Evo vidite, gospođo Čomić, vidite šta kaže član 32.

Molim vas, zakona, Ugovora o saradnji o izručivanju između Republike Srbije i BiH. Evo šta kaže, šta imaju pravo da zahtevaju – pozivanje, broj jedan, dostavljanje pismena, broj dva, saslušavanje okrivljenog, ispitivanje svedoka i veštaka, uviđaj da vrši neko po njihovom nalogu, pretres prostorija i lica, privremeno oduzimanje predmeta…

Da li meni dozvoljavate da čitam član ovog ugovora i Predloga zakona ili ne? Ako ne, kažite mi.
Čitam tačno i u temi sam dnevnog reda. Govorim šta obe uzajamnice imaju pravo da traže. Moram da vam skrenem pažnju još jednom, šta ćemo da radimo gospođo Čomić, ako treba da izručimo nekog našeg građanina koji će da bude izručen nekoj stranoj državi? Mi izručimo lice nekoj stranoj državi, i u toj državi tom licu bude izrečena smrtna kazna. Naše zakonodavstvo smrtnu kaznu ne poznaje, kao što je slučaj u SAD – električna stolica, giljotina, gasna komora itd.
Vidite, u toj Americi, evo primer, Amerika ne izručuje svoje građane, znate?

Tačno. Samo govorim o tome šta će se desiti, jer u zakonu piše, vidite, i u obrazloženju ima određenih delova. I stručna pravna javnost kaže šta će se desiti ako mi izručimo našeg građanina, a mi imamo sporazum sa tom državom da ga izručimo ako je u pitanju godinu dana zatvora i tamo se utvrdi da, ako on pređe granicu i ode iz pravnog suvereniteta naše države, njega tamo optuže za najteže zločine i izreknu mu smrtnu kaznu.
Naše zakonodavstvo i naši zakonodavci tako kažu, dakle, ovaj parlament, možemo da izručujemo na bazi reciprociteta ukoliko je krivično delo koje je propisano i u našoj zemlji i u onoj zemlji koja moli izručenje. Tu moramo malo da raspravimo. Lako je preko ovoga preći, nije nikakav problem, ali kao pravnik i advokat, ipak moram da vas zamolim da me razumete.
Moje nastojanje je da se nikada ne bih složio, imam pravo da kažem da sam protiv ovog zakona. Da li imam pravo? I neću da glasam za ovaj zakon. Preti opasnost i meni i vama i građanima Srbije da budu sutra prisluškivani, pretresani, fotografisani, snimani…

Ne, ne, ne...

Govorim o temi, ovoj o kojoj jesam.
Evo stenograma. Dajem mogućnost da sutra proverite da li sam izašao iz teme. Ako sam izašao, preduzmite sve mere.
Još da vas zamolim za jedno objašnjenje. Kako to da u ovom sporazumu sa Hrvatskom nema sporazuma o građanskim pravima, kao što je slučaj sa BiH?

Koji sporazum? Gospođo Čomić, to je sporazum koji neće omogućiti Srbima da podnesu zahtev za povraćaj imovine i neće moći da ostvare pravo na penziju.

Gospođo Čomić, advokat sam i pravnik 40 godina. Upravo se oslanjam na okvir dnevnog reda i držim se strogo dnevnog reda. Ne znam zašto vama smeta ako poslanik SRS kaže istinu. Nikoga ovde nisam uvredio.

Ko vama kaže da vređate? Ne dam nikome da vređa građane.

Gospođo predsedavajuća, gospodo iz Ministarstva, žao mije što nema ministra ovde, gde je otišao ne znam, ali red je da sedi ovde, jer mu je mesto, kada se izlaže ona oblast kojom on rukovodi, to jest resor, trebalo bi da bude ispred narodnih poslanika i da odgovara na određena pitanja i eventualne primedbe.
Kada je u pitanju izmena Zakona o zdravstvenoj zaštiti i izmena Zakona o privrednim komorama, moram reći da se ovim izmenama i dopunama apsolutno ništa ne poboljšava zdravstveno stanje građana Republike Srbije. Naprotiv, zdravstveno stanje u Srbiji od Rimljana do današnjeg dana nije bilo gore. Resorno ministarstvo ne preduzima odgovarajuće i adekvatne mere da napaćenim građanima pruži pomoć i da se smiluje da im obezbedi blagovremeno pružanje zdravstvenih usluga i sve ono što im je potrebno.
Šta interesuje građane Srbije, gospodo, koju će to garderobu da nose inspektori zdravstvene zaštite? To ne interesuje građane Srbije. To nije njihov problem. Njihov je problem kada obole i dođu u zdravstvenu ustanovu i čekaju po ceo dan za jedan recept, a Ministarstvo zdravlja Srbije je uvelo takvu administraciju da ni Pentagon nema takvu administraciju i protokole koje je ovo ministarstvo u ovom sastavu propisalo – da lekari moraju izgubiti po sat vremena na jednom običnom obrascu, a da građanin čeka, boluje i trpi sa bolovima, a danima ne može da dođe na red, čak ni na pregled.
Gubimo dragoceno vreme ovde. Umesto da govorimo kako će se poboljšati zdravstveno stanje građana i kako će zdravstvene ustanove biti efikasnije, racionalnije i ekonomičnije, mi govorimo o tome, jedan zakon stavimo u proceduru pred Narodnu skupštinu, da bi zabavljali ovaj narod kako će da polažu stručni ispit primarijusi. Ovo je moglo da bude regulisano u prethodnom zakonu, bez ovih dopuna. Dakle, ovde se pogrešilo i izgubilo vreme. Malo učinka ovde imate.
Kada su u pitanju zdravstvene komore, stanje je katastrofalno. Nema odgovornosti i ta institucija, koja bi trebalo da bude institucija koja će da uvodi red u zdravstvu, koja će da utiče ko će dobiti licencu da bude lekar, ko primarijus, ko akademik, ko profesor. Nikakve rezultate nemate u tom delu.
Da li je neko od lekara, ko je svojim neznanjem ili nestručnošću ili nemarom u Srbiji odgovarao prilično, pa čak i za smrtonosne posledice, ako imate jedan slučaj da je jedan lekar osuđen zbog toga što je pružao pogrešnu uslugu, zbog toga što građaninu nije dao uput da ide, recimo, iz Pančeva u Beograd da se leči, da umre jer mu nije data adekvatna lekarska pomoć.
Nemam ni jedan slučaj u sudskoj praksi gde je lekar osuđen zbog toga što je nesavesno obavljao svoju dužnost, a da su nastupile teške posledice po građanina. Samo da podsetim na onu narodnu: "Vrana vrani oči ne vadi".
Kada dođe da odgovara neko od lekara zbog toga što je došlo do smrtne posledice ili teških telesnih povreda ili invaliditeta, šta se događa? Dođu lekari da budu veštaci i kad nastupe veštaci, stomatolog, hirurg, neuropsiholog i da ne nabrajam sve te profesije i specifičnosti, kažu – nije krivica do lekara.
Dame i gospodo, kada je u pitanju pružanje zdravstvene pomoći, gospodo iz Ministarstva, zašto niste rešili pitanje zašto žene iz Vojvodine ne mogu da se leče u Beogradu? Zašto je u 2009. godini bilo 170 porođaja kao hitni slučajevi? Nisu žene koje su bili na porođaju dobile plaćanje preko filijala u Pančevu i u Vršcu. Moralo je 170 žena da plati po 56.000 dinara.
Gospođo predsedavajuća, a i gospodo iz ministarstva, moram reći da ima jedan problem, nazvao bih to dvovlašće, a i neko nerazumevanje, nisu dobro uređeni odnosi između Ministarstva za zdravstvo i Fonda za zdravstveno osiguranje i Sekretarijata za zdravstvo Vojvodine i filijale na terenu.
Kad god imate problem u južnom Banatu, kažu – kad se odbije zahtev građana da se leči u Beogradu, naime, lekar da uput, dođe pred zdravstvenu komisiju filijale, ta komisija u Pančevu koju treba hitno rasformirati, a ispitati slučajeve da li ima krivične odgovornosti zbog zloupotrebe službenog položaja.
Gospodin Cimeša je sa svoje strane već prošle godine preduzeo odgovarajuće mere, ali vidim da se svaljuje krivica sad na Beograd, sad na Pančevo, sad na Novi Sad. To pitanje morate da razrešite.
Verujem i očekujem da ćete razrešiti komisiju Filijale zdravstvenog osiguranja i zaštite u Pančevu zbog toga što je zloupotrebila svoj položaj na taj način što građanima nije omogućila i nije dala za pravo, što daju Ustav i zakoni, da se mogu lečiti van filijale Pančeva.
Postavio sam poslaničko pitanje i dobio na njega odgovor, gde mi potpredsednik Vlade daje za pravo i kaže da i po Zakonu o zdravstvenom osiguranju i Pravilniku o načinu postupka ostvarivanja prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja nije uskraćeno pravo građana Pančeva da se leče van Pančeva.
Gospodo iz ministarstva, da li vi zaista ovo osluškujete, a već godinu dana je prošlo otkako sam to pitanje postavio. Direktor Fonda za zdravstveno osiguranje Srbije je već po ovom pitanju intervenisao. Sad samo molim gospodina Cimešu, kao narodnog poslanika i lekara, koji rukovodi Sekretarijatom za zdravstvo, da ovo pitanje sa Beogradom razreši i sa Pančevom. Skrećem pažnju, gospodo iz Ministarstva, još i na ovu činjenicu, kada dođu građani na hemodijalizu, koji boluju od raka, kao teški bolesnici, u Beograd da im se na Onkološkom institutu kaže – idite za Novi Sad, imate u Vojvodini institut za tu onkologiju, pa se tamo lečite.
Dakle, ne sme niko više da se igra zdravljem naših sugrađana, niko. Neko je ovde odgovoran. Očekujem, pošto je 15 km Pančevo od Beograda, a u zakonu se predviđa da 45 km građani imaju pravo da biraju filijalu i lekara, gospodo iz ministarstva, evo pročitajte odredbu člana 29, nemojte da je zaobiđete, Zakona o zdravstvenoj zaštiti – svaki pacijent ima pravo na slobodan izbor doktora medicine, odnosno doktora stomatologije i zdravstvene ustanove, odnosno slobodan izbor različitih medicinskih procedura, u skladu sa zakonom.
Čekajte, ko daje pravo da neko nekome iz jedne filijale ne da pravo da se leči ako on želi da se leči, recimo, u Kragujevcu ili u Novom Sadu? Da li onaj iz Vršca ili onaj iz Smedereva treba da onemogući građanima ono što im garantuju Ustav i zakon? To niko nema pravo.
Gospodo iz ministarstva, ponavljam, od Rimljana do današnjih dana gore ministarstvo, što se tiče efikasnosti, celishodnosti i ekonomičnosti Srbija nije imala i ako ne preduzmete odgovarajuće mere da uredite stanje, da odgovaraju oni koji rade na ovim poslovima, da vršite nadzor, izvolite, gospodo, vašu zdravstvenu inspekciju uputite u pančevačku bolnicu i na interno odeljenje.
Ne smem, nije pristojno da kažem na šta to odeljenje liči. Možete li misliti da imaju ćebad iz 1914. godine iz Prvog svetskog rata ili gvozdene krevete iz tog perioda? Da ne govorimo o lekovima.
Možete, gospodo, videti jednu stvar, gospođo predsedavajuća, izbrojao sam na jednom komunalnom preduzeću 80 erkondišana, a na bolnici, dobio sam odgovor, ima samo sedam, a tamo se leče najteži bolesnici koji u letnjim danima umiru od vrućine, ionako napaćeni i bolesni.
Drugo, inspekcijski nadzor prema medicinskom osoblju, koje se toliko pravi važno da je važnije čak i od lekara, i od primarijusa, i od doktora i od akademika, odnos je nikakav prema građanima, baš upravo od strane medicinskog osoblja. Zalažemo se da i to medicinsko osoblje ima odgovarajuće plate.
Ima još nešto, gospodo iz ministarstva, vama na teret, vi odgovarate, a radite nešto veoma sračunato iz materijalnih interesa, iz koristi radite. Kako se to radi iz koristi? Evo kako – lekari koji rade u bolnici, u specijalističkim tercijarnim ustanovama ili sekundarnim ambulantama kažu – nemamo taj lek i danas ne možemo da vas pregledamo ovde na ultrazvuku ili rendgenu, ali dođite popodne u tu i tu privatnu ordinaciju, obezbediću vam da budete pregledani. Kad tamo ode građanin, čeka ga taj doktor, jer on radi popodne u toj privatnoj ustanovi.
Nemate sukob interesa. Taj zakon treba promeniti, gospodo. Zašto? Da ne bude tezgarenja i da ne bude korupcije. Nema leka da se prepiše na recept, a kad odete u apoteku kažu – ima u privatnoj apoteci, nema u državnoj.
Drugo, spisak lekova koje građani plaćaju, velike su cene lekova, a jadni, napaćeni građani plaćaju, pogotovo oni koji nemaju odgovarajuće lične dohotke i primanja, muče se, nemaju od čega da kupe lek, zato što su skinuti sa onog obaveznog socijalnog i zdravstvenog osiguranja određeni lekovi.
Gospodo, loše vam je stanje u zdravstvu. Da sam ministar, sutra bih pobegao, napustio bih ministarstvo, kod ovakvog stanja. Dajte inspekcije na teren, pitajte građane, pa ćete videti šta će da se desi, koje ćete rezultate dobiti.
Zato vas molim, gospodo iz ministarstva, gospodina Cimešu molim, verujem da će on uložiti sve napore, da se pitanje uputa i overe uputa i slanje van Pančeva pacijenata razreši, jer tamo je bila jedna komisija koja je sebe videla jedinu, koja odlučuje, žari i pali i odlučuje i o životu i o smrti. Sprečimo to i nadam se da će ovo morati da se promeni i da građani imaju odgovarajuću zdravstvenu zaštitu.
Korupcija u zdravstvu postoji. Ona se zaobilazi. Idite samo, gledajte kako gleda zdravstveno osoblje kada onaj uđe sa kesom, a onaj uđe sa torbom. Onaj kad uđe sa torbom ima prijem odmah. Onaj ko ima najlonsku kesu, koja se providi i u njoj ako ima nešto od nekih krpica – čekajte, da li ste imali zakazano, niste, javite se da vam se zakaže, pa ćete onda doći.
Korupcije u zdravstvu ima, morate priznati i jedino ministarstvo koje se suprotstavlja da policija i budžetska inspekcija uđu, da se izvrši kontrola i pregled poslovanja zdravstvenih ustanova, to je ministarstvo zdravlja. Dajte neka uđe kriminalistička policija i budžetska inspekcija i neka provere kako posluju parama poreskih obveznika, jer to je njihovo pravo, a vaša obaveza. Hvala.

Gospođo predsedavajuća, imam informacije, vi jeste se trudili i tražili ste da se poštuje zakon i da građani Pančeva dobijaju upute overene da mogu da se leče tamo gde oni žele, pre svega prevashodno prema Beogradu, zato što im je to 15 kilometara. Međutim, molim vas, proverite da li uopšte postupaju po vašem nalogu, ispitajte to.
Drugo, kada je u pitanju zdravstvo u Pančevu, samo jedan podatak, jedna činjenica. U Pančevu ima oko 700 diplomiranih, dakle akademaca, lekara i farmaceuta, a možete misliti da mi u Pančevu imamo apotekarku ženu, lekarku koja je iz Čačka došla da bude direktor apoteka, a prethodna direktorka je procesuirana pred nadležnim sudom. Ima li to logike? Nema.
Hoću da verujem da ćete vi da se založite i ja vas molim u ime građana južnog Banata i posebno Pančeva, koji najviše imaju problema sa najtežom bolešću tj. karcinomom i deca koja obolevaju baš zbog toga, zbog industrijske zone, južne i zbog bombardovanja koje je ostavilo trajne i teške posledice po građane Pančeva. Hvala vam.

Dame i gospodo, gospođo predsedavajuća, iskoristiću deo vremena koje pripada SRS, a koji se odnosi na konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i nekoliko reči vezano je za ekstradiciju.
Što se tiče ekstradicije to je veoma jasno i potpuno obrazložio gospodin Zoran Krasić. S tim samo što bih podsetio da je prvi Zakon o ekstradiciji donela Belgija 1833. godine, a kasnije su zakon o ekstradiciji donele i neke druge države Evrope.
Što se tiče ove konvencije, koja se odnosi na zaštitu osnovnih i ljudskih sloboda i prava, tu bih se zadržao na onim segmentima koji se odnose upravo na zaštitu ljudskih prava i sloboda. U ljudskim pravima i slobodama se danas piše i govori više nego ikad, to ne treba da čudi, jer su ljudske slobode i prava podjednako predmet filozofskih i pravnih, političkih, književnih i drugih istraživanja.
Istorija ljudskih sloboda i prava u najširem smislu doseže sve do najstarijih sačuvanih pisanih, pravnih spomenika, pa ipak pitanje ljudskih sloboda i prava je naročito aktuelizovano u Srbiji posle 5. oktobra 2000. godine.
Novovekovno shvatanje i savremeni tretman ljudskih prava je, u pravnom smislu reči, produkt izmenjene pravne svesti koja je svojevremeno formirana u Francuskoj revoluciji, naime, vršenjem vlasti koja je do tada rezervisana isključivo za sam vrh koji oličava monarh, zamenjeno je suprotnim načelom prema kome su svi građani unutar prava i politike uključeni u krug legitimnih interesa. Takav učinak i takvo shvatanje jesu istinski plod deklaracije o pravima, čoveka i građanina koji je Francuska ustanovila i njena skupština usvojila 1789. godine.
Deklaracija je ideju prosvetiteljske političke filozofije 18. veka o prirodnim pravima koja su starija od svakog pozitivnog prava, ideju o prirodnim neotuđivim i svetim pravima pretočila u prava čija zaštita predstavlja osnovni i prvenstveni smisao svake političke zajednice zalažući se za vladavinu prava.
Drugo, ideja o prirodno-pravnom poreklu osnovnih ljudskih prava je najjasnije ispoljena kada se njeno uvažavanje ili pak njeno neuvažavanje do ukidanja procenjuje spram legitimnosti datoga poretka.
Dakle, zavisi od zemlje do zemlje. Većina zapadnih država postale su liberalne. I pre nego što su postale demokratske, u najvažnije tekovine takvih društava spadaju zakonima podređena i ograničena vlada, zagarantovana prava građana na slobodu govora, na odgovarajući zakonski postupak, slobodu okupljanja i udruživanja, pravosudni sistem sa neophodnom nezavisnošću, dakle, pravosuđa, od zakonodavne i izvršne vlasti.
Danas se teško može zamisliti da država koja ne ugrađuje ljudska prava u svoje najvažnije pravne dokumente, pogotovo ustave i zakone i ne obavezuje, obezbeđuje valjane garancije da se zapisano mora poštovati.
Suštinu pravne države novijega doba ili države vladavine prava čine neprikosnovenost ljudskih sloboda, zato i pod pojam ljudskih prava spadaju i ona prava koja se ne duguju državi i njenoj vladi, dakle, prava koja su nezavisna od države i koja su nastala pored države.
Stoga savremene pravne države moraju i takva ljudska prava, kao što su prvenstveno ljudska prava moralne prirode, da poštuju ako zemlje istinski žele da se vežu za osnovna načela demokratije, vladavinu pravnog sistema, drugim rečima, ljudska prava pripadaju svim ljudima bez razlike na veru, rasu i pol.
Takva građanska i ljudska jednakost istovremeno podrazumeva i pravnu i političku jednakost. Pravna jednakost znači da su svi jednaki pred zakonom, a politička jednakost se prvenstveno odnosi i na upravljanje državnom zajednicom. Mada se čini da je sve unapred rečeno, već dobro poznate činjenice govore da nije baš tako.
Moderne demokratije, zasnovane načelima vladavine prava i danas imaju velikih problema kako bi na što potpuniji način obezbedile građanska i politička prava u praksi svojih građana.
Dame i gospodo narodni poslanici, stanje je još teže u našoj zemlji jer aktuelna vlast izrazito sklona kršenju građanskih i ljudskih prava, a što se posebno na dramatično, katastrofalno odrazilo u akciji "Sablja" kada je uhapšeno oko 12 hiljada ljudi u Srbiji.
Dakle, država Srbija mora graditi demokratsko društvo. Država Srbija mora obezbediti demokratska prava. Ne samo formalno kroz različite propise, to se mora obezbediti u praksi. Jedna od najvažnijih zakona koji treba da reguliše pitanje osnovnih sloboda i prava građana jeste Ustav i Zakonik o krivičnom postupku. Ako želite da dokažete drugima u svetu kakvu demokratiju i kakav sistem Srbija ima danas, to se mora ogledati kroz procesno pravo, a pre svega kroz Zakonik o krivičnom postupku i druge zakone, misli se na zakone o prekršajnom postupku i zakone o upravnom postupku.
Ono što je važno želim da istaknem, a to je da je Evropska konvencija za zaštitu ljudskih i osnovnih prava regulisala i normirala u članu 4. stav 2, da vidimo kako to piše – ni od koga se ne može zahtevati da vrši prinudni ili obavezni rad. Član 5. stav 3 – svako ko je uhapšen ili pritvoren shodno odredbama iz stava 1. tačka c) ovoga člana biće odmah izveden pred sudiju ili drugom organu ovlašćenim zakonom da vrši sudsku vlast i imaće pravo na suđenje u raznom roku ili da bude pušten na slobodu do suđenja.
Dame i gospodo, mi smo svedoci nepoštovanja Evropske konvencije za zaštitu osnovnih ljudskih prava i sloboda.
Osam godina dr Vojislav Šešelj je u pritvoru. Njegova se prava krše a istovremeno se krši i ova Konvencija evropska, a sedište toga suda jeste u Evropi. Član 6. kod te konvencije normira da svako ima pravo da se njegov slučaj praktično i javno raspravi u razumnom roku. Da li se prof. dr Vojislavu Šešelju sudi u razumnom roku i da li se predlažu i izvode dokazi u razumnom roku? Ne.
Ovo je zločin i oni koji tako misle i koji tako rade i tako vode postupak prema dr Vojislavu Šešelju su zlikovci i oni nanose štetu celoj Srbiji, a pre svega nanose štetu prof. dr Vojislavu Šešelju, jer se ne pridržavaju navedene konvencije o pravima i slobodama čoveka.
Vidite molim vas, kada je u pitanju prof. dr Vojislav Šešelj, u članu 6. ove konvencije za svakog ko je optužen za krivično delo važiće pretpostavka da je nevin, osim za dr Vojislava Šešelja. U optužnici protiv dr Vojislava Šešelja ističe se da je dr Vojislav Šešelj počinio zločine, međutim, u optužnici mora da stoji, pravnici koji poznaju krivično pravo i procesno pravo moraju, pre svega, da kažu: sumnja se ili navodno je počinio zločine. A u optužnici protiv dr Vojislava Šešelja već je doneta i presuda prema onoj optužnici kako je ona napisana.
Član 7 – niko ne može biti smatran krivim za krivično delo nastalo činjenjem ili nečinjenjem, koje u vreme kada je izvršeno, nije predstavljalo krivično delo po nacionalnom ili međunarodnom pravu. Konkretan slučaj isti je za doktora Vojislava Šešelja, jer nije bilo propisa da je Vojislav Šešelj u momentu, navodno, za one vatrene govore, što često spominju, izvršio neki zločin, nije bilo propisano u mestu vršenja tih događaja kada su događaji bili na teritoriji bivše SFRJ, a nije bilo ni u nacionalnom ni u međunarodnom pravu.
Šta se dogodilo? Međunarodni sud koji nema legalitet ni legitimitet, niti ima nadležnosti, on je na sebe preuzeo ovlašćenje da piše odredbe i norme materijalnog prava - šta će predstavljati krivično dalo, da li će biti krivično delo za ratni zločin, da li za genocid, za udruženi poduhvat ili za govor mržnje. Dakle, to je, moram reći, naknadno omogućeno Haškom tribunalu, koji nema legitimitet, i taj sud nije osnovan, kao što je osnovan Međunarodni krivični sud.
Svako ima pravo na slobodu izražavanja, to kaže član 9. Konvencije o pravima i slobodama čoveka. Doktor Vojislav Šešelj se optužuje i tereti, pored ostaloga, zbog toga što je imao vatrene govore. Zamislite, vatrene govore je imao dr Vojislav Šešelj i hajde da mu sudimo. Svi su govorili na čitavoj zemaljskoj kugli u predizbornim kampanjama i predsednici, i vlade, i kandidati, i senatori i ministri. Idu u kampanje i mogu da izražavaju slobodno svoje mišljenje.
Međutim, to je sve upravo zaboravljeno i zaobiđeno, a u konkretnom slučaju protiv dr Vojislava Šešelja vodi se jedna hajka protiv jednog veoma sposobnog pravnika, čoveka koji dobro poznaje istoriju, čoveka koji je jedan od najboljih pravnika i koji je uspeo, braneći i sebe, da u procesu protiv Slobodana Miloševića bude svedok i da ospori 90% optužnice koja se odnosila na Slobodana Miloševića.
Suđenje dr Vojislavu Šešelju od osam godina nije zabeleženo u sudskoj praksi ni u jednoj državi, ni na jednom kontinentu. Šta radi naša Vlada? Zašto država, čiji je državljanin dr Vojislav Šešelj, po nacionalnom pravu se ne izjasni i ne preduzima mere, ne traži i ne zahteva da se suđenje privede kraju i da se dr Vojislav Šešelj oslobodi lažnih optužnica, da se anuliraju izjave lažnih svedoka, falsifikatora, da se oni koji su bili podmićivani i u procesu protiv Slobodana Miloševića i ovi koji se podmićuju protiv dr Vojislava Šešelja ne uzmu kao osnovni dokaz za određivanje ili izricanje određene krivično-pravne sankcije?
Dame i gospodo, na kraju, neću uzimati vreme mojim kolegama, samo ću spomenuti da smo mi u Saveznoj vladi 2000. godine pripremili novi zakonik o krivičnom postupku, gde smo posvetili naročitu pažnju zaštiti ljudskih sloboda i prava prema novom Zakoniku o krivičnom postupku.
U tom zakoniku o krivičnom postupku detaljno su bila poboljšana brojna prava naših građana, pogotovo kada je u pitanju represija određenih organa. Da pomenem kako izgleda jedna demokratija u jednoj državi, uzmite zakonik jedne države o krivičnom postupku, i kako postupaju represivni organi, mislim na policiju, na tužilaštvo i sud, prema svojim sugrađanima i koje mere se preduzimaju i na koji način?
Dakle, po tom Zakoniku o krivičnom postupku iz 2001. godine, možemo reći da je bilo upoređeno sa svim evropskim zemljama u kontinentalnom i evropskom pravu, na osnovu takvog upoređenja, preko Instituta za uporedno pravo, dobili smo jedan dokument, tj. Zakonik o krivičnom postupku, koji je kasnije pet puta menjan, ali na štetu prava i sloboda građana.

Dame i gospodo, gospođo ministre i gospođo predsedniče Kasacionog suda, u svakom slučaju da je reforma pravosuđa bila potrebna. Godinama sam u to uveravao mnoge u ministarstvu i drugim institucijama i uverio sam se još od pre 10 godina da je bilo dosta politizacije u pravosuđu.
Ta politizacija se ogledala u tome da sam slučajno u to vreme bio u Ministarstvu pravde Republike Srbije i da sam doživeo pred izbor sudija da jedan predstavnik jedne političke stranke dođe sa memorandumom te političke stranke zahtevajući da na listu izabranih sudija treba da dođu njihovi kandidati. Naravno, najenergičnije sam se tome suprotstavio i nisam se s time složio.
U procesu izbora sudija mnogo je propusta u odnosu na kvalitet. Vidite u Engleskoj kako se biraju sudije i u Francuskoj. Većina sudija, da bi bili izabrani, moraju da prođu Oksford ili Kembridž u Engleskoj. U Francuskoj najbolje ocene kandidati sa pravnih fakulteta moraju da imaju da bi bili kandidati za pravosudne funkcije.
Trebalo je uraditi jednu uporednu analizu u odnosu na evropske zemlje, da bi javnost bila upoznata i poslanici kako je to regulisano u uporednom pravu, koja su čak prava i nadležnosti ministra pravde, koja predsednika Vrhovnog suda i ostalih institucija koje učestvuju u predlaganju kandidata.
Moram reći da bi se mnoge stvari otklonile, ne bi bilo ovoliko nejasnoća. Da je VSS objavio razloge zbog čega koji kandidat pojedinačno nije izabran, ne bi se suočavali sa ovim nedoumicama i ne bi bilo sumnje u pogledu aktivnosti i delovanja i rada VSS. Ne znam, ali mislim da bi to trebalo objaviti, pa neka se svaki kandidat nađe pred licem javnosti, ako je prema njemu učinjena greška. Ta greška neka se ispravlja, dakle, u određenoj proceduri, pred nadležnim organima.
Međutim, ono što moram da vam kažem, primetio sam, imam saznanja, recimo čovek se bira za predsednika suda ili za vršioca dužnosti predsednika suda, a imao je zastarelih predmeta po hiljade…

Postavio bih samo jedno potpitanje. Kako je moguće da u jednom sudu budu sve sudije nepodobne i da ne budu izabrani, a da predsednik suda bude izabran i da čak napreduje? To u javnosti izaziva veliku sumnju. To apsolutno nije dobro ili je u tom sudu ostalo jedan ili dvoje sudija.
U drugom sudu imate čak ovakvu situaciju – da su skoro ostali svi, 30 sudija bilo, 30 sudija ostalo, svi, a njihove rezultate kad budete uporedili, videćete da su oni koji nisu prošli na izboru, da su bili i stručniji i sposobniji, ažurniji, celishodniji, efikasniji i ekonomičniji.
Još samo jedno pitanje, zaista imam o tome nekih saznanja. Odnos advokature i sudstva, prvo, advokatura je u pravnom sistemu u svim državama sveta, posebno u Evropi, ali se malo advokatura uključuje u razne institucije i razna tela. Drugo, pojedine advokatske kancelarije su privilegovane, pojedini advokati su vam privilegovani, vi to možda ne znate, ali možda do vas dopiru glasovi.
Kada je u pitanju postavljanje advokata po službenoj dužnosti i kod policije i kod suda izvršite jednu analizu, tražite odgovor i videćete koji se advokati upravo ponavljaju i koji se pojavljuju višestruko, a koji ne. To je ono što treba otkloniti u pravosuđu.
Advokatura mora da ima svoje mesto u pravnom sistemu. Ne znam da li ima ijedan advokat u Visokom savetu sudstva?
Kod izbora sudija i tužilaca, u Engleskoj, Nemačkoj, Francuskoj, Belgiji, Holandiji, pretežno se biraju za sudije i tužioce advokati. To su ljudi koji su stručni, koji su prošli sve institucije.

Slušajući danas ovu diskusiju i u nekim krugovima vidim da smo reč patriotizam doveli do apsurda i srama, da se danas čak i neki stranački lideri smeju i izvrgavaju tu reč do vulgarnosti.
Gospodine ministre, u predlogu člana 7. zakona o izmenama i dopunama Zakona o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi, predviđa se da predsednik Republike, na predlog ministra odbrane, može skratiti trajanje služenja vojnog roka. Mene ovo zabrinjava jer ovo nije ustavna kategorija.
Naime, pročitajte član 112. Ustava Republike Srbije, pročitajte član 17. Zakona o Vojsci Republike Srbije. Izašlo se iz okvira i ovo mene zabrinjava. Sada je predsednik Republike gospodin Boris Tadić, ali mene brine da dođe neko drugi koji može da skrati vojni rok i da ugrozi bezbednost Republike Srbije.
Gospodine ministre, što se tiče ove odluke o dobrovoljnosti, smatram da licima koja dobrovoljno služe vojni rok sa oružjem pripadaju i beneficije, stimulacije po ovom zakonu i nabrojati, prvo - vreme provedeno u služenju vojnog roka pod oružjem računa se kao uvećani radni staž, beneficiran, plus četiri meseca za godinu dana. Mislim da ovo treba urediti zakonom.
Gospodine ministre, danas smo čuli i istorijsko gledanje. Članice NATO pakta nikada nisu pomogle Srbiji ni u jednom ratu gde nisu imale svoj interes, počev od cara Dušana, preko Solunskog fronta, do Drugog svetskog rata. Srbi su uvek ispadali naivni u prijateljskim odnosima, ratnom savezništvu protiv svakog protivnika, gde su Srbi bili najveće žrtve koje su podnosili.
Mi smo u odnosima sa članicama NATO pakta imali veće gubitke, a vodeće zemlje NATO pakta, sadašnje članice su prema Srbiji i Srbima bili zlikovci. U zadnjim ratovima 90-ih godina, američki penzionisani generali, tvorci plana i izvršitelji "Oluje" protiv Srba u Hrvatskoj, bombardujući sve što je srpsko, u Bosni i Hercegovini, bombardovali su Srbiju i naneli ogromne žrtve i štete i vratili je unazad 50 godina.
Okupirali su srpske teritorije, sada KiM, okupirali srpski narod u BiH, a hoće da ukinu i Republiku Srpsku i da je pripoje Muslimansko-hrvatskoj federaciji, predali srpske teritorije Hrvatima i ceo NATO pomaže Hrvatima da se treći stav ustaške Pavelićke politike provede u delo, a Pavelićeva politika je bila NDH prema Srbima: jednu trećinu treba pobiti, jednu trećinu treba pokatoličiti, jednu trećinu raseliti.
Sada to Hrvatska provodi pod okriljem NATO pakta, Amerike, Nemačke, Engleske i drugih koje podržavaju Hrvatsku da uđu u NATO pakt i EU da ojača na račun Srbije.
Postavljam pitanje šta Srbija dobija ako uđemo u NATO? Ako uđemo u NATO, gospodine ministre, Srbija će izgubiti sve, a njeni protivnici na njen račun dobijaju sve i nama takvo društvo ne treba, jer više šteti nego što koristi. Ovo kaže i običan građanin Republike Srbije.
Gospodine ministre, druge kategorije, tehnički, naše oružane snage, ni po čemu nisu kompatibilne sa tehničkim i logističkim oružjem snaga NATO pakta.
Nama ceo NATO pakt nije mogao da remontuje tri borbena aviona, nego smo morali da ih šaljemo u Rusiju. Pre oko dva ili tri meseca, ceo svet je upoznat, pa i mi smo, naše operacije za vođenje ruskih protivavionskih raketa morali da probamo u Bugarskoj, na njihovom poligonu, koliko imam informacije. Ako je to tako, vi to bolje znate.
Gospodine ministre, ja sam ovde imao da govorim dva sata, ali zbog vremena koje mi je ostalo na raspolaganju, jer su moje kolege danas govorile o tome detaljno, moram da vas podsetim da se u ratovima rat dobija sa tri stvari, to su govorili čuveni generali Francuske. Rat se dobija novcem, novcem i novcem.
Šta ima naša vojska? Gospodine ministre, šta ćete uraditi da poboljšate materijalni položaj naše vojske? Zašto su onolike nekretnine, gospodine ministre, kojom raspolaže Vojska Srbije?
Gospodine ministre, Vojska Srbije ima ogromne nekretnine, a tih nekretnina treba se osloboditi, koje ne trebaju vojsci, poboljšati materijalni položaj vojske, desetine hiljada vojnika i rezervista i oficira nema rešeno stambeno pitanje.
To se mora učiniti što pre, prodati nekretnine koje čak ne obezbeđuje vojska, a one su prazne, niko ih ne koristi.
Zbog toga sam pristalica da se Vojska Srbije mora pre svega obezbediti materijalno, mora tehnički i morate shvatiti da se ovim brojem od 10.000 neće moći odbraniti Srbija, pa čak i ako nas jedan Kosovski korpus napadne, i zbog toga naša vojska mora biti jača i brojčano.
S vama se ne slažem, što se tiče, tri dobro obučena vojnika profesionalca mogu bolje izvršiti zadatak i odbranu od 600 drugih neobučenih, odnosno vojnika neprofesionalaca. Složio bih se u tome s vama samo pod jednim uslovom, da su ova trojica naoružana, a onih 600 nisu.
Srpska radikalna stranka, čuli ste od naših poslanika prethodnih govornika, nije protiv profesionalizacije vojske i mi želimo da nam vojska bude jaka, da branimo državu, ali da se sa svakim društvom ne nađemo. Hvala.