to je cela istina. Jedina činjenica koja nije dolazila, nije dolazila od obezbeđenja Borisa Tadića. Nemojmo o tome, ali opet vam govorim, vi ste mnogo brzi i politika vam je bila brza, stvari jednostavno ne mogu da se rešavaju tako što kad kažete odmah, da se otkriju. Mora da prođe vreme, pogotovo u policijskom poslu i pogotovo kada je bila naznaka da je ozbiljna stvar u pitanju, a to je atentat na srpskog predsednika, kojeg na sreću nije bilo.

Vrlo kratko. Dobro je što se priča o kriminalu, jer od 2000. do 2003. godine nije o njemu smelo da se priča. Nije smelo da se priča zato što je kriminal vodio državu, zato što je, umesto policijske bezbednosne strukture, kriminalna struktura obezbeđivala bezbednost države Srbije i građana Srbije. Ovoj vladi prijatelji nisu Spasojević, Luković, Ulemek i ostali. Ova vlada i ovo ministarstvo, koje ste pomenuli, vode sasvim drugu politiku.
Pomenuli ste isto tako velike smene. Bio sam prisutan dve hiljade i neke revolucionarne godine kada su za načelnike sekretarijata i OUP-a postavljani zubari, piljari, knjigovođe i ljudi koji sa policijom nemaju ništa. Bio sam prisutan kada je pored imena i kandidata za određene načelnike sekretarijata unutrašnjih poslova stajalo po deset pečata određenih stranaka, koje su za određenog čoveka potvrđivale da je to baš onaj pravi koji će biti komandant oružja u tom gradu ili palanci.
Moram da kažem da je sada druga priča. Na čelu sekretarijata su mladi ljudi, stručni, koji su svi, ama listom svi, policajci od karijere. Tu je razlika između ove i vaše ili ondašnje revolucionarne vlade.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, malo je vremena i potpuno je neprirodno da se o ovolikom broju zakona, pogotovu o zakonima koji tretiraju nešto što se zove krivična oblast, raspravlja na objedinjenoj raspravi.
Međutim, o suštini ovih zakona, odnosno ovog koji je i prvi, a to je Zakon o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, čini mi se da je na pravi način počeo da govori poslanik SPS-a Todorović. On je otvorio pitanje koje zapravo Ministarstvo pravde nije u ovom zakonu otvorilo na pravi način.
Zapravo, kada se govori o organizovanom kriminalu, moramo da znamo da nemamo zakonske definicije organizovanog kriminala. Nemamo sve elemente bića krivičnog dela, ili ovaj sam element bića, koji će okarakterisati šta je to organizovanost i šta je to organizovano da bi se ova vrsta kriminala nazvala organizovani kriminal.
Izgleda da su se pomešale dve stvari u ovakvom određenju, a to je da postoji organizacijski i organizovani kriminal. Organizacijski kriminal je baš onaj kriminal koji tretira predlagač, a on se manifestuje preko organizovanog pristupa vršenju krivičnih dela od strane grupe. Međutim, ništa više van toga. Organizovani kriminal je nešto što je dosta posebno i predstavlja čvrstu i kompaktnu delatnost, koju karakteriše organizovanost, piramidalni hijerarhijski odnos izvršilaca krivičnog dela i, ono što je suština, a to je vezanost za vlast.
Njega, zbog oslanjanja na centre realne političke moći, karakteriše i velika društvena opasnost. Ovaj element koji se zove vlast i moć, koja dolazi sa vlašću, mora biti ograđen kao element bića krivičnog dela, ili već kako je predlagač zamislio da inkriminiše ovakvu vrstu kriminaliteta.
Znači, ova veza koja je sastavni deo pojma (sada govorim u jednom teorijskom smislu) organizovanog kriminala je usmerena prema parlamentu, prema skupštinskim telima, Vladi, ministarstvima, policiji, sudstvu, tužilaštvu, carini, inspekcijskim organima. Najčešće vezu sa tim centrima moći ne održava cela grupa, ceo gang, nego samo pojedinci, uglavnom iz šefovskog vrha.
Ako bih mogao skromno da definišem, što je bila zapravo dužnost Ministarstva pravde, ona bi trebalo da bude ovakva - organizovani kriminal je vrsta imovinskog kriminaliteta, koji karakteriše postojanje strukture i plana kriminalne organizacije, koja obuhvata ili obavlja delatnosti radi kontinuiranog sticanja profita putem obezbeđivanja ilegalnih dobara ili usluga, obezbeđivanja monopola u privrednim delatnostima, koristeći pri tom politički uticaj nosilaca organa državne vlasti, uticaj na medije, javnu upravu, pravosuđe, privredu, koji je obezbeđen dobrovoljnim putem ili npr. korupcijom.
E, onda bi moglo da sledi sve ostalo, moglo bi da sledi ovo što se zove procesuiranje, kako je popularno danas da se kaže, ili zapravo da se dopuni sama krivična procedura.
Ja ću preskočiti sve ovo što su kolege danas govorile, a tiče se ovog zakona, a to je pritvor koga stvarno nema ni u jednom krivičnom zakonodavstvu; pritvor, kako ga nazivaju preventivno zadržavanje, krši sve moguće konvencije koje moramo da poštujemo kao zemlja koja je sada ušla u Savet Evrope, pogotovu ovo preventivno zadržavanje, pa teže preventivno zadržavanje, pa onda ovlašćenje ministru policije, da i on može da zadrži, pa onda nemanje prava na žalbu, i to sve van sudskih organa. To ću prepustiti poslanicima DSS da obrazlože, a hteo bih samo da obratim pažnju na ovaj drugi zakon, a to je zakon o izmenama i dopunama Krivičnog zakona SRJ.
Pre svega, dosta je problematično da li ova skupština može da vrši izmene i dopune Krivičnog zakona SRJ, a zove se Republička skupština? Da li bi bilo normalnije da je ova skupština donela, pa makar skroz prepisan zakon, ali svoj predlog zakona?
Ne postoji nikakav razlog da se menja naziv Krivičnog zakona, a to je i kolega Todorović govorio, jer ako imamo osnovni zakon, onda verovatno postoje neki drugi zakoni, npr. privredni krivični zakon, međunarodni krivični zakon, urbanistički krivični zakon; ovaj naziv postoji već 50 godina i nije bilo nikakve potrebe da se on menja, osim ako se nije želelo da se iskaže neka druga orijentacija ili pravac u politici suzbijanja kriminaliteta.
Ono što stvarno zgražava, to je ova konfiskacija imovine, i to posle 13 godina - ona je ukinuta 1990. godine, iz nekoliko razloga. Prvi od razloga je to što je ova sankcija nepravedna i ne može se dovesti ni u kakvu vezu sa izvršenjem krivičnog dela. Zapravo, kazna mora biti personalna, odnosno lična. Ona ne može pogađati nikoga izvan kruga izvršioca krivičnog dela, a često ga i ne pogađa, jer je on već sankcionisan ili u zatvoru.
Drugi je razlog što ona samo svoju suštinu opravdava materijalnom retribucijom. Postavlja se pitanje - zašto se pravi razlika između učinioca krivičnog dela organizovanog kriminala i svih drugih vrsta kriminala, npr. kod dela korupcije, prevare i drugog, zašto nije i tu primenjena, nego se išlo potpuno selektivno?
I poslednji razlog za njeno ukidanje bio je, 1990. godine, odsustvo potrebe za njenim postojanjem, jer, pored drugih mera, imamo i meru oduzimanja imovinske koristi stečene krivičnim delom, koja je potpuno zadovoljavajuća.
Znači, ove odredbe u potpunosti zadovoljavaju potrebe da se onima koji su stekli imovinsku korist izvršenjem svih vrsta krivičnih dela, a ne samo organizovanog kriminala, zapravo ta imovinska korist i oduzme.
I na kraju, imamo nešto što sa kriminološkog stanovišta potpuno ne stoji, a to su izmene i dopune Krivičnog zakona Srbije. Kaže se, u razlozima za donošenje zakona, da je nedovoljno oštra kaznena politika, da kaznena politika mora da se iskoristi kao sredstvo za sprečavanje daljeg vršenja teških krivičnih dela.
Čini mi se da ćemo dizanjem kazne zatvora doći jednog momenta do apsurda, da čovečiji život neće biti toliko dugačak da možemo da smestimo sve u norme.
Dizanje kazne, pogotovu za oružje, i za druga krivična dela, potpuno je neopravdano. Preispitivanje postojećeg stanja u našoj zakonodavnoj kaznenoj politici zahteva daleko ozbiljniji pristup nego što je ovde izražen. Znači, ako se želi da se ozbiljno pristupi ovom problemu, Vlada mora da sprovede sveobuhvatnu analizu kaznene politike, znači, i zakonodavne, i sudske, i u zemlji i u okruženju.
Moram da kažem da u Srbiji kriminala ima onoliko koliko i pre, ništa manje, ništa više. U ovom momentu je politički pušteno da se u medijima kaže da ima više kriminala nego što je bilo pre. Međutim, kriminal u svom kvantumu je u istoj količini.
Ako izvršimo poređenje naše zakonodavne kaznene politike sa evropskim uzorima i našim najbližim okruženjem, utvrdićemo da je ona jedna od najoštrijih u svetu. Pored Nemačke, mi smo zemlja koja ima najoštrije kazne, a najblaže sudstvo. Ako uzmemo italijanski krivični zakon i njihovo kažnjavanje u vremenskom smislu, videćemo da su te kazne znatno niže, mada je kriminal kod njih dosta ozbiljniji nego kod nas.
Na kraju krajeva, ako posežemo za krivičnim zakonodavstvom, ako posežemo za zatvorom, moramo da kažemo da je krivično zakonodavstvo poslednja mera kojom će se zaštititi jedno društvo da se ne kriminalizuje. Zapravo, ono je ultima ratio, zadnji stepen odbrane države od opasnosti koja preti.
Moram da kažem da je krivično pravo i kazna zatvora samo jedno od sredstava u suzbijanju kriminaliteta i da je zatvor mera koja daje loše rezultate i jedan je od poslednjih i najlošijih stepena odbrane. Kriminalci se ne boje zatvora. On ne može u svojoj glavi da pravi razliku između 20 i 40 godina, ali se plaši da ne bude uhapšen. Kad dođemo na teren straha od mogućnosti hapšenja, tu dolazimo na teren preventivnog delovanja svih onih drugih organa koji su pre suda. Tu mislim na policiju, na tužilaštvo itd.
Na kraju krajeva, tim ću da završim da bih svojim kolegama ostavio vremena, nije dobro da se ovi zakoni pišu u vremenu euforije i da se daju izjave da je kriminal u Srbiji uništen. On nikada ne može biti uništen, on može samo biti sveden na razumnu meru. Kaznena politika je ozbiljnija stvar od donošenja ovakvih zakona naprečac u jednom vremenu, moram da kažem, i ne mogu da se otmem utisku da svrha ovih zakona nije baš potpuno dnevno-politička.

Cenjeni gospodine Živkoviću, predstavnici Vlade, poštovana predsedavajuća, dame i gospodo poslanici, mučno je i teško govoriti o novoj vladi kada je ona novo-stara vlada i kada je rasprava o njoj ishodovana tragičnim momentom koji se zove smrt jednog čoveka, čoveka sa kim sam 13 godina, odnosno do 1989. godine, pravio opoziciju u Srbiji. Međutim, život ide dalje, država nastavlja da živi.
Nakon oktobarskih dešavanja, Vlada Republike Srbije nije sa punom serioznošću sagledala stanje bezbednosti u kome se zemlja nalazi. Olako se prelazilo preko činjenice da je osnovni uslov za sprovođenje bilo kakve reforme i boljitka eliminisanje organizovanih kriminalnih grupa, njihove povezanosti sa policijom, delom vojske i političara.
Organizovani kriminal kod nas nastaje i razvija se u poslednjoj deceniji. On nije samonikao, on nije nastao juče, već je smišljan i stvaran iz bivšeg političkog centra tj. odozgo. Međutim, moramo da konstatujemo da je on opstao, a ne bi mogao bez tolerisanja, a možda i podrške dela vlasti, sprege sa političkim partijama, uticajnim privrednicima, te državom i njenim organima.
Jednostavno, država i vlast su modus vivendi organizovanog kriminala. Dosadašnja vlada u Srbiji nije objektivno sagledala da li postoji kriminalna saradnja sa nosiocima organizovanog kriminala u Vladi, ministarstvima, organima lokalne samouprave, policiji, sudstvu, tužilaštvu i carini. Ove veze su postojale, nastavile su se i trebalo ih je odlučno prekinuti i preduzeti blagovremeno sve mere koje će očistiti i stabilizovati zemlju.
Moram da kažem da zadnjih godinu dana iz izveštaja, iz izjava političara, teško se bilo snaći, da li postoji kriminal u Srbiji ili ga nema. U jednom momentu se potpuno licitiralo brojem grupa kriminogenih ili kriminalnih, pa je zvanični MUP procenjivao da ih ima 150. Gospodine Živkoviću, vi ste tada tvrdili da ima između 100 i 200. General policije, Knežević, ide čak do 300 kriminogenih grupa. Međutim, bilo kako bilo, postavlja se pitanje - da li je u našoj zemlji pobeđena mafija?
Sada ću pročitati određene izjave, zbog čega DSS neće moći da glasa za vas, kao mandatara, i za Vladu. Osmog jula 2002. godine, gospodine Živkoviću, dajete izjavu da mafija u Srbiji, u njenom izvornom obliku, ne postoji, definitivno je razbijena veza između političara i kriminalaca i slobodno se može reći da mafija nema svoju državu. Takođe, rečeno je da u vašem rodnom gradu postoje određene kriminogene grupe, ali odmah se onda nadovezujete i kažete i ocenjujete da je Beograd najbezbednija metropola u Evropi, čak i predlažete da jedan od načina borbe protiv organizovanog kriminala bude pratnja kriminalaca, popularno nazvana "japanska pratnja".
Takođe, i pokojni premijer, gospodin Zoran Đinđić, bio je naivan i nije sagledao veliko zlo koje preti, zapretilo je njemu, a preti i nama. On je tvrdio da je mafija sistemski poražena, jer više nema veze između nje i vlasti. Takođe, poštovana predsedavajuća je izjavila da je vrh organizovanog kriminala hobotnica, koja je posle 5. oktobra 2000. godine izgubila glavu, a da su ono što se sada vidi njeni poslednji krici. To je dato 8. jula 2002. godine.
Međutim, moralo se stati na put organizovanom kriminalu. Ovo se moralo uraditi, jer organizovani kriminal ima tendenciju da stvara sopstveni poredak. On ima svoje institucije, koje mogu nadrasti i koje prelaze institucije države. Tendencija ovog oblika kriminala je da naruši principe, koji su državni principi, i da dođe na mesto politike. To je moralo ranije da se uradi.
Ovaj predlog Vlade, odnosno predlog gospodina Živkovića, potpuno je specifičan, kao što je on rekao, to je zapravo staro-nova vlada, ona je stara po sastavu, ali moramo da priznamo da je oslabljena za jedan veliki autoritet, autoritet gospodina Đinđića. Ovako oslabljena, ona će upasti protiv svog nadanja, bez određene strategije, u borbu protiv organizovanog kriminala, a moram da napomenem da vanredno stanje nije strategija. Ono je izraz trenutnog reagovanja i iznenadnog suočavanja sa ozbiljnom bolešću koja nas je zahvatila i u koju smo ušli 5. oktobra, a to je organizovani kriminal.
Vanredno stanje je zapravo u suštini odbrana od neke šire agresije koja pogađa sve građane na jednom delu teritorije, ali ipak ne sme da bude forma pod koju će se staviti i kojom će se pokriti sve ono što nije urađeno, a trebalo je u normativnom smislu.
I na kraju, da kažem da podrška koja bi se izrazila brojem 126 ili 128 u ovom trenutku ne može da stabilizuje zemlju. Nju može da stabilizuje samo najširi politički dogovor. Na kraju, vrlo tragično i bolno po zemlju, ispostavilo se da je pred nama do pre nedelju dana stajao jedan problem, čije je rešavanje, nažalost, moralo da počne smrću jednog od velikana politike. Ni partije, ni Vlada, niti su umele, niti su mogle ovo da reše.
Opominjemo, trenutak je pretežak da bi bilo ko sam mogao da snosi teret. Međutim, oni koji neće da sagledaju nužnost i odbacuju najširi dogovor o budućnosti zemlje, moram da opomenem još jedanput, kreću ka političkom monizmu, izjednačavaju sebe sa svim merilima vrednosti, te na kraju i sa samom državom. Takvo naše ružno iskustvo iz bliske prošlosti moramo da izbegnemo. Hvala.

Poštovane dame i gospodo poslanici, nacrt povelje o ljudskim i manjinskim pravima, koji je pred vama, sastavila je Ustavna komisija uz pomoć posebne komisije sastavljene od stručnjaka, a na osnovu jednog teksta koji je i pre postojao kao predlog i koji je zapravo izradio u nekoj osnovnoj verziji Centar za ljudska prava.
Rad na izradi ovog ustavnog akta obeležila je sasvim drugačija atmosfera, mnogo konstruktivnija, puna tolerantnosti prema drugačijim političkim shvatanjima i sa neuporedivo više saglasnosti u mišljenjima, nego što je to bio slučaj u gotovo sedmomesečnom radu Ustavne komisije koja je radila i ovaj prvi tekst. Razlozi za drugačiju atmosferu verovatno se nalaze u svesti svih njenih članova o važnosti ovog pitanja i uopšte o važnosti ljudskih sloboda i prava, a u okviru toga i posebnih manjinskih prava, o važnosti za punu integraciju u Evropu, i, što je najvažnije, za ostvarivanje jednog od osnovnih ciljeva državne zajednice, koji mora u njoj da se realizuje.
Imajući u vidu trenutno stanje države i državne zajednice koju smo napravili, potrudili smo se da osnovna ljudska prava koja se garantuju na nivou zajedničke države moraju biti konsolidovana i u Povelji i na taj način učinjena evidentnim, bez obzira što ustavi država članica poseduju takve norme.
U ovu povelju su ugrađeni izvori koji proizilaze iz međunarodnog prava, koji štite ljudska i manjinska prava, a to su Evropska konvencija o ljudskim pravima, određene međunarodne konvencije sačinjene od Saveta Evrope, Okvirna konvencija Saveta Evrope o nacionalnim manjinama i, u svakom slučaju, tu je inkorporiran i savezni Zakon o ljudskim i manjinskim pravima.
Ono što će ostati u svakom slučaju kao nedorečeno, a moralo je da ostane tako, s obzirom da je državna zajednica jedna zajednica koja ima svoj ograničeni ili uslovni rok, to su neka pitanja koja nisu mogla da se definišu, a ova mala ustavna povelja, ili Povelja o ljudskim i manjinskim pravima, bila je vezana za osnovna rešenja.
Samo da napomenem da je u članu 7. Ustavne povelje određen institut državljanstva koji je dosta rigidan. Po ovom članu, državljani države članice imaju jednaka prava i obaveze i u jednoj i u drugoj državi, osim izbornog prava. Ovo smo pokušali rešiti u ovoj povelji članom 43. Jedan od osnovnih i prvih zakona koji bi trebalo da donese ova skupština je i sigurno zakon o državljanstvu.
Mi sada imamo dva zakona, jedan Zakon o državljanstvu Socijalističke Republike Srbije i jedan savezni. Po ovom rešenju, koje nije moglo ići šire nego što ga je ova ustavna povelja proširila, možemo doći u situaciju da jedan broj naših građana koji imaju državljanstvo ovde, gde su građani druge ili treće generacije, imaju državljanstvo na primer jedne države članice Crne Gore, budu u jednom momentu potpuno nezaštićeni i izgube izborno pravo. Prema tome, kada budemo usvojili ovaj dokument, nadam se da će se pojaviti od nadležnog resornog ministarstva prvi predlog zakona o državljanstvu.
Ono što smo isto uradili u ovoj povelji, a probali smo da korigujemo onu prvu, to je domen koji se zove zaštita ljudskih prava. Po Povelji državljani, odnosno građani uživaju prava i štite se tamo gde su državljani. To znači da se, osim u određenom broju slučajeva, skoro sva prava i sva pravna zaštita iscrpljujuju u državi članici.
Ovim bismo došli do jednog apsurda, ukoliko ostanu takva rešenja, a da nismo ovo uradili, da određenom građaninu budu povređena prava u državi članici, npr. u Crnoj Gori, da on ne može da nađe zaštitu na nivou državne zajednice i da, pošto uđemo u Savet Evrope, ode direktno na sud za ljudska prava u Strazburu. Tada bi se državna zajednica, ni kriva ni dužna, našla kao tužena, a ako on dobije spor u Strazburu štetu bi plaćala državna zajednica. U članu 9. stav 3. ovu smo anomaliju Ustavne povelje ispravili i u ovom momentu regresno pravo ili isplatu štete vršiće država članica koja je i povredila to pravo.
Ono što je urađeno da se zaštite svi oni koji nemaju državljanstvo, to je u članu 35; uveli smo zapravo da dete rođeno na teritoriji Srbije i Crne Gore ima pravo na državljanstvo, ako drugog državljanstva nema. Uveli smo princip "jus soli", tako da će svako onaj ko bude, doslovno rečeno, ugledao sunce na teritoriji državne zajednice, postati njen državljanin.
U odeljku tri govori se o pravima pripadnika nacionalnih manjina; čini mi se da u vezi s tim imamo najliberalniji zakon ili najliberalniju Ustavnu povelju u Evropi. Tu garantujemo i individualna i kolektivna prava u oblasti kulture, obrazovanja, informisanja, upotrebe jezika. A, osim ovog naslova i prava nacionalnih manjina, s obzirom da su mnogi pripadnici nacionalnih manjina, a pogotovo što se u Crnoj Gori drugačije zovu pripadnici nacionalnih manjina, nego što je ovaj pravni međunarodni standard, uveli smo da može da se koristi sve ono što mogu i što žele da koriste oni koji pripadaju nacionalnim manjinama.
Jednostavno, čini mi se da je ovaj dokument dobar i da je od strane OEBS-a dobio najviše ocene i da van ovog, bogami, ni teorijski se ne može, kako u pogledu ljudskih prava, tako i u pogledu manjinskih prava. Čini mi se da ovaj dokument - formalno mu se može naći određenih mana, ali ne toliko krupnih - predstavlja jedan dobar put ka demokratiji buduće državne zajednice. Hvala vam.

Poštovana gospodo i gospođe poslanici, moram da kažem da me je tok današnje rasprave uverio da smo uradili dobar posao što se tiče ove povelje o ljudskim i manjinskim pravima. Jednostavno, ovo je nešto što mora ovako da bude, nije ni više, a ni manje nego što je bilo. Što se tiče odnosa Ustavne povelje, velike i male, i onoga što će biti u nekoj zakonskoj proceduri i u pogledu donošenja zakona, biće mnogo manje ludila nego što je bilo do sada između Ustava SRJ i Ustava Republike Srbije.
Ovo što je bilo deset godina bio je jedan potpuni pravni galimatijas i mi pokušavamo sada to da uredimo. Ovom poveljom o ljudskim i manjinskim pravima mi smo na dobrom putu.
Čini mi se je većina diskutanata koja je ovde govorila zanemarila činjenicu da ovo nije zakon, da delom Ustava ne može sve da se normira i ne može do preciznosti, do svih zakonskih minucija da se normira, ali mogu da se uspostave određeni okviri koji smo mi sami doneli. I, moram da podsetim na jedan savezni zakon o ljudskim i manjinskim pravima, koji je donet konsenzusom oba veća u prošloj godini, a za to je glasala i SPS u Saveznoj skupštini. Jednostavno, jedan deo tog zakona je potpuno inkorporiran ovde i on predstavlja dosta liberalan zakon.
Neke su primedbe davane, a u isto vreme je i hvaljen Ustav SRJ, mada se mnogo toga što je u ovoj ustavnoj povelji nalazi i u prethodnom Ustavu, od braka do drugih normi koje jednostavno na određen način isto regulišu materiju. Ovde se govorilo i o verskim zajednicama, da se ovom ustavnom poveljom kao verske zajednice na mala vrata uvode sekte. Međutim, i u Ustavu Republike Srbije isto se pominju verske zajednice kao ustavna kategorija i u istom obimu se pominje brak. Ovde ništa nije nastrano, što u prethodnom Ustavu nije na isti ili na sličan način regulisano.
Prema tome, ova ustavna povelja je dobra. Uzima dosta prava. Na nama je kakvu ćemo državnu politiku da vodimo. Davano je prava i prošlim Ustavom, pa danas imamo 60.000 Albanaca u Prištini. Znači da stvar nije u normi, nego u mudrosti vođenja državne politike.
Predlažem da se ova ustavna povelja usvoji. Hvala.

Poštovana gospodo poslanici, pred nama je ova odluka. Primio sam je, doduše, danas. To je jedan od razloga što se ovako bitni predlozi akata dostavljaju dosta kasno. Čini mi se da i sam naziv teksta, odnosno naziv odluke nije dobro urađen, jer ne može biti komisija za pripremu zakona, nego komisija za pripremu predloga zakona.
Istorijski i politički, nalazimo se u jednom sasvim drugom kontinuitetu nego što smo bili pre 2000. godine. Potpuno je tačno da je državni interes donošenje novog ustava. Jednostavno, danas smo od svih govornika čuli da ovaj ustav nije dobar. On je donet davno. Moramo ga uskladiti sa Ustavnom poveljom. To nam je obaveza.
Potpuno je nemoguće da tvrdimo da jedan pravni akt ne može da se promeni. Mi bismo ovde mogli kada budemo doneli novi ustav da u njega inkorporiramo odredbu da se on nikad neće moći promeniti. Kako bi ga promenili? Moramo da znamo da je došlo do prekida političkog kontinuiteta, a samim tim i do jedne nužde da na ovakav način menjamo Ustav.
Referendum ne može da se raspiše zato što ima milion glasača koji nisu za Srbiju sa njenim sastavnim delovima, a vi znate na koga mislim. Jednostavno, to ne može da se sprovede i mora na ovakav način da se uradi. Ono što zapada za oči jeste da li bi trebalo na drugi način da se izvrši promena Ustava, nego što je ovaj. Nije mi jasno zašto bi se donosila ova odluka da bi se odredila komisija i zašto bi se donosio jedan ovakav zakon.
Čini mi se da i pogled ovlaš na ovaj zakon otkriva intenciju pre svega vladajuće većine ili, da budem konkretan, izvršne vlasti, da se ustanovi jedna komisija koja će biti potpuno šarolika, široka, da ne samo napiše ovaj zakon (koji ne znam kako bih kvalifikovao, nije ni ustavni zakon, pošto bi ustavni zakon trebalo da dođe posle donošenja nekog ustava), nego i same norme koje su materijalne, koje pišu ustav, koje određuju i organe i sudbinu države da utemelji.
Moram da kažem da ako je ad hok komisija koja je bila potrebna za pravljenje Ustavne povelje bila napravljena onakva kakva jeste, zbog političkog konsenzusa onih koji su hteli, onih koji nisu hteli, onih koji nisu znali šta hoće od zajedničke države, morala je da bude napravljena. Ovde ne vidim potrebu da Ustav Republike Srbije bude napravljen od komisije ovog sastava.
Moram da kažem da je Komisija za izradu Ustavne povelje, bez obzira šta mislimo o Ustavnoj povelji i bez obzira šta mislimo o njenom radu, bila sastavljena od onih koji su nosioci legitimiteta naroda, a to su poslanici. Sastav ove komisije to ne obećava. Komisija je komponovana tako da se u zakonodavnu vlast mešaju svi.
Ovde je rečeno da se išlo za tim da se nađe opšti konsenzus između Vlade, sudija, parlamenta. Međutim, pri pisanju ovakvog ustava konsenzus može biti samo između onih koji su nosioci vlasti, a to su narodni predstavnici, poslanici i stranke koje imaju mandate u ovoj skupštini. Prema tome, konsenzus samo između nosilaca političke vlasti, a ne konsenzus između najširih grupacija.
Ako se već pravi diskontinuitet i ako je prethodna vlast donela toliko komplikovanu proceduru da Ustav prosto ne može da se promeni, ne računajući ni onaj referendum, čini mi se da ova vlast donosi komplikovani sastav da bi se ostvarila većina za koncept ustava po meri Vlade. Već ovaj prvi korak kojim se nagoveštava cela procedura ide za tim, kao što je neko ovde rekao, da ćemo po prvi put u političkoj istoriji imati otkroisani ustav od strane Vlade ili, ako hoćete, prvog čoveka te vlade, a to je premijer ove države.
Ako gledamo ceo sastav ove komisije, prosto mi nije jasno kakva je razlika između predstavnika odbora i poslanika. Želeo bih da mi na to neko odgovori. Zašto se vade pojedini predstavnici odbora da budu u sastavu komisije, pa se onda kao druga kategorija ili potkategorija govori -biće i poslanici, pa se na kraju stavlja i Vlada, pa onda Vrhovni sud, Ustavni sud, na kraju će angažovati stručnjake. Zašto predstavnici Vrhovnog suda i zašto predstavnici Ustavnog suda, ako imamo stručnjake? Osim ako neće neko da napuni broj koji je ovde, 25.
Sećam se premijera, gospodina Đinđića, kada je napravljena Komisija za izradu Ustavne povelje da je na broj 27 rekao - ova skupina neće biti sposobna ni jelovnik da napravi. Ako idemo za tim, što se nisu vodili ili što se Vlada nije vodila tim rezonom da napravi manju, jezgrovitiju i efikasniju komisiju?
Na stranu što komisija od svih ovih ljudi ne sme da postoji. Šta će izvršna vlast u izradi ustava, osim ako neće da sugeriše rešenja o večitom opstanku Vlade. Polazim od pretpostavke i vi dobro kažete, ovo je zakon. Ni ovo nije zakon, ovo je odluka o zakonu. Komisija koja bude radila ovaj zakon ostaće i za izradu Ustava.
Druga stvar - obrazuje se komisija sa zadatkom da, u skladu sa članovima 132, 133, 134. itd., a ne vidim šta je to u skladu sa ovim članovima, a predlaže se ovom odlukom. Ne vidim da će inicijativu u budućnosti za promenu Ustava predlagati 50 narodnih poslanika. Barem to ne slutim. Ne vidim da će se doneti neki akt o promeni Ustava. Ne vidim da će uopšte biti odlučivano dvotrećinskom većinom. To su sve one stvari koje ostaju dosta, dosta dubiozne. Čini mi se da je potreban logičan redosled, ako hoćemo da menjamo Ustav na ovakav način i ako hoćemo da uvažimo ovaj istorijski momenat, jer jednostavno mi kršimo proceduru koja je predviđena Ustavom i uspostavljamo novu.
Ta procedura mora da bude koliko - toliko normalna. Mislim da poslanici moraju da iniciraju akt o promeni Ustava, sa određenom većinom, mislim da taj akt mora da proglasi Narodna skupština, da Narodna skupština mora da napravi komisiju od narodnih poslanika, i to sa onim procentom kako su osvojili mandate 2000. godine. Na kraju krajeva, možemo im pridružiti eksperte, koji mogu da pričaju, da nam sugerišu; ta komisija od narodnih poslanika mora da podnese predlog promene Ustava ovoj skupštini.
Sve drugo, ponavljam, predstavlja oktroisani ustav, ili ustav po meri Vlade. Hvala.