Dame i gospodo narodni poslanici, ostajem kod ovog amandmana i njegovog sadržaja koji sam podneo u ime SRS. Imam brojne primedbe u odnosu na predloženi zakon koji je danas na dnevnom redu. Pitanje je da li se postupak o izvršenju krivičnih sankcija poštuje u skladu sa Ustavom, međunarodnim pravnim aktima, poveljama i konvencijama.
Da li uvodimo torturu prema zatvorenicima? Da li su ti postupci u skladu sa pravima na fizički i psihički integritet čoveka i ljudsko dostojanstvo?
Zakon i podzakonski akti koji se tiču ljudskih prava o kojima je ovde reč predstavljaju neku vrstu savremenih bukagija, ako se ovde dodaju elektronski uređaji koji se predviđaju prikačiti ljudima na određene delove tela. Da li se vraćamo u vremena u kojima je čovek ponekad bio okovan, kako jedan teoretičar reče i stručnjak, od vrata do gnjata?
Naveo bih ovde nekoliko primera vezano za izdržavanje krivičnih sankcija kada je u pitanju Srbija. Prema godišnjem izveštaju Uprave za izvršenje zavodskih sankcija za 2007. godinu, broj osuđenih na 40 godina zatvora je 19, broj osuđenih na 15 do 20 godina je 33, osuđenika i od 10 do 15 godina bilo je 144. To znači da je ukupan broj ovih najokorelijih, kako neko kaže, osuđenih na kazne preko deset godina, tek 166 osuđenika.
Kriminologija na sreću ima dovoljno saznanja o etiologiji i fenomenologiji kriminaliteta i nije našla bilo kakvu razliku između nekadašnjih i sadašnjih opasnih kriminalaca. Svi oni su isti, pa jedan Al Kapone, Dilinger, ni drugi nisu ništa manje opasni od sadašnjih mafijaša. To isto važi i za kriminalce iz našeg podneblja.
Nekadašnji žestoki momci sa naših ulica nisu mogli da to budu u zatvorima jer nisu imali podršku političkih moćnika. Ovi sadašnji su opasniji samo zato što ponekog iz političko establišmenta drže u šaci uslugama koje su im učinili, pa su utoliko opasniji ukoliko više znaju, a ne zato što su moćniji i beskrupulozniji od nekadašnjih.
Takav stav stvara i određeni strah. Zato se nameće potrebu da se u zatvorskom sistemu Republike Srbije izvrše drugačije reforme, jer ne odgovaraju određenim potrebama demokratskog društva, pa čak ni evropskim standardima. Zbog toga smatramo, SRS, da su po pitanju izdržavanja krivičnih sankcija ugrožena osnovna ljudska prava.

Što se tiče ovog zakona, njegovog sadržaja, predloga i normi koje ovaj zakon predviđa, zapaža se odstupanje od osnovnih načela šta je to organizovani kriminalitet.
U početku predlagači su smatrali da je organizovani kriminal pre svega u oblasti onih krivičnih dela koja su kao takva najteža i za koje je propisana najteža kazna. Međutim, od toga se odstupilo. Odstupa se i sada imate takvu situaciju da je u grupu ovih krivičnih dela uglavnom smešteno i što treba i što ne treba.
Vi ćete imati sada situaciju da ćete imati izvršioce krivičnih dela bostandžije, kokošare i bicikliste, dakle, koji kradu bicikle, koji kradu kokoške i koji kradu bostan. Šta to znači? Za šta je predviđena kazna zatvora možda i četiri godine ili teža kazna? Onaj ko ukrade dve-tri prikolice bostana može kod javnog tužioca da zasluži i optužnicu za organizovani kriminal ako ih je troje išlo u ovu krađu.
Krivični zakon je ranije predvideo sasvim drugačije odredbe i težinu krivičnih dela za koja treba smatrati da se radi o organizovanom kriminalu. Ovako sada sve je moguće podvesti pod ovu kategoriju i na taj način suditi i kome trebe i kome ne treba za organizovani kriminal.
Dakle, ako se smatra da je organizovani kriminal društveno opasno delo i da se radi o grupi teških krivičnih dela, onda treba tražiti srazmeru između zaprećene kazne i pre svega zaštićenog dobra. Zato smatram da ovaj predlog, ovako zamišljen, apsolutno nije u srazmeri, i on narušava i podriva decenijama već izgrađeni pravni sistem u Republici Srbiji.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsedniče, što se tiče Zakonika o krivičnom postupku, odmah na početku da kažem da SRS smatra da nije trebalo vršiti ovolike intervencije, 150 članova novih ubaciti, menjati i dopunjavati, s obzirom da je postojeći, odnosno važeći Zakonik o krivičnom postupku ocenjen od strane, pre svega ministara Saveta Evrope, kao pozitivan i da je u skladu sa svim međunarodnim aktima i evropskim standardima.
SRS je zadovoljna što još uvek, posle devet godina, aktuelna vlast nije uspela da promeni i da napiše novi zakonik o krivičnom postupku. To je Krivični zakonik koji su pre svega radili članovi Savezne Vlade u SRJ.
Taj zakonik je ostao u primeni i zadržao je u pretežnom delu odredbe koje su usaglašene sa svim međunarodnim standardima, a pre svega su usaglašene sa odredbama kontinentalnog prava.
Što se tiče izmena ovog člana 2. koja se predlaže, smatram da je apsolutno bila je nepotrebna ta intervencija, jer je u članu 2. postojećeg i važećeg zakona rešenje za ovu oblast u procesnom pravu Srbije sasvim pravilno i precizno definisano.
Osim toga, u Zakoniku o krivičnom postupku, u Glavi prvoj, osnovna načela, i to u članovima 2, 3, 4, 5, 12, 13, 15. i 16. odredbe koje se predlažu su prepisane. Dakle, prepisane su iz onog Zakonika o krivičnom postupku kojeg su pisali srpski radikali u Saveznoj vladi.
Ponosan sam što smo tada imali dobre stručnjake sa fakulteta, sudova, tužilaštava, akademija i policije i da smo tada napravili izuzetno važan sistemski zakon.
Da bi se napravio jedan ovakav sistemski zakon u zemljama razvijenog prava radi se pre svega od 10 do 20 godina. Prema tome, i Institut za uporedno pravo dao je veliki doprinos da se donese jedan ovakav sistemski zakonik.
Međutim, ovde se narušava struktura, sistematizacija i remeti redosled pravnih normi u procesnom zakonodavstvu. Dakle, ovim se pokušava izvršiti puč na naše procesno i krivično zakonodavstvo.
SRS smatra da je potrebno da se zadrže rešenja iz postojećeg zakona i da na taj način ne činimo uslugu nikome, da ne prepisujemo ničije zakone, kao što je amerikanizacija u našem krivičnom pravu i u krivičnom procesnom pravu. Zbog toga smatram da nije bilo potrebe da se interveniše u 150 članova, a u određenim oblastima neki idu i korak dalje.
Radi toga smatram da je potrebno da se usvoji ovaj amandman i da se ne prepusti svakome da donosi određene zakone kada su u pitanju sistemski zakoni.
Molim vas, gospođo predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, stručnoj javnosti Srbije se obraćam, advokatura Republike Srbije nije učestvovala kao jedna ustavna kategorija. U Srbiji ima 7.500 advokata. Nisu konsultovani. Advokatska komora je dostavila i Skupštini i poslanicima primedbe zašto nije konsultovana i Advokatska komora da se oglasi i da da svoje mišljenje na predložene norme.
Posle Ustava, dame i gospodo, Zakonik o krivičnom postupku je osnovno merilo demokratije u jednoj državi. To se ogleda u osnovnim slobodama i ljudskim pravima u jednoj državi, a posebno u Republici Srbiji.
Mi smo 2001. godine izvršili jednu kodifikaciju Zakona o krivičnom postupku. Tu su poboljšane pretpostavke nevinosti.
Proširena je velika grupa prava lica lišenih slobode. Najvažnija novina je bila smanjivanje određenih ovlašćenja koje je imala policija i Udba ranije. Povećana je kontrola od strane tužilaštva nad licima lišenih sloboda koju vrše organi unutrašnjih poslova. Ograničeno je vreme pritvora.
Tu je bilo dosta određenih zahvata i mogu reći da su stručnjaci koji su radili ovaj zakonik o krivičnom postupku dali veliki doprinos i da se ne može intervenisati u svako vreme kada se nekome to bude svidelo ili bude nekoj političkoj strukturi odgovaralo. Ovde ne sme politika iznad prava da se stavlja. Mi smo protiv toga da se ovako donose određeni zakoni.
Narodni poslanik Momir Marković ispred SRS rekao je – donose se brojni zakoni. Mi imamo inflaciju zakona, ali postavlja se pitanje koji je kvalitet tih zakona, šta je u primeni od tih zakona, jesu li delotvorni ili nisu. Gospodin Marković je rekao – hajde da smandrljamo ovaj zakon i još neki koji bude predložen. Stvarno je ovo nedopustivo.
Ako želimo da budemo jedna moderna pravna država, onda u tom slučaju moramo voditi računa koje zakone donosimo, kakvi zakoni treba da se donose i koja osnovna prava naših građana treba da budu zaštićena.
Jer, u svakom slučaju, donošenjem brojnih zakona, u kojima ćemo imati kaznene definicije i kaznene sankcije, zaista je to neprimereno, i zbog toga treba u jednom zakonu predvideti i procesno i istovremeno i krivično pravo.

Dame i gospodo narodni poslanici, što se tiče predložene odredbe člana 28, ovde se uvodi skandal majstor u procesno pravo. Ko je skandal majstor? Lažni svedok. Preuzete su odredbe iz Statuta Haškog tribunala.
Kako ćete da proverite jedan iskaz svedoka, kako će optuženi ili osumnjičeni moći da se suoči sada sa svedokom koji svedoči pod zaštitom posebnih mera? Da li će on imati priliku da se suoči, da ispituje svedoke odbrane i svedoke optužbe? Ne, uskraćeno je ustavno pravo optuženom da može da u toku glavnog pretresa ispituje svedoke optužbe, tako i svedoke odbrane.
Prema tome, ovo je slobodno jedno uverenje SRS, i precizno i tačno, da se ovde radi o preuzimanju tuđih, neproverenih u našoj sudskoj praksi, određenih normi koje će izazvati nesagledive posledice.
Kako je ovo srpsko pravosuđe i njegova sudska praksa stotinama godinama moglo da funkcioniše, a da se mi sada setimo – hajde da preuzmemo od Amerikanaca da zaštitne mere dajemo određenim kategorijama svedoka. To se odnosi i na zaštićenog svedoka i na tajnog islednika.
Tajni islednik će vam takođe biti skandal majstor. Taj ako bude radio po učinku, taj će da laže do mile volje. Taj će da bude nagrađen milionima, samo da prikupi lažne dokaze kako bi se eventualno politički protivnici mogli lakše optužiti i da im se tako sudi. Taj lažni svedok, molim vas, nema mesta u pravnom sistemu Republike Srbije. To je skandal što radite.
Dale, konsultujte malo pre svega advokaturu, pravosuđe, pravosudne organe, da vam kažu šta je pokazala sudska praska u Srbiji? Šta je ovo novo, koje su to tradicije, koje su kulturne vrednosti? Šta se to podudara u srpskom pravosuđu i pravnom sistemu sa američkim.? Ništa.
Amerika je divlji zapad, kriminalci najveći na svetu, banda najveća na svetu i mi sad treba da upotrebimo i da preuzmemo njihovo zakonodavstvo i njihove norme. Nije Srbija divlji zapad, Srbija nije Teksas, Srbija ima svoje kulturne, tradicionalne, pre svega, okolnosti, ima svoje običaje, ima svoju kulturu, tradiciju, ima svoje tekovine i svoje vrednosti stečene koje se moraju poštovati na našem podruju.
Kada mi budemo dostigli nivo i standard Amerike, onda možemo da se šegačimo, da se iživljavamo, da uvodimo specijalne sudove, specijalne tužioce i specijalnu policiju.
Dame i gospodo narodni poslanici, ni u jednoj državi nema specijalnih sudova, samo što ima u Srbiji. Na zapadu, pa i u Americi, postoje specijalni tužioci i specijalna policija, a kod nas postoje specijalne sudije. Sad te specijalne sudije treba duplo da budu nagrađene, da uzimaju duplu platu, ali da se stave u funkciju političkog režima koji je na vlasti, da bi mogao da se obračuna sa političkim protivnicima.
Kako je moguće da je sud u Beogradu mogao da sudi, Nata Mesarević da sudi u normalnim uslovima, ne kao specijalni sudija, za ubistvo premijera Đinđića?
Sada ako bude izvršeno krivično delo neko drugo, ali ne sa takvim obeležjima, onda u tom slučaju moramo da imamo specijalne sudije. Zašto? Šta će nama specijalne sudije? Ne treba nam. Gospodine Homen, mislim da bi trebalo razmisliti da zaustavite i da povučete ručnu kočnicu kada su u pitanju određena prava i slobode naših građana…

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsedavajuća, moram da vam kažem da sam detaljno pročitao i uporedio ovaj predloženi član koji se odnosi, a vezan je za član 142. važećeg Zakonika o krivičnom postupku. Mi možemo konstatovati da je doslovno prepisan, tj. da su odredbe o pritvoru lica prepisane iz člana 142. Prema tome, ništa novo. Međutim, u drugim odredbama predložene izmene i dopune postojećeg Zakona o krivičnom postupku jednim delom, kao što sam rekao, preuzete su iz važećeg Zakonika, a jednim delom iz Zakonika o krivičnom postupku koji je bio donet 2006. godine, a nikada nije bio primenjen, niti je stupio na snagu.
Čitav poduhvat je izveden po ličnom i neproverenom utisku pojedinaca koji su učestvovali u radu i na pripremi Predloga zakona. Rezultat tog rada je veliki broj očiglednih grešaka, nedostataka svih vrsta, od dilema u pogledu značenja pojedinih odredaba, pravnih praznina, konfuzija nastalih mehaničkim dodavanjem novih tekstova na postojeće i mnogobrojne definicije i odredbe, do grubih jezičkih i pravopisnih propusta koji će, ukoliko se ovaj predlog zakona usvoji, tj. Zakonik o krivičnom postupku koji predlažete, biti jedan od najnepismenijih pravnih tekstova u istoriji domaćeg prava. Tako ovo čak ističu i brojni teoretičari.
Kako će ovaj zakon biti primenjen, drugo je pitanje. Značajan broj novina koje se predlažu, preuzet je, ponavljam ponovo, iz anglo-američkog prava. Organizacija prethodnog postupka, sporazumevanje o priznavanju krivice, postupak posredovanja radi postizanja poravnanja između okrivljenog i oštećenog i drugo. To presađivanje anglo-američkog procesnog prava i njegovih formi u domaće...

Dame i gospodo, ovo što je rekla gospođa Vjerica Radeta, to su bili razlozi što sam i ja izuzeo svoje mišljenje na Odboru za pravosuđe.
Pre nego što bi SRS ukazala i skrenula pažnju stručnoj javnosti i vama, gospodo poslanici, vezano za ovaj set zakona koji se našao pred republičkim parlamentom, imao sam nameru i želim prvo da se osvrnemo na osnovna načela međunarodnog krivičnog prava.
Prvo, razvoj međunarodnog krivičnog prava tekao je veoma sporo jer se stalno sukobljavao sa pojmom nacionalnog suvereniteta.
Drugo, u međunarodnom krivičnom pravu nastale su i postoje različite teorije u zavisnosti od društveno-političkog sistema države o kojoj se radi.
Treće, međunarodno krivično pravo smešteno je u okvire međunarodnog javnog prava radi rešavanja konflikata između država do kojih dođe.
Četvrto, neki teoretičari međunarodno krivično pravo definišu kao pravo koje obuhvata pravila o odgovornosti država za povrede međunarodnog prava, kao što je slučaj vođenje agresivnog rata, a imali smo primer iz istorije i nedavne prošlosti da je NATO pakt izvršio agresiju na SRJ, gde je počinio velike ratne zločine.
Peto, danas se međunarodno krivično pravo najčešće shvata kao sistem kazneno-popravnih instrumenata koji sadrži inostrani elemenat, uz ograničenu represivnu vlast države u odnosu na druge države.
Šesto, međunarodno krivično pravo kao supernacionalno pravo dobilo je snažan podsticaj usvajanjem Rimskog statuta koji je donet 1998. godine, a njega je potpisalo više od 100 država, jedino nisu potpisale ovaj statut, niti su taj ugovor ratifikovale SAD, zbog toga da njihovi vojnici ne bi odgovarali na teritorijama drugih država kada počine zločine.
Nema razvoja, posebno ukazujem, međunarodnog krivičnog prava bez dobro razvijenog nacionalnog krivičnog prava. Krivično zakonodavstvo svake države predstavlja neprikosnoveni atribut apsolutne suverenosti, što kod nas nije slučaj.
Svaka država ima neotuđivo pravo da samostalno utvrdi i primenjuje svoje krivično, procesno i krivično-materijalno pravo. To nije slučaj za Srbiju, jer Srbija uvodi amerikanizaciju u naše krivično zakonodavstvo.
Međunarodni ugovori i konvencije su najvažniji izvori međunarodnog krivičnog prava. Najznačajniji ugovori ovog tipa su Povelja Ujedinjenih nacija, Opšta deklaracija o pravu čoveka, Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima. Ovi ugovori za zemlje potpisnice važe kao zakon.
Univerzalna osnovna načela, prihvaćena od gotovo svih država međunarodne zajednice, jesu: načelo zakonitosti, načelo individualne (lične) subjektivne krivične odgovornosti, načelo humanosti i načelo pravednosti i srazmernosti.
Na naše ustavno, krivično-materijalno i procesno zakonodavstvo izvršen je veliki puč. Kada država bude platila milionske štete, kao što je to slučaj sa Sabljom, i kada bude moralo da se regresira zbog loših zakona, ne samo onih koji se odnose na sudstvo, onda će se valjda više računa povesti o međunarodnim standardima i međunarodnim normama. Strašno, ali idemo ka totalitarnom sistemu.
Zakonskim izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku predviđeno trajanje pritvora posle podizanja optužnice, odnosno izrečene prvostepene presude neće više biti zakonom ograničeno, već će o tome odlučivati sudsko veće. Posle predaje optužnice sudu, pa do završetka glavnog pretresa, može se po pribavljenom mišljenju javnog tužioca, kada se postupak vodi na njegov zahtev, podrediti ili ukinuti rešenje samo sudskog veća. Ovim izmenama se ukida dosadašnje rešenje koje je propisivalo da pritvor može da traje najviše dve, tri, pa i četiri godine ako je zaprećena kazna 40 godina.
Dame i gospodo, stručna javnost, a posebno profesori pravnih fakulteta, Advokatska komora Republike Srbije, Advokatska komora AP Vojvodine, ukazuju da nije bilo javne rasprave i da se ovaj set zakona donosi, a da za to nije konsultovana stručna javnost.

Dame i gospodo, pred nama je veliki broj zakona iz oblasti krivičnog prava.
Ovoliki broj zakona nikad se nije našao u kraćem vremenu bez javne rasprave i bez učešća onih ljudi koji su mogli da daju veliki doprinos da bude donet jedan krivično-pravni akt, kada je u pitanju Zakonik o krivičnom postupku, kada je u pitanju Krivični zakonik i ovi zakoni koji se odnose vezano za izvršenje krivičnih sankcija, organizovani kriminal itd.
Ono što moram da skrenem pažnju i da zamerim gospođi ministru Malović, zar nije mogla da proceni da u Srbiji ima sedam i po hiljada advokata, da ima oko 20 regionalnih komora, da postoji republička Advokatska komora, da postoji Advokatska komora Vojvodine i da ne angažuje stručnjake iz advokature da iz prakse, a ne iz kabineta mogu da daju doprinos da bude donet odgovarajući Zakonik o krivičnom postupku ili izmene i dopune Krivičnog zakonika.
Advokatska komora je 9. jula uputila Narodnoj skupštini svoj dopis i Upravni odbor Advokatske komore Srbije održao je sednicu 4. jula, nakon što je iz sredstava javnog informisanja došao do informacije da se u najskorije vreme očekuje da u skupštinsku proceduru uđe set zakona iz oblasti krivičnog zakonodavstva.
Znate li, ako vam je stalo do EU, ako vam je stalo da se služite, gospođo Malović, uporednim pravom i da kopiramo nešto što je važno i što je valjano, i što je produktivno i što je delotvorno, jeste da se angažuju advokatske komore i advokati.
Advokatura u Srbiji je ustavna kategorija. Sedam i po hiljada advokata vi ste zaobišli, a znate da je i u anglosaksonskom i u kontinentalnom pravu prioritet da budu u pravosudnom sistemu izbor sudija i tužilaca iz redova advokature.
Bio sam savezni ministar pravde u SRJ, formirao sam komisiju od deset stručnjaka u ovoj zemlji, profesore pravnih fakulteta pred kojima ste i vi polagali ispite, republičkog tužioca, saveznog tužioca, okružnog tužioca, advokaturu i druge stručnjake, profesore čuvene i ugledne, koji su dali veliki doprinos da izradimo Zakonik o krivičnom postupku 2000. godine, koji je usvojen u ovom parlamentu 2001. godine, bez ikakvih izmena.
Ali, projekat izrade Zakonika o krivičnom postupku iz 2001. godine rađen je skoro godinu dana, neprekidno, na kome su radili brojni stručnjaci, na čelu sa prof. Đorđevićem, Zoranom Stojanovićem i drugim stručnjacima. Ali, ovde mora da dođe do izražaja praksa. Bez prakse nema ništa.
Vi ste svesni toga da niste taj zakonik mogli da zaobiđete i niste mogli da ga izmenite sve od 2001. godine do današnjeg dana. Šta je radila i bivša vlada i vi sada, samo ste krpili, pokušavali da zakrpite nešto što nije trebalo i poremetili pravne norme koje se odnose na Zakonik o krivičnom postupku.
Da vas podsetim, nije imalo potrebe, gospođo ministre, ovoliki broj intervencija, 150 intervencija u važećem Zakoniku o krivičnom postupku. Mogle su se samo odnositi, pre svega, na usklađivanje sa novim Ustavom Republike Srbije i usklađivanje sa Krivičnim zakonikom koji je donet u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Veliki broj normi koji je predložen preuzet je upravo iz važećeg Zakonika o krivičnom postupku. Ono što želim posebno da vam ukažem i skrenem pažnju i da vas uverim da sam u pravu, trudio sam se sa velikim stručnjacima iz oblasti krivičnog zakonodavstva i posebno procesnog, za zaštitu ljudskih sloboda i prava prema novom tom zakoniku.
Sada ću da skrenem vašu pažnju i da ukažem stručnoj javnosti, profesorima, advokatima, sudijama, tužiocima i ostalim koji su u prilici da se bave pravom i da ga primenjuju.
Opšte stanje i zaštita ljudskih prava u Zakoniku o krivičnom postupku iz 2001. godine, ovo želim da vas podsetim, možda vas nisu oni koji su vas pripremali pravilno usmerili, obavestili i informisali, zbog toga što vi nemate vremena da vi pišete zakon.
''Najvažnija karakteristika trenutno važećeg Zakonika o krivičnom postupku iz 2001. godine je značajno proširenje zaštite ljudskih prava u odnosu na dotadašnji Zakonik o krivičnom postupku iz 1976. godine. Poboljšana je pretpostavka nevinosti.'' To smo je mi uveli, a vi je samo prepisujete.
Uvođenjem njene pozitivne definicije, po kojoj se svak smatra nevinim, umesto, da vas podsetim, dotadašnje negativne definicije – ne smatra se krivim, a vi ste ovo usvojili iz Zakonika o krivičnom postupku iz 2001. godine.
Da bi se njeni efekti učinili delotvornim, propisana je i obaveza državnih organa da se pridržavaju pretpostavke nevinosti, kako je to predviđao član 3. Proširena je primena načela "ne bis in idem" – ne dva puta o istoj stvari, nema ponovnog suđenja.
Drugo, proširena su prava lica lišenog slobode, to je prepisano iz Zakonika o krivičnom postupku, ali neuspešno i bespotrebno.
Najpre, proširen je spisak prava u kojima lice lišeno slobode mora da bude obavešteno. Zatim, uvedeno je kao njegovo posebno pravo, pravo da odmah bude sproveden istražnom sudiji, kao i pravo da pokrene postupak pred sudom, radi ispitivanja zakonitosti lišenja slobode.
Najvažnija novina, međutim, koju smo uveli tada, a koja je i sada ostala i ovim predlogom koji vi sada predlažete, bila je značajno smanjenje ovlašćenja policije, jer smo mi bili dugo policijska država, koje je izvršeno na nekoliko načina.
Kao prvi ministar, zahtevao sam od grupe koja je radila sa mnom zakon, da prvi put u istoriji Srbije uđe advokat u policiju i da brani građane pred policijom kao što to radi pred sudom. Tada sam se založio, i grupa je prihvatila i parlament je prihvatio, da se ukine policijski pritvor od tri dana.
Povećana je kontrola rada policije prilikom lišavanja slobode na nekoliko načina. Smanjen je rok za sprovođenje lica lišenog slobode od strane policije. Šta se u praksi događalo? Sprovodi se lice od mesta lišenja slobode do sudije tri dana, a ja sam rekao, samo osam sati. Od Subotice pa do Vranja može da se pređe za osam sati i policija može da ga sprovede nadležnom sudiji. Mada je sada novi ustav rekao da to bude 12 časova, čak sam išao dalje, da skratimo to vreme, zbog, ipak, zloupotreba.
Prekoračenje ovog roka, usled naročito opravdanih okolnosti, mora se posebno obrazložiti i uneti u zapisnik i uvedeno je novo pravilo da lica lišeno slobode ima pravo na lekarski pregled. To u ranijim zakonima nije bilo.
Tražio sam to i mi smo, zahvaljujući tim ljudima koji su radili, procenili su – lice koje se lišava slobode i dovodi pred sudiju, ima pravo, ukoliko je prema njemu upotrebljavana fizička snaga, gumena palica ili fizička snaga ili drugo oruđe, da traži da se izvrši lekarski pregled, utvrdi telesna povreda i donese, utvrdi putem lekarskog uverenja, da sutra možda krivično odgovara ko bi to uradio.
Ograničeno je pravo policije, proklamovana je i uspostavljena rukovodeća uloga javnog tužioca. Tada smo se zalagali da javni tužilac nad policijom ima određena ovlašćenja i da rukovodi postupkom.
Povećana su prava građana od kojih policija prikuplja obaveštenja prilikom tzv. informativnog razgovora, jer do tada su bili privođeni kao okrivljeni i pozivani, nekad i sa pozivom i bez poziva, a od 2001. godine sa pozivom i da ima pravo na branioca, i da razgovor u SUP-u može da traje najduže četiri sata.
Smanjena je mogućnost policije da vrši uviđaj i veštačenje. Ukinuto je pravo policije da izvodi dokaze u istrazi u pretkrivičnom postupku. Poboljšane su odredbe o pritvoru. Ukinut je obavezan pritvor. Vi, gospođo Malović, vi ste pravnik duže vremena, uvedeni su rokovi. Za trajanje pritvora nakon podizanja optužnice, pre svega, bilo je dve pa četiri godine. Međutim, sada, kao što vidite, vi predlažete da to može da traje čak 40 godina, kao u Brozovo vreme. Pritvor može da traje koliko može da bude izrečena maksimalna kazna zatvora, kao i u Haškom tribunalu.
Proširena je prevencija nasilja na više načina. Ukinuti su izuzeci zabrane upotrebe nedozvoljenih dokaza. To je bilo najveće zlo u procesu krivičnog prava, pre svega, pred sudom, lažna dokumenta, falsifikovana dokumenta, lažni iskazi, lažne izjave, bile su donošene, pre svega, u tužilaštvo, i iz tužilaštva u sud, i potom suđenje.
Proširena su prava odbrane, razgledanje spisa, pre svega, od momenta lišavanja slobode pa nadalje. Proširena su prava ovim zakonom, prava oštećenog. Jedna od najznačajnijih novina koja doprinosi rasterećenju sudova je pojednostavljenje krivičnog postupka.
Stanje u zaštiti ljudskih prava prema izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku iz 2001. godine, sad možemo samo da se podsetimo. Sve kasnije izmene i dopune Zakonika o krivičnom postupku iz 2001. godine, bilo ih je šest, uglavnom su išle u pravcu smanjivanja zaštite ljudskih prava i sloboda. Povećana ovlašćenja državnih organa u krivičnom postupku.
Pri tome, zanemarena je situacija koja je nastala uvođenjem vanrednog stanja zato što je ona bila krajnje ekstremna i izuzetna. Tada je doneto niz represivnih, protivustavnih zakonskih odredbi, koje su po okončanju vanrednog stanja bile uglavnom ukinute.
''Sablja'' 2003. godine. Sve je počelo uvođenjem posebnog postupka za krivična dela organizovanog kriminala. Izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku iz 2002. godine, u kome su bila predviđena značajna ograničenja ljudskih sloboda i prava.
Razlog za vođenje ovakvog posebnog postupka bila je potreba da se poveća efikasnost u otkrivanju, dokazivanju najtežeg krivičnog dela, organizovanog kriminala. Smatralo se da se to na drugi način, osim povećanim ograničenjem u zaštiti ljudskih prava i sloboda, ne može postići.
Navešćemo najvažnija od ovih ograničenja, koja ujedno predstavljaju i odstupanja od opšteg i uobičajenog krivičnog postupka i koja su protivustavna.
Podaci o pretkrivičnom i istražnom postupku predstavljaju službenu tajnu. Zašto to? Pa Srbija ima 200 godina savremeno svoje zakonodavstvo i sudstvo, pa nije do sada predstavljala ništa što se našlo pred istražnim sudijom kao službena tajna.
Iskazi i obaveštenja koja javni tužilac prikupi u pretkrivičnom postupku mogu se koristiti kao dokaz u krivičnom postupku, ali se sudska odluka ne sme na tome zasnivati. Zašto se to predviđa, ovo nije slučajno, ovo je jedna finta, ovo je prikriven način kako može da crpi sutra i veće određene dokaze iz tih spisa, da ih čita, ali da to ne konstatuje u zapisniku na glavnom pretresu.
Predviđena je mogućnost vršenja simulovanih pravnih poslova. Pa što vadite ovde simulovane pravne poslove, da bude tajni islednik, da pravi on ugovore i da vrši krivična dela i da ne odgovara. U kojoj to državi ima, gospođo ministre? Molim vas, pa to nema nigde. Nemojte, vi njemu u zakonu predlažete da on pre svega može samo da ne podstrekava nekoga na izvršenje krivičnog dela, ali ne kažete ukoliko počini krivično delo ima da odgovara kao da ga je sam izvršio.
Dalje, pitanje privremenog oduzimanja predmeta, pravo na predlaganje novih dokaza, pravo na razgledanje spisa i da ne nabrajam dalje, jer imao bih jedno dva sata još da govorim o ovim problemima koji su s ovim vezani.
Kada je u pitanju ovaj zakon o organizovanom kriminalu i o izvršenju krivičnih sankcija za izvršioce krivičnih dela organizovanog kriminala, gospođo Malović, slobodan sam da vam kažem, ne znam kome je palo na pamet da ovako propisuje. Zatvorenici prema novom Predlogu zakona o izvršenju krivičnih sankcija sada mogu biti upućeni u Zoološki vrt kod gospodina Vuka Bojovića, jer će izgleda tamo biti najsigurniji. Ta mera može biti najuspešnije upravo i sprovedena.

Gospođo predsedniče, koristio bih vreme poslaničke grupe.
Dame i gospodo, Srpska radikalna stranka je uložila više amandmana koji se odnose na Predlog zakona o udruženjima. Sa nekoliko reči bih ukazao, a to je rekao kolega Mijaljević, na to da u članu 1. stav 2. stoji da se ovim zakonom uređuje i status i delovanje stranih udruženja. Što se tiče udruženja, u Srbiji treba doneti poseban zakon koji se odnosi na strane nevladine organizacije ili strana nevladina udruženja.
U ime SRS sam izvršio analizu u odnosu na međunarodno-pravni okvir ostvarivanja prava na udruživanje i položaj nevladinih organizacija.
S tim u vezi, obratio sam posebnu pažnju na Evropsku konvenciju o priznavanju pravnog subjektiviteta međunarodnih nevladinih organizacija od 24. aprila 1986. godine.
Nacionalni propisi koje sam uzeo u razmatranje i izučavanje tiču se osnivanja, registrovanja, organizacije, funkcionisanja i prestanka rada nevladinih organizacija, kako domaćih tako i stranih, u nekim državama Evrope. To se odnosi na zemlje EU, koje sam uzeo u obzir prilikom ove analize. To su: Austrija, Belgija, Grčka, Estonija, Italija, Nemačka, Ujedinjeno Kraljevstvo, Francuska, Švajcarska, Švedska i Španija. U tom pogledu došao sam do zajedničkog prikaza nacionalnih fiskalnih odredaba koje se tiču nevladinih organizacija, domaćih i stranih.
Analiza o normativnom regulisanju stranih nevladinih organizacija u ovim zemljama normira postupak i način registracije stranih nevladinih organizacija. Kao prvo, organ nadležan za registraciju, osnov za zabranu rada strane nevladine organizacije, organ za donošenja odluke o zabrani rada, podnošenje izveštaja o radu strane nevladine organizacije, organ za vezu sa stranom nevladinom organizacijom i način ostvarivanja te saradnje; zatim, poreske i druge olakšice koje se daju u ovim državama EU nevladinoj organizaciji.
Nevladina organizacija označava pravno lice koje se u datom pravnom sistemu ne smatra delom vladinog sektora i koje ne služi za sticanje profita, a ako se stiče bilo kakva druga dobit, ona ne može kao takva biti distribuirana. Ovde ne spadaju sindikati, političke partije, zadruge i drugi delovi profita i crkve.
U različitim zemljama o kojima sam izvršio analizu veoma širok i raznovrstan krug organizacionih oblika mogao bi da bude podveden pod citiranu definiciju, pri čemu svi oblici nemaju uvek uniformni pravni status, odnosno regulisani su različitim propisima, od kojih neki sadrže bitno specifična rešenja.
Međutim, prilikom ove analize orijentisao sam se ne onaj krug organizacija koji bi odgovarao našim udruženjima građana, s tim što u zemljama o kojima je reč osnivači i članovi udruženja, pored fizičkih, mogu biti i pravna lica.
Kada govorimo o našim zadužbinama, fondacijama i fondovima, u zemljama o kojima je reč za ove oblike organizovanja koristi se naziv – fondacija. To je jedan širi prikaz koji se tiče organizacije i delovanja udruženja, odnosno stranih nevladinih organizacija, a sve se svode u međunarodnoj zajednici, a posebno u EU i zemljama o kojima sam govorio, na fondacije.
Ono što je posebno važno ovde istaći, kada je u pitanju Srbija, da spomenem i pitanje bivše SFRJ, nevladine strane organizacije su pomogle i doprinele dodatno da se razbije SFRJ; doprinose i danas da se razbije Srbija.
To delovanje stranih međunarodnih organizacija nije uređeno na odgovarajući način, sveobuhvatan, da bi se onemogućilo delovanje stranih nevladinih organizacija koje se bave i profitom a, osim toga, i politikom u našoj zemlji.
Nevladine organizacije moraju biti tako predviđene i normirane u zakonu, kako bi njihov rad bio doveden u okvire koji ne zadiru u ustavno uređenje, ne otežavaju politiku i delovanje određenih državnih organa, ne učestvuju u kriminalnim radnjama, ne učestvuju u političkim institucijama, niti državnim institucijama. Međutim, državne institucije u Srbiji pune su nevladinih stranih organizacija. Zbog toga ovaj zakon mora na drugi način da reguliše pitanje stranih nevladinih organizacija.
Nama je dobro poznato šta su sve strane nevladine organizacije obuhvatile u okviru svog delovanja. Ko je sve to dozvolio? Nije bilo kontrole, preko stranih nevladinih organizacija dolazila su ogromna finansijska sredstva pre 5. oktobra, da bi se izveo 5. oktobar. Podsećam vas samo na Mađarsku, odakle su određena sredstva dolazila.
Kada je u pitanju strana nevladina organizacija, o njoj se mora doneti poseban zakon, jer strana nevladina organizacija ili udruženje u Srbiji ne može imati status udruženja pecaroša ili lovačkog udruženja. To je apsolutno neprihvatljivo. Zato je u ovom zakonu trebalo posebno regulisati delatnost, registraciju, njenu sadržinu, organ koji to registruje, ko će da prati kontrolu, ko će da kontroliše, da li se tu ostvaruju finansijska sredstva, da li je to profitabilna ili neprofitabilna organizacija.
Smatram da treba, a ministar Marković je tu prisutan, možda će prihvatiti ideju SRS, da se donese poseban zakon o stranim nevladinim organizacijama.
U ime SRS pripremio sam takav zakon, mogu da vam ga pokažem, ali na poslaničkom klubu dogovorićemo se hoćemo li ga staviti u proceduru da bi došao na dnevni red pred Skupštinu.
Ovim predlogom zakona, pre svega, reguliše se delovanje stranih nevladinih organizacija na teritoriji Republike Srbije, njihova obaveza da svoje delovanje prijave nadležnom organu, da se donese registar tih organizacija i podaci koji se u isti upisuju, kao i razlozi i postupak za brisanje iz registra.
Ključna stvar jeste organizacija strane nevladine organizacije, registar i upis.
Po našem mišljenju, strana nevladina organizacija u smislu ovog zakona jeste pravno lice sa sedištem u drugoj državi, osnovano i registrovano po propisima te države radi ostvarivanja ciljeva u oblasti, ovo je jako važno, napominjem, humanitarnih aktivnosti, zdravstva, vaspitanja i obrazovanja, nauke i kulture, zaštite životne sredine, zaštite i ostvarivanja prava čoveka i građanina i drugih aktivnosti u opštem društvenom interesu, čije delovanje nema za cilj sticanje i raspodelu profita.Dakle, po našem mišljenju, u pogledu tog zakona, norma ne bi trebalo da se odnosi na specijalizovane organizacije iz sistema OUN i druge organizacije čije je delovanje u Republici Srbiji uređeno međunarodnim ugovorima, kao ni na političke stranke, sindikate i druge društvene, političke i verske organizacije registrovane u inostranstvu.
Mi smatramo da strane nevladine organizacije mogu da deluju slobodno na teritoriji Republike Srbije ako njihova delatnost nije u suprotnosti sa Ustavom Republike Srbije (a mi smo imali brojne dokaze da su neke strane nevladine organizacije delovale suprotno odredbama Ustava, Krivičnog zakona i ostalih propisa na teritoriji Republike Srbije, kao i da su delovale suprotno međunarodnim ugovorima koje je ona zaključila); ako te delatnosti ne usmeravaju na ugrožavanje mira ili ravnopravne međunarodne saradnje, na izazivanje nacionalne (ovo je isto tako važno), rasne, verske i druge netrpeljivosti i mržnje; i ako imaju registrovano predstavništvo u Republici Srbiji, u skladu sa ovim zakonom. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj predlog zakona ima toliko praznina, šupljina i besmislenosti da je teško govoriti za dva minuta o kakvom se kvalitetu ovog zakona radi.
Pre svega, u članu 29. stav 5. predlaže se da gubi pravo onaj ko je osigurao vozilo ako štetu prouzrokuje namerno. Mogu da vam kažem da u svojoj skoro tridesetogodišnjoj praksi advokature nisam imao nijedan slučaj, a imao sam na hiljade i hiljade slučajeva, gde se radilo o namerno izazvanoj šteti. Međutim, Zakon o parničnom postupku i Krivični zakon Republike Srbije regulišu ove odredbe i naknada štete vrši se u parničnom postupku, u krivičnom, ukoliko se dokaže da je šteta prouzrokovana namerno.
U vezi s onim što je govorio prethodnik, koji je stavljao primedbe koje se odnose na član 24, ovo je besmisleno, da vi date 90 dana nekome da vam odgovori na vaš zahtev ako ste imali saobraćajnu nezgodu i ako je neko prouzrokovao svojom krivicom štetu na vašem vozilu, a vaše vozilo vama donosi pre svega korist jer njime obavljate određenu delatnost. Za 90 dana vi ste ovim isključili vlasnika kamiona ili vlasnika autobusa koji prevozi putnike, koji ne može da podnese tužbu ili ne može da postavi takav zahtev i ne može ga ostvariti, a naknadu štete za tih 90 dana niko neće da mu plati. Ko će da mu plati? Treba da se vodi postupak 33 godine. Kao što je rekao gospodin Šami, ovo je zaista sasvim neprimereno, nedozvoljeno.
U kojoj državi u Evropi i van Evrope vojna vozila koja pričine nekome štetu nisu odgovorna i ne odnose se kao lica, kao subjekti koji treba da naknade štetu nekome iz saobraćajne nezgode?
Podsetiću vas da je jedan građanin iz sela Nikojevići kod Užica izgubio sina koji je služio vojsku u gardi; deset dana pre završetka vojnog roka poginuo je u Lipovačkoj šumi u vojnom vozilu.
Tridesest tri godine je taj građanin vodio parnicu i jedva je prošle godine dobio neku crkavicu zbog štete koja je nastala, kao moralna, nematerijalna šteta.
Ovo je zaista neprimereno. Vojna vozila moraju biti uključena i izjednačena sa svim motornim vozilima u saobraćaju, jer je neprimereno da se izbegava naknada štete građanima po ovom osnovu.
Samo bih, ako dozvolite, gospođo predsedniče, pošto se radi o osiguranjima... Šta će biti ovo što se najavljuje, a to je vaša profesija, 200.000 radnika treba da ostane od 1. jula bez radne knjižice i bez socijalnog osiguranja zbog toga što im neki ne plaćaju doprinose za socijalno osiguranje? Šta to znači za 200.000 građana? To je vrlo opasna stvar, ozbiljna stvar, sa kojom država mora da se suoči i da preduzme odgovarajuće mere da do ovoga ne bi došlo. Jer, ako 200.000 ljudi dođe u situaciju da ne može da ostvari lekarsku pomoć, vi sto puta bolje od mene znate koje su posledice. Zbog toga upozoravam i prisutnog ministra, a i vas molim da apelujete na Vladu da ne dozvoli da 200.000 radnika ostane bez socijalnog osiguranja. Hvala.

Gospođo predsednice, podneo sam ovaj amandman koji se odnosi na član 41. Međutim, ovaj član 41. ne reguliše ovu oblast na odgovarajući način. Ovo u praksi stvara velike probleme, i stvoriće kod onih građana koji treba da ostvare naknadu štete.
O čemu se radi? Ako je strano vozilo ušlo u Jugoslaviju, onu bivšu, ili Srbiju sadašnju, a ukradeno je u inostranstvu i ovde se upotrebljava, a u međuvremenu mu istekne registracija, ko će sada štetu da plati? Da li država treba da plati štetu, a toliko se ukradenih vozila iz Evrope našlo poslednjih godina u Srbiji, i iz Crne Gore, da ne treba govoriti o kom se broju radi. Dakle, građani će imati velike probleme kako i na koji način da ostvare pravo na naknadu štete.
Drugo, zašto država da plati štetu? Jer, država neće moći ni regresno da se naplati. Ako je osiguravajuće društvo u inostranstvu likvidirano, ko će da plati? Da li će njihova država, da li imamo takav ugovor da će moći država da snosi takvu naknadu štete i koliko će trebati vremena našim građanima da takvu naknadu štetu ostvare?
Što se tiče odredbe člana 23, u vezi je s osiguranjem, vi ste predložili: „Vlasnik motornog vozila, odnosno učesnik u saobraćajnoj nezgodi, dužan je da odgovorno društvo za osiguranje obavesti o saobraćajnoj nesreći u roku od tri dana.“ Pitam predlagača šta će da se dogodi ako neko ne prijavi štetu, odnosno ne prijavi štetni događaj, šta će se tada desiti? Znači li to da onaj ko je bio dužan da u roku od tri dana podnese zahtev, odnosno obavesti osiguravajuće društvo, gubi pravo? Jer, ovde je u stavu 2. moralo da bude normirano – osim u slučajevima tim i tim.
Kratak je rok od tri dana. Zamislite, kada se dogodi saobraćajna nezgoda u petak: petak, subota, nedelja, to su tri dana. Da li hoćete da kažete da neko može složenu saobraćajnu nezgodu da prijavi, proceni, angažuje veštaka, privatno ili preko suda, da u vanparničnom postupku pokrene postupak za utvrđivanje nastale štete, visine štete itd.? Dakle, toliko je nedoumica, toliko je nejasnoća da će prilikom primene ovog zakona biti jako teško onome ko ga bude primenjivao.
U vezi s onim što je gospodin Šami govorio, ponovo se vraćam na taj slučaj, nemojte mi zameriti, ali to je vrlo ozbiljna stvar u praksi. Zamislite, imate saobraćajnu nezgodu, slupate vozilo od 50.000 evra i sada čekate 90 dana da podnesete tužbu sudu ukoliko vam neko ne nadoknadi štetu! Ponavljam i molim, jer sam u praksi imao bezbroj slučajeva da čovek koji zarađuje hleb za porodicu kao autoprevoznik... On 90 dana treba da čeka da bi popravio svoje vozilo, zamenio delove. Bilo da je to delimična, bilo da je potpuna, totalna šteta, to je vrlo ozbiljna stvar i ovo ovako nije trebalo normirati.
Ko trpi štetu? Trpeće građani. Ne znam, ali čini mi se da neko obraz nosi na opancima kada izađe u javnost, kada predlaže određene norme koje naše građane i te kako koštaju i građani ne mogu da ostvare svoje pravo blagovremeno. Ako su svi pred Ustavom i zakonom jednaki, onda je i Vojska jednaka za naknadu štete i vojna vozila ne mogu biti izuzeta od odgovornosti.
Navešću vam jedan primer: čovek je uplatio 1993. godine avion u „Lola - Utvi“ u Pančevu; do današnjeg dana nije mogao da naplati štetu, a ima pravosnažnu presudu. Da znate ko se tu preprečio – loš Zakon o izvršnom postupku, jer je pre svega zaštitio dužnički lobi iz Vojske, i SDPR sada ne isplaćuje štetu. Akcijski fond, koji je sada preuzeo „Lola - Utvu“, oglašava se, kaže – pa znate, to je SDPR. Kada pitate SDPR, on kaže – pa to je sada Akcijski fond. Sada čovek ne može da nadoknadi svoju štetu. Ako se ovako nastavi, ne znam da li će taj čovek doživeti da tu štetu dobije. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, što se tiče ovog amandmana, SRS smatra da je ovaj član 80. zaista besmislen i da ne sadrži normu koja bi trebalo da bude delotvorna i da bude od nekog značaja kada je u pitanju garantni fond. Ovde se ne govori o tome koliki je broj zaposlenih u tom garantom fondu, koliki će biti. Poslovnik o radu, kaže, donose oni, međutim, saglasnost na poslovnik je trebalo da da Narodna skupština.
Što se tiče garantnog fonda, da li će Vlada Republike Srbije da formira jednom neki garantni fond, bilo kako da se on zove, koji će da obezbedi i zaštiti obespravljene radnike? Pre svega, to su radnici koji su ostali bez posla, koje su iz fabrika i preduzeća izjurili tajkuni.
Postavljam pitanje i ministru finansija, a i državnom sekretaru i molim predsednika ili predsedavajućeg da prosledi ovo moje pitanje predsedniku Vlade: pošto je Pančevo? Pančevo je, pre svega, imalo u Srbiji i u bivšoj Jugoslaviji prvu staklaru, prvu fabriku aviona, prvu pivaru, prvu azotaru...
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, molim vas da Pančevo dovedete u vezu sa temom dnevnog reda i da se setite odredaba Poslovnika.)
Izvinjavam se, govorim, da li će biti, molim vas, da li može da se formira neki fond koji će zaštititi radnike, one koji propadaju, koji umiru, koji su gladni...
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, član 103, član 106, dozvoljeno je govoriti samo o onome što je na dnevnom redu, te vas molim da ne kršite Poslovnik. Izvolite.)
Pa ovo treba da je u nekoj vezi. Nije ovo prekluzivno, ovo je pre svega instruktivno...
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, dovedite u vezu Pančevo i bezbednost saobraćaja. U tom slučaju, biće u redu.)
Govorim o tome da Vlada ipak treba da povede računa o obespravljenom narodu i obespravljenim radnicima. Ovde je u pitanju i garantni fond. Vidite, garantni fond raspolaže ogromnim sredstvima. Danas je gospodin Krasić rekao da je u pitanju oko petnaest milijardi dinara. Gde su pare od ovog iznosa, ako uzme u obzir sada neki matematičar koji će da kaže, evo, sedam milijardi je ostalo, u koje svrhe taj novac ide? Taj je mogao da ide u Pančevo, jer je Pančevo prodato džabe. Sve fabrike su u Pančevu, moram da vam kažem, prodate.
Neka se formira neki garantni fond koji će da garantuje građanima, verujem da se i vi za to zalažete, da građani... Vidite, Azotara je zatvorena, nema veštačkog đubriva za poljoprivrednike. Zašto iz nekog garantnog fonda, vladinog, ne bude obezbeđen novac za one radnike? Njih je 3.000 bez posla, godinu dana nisu primili žutu banku. Hvala.

Dame i gospodo, u odnosu na član 95, svakako da je gospođica Nataša Jovanović ukazala na ove rokove. Rok od 90 dana trebalo je skratiti na 15 dana, jer to je primeren rok. To je osnovno da bi građani blagovremeno mogli da ostvare naknadu štete. Po važećem Zakonu o izvršnom postupku štiti se dužnički lobi, a dužnički lobi jeste država i jesu osiguravajuća društva. Zato imate parnice 33 godine protiv države i država neće da plati štetu građanima koji imaju puno pravo.
Drugo, postavio bih pitanje – šta ćemo da radimo u slučaju da Šiptar dođe iz AP Kosovo i Metohija, izazove saobraćajni udes, načini štetu i pobegne? Ko će da plati tu štetu, Euleks ili lokalna samouprava, odnosno teritorijalna jedinica, srpska AP Kosovo i Metohija?
S druge strane, mislim da je ovaj zakon pun praznina, pun nedoumica. On u praksi izaziva haos, jer on se sada nalazi između Zakona o obligacionim odnosima, Krivičnog zakona i Zakona o parničnom i izvršnom postupku. Haos nastaje.
Dakle, gospođo predsedniče, vi ste malopre najavili da sutra u 10 sati… Je l' mogu samo nešto da vas zamolim, ako mi dozvolite, neću da pogrešim, da me pogrešno ne shvatite? Razumeo sam malopre da će sutra Vlada, odnosno da će u ovom parlamentu da se održi sednica na kojoj treba da se promoviše naša biserna varoš. Mislim da ovo nije primeren naziv – Đavolja varoš, jer neko će reći, ja neću, ali neko može reći, mogu i ja, na kraju, da đavolja vlada, neću da je vređam, predlaže da bude Đavolja varoš. Gospođo predsedniče, predlažem da vi skrenete pažnju Vladi i onima koji ovo predlažu, neka je nazovu – srpska biserna varoš. Jer, Srbija nije đavolja, nju je jedino Bajden nazivao, i nju i Srbe, da su đavolji narod. Hvala.

Dame i gospodo, podneo sam amandman u ime SRS i predložio rešenje za koje smatram da je apsolutno prihvatljivo, jer predložena norma nije prihvatljiva i nije delotvorna, a s druge strane, radi se o zakašnjenju u odnosu na ove odredbe koje se odnose na ove norme koje predviđa predlog ovog zakona.
Dame i gospodo, kada je u pitanju zaštita od konkurencije, koristiću priliku da se osvrnem, jer se odnosi na to, na izdavanje u zakup državnog poljoprivrednog zemljišta 2007, 2008. i 2009. godine.
Naime, ogromne površine državnog poljoprivrednog zemljišta nisu date u zakup u skladu sa zakonom i građanima Republike Srbije nije bilo omogućeno da istovremeno učestvuju na ovakvim tržištima. Ogromne površine poljoprivrednog zemljišta date su u zakup pojedincima, koji čak nisu ni platili zakup ili ne plaćaju redovno, a zaključe ugovor, ali ugovor ne izvršavaju.
Na teritoriji južnog Banata, kada su u pitanju opštine Pančevo, Kovin, Alibunar, Plandište, Opovo, Kovačica, Vršac i Bela Crkva, ima dosta nepravilnosti. U tom pravcu ogromna sredstva nisu ubrana da bi ušla u budžet Republike Srbije.
Kada je u pitanju konkurencija, radi se o tome da Vlada nije vodila računa o tome da li je građanima pružena prilika da učestvuju u zakupu državnog poljoprivrednog zemljišta ili samo pojedincima, tajkunima, pa čak i iz Hrvatske i Slovenije, koji su na hiljade i hiljade hektara zemlje uzeli u zakup ili kupovali.
Koristiću vreme od stranke, ako mogu.
Gospodo, vidimo da je u Srbiji najveća pljačka bila u agraru. Zašto se poljoprivredna gazdinstva u velikim površinama nisu preparcelisala i omogućila od 10, 20, 30 ili 50 hektara da mogu da konkurišu i seljaci, paori naši, kojima je potrebno zemljište i mogu da ga kvalitetno obrade?
Kako je moguće da se, recimo, Nicoviću da 960 hektara u Banatskom Brestovcu, a da nije platio zakupninu, prema izveštaju opštine Pančevo? Zatim, Radovančev, Aleksa i drugi, milijarde dinara su u pitanju. Nema ovde zaštite od konkurencije, nego se štite tajkuni i oni koji nanose ogromnu štetu državi.
Ministar Dragin je krenuo kad smo mi iz SRS, gospodin Krstin, Plužarević i drugi poslanici, izneli i upoznali Narodnu skupštinu, i od Vlade tražili, da je u Vojvodini najezda tajkuna iz Hrvatske, kao što su Pevec, „Agrokor“ i drugi koji se bogate na teritoriji Republike Srbije, a da naši građani nemaju prava, niti mogu da ravnopravno učestvuju na licitacijama. Ministar Dragin je rekao da je Vlada bila prinuđena, kao i to ministarstvo, dakle, potvrdio je naše optužbe da je bilo brojnih zloupotreba, da je podneto oko 200 tužbi za raskid ugovora ili zbog zloupotrebe službenog položaja.
Kada imamo u vidu ovaj zakon i konkurenciju, postaviću još jedno pitanje. Tu je gospodin iz Vlade ministar Milosavljević, neka mi odgovori ako može; ako ne može, tražim odgovor od Vlade.
Kako je moguće da se donese pravilnik o naknadama i nagradama stečajnih upravnika, a da jedan stečajni upravnik, kao što je Moldovan Stevan, vodi veliki broj stečaja i treba da uzme ogromne pare? Kao takav stečajni upravnik, samo u predmetu „Agroživa“ u Pančevu on treba da dobije 580.000 evra.
Postavio sam pitanje Vladi i odgovarajućim resorima, ali konkretne odgovore ne dobijam – prvo, u koliko je stečajnih postupaka učestvovao Stevan Moldovan i pred kojim trgovinskim sudovima u Srbiji? Na ovo pitanje treba da odgovore Vlada, ministarstvo za privredu, ministarstvo za pravdu, ministarstvo za finansije i trgovinski sudovi i Agencija za licenciranje stečajnih upravnika.
Ko je potpisao rešenje o postavljanju Stevana Moldovana za stečajnog upravnika u svim postupcima? Otkud stečajni upravnik da se pojavi na 200 kilometara od Subotice do Pančeva, a na teritoriji Pančeva imamo više od stotinu ekonomista licenciranih za stečajne upravnike? Koje su firme, i odakle su, koje je Stevan Moldovan angažovao kao procenitelje da izvrše procenu kapitala stečajnih dužnika? Kod koliko je stečajnih dužnika izvršena reorganizacija, a kod koliko stečajnih dužnika je došlo do bankrotstva i prodaje imovine? Imena i nazivi fizičkih i pravnih lica koja se pojavljuju kao stečajni poverioci u predmetima u kojima je kao stečajni upravnik postupao Molodvan Stevan i kolika su priznata i isplaćena potraživanja stečajnog upravnika Moldovan Stevana?
Tog Moldovan Stevana mnogi štite. Iz koje stranke je, ne znam, ali pravilnik o naknadama i nagradama jeste potpisao ministar za regionalni razvoj i ekonomiju gospodin Dinkić. Ako pogledate odredbe tog pravilnika, to je pravilnik koji je omogućio novi vid kriminaliteta. Imate ovakvu situaciju: stečajna masa 1.200 evra; za stečajne poverioce ide 200 evra, a 1.000 evra ide stečajnom upravniku. Taj slučaj imate kod Trgovinskog suda u Pančevu. Šta tu da radimo?
Šta je sa stečajnim upravnicima kada su u pitanju, gospodo iz Vlade, Robne kuće Beograd? Da li je tačno da je stečajni upravnik uzeo četiri miliona evra za stečaj Robnih kuća Beograd?
Zašto su zaključivani štetni ugovori o zakupu državnog poljoprivrednog zemljišta? Zašto se zemljište ne parceliše i ne omogući na licitaciji da seljaci, paori naši, pod ravnopravnim uslovima koriste 10, 20, 30 hektara, nego se omogućava velikim tajkunima koji obrađuju velike površine zemljišta, a ne plaćaju zakup? S druge strane, seljacima je onemogućeno da pod jednakim uslovima konkurišu, dakle, oni su obespravljeni.
Dame i gospodo, tražim odgovore na ova pitanja. Prvo, hoćete li pravilnik da stavite van snage, gospodine ministre? Iznesite pred Vladu i izvestite predsednika Vlade da je pravilnik o naknadama i nagradama stečajnih upravnika pre svega omogućio da se pojedinci bogate na štetu građana, radnika i poverilaca.
Drugo, tražim izveštaj koliko je državnog zemljišta dato u zakup, u hektarima, pojedincima na teritoriji Republike Srbije. Po kojoj ceni?
Kako je moguće da se u jednoj opštini, selo do sela, parcela do parcele, za jednu plaća 50.000 zakup, a za drugu 8.000, a parcela do parcele? To je mogućnost da se pojedinci bogate.
Imate slučaj da čovek duguje milione i milione za zakup državnog zemljišta, a da mu je sada omogućeno da kupi 4.000 ha najplodnije zemlje u opštini Pančevo.
Dakle, pravite neku analizu. Preduzmite odgovarajuće mere. Ovde mora policija da se umeša, tužilaštvo, a Ministarstvo, što je gospodin Dragin najavio, mora da realizuje ovaj projekat i da se agrarna mafija suzbije, a da se građanima omogući da pod jednakim uslovima koriste državno poljoprivredno zemljište. Hvala.

Posedujem, gospodine ministre, ugovore koje ste vi potpisali, i to: za Dolovo, Jabuku, dva u naseljenom mestu Jabuka, Dolovo drugi, Omoljica treći, Jermenovci četvrti, Banatski Brestovac peti itd., da ne nabrajam.
Ovo je potpisao gospodin Milosavljević. Izvolite, hoćete li doći da pogledate? Molim vas, dođite da vidite da li je ovo vaš potpis, da ga ne dajemo na veštačenje grafologu. Hoćete li da kažete da ga vi niste potpisali?
Da li su ovi ugovori bili štetni ili nisu? Izvolite, ostvarite uvid u blagajnu, da li je na žiro račun budžeta Republike Srbije ipak pristigao novac od ovog zakupa.
Ovo su štetni ugovori. Zloupotreba čista. Ogromna sredstva nisu plaćena u budžet. Sada je na potezu gospodin Dragin, koji zaista preduzima, po našem saznanju, određene mere. Ovde je šteta nastupila za državu. Za tu štetu neko mora da odgovara.
Vi kažete da ovo nema veze sa konkurencijom. Kako nema? Kako nema stečajni upravnik, kada imamo preko 500 licenciranih stečajnih upravnika?
To je konkurencija na tržištu kod trgovinskih sudova. Vi ste predstavnik Vlade ovde, gospodine ministre; kad čujete ovo pitanje od narodnog poslanika ne treba da se smejete, već da dođete ovde i da klečite, da molite narodne poslanike da vam kažu koji su problemi seljaka na selu, da država ne trpi štetu.
Vi se razlikujete od sadašnjeg ministra bitno. Vi ste bili godinu dana. Izvolite vaše ugovore, koje ste vi potpisali za godinu dana, izvršite analizu i dajte matematiku, da vidite koliko je plaćeno. Moja namera je da novac dođe u blagajnu. Tu nema neke mudrolije.
Ne možete mi reći da ovo ne ulazi u oblast konkurencije. Sve ulazi u oblast konkurencije: i zakup državnog zemljišta, i licenciranje upravnika, i davanje u zakup građevinskog zemljišta, davanje u zakup poslovnih prostorija i poslovnog prostora. Sve to, gospodine ministre, pre svega jeste konkurencija. Mi moramo da se borimo protiv takvih koji zloupotrebljavaju određene situacije i okolnosti da bi iskoristili priliku na tržištu da povoljnije prođu, a na štetu naših građana.

Dame i gospodo narodni poslanici, opet imamo priliku da se uverimo kako nam pojedini predlozi zakona izlaze iz zabavišta „naša radost“, odnosno Vlade, izvinjavam se. Ovo treba da bude nagrađeno delo, kao što je bilo nagrađeno delo Božidara Đelića koji je u osnovnoj školi za jedan svoj literarni rad, zašto je voleo Tita, dobio nagradu.
Pitam, zašto u predlogu ovog zakona nema sankcija za onog ko prekrši zakon? Zašto nema kaznenih odredaba?
Što se tiče člana 8, moram reći ono što je poznato građanima Srbije – 25 ministarstva, 111 organa, desetine državnih sekretarijata i ostalih institucija previše su za poreske obveznike. Kožu dere ova vlada građanima Srbije i poreskim obveznicima; 380.000 činovnika u javnim preduzećima ne može ni Amerika više da spasava, niti da obezbeđuje potrebe koje oni imaju i koje ostvaruju u toku njihovog mandata. Zato treba znatno povećati porez na plate u javnom sektoru, kako bi se smanjio broj činovnika.
Postavljam jedno pitanje gospođi ministarki – zašto je u ovoj odredbi Predloga zakona predviđeno da se ove odredbe ne odnose na primarnu poljoprivrednu proizvodnju i ribarstvo? Zašto ne predvideste nešto da se pomogne seljacima? Traktori su stari, drljače stare, sejačice stare, plugovi stari, sve staro, zarđalo, za otpad, a vi ste u ovoj godini smanjili budžet Ministarstva za poljoprivredu sa 27 na 20 milijardi dinara, ili 20%; realno je smanjen za oko 50%, uzimajući u obzir dugovanja Ministarstva iz 2008. godine. Dakle, nije jasno zašto država ne pomaže poljoprivrednicima i seljacima. Hvala.