Jednostavno, u govoru gospodina Jovanovića sam prepoznao sebe kao član Ustavne komisije. Nismo spavali, nego smo bili budni na sve ono što ste vi tamo hteli da radite. A hteli ste da varate. Demokratska stranka i Zoran Đinđić su hteli da varaju narod i Srbije i Crne Gore sa Milom Đukanovićem. To je suština stvari. To je bilo u Podgorici.
(Glasovi - da li si bio pijan?) To nisam bio, možda ste vi bili drogirani, pijan bio nisam. Jednostavno, Ristić je odugovlačio sa gospodinom Vukovićem do 12,00 sati jednu bezumnu priču, koja je vodila ka tome da se napravi ovakav dokument po volji Vlade Crne Gore i Vlade Srbije, to je suština stvari. A, što se tiče tog spavanja, znate, bolje je spavati nego se kretati, kao što radi vaš premijer. On se stalno kreće, samo ima jedan problem - ne zna kuda ide.

Poštovani narodni poslanici, član 20. Ustavne povelje je bio jedan od ključnih problema pred koji je bila stavljena Ustavna komisija.
Lako je govoriti o čistim pravnim rešenjima. Kada je Ustavna povelja pisana, ona je bila sve drugo osim pravno rešenje, pogotovo ne teorijsko pravno rešenje. Pri njenom pisanju je moralo da se poseže za određenim političkim kompromisima da bi se sačuvalo zajedništvo Srbije i Crne Gore, barem u ovom početnom delu, sa nadom da će kroz tri godine okoštati, a da ćemo posle tri godine doneti valjan Ustav koji će regulisati odnose između Srbije i Crne Gore i državne zajednice.
Na drugi način nije moglo da se reši pitanje izbora nego na ovaj način kao što je Ustavna povelja regulisala. Jednostavno, iako su u pravu oni koji su govorili da su posredni izbori atavizam 19. veka, nešto što je potpuno nedemokratski, probali smo da tražimo rešenje, da napravimo takav sistem koji će zadovoljiti i posrednost i neposrednost. On može biti kombinovan, može biti naizgled rogobatan, može podsećati i na babe i na žabe, ali se nadamo, i bili smo uvereni kad smo to rešenje ugradili, da će zaživeti.
Šta u ovom zakonu nije najjasnije; počeću od člana 5, a to je: "Poslanici se biraju srazmernu broju narodnih poslanika koje poslaničke grupe imaju u Narodnoj skupštini Republike Srbije". Ovo znači da se uzima određeni momenat kao relevantan, a to je kad se budu birali poslanici. Otkud znamo da je to volja birača i zašto ovaj momenat uzeti kao volju birača? Ovo je neodrživo i sa jedne druge strane, ako vidimo da će poslanici u budućoj državnoj zajednici biti savezni poslanici koji su neposredno birani, a plod su volje birača od septembra 2000. godine. Znači, potpuno su dva različita vremenska kriterijuma.
Druga stvar, šta je to poslanička grupa? Bez obzira što član 3. govori nešto, mogu da posumnjam da neko, npr, može uložiti novac, kupiti određene poslanike da oni formiraju poslaničku grupu i da je nazovu imenom partije ili stranke koja nije prošla cenzus. U tom momentu bi u Saveznoj skupštini postojala neka stranka, nećemo da je imenujemo, npr. stranka jogi letača, koja uopšte nije učestvovala na izborima, koja postoji kao registrovana, a bila bi u saveznom parlamentu zastupljena ako bi se ovde neko izjasnio ili našao pet ljudi koji bi tu poslaničku grupu formirali. To je jedna stvar.
Druga stvar, uopšte mi nije jasan stav 2. člana 3. On delimično ponavlja Ustavnu povelju i kaže: "Kandidat za poslanika može biti narodni poslanik, a na prvim izborima za poslanike Skupštine i savezni poslanik Veća građana, odnosno Veća republika Savezne skupštine". Šta su to prvi izbori? Moram da kažem da ovaj član krije u sebi jednu opasnost, da mi za neki dan izaberemo poslanike, da uzmemo i savezne poslanike kao poslanike državne zajednice, a da se npr. u daljoj proceduri u državnoj zajednici ne formira određeni organ, npr. Savet ministara. Ako to dva puta ne bude, kako kaže Ustavna povelja, raspušta se skupština državne zajednice i ide se ponovo na izbor. To znači da bi za mesec ili mesec i po dana ovom procedurom neko mogao da izazove određenu krizu tako da potpuno isključi savezne poslanike koji su sada u saveznom parlamentu iz rada parlamenta državne zajednice.
Moram da kažem da na ovaj način mogu određeni poslanici, koji su predstavnici određenih političkih partija, da se primoraju da uvek budu lojalni da se ne bi izazvala kriza ili da se ne bi napravili prevremeni izbori. Ako je ovo tumačenje takvo, onda novi izbori u roku od dve godine znači da samo poslanici iz ovog parlamenta mogu biti poslanici u parlamentu državne zajednice, a npr. otpali bi Dragoljub Mićunović, Mile Isakov, Perišić, Čović, Batić i Obradović.
Ne znam šta stoji iza ovog stava 2. člana 3, ali pravilno tumačenje, barem kako smo mi pisali Ustavnu povelju, jeste da u toku dve godine mogu biti samo jedni izbori za savezni parlament, a ukoliko se dešavaju izbori u državama članicama, ta proporcija će samo uticati na srazmeru poslanika u parlamentu državne zajednice. To je ono što potpuno izaziva nedoumicu. Po meni, stav 2. člana 3. je jedna vrsta pritiska da slučajno ne dođe do prevremenih izbora u Republici Srbiji, pošto je ovo republički zakon.

Poštovana gospodo poslanici, poštovano predsedništvo, poštovani ministre, jedan sam od kopredsednika koji je radio na izradi Ustavne povelje osam meseci. Kad su me novinari pitali u jednom momentu, a dao sam izjavu sa gospodinom Kujovićem, da li se osećam odgovornim za ovo vreme koje smo proveli, rekao sam - osećam se odgovornim, ali ne zato što smo puno vremena potrošili, nego što sam bio u zabludi da su svi dobre volje da naprave jednu državnu zajednicu, koja će  preći određeni problem.
Duboki su razlozi što je potpisan Beogradski sporazum. To su istorijske veze, jezik, tradicija, vera, kultura, čvrste rodbinske i imovinske veze i svi oni koji imaju državljanstvo jedne, a trajno žive u drugoj republici. Takođe, jedinstven privredni prostor, zajednički razvojni interesi i interesi zajedničke bezbednosti. I Srbija i Crna Gora, kao dve stare evropske države, a proglašene su iste godine i u isti dan, 1878. godine, nastavile su da žive uvek u zajedništvu.
Za Srbiju je važno da bude sa Crnom Gorom, isto kao što je Crnoj Gori važno da bude sa Srbijom. Ova zajednica - bez obzira kako ona bude rešena, a pravno je potpuno nakaradno rešena, i ovaj dokument koji je pred vama nije pravni dokument, nego, jednostavno, izlaz iz jedne krize i on je više jedan politički kompromis koji je na ovaj ili onaj način morao da se postigne - potrebna je da bi se sprečilo redukovanje našeg etničkog prostora, da bi se sprečilo slabljenje odbrambenog potencijala i da bi se sprečilo udaljavanje od Sredozemlja i lišavanje svih pogodnosti koje pripadaju ovom strategijskom basenu.
Dalje, da se spreči slabljenje ukupne moći i smanjivanje mogućnosti da odbrani svoj strateški interes na Kosovu i Sandžaku, da se spreči otvaranje novih kriznih žarišta, kao što su Raška oblast i Vojvodina, i na kraju, mogućnost ulaženja Crne Gore u neke druge saveze, koji ne doprinose interesu Srbije.
To su svi oni razlozi koji nalažu da Srbija i Crna Gora budu zajedno. Moram da kažem da hronologija pravljenja ovog dokumenta nije baš tako jednostavna, kao što je premijer istakao. Ustavna komisija je vrlo ozbiljno radila, i posle dva meseca, ako se sećate, bila su potpuno urađena dva dokumenta - jedan koji su zastupali Crnogorci, a drugi je onaj koji je srbijanska strana izradila. To su bili ustavi u pravom smislu reči. No, sporazuma nije bilo.
Moram da kažem da smo tada uputili apel onima koji su i potpisali Beogradski sporazum da se okupe i da nam daju rešenje, da nam daju, na kraju krajeva, i autentično tumačenje Beogradskog sporazuma, koji je pun, kako rekoše ovi sa Zapada, korisnih dvosmislenosti.
Predsednik Koštunica 12. avgusta dobija pismo, a 26. avgusta zakazuje sastanak sa potpisnicima Beogradskog sporazuma, gde nije niko došao. Nije došao ni premijer Đinđić, nije došao ni Milo Đukanović.
Ta dva dokumenta, koja su bila jedan ozbiljan rad, zamenjuju se na čudan način jednim dopisom koji dolazi iz Saveznog ministarstva unutrašnjih poslova, od strane gospodina Živkovića, a napravljen je kao sporazum između premijera Đinđića, ili nekoga iz njegove stranke, i Demokratske partije socijalista.
Na tom dokumentu se radi i on je kao takav bio još bolji nego što je ova ustavna povelja koja je pred vama. Ali, moram da kažem da prisustvujemo jednom paradoksu: kada je o Beogradskom sporazumu reč, o Ustavnoj povelji i Zakonu za sprovođenje ustavne povelje, najkonkretniji, makar i sasvim sveden, sasvim lapidaran jeste Beogradski sporazum.
On daje temelje nečega što može da bude normalna država i što može da zaživi.Iz njega se moglo videti da postoji određeni koncept kako će izgledati i funkcionisati nova državna zajednica - kao zajednica sa minimalnim brojem funkcija, ali da te funkcije budu celovite, a ne veštački sužene, kao što je u ovoj povelji i napisano. Već je sama povelja korak unazad u odnosu na Beogradski sporazum, ali ne tako da se ne bi mogla ispraviti i da ne bi mogla preživeti političke oligarhije i u Srbiji i u Crnoj Gori.
Onda dolazi na kraju potpuno besmislen zakon, nekoherentan, potpuno razgrađujući, koji pravi opasnu pravnu zbrku, kojom se pokušava da se zacementira rasturanje države. Jednostavno, u radu na ustavnoj povelji popuštali smo koliko smo god mogli zarad zajedničke države, mada ovi u Crnoj Gori iz DPS-a i kažu da ovo nije država. Činili smo ustupke u pogledu državljanstva, glavnog grada, carine, granica, tržišta, imovine, monete, načina izbora poslanika, vojske, sudova, sastava suda i monetarnog sistema.
I na kraju dolazi zakon koji, u jednoj odredbi, u odredbi da vojska nema imovinu, nego da će ugovorima o zakupu pozajmljivati od Crne Gore ili od Srbije ono što joj je potrebno za rad, ruši celokupni koncept državne zajednice.
Od istorije i od određenog momenta nije moglo da se pobegne. Ja ne kažem da je ovo što je pred vama dobro. To je daleko od toga i ne treba ga gledati uopšte kao pravni akt. To je jedan dogovor, i to pre svega dogovor između dve strane, DPS i DS, da bi jednostavno u zajedničkoj državi nastavili neki drugi put. Na kraju krajeva, to i naglašavaju koalicije.
No, mi iz DSS smo sačuvali osnovnu predstavu o državi i pravu i gledamo na ovo kao na samo jednu stepenicu u dugoročnom programu, a ne kao prečicu ili jednokratnu prevaru.
Ako je premijer rekao da su povelja kola, a da su zakon gume, moram da kažem da od guma najviše zavisi sigurnost vožnje kolima. Prema tome, eto to je to. Nije bilo sve lako. Opet zaključujem da je ovo sporazum između dve partije, koje žele da uzmu vlast posle konstituisanja.

Poštovani poslanici, rasprava o Poslovniku je uvek politička rasprava, njegove izmene su uvek inicirane određenim političkim namerama. Tako je i sa ovim poslovnikom. Međutim, treba reći šta je zapravo Poslovnik Narodne skupštine? To je unutrašnji akt kojim se uređuje organizacija i način rada ovog doma. Postavljamo sebi pitanje: zašto se onda Vlada meša u to?
Neki od poslanika, a i predsednik i predstavnik poslaničke grupe DOS-a, rekoše da to nije istina, da su ove izmene i dopune Poslovnika zapravo plod rada poslaničke grupe DOS-a, pa je tako i ona predlagač. On jeste formalno predlagač ovog poslovnika; međutim, suštinski predlagač je Vlada Republike Srbije, namerna da promeni Poslovnik i stavi na granice beznačajnosti parlament; ona se nije ni trudila ni da formalno to sakrije. Ovde je dokument Vlade Republike Srbije (pokazuje papir) gde Vlada utvrđuje sledeći dnevni red, pa kaže: "Predlog odluke o izmeni i dopuni Poslovnika Narodne skupštine", pa onda ide dva, tri, četiri i sve ostale tačke dnevnog reda.
Prosto je neverovatno da Vlada utvrdi dnevni red, da egzekutiva utvrdi dnevni red zakonodavnog tela. Ovaj dokument potpisuje potpredsednik Žarko Korać, a zloupotrebljeni poslanik ili instrument Vlade Republike Srbije ovde je bio gospodin Čedomir Jovanović. On je formalni predlagač. Međutim, pravi predlagač i pravi subjekt koji je hteo da promeni način rada je Vlada ove zemlje.
Ovaj poslovnik je samo jedna od mera koje će preduzeti DOS da bi obezbedio svoju većinu, da bi DSS stavio na marginu i uzeo joj 10 mandata potrebnih DOS-u da dalje nastavi putem kojim je krenuo. Moram da se osvrnem na Ustav Republike Srbije i da kažem da on vrvi od ovlašćenja koja su data Vladi, čime zapravo Vlada može da se stavi iznad parlamenta i da bude kontrolor rada Skupštine.
Jedno od rigidnih rešenja, a mislim da bi DOS posegnuo za takvim rešenjem, ali bi onda ugasio svoju Vladu, to je ono rešenje koje je Milošević preduzeo, koje je bivša socijalistička vlada 1992-1993. predložila Slobodanu Miloševiću - i on je raspustio Skupštinu. Ova vlada na takav radikalan potez neće se osmeliti, ali će sigurno upotrebljavati ovakvu stvar kao što je predlog za vanrednu sednicu Skupštine, za koju je ona predložila, kao što sam rekao, dnevni red.
Sadržina izmene Poslovnika je takva da se njom isključivo štite interesi Vlade potpomognuti, ako se ovo dobro analizira, poslanicima koji će biti ucenjeni. Čini mi se da je bolje da je Vlada iskoristila član 79. stav 3, pa da je na dnevni red stavila ono što je njena ustavna, zakonska i obaveza po Poslovniku, a to je da nas najmanje jedanput godišnje obavesti šta ona radi. To je zapravo suštinski rad jedne vladajuće koalicije koji treba ovde da se iznese i da premijer dođe sa svim onim izveštajima šta je uradio za godinu i po dana. A ne da se nerad i zapravo loš put kojim ide država Srbija svaljuje na poslanike.
Šta je suština? Suština je da Vlada ima vlast ali nema moć; ima poziciju, ali moć joj se polako krnji. Postavilo se pitanje: kako do moći? Kako obezbediti da Vlada bude snažna, da bude legitimna? Tu postoji nekoliko instrumenata za kojima se do sada poseglo: jedan je subverzivno delovanje Vlade, ona posrednim ukidanjem političkih organizacija, kroz verifikovanje statusa pojedinim grupama u okviru iste političke organizacije, zloupotrebljavajući Ministarstvo pravde, registruje ili održava da egzistiraju politički delovi DOS-a koji njoj odgovaraju.
Drugi način je prikriven: kroz određene ucene, pretnje i lične pritiske. Da se podsetimo: oduzimanje mandata gospodinu Branislavu Ivkoviću, bivšem potpredsedniku SPS-a; kada se DSS usprotivila da se uzme imunitet na osnovu samo jednog obrazloženja, ostali predstavnici DOS-a su insistirali da se Branislavu Ivkoviću odmah uzme mandat. Međutim, čudno je što juče i na prošlom sastanku Administrativnog odbora DOS i njegovi predstavnici štite Branislava Ivkovića (žagor).
(Predsednik: Gospodine Jočiću, molim vas da se vratite na temu dnevnog reda.)
Treći način na koji Vlada Republike Srbije deluje kroz parlament je ovaj koji će uslediti za dva-tri dana, a to je oduzimanje mandata koji zapravo nisu ni DOS-ovi. DOS nije politička organizacija, nikada nije registrovan kao koalicija, jednostavno je skup 19 političkih stranaka....
(Predsednik: Gospodine Jočiću, molim vas da se vratite na temu dnevnog reda, a to su izmene i dopune Poslovnika.)
Na kraju, idemo i na onaj četvrti način, a to je restriktivni Poslovnik. Ovde ima dosta profesora i ljudi koji se bave pravom. Da li je normalno da se poslanik spreči da 90 skupštinskih radnih dana ne dolazi i ne govori, da mu se onemogući da 90 dana glasa i da samim tim prenosi ono što je legitimitet, a to je volja birača koji su ga izabrali.
Sledeće, kod amandmana; kao jedan od instrumenata kojima se menja zakon i njemu je imanentno neposredno obrazloženje pre nego što će biti usvojen. Jednostavno, danas je do apsurda doveden koncept glasanja, tako da rasprava o amandmanima uopšte nije ni potrebna.
Na kraju, dve vrste poslanika; uvođenjem radnog odnosa samo što se nije uveo i inspektor rada, da kontroliše poslanike koji su na stalnom radu i koji nisu na stalnom radu. Suština poslanika nije to, niti smo mi zasnovali radni odnos sa Skupštinom Srbije, niti sa predsednikom Skupštine Srbije, nego jednostavno nama je ovo, pa i pravo na naknadu proisteklo iz onoga što se zove birači. Niko ga, na kraju krajeva, ne može oduzeti. Ono može biti oduzeto ne kroz status narodnog poslanika na radu, nego kroz izbore. To je trebalo da ima u vidu predlagač ovog zakona.
Na kraju, da završim i da citiram jednog predstavnika DOS-a koji je ovde juče strastveno govorio, da je istina da odavde više ne idu u javnost informacije da su granice virtuelne Srbije Karlobag - Ogulin - Virovitica. Tačno je da se više ne preti u ovom parlamentu zarđalim kašikama i viljuškama. Istina je da se više ne ide u izjašnjavanja koja na najgori mogući način vređaju druge vere i nacije, ali, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, kroz ovo mesto provejavaju iste namere koje su krasile i Miloševićevu vladu, a to je da neobuzdano vlada.

Poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, na čuli početku smo u obrazloženju predloga za razrešenje pominjanje poslednje decenije i pominjanje socijalista.
U ovom parlamentu sam od 1992. godine, doživeo sam mnogo neprijatnih stvari. Bio sam opozicioni poslanik, doživeo sam da se amandmani i predlozi zakona ne usvajaju; da se ne puštaju prenosi; doživeo sam opstrukciju manjine, ali sam to doživeo od jedne grupacije koja je imala ideologiju. Ona je rigidna, ona je bila nepromenjena, bila je anahrona, bila je opasna u jednom momentu za narod, ali je bila ideologija. Ideologija jedne partije, ideologija koja je proizašla iz komunističke ideologije.
Sada opet neprijatni trenuci, ali ne od onih kojima je ideologija partijska država, kojima je leva ideja na srcu, kojima je jednopartijski režim na srcu, nego od onih koji zapravo nemaju ideologiju, već nešto što se zove samo nagon, nagon za sebe, nagon po sebi, i to bez obzira na bilo kakvu posledicu.
Ono što nije novo, a desilo se pre nekoliko dana sa ovom karticom, desilo se i februara 1994. godine, takođe od strane Demokratske stranke. Tada je, pod definicijom i parolom - pošteno, bio pošteno izabran predsednik ove skupštine, Dragan Tomić. Metodologija je bila ista - tajna, nevidljiva, glasovi su odleteli i skratili su Srbiju za četiri godine, zato što su doveli socijaliste da predsedavaju ovom skupštinom.
Nije u pitanju Dragan Maršićanin, nije u pitanju koalicioni sporazum, u pitanju je nešto sasvim drugo. U pitanju je jedna stvar, koju je gospodin Čedomir Jovanović i rekao, a to je da DOS ne postoji. A DOS nije niko drugi uništio, nije nijedna od ovih stranaka, nije ni predsednik poslaničke grupe DOS-a, Čedomir Jovanović, već premijer Zoran Đinđić. On ga je uništio.
Obećali smo, kao DOS, i on je prihvatio obećanje, model podele vlasti i vladavinu prava. Međutim, sada ne da nemamo podelu vlasti, nego se suspenduje parlament, i ne samo da se on suspenduje i pravi kriza, nego ne postoji ni Vlada, niti će postojati.
Postojaće ubrzo samo politička volja jednog čoveka, koji želi da bude sam, a to je Zoran Đinđić. Obećali smo zakone, a ne uredbe za lično bogaćenje; smanjenje administracije, a ne sedam potpredsednika Vlade; saradnju sa međunarodnom zajednicom, da zaštitimo dostojanstvo zemlje i građana; obećali smo, bar DSS, da se neće izručivati, otimati ljudi sa pijaca, sa ulica, nego smo obećali da će se doneti nešto što se zove - zakon o Haškom tribunalu.
Obećali smo novu i bolju policiju, nove zakone o tajnoj policiji i o javnoj bezbednosti; nismo obećali tendere za 2.000 "pežoovih" vozila, nismo obećali nove tendere za 3.000 raznih vozila i BMV-a, dok u zemlji Srbiji nema skenera, nema ležaja, nema lekova, nema sanitetskih kola.
Nismo obećali uniforme raznoraznih vrsta i oblika, koje izmišljamo policiji, a da sami ljudi nemaju čime po bolnicama da se pokrivaju.
Obećali smo nezavisno informisanje. Međutim, umesto toga imamo niz malih, polupriučenih novinara, koji će iz svojih mesta, za sitne pare, objaviti svaku laž u novinama.
Obećali smo nezavisno sudstvo, a ne vladavinu sudskih lobija i privatne advokatske linije, koje će sebi strpati postupke u džepove.
Obećali smo da umesto nedemokratskog, anahronog i sistemski razorenog Miloševićevog pravosuđa, donesemo osnove pravosudnog sistema, gospodo.
Nismo obećali da donosimo smušene zakonske predloge, koji, moram reći, još nespretniji ministri među klupama menjaju, moleći pri tom narodne poslanike da odustanu od svojih amandmana.
Obećali smo da ćemo sve nelogičnosti i socijalne nepravde otkloniti, ali nismo obećali narodu da će ostati bez posla. Nismo obećali da ćemo sve učiniti da novoobogaćenim poslodavcima poboljšamo položaj u odnosu na radnike.
Na kraju, dragi prijatelji, nismo obećali ni krađu, pa makar to bila i krađa skupštinskih kartica.
DOS postoji kao ideja, ali ne kao skup onih stranaka koje su sve ovo izneverile. I zato je kao posledica vraćanje na ova načela, Demokratsta stranka morala da plati kao žrtvu, za sada, mesto predsednika Skupštine.

Dame i gospodo narodni poslanici, nekoliko puta u proteklih nekoliko dana pominjano je moje ime i diskusija iz 1994. godine od strane poslanika Socijalističke partije. Te 1994. godine Socijalistička partija je u decembru mesecu išla ka restrikciji Poslovnika. Tada sam govorio i to sledeće: da su tada i predsednik Socijalističke partije i njena vrhuška hteli da konstituišu demokratski režim bez konkurentskih stranaka. Rekao sam da su hteli demokratiju kao puku etiketu, da su sprečavali i onemogućavali sve što prikazuje drugačije mišljenje. Govorio sam da je u tom, nadasve specifičnom istorijskom momentu, na delu prikrivena politička diktatura.
Ta 1994. godina je godina koja pada u najtužniju deceniju našeg naroda, u deceniju i u vreme kada se drobilo, mrvilo, razvlačilo i prodavalo sve ono što je srpsko, i u Srbiji i van nje. To je radio predsednik tadašnje Socijalističke partije i politička vrhuška. Zašto je to trebalo tada i zašto je svako pitanje koje je bilo od 1994. do 2000. godine bilo nacionalno, zašto je bilo potrebno onda da se suzi pravo na reč? Bilo je potrebno da se ne zna, a to su krupni istorijski momenti i krupna istorijska dešavanja koja je morala vrhuška Socijalističke partije da zataška.
Znači, nije bio u pitanju parlamentarni rad, kao što je danas pitanje i predmet ovih izmena i dopuna. Predmet je bilo nešto sasvim drugo. Tada, 1994. godine, srpski režim digao je ograde prema svojoj braći. Nije trebalo da se zna, da se javno govori, to je ono što je bilo. Međutim, očekivalo se i bio je zadatak politike još mnogo loših stvari da se uradi, o kojima ne bi smelo i ne bi trebalo da se govori tada za ovom govornicom. Podsetimo se samo 1995. godine, pad Krajine, pad Zapadne Slavonije, pad zapadnog dela Republike Srpske, Dejtonski sporazum, setimo se izbornih krađa i setimo se albanskog pitanja. To su nacionalna pitanja o kojima u ovom domu tadašnja većina Socijalističke partije nije smela da dozvoli da se priča. To je živa istina.
Način zbog čega se tada sužavao i razlog zbog čega se tada sužavala reč je bio da se ni jedno ozbiljno nacionalno pitanje pred ovim parlamentom ne otvori. To je bio i razlog što su ukinuli prenos. Oni koji znaju ovde, a bila je i DSS, bila je i DS, bila je SRS, tadašnja većina nije dopuštala ne samo da se govori, nego da se vodi i ozbiljna rasprava da se stavi na dnevni red. To je bio razlog zašto sam ovako govorio, zato što su bila aktuelna krucijalna i vitalna pitanja od državnog i nacionalnog interesa.
Neko reče tada da je tadašnji predsednik Skupštine radio i činio za ovom govornicom iza mene sa merom. Jeste, tada je Tomić radio sa merom, ali je znao da ispred sebe ima žrvanj glasova Socijalističke partije, koji će svakakvu pozitivnu kritiku ili bilo šta što govori o budućnosti ove zemlje izglasati. Međutim, tadašnja opozicija je isto bila sa merom. U ono doba nismo se vređali, nisu se pljuvali ministri, nisu se pljuvale kolege.
Demokratska stranka, i time da završim ovu rekapitulaciju stanja, i tada je kao i sada ostala principijelna. Princip je bio i onda i sada zaštita dobre volje. Jednostavno, reakcija Demokratske stranke Srbije na nešto što se zove tortura, onda tortura većine, koja jednostavno nije dopuštala ništa ni u parlamentu ni u medijima, ni u jednom gradu Srbije. A sada, princip je isti, to je tortura manjine. Ne može niko sebi uzeti toliko prava da bi kršio tuđa prava. Ne mogu prava pojedinog poslanika biti totalno apsolutna, kao da ne postoji ništa osim tog prava poslanika. Ona se moraju negde sukobljavati, prikrivati sa pravima drugih. U tome moramo da nađemo meru. Tada sam rekao još jednu rečenicu, i time ću da završim,rekao sam da je reč kao voda, što je više stežete, ona ima sve veći pritisak, uvek prođe i nađe poru.
Međutim, to se odnosilo na reči. Ovo što se danas dešava u srpskom parlamentu, to su ružni gestovi koji zapravo ne dozvoljavaju ne da prođe nešto što je zakonski predlog većine, što je legitimno pravo i legitimna opstrukcija, nego uopšte da ne postoji ova skupština i da ne radi. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, nameće se posle jednoipodnevne diskusije potreba da se određene stvari razjasne. Način na koji se biraju sudije je način koji je zastareo i neprimeren novim demokratskim okolnostima. Zapravo, način na koji  Skupština Srbije bira sudije je odraz i ostatak jedinstva vlasti.  Jedna vlast, zakonodavna, bira drugu valst - sudsku. To nije dobro.
To treba promeniti i ako neka kritika na rad ove vlade treba da padne , onda treba da padne na donošenje zakona o izboru sudija.
Međutim, kako je sada, nameće se potreba za određenim rešenjem. U diskusiji koja je bila juče i koja je bila danas, poslanici koji su učestvovali u diskusiji, govorili su kao da sadašnja vlast bira sudije koje će biti politički podobne. To nije tačno. Uopšte se ne biraju sudije, uslovno rečeno. Biraju se predsednici sudova. Razlika između sudije i predsednika suda, u funkcijama koje se obavljaju, je vrlo velika. Većina je pobedila. DOS je sa svojim strankama pobedila i vlasna je, ima pravo da organizuje i da bira način na koji će ustrojiti sudstvo i rad sudova.
Predsednici sudova nisu ni sudije, oni su po formalnom kriterijumu sudije, ali zapravo oni su upravljači i organizatori rada suda. U nekim određenim okolnostima, u sudovima gde nema puno sudija, mada je to vrlo retko, predsednici sudova uzimaju da sude. Međutim, predsednici sudova se uopšte ne bave sudovanjem, oni obavljaju dve stvari, a to su sprovođenje sudskog poslovnika i funkcionisanje sudske uprave. Potpuno se bave sudsko - izvršnim poslovima; sprovođenjem sudskog poslovnika koji donosi Ministarstvo, a usvaja ovaj dom i koji određuje pravila o unutrašnjoj organizaciji suda; bave se organizacijom sudske uprave u pogledu organizacije rada suda; pravljenjem godišnjeg plana i rasporeda sudija; regulisanjem pitanja iz radnog odnosa. Jednostavno, predsednici sudova su garancija da će sud raditi nezavisno, zapravo da će kontrolisati sudije, ali ne u načinu donošenja odluke, ne u meritornom odlučivanju, nego u pogledu ekspeditivnosti i reda.
Prema tome, ovo bih nazvao izbor predsednika sudova, mada se mora nazvati kao izbor sudija, zato što formalna činjenica da neko mora biti sudija da bi postao predsednik suda je naš način da sredimo sudstvo, za šta je u pravu poslanik Mamula, kada kaže da je sudstvo zapravo sastavljeno od izbora prethodne vlasti i to mahom socijalističke, zato što SRS je imala jedan principijelan stav. To mora da se naglasi, da u jednom periodu nije učestvovala uopšte u radu skupštinskih odbora, osim u prošlom mandatu sa Socijalističkom partijom, kao i sada, pa ima potpuno pravo da bez ikakvog zazora kritikuje rad.
Međutim, sudije koje su izabrane, to su sudije prethodnog režima i sa njima se radi. Do sada ni jedan sudija nije izabran kao sudeći sudija u 160 i nekoliko opštinskih sudova. Ovo je prvi put da mi postavljamo ljude koji će zapravo vršiti rad sudske uprave i organizovati sudove. Namerno smo zastali, mada , opet se vraćam na onu kritiku, neopravdano dugo zastali sa izborom sudija, zato što očekujemo izglasavanje novog zakona, gde ova zakonodavna vlast neće birati sudije, već će birati određena tela koja će predlagati i vršiti izbor, a možda skupština samo deklarativno potvrđivati.
Što se tiče svih sudova, jedan u ovom vremenu za Srbiju je najbitniji: to je privredni sud, kako privredni sudovi gradova, tako i viši privredni sudovi.
DSS, sa drugim strankama, se zalagala da sudija Jelisaveta Vasilić bude predsednik Višeg privrednog suda, zato što njen pravni i moralni dignitet to omogućava. Nije opravdano kada se kaže da ima 61 godinu, da ne može više da sudi. Jelisaveta Vasilić je predlog da bude predsednik suda iz razloga koje sam pomenuo, jer zna način funkcionisanja sudova, zna mrežu organizacija privrednih sudova, zna kako se predmeti vode i kome će jednostavno da polaže račune. Ona jednostavno polaže račune samoj sebi, kao i to da nije kandidat nijedne političke organizacije.
Njen dosadašnji rad je kvalifikuje za ovo mesto, koje će biti vrlo, vrlo trusno, zato što ulazimo u jedan period da iz državne i društvene svojine prelazimo u tržišnu svojinu. Prelazimo u nešto što se zove, kako god hoće ko da shvati, ali zove se prodaja nekih državnih, odnosno društvenih resursa. U tom pogledu mora biti na vrhu suda čovek koji je potpuno savestan i čist. Takva je i kandidat koji je predložen.
Moram da kažem da će se privredni sudovi, i viši privredni sud kao apelacioni, baviti nečim u čemu moraju, i po pravilu bi trebalo da budu, vrlo oprezni, jer taj posao može dovesti do vrlo velikih nepravilnosti i vrlo velikih materijalnih šteta. To su: od vođenja registra preduzeća do privrednog poravnanja, stečaj, likvidacije, arbitražne odluke i sve ono što se zove raspolaganje kapitalom ove države. Jednostavno, naš predlog je bio za nju, odnosno ostajemo na tom predlogu, jer nas u to ubeđuju njeni kvaliteti i vrlo veliki značaj privrednog suda. Neću da potcenjujem ni sudove opšte nadležnosti, ali privredni i viši privredni sud imaće ključnu ulogu u ovom periodu transformacije naše zemlje. Hvala.

Samo jedna kratka informacija radi istine. Predsedniku moje stranke - DSS-a, dr Vojislavu Koštunici, 1945. godine nacionalizovana je kuća. Zapravo, njegovom ujaku je nacionalizovana kuća. Po tom propisu su ostala dva manja stana. To je prava i jedina istina.

Razumem predsednika Skupštine, on je u pravu, on želi da se ova diskusija prekine.
Međutim, uopšte neću pričati o nekim drugim stvarima, ja vas molim - ima jedan član 99. koji kaže da su narodni poslanici dužni da poštuju dostojanstvo Narodne skupštine. I više od toga. Oni su dužni da poštuju ... da li može gospodine Šešelju da se kaže, ja sam pravnik isto kao i vi i pozivam se na jedan ozbiljan član, znači dužni smo da poštujemo dostojanstvo Narodne skupštine.
To znači dužni smo da poštujemo narod. Nije dobro, verujte mi, da kažete da su Srbi ovce. Nije dobro da kažete da su Srbi stado i nije dobro da kažete da im treba čobanin (glasovi - da li je on pijan?). A, nisam ni drogiran. Nisam ni drogiran! Nije dobro, bez obzira na vaše dobacivanje, nije dobro da se kaže za nešto što je u stvarno teškoj situaciji, kao što smo mi u Srbiji, da se kaže da je to stado kome treba neko ko će ga šišati. Ovo je vrlo ozbiljan skup.... (komentar iz sale se ne čuje). Da li Vojislav Šešelj treba da bude ...? Dobro čobanine, hvala.

Neću se upuštati uopšte u diskusiju ovoga tipa. Znate kako, pametnom čoveku i sekund je dovoljan da kaže. Ne mislim da bi, kao što gospodin Šešelj kaže, trebalo za ovom govornicom da se čitaju novine, ne mislim da bi trebalo da se čitaju knjige, i ne mislim da bi trebalo da se čitaju biblije. Za ovom govornicom mora da se radi, da se kaže i da se kritikuje. To stoji.
Međutim, sama Skupština, sam parlament, nije jedino mesto gde se radi. Postoji i nešto što se zove skupštinski odbori. Tu pametni ljudi o pojedinim zakonima govore i pričaju. Mi, Demokratska opozicija Srbije, a i SPS, koja radi sa nama, o pojedinim zakonima tu raspravljamo. Radikala nema, nije ih bilo ni sada, nije ih bilo ni pre četiri godine.
Da li oni ne znaju šta da kažu ili nisu dovoljno stručni da po određenim pitanjima diskutuju, to ne znam. Ali, Skupština Srbije nije pričaonica. Na njoj ne treba da se priča da bi se uzimalo vreme. Ona mora nešto da proizvodi, a proizvod je zakon. Proizvod su norme, po kojima će da žive građani Srbije i da rade. Ne slažem se sa tvrdnjom predstavnika SRS da na Skupštini Srbije treba da se priča unedogled. Ne slažem se sa tvrdnjom da je opstrukcija Skupštine pravo merilo demokratije. Opstrukcija je uništavanje, razvlačenje, nedolaženje do cilja. Moram da ukažem mom poštovanom kolegi Vojislavu Šešelju, i poslaniku i profesoru, na jednu maksimu, koju on dobro zna. Nju je napisao srpski pravnik Valtazar Bogišić, a ona kaže: "Ni svojim se pravom služit ne možeš, dok drugom na štetu i dosadu". Ne postoji apsolutna sloboda i apsolutno pravo, ne postoji - sve mi je dozvoljeno. Mora nešto i da se ograniči. To je možda dozvoljeno ljudima koji negde sami žive i nemaju nikakve regule ograničenja. Međutim, kada čovek živi u društvu, pogotovo ako je to najviše zakonodavno telo Srbije, onda mora nečim da se uobruči, a to je poslovnik. Ja opet kažem, doduše više sam od sekunda govorio, ali pametnom čoveku je i sekund dovoljan, verujte mi.

 Molim vas, apelujem na zdrav razum svih, socijalista, radikala, DOS-a i svih drugih. Nemojmo da mučimo ove koji nas gledaju. Poslovnik je samo jedan mali, mali akt, koji će urediti kako mi da radimo. Verujte mi, ne možemo da stavimo da nam bude načelo opstrukcija. Ne možemo da stavimo načelo da pričom, besprekidnom, mučenjem putem napisanih govora, 45 sa ove strane i 45 sa one strane, da ceo dan, dva dana raspravljamo. Ljudi, ovo košta. Dajte, molim vas... (aplauz), ova četiri mikrofona nisu egzibicionizam. Srbija je u vrlo teškom položaju zato što je deset godina zapuštana. Ko je zapuštao, ni to nije bitno. Bitno je da mi, prijatelji dragi, i vi, radikali, koji ste posrnuli, i svi drugi, koji će opstati, nađemo način kako da izađemo iz ovoga. Nije ovo bojno polje, prijatelji moji, nije ova skupština sve i svašta. Mislim da ste shvatili, neću više da pričam. Hvala vam.

Karlu Del Ponte nije doveo Vojislav Koštunica u Srbiju, doveo je Vojislav Šešelj. Vi govorite, cenjeni kolega, o priči, a ja govorim o suštini. Sve vreme se ovde govori o priči, koliko će ko da priča, da li će to biti duže ili kraće. Skupština nije pričaonica, znate, Skupština je fabrika. Proizvodi zakone i proizvodi regule po kojima će se građani Srbije ponašati. Fabrika može i da malo proizvede, a da to bude kvalitetno, nego vi ne znate. Jedna jedina stvar je kako mi shvatamo ovu skupštinu. Da li je shvatamo kao neograničeno maltretiranje svega i svačega ili kao broj ljudi 250, koji će u ime naroda, dece, bilo koga, da donese odluku, kako će se u Srbiji živeti.

Vi samo govorite o priči. Ja govorim o suštini. Suština je ko će, kako i gde koga da kontroliše. Ovaj poslovnik može da se bavi, da vi ili ovaj ili onaj govori sat, dva, pet, međutim, to nije bitno. Bitno je da li ćemo mi da kontrolišemo Vladu. Po prvi put ovaj poslovnik ima nešto što je njegova kvintesencija, suština, a to je da ne samo poslanik, ne samo partija, nego i odbor može, kada god mu padne na pamet, da pozove ovde ministre i da kaže ... (Glas iz sale: gde su ministri?), položite nam račun. To do sada nije bilo, normalno vi to ne možete (Glas iz sale: gde su ministri?)

Ministri i ne moraju da budu u Skupštini, ministri su izvršni organ, oni po pravilu ne bi trebali i ne bi smeli da budu ovde.

Da polože račune. Da li ste vi radikali smenili ikada ijednog ministra socijalistu za poslednjih 10 godina?

Ja se zahvaljujem predstavniku Socijalističke partije Srbije, što je, zapravo, rekao ono što Srbiji treba. Socijalistička partija Srbije, današnjim danom, se odrekla svoje prakse.
Odrekla se da Srbija ne vidi i odrekla se da Srbija ne čuje. Hvala vam što ste podržali taj predlog i zapravo što ste dali jedan novi kvalitet samom sebi. (Aplauz.)