Pri pisanju ovog zakona morali smo da imamo određenu među koja se nalazi u Zakonu o državnoj upravi, pa je tako i ovaj prvobitni predlog od devet godina, koji figurira kod svih funkcionera, odnosno i kod pomoćnika ministra u Zakonu o državnoj upravi.
Međutim, na naš predlog, Ministarstva, Zakonodavni odbor je predložio da to ne bude 10 nego 15 godina, tako da idemo u tom pravcu, i onda sa 15 godina još više idemo od vašeg predloga. Šest godina od našeg prvobitnog, od vašeg pet.
Zašto pet godina? Zašto ne mandat ovaj izborni? Da bi tom čoveku koji ostane, sada govorim o potpunom političkom pragmatizmu, a plod je i izbor konkursa jedne vlade, ostala ona godina dana, da on sa smenom Vlade nema osećaj da je i on prolazan, nego možda može da se dokaže. Međutim, što se tiče samog njegovog opoziva, isto je postupak lak. Isto, ako dođe druga politička grupacija, drugi ministar unutrašnjih poslova, on može da raspiše odmah konkurs i da Vlada tog novog stavi.
U principu svi ćemo se složiti da smo mi društvo koje polako ulazi u demokratski proces i kao svako društvo koje ulazi u demokratske procese, političke borbe se reflektuju i na nameštenike. Ne može to nikakvim receptom da se donese. U Srbiju je ušla demokratija, ne znam koje godine, postoje političke partije, postoji pluralizam, a sada je sve depolitizovano. Nije.
Ali, mora proći vreme, moraju proći generacije, možemo da kažemo, da bi se profesionalci u određenim segmentima društvenog života i upravljanja stasali.
Ovo je sada rešenje. Slažem sa ovom jednom godinom i dodali smo još 15, i mislim da je to, kada smo razmislili posle ovoga, došli smo do zaključka da oni ljudi koji sada u policiji imaju 15 godina efektivno staža, imaju potpunu zrelost u ovom smislu kao što je poslanik Jojić govorio. Da su prošli sve linije rada komandovanja i upravljanja i došli do tog momenta koji je vrlo bitan u policiji kao i u vojsci, da im ništa nije nepoznato od policijskog posla. Isto tako da imaju toliko godina zrelosti radne da mogu da komanduju i upravljaju. Znači, išli smo još više od ovog sada.

Samo jedan kratak osvrt, da bih odagnao zabunu u pogledu ovog amandmana na član 21. To je amandman Zakonodavnog odbora koji je došao pred zasedanje Odbora za bezbednost i verovatno sa njim niste upoznati, odnosno možda niste imali vremena da ga pročitate.
On tačno definiše, više nego što je u osnovnom tekstu bilo, šta direktor policije treba da ispunjava. Nikako neće biti agronom, jer se kaže da treba da ispuni opšte uslove, posebne uslove, da ima visoku školsku spremu, najmanje 15 godina efektivnog rada na policijskim poslovima i ispunjava uslove radnog mesta predviđenog za direktora policije. Kada više kandidata ispunjava predviđene uslove, prednost će imati kandidat koji je imao najbolje rezultate rada u obavljanju policijskih poslova. Znači, radi se o policajcu.
Što se tiče ovog amandmana, koga je podneo poslanik Jojić na član 46, moram da kažem da nema bojazni da će biti nova "Sablja", jer ovim predloženim amandmanom je predviđen specifični upravni postupak koji sprovodi policija. Ovo nije postupak post delictum.
Ovo je postupak gde uopšte nema krivičnog dela, znači, lice se poziva da bi dalo neko obaveštenje. Uopšte ne postoji prezumpcija osumnjičenog. Ne poziva se lice da bi dalje bilo ili ne bi bilo procesuirano u krivičnom postupku.
Moram da kažem da ste doslovno, kako ste vi meni zamerali poštovani poslaniče Jojiću, tako ću i ja vama, vi ste prepisali od 1-10 odredbu ZKP-a, s tim što ste ubacili - organ unutrašnjih poslova.
Međutim, mi ne govorimo o krivičnom progonu, ne govorimo o pozivanju u smislu da lice može biti procesuirano kao osumnjičeni, nego govorimo npr. o pozivanju kada treba da se daju određeni podaci, da ti podaci nemaju nikakav krivični i procesni značaj, niti se mogu primeniti radi eventualnog progona.
Npr. tražimo dete - obrati se roditelj policiji, dete se izgubilo, jednostavno mi pozivamo komšije, građane, vaspitačicu da nam kažu gde su poslednji put videli dete itd.
Znači, ovo je specifičan upravni postupak. Nikako se ne može izjednačiti sa postupkom u Zakonu o krivičnom postupku. Normalno, sve ovo što ste vi naveli je ona striktna i stroga procedura koja važi kada se ispune određeni uslovi.

Najopasnija su zrna malokalibarska, to znaju lovci. Složio bih se da je amandman glasio ne ovako samo da se briše, nego da kaže da se poligraf ne sme upotrebiti. To bi bilo bolje rešenje. Moram da kažem da imamo situacije koje treba da rešimo, a nemamo ni jednu materijalnu činjenicu da možemo samo putem drugih dokaza, koji nisu materijalni dokazi, doći do istine. Nemamo materijalne dokaze, imamo samo izjave ljudi, a moramo da utvrdimo šta se desilo.
Šta je poligraf? Poligraf je jedna mašina koja meri puls, količinu određeni sastojaka u krvi, znoj, sve ono kako čovek reaguje u neobičajenoj poziciji ili pri neuobičajenom pitanju. Jedna mašina koja meri reakcije kako organizam reaguje na osnovu onog upitnika kojoj poligrafista, odnosno psiholog napravi.
Racio ove odredbe, odnosno ove norme, bila je da sve što radi policija bude normirano i zaokruženo u zakonu. Princip legaliteta. Tvrdim da poligraf može i koristio bi se i da ovo ne piše u zakonu. Jednostavno pristao bi čovek, oni koji ne znaju, pristali bi na poligraf samoinicijativno, samo da sa sebe skinu teret i da dokažu, verujući toj mašini, da oni nisu ukrali, nisu slagali ili govore istinu.
Znači, ako već to postoji, a postoji u svim policijama, onda ga je bolje normirati. Zakonski je određeno da ono što se dobije na poligrafu nije dokaz i ne može se upotrebiti u krivičnom postupku. Član 226. Zakona o krivičnom postupku govori da je jedino relevantan zapisnik sa saslušanja. Tu se slažemo. Međutim, kad postoji dajte da ga normiramo, dajte da vidimo kako će se on primenjivati.
Ovde piše u stavu 1: "Ovlašćeno službeno lice može, na zahtev ili uz pristanak lica od kojeg traži obaveštenje, da primeni nad njim poligrafsko ispitivanje". Znači, na zahtev i uz pristanak. Imamo još jednu okolnost - da se može prekinuti u bilo kom postupku trajanja poligrafskog ispitivanja, kad to lice traži. Jednostavno, ovde nema nikakve opasnosti da ono što se poligrafom dobije bude zloupotrebljeno.
Šta se dobija poligrafom? Poligrafom se dobija samo jedna indicija, koja je samo petina puta ka utvrđivanju jedne činjenice. Znači, možda jedan kraći put da bi se došlo do saznanja pobočnim putem o činjenici, koja bi morala ili sa drugim činjenicama predstavljati osnov nečega na osnovu čega bi mi zaključivali i dalje procesuirali stvari.
Znači, moglo bi se razmisliti da ste podneli amandman da je uopšte zabranjeno da se koristi poligraf, bolje nego da se briše, jer tvrdim, i da se izbriše ovo, poligraf će se koristiti. Imate danas i privatnike koji drže određene agencije koje nabavljaju privatno poligraf, pa ljudi pristaju da se testiraju itd.

Kratko, ali da nema replike, poslaniče Jojiću. Ovde smo u sličnoj poziciji oko dve struke. Vi imate problem, kao što sam i ja imao. Vi ovde govorite sa advokatskog aspekta. Bili ste policajac, radili ste u policiji i znate, ali ste sad advokat. To je bio problem i sa nekim mojim kolegama. Sada je pozicija advokata prisutna pri kritikovanju zakona. Da nisam sad na ovom poslu, da sam advokat, isto bih se ponašao tako.
Verujte da policija ima vrlo malo instrumenata da nešto sazna. Poligraf možemo da poredimo i sa taktikom vođenja informativnog razgovora. I on ničemu ne može da dovede. Ali, to je isto. To su načini kojima probamo da se približimo činjenici.

Ovaj zakon treba da traje, ali treba i policija da radi. Jednostavno, ne treba biti zatočenik Zakona o krivičnom postupku.
Drugo, nigde ne piše da je Zakon o krivičnom postupku sistemski, a da ovo nije sistemski zakon. Oni su potpuno dva zakona iste važnosti. Međutim, suština ovih mera je sasvim drugačija.
Suština ovih mera je da omogući policiji da bude efikasna, međunarodno kooperativna i ovo nije pisala EU. Nije niko sa strane pisao ovaj zakon, ovu normu, ovo je pisala praksa policijska, koja se našla u jednom tesnacu od donošenja Zakona o krivičnom postupku.
U težnji da se potpuno suzi, u jednoj fobičnosti došlo se do toga da ne može ništa da se dokaže u ovoj zemlji. Ove odredbe su odredbe koje predstavljaju lov na čoveka a ne procesuiranje, lov na kriminalce a ne procesuiranje krivično-pravno.
Imamo nekoliko kumulativnih uslova, znači da je u pitanju međunarodna poternica, njega traže, da je zaprećena kazna više od četiri godine i da ne možemo drugim merama da ga uhvatimo ili da je to povezano sa nesrazmernim teškoćama.
Što se tiče procedure kako se daju te mere, ona je slična kao i Zakon o BIA. Imate nekoga za kim je međunarodna poternica raspisana, on je na granici Albanije i Srbije, koristi našu mrežu 064, koja se ovde čuje i kako ćete pomoći kolegama, na primer da je u pitanju Mađarska - nemate nijednog zakonskog osnova da kažete kolegama policajcima da je on u sistemu naše telekomunikacije i da priprema teroristički napad tamo, kao i hiljadu drugih stvari.
Nije ovo izmišljeno. Ovo je potpuno policijska mera, policijsko postupanje i policijska nužda koja se normira ovim zakonom.
Opet govorim, nemojmo sve da kompariramo, ZKP nije sveto pismo, on je sveto pismo u onom smislu kada treba da se procesuira čovek i kada prema njemu treba da se izrekne sankcija. Međutim, ovo su pomagala policijskog zanata.
Kada bih usvojio sve amandmane koji su bili, policija bi jednostavno mogla da stoji, pa ako slučajno na nju naleti neki kriminalac, mogla bi da ga uhvati, inače drukčije ne bi bilo moguće bilo kako raditi. Tvrdim vam da će ovo biti veliko olakšanje, da neće biti nikakvih prekoračenja i da će policija mnogo lakše raditi.

Stvarno ne mogu da zamislim da se neko prima u policiju, a da se ne proveri. To je potpuno nemoguće. Ja sam ovde čuo argumente protiv ovoga, ali nisam čuo način na koga bi nekog primili. Policija je ipak nešto malo specifičnija od prodavnice tekstila. Sigurno je specifičnija.
Zašto oružnog lista. Oružni list ne treba staviti u znake jednakosti sa malokalibarskom puškom. Da se čitao Zakon o oružju i municiji, član 8, onda bi se videlo da su oni kriterijumi koji se zahteva pri izdavanju dozvole za držanje oružja najpotpunija provera. Zakon određuje šta treba da se proveri. Vi možete da uđete u onu evidenciju, možete da imate sve podatke o jednom čoveku, ali ne znate da li baš to je ono što ga čini podobnim ili nepodobnim za rad u policiji.
Pored ovih sedam tačaka u stavu 1. člana 110, da je državljanin, da ima određenu stručnu spremu, da ima psihofizičke sposobnosti, da ima regularnu vojnu obavezu, da je proveren bezbednosno, mada kolega Jojić je tačno rekao - tu dolazi do ukrštanja. Normalno, nikada to nije najbolje u malom mestu. To je velika istina.
Onaj ko prima ili kome je po sistematizaciji upražnjeno radno mesto, npr. komandir ili načelnik, možda ima nekog svog rođaka, a opet neko drugo se dete prijavilo da radi i sigurno će da napiše neku karakteristiku koja možda ne ide u prilog ovom drugom, ali tu ima više podataka, više informacija koje se ukrštaju.
Mi smo dobijali takve podatke, a sa druge strane smo saznali da se radi npr. o vrlo kvalitetnoj deci i da je namera bila sasvim suprotna. Morate nekako da proverite.
Oružni list i malokalibarska puška. Neće biti baš tako, jer Zakon o oružju i municiji u članu 8. kaže, Odobrenje za nabavljanje malokalibarske puške: "Licu osuđivanom za krivična dela napada na ustavno uređenje, ugrožavanja teritorijalne celine, podrivanja vojne i odbrambene moći, otmice vazduhoplova, ubistva, teške telesne povrede, protivprirodnog bluda, razbojničke krađe, razbojništva, teški slučajevi razbojničkih krađa, iznude, izazivanje opšte opasnosti, nezakonitog lova, sprečavanja službenog lica u vršenju službene dužnosti, sprečavanja ovlašćenog službenog lica u obavljanju poslova bezbednosti, nasilničko ponašanje, izazivanje i nabavljanje oružja i sredstava namenjenih za izvršenje krivičnog dela, učestvovanje u skupini koja izvršava nasilje za krivično delo utvrđeno ovim zakonom". To je sve ono što se iza ove, naočigled bezazlene sintagme - dobijanje oružnog lista, krije.
Dalje: "Licu protiv koga se vodi krivični postupak za krivična dela koja se vode po službenoj dužnosti, za vreme dok traje postupak".
Pa onda četiri: "Licu koje u poslednje tri godine, od dana podnošenja zahteva za izdavanje odobrenja za nabavku oružja, kažnjavano za prekršaj javnog reda i mira, za koji je propisana kazna zatvora ili prekršaj ovim zakonom". Pa pet: "Licu protiv koga se vodi prekršajni postupak za prekršaj javnog reda i mira, za koji je propisana kazna zatvora ili prekršaj, za vreme dok traje postupak". Na kraju: "Lice koje je obučeno za rukovanje vatrenim oružjem", kao najniži kriterijum.
Znači, pod ovim - dobijanje oružnog lista, zapravo se krije stvaranje skupa krivičnih dela koja čine nekog nepodobnog da bi radio u MUP-u. Složićete se da ovo što sam pročitao ipak stoji, da takva lica ne bi mogla da se prime i da konkurs nije isti kao i u drugim oblastima rada.

Potpuno se slažem, znamo da su u policiji sve časni i dobri momci i kada smo pisali ovaj zakon brinuli smo se o njima. Moram da kažem da je u proseku policijski službenik više plaćen nego službenik u opštem režimu.
Ono što je bitno, ovaj amandman bih prihvatio, ali on je lošiji nego naše rešenje. Vi ste rekli da se u članu 131. posle tačke 1) dodaju st. 2. i 3. i "rad duži od punog radnog vremena iz stava 1. ovog člana ne može trajati duže od osam časova u toku jednog radnog dana". Zakon o radu kaže, "prekovremeni rad ne može da traje duže od osam časova nedeljno, niti duže od četiri časa dnevno". Vi predlažete osam sati, a mi predlažemo četiri sata.
Amandman je kontradiktoran odredbama radno-pravnih propisa o prekovremenom radu. Predviđeno je da radnici prekovremeno ne mogu raditi duže od osam sati nedeljno odnosno 32 sata mesečno, niti duže od četiri časa dnevno. Predloženi amandman predlaže da policijski službenik može svaki dan da radi prekovremeno najviše osam sati. U vašem amandmanu se onda predviđa da se za takav prekovremeni rad predviđa zarada po istom tom zakonu koji ne dozvoljava takav rad.
U članu 169. predvideli smo: "Na položajima, dužnosti, prava i odgovornosti zaposlenih u Ministarstvu primenjuju se propisi o radnim odnosima u državnim organima, ako ovim zakonom i propisima donetim na osnovu ovog zakona nije drugačije rečeno". I u članu 4. Zakona o državnim službenicima kaže se: "Na prava i dužnosti državnih službenika, koja nisu uređena posebnim zakonom i drugim propisom, primeniće se opšti propisi o radu".
Kada se to pogleda, vi ste predvideli da četiri sata duže može da se radi. Znači, četiri sata je po zakonu, a amandmanom je predviđeno osam sati.
Drugo, primenjujete opšti režim, a omogućava povoljniju naknadu za prekovremeni rad naš zakon u članu 147.
Radi se o nemogućem amandmanu. Neću da objašnjavam, dokažite mi da je ovaj amandman u skladu sa zakonom, odnosno da su povoljnija vaša rešenja nego zakonska rešenja.

Izvinjavam se, tražio sam pojašnjenje radi eventualnog usvajanja vašeg amandmana. Vi to niste objasnili, objasnili ste Predlog zakona. Objasnite mi vaš amandman u odnosu na ovu kritiku koju sam izneo iz ugla Zakona o radu. To me interesuje.
Hoću da prihvatim vaš amandman, ali on predviđa četiri sata duže nego što predviđa Zakon o radu. To vas pitam, da bih to eventualno prihvatio.

Malo pojašnjenje. Ova diskusija je potpuno zdrava. I mi sa ove strane, koji radimo u Ministarstvu, i vi sa te, želimo da poboljšamo zakonski tekst. Tu nema nikakvih problema.
U članu 147. rekli ste da se on menja i glasi: "Zbog posebnih uslova rada, odgovornosti, težine i prirode poslova, rada na dan praznika koji je neradni dan, noćnog rada, rada u smenama, prekovremenog rada, dežurstva, pripravnosti i drugih vidova neredovnosti u radu, zaposlenima u Ministarstvu utvrđuje se koeficijent za obračun plate po odredbama radno-pravnih propisa o uvećanoj zaradi".
Mi smo računali i konstatovali smo da bi ovo bilo nepovoljnije po zarade pripadnika MUP-a.
Zapravo, prihvatanjem amandmana da se policijski službenici stave u opšti režim, kako je predloženo amandmanom, umanjila bi se ona prava koja već imaju po Zakonu o unutrašnjim poslovima, a to je onih 30% uvećanja plate. To je u članu 47. sadašnjeg Zakona o unutrašnjim poslovima, gde se kaže da zbog posebnih uslova rada, težine i prirode zadataka na određenim dužnostima određuje najmanje 30% uvećanih sredstava za plate.
Znači, kada se gleda masa para koja se dobija za plate ovog ministarstva i drugih ministarstava ona je za 30% veća, baš zbog ovog rešenja iz prethodnog zakona, a novim su zadržana ta rešenja. Ukoliko bi se vršio obračun plata po koeficijentima, po odredbama radno-pravnih odnosa o uvećanoj zaradi, policijski službenici bi imali pravo samo na dodatak po osnovu rada na praznike, noćni rad, rad u smenama i prekovremeni rad, odnosno dnevno ne duže od četiri časa, a nedeljno osam sati.
Kad se to sabere i oduzme i uporedi, u pitanju je srednja škola, sa srednjom školom nekog činovnika u nekom drugom ministarstvu i MUP-u, za ovog važi opšti režim, za ovog ne važi, znači, sada je plata oko 20.000, prosečna plata sa 10 godina rada u MUP-u, a takva plata je u drugim ministarstvima 16.000. Ako bi se vratio na ovaj režim, plata bi bila mnogo manja. Stvar je u računici i treba dobro voditi računa, zato što i ovi prethodni zakoni nisu bili tako precizni. U pisanju ovog zakona imali smo dosta poteškoća da zadržimo status zaposlenih u MUP-u na nivou koji sada ima.
Normalno, i u članu 147. predviđene su mogućnosti, samo su potrebne pare. U ovaj zakon smo inkorporirali sve da plate mogu da rastu, a da li će da rastu zavisi od državne blagajne, od fiskusa da li u njoj para ima.
Moram da kažem da, bez obzira što se govori u odnosu na Ministarstvo finansija, ipak zemlja je bila 15 godina u nenormalnim uslovima, vodio se rat, bili su veliki troškovi. Ovo ministarstvo je zaduženo od 2000. do 2003. godine nenormalno projektima, koji ne znam da li su mu potrebni, ali u svakom slučaju otežavaju rad Ministarstva. Znači, otplaćujem kredite sa kojima su me zadužili pre tri godine. To su vrlo veliki krediti, za projekte koji su neizvesni i ne znam da li su bili potrebni u tom kapacitetu.

Nisam siguran da bi bilo dobro rešenje da, ako neko u vršenju svog posla u toku radnog veka napravi tri, četiri ili pet lakih povreda, pa odgovara i bude sankcionisan za svaku posebno, da na kraju, posle pet ili šest godina nekome padne na pamet da to sve kumulira, pa za sve ono za šta je bio kažnjen proglasi da je to teža povreda radne obaveze. Mislim da to ne bi bilo dobro.
Međutim, ako gledamo član 157. tačka 6), to je dosta široka norma, gde "vršenjem svoje dužnosti na takav način kojim bi se ometalo postizanje zadataka" može da se podvede pod ovu tačku i pod tešku povredu službene dužnosti.
Inače, ovo rešenje koje ste predložili, ne znam da li bi bilo moguće sa pozicije Ustava. To bi bila ona latinska, ne bis in idem, ne dva puta o istom.

Ovaj primer što je govoren, tu je poslanik u pravu. Moram da kažem da su često puta policajci pravdali svoje druženje sa licima iz kriminogene sredine tako što su govorili da je to operativna veza. Međutim, zna se kako se operativna veza zasniva, zna se kako se zasniva saradnički odnos, zna se kako se zasniva odnosa sa informatorom. Postoji i procedura koja nije vođena.
Mi smo sada novelirali jednu instrukciju o operativnom radu, gde se tačno zna kako se vodi dosije operativne veze ili informatora. Da se to tada vodilo, onda bi se znalo da ne mogu policajcima kriminalci da budu najbolji drugovi, ne mogu da se kume sa njima, da se orođuju i da ne možemo da razaberemo šta je policija, šta je kriminalac. Tu ste potpuno u pravu.
Ali, postoje podzakonski akti koji su doneti. Ovim zakonom i predviđamo da se svi ti podzakonski akti, do sada su se vodili pod "službenom" i "državnom tajnom", otvore i da možete da ih vidite u "Službenom glasniku".
Tako ćete i ovo videti, videćete obrasce kako izgledaju, videćete sve ono što predstavlja suptilno vođenje ovog posla i metodologiju koja ne dozvoljava ovo što ste pomenuli.
Stav 2. verovatno će se retko primenjivati, ali ako imamo prikrivenog islednika koji je u nekom poslu u vezi sa kriminalom, pa kontrola nabasa na njega, a njemu može život da zavisi od te provale, provale njegove pozicije, onda ovaj stav štiti dekonspiraciju i štiti od opasnosti koja može tog čoveka da snađe.
Normalno, do odluke ministra, ovo ne može da bude tajno, ne može da bude zabravljeno, sklonjeno, ali može, ipak, da otvori i napravi jedan mali vremenski intermeco da se stvar uradi ili se objasni o čemu se radi. Jednostavno, to su retke situacije gde bi revnosna kontrola mogla da ugrozi nešto što se zove tajni policijski posao.

Vrlo kratko, pošto smo umorni, danas smo radili naporno. Pre svega, zahvaljujem se svim poslaničkim grupama, i opozicije i pozicije, Vlade, na iskrenom radu, potpuno iskrenom doprinosu da se poboljša ovaj zakon i punoj svesti da se shvati njegov značaj.
Ono što će mi ostati u sećanju povodom ovog zakona, to je da su prihvaćeni amandmani skoro svih poslaničkih grupa. Prihvaćena su 23 amandmana. Zahvaljujem se poslanicima i poslaničkim grupama koji su povukli svoje amandmane. Prihvaćeno je 6 amandmana G17 plus, 5 amandmana SRS, jedan amandman SPS, jedan amandman Socijaldemokratske stranke.
Još jedan put vam se zahvaljujem. Ne kažem i ne pretendujem da je ovaj zakon mogao sve. Teško je bilo napisati zakon koji će premostiti stara rešenja, koja su bila razbacana, koja su bila fluidna i koja su tretirali policiju kao jednu organizaciju koja je morala da se čini. Čak imate neke oblasti i neka ovlašćenja koja se od 1990-91. godine nisu ni postavljala kao nešto što se dovodi u pitanje.
Ovim smo hteli da sve što je razbacano kodifikujemo, da rešimo tako da položaj policije ne padne ispod onog nivoa koji smo nasledili i da otvorimo mogućnosti za bolja rešenja.
U svakom slučaju, bez obzira koliko trajao ovaj zakon, ovaj poslanički sastav, odnosno svi poslanici koji su danas govorili obećavaju da su vrlo ozbiljno pročitali, učestvovali i radili na amandmanima, i želeli ne da opstruiraju ili ne da umanje važnost ovog zakona, nego iskreno da doprinesu njegovom boljem završnom izgledu. Hvala još jednom.

Gospodine predsedniče Narodne skupštine, poštovani narodni poslanici, dozvolite mi da ukratko predstavim Predlog zakona o policiji, koji se danas nalazi pred vama.
Ovaj zakon je trebalo da bude donet još pre tri godine. Međutim, s obzirom na tok događaja koji su bili, sada mu je vreme i on predstavlja jednu završnicu u reformi jednog dela, vrlo bitnog dela državne uprave, koji se zove Ministarstvo unutrašnjih poslova.
Na početku bih želeo da vas podsetim da jedan od osnovnih obaveznih uslova na koji se naša zemlja obavezala prilikom prijema u Savet Evrope je donošenje i ovog zakona, kojim se vrši reformisanje policije i policijskih ovlašćenja.
Usvajanjem ovog predloga zakona bile bi ispunjene naše međunarodne obaveze, koje je u tom smislu preuzela naša zemlja i zaokružila bi se reforma unutrašnjih poslova, koja je započela izdvajanjem resora državne bezbednosti u Bezbednosno-informativnu agenciju, a i sada ukoliko zakon bude usvojen, formiranjem policije kao zaokružene oblasti Ministarstva unutrašnjih poslova.
Ovaj predlog zakona počiva na standardima postavljenim u Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima iz 1950. godine, kao i njenim dopunskim protokolima od 26. decembra 2003. godine.
Takođe, počiva na Deklaraciji o policiji, koja je doneta 1979. godine.
Zasniva se i na Evropskom kodeksu policijske etike, koji je doneo Savet Evrope 2001. godine i naravno na osnovnim principima Ujedinjenih nacija o upotrebi sile i vatrenog oružja od strane službenih lica koja sprovode zakon. Takođe, tu su i drugi relevantni međunarodni izvori.
Ovo je savremeni zakonski tekst koji je potpuno usaglašen sa evropskim standardima postupanja policije. Drago mi je što smo u toku opsežnih priprema i raznovrsnih rasprava, kao i iznetih stavova, došli do ovog zaključka.
Naravno, kao i svaki zakonski predlog koji se donosi u ovom periodu, u jednom teškom periodu tranzicije i intenzivnih napora da naša zemlja uzme priključak sa zemljama članicama Evropske unije, i ovaj zakon je odraz našeg uspeha da pomirimo visoka očekivanja i realne mogućnosti. Zapravo, on je presek željenog i mogućeg.
Međutim, sve u svemu, pokazatelj uspeha biće nađen sagledavanjem dve osnovne dimenzije ili dva osnovna merila koje ovaj zakon mora da ispuni.
Prvo, da se postigne njegovim rešenjima nivo zaštite ljudskih i građanskih prava i sloboda u primeni policijskih ovlašćenja, s jedne strane. I s druge strane, to je ono zbog čega i policija postoji, a to je da ona bude efikasna u suzbijanju bezbednosnih izazova i rizika koji su pred nama.
Čini mi se, mada deluje apsurdno, da je dobro što je prošlo tri godine i što se ovaj zakon tek sada donosi. Jednostavno, određena iskustva iz prošlog perioda i perioda posle 2000. godine bila su nam primer da određene institute regulišemo na takav način da će trajati i koristiti.
Moram da kažem da sam ubeđen da će neki delovi ovog zakona trajati, a pogotovo oni koji se tiču segmenta zaštite ljudskih i građanskih prava i sloboda primene policijskih ovlašćenja.
Ovim zakonom načinjen je veliki demokratski korak u oblasti koja je dugo vremena bila osnovni pokazatelj demokratičnosti jednog društva u kome smo živeli.
Kao ministar unutrašnjih poslova veoma sam zadovoljan, pre svega, napretkom koji je ostvaren u Ministarstvu unutrašnjih poslova i u policiji. U tom pogledu, taj pomak je normiran u ovom zakonskom tekstu.
S kim sam sarađivao pri izradi ovog zakona? Na izradi Predloga zakona dugo i ozbiljno rađeno je sa Misijom OEBS-a u Srbiji i Crnoj Gori, pre svega sa njihovim Odeljenjem za sprovođenje zakona i Odeljenjem za vladavinu zakona. Zatim, učešće u radu na zakonu uzeo je i Savet Evrope, Kancelarija za demokratske institucije i ljudska prava i danski Centar za ljudska prava.
Što se tiče domaćih stručnjaka, tu su bili predstavnici tužilaštva, Pravnog fakulteta, Policijske akademije, Fakulteta civilne odbrane, kao i nevladine organizacije.
Rad na poboljšanju teksta ovog zakona trajao je skoro do samog usvajanja Predloga zakona pred Vladom, što daje i određeni kvalitet, jer je Ministarstvo unutrašnjih poslova bilo potpuno otvoreno za sve razumne sugestije i racionalna rešenja.
Šta je novo u zakonu o policiji u odnosu na Zakon koji je donet 1991. godine? Predlog zakona o policiji treba da obezbedi normativne osnove za uvođenje novog koncepta javne bezbednosti. Po sadašnjem važećem zakonu bezbednost se pruža samo građanima Srbije, odnosno njenim državljanima, dok po ovom predlogu bezbednost se garantuje svim ljudima na teritoriji Srbije a, pored toga, bezbednost se garantuje u proširenom obimu, budući da se predviđa moderan i proaktivan rad i pristup policije u pružanju raznih vrsta pomoći: vršilačka, spasilačke funkcije i sl.
Osnovna namera predlagača bila je da se novim zakonom postigne depolitizacija, profesionalizacija i demilitarizacija policije, kao i da se položaj policijskih službenika najvećim delom, uslovno rečeno, utera u opšti režim i da se uredi kao položaj svih državnih službenika, odnosno da se ostave izuzeci koji moraju da budu takvi zbog specifičnosti rada i ovlašćenja policijskih službenika. U tom smislu, sva predložena rešenja se uklapaju u koncept reforme državne uprave u Srbiji.
Zakon o policiji garantuje depolitizaciju na taj način što se na njegovom čelu sada nalazi direktor policije, koji će se birati na konkursu, čiji mandat traje pet godina i koji se isključivo postavlja na osnovu kriterijuma stručnosti i profesionalnih uspeha.
Ako se gleda u odnosu na sadašnje rešenje, MUP je sasvim drugačije organizovan. Na vrhu MUP-a, možemo da kažemo a da ne pogrešimo, bio je ministar; on je bio najviši starešina. Sada, najviši starešina koji operativno rukovodi policijom biće direktor policije.
Pomoćnici ministra se biraju na način i u postupku koji je predviđen Zakonom o državnim službenicima, čime se obezbeđuje profesionalizacija na najvišem upravljačkom nivou. Znači, biće konkurs i vrednovaće se stručnost i profesionalnost, što će se odraziti i na stabilnost službe.
Na više mesta u zakonu naglašena je lična odgovornost lica na određenim položajima, ali i svih policijskih službenika.
Do sada i ovakvim ustrojstvom MUP i policije, koja je sada u MUP, postojala je tendencija prebacivanja nadležnosti - sa najnižih organizacionih jedinica na više i tako se jednostavno težilo da se odgovornost prebaci čak do ministra za određene slučajeve.
Što se tiče demilitarizacije, u cilju demilitarizacije, a u skladu sa savremenim konceptom, policajac je građanin u uniformi, a ne vojnik sa policijskim zadacima. Znači, ukidaju se činovi i uvode klasična policijska zvanja. Činovi će ostati samo tamo gde je to neophodno i gde priroda posla, način komandovanja, način upravljanja i rigidnost naređenja to zahtevaju.
Takođe, dosadašnje rešenje koje je predviđalo rezervni sastav policije, koji je zapravo sastav koji se oslanja na rezervni sastav vojske, zamenjuje se i ukida potpuno novim pojmom, a to je pomoćna policija, koja će biti na dobrovoljnim osnovama i imaće sasvim drugu funkciju i ulogu nego dosadašnji rezervni sastav.
Izvršena je strukturna reorganizacija policije, a i dekoncentracija ovlašćenja. Šta to znači? Posebna pažnja, pored odvajanja ovog operativnog od političkog dela, posvećena je prebacivanju nadležnosti na najniži nivo, tako da se vrši decentralizacija na osnovu donošenja odluka i decentralizacija po osnovu odgovornosti.
Ovim predlogom zakona prvi put je definisano iz čega se sastoji policija, šta radi Ministarstvo, šta radi ministar, odnos ministra prema policiji, šta radi policija, šta je direkcija policije, šta su područne uprave i policijske stanice. Ovim je obezbeđeno da se odlučivanje i odgovornost prenese, ponavljam još jednom, na najniži nivo.
Kao što sam rekao, struktura je regulisana zakonom. U ovoj strukturi, pored direkcije policije, područja policijske uprave i policijske stanice, izdvojili smo grad Beograd kao posebno telo u organizacionom smislu i nazvali ga Policijska uprava za grad Beograd, zato što se u Beogradu dešava mnogo toga što je predmet rada policije. Prema tome, treba mu dati specifično mesto u zakonu.
Novi zakon na potpuniji i precizniji način definiše policijske poslove, njihov pojam, vrste i osnovni sadržaj. Pored ovoga, imamo jednu najznačajniju oblast koja obuhvata skoro oko 80 članova. To su policijska ovlašćenja.
Predlog zakona definiše skoro sva policijska ovlašćenja, ima ih 21, a takođe nabraja i druga, mada, moram da kažem, možda su opravdane primedbe određenih poslanika povodom amandmana što su i ta druga nabrojana u zakonu. Jednostavno, hteli smo da napravimo celu lepezu policijskih ovlašćenja van kojih policija ne može da preduzima ništa. Ovim je ispunjen jedan od osnovnih uslova na koji smo se obavezali prilikom prijema u Savet Evrope.
Svakako, u primeni svih policijskih ovlašćenja garantuje se zaštita ljudskih prava po najvišim međunarodnim standardima i u skladu sa praksom Međunarodnog suda za ljudska prava u Strazburu.
Uvedena je jedna potpuno nova oblast, a to je kontrola rada policije. Normirali smo i obuhvatili i spoljnu i unutrašnju kontrolu.
Spoljnu nismo detaljno uređivali ovim zakonom, ali očekujemo da se i ona normira, zato što, po našem mišljenju, spoljna kontrola, i to kontrola parlamenta, jeste najozbiljnija, najpotpunija i najrelevantnija kontrola MUP-a i svih onih struktura koje primenjuju policijska ovlašćenja.
Namera nam je bila da ostavimo prostor za uređivanje spoljašnje kontrole policije posebnim zakonima, kao što su doneti Zakon o zaštitniku građana ili ovaj zakon koji bi trebalo da bude donet da bi se upotpunio sistem kontrole, a to je zakon o parlamentarnoj kontroli rada policije, čiju jednu od radnih verzija posedujemo.
Unutrašnja kontrola prvi put se zakonski normira i prelazi iz dosadašnjeg posla internog karaktera u zakonsku kategoriju. Predviđeno je postojanje sektora unutrašnje kontrole, na čijem čelu se nalazi načelnik sektora, koji je pomoćnik ministra i izabran na osnovu svih onih uslova koje predviđa Zakon o državnoj upravi. Znači, ovo rešenje je usklađeno sa Zakonom o državnoj upravi i Zakonom o državnim službenicima.
Do sada se unutrašnja kontrola nazivala Generalni inspektorat i generalni inspektor. Međutim, zvanja inspektora imamo i u kriminalističkoj i pograničnoj policiji, tako da je ovaj naziv primeren Zakonu o državnim službenicima. Inače, ovlašćenja su široka, samo sa nužnim ograničenjima.
Pored sektora unutrašnje kontrole, koji će kontrolisati primenu policijskih ovlašćenja, obezbeđena je interna finansijska kontrola trošenja budžetskih sredstava. Ova interna finansijska kontrola zapravo je imperativ Zakona o budžetskom sistemu i ona je inkorporirana u ovaj zakon kao kontrola koja će se starati o načinu trošenja budžetskih sredstava, koja će kontrolisati sve nabavke i sve ono što je vezano za trošenje budžetskih para.
U ovom zakonu se po prvi put uređuju svi oblici saradnje, kako u nacionalnim okvirima, tako po prvi put i u obavljanju međunarodne saradnje. Ovo je pitanje od velikog značaja, tako da od uspeha u međunarodnoj saradnji, koju policija i ministarstvo obavlja, u velikoj meri zavisi i položaj naše države.
Šta znači policijska saradnja? Policijska saradnja jednostavno znači brzu komunikaciju, razmenu informacija, obaveštenja, preduzimanje zajedničkih akcija i sve ono što ne trpi sporost, a zahteva hitno reagovanje i preduzimanje određenih mera, pogotovo kada je u pitanju organizovani kriminal.
Srbija je spremna da bude pouzdan partner zemljama u regionu i Evropi i svima u zajedničkim naporima da se obezbedi stabilnost i da se suprotstavimo organizovanom kriminalu ili eventualno svim drugim oblicima prekograničnog kriminala.
Odnosi sa javnošću; postojeći Zakon o unutrašnjim poslovima se nije bavio pitanjem javnosti, dok se novim zakonom princip javnosti jasno uvodi kao načelo. Način na koji se ovo pitanje reguliše je u potpunosti u skladu sa postojećim domaćim propisima i sa međunarodnim standardima. Po prvi put se javno određuje da postoji nešto što se zovu sredstva posebne operativne namene ili u žargonu "specijalna kasa". To su ona sredstva koja se budžetski izdvajaju, a koja služe da bi se dobile određene informacije i prikupile činjenice bitne za otkrivanje izvršilaca krivičnih dela i mreža organizovanog kriminala.
Do sada su ova sredstva bila regulisana internim aktima ministra unutrašnjih poslova. Jednostavno, nije se znalo kako se troše, u kojoj količini, kada će se davati, sa kojom svrhom i namerom i da li postoji opravdanost davanja takvih sredstava, što bi trebalo da rezultira otkrivanjem krivičnih dela.
Što se tiče radnih odnosa, težilo se uklapanju u opšti režim svih državnih službenika, uz neophodne izuzetke koje policija mora da ima, a koje nismo mogli da prenebregnemo iz prethodnog zakona, bez velikih rezova ili bez velikih poremećaja. Učinjen je veliki pomak u pravcu zaštite prava policijskih službenika, tako da je uvedeno pravo na sindikalno organizovanje, kao i pravo na štrajk.
Uveden je i budžetski fond za novčanu pomoć članovima porodica poginulih i raseljenih policijskih službenika, što do sada nije bila mogućnost, jednostavno nismo mogli na zakonit način da pomognemo one koji su ostali bez člana porodice ili roditelja, koji je bio često i jedini hranilac.
Na kraju, poštovani poslanici, napisati zakon o unutrašnjim poslovima nije lako, jer pogreške na ovom terenu ne mogu lako da se otklone, ne mogu lako da se isprave. Između rigidnosti i otvorenosti koja vodi ka neupotrebljivosti policije treba naći meru i to je specifikum pisanja ovog zakona.
Pri radu imali smo u vidu prošlost, sadašnjost i budućnost naše zemlje. Određivali smo se između profesionalnih želja i opasnosti teorijskih modela koji mogu da parališu rad policije. Na to kakva će biti policija sigurno utiču standardi i dobra praksa drugih zemalja, ali na to sigurno utiču mesto naše države, nacionalna tradicija, uloga i doprinos koju Srbija treba da ima i koje Srbiji diktira prostor na kome se nalazi u otklanjanju bezbednosnih rizika u regionu. Predsedniče, zahvaljujem.

Vrlo kratko. Nisam upoznat sa tim da li ste vi ili članovi vaše stranke bilo koga spaljivali. Isto tako ne bih na osnovu novinskih članaka zaključivao o autentičnosti izjave onoga ko je citiran da je dao. U svakom slučaju izjava zaslužuje pažnju, zaslužuje da se proveri i da se vidi da li postoje neka saznanja o onome što je tvrđeno u tekstu.
Što se tiče mene, vas gospodine Vučiću neću da hapsim, zato što nema dovoljno ni razloga, nema razloga uopšte, ali ćemo normalno sve da proverimo. Za vas lično, poznajem vas dugo, sigurno tako nešto ne bi radili. U svakom slučaju, videćemo da li je ta izjava data kao što je napisano u novinama i da vidimo šta znači i šta se zna o tim tvrdnjama.

Ovako, s obzirom na vaš prepodnevni zahtev, gospodine Vučiću, nijedan od navoda iz izjave nije bio predmet provera kriminalističke policije. Takođe, nadležna javna tužilaštva nisu stavila zahteve za prikupljanje potrebnih obaveštenja u vezi navodnih događaja o kojima se govori u izveštajima, odnosno u napisima.
Prema raspoloživim podacima, MUP nije dobio bilo kakvo obaveštenje o navodnim događajima iz drugih izvora, kao što su predstavke, anonimne ili potpisane, javno pogovaranje, sredstava javnog informisanja i drugo. To je Uprava kriminalističke policije.
A iz Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala sam dobio, na osnovu mog usmenog zahteva koji sam dao, "da po vašem pitanju, a odnosi se na aktivnosti pripadnika SRS u vezi izvršenja krivičnih dela, odnosno ubistva, obaveštavamo vas da na osnovu raspoložive evidencije nemamo saznanja u tom smislu."