Znam da je veliko interesovanje i da preko interneta svi prate ovo suđenje, pa moram da, u ime stranke, budem prisutan ovde povodom zakona za koji SRS smatra da je važan, a to je zakon o ustavnom sudu. Pošto mi često pokrećemo postupke pred ustavnim sudom, onda mi imamo jako izraženu potrebu da zakon o ustavnom sudu bude u skladu sa Ustavom Republike Srbije.
Gospodine predsedavajući, s obzirom da je SRS podnela 29 ili 30 amandmana, mislim da ne bi bila povreda Poslovnika ukoliko biste vi, gospodine Obradoviću, predstavniku Vlade dali reč, da nas makar sa dve rečenice obavesti šta je od naših amandmana prihvatljivo za Vladu, a šta nije, pa bih onda ovo izlaganje usredsredio na one amandmane koji nisu prihvaćeni, jer mislim da je iluzorno da obrazlažem amandmane koje je Vlada prihvatila, ukoliko ih je prihvatila.
Zamolio bih, ako to nije neka teška povreda ovog našeg poslovnika i ukoliko gospodin Petrović želi pa makar neke naznake da, jer da u uvodnom izlaganju obrazlažem 29 amandmana, a da posle toga vi kažete da je taj i taj usvojen, onda trošimo vreme nepotrebno.

Meni je sasvim svejedno. Hteo bih u ovom uvodnom izlaganju da koncentrišemo raspravu na ono što nije usvojeno što se tiče naših amandmana. Ne bih zamarao publiku time zašto nam je potreban zakon o ustavnom sudu.

Sada mi je skraćen postupak, nema potrebe da obrazlažem zašto je potreban zakon o ustavnom sudu i zašto on treba da reši ove tri velike oblasti. To je obaveza i po Ustavnom zakonu.
Mislim da je dobro što je predlagač zakona, kao matricu za ovaj novi predlog zakona, imao u vidu postojeći Zakon o postupku pred Ustavnim sudom Republike Srbije i pravnom dejstvu odluka Ustavnog suda Republike Srbije i što je donekle imao u vidu, a to se primećuje, onaj savezni propis, Zakon o Saveznom ustavnom sudu.
Mislim da je dobro što to pričinjava matricu, jer mi smo jedna od retkih država koja je prva ušla u to što se zove proces - ustavna zaštita. Mi smo, kao država, među prvima krenuli u taj proces. Mnoge države nemaju svoje ustavne sudove, a mi smo prvi krenuli, u onom ideološkom miljeu pre 30 i kusur godina.
Svi naši amandmani, a to je verovatno predlagač zakona mogao da primeti, zasnivaju se, pre svega, na odgovarajućim odredbama Ustava Republike Srbije. Ali, moram da vam skrenem pažnju da postoje neke oblasti gde mi, jednostavno, nismo mogli da intervenišemo amandmanima, jer je i kod nas bila nedoumica ista kao kod predlagača zakona. Znate i sami da u postojećem Ustavu postoji nekoliko odredbi koje garantuju zaštitu prava licima, sudijama, tužiocima itd.
Smatram da u nekom sledećem ciklusu mi ovaj zakon moramo da promenimo u tom smislu što bi se prihvatila neka rešenja iz budućih zakona o sudijama i tužiocima. Te i ovo što ste vi stavili u zakonu o Ustavnom sudu samo je nešto načelne prirode, a u ovom zakonu ne bi smelo da bude samo odredbi načelne prirode, te nismo se amandmanima doticali tih odredbi, jer znamo da i ovaj zakon mora da se usaglašava sa nekim rešenjima koja budu konkretno izašla iz propisa o sudijama i tužiocima.
Pored tih terminoloških usklađivanja, na kojima smo insistirali, samo bih vam skrenuo pažnju da prvih naših nekoliko amandmana treba da se prihvate iz prostog razloga što ni Ustav nije predvideo razlog za prestanak mandata - smrt.
Mi smatramo da pošto ne može da se menja Ustav, da to, kao objektivnu činjenicu, treba sagledati u zakonu o Ustavnom sudu, te u tom smislu smo i podneli nekoliko amandmana ko to konstatuje i idemo ka nekim rešenjima gde se za prestanak mandata sudija Ustavnog suda poprilično pita sam Ustavni sud u onom delu gde je puka konstatacija.
Mislim da ćete te amandmane da prihvatite, jer imamo vrlo loše iskustvo sa prestankom mandata kod sudija, u praksi smo imali loše iskustvo, gde su neke sudije na rešenje ili na odluku Narodne skupštine čekali po godinu dana, pa čak i u situaciji kada je otišao u penziju ili kada je jednostavno na lični zahtev tražio da se razreši, pa dok se Skupština sa svojim mehanizmima sastane, prođe kroz odbor, dođe kroz Skupštinu, taj čovek je odavno izašao iz suda.
Mislim da su ova rešenja rezultat, pre svega, poznavanja problema u praksi koji se kod nas javljaju. To je tih početnih nekoliko amandmana.
Skrenuo bih vam pažnju na ovaj amandman koji se tiče člana 15. stav 2. Radi se o razrešenju sudija Ustavnog suda. Tu je data jedna poprilično nova metodologija koja je zasnovana na odredbama novog Ustava. Mi insistiramo da se stav 2. izbaci. Mi smo dali jedno veliko obrazloženje zašto taj stav treba da se izbaci.
''Ispunjenost uslova za razrešenje sudija Ustavnog suda utvrđuje Ustavni sud.'' Smatramo da to treba da se izbaci. Zašto? Da li su uslovi za razrešenje ispunjeni, procenjuje onaj koji pokreće postupak pred Narodnom skupštinom. Pošto taj postupak formalno-pravno može da pokrene i predsednik Republike, zašto bi se njegov predlog ili inicijativa uslovljavala time da li je Ustavni sud održao sednicu na kojoj bi on utvrdio da li su ispunjeni uslovi.
Zašto vam ovo pričam? Ovo je svojevrsna degradacija autoriteta državnih organa koji su uključeni u ovaj postupak. Degradacija autoriteta Narodne skupštine, predsednika Republike i ona dva organa koja idu iz pravosuđa.
Da li mi ovo imamo u praksi danas u našem pravnom sistemu? Imamo. Gde? Kod Narodne banke. To je loše rešenje. Ne znam šta da je uradio guverner Narodne banke Srbije, mi njega ne možemo da razrešimo u Narodnoj skupštini, a mi ga izabrali. Zašto?
Zato što u Zakonu o Narodnoj banci Srbije postoji odredba koja kaže da savet, monetarni odbor itd, ovo pevačko društvo, ono utvrđuje da li su ispunjeni uslovi, pa ako oni zaključe da su ispunjeni uslovi, onda možemo da idemo dalje.
Moram da vam skrenem pažnju, ovo što ste predložili odudara od onoga što je zapisano u Ustavu Republike Srbije. Ako ne prihvatite, mi ćemo detaljnije da obrazložimo ovo, ali mislim da ima razloga da se ovo prihvati.
Naravno, neću o članu 16 – zdravstvena ustanova, pa organ nadležan prema propisima PIO utvrđuje da li je neko izgubio radnu sposobnost; ne može svaka zdravstvena ustanova. To smo isto predložili.
Član 19. stav 1; ili ćete da usvojite ovaj amandman ili bi praktično trebalo član 19. da se briše. Član 19. reguliše pod kojim uslovima se može privremeno suspendovati sa posla sudija Ustavnog suda, ako je protiv njega pokrenut postupak itd. Mislim da stav 1. je preširok i dozvoljava samom Ustavnom sudu da na neki način vrši zloupotrebe u proceni.
Inače, stvarno smatramo da je nespojivo sa daljim vršenjem sudijske funkcije u Ustavnom sudu, to je jedna vrlo specifična sudijska funkcija, zato kod njih i nema te stalnosti funkcija, već vremenski je ograničen njihov mandat. Alternativa ovome, ako ne prihvatite amandman, jeste da se ceo član 19. briše, jer malo je država u kojima postoje takva rešenja da se sudije ustavnog suda suspenduju sa posla, zato što postoji neka osnovana sumnja da su nešto uradili itd.
Pokušali smo da uzmemo u obzir opravdane razloge, pa smo zato predložili brisanje prvog stava, koji je preširok i u praksi može da izazove neke zloupotrebe.
Ova naša intervencija u članu 21. stav 2. je u skladu sa Zakonom o platama državnih službenika. Potpuno je ista formulacija. Znači, ako mu je prestala funkcija, ima pravo šest meseci da prima platu ukoliko se nije u međuvremenu zaposlio ili ostvario pravo na penziju. U tom smislu ova naša formulacija praktično izbacuje dva stava iz tog člana.
Sledi ono što je obaveza prema ovom zakonu o platama državnih službenika. Verovatno ćete ovo da prihvatite. Ne može da se neko naziva svako, nego samo pravnom ili fizičkom licu, to je neka manja izmena. Nadam se ste shvatili da i ova reč "podnosilac" treba da se zameni sa učesnikom u postupku.
Kod javne rasprave, u dosadašnjoj praksi ovog Ustavnog suda na čelu sa Slobodanom Vučetićem bilo je mnogo zloupotreba postupka. Moram da vam skrenem pažnju. Jedanput sam u ime Skupštine bio predstavnik, branio sam jedan propis pred Ustavnim sudom, a nekoliko puta sam učestvovao u javnim raspravama kao predstavnik pokretača nekog postupka pred Ustavnim sudom. Imam neposredna saznanja kako se to u praksi dešava zloupotreba postupka u samom Ustavnom sudu.
Mislim da bi javna rasprava mogla da se isključi u nekim postupcima, ali mi smo rekli da je to moguće samo u postupku ocenjivanja ustavnosti i zakonitosti nekog opšteg akta pod ovim uslovima koji su ovde navedeni. Ne može tolika diskrecija da bude kod sudija Ustavnog suda. Jer, kako ste vi ovo formulisali, proizilazi da se pred Ustavnim sudom vodi postupak da se zabrani rad nekoj političkoj stranci i da to ne bude na javnoj raspravi.
Mislim da svrha isključenja javne rasprave pred Ustavnim sudom nije da se ubrza postupak itd. Javnu raspravu treba izbeći ukoliko već postoje načelni pravni stavovi povodom pitanja koja su sada na dnevnom redu. Iluzorno je da se 16 puta organizuje povodom istog pitanja javna rasprava, a u nekim vremenskim intervalima različita lica su pokretala postupak.
Znači tu već postoji neki pravni stav. Ustavni sud je već zauzeo neki pravni stav i to treba ograničiti samo na ocenu ustavnosti i zakonitosti, i takav je najveći broj predmeta pred Ustavnim sudom. Mi ovih drugih predmeta gotovo da nismo imali.
Što se tiče ustavne žalbe gotovo da nemamo nikakvog iskustva na republičkom nivou. Ima nešto malo tog iskustva na saveznom nivou, ali stvarno vrlo malo, i to ograničenog iskustva, s obzirom da se tada ustavna žalba mogla da izjavi samo preko pravnog lica koje je po statutu ovlašćeno da zastupa i da se bori za ljudska prava.
Vi ste sada dali jednu bolju formulaciju da svaki pojedinac može da to uradi. To je dobro jer na taj način izbegavamo Evropski sud za ljudska prava.
Zašto bi svake godine 1.800 do 2.000 predmeta išlo prema Strazburu, kada možemo mi da obezbedimo jedan postupak zaštite ljudskih prava i da se to kod nas vrlo brzo reši na taj način što ustavni sud zauzme stavove povodom identičnih situacija, i onda ti stavovi Ustavnog suda ulaze u sudsku praksu, te naši sudovi ređe dolaze u situaciju da tako brutalno krše ljudska prava građana.
Zato je naša borba odavno bila da se ubaci ustavna žalba u ustavni sistem. Upravo zbog toga što se sa odlukom Ustavnog suda dobija dobar i kvalitetan pravni stav. Taj pravni stav mora da obaveže i sve prvostepene i sve drugostepene sudove, te se na taj način preventivno deluje da ne dođe do nekih grubih kršenja ljudskih prava u postupku. Na taj način izbegavamo, sigurno izbegavamo Strazbur, kao jednu instancu. Ne znam koliko tačno ima predmeta, ali znam da je jedne godine bilo samo 1.800, čini mi se, predmeta, a koliko me sećanje služi samo tri predmeta, dva ili moguće pet, do sada je rešio Evropski sud.
(Lidija Vukićević, sa mesta: Samo pet?)
Oni su tamo zatrpani i onim ukrajinskim predmetima, i naročito engleskim. Kada sam već uzeo tu temu, Engleska ne poštuje odluke Evropskog suda za ljudska prava, to mora da znate, Rusija ne poštuje, Francuska ne poštuje, Nemačka ne poštuje odluke Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu.
Ako želimo da očuvamo institut javne rasprave, potpuno se slažem ko treba da bude učesnik, i što veći broj ljudi treba da učestvuje, naročito ovi ljudi iz pravne nauke, jer oni tu treba da izlože sve te stavove koji su bitni. Nešto je slično ovde i kod člana 40.
E da, činjenica je da se reči "neustavnost i nezakonitost" samo na jednom mestu pojavljuju u našem Ustavu Republike Srbije. Mislim da je to nepravilno, jer treba poći od nečega što je izvorna obaveza Ustavnog suda - on ocenjuje saglasnost, da li je opšti akt saglasan Ustavu ili zakonu. Kada se kaže "neustavno i nezakonito", to je nešto što je izveden, više žargonski. Ne sporim da je to bilo u postojećem zakonu, ali mislim da je to greškom bilo u postojećem zakonu i ništa ne kvari ova inicijativa da se ovaj zakon uredi.
Gospodine Petroviću, do sada u našoj praksi Ustavni sud Republike Srbije je bio ovlašćen da buduće pojedinačne pravne akte, koji bi bili doneti na osnovu nekog zakona čija se ustavnost ocenjuje, znači republički ustavni sud je mogao da izda meru da se takvi akti ne donose i da se takvi akti ne izvršavaju, ali je to retko korišćeno. Pre dve godine je načinjena najgrublja zloupotreba u Ustavnom sudu. Odmah da vam kažem da je to pred Saveznim ustavnim sudom bilo nemoguće da se izdejstvuje neka privremena mera.
Mislim da ova formulacija, gde smo mi ubacili reč "konkretnog", ona treba da ukaže, znači ako je pred sudom pokrenut postupak za ocenu ustavnosti ili zakonitosti nekog opšteg akta, pa na bazi tog opšteg akta se donosi neki pojedinačni akt da bi se izdejstvovala privremena mera, zabrana donošenja i izvršenja tog pojedinačnog akta, taj pojedinačni akt mora da bude donet, pa tek onda da se traži ta mera.
Ne može privremena mera da se odnosi na neki budući pojedinačni i opšti akt koji još nije donet. Mi sada patimo zbog te situacije, Narodna skupština pati, jer je Ustavni sud poništio integritet i autoritet Narodne skupštine zbog Mlađana Dinkića.
Vi se sećate, ovde je donet Zakon o pomoći porodicama i optuženima pred Haškim tribunalom itd. Ne ulazim u to. Skoro sve stranke su glasale za taj zakon, možda samo DS nije glasala i većina predstavnika političkih stranaka je učestvovala u izradi tog zakona. Ne ulazimo u to jer i to nije bitno.
Kada je donet taj zakon krenula je medijska haranga protiv Narodne skupštine. Mlađan Dinkić je rekao - ma može Skupština da donosi kakav hoće zakon, taj zakon neću da primenjujem, po tom zakonu neću nijedan dinar da isplatim. Našli su tri-četiri nevladine organizacije da pokrenu postupak pred Ustavnim sudom.
Napisali su bukvalno rečeno to na dva lista papira, ali su boldovali gde traže privremenu meru - da se zabrani donošenje i izvršenje bilo kog pojedinačnog akta po tom zakonu, dok se ne donese konačna odluka o ustavnosti tog zakona.
Vučetić je odmah stavio pečat, dao privremenu meru. Znači, država ne sme da donosi pojedinačne akte, ali je izostala ocena ustavnosti tog zakona. Taj zakon je donet 2004. godine - do danas Ustavni sud nije rešio pitanje da li je taj zakon u skladu sa Ustavom Republike Srbije. Privremeno rešenje i dalje važi - ne može po tom zakonu da se postupa.
Šta radi Narodna skupština - puj pike ne važi, mirni. Održana javna rasprava, rečeno da će biti doneta odluka - nema odluke. Kakva odluka može da bude - odbacuje se inicijativa, odbija se predlog, utvrđuje se da je u skladu sa Ustavom, utvrđuje se da dva člana nisu u skladu sa Ustavom. Ali, nemate odluke, a sve je blokirano.
Ne ulazim u to šta je pozadina toga, želim samo da se zadržim na terenu ustavnosti i zakonitosti. Shvatam da neko ima animozitet prema nekim licima, shvatam da neko politički procenjuje ovako i onako, ali sa gledišta ustavnosti i zakonitosti, to je teška anomalija.
Da se ta anomalija ne bi dešavala više mi smo predložili ovaj amandman i na njemu ćemo posebno da insistiramo, jer smo videli da se u ovakvoj formulaciji kriju mogućnosti za anomalije, ukoliko ne dođu ove reči - konkretnog pojedinačnog akta.
Znači, da biste vi tražili privremenu meru, vi morate da podnesete konkretan pojedinačni akt i da za taj akt tražite da se obustavi izvršenje do konačne odluke o ustavnosti zakona.
Mi na taj način želimo da svedemo budući rad Ustavnog suda u granice Ustava i zakona. Znači samo želimo da sprečimo zloupotrebu, dokaz za zloupotrebu, evo izrekao sam.
Dalje, gospodine Petroviću, svi su nam amandmani izuzetno dobri. Da vam kažem iskreno mi smo amandmane pisali kao da će Ustavni sud da bude izvršni odbor SRS. Eto, da vam kažem pisali smo amandmane za sebe i sve druge amandmane pišemo za sebe, ali mi pokrećemo postupak pred Ustavnim sudom. SRS često to pokreće i nama je stalo da taj postupak bude...
Meni je isteklo vreme. Nadam se da sam uspeo da ukažem na ozbiljnost ove teme, na ozbiljnost sa kojom smo mi pristupili ovoj temi. Pokušao sam samo u sedam-osam ovih amandmana na neki način da vas uvedem, ali vi shvatate o čemu se radi.
Eto, gospodine Petroviću, kažem vam - pogledajte ozbiljno te amandmane, svi amandmani su u funkciji poboljšanja ovog teksta i sprečavanja eventualnih zloupotreba, a zasnovani su, pre svega, na iskustvu i na Ustavu Republike Srbije.

Samo zbog javnosti, jer gospodin Konstatinović je napravio mnogo grešaka , a uzeću samo jednu. Gospodine Konstatinoviću, i do sada se nije plaćao nikakav trošak za postupak pred Ustavnim sudom. Ne zbog toga što nije postojala sudska marka, nego zato šti je u propisima bilo regulisano da se ne plaća nikakva taksa. Kada kažete troškovi postupka, onda verovatno onaj ko je inicirao postupak je plaćao nekog advokata, ali to nije ulazilo u predmet razmatranja pred Ustavnim sudom.
Izrekli ste niz nepreciznih stvari, jedna od tih jeste: Zakonodavni odbor po onom prethodnom Ustavu se ništa nije pitao kada je bilo u pitanju izbor i razrešenje sudija Ustavnog suda nego se pitala Narodna skupština i predsednik Republike. Ali, dobro, niste vi u obavezi da znate bivši ustav, nije ni to bitno.
Javio sam se najviše zbog ovog što ste izneli, a tiče se vašeg zahteva da ostane ovo u članu 15. stav 2. da ispunjenost uslova za razrešenje sudija Ustavnog suda utvrđuje Ustavni sud. Sada ću sa nekoliko rečenica da vam pokažem koliko ste pogrešili, koliko je ovo suprotno postojećem Ustavu RS.
Imate pred sobom Ustav, uzmite član 174, pogledajte šta piše u stavu 3: O prestanku dužnosti sudija, na zahtev ovlašćenih predlagača – a tu sada da stanemo, predlagač može da bude Narodna skupština, predsednik Republike i ovi iz pravosuđa – za izbor, odnosno imenovanje sudija Ustavnog suda odlučuje Narodna skupština. Pa onda Konstantinoviću ide, inicijativu za pokretanje postupka za razrešenje može da podnese Ustavni sud.
Najdalje što može Ustavni sud to je inicijativa. Van toga ne može. Inicijativa znači da Ustavni sud može da zaseda, pa da donese odluku, onu svoju odluku, internu, zaključak i kaže - mi sudije Ustavnog suda glasali smo sa toliko i toliko i došli smo do zaključka da treba da se razreši NN sudija Ustavnog suda, te u tom smislu podnosimo inicijativu predsedniku Republike zato što je NN sa njegovog spiska bio izabran, pa vas molimo da pokrenete postupak za razrešenje. I kraj priče. Apsolutno kraj priče.
Razrešenje i izbor sudija ne spada u tzv. adhezionu nadležnost sudija, suda. Ona se završava samo na stvarnoj nadležnosti. To znači, činjenicom da je neko izabran za sudiju, on stiče izvorno pravo da može da raspravlja, da učestvuje u odlučivanju itd. Znači, sudije Ustavnog suda nisu Savet Narodne banke Srbije i to je pogrešna odredba u tom zakonu. Ne mogu oni da utvrđuju prethodno nešto što je u isključivoj nadležnosti ovlašćenog predlagača. Ako je predsednik Republike ovlašćen da pokrene postupak za razrešenje, on to čini samostalno, a da li su ispunjeni uslovi utvrđuje Narodna skupština tokom rasprave, a naročito putem glasanja. Slična je situacija i kada izvorno Narodna skupština želi da pokrene postupak za razrešenje nekog sudije Ustavnog suda koji je izabran sa one liste o kojoj mi ovde glasamo. Znači, to je što se tiče teorije rešeno i tu nema nikakvih problema. Dalje, rekli ste jednu veliku neistinu. Po prethodnom Ustavu, Ustavni sud i nije bio ovlašćen da razmatra pitanje mandata poslanika Narodne skupštine.
(Predsedavajući: Vreme.)
Evo, završavam. Tako da ta lutanja koja su bila nekada ona su s pravom bila, pa su se neki za zaštitu obraćali Saveznom ustavnom sudu, gde je postojao institut ustavne žalbe. Ali, opet je pitanje da li je odluka o prestanku mandata ta pojedinačna odluka o kojoj može da se raspravlja.

Ovo ću besplatno da vam dam kao savet. Ovo ne naplaćujem, da znate.
Između inicijative i predloga za razrešenje postoji velika razlika. Inicijativa je nešto čime se obaveštava neko ko je vlastan da pokrene nešto. Inicijativa ništa ne obavezuje. Između ostalog, vi možete kao građanin da podnesete inicijativu i Ustavnom sudu i da kod njega tom inicijativom skrenete pažnju da nešto nije u skladu sa Ustavom i zakonom, ali postupak se neće pokrenuti, već postupak može da se pokrene ukoliko Ustavni sud odluči da prihvati tu inicijativu, onda donosi, videćete u zakonu, rešenje kojim se pokreće postupak, pa onda postupak ide po službenoj dužnosti.
Znači, inicijativa je nešto što nije pravni akt. Inicijativa je nešto čime se neko obaveštava, a predlog za razrešenje je zvanični pravni akt kojim se inicira neki postupak i nema odustajanja od postupka, apsolutno nema odustajanja od postupka.
Dalje, Ustavni sud ne može da utvrđuje da li su ispunjeni uslovi za razrešenje nekog člana Ustavnog suda. On na to nije ovlašćen po Ustavu. Da li su ispunjeni uslovi da se neko od sudija Ustavnog suda razreši utvrđuje neobavezujuće onaj ko pokreće postupak pred Narodnom skupštinom, a uvek utvrđuje Narodna skupština. Tu je kraj priče.
Zašto vi insistirate na ovome, pa još ubacujete u priču da je ovakav način izbora sudija Ustavnog suda garancija nezavisnosti, stručnosti, samostalnosti itd. Pričate neke pojmove koji uopšte ne važe za Ustavni sud. Ustavni sud jeste državni organ.
U nekim zemljama ustavno-sudsku zaštitu ne pruža organ koji se zove ustavni sud nego vrhovni sud ili najviši redovni sud u nekoj zemlji. Nemojte da glumite pametne, da pokušavate da budete pametni, kad vam to slabo ide.
Ovde ste namerno ubacili da bi blokirali postupke za razrešenje ukoliko bi to neko pokrenuo, na isti način zato što je to dalo rezultata kod guvernera Narodne banke Srbije. Zato smo mi podneli amandman, jer znamo šta se krije.
Sada ćete vi mene da ubedite kako će, kada vi usvojite onu listu od 10, Tadić da izabere petoricu sudija koji nemaju veze sa DS; ajde, malo mi pričajte o tome. Kao što ćete da me obavestite ili nas da ubedite da od onih 10, koje je on predložio, ovde će sve da se izaberu socijalisti - vežite mački o rep tu priču.

Ne može nijedan zakon u ovoj zemlji da da veća prava i obaveze Ustavnom sudu od onih koja su propisana Ustavom Republike Srbije. Kao što ni Narodna skupština, ni predsednik Republike, ni Vlada, ne mogu da zagrabe više od onoga što je propisano Ustavom. U Ustavu nema norme koja daje pravo da se Ustavni sud ponaša kao francuska radio-televizija.
Neće vam uspeti koncept NBS. Kažite mi, molim vas, zašto ovakva odredba nije postojala u dosadašnjem Zakonu o Ustavnom sudu? Zašto nije postojala? Hoćete da kažete da nije bio nezavisan? Mi ga nismo ni imali, pa mi ga ni sada nemamo. Vi se sada hvalite kako, kada se donese zakon, dobićemo; a ko je odgovoran što ga nemamo? Marsovci?
Ovaj član u stavu 2. vam neće proći, u to budite sigurni. On je duboko suprotan Ustavu Republike Srbije, apsolutno suprotan, to moram da vam kažem. I morate da shvatite još jednu stvar, pitanje je da li su one kaznene odredbe dobro u ovom zakonu date, jer postoji nekoliko kaznenih odredbi za koje ste propisali da su prekršaji. Nismo hteli tu da intervenišemo, ali sve one povrede koje ste naveli u kaznenim odredbama, duboko zadiru u nepoštovanje suda.
Kasnije ću, sutra ili prekosutra kada bude tema, da vam otvorim temu kako se izvršavaju odluke Ustavnog suda i zašto naš Ustavni sud nema tu vlast, i zašto on tu vlast, da bi se izvršavale njegove odluke, crpi od drugih organa. Ali, to su neke druge teme. Nemojte da budete uporni tamo gde ne znate, nemojte da budete uporni, jer ćete da pogrešite.
Kažite, želimo da bude kao NBS, ja ću da vas shvatim, ali nemojte, molim vas, da me ubeđujete u ono što ne znate. Hvala.

Gospodine Mrkonjiću pozivam se na član 136., a smatram da je i gospodin Obradović mogao da se pozove na taj član Poslovnika. Dobro je što taj član postoji. Mi stvarno imamo malo informacija pre glasanja o ovom predlogu zakona. Bilo bi dobro, juče sam pokušao gospodina Jočića na neki način, ako mogu tako da kažem, da nateram da izađe za ovu govornicu da demantuje neke tvrdnje i da nam da neko objašnjenje. Ali, sudeći po ovim informacijama, koje se dobijaju povodom ova tri predloga zakona, proizilazi da, ukoliko budemo glasali za te zakone, onda mi glasamo za tu tzv. izolacionističku politiku EU.
Da bi ste to bolje shvatili ja ću iskoristiti jedan primer vrlo karakterističan u teoriji. To je primer francuske radio-televizije. Kada su zaposlili svoju decu, svoju rodbinu, oni su rekli – više nikoga ne primamo. A ovde imamo dualitet: s jedne strane nam EU kaže ko bi bio poželjan da dođe u EU, pa je rečeno da su to diplomate, novinari itd, svi oni koji imaju pare, a ovi koji nisu poželjni da budu u EU – daj, njih ćemo da vratimo u Srbiju. To je u novoj terminologiji oblik rasizma, da znate, jer se pod pojam ''rasizam'' stavlja sve i svašta. To je vid diskriminacije, gospođo Čomić.
(Gordana Čomić, s mesta: Nije)
To je vid teške diskriminacije. Vi to možete da pravdate, da iz svakog kršenja zakona ne proističe neko pravo, ali morate da shvatite da je EU po svojoj definiciji mamac za sve one koji smatraju da su njihova ljudska prava ugrožena. To je vrlo lepa definicija. To je vrlo lepa definicija koju stalno potencira Evropski sud za ljudska prava, potencira značaj te Konvencije i dostignuti stepen vrednosti EU. To je svojevrsni mamac za sve neupućene i u Srbiji, a između ostalog i za Rumune i za Bugare itd. Neću da pričam o problemima koje imaju Rumuni i Italijani sa Rumunima.
Ali, ovaj set zakona jeste rasistički, jer nam EU kaže – ovi su poželjni u EU, zato što imaju para, mogu da plate, a ovi nisu poželjni da budu u EU, daj, njih ćemo da vratimo ovde. A EU se diči time kako štiti ljudska prava. Naravno, kod nas ima sve i svašta od evrofanatika, i običan paraf je ovde nacionalni praznik.
Danas se nešto parafira. Znate li šta znači paraf? Kada direktor treba da zaključi ugovor traži od referenta koji je napravio ugovor, pa kaže – parafiraj ti ovo ovde. Šta znači paraf – ti mi garantuješ da je sve zakonito, a ja kao direktor potpisujem i snosim odgovornost kao zastupnik, pa kada mene pozovu da sam nešto prekršio, ja kažem - ovaj što je parafirao, e, njega, njega. Danas je nacionalni prazni, parafira se nešto. Šta se parafira? Šta se osnažuje – ništa. Osnažuje se jedan papir.
Paraf znači – ja sam potpisao da taj papir postoji. A, kada će ta prava da budu? E, prava će da budu kada se završi dijalektika između štapa, šargarepe, a paraf mu dođe kao konopac.

Gospodine Duliću, napokon da krenemo o Zakonu.
Pre nego što objasnim razloge zbog čega SRS neće da glasa za ova tri predloga zakona, gospođo Nado, doneo sam presudu Vrhovnog suda, da vidite šta rade vaši Petrović i Boško Ristić. Znači, ono što sam juče pričao to je apsolutna istina i doneo sam vam presudu da znate o čemu se radi, da ja nikada ne bih sa ove govornice izneo nešto što nije istina, jer ne želim da pričinim štetu svojoj stranci koju sam pravio. To morate da znate. Kasnije ću vam fotokopirati presudu, da vidite u šta su se upustili pojedinci iz DS, jer ipak ovo ne bih mogao da vežem za celu stranku.
Gospodine Jočiću, pre nego što uopšte krenemo sa jednim ozbiljnim razmatranjem ova tri predloga zakona, mislim da ste vi u obavezi da narodnim poslanicima i javnosti u Srbiji objasnite još neke detalje koji su značajni za ova tri predloga zakona. Prvo, znam da vi niste učestvovali u pregovorima, već je pregovore vodila ova Labusova ekspozitura, Komisija za pridruživanje. Ima jedna plavuša, gospođa koja se stalno slika, voli da se slika u Briselu, ona je vodila te pregovore i razgovore. Vas su verovatno prevarili da to treba da potpišete, jer kada budete čuli ovo što ću da vam kažem, apsolutno sam siguran da vi nikada ne biste potpisali.
Da bi poslanici SRS mogli ozbiljnije da pričaju o ovom predlogu zakona, potrebno je da nam kažete, prvo, podatak koliko u toku godine građani Republike Srbije daju svojih ličnih sredstava, odnosno koliko evra moraju da plate stranim ambasadama i konzularnim predstavništvima u Beogradu, da bi dobili šengen vizu, da bi otišli u neku od ovih država zapadne Evrope? Znate koje kategorije građana se obraćaju za šengen vizu. Tu ima malo i turističkih putovanja, ovih srodničkih, ima ovih špijunskih kombinacija, da se ode do inostranstva i da se podnese izveštaj. Neko dobija šengen vizu na tri meseca, neko na šest, neko na godinu, neko na dve, a nekome nije potrebna šengen viza. Recimo, kriminalcima uopšte nije potrebna šengen viza. Znači, njih izuzmite iz ovog obračuna.
Zašto je taj podatak značajan? Kada budemo znali koliko građanin Srbije od svoje ušteđevine da za šengen vizu, onda taj iznos možemo da uporedimo sa nekim pretpostavljenim iznosom koji je gospođa Tanja Miščević navela da će Srbija da dobije potpisivanjem ovih sporazuma. Jedina argumentacija u javnosti, koja je bila prisutna, zašto je ovo dobar put ka EU, jeste – dobićemo pare, sa tim parama ćemo srediti taj broj lica koja se vraćaju, proteruju, iz inostranstva. Da vidimo u kakvoj je to srazmeri. Zašto? Matematički je moguće da sve što u toku godine građani Republike Srbije daju na ime takse da bi dobili šengen vizu, da su ta sredstva samo preko EU vraćena u Srbiju da bi se situirali oni koji se vraćaju.
Onda treba da upozorite gospođu Tanju Miščević da mi finansiramo readmisiju, a ne zapadna Evropa. Znači, čist račun – duga ljubav. Zato kažem, gospodine Jočiću, kada ste bili 17. oktobra u Briselu da potpišete, na onom velikom stolu, znam da ste se vi osećali isto kao Čanak kada su bili izbori 2000. godine. Oni jadnici su sedeli na ruci, da im utrne ruka kada treba da zaokruže Koštunicu, a vi ste sedeli u avionu na ruci, da vam utrne ruka, da, kada treba da potpišete, sa mukom potpišete ovaj sporazum.
Mi nemamo te podatke. Meni bi ti podaci bili značajni. Recimo, kaže se – u toku godine toliko i toliko hiljada građana Republike Srbije traži i dobija šengen vizu, puta 35 evra. Kada se to pomnoži, tu je Albijanić, on to može začas da izračuna, toliko miliona evra se potroši da bi naši građani išli u zapadnu Evropu.
Sada da vidimo koliko oni finansiraju povratak naših građana. Ako je to u nekoj srazmeri, onda nama ne treba ovaj sporazum, već mi sami finansiramo readmisiju. Onda bih glasao za vaš Sporazum, pod uslovom da se ne plaća 35 evra za šengen vizu, već da se te pare ostavljaju ovde kao socijalni doprinos građana Srbije, zato što putuju u inostranstvo pa žele da pomognu da oni koji se vraćaju imaju elementarnu socijalnu sigurnost.
Zašto ovo pričam? Zato što, od kada je zavladala ova pučistička demokratija sa paljevinom Savezne skupštine, gospodine Meho, mi smo dobili karikature. Prvo nam se predstavio DOS, pa kada se istrošio DOS, onda su izmislili demokratski blok. Pošto se demokratski blok istrošio, oni su, Meho, sada izmislili nešto novo, kaže – na sledećim izborima protiv SRS naći će se evroatlantski reformisti. Znači, vi ste evroatlantski reformisti. Šta to znači? To je kao što vaš pravnik kaže "proaktivan", a nema ga nigde u rečniku. Eto kakve prevare mi doživljavamo.
A, znam da gospodin Jočić ne bi potpisao prevaru, barem se nadam da ne bi potpisao prevaru. Mi nemamo takve podatke. Kad god dođe nešto od Labusovih pionira u Narodnu skupštinu, ja se zaprepastim. Sve što dolazi od Kancelarije za pridruživanje EU, znajte da je teška podvala. Siguran sam da tu podvalu može samo Ivana Dulić-Marković da razreši, razbucavanjem G17 plus na buljuke. U tom smislu joj pomažem, otvaram joj oči sa ovim podacima.
Gospodine Jočiću, mene interesuje šta će da bude ako mi ne potpišemo ove sporazume? Šta će to epohalno da se desi loše za građane Srbije? Da budem još precizniji, šta bi moglo lošije da nas snađe od onoga što nas je već snašlo? Evo, već nekoliko godina razmišljam, svake nedelje idem u crkvu, palim sveću – šta smo se mi Srbi toliko Bogu zamerili da nas kazni sa DS na vlašću?! Meni to uopšte nije jasno. Koji je to naš greh, šta smo to Bogu zgrešili da nas tako kazni?!
Šta bi se desilo loše ukoliko se ne potpišu ova tri sporazuma? Ćuti se. A u zagradi, između redova i u pojedinim novinama se kaže: idemo ka Evropi. Međutim. To je već ofucano, istrošeno.
Drugo što se promoviše jeste: dobićemo pare. Znate, nekoliko godina u ovoj Narodnoj skupštini jedini argument za glasanje za neke zakone da se nešto usvoji jeste: Evropska unija nam daje pare. Onda smo dokazali da 35% od tih para ostane EU, preko nekih mafijaških kombinacija, konsalting usluga, savetovanja, seminara itd.
Ovde postoji glad za parama. Pare dolaze iz Evrope, to mora da se usvoji. Ali, ima i onih moralista koji kažu: na taj način se pokazuje naša spremnost ka EU, naša spremnost ka EU koja nam otima Kosovo i Metohiju. Vrlo je lako zaključiti, glasate za one koji nam u oči kažu da nam nisu baš otvoreni prijatelji, da ne upotrebim neku težu reč, koja bi možda mnogo bolje opisala ko su i šta su.
Radi građana Srbije, pošto ovde imamo fatamorganu zvanu EU. Moram građane Republike Srbije da podsetim da se mi stvarno delimo, delimo se na ove ovamo, oni su evrofanatici i na one ovamo koji su evroskeptici. Evrofanatici prihvataju sve što dolazi iz EU, a evroskeptici su ljudi koji su prototip intelektualca HH veka, koji sve hoće kritički da sagledaju, gospodine Mićunoviću; da se izvaga, da se izmeri, šta je plus, šta je minut, ako ima pluseva – može, ako ima minuseva – ne može.
Vi to dobro znate. Evo, sedam godina ne može da se digne onaj vaš kompjuterski sistem u Saveznoj skupštini. Sada ljudi kažu samo jedan dan da radi da se opravdaju one pare, ali od tog sistema nema ništa. To je taj evrofanatizam. On je u Srbiji mnogo jači, nego u Evropi, da znate. Evo dokaza za to.
Gospodine Jočiću, verovatno vam je poznato da u ovom sporazumu koji se tiče readmisije, u samom Sporazumu piše koga on obavezuje. Naravno, vi ćete klimanjem glave da potvrdite ovo što stoji ovde. To se ne odnosi na Dansku, to se ne odnosi na Island, to se ne odnosi na Norvešku, to se ne odnosi na Švajcarsku. Šta je to sa Zapadom? Nešto novo se dešava na Zapadu.
Gospodine Jočiću, ja sam jula ili juna bio u Francuskoj, i Nataša, i ona je vodila delegaciju uz gospodina Obradovića, i Ceca Topalović je isto bila, možda sam nekoga ispustio – vrlo plodotvorno. U Narodnoj skupštini Francuske mi smo obavili razgovor sa šefom Komisije jednog od tih odbora za Evropsku uniju i evropske integracije. Znate što kažu Francuzi? Goco, to ti vrlo dobro znaš.
Naravno, njihov predstavnik Komisije kaže – znate šta, mi smo morali da napravimo svoj odbor i svoje telo, koje proverava šta rade ovi u Evropskoj uniji. Je l' tako Žarko, beše? Ne hvatamo mi sve što leti. A, nije sve za jelo. Mi samo ono što Francuskoj odgovara.
Ono što ne odgovara Francuskoj, to nas uopšte ne interesuje. Zato sam ih pitao za budžetski deficit u Nemačkoj. Pet godina je viši od 5%, što je suprotno Mastrihtu. Naravno, što neko ne prigovori – ko sme da prigovori. Ko sme da prigovori, ni Portugalci, ni Grci, niko ne sme da prigovori. Pa, kako ta pravila Evropske unije važe?
Drugo, da li mi potpisujemo sa Evropskom zajednicom za ugalj ili sa Evropskom unijom ovaj sporazum. Da li ste vi videli ovde u tekstu, malo Evropska zajednica, malo Evropska unija, malo neki članovi, malo nisu članovi. Morate to da nam objasnite, gospodine Jočiću. O čemu se ovde radi? Ti si dobio zadatak za matematiku, ti rešavaj to.
Gospodine Jočiću, pre nekoliko meseci vaše Ministarstvo je preuzelo granicu. Sada, gospodine Jočiću, da li znate da ova nova granična policija, verovatno ima neke svoje početne probleme, ali ja vas upozoravam i mislim da će biti trajnih problema, oni nijednu patrolu nisu napravili po liniji gde je granica, a ona tehnika za prisluškivanje nikako da dođe.
Tako da, pored toga što je naše tržište otvoreno, kao konzerva za sardine, i naše sve granice su otvorene. Svaka protuva može da prođe kroz Srbiju, da ode tamo, i da vam ga vrati. Da nam ga vrati.
Sada, gospodine Jočiću, ja namerno ovako malo interesantnije pričam, zbog publike, ne zbog vas, vi to vrlo dobro znate, vi ćete ovde sve da prihvatite, zato što imate obavezu da ostanete gde ste, ko ste i kako ste.
Gospodo iz SPS-a, da kažem, amandmani su vam dobri, trebalo je da idu posle drugog člana, a ne da budu u okviru prvog člana, a ovi će mangupi ovde to odmah da odbiju, da ne bi bilo glasanja, ali već su odbili. Znam ja kako oni funkcionišu. Da li sam vam rekao da ja njih vrlo dobro znam.
Građanima Srbije moram da kažem da ničega epohalnog nema u ovom predlogu zakona. To što će dva papira manje da se da, da bi se dobila šengen viza, ništa ne znači. Zašto? Zato što ovo što je osmišljeno, osmišljeno je na način kako da se uzmu naše pare. Od nas, naše pare, njima se daju, a mi treba da budemo zadovoljni i da skačemo od sreće. To je ono – nije što me bije, nego me tera da se još i veselim i da uživam u tome. To je ta njihova taktika.
Ja znam da Jočić to ne voli, on je ponosit, on je prkosan, violentan tip, ovo su njega primorali, prevarili su ga da potpiše. Đelić nije imao hrabrosti da ide tamo, jer bi sigurno pao ovde, nije smeo niko drugi, nego su računali ministar policije ima silu iza sebe i bije ga glas u narodu da nije kao ovi njegovi žuti. On ne voli da hapsi, to je problem i tu se ja i on razlikujemo.
Vidite, gospodine Jočiću, i do sada diplomata kada ide država plaća njihov put. Kaže, poslovni ljudi i predstavnici privrednog društva i njima do sada nije bio problem da idu.
Vozači, ni njima nije bilo problema, članovima posade nije bilo problema, za novinare, novinari su plaćali put, davali su im pare iz inostranstva i kažu – dođite što pre da vas naučimo kako da razbijete Srbiju.
Dalje, moram da stavim naočare, kaže, za lica koja učestvuju u naučnim, kulturnim, umetničkim aktivnostima, a ako ne, ne plaćaju ovi iz inostranstva kada su u pitanju farmaceuti, njima plaća farmaceutska organizacija, kotizacija, propratno pismo, garantno pismo i začas oni dobijaju i do sad, gospodine Jočiću, nije bilo problema. Ja nisam čuo da neko od njih nije mogao da ide. Učenike, studente, postdiplomce, nastavnike koji prate učesnike, a idu na put u obrazovne svrhe, do sada nije isto bilo problema. Učesnike na sportskim događajima, nikakvih problema nije bilo. Za neke naše sportiste je bilo problema, zato što su mnogo bolji sportisti nego ovi iz inostranstva, pa im ne daju vizu da ne bi oni naši pobedili tamo na utakmici. Suštinski nije bilo problema, jer svi naši najbolji igraju u inostranstvu, pa već imaju šengen.
Zatim, za učesnike u zvaničnim programima razmere, nikada nije bilo problema. Za bliske rođake, supružnika, decu, roditelje, babe, dede itd. onih lica koja već borave tamo, bilo je nekih problema, ali su se u načelu rešavali, garantno pismo itd.
Za posete vojnim i civilnim grobljima, prema našim vojnim grobljima u inostranstvu da vam ne pričam kako se ponaša ova država. Da vas samo podsetim u Tunisu, postoji jedno groblje koje se zove "Bizerta", mislim da deset godina niko nije bio, pa čak ni onaj pijani ambasador iz Tunisa. Možda ste vi bili kao turista, gospodine Šami, ja nisam mogao ove godine ni kao turista da idem, jer nije bilo tura, nije bilo zainteresovanih Srba i to moram da vam kažem gospodine Šami. Nije bilo zainteresovanih Srba da se poseti vojno groblje, a došli da se lade tamo na moru. Ja zbog toga nisam mogao da idem, a skupo da sam ideš, jer je daleko.
Za lica kojima je potrebno medicinsko lečenje i njihovu neophodnu pratnju, ni to nije bilo problem. Za predstavnike organizacija civilnog društva – ja da se borim za beneficiju Sonje Biserko, ja ću pre ruke da isečem, svoje ruke ću pre da isečem. Miljenka Deretu, Natašu Kandić, oni već imaju vizu na 25 godina, već imaju šengen. I za njih da se borite, ma hajde molim vas, nemojte da se brukamo. Za predstavnike verskih zajednica, tu je bilo problema, gospodine Jočiću, nije čak ni mogao da preuzme funkciju u Australiji, doduše Australija nije u Evropskoj uniji, ali je bilo problema sa predstavnicima naše crkve. Za pripadnike profesija koji učestvuju na međunarodnim izložbama, pa to onaj koji organizuje on im sve obezbedi. Za lica koja idu na turistička putovanja, turistička agencija obezbeđuje.
Gospodine Jočiću, znači sve oni koji imaju pare da putuju i dosad su putovali. Vi ste njima samo to ubrzali, umesto pet dokumenata, podneće četiri. Umesto 35 evra, kao što je bilo, ali cela Srbija treba da skače zbog radosti. I onaj seljak na Selevičevici, koji prati ovaj prenos, kaže epohalno, a ja da vas podsetim, gospodine Jočiću, na još jedan razlog zbog čega vi ne biste mogli da potpišete ovo da niste bili priseljeni.
Ovo je neka međustepenica za ono obećanje Borisa Tadića, kada je tokom predizborne kampanje bio u redu ispred italijanske ambasade, pa se prosto zgražavao kako građani Srbije čekaju u redu za šengen vizu, pa je onda rekao – glasajte za mene, ja kada budem predsednik dobićete svi belu šengen vizu.
Tri i po godine je prošlo, on nije obezbedio ni za sebe šengen vizu. Ni za sebe.
Dragi građani, ako je ovo bilo malo šaljivo, to je namerno urađeno, da bi prikazao kako izgledaju prazne tikve.

 Gospodine Albijaniću, to su ova dva člana 225. i 226. našeg Poslovnika. Pre nego što ukažem, zašto mi je potrebno objašnjenje od Vojislava Koštunice, gospodine Jočiću, i vi biste mogli da mu pomognete kada bude pisao to objašnjenje. Ima mnogo elemenata iz vašeg resora, ali pre nego što se osvrnem na to, ja bih samo želeo da skrenem pažnju na jedan detalj, jer se ovde iznose neistine.
Zakon o porezu na ekstraprofit ste vi doneli. Ja sam vam ga oborio u Ustavnom sudu i to Saveznom Ustavnom sudu. Čak je tada bio predsednik tog Ustavnog suda Momčilo Grubač, a jedan od sudija Ustavnog suda, koji nije smeo da dođe na tu sednicu, bio je ovaj Aleksandar Simić. Od 13 odredbi – sedam vam je palo. Međutim, za još 11 je Ustavni sud rekao da su neustavne, ali nisu imali kvorum, odnosno podelili su se prilikom glasanja, pa je bilo 6:6.
Što se tiče, nezakonite i neustavne primene tog zakona, ja ću samo da vam nabrojim ko su ti i koji su to likovi koji su učestvovali: Slobodan Lalović, Mlađan Dinkić, Aleksandar Radović, Đelić, Đinđić, Vuk Obradović i da ne idem dalje. A ko je uspešno branio taj vaš Zakon pred Saveznim Ustavnim sudom: Dragor Hiber, Vesna Rakić-Vodinelić, neki ljudi iz uprave prihoda i Ministarstva finansija i gle, divnog čuda, Bojan Pajtić. Toliko su lepo branili da je vaš Ustavni sud morao da obori taj vaš Zakon. Kada pričate ko je i koga oporezivao, onda vodite računa o toj prašini i o tom pepelu, neka ostane samo na vama.
Sada ono, gospodine Jočiću, zbog čega sam se ja javio. Vrlo je dobro što u našem Poslovniku postoji taj institut koji se definiše članovima 225. i 226. On nama omogućava da između dve sednice Narodne skupštine ukažemo javnosti i Vladi šta se sve dešava u izvršnoj vlasti. Ovaj primer, sada koji ću da pomenem, tiče se Ministarstva odbrane, gospodina Šutanovca i njegove ekipe.
Dana 2. novembra, pre nekoliko dana, smenjen je pukovnik Dragan Krsmanović. On je načelnik Vojnog arhiva. Vidite koliko je važan taj Vojni arhiv. U toj hijerarhiji, imamo Ministarstvo odbrane, Sektor za politiku odbrane, Institut za strategijska istraživanja i imamo Vojni arhiv. Na mesto načelnika Vojnog arhiva došlo je civilno lice. Do sada, nikad u istoriji se nije desilo. Došao je izvesni Milan Terzić, inače više puta kažnjavan.
Samo da vam kažem, gospodine Jočiću, zbog nacionalne mržnje koju širi gospodin Šutanovac sa svojima, gospodin Jan Marček je sklonjen sa mesta direktora Instituta zato što je Slovak i što voli Srbiju. Znate li ko je postavljen? Čovek iz DS koji se hvali time da mrzi Srbiju, da mu se gade uniforme i srpski oficiri. Zove se Basara Mihailo.
Gospodine Jočiću, mislim da i vi možete malo da se umešate u taj posao.
(Predsedavajući: Hvala, gospodine Krasiću.)
Gospodin Albijanić me podržava, kao što ste mogli da primetite. Ja nikad ne govorim nešto što nije istina. Vi ste sigurni, Nado, u to. Pomerite se sa tog mesta, jer tu su vodotoci. Svi koji su sedeli na vašem mestu vrlo brzo su otišli.
(Predsedavajući: Gospodine Krasiću, molim vas.)
Gledajte gde je Čeda, sada, tamo. Gledajte gde je Pajtić. Kada se pomerite sa tog mesta, ja sam vam više puta objašnjavao, tu ima neko kosmičko zračenje, tu svi pošuntave kad sednu. Jeste li čuli Čedu šta je rekao – niste glasali za Vladu, ne možete da glasate o poverenju Vladi.
(Predsedavajući: Hvala, gospodine Krasiću.)
Pomerajte se da biste ... (isključen mikrofon).

Članovi 225. i 226.
Gospodine Jočiću, mislim da vaše Ministarstvo mora da proveri stan u Nišu, zapišite, Trg Nikole Tesle 31/6, lamela 18, drugi sprat, stan br. 6. Biće u stenogramu. Zašto je važna ova adresa?
Ova adresa je važna kao tajni bunker u kome se sastaju Dušan Petrović i Boško Ristić.
Gospodine Albijaniću, ovaj smeh računajte u vreme njihovo, kad oni izađu da pričaju, nemojte u moje vreme.
Sada ćete shvatiti zbog čega je to vrlo važno. Gospodine Jočiću, Dušan Petrović je zloupotrebio funkciju ministra pravde i zahtevao je od osobe koja je trenutno predsednik Vrhovnog suda Srbije, a samo da vas podsetim, kada je ta gospođa birana za predsednika Vrhovnog suda Srbije onda su Milan Marković, Boško Ristić i Dušan Petrović tvrdili, čak, toliko daleko, da ona ne ispunjava uslove, da sam ja u jednom trenutku posumnjao da li je ona uopšte završila pravni fakultet, i vidim da su tada, donekle, bili u pravu.
Nedavno je, a imali ste prilike da čujete, da javnost komentariše, javnost – B92, Dušan Petrović, nešto što ne postoji. Komentarišu rešenje i presudu koju niko nije video, ali koja se očekuje da bude doneta po njihovom nalogu da bi raščistili neke stvari u Opštinskom i Okružnom sudu u Nišu. A znam, gospodine Jočiću, da vi vrlo dobro znate o čemu se radi, zato što je delegirana nadležnost u jednom sporu povodom krivičnog dela jednog sudije, bivšeg predsednika Opštinskog suda u Nišu, Opštinskom sudu u Pirotu, pa je došlo do promene u tužilaštvu, pa je tužilaštvo odustalo od krivičnog gonjenja i sada treba da se raščisti u Niškom pravosuđu da bi gospodin Ristić ponovo dobio onu svoju poziciju koju je imao u vreme kada je DOS bio na vlasti.
Vidim, neki su savili glavu pošto im je vrlo dobro poznato šta je Boško Ristić radio, sa Zoranom Živkovićem, u Niškom pravosuđu. Gle, čuda, našli su neku žrtvu, pokrenuli neki zahtev za zaštitu zakonitosti koji je nemoguć, samo da bi uflekali predsednika Okružnog i Opštinskog suda u Nišu, kako bi gospodin Ristić poboljšao svoje koristoljubive pozicije koje nemaju veze sa DS, ali imaju veze sa krivičnim postupkom protiv bivšeg predsednika suda, jedne žene, jer ukoliko njoj ne pruži zaštitu ona će da progovori o svim sudskim postupcima.
Pitam i tražim objašnjenje od gospodina Koštunice, a i vi mu pomozite, kako je to moguće da jedan ministar pravde zloupotrebi svoju funkciju na taj način, da komentariše nešto što ne postoji. Usput, obratite pažnju na sudiju Novicu Pekovića i šta je on radio.

Gospodine Albijaniću, kada ja pričam bolje je da saslušate malo, možete nešto i da naučite.
Šta je radio Novica Peković u Vranju i u Nišu u pravosuđu, i kako je znao da će on da bude zadužen za predmet po zahtevu zaštite zakonitosti. Kako je to moguće da je TV Sarajevo, dan pre pretresa, znala kakva će odluka da bude?
U sledećem javljanju obratiću vam se i objasniću koja je uloga novinara Zanfirovića i Bernarda Kušnera.

 Gospodine Albijaniću, isti član.
Gospodine Jočiću, pošto ste vi sada ovde jedini predstavnik Vlade, moram da vam postavim pitanje i da dobijemo neko objašnjenje, mi poslanici.
Dok je Vuk Drašković bio ministar spoljnih poslova nekoliko puta je sa Borisom Tadićem bio na nekim mestima gde su potpisivali neke ugovore sa NATO paktom, i uvidom u "Službeni glasnik" Republike Srbije i u onaj glasnik dok je on bio ministar nismo našli da su ti sporazumi objavljeni. Mene konkretno upozoravaju da je to sporazum, serija sporazuma u okviru nekog programa SOF-a. Interesuje me, o čemu se radi? Da li su to neki tajni sporazumi, pa javnost ne treba da zna? Ako su tajni pa javnost ne treba da zna, pa što ste nas mučili da gledamo preko televizije kako se kerebeče tamo i potpisuju? Ako su već potpisali, to mora da se ratifikuje, mora da se objavi, da se u "Službenom glasniku" to objavi. To je prva stvar.
Druga stvar, gospodine Jočiću, skrećem vam pažnju na jednu pojavu koja će naročito da dođe do izražaja za mesec dana, evo, ja vam unapred kažem kada će da dođe do izražaja, i merilo će da vam bude istraživanje Strategic marketing marketinga.
Kada Strategic marketing bude objavio da je popularnost Srpske pravoslavne crkve ispod 50%, ona će proći isto kao VJ. Sada vam ja unapred kažem kako se to sinhronizovano radi, pa vi to proverite, pa obavestite sve narodne poslanike i javnost pošto sam vas sve na vreme obaveštavao.
I o onim vehabijama sam vas obaveštavao dve godine pre toga, i o onim županijama sam vas obaveštavao, evo, i sad, gospodine Jočiću, da vas obavestim i da vam skrenem pažnju da imate crva u Vladi. Da, da, crva u Vladi. Znam da vi mislite da su sve crvi u Vladi, a ja kažem da imaju jednog crva, ne kažem za sve.
Gospodine Jočiću, ako niste obavešteni, na teritoriji opštine Bujanovac nalazi se selo Samoljica i tamo neki ljudi, koji se predstavljaju da su vehabije, nekim sredstvima prave neku džamiju. Ali prave džamiju na državnom zemljištu i na utrini. Kada su nadležni državni organi intervenisali u Ministarstvu, kod Velimira Ilića, rečeno je – ćutite, ništa ne pričajte, to mora tako da ide. Ja nisam, ne znam ko je to uradio, ali bi bilo dobro da vi znate ko je to uradio. Znači, bez građevinske dozvole pravi se nešto što iritira lokalno stanovništvo svih etničkih grupa, ako vam se više sviđa taj izraz.
Dalje, gospodine Jočiću, ako bih ja bio, kojim slučajem, u situaciji, kao što je jedan čovek bio 1999. godine, na slavi u manastiru Gračanica, i kada je sedeo sa gospodinom Kušnerom i kada mu je skrenuo pažnju da ovi iz NATO pakta koji su na Kosovu treba da budu malo objektivniji – ako ste nas bombardovali što smo nešto tamo radili, pa vidite oni pod vašim patronatom još gore stvari rade prema Srbima, zašto ih malo ne urazumite? Gospodin Kušner je napravio incident, napustio je proslavu i skrenuo pažnju tom građaninu Republike Srbije, vrlo značajnom – videćeš ti mene i videćete vi Srbi kako ćete puziti preda mnom.
Ali, taj gospodin Kušner je raširio svoju mrežu u Srbiji. Samo ću vam pomenuti neka imena pošto znam da su vama dobro poznata i gospodinu Albijaniću su poznata. Jedan od tih, protagonista te politike, zove se Mirko Đurić, izvesni gospodin koji zastupa interese Rimokatoličke crkve u Srbiji, možete ga naći na Avali, uživa, odmara se i vrbuje sve redom. Drugi je gospodin Mihajlo Mihajlov, znate ko je. Treća je jedna grupa koja je, kaže, u ime Građanskog saveza Srbije i četvrti je gospodin Mirko Đorđević, samozvani filozof iz Šimanovaca.
Obratite pažnju i vodite računa o onome što sam rekao, da će za koji dan ili mesec da se objavi u Strategic marketingu, i nemojte onda da kažete da niste obavešteni, da ste iznenađeni.
Na delu je rasturanje svih institucija ovog naroda, ne više države, nego ovog naroda. Vi snosite odgovornost ukoliko to ne predupredite. Pustite ovog, ovaj ne zna šta je odgovornost.

Gospodine Ristiću, vaše mesto su budžaci gde se dogovarate, a nije moje, ali pošto vi ne verujete u ovo šta ja pričam, pitajte bilo kog Nišliju, ko ima veći uticaj na niško pravosuđe, vi ili ja? Odgovorite kog predsednika suda vi štitite, zašto štitite.
Tri godine nisam dobio odgovor na pitanje zašto je moj krivični predmet zastareo u Opštinskom sudu u Nišu, po čijem nalogu je zastareo? Što sada inspekcija? Zašto nije utvrdila do sada. Jedne godine je 40 i nešto predmeta zastarelo u niškom sudu, je l' tako?
Da vas podsetim, vaš prijatelj je napredovao na mom predmetu, Milan Nikolić, otišao je u sudije Okružnog suda. I gle čuda najvećeg, dan kada je diktirao presudu Opštinskom sudu, vi ste ga ovde izabrali za sudiju Okružnog suda. Vi pričate o tome da neko ovde iznosi laži sa govornice. Pitajte, ne pričam o penzioneru, o predsedniku Opštinskog suda, ne pričam o onim silnim predmetima, šta ste tamo radili i šta ste sve muvali, to nema veze sa Demokratskom strankom, to ima veze sa njim, sa Vladimirom Domazetom, sa ljudima koji ograđuju svoj lični interes, sa ljudima koje guraju posle na Vrhovni sud.
Dušan Petrović, pogledajte ga, po nalogu Boška Ristića, da se ne bi otkrilo šta je radila bivša predsednica Opštinskog suda, koja je u međuvremenu i krila predmete po fiokama, ne dozvoljava da ide revizija. To je ta klapa. Kakva klapa? Dele pare, malo piju, a onda gospodin Dušan Petrović, shvatite ovo, 4. jula ove godine podnet je, napisan je zahtev za zaštitu zakonitosti, predaje se Vrhovnom sudu od strane Republičkog javnog tužilaštva, gospodine Jočiću, tek 17. septembra. Prvog dobijaju strane u postupku obaveštenje, 12. dolaze na neku sednicu, 11. TV Sarajevo objavljuje odluku. Da, da, TV Sarajevo, ti što imaš računicu, izračunaj gde je Sarajevo, izračunaj koliko kilometara, imaš računaljku. Računaj.
Šta oni rade, gospodine Jočiću, da li vi znate. Neko je odustao od krivičnog gonjenja bivšeg predsednika suda za silne malverzacije. Promenio se ministar, a onda zahtev za zaštitu zakonitosti. Ne može čovek da se osudi, ali može da se utvrdi povreda postupka da bi se čerečile dobre sudije. Dobar sudija u Nišu, Katarina, vi znate da je dobar sudija, ali vama smeta, jer treba vaše interese da sprovede, interese Boška Ristića i njegove klape. To nema veze sa DS, da znate.

Gospodine Petroviću, vama je zapala teška uloga da branite nešto što ne može da se brani. Mi smo u načelnoj raspravi malo dohvatili ovu temu, šta sve ne valja u ovim vašim izmenama i dopunama ovog ionako lošeg zakona.
Sada bih se skoncentrisao na član 2. i amandmanom tražim da se taj član 2. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku za ratne zločine briše. Tim članom vi dodajete novi član 13a, a on u prevodu znači prisluškivanje, praćenje lica za koja postoji neka sumnja da eventualno oni pomažu neko lice za koje, takođe, postoji eventualno neka sumnja da su izvršili neki ratni zločin.
Po svojoj suštini, ovo krivično delo - pomoć učiniocu posle izvršenog krivičnog dela - spada u grupu krivičnih dela protiv pravosuđa, ne spada u delo ratnog zločina koje je regulisano prethodnim tačkama tog člana 2. osnovnog teksta zakona. To sam vam objasnio.
Zašto smatram da ovakve mere ne bi smela država da primenjuje prema ovim licima? Da ne filozofiram mnogo, evo daću vam malo kasnije službenu belešku o obaveštenju primljenog građanina. Službena beleška je od 27. septembra 2007. godine.
Policiju je obavestio gospodin Ristić Stanko da ga prate neka lica, znači pre nego što ste doneli ovaj zakon, ova izmena još nije stupila na snagu, to je valjda svima jasno. Ali, vi primenjujete taj zakon. Radi se o licu koje je osumnjičeno da pomaže Ratku Mladiću. Znači, nezavisno od zakona vi njega pratite.
On sada navodi i broj kola, i kada su ulazili u stan, i na koga sumnja itd. Gospodine Petroviću, izvolite (daje papir ministru), neće gospodin Petrović da baci kada ja dam to.
Moja poruka za ljude koji su obuhvaćeni ovom intervencijom u okviru zakona. Vrlo efikasno sredstvo za borbu protiv onih koji vas prisluškuju, prate, snimaju itd, jeste da se naoružate strpljenjem, da malo trenirate i kada vidite da vas prate, onda im ponudite sladoled. To je radio Vojislav Šešelj u vreme kada je bio proganjan krajem osamdesetih godina.
Da, čuvena operativna akcija Indeks, i on se naglo okrene, uhvati ove iz državne bezbednosti i on kaže, hoćete sladoled, i oni jadnici morali da jedu sladoled da se ne bi videlo da prate Vojislava Šešelja.
Imam još efikasnije sredstvo u borbi protiv onih što prate. Svake godine kada je nova godina njima čestitam novu godinu preko telefona i pobrojim malo familije. Lepo im kažem, vi šestoro što slušate – a danas je to toliko moderno da svaka šuša može da obezbedi aparaturu za prisluškivanje, trenutno je nabavka za BIA, da znate; znate da moram sve da znam; znači, postoji mogućnost sa daljine, preko ovoga, preko onoga itd. – e, njima sam lepo rekao, aman ljudi, pa dogovorite se neka jedan sluša pa neka fotokopira to u šest primeraka. Što šestorica, šest službi, ima da se poubijate međusobno.
Naravno, ovim voajerima što moraju da slušaju, uvek im kažem na telefonu da, dok oni slušaju – pošto je ''uher'' više izbačen iz upotrebe, da znate, onaj magnetofon za snimanje, onaj trakaš, mada je najpouzdaniji za prisluškivanje – kažem im neka obrate pažnju gde su im žene, gde su im deca itd. To deluje malo smešno, ali to je vrlo ozbiljna stvar.
Sad da se vratimo na ovo šta nam je demonstrirala Vlada ovim predlogom zakona. Ona nam je demonstrirala da ne zna šta je jatak, a šta je jadac.
Objasniću vam i šta je jatak, i šta je jadac. Za ono što se zove jatak važno je Đurđevdan i Mitrovdan, i to su oni koji su štitili narodne tribune, hajduke, koji su se borili kao, da sad ne pričam o poznatim likovima iz zapadne Evrope, gde su se borili po nekim šumama za prava naroda gde tlači neki gospodar itd. To je otprilike u narodnoj epskoj poeziji vrlo časno biti jatak nekom narodnom heroju. U tom delu vas podržavam, imate lepo tumačenje toga.
Međutim, dobili ste jadac. Zašto ste dobili jadac? Prema ovom vašem zakonu ako se bude glasao, i ako vi budete glasali za ovo što je gospodin Petrović ovde zadužen da brani, samo da vas podsetim, protiv Ratka Mladića je prva optužnica podignuta 24. jula 1995. godine, pa je ona izmenjena 16. 11. 1995. godine.
Tada se Ričard Holbruk hvalio kako je dobro što su doneli i što su formirali sud za ratne zločine, jer su na taj način izbegli da na dejtonskom sastanku učestvuju Karadžić i Mladić. Čak se hvalio u to vreme i onaj predsednik suda. To je prvi dokaz da je to čisto politički sud.
Znači, ono što je gospodin Batić pričao o stanju svesti nacije, vežite mački o rep. Mi se nalazimo na terenu prava, a ne na terenu razumnog rasuđivanja ili stanja svesti. Ako imaju problema sa stanjem svesti, postoje druge institucije, Narodna skupština nije mesto gde se razmatra kakvo je stanje svesti gospodina Batića. Ovde i vrlo konkretno treba da pričamo o zakonu.
Idemo dalje. Nalog za izručenje gospodina Ratka Mladića je predat Saveznoj Republici Jugoslaviji, gospodine Petroviću, 25. jula 1995. godine i 16. novembra 1995. godine, to znači 12 godina postoji nalog i vi ste nasledili taj nalog, gospodine Petroviću.
Idemo dalje. Izveštaj Vojno-bezbednosne agencije dostavljen je i prezentiran od strane Ministarstva odbrane Vrhovnom savetu odbrane januara 2006. godine. Ko je bio u Vrhovnom savetu odbrane januara 2006. godine? Bulidža. Ko je bio ministar odbrane? Kadar Nataše Kandić, patolog Zoran Stanković. Šta se tu konstatuje? Tu je izvršena rekapitulacija kretanja gospodina Mladića od jula 1995. godine pa nadalje, službena tajna, ne smem dalje da pričam.
Idemo dalje, šta mogu da pričam. Iz tih dokumenata vidi se da je general Mladić do kraja marta 2002. godine bio aktivni oficir Vojske Jugoslavije, kada je penzionisan u činu general-pukovnika. Ko je bio marta 2002. godine ministar odbrane, ko je bio predsednik Savezne Republike Jugoslavije, ko je bio vrhovni komandant? Oni, gospodine Petroviću, koji su vas naterali da vi crvenite ovde, Boris Tadić, Vojislav Koštunica, politički otac i politički sin, dvojac bez kormirala, van svake razumne sumnje.
Idemo dalje. Kako ste došli do podataka da treba da se gone jataci? E, tu je sad pravni jadac. Šta su elementi bića krivičnog dela - prikrivanje učinioca posle izvršenog krivičnog dela, pomoć učiniocu posle izvršenog krivičnog dela. Da li možete vi to da primenite na ove koji su navodno kuvali kupus, navodno nekada bili zaposleni u Kancelariji Republike Srpske u Beogradu i da li vi uopšte, gospodine Petroviću, znate šta piše u članu 333? Znate? Onda da vam pročitam poslednji stav. Kako možete decu, ženu i rodbinu eventualno nekog učinioca nekog krivičnog dela da gonite, da proganjate, da privodite, kada su deca dužna da kriju roditelje i niko ne sme da ih pozove na odgovornost zbog toga?
Gospodine Petroviću, ne daj bože da nešto uradite, neko krivično delo, pa vaši najmiliji su dužni da više vole vas nego da poštuju zakon.
Nema tog zakona koji ulazi u rodbinske i porodične odnose na tako brutalan način kako vi želite ovo da primenite. Ako je neko izvršio krivično delo, pa ga krije žena, deca, rodbina, oni to rade potpuno legalno i legitimno. To piše u propisima. Znate šta, to što vi ne znate, to je vaše bogatstvo, a nemojte mene sada da terate da vam sad citiram zakon, Ustav, propise itd. Znam da imam veliki broj fanova među demokratama, vi uporno sedite tu i to cenim što uporno sedite.
Znači, to se zove pravni jadac. Gospodine Petroviću, pre nego što bilo kog građanina u Republici Srbiji mislite da učinite sumnjivim da je navodno nekog prikrivao, kažem vam da bi ta akcija uopšte mogla da se vodi, prvo morate da uhapsite Radeta Bulatovića, pa drugi koga morate da uhapsite jeste Zoran Stanković.
Naravno, one pred-pred., Tadića i Koštunicu, ne smete da hapsite, čuva ih imunitet, ali ovu dvojicu morate da uhapsite da ispitate, pa kada sa njima završite i kažete da oni ništa nisu krivi za ovo delo koje vi ugrađujete – pri tom ste ovlašćeni sad, ako vam prođe ovaj zakon, da i njih prisluškujete; sad mi samo kažite kako ćete Bulatovića da prisluškujete – onda možete na Đoga, na Vaskovića, na Ristića, na Krasića, na Vjericu, tek onda.
Znači, to je preduslov da biste vi mogli da primenjujete ovaj zakon. Vjericu možete da pitate za kupus, mene možete da pitate za automobilske gume, ali ovu dvojicu mora da ispitate na sve okolnosti.
Samo da vas podsetim, gospodine Petroviću, Vlada Republike Srbije treba da naruči film ''Karlina lista''. Taj film je završen 2006. godine, pošto Karla pati to, znate, da je ona neka mačka, ona sve nešto završava itd, i ona je napravila žena film o sebi.
Kupite taj film, on je učestvovao na nekim takmičenjima, oni u Hagu luduju zbog tog filma, kažu da je to nenormalno, ali vam preporučujem da kupite to, da podelite svim članovima Vlade, svim članovima Demokratske stranke i svim nevladinim organizacijama, da vidite kako Karla del Ponte u avionu komentariše ko ste, šta ste i čemu joj služite.
Pije šampanjac lepo sa svojim sekretarom i kaže - jesi li video kako onaj Koštunica muva nešto, kažem mu: Zorana Stankovića da postaviš za ministra odbrane, on mi je obećao, pošto je kućni prijatelj sa Ratkom Mladićem, da će da isporuči Mladića. Znači, nema tu transformacija vojske, nema ništa, nego da se isporuči Mladić.
Nema, vidite, više priče o Karadžiću. Sad i Karla traži da se istraži. I napadaju, koga, ni jadnog ni dužnog, Vladu Nadeždina, svedoka koji je bio, pa je video čovek i ko je potpisao, zašto je potpisao, kako je potpisao.
Koga dalje još napadate? Jadnu ovu ženu sudiju što je uvatila zakon da primenjuje. Šta vam je ona kriva?
Pa kriva, jer njena presuda ima nekih nedostataka. S obzirom da pobegoše ovi moji iz Čedine stranke, e sve sam uprskao, da vam kažem oko ovih postupaka ovde, pa to je javna tajna.
Gospodine Petroviću, kako može čovek sa pseudonimom Krvavi Bora da bude svedok saradnik, objasnite mi, molim vas. Znate da čovek trune u zatvoru, a da nema nijedan dokaz protiv njega. Čak ima dokaz, došao Hrvat iz Hrvatske i kaže - aman ljudi, što njega optužujete, on meni spasio život. Ali, Sem Nazaro, Nataša Kandić i da ne ređam ove Engleze koji se kriju, oni zapeli, mora neki materijal da bude protiv ovoga. Znači, nije tu problem stanja svesti kod gospodina Batića, ovde je problem sa činjenicama. Niko nema pravo da štiti ratnog zločinca, ali to ne znači da možete svakoga da proglasite da je ratni zločinac.
Što niste pročitali tekst ili knjigu gospodina Ivaniševića, Ljiljane Bulatović ili ovaj tekst koji je objavljen u ''Glasu javnosti'' 23. oktobra, koji je napisao Vlada Nadeždin, da vidite šta je to pozadina Srebrenice, a ne da se izvinjavate za sve i za svašta. Kada kažem da se izvinjavate za sve i za svašta, nemam nameru ništa da omalovažim. Morate da nađete neku meru, van razumne sumnje, logičnu meru.
Znači, dao sam pouku budućim osumnjičenim kako da se obrane od ovih što ih prate. Možete slobodno da ih bijete, jer to rade nelegalno. Ja ih jurim, da vam kažem pošteno. Mene su skoro pratili, sustigao sam ih i rekao - pozovite Radeta Bulatovića i kažite mu da je najveći narkodiler u Srbiji.
Da kažem ovim ljudima što idu na Odbor za bezbednost: nijedan izveštaj BIA-e nemojte da prihvatite ukoliko ne počinje sa rečenicom - zahvaljujući BIA-i nema droge u Srbiji. Dokle god ima droge u Srbiji, BIA diluje drogu.

Gospodine Mrkonjiću, to je član 136. i direktno se odnosi na ministra Petrovića, koji je predstavnik Vlade ovde.
Gospodine Petroviću, tokom načelne rasprave, koja je bila ko zna kada povodom ovog predloga zakona, verovatno je tri nedelje prošlo već, postavio sam neka vrlo važna pitanja i tražio sam da dobijemo odgovor pre nego što se zaključi ova rasprava, jer posle toga stvarno nema smisla bilo kakav odgovor da mi dostavljate.
Doduše, meni kasne odgovori za ove G17 što su uzimali prostorije. I njih nema, i oni su mi pobegli, šta da radim. Da vas samo podsetim o čemu se radi. Radi se o instrumentalizaciji svih državnih organa koji treba da rade po nalogu Karle del Ponete ili da budem još precizniji, u prevodu srpska varijanta Karle del Ponte, to je Nataša Kandić.
Vrlo sam konkretno postavio pitanje. Zamenik tužioca za ratne zločine, gospodin Bogdan Stanković, 13. septembra 2007. godine je pod oznakom KTRR 130/07 tražio da se od strane policije posebnog dela, navodno za borbu protiv ratnih zločina itd, privedu lica u Jevrema Grujića, da se tamo izvrši dodatni pritisak na njih, kako bi bili lažni svedoci u predmetu protiv Vojislava Šešelja. Nema odgovora.
Odgovor sam dobio u vidu izjašnjenja nekog predstavnika OEBS-a, neki ovde, koji kaže - poslanici vrše pritisak na tužioca. Hajde da raščistimo da li lažem ili me lažu ovi moji doušnici ili stvarno postoji pod ovim brojem akt. Gospodine Petroviću, video sam akt. To je problem. Video sam šta piše.
Dva pasusa su lažna. Kao, razgovarate s tim ljudima, oni traže zaštitu od Haga da bi bili svedoci protiv Vojislava Šešelja. Ali, imam izjave tih ljudi koji kažu da ne žele da budu svedoci haškog tužilaštva, sa obrazloženjem, naveli sve pritiske. Evo, i Čanak neće da bude svedok Tužilaštva.
Jeste li čitali u novinama šta kaže? Hoće čovek da bude svedok istine, neće da bude svedok Tužilaštva. Kaže - čim sam rekao da hoću da budem svedok istine, oni neće da me pozovu.
Gospodine Petroviću, za nekoliko dana kreće suđenje Vojislavu Šešelju. Državni interes broj jedan Srbije jeste da se omogući prenos. Znate zbog čega? Da javnost vidi kako će Tužilaštvo da dokaže da je Vojislav Šešelj bio u udruženom zločinačkom poduhvatu sam sa sobom, pre nego što je nastao udruženi zločinački poduhvat. Eto, to su bistri umovi napisali.
Oni ne znaju ni koliko imaju svedoka. Ne znaju šta će svedoci da pričaju. Ništa nisu dostavili. Ne znaju kako da krenu sa suđenjem. To je provizorijum, obična farsa.
Da li se vi slažete da suđenje treba da bude farsa? Ako se slažete, kažite - slažemo se, Vojislav Šešelj ne zaslužuje da mu se prenosi suđenje, on ne zaslužuje nijedno ljudsko pravo da koristi. To je Hag rekao, pet godina svakodnevno priča.
Nijedno ljudsko pravo se Vojislavu Šešelju ne priznaje. Zašto mi to sad da ne vidimo - svi građani Srbije da vide šta je Haški tribunal.
Da vidite kakvih tamo ima naučnofantastičnih konstrukcija. Ima takvih konstrukcija zbog kojih neko ne bi mogao čak ni Pravni fakultet da upiše u Beogradu.
Tolikih nebuloza ima napisanih: sam sa sobom u udruženom zločinačkom poduhvatu - da li možete to da shvatite? Ali, vama izgleda odgovara da on tamo čami. Kažite - odgovara nam. Kažite da vam nije produktivno da javnost Srbije vidi kakav je taj proces. Kažite slobodno, jasno i nemojte malo levo, malo desno - pa mi bismo hteli, a ne smemo od inostranstva.