Danas se Narodna skupština nalazi, ako mogu tako da kažem, samo pred jednom dilemom: da li treba da demonstrira ono što je odavno poznato u Narodnoj skupštini, a to je da vlast po svaku cenu donosi zakone, ne uzimajući u obzir argumentaciju opozicije, a posle nekoliko godina vrati taj isti zakon na izmene i dopune, ili da se opredeli za još goru varijantu, a to je neko novo autentično tumačenje.
Zašto ovo pričam? Zbog toga što smo mi pre godinu i po dana, doslovce do četiri ujutru, čini mi se da je to bila noćna sednica, iznosili brojnu argumentaciju i pokušavali opet ovu stranu, koja je bila na vlasti, da ubedimo u to da neka rešenja u tom zakonu nisu dobra, da su u praksi neprimenljiva i da mogu da se tumače na nekoliko načina.
Naravno, tada je rečeno: vi ste opozicija, vi možete da kritikujete, međutim argumentacija vam je slaba, mi ćemo to sve da završimo.
Vidite i sami kako ste završili − vratili ste ponovo ovu tačku dnevnog reda, ali sada u vidu autentičnog tumačenja.
Radi javnosti moram da kažem da, kada se glasa, obično se glasa za ili protiv, i obično se, u zavisnosti od toga šta se desi posle glasanja, kaže: ovi koji su glasali protiv, bili su u pravu, a ovi koji su glasali za − nisu, ili obrnuto.
Međutim, danas imamo potpuno trivijalnu situaciju: kako god da glasamo, mi smo pogrešili. Znači, bilo koja odluka da se donese povodom autentičnog tumačenja, pogrešna je.
Jer, to je osmislila jedna ekipa koja je − a to mogu da kažem, pošto se ovi ljude stide, vode računa da budu kulturni, uljudni, da se svima dopadaju, ne patim od toga da se svima dopadam − ovaj zakon je izgurala jedna grupa koja je radila protiv državnog univerziteta. I to su radili javno. Oni su godinama najavljivali da će rasturiti državne univerzitete.
Aktivni učesnici u rasturanju državnih univerziteta su bili i profesori državnih univerziteta. Sećate se, u ovoj skupštini je bilo najmanje tri sa Pravnog fakulteta. Kada su napokon pročitali šta je ta Bolonja, niko od njih nije napustio državni univerzitet. Svi su ostali na Pravnom fakultetu i sada kuloarski pljuju po privatnim fakultetima.
To je ta zakasnela pamet. Doduše, imali smo tu i onog plagijatora, imali smo i Gašu Kneževića koji je primenjivao nacrt zakona koji nije ni donet, tako da mene to ne čudi. Znam kakav im je uzak i mali kapacitet baterija. Jeste, tako je.
E, sad da vidimo zašto je potrebna ta Bolonja. Ona ima svoje pluseve i ima svoje minuse. Jedini plus je što lepo zvuči da sa tom diplomom, koju dobijete ovde, možete eventualno u inostranstvu da nastavite studije i da se zaposlite u onom zvanju, kao što se to primenjuje u inostranstvu. Međutim, slaba je vajda od toga.
Uvek se obrazovni sistem jedne države pravi prema potrebama te države. Ne postoji zemlja koja pravi svoj obrazovni sistem prema potrebama susedne ili neke prekookeanske države.
Jer, po logici stvari, obrazovni sistem se finansira pretežno iz budžeta, država ima obavezu prema deci koja završavaju fakultete, obrazuje ih da bi sutra radili u toj državi i obrazovne programe prilagođava prema potrebama.
Svakako jeste plus da čovek sa nekom diplomom odavde može da se zaposli u inostranstvu, ali to nije primarni cilj obrazovnog sistema. Ta kompatibilnost sa inostranstvom ne treba da zaslužuje toliku pažnju ukoliko treba da ugrozi nešto što je prepoznatljiva karakteristika našeg obrazovnog sistema, a to je, u svakom slučaju, jedno opšte znanje, opšta kultura. Verovatno je to neki naš prioritet.
Kako je došlo do te Bolonje? Tako što je neko u Evropi zaključio da treba da digne nogu da se potkuje kao što to rade oni u Americi.
Znate, Amerika osvoji neku državu, uzima jeftine resurse, u mogućnosti je da razvija svoje proizvodne snage, oruđa, a ima potrebu da obezbedi i dobar standard. I onda se javlja potreba za što većim brojem ljudi koji bi radili u sektoru usluga, pa se izmišljaju neka zanimanja: menadžer, pa ovaj, pa onaj, pa onaj koji ovog drži s leve strane, onaj ko drži s desne strane itd.
I onda je neko u Evropi zaključio: čekajte, ajde i mi da hvatamo priključak sa njima, da izmišljamo i mi neka zanimanja. Jer, metalostrugara može da bude toliko i toliko hiljada. Što bi školovali više od toga kad ne možemo da ih zaposlimo? Ali, možemo da ih zaposlimo u tamo nekoj administraciji, na poslovima koji se tiču usluga. I to sad postaje tragikomično, kada neko u Srbiji stavi prst na čelo pa kaže: ajde sada mi da budemo malo Zapad na Istoku. Ali, kod nas nije takva situacija, to je činjenica.
I, naravno, kada se tako brutalno ugrade principi Bolonje u naš zakon o visokom obrazovanju, mene prosto iznenađuje da mi dajemo autentično tumačenje samo za jedan član. Mi bismo mogli autentično tumačenje da dajemo za najmanje pedeset članova.
Apsolutno podržavam gospodina Novakovića: jedno je pitanje zvanja i diplome, a drugo je pitanje znanja. Čemu mi dajemo prednost − da li znanju, da li zvanju?
Ako dajemo prednost zvanju, gospodin Paja Momčilov i ovi lekari, profesori, koji su dva dana pričali ovde, onako stidljivo su nabacili da Bolonja ne daje kvalitetan kadar. Bolonja daje nešto što je Šuvar nekada zamislio na nekom nižem nivou srednjeg obrazovanja. Po osnovu tog nižeg nivoa znanja mi imamo prepunu Skupštinu eksperata, agencije prepune ekspertima itd., a neznalice, velike neznalice.
Amerika ima neke svoje potrebe: da smiri populaciju, da uživa u izobilju, da kad dođu s posla pretežno gledaju televiziju i jedu kikiriki buter, da se ne interesuju za nešto što je politika, što je život − da znate, politika je najveća disciplina koja postoji u ljudskom rodu − da on bude zadovoljan, da ima neku školicu.
Mi smo prošli put kad je bio zakon o tom obrazovanju na dnevnom redu ukazivali na neke primere. U Americi, znate, kada primaju nekoga da radi na kasi, oni kažu: šta biste vi uradili ukoliko nestane struja pa ne radi kasa u prodavnici; da vam novčanicu od deset dolara, a kupio je robu za pet dolara − koliko treba da mu se vrati kusur? Ko da tačan odgovor − odmah je primljen.
Apsolutno sam siguran u to da dosledna primena Bolonje treba od naše dece da napravi debile i imbecile. To je moj lični stav. To moram da vam kažem. Zašto? Zato što se trkamo u debilitetu. Zbog koga? Zbog jedne gospođe ni muško-ni žensko, kao pomoćnika ministra, koja je gledala kako sebe da udomi. I tako je udomila sebe.
Pokazala se mnogo pametnom, a na njenom fakultetu sad ne mogu da dešifruju kakvu diplomu da izdaju nekome ko završi fakultet.
Mi ovde nećemo da otvaramo pitanje novog programa studija. Ali, verujte, laički da vam kažem, ako na nekoj godini pravnog fakulteta budu istovremeno dva ispita, obligacije i, recimo, sudska medicina sa sudskom psihijatrijom, pa to treba da se boduje u okviru onih 60 bodova za tu godinu − verovatno bi odnos u tim bodovima trebalo da bude 1 : 100. Evo vam jedna stvar koja nikako ne može da se uklopi u Bolonju.
Bolonju svi prihvataju kao neku preporuku i svi gledaju da je izbegnu. Zašto? Zato što, pre svega, vode računa o svojim interesima: svoje privrede, života i opšte kulture u toj državi. Mi možemo sada ovde da kritikujemo, iznosimo podatke o efikasnosti studiranja itd. Ako ništa drugo, mnogo je bolje da deca budu na fakultetu, pa da steknu i neko opšte obrazovanje, ma i da ponavljaju, nego da landaraju po ulicama, ako privreda ne može da apsorbuje taj broj koji se nalazi na birou.
Ali ne, došla je demokratija. Sve u banku se računa. Neko smatra da na obrazovanju mora da zaradi velike pare i vi ste krenuli tim putem. Kraj mu ne vidite.
Mi smo vas pre godinu i po dana upozoravali. I pre tri godine smo upozoravali onu ministarku kada je bio zakon o srednjem obrazovanju, tako mi se čini, isto je bila neka noćna vampirska sednica do četiri ujutru. Isto. Vi sve pričate nešto bez veze, a posle dva meseca dođu i kažu: sve ste u pravu što ste rekli − evo, sudarili smo se sa problemom, ne znamo kako da ga rešimo. Zato opet vraćam na ono: kako god da glasate, svi smo pogrešili.
Svi smo pogrešili, ali sada svi pravimo svesnu grešku jer nas je neko naterao da grešimo. Ko nas je naterao? Onaj koji je predložio onakav zakon o visokom obrazovanju. I sada mi svi postajemo saučesnici u tome.
Neko se raduje što je završio četvorogodišnji fakultet pre 10-15 godina, pa će sada da prevede tu svoju diplomu, da postane neki vajni master, majstor. On se kao nešto ovajdio. Ovajdiće se, navodno, ove generacije koje su na prelazu između ovoga i onoga, ali niko neće da kaže: otkad je došla demokratija deca plaćaju školarinu i to je najneodgovorniji potez koji je ova generacija mogla da sprovede.
Nema onog Čede Jovanovića. Njemu je bilo lepo da se besplatno školuje. Kada je završio − hajde da uvedemo evropske standarde − pa deca plaćaju, roditelji plaćaju. Zašto? Zašto plaćamo? Redak je i mali broj onih koji su toliko dobri đaci da im se obezbeđuje besplatno školovanje, odnosno da država finansira njihovo školovanje.
Sada ta generacija ćuti i kaže: znate šta, Evropa je realnost i to je ono, Matiću, u sudaru sa realnošću mi moramo da potonemo. Eto, tako. Moramo da potonemo i tim putem nas vodite.
Stagniramo u svakoj oblasti. Jedini napredak je tamo gde treba da se zaposle vaši ljudi. Izmišljaju se službe, izmišljaju se poslovi, sve se izmišlja. Koga zapošljavate? Mastere vaše.
Imamo ministra inostranih poslova − neki fizičar bavi se inostranim poslovima. Ako je master za fiziku, neka se bavi fizikom. Školovao se, obučavao se za fiziku. Kakve veze imaju inostrani poslovi sa tim? Možda želi da se ponaša kao njegov idol Havijer Solana, koji je takođe fizičar.
Vidite kako je opasno kada fizičar uhvati politiku: on pritisne dugme, bombe, pa se gađa ovde, pa se uništava ovde. To sve mi moramo da trpimo dok je Demokratska stranka na vlasti makar u jednoj opštini.
Ako ste u gradu − katastrofa. Na svakih 15 dana menja se asfalt. Znate zbog čega? Zato što u niskoj gradnji ne može da se utvrdi količina, a u visokoj gradnji može. Jeste, jeste. Osmislili ste vi dobro sistem, neki master je osmislio taj sistem.
Šta god da vam kažem povodom ovog autentičnog tumačenja, pogrešićemo. Nećemo rešiti ono što je suštinski problem. Problem je ceo zakon, to da znate. Zakon ne valja: ni za profesore, ni za studente, ni za one koji treba da napreduju i da se zapošljavaju ukoliko po ovom zakonu završe te studije, bez obzira da li su one osnovne, akademske ili specijalističke. Loš zakon. Mi taj loš zakon ne možemo da ispravimo autentičnim tumačenjem. Ne možemo.
Dali ste primat tome da se digne noga, žablji batak da bi se potkovao, kako bi došla neka korist. Koju ste korist dobili? Nema nijedne koristi. Ja vam pričam: vaši profesori sa Pravnog fakulteta, koji su hteli da rasture Pravni fakultet, idu na te privatne, za poslovne, za ovo, za ono. Kada su napokon pročitali tu Bolonju, rekli su: ne, ne, Pravni fakultet − svaka čast, bežite, kakvi ovi privatni, kakvi ovi đavoli itd.
Nemojte da gledate američke serije, tu je idealizovana slika o Americi. Oponašajte nešto normalno. Sedam godina ste radili sve nešto što je nenormalno, dajte sada malo krenite, makar pet minuta, nešto normalno da radite. Nikakva vajda od ovoga. Apsolutno nikakva. Znanja nigde nema, imaćemo nostrifikacije i ništa više.
I onda se postavlja još jedno pitanje: zašto mi nekoga školujemo i dajemo mu diplomu da pobegne u inostranstvo da radi? Znam odgovor, odmah će sada da kažu: a što vi nama ne ponudite posao?
Oni idu u inostranstvo da bi prali čaše u kafićima − to treba da znate. Malo je naših diplomiranih koji su neki stručnjaci i koji su prihvaćeni tamo. Znate i sami: lekar sa onom našom diplomom, kada ode, mora da se dokaže tamo. Tamo se traži neki rad, da znaš da radiš i još neke kurseve da završiš.
U Americi, svako ko je na birou za zapošljavanje, ima u ruci 15 kurseva. Petnaest kurseva osposobljavanja je prošao da može da ubode da nađe neki posao, ako želi da radi.
Ne možemo mi da oponašamo njih, ljudi. Pošto ne možemo da oponašamo njih, dajte da imamo propise koji su normalni za nas.

 Gospodine predsedavajući, pozivam se na član 27. Poslovnika Narodne skupštine, koji propisuje šta treba da radi predsednik Narodne skupštine, i pozvao bih se samo na poslednju alineju koja kaže - vrši druge poslove predviđene zakonom i ovim poslovnikom.
Zašto ovakva odredba postoji u našem Poslovniku? Zato što predsednik Narodne skupštine, pored toga što je prvi među jednakima, i pojedinačnim nekim zakonima je dobio neka ovlašćenja koja spadaju u grupu tzv. ustavne materije. Jedno od tih ovlašćenja jeste i da raspisuje lokalne izbore.
Bez namere da citiram odredbe Zakona o lokalnim izborima, ali opštepoznato je da u velikom broju opština postoji tzv. kriminalna uprava, koju je uvela Vlada Republike Srbije, ona nije samo prinudna, ona je kriminalna, čim je istekao vremenski period koliko ona može da postoji.
Znači, već sledeći dan posle zakonom propisanog roka to više nije prinudna uprava nego kriminalna uprava.
Imamo ovu novu nastalu situaciju koja se tiče izbora gradonačelnika grada Beograda.
Sada moramo da uđemo u razloge zašto predsednik Narodne skupštine nije postupio u skladu sa Zakonom. Verovatno se javlja nekoliko grupa mogućih razloga zašto je takvo stanje.
Jedna grupa razloga zasniva se, verovatno, na tome što mi nemamo uverenje, odnosno diplomu o završenoj osnovnoj školi gospodina Dulića, te opravdano izražavam sumnju da li je on uopšte pismen, jer jednu vrlo jasnu odredbu ne zna da pročita.
Kaže - 15 dana, verovatno treba neko, gospodine Obradoviću, iz tog okruženja gospodina Dulića da mu na kalendaru naznači kada je taj 15. dan, da se ne muči, čini mi se da to beše sada ovaj petak, kada mora da donese tu odluku.
Slična je situacija i sa tim kriminalnim upravama u nekim jedinicama lokalne samouprave.
Druga grupa razloga verovatno može da bude što se nalazi pod nedozvoljenim pritiskom predsednika Srbije.
Znate, oni pripadaju istoj stranci i verovatno onaj procenjuje kada, šta, kako, pošto je on čuven po tim svojim procenama, i on pritiska ovog predsednika Narodne skupštine, i mi nekako njega treba da oslobodimo od tog straha. On je verovatno zaplašen.
Vidim ima dva kabineta, jedan u ovoj zgradi, drugi u onoj tamo zgradi. Ona zgrada tamo je baksuzna, tamo su vodotoci i ako više vremena provodi tamo, onda spravom nepismenost dolazi maksimalno do izražaja.
Još samo jedna rečenica da se ne bih kasnije javljao.
Treća grupa razloga može da se svrsta u onu, sa kojom se navodno nalaze izgovori za slične situacije u kojima se država nalazila, kao što je recimo Bodrum, i da ne ređam dalje, gde Demokratska stranka pokazuje izuzetno veliku sklonost ka drp sistemu. Biću na vlasti gde mogu da drpam. Beograd je mesto gde može da se drpa.
Još nismo došli do Bojana Stanojevića, još nismo došli do porodice Anđelković, još nismo došli do tih investicija, još nismo došli do toga da neko proveri ko to tamo krade, koliko krade i zašto se neraspisivanjem izbora štite lopovi, te ova treća grupa razloga je verovatno u nadležnosti gospodina Jočića, ali s obzirom da su oni u koaliciji u Beogradu mrka kapa i od toga.
Zato kažite gospodinu Duliću, petak je za koji dan, neka hitno potpiše tu odluku.

Dobro je što je objedinjena rasprava o ova dva predloga, koja se nalaze na dnevnom redu, tih akata o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta u ovim novim organima, organima koje je na neki način regulisao novi Ustav Republike Srbije, organima koji su nam potrebni, a i nisu nam potrebni.
Oni su nam potrebni ako ispunjavaju svoju ustavnu funkciju, a nisu nam potrebni ukoliko ne ispunjavaju ustavnu funkciju.
Da li ova dva organa mogu da ispunjavaju ustavne funkcije? Ne mogu. Zašto ne mogu da ispunjavaju te ustavne funkcije? Ne mogu iz jednog prostog razloga što oni koji su napravili puč nisu ni mogli drugačije da osmisle implementaciju, harmonizaciju sa nečim imaginarnim što postoji na Zapadu na drugačiji način nego na nakaradni način.
Samo da vas podsetim, mi već pet godina vodimo borbu protiv ovog demokratskog bloka, koji još samo nisu napravili agenciju za liftove, za kiselu vodu, za ptičice i za prekogranični let ptica pevačica. Za sve drugo su napravili agencije.
Kako su to radili, imali su prilike građani Srbije da slušaju u direktnim prenosima sednica Narodne skupštine, gde smo iznosili kritike na takav koncept organizacije države i društva. Ne sporim da tako nešto postoji, ali nema te države gde postoji tako brutalan način kao što je to kod nas urađeno.
To je nama predstavljeno kao zadnji krik demokratije i kao uslov za što skorašnjiji ulazak u EU. Neće nas tamo ta EU, to sam vam rekao još pre pet-šest godina, ali vi se ne obazirete na to, jer vam je priča o EU dobra iluzija koja može da vara građane.
Samo da vas podsetim, i pučisti su imali neke svoje parole. Jedna od tih parola je bila "skupa i glomazna državna administracija". Ne postoji skuplja i glomaznija državna administracija od kada su demokrate došle na vlast.
Samo da vas podsetim da u nastojanjima da predsednik Republike poboljša svoj položaj, dosetio se da napravi Narodnu kancelariju. Znate i sami, nje doduše više nema kao pozicije u budžetu sa tim nazivom, ali se iza toga kriju neka sredstva. Samo da vas podsetim da neko ko važi za medijskog magnata, bio je direktor te kancelarije. Hvalio se tuđim parama, delio nešto, evo ga, danas je neki ministar za neki NIP.
Znači, kada su u pitanju demokrate nepogrešivo postoji neka zakonomernost. Tamo gde su pare, gde je vlast, gde je pozicija, ukoliko ih nije pretekao G17 plus, nalaze se demokrate. To je prepoznatljivo.
Sad sam baš čekao da mi se javi, uspeo sam u tome, javio mi se, sad smo prešli na jednu novu fazu. Ona je krenula kada su demokrate drugi put ušle u vlast.
Ona je prepoznatljiva po tome što se na listi DS nalazi mnogo više predstavnika nevladinih organizacija, špijunskih službi, jeste, to kaže i gospodin Šami, potvrđujete i vi, znači, nalaze se oni koji su godinama finansirani iz inostranstva, školovani u Segedinu, Budimpešti i da ne ređam te lepe lokacije.
Za šta su školovani? Pa, da unište državnu strukturu Republike Srbije. To temeljno rade sedam godina.
Ali, pošto su ovi iz inostranstva shvatili da ovi ovde, njihovi predstavnici, demokrate, poprilično kradu ta sredstva, onda su rekli - sad ste na vlasti, ne možemo mi da vas finansiramo iz inostranstva.
Sada uzmite sve ovo što je nevladin sektor i ubacite u vlast i obezbedite da država finansira svoje neprijatelje. Tako da građani Srbije sada finansiraju, je l' sam iz vašeg pogleda zaključio da se čudite, mislite da nije tačno ovo što sam rekao?
Pa gde vam je onaj Miloš Todorović? On beše iz onog Cesida, jedan plus jedan jednako dva. Svi oni su smešteni u državnoj strukturi. Novinari Studija B - svi su smešteni u nekim državnim strukturama. Neki borci za ljudska prava, navodno, kao nevladin sektor, sad su u DS, sad se bore za ljudska prava na drugačiji način.
''Otpor'' je ceo u DS. Otpor sada kontroliše DS, da ne zabrljaju nešto. Tako je i sa ovim poverenikom i ovim zaštitnikom. Zamislite, oni čak imaju i kabinete, a prema Zakonu o državnoj upravi ili nekom od tih zakona, kabinet može da ima samo predsednik vlade ili potpredsednik vlade, i neću dalje da idem, zato što kod kabineta potpredsednika vlade digli ste uzbunu do planetarnih razmera.
Znači, nevladin sektor se uselio u državnu strukturu, u državne organe i onda možete da zamislite kako ta zaštita izgleda. Da ne idem u ovom obrazlaganju u neke nevladine organizacije, koje možda i nisu toliko javnosti poznate, uzeću nekoliko karakterističnih primera.
Imate jednu nevladinu organizaciju to je Fond za humanitarno pravo. Na čelu tog fonda se nalazi Vojin Dimitrijević, ali on je ispilio svoju kapilarnu strukturu, on je od 1963. taj agent, to nije ništa novo, to se zna odavno.
E sad, ono što je brend te organizacije je, naravno, Nataša Kandić. Vidite, ta gospođa se kreće po sudovima, štiti ljudska prava, zvanično je predstavnik oštećenih, a ona nema veze ni sa pravnim fakultetom, niti pravno lice može da zastupa, a ona je tu prisutna da preti, pa ako joj se neki sudija ne sviđa, taj više ne može biti sudija, ako joj se neki policajac ne sviđa, ona mu izdeli šamare u strahu i niko ne može da vodi postupak protiv nje.
Samo da vas podsetim, vas iz nevladinog sektora, velike borce za slobodu, za demokratiju, imamo još jedan karakterističan primer velikog borca, koliko se mnogo bori za demokratiju i za slobodu, toliko svakim danom sve više i više raste. Mislim da se zove Miljenko Dereta, samo što ne eksplodira, jadnik. Samo što ne eksplodira od prevelike brige i sekiracije za pravna građana Republike Srbije.
Vidite, to građani Srbije sada finansiraju. Kako? Preko Vlade Vojislava Koštunice. Da li on može njima da kaže - dosta, potaman, pomerite se, ne može više? Ne sme.
On može čak i Ameriku da napadne u svojim svakodnevnim saopštenjima, ali Natašu Kandić ne sme ni mrko da pogleda.
Ovom zemljom gazduju nevladine organizacije i rekao sam prošli put da najbolji propis koji reguliše nevladine organizacije je propis Burme i propis Rusije. Burma je to zabranila pošto je pustila nekoliko meseci da vidi o čemu se radi. Kada su videli da su to sve špijunčine koje treba da unište državu, oni doneli propis i zabranili. Kada je u pitanju Rusija, čuli ste i sami, Putin shvatio, za razliku od Jeljcina, šta se krije u tom grmu.
Ako su to nekada radili krijući, danas to rade javno, ako su nekada radili sredstvima iz inostranstva, danas rade sredstvima građana Republike Srbije.
Tako da, ako se žalite, borite za neko svoje pravo, idete pravo kod čoveka koji vam je ugrozio pravo, pa da li je on poverenik, da li je on zaštitnik, da li se on nalazi u nekoj agenciji, da li se nalazi u nekom ministarstvu, sve i svašta se nalazi, a naročito oni ljudi koji nikada neće ni da čuju za vašu muku i koji nemaju ni bilo kakvih dilema oko toga da li treba običnom građaninu da se pomogne ili ne.
Uspavaće vas jednom lepom pesmicom, jednom kaficom, da duboko saučestvuju sa vama u vašem bolu, ali da je komplikacija velika u državi, pošto je ona izuzetno razuđena, kapilarna, sa nadležnog na nadležnog, od nenadležnog do nenadležnog, vaše pravo neće biti rešeno, a oni će biti finansirani.
Zapad, naravno, ima da pohvali, eto, postoje institucije u Republici Srbiji. One selektivno funkcionišu. Funkcionišu kada treba da se udari po opoziciji.
Gospodine Mrkonjiću, da li mogu još jedno pitanje ili treba da se javim.

Vidite, poštujem ono što ste rekli.
Gospodine Mrkonjiću, naravno, koristim ono pravo koje dozvoljavaju članovi 225. i 226, vi se sećate da sam već dve i po do tri godine stalno postavljao pitanje - kada će policija da uhapsi Mlađana Dinkića.
Danas sam dobio odgovor od gospodina koji se potpisuje sa faksimilom. Zove se neki Dragan Jočić.
Kaže ovako - kada će MUP uhapsiti Mlađana Dinkića? Sada faksimil odgovara: ''Ovo ministarstvo ne raspolaže saznanjima u vezi zakonskog osnova za postupanje u skladu sa delokrugom i ovlašćenjima, a na koje se odnosi poslaničko pitanje.''
E sad, gospodine Mrkonjiću, verovatno se smeškate kada ste čuli šta je misaono odgovorio gospodin Jočić.
Da ne bih sad tumačio kakvo je bilo psihološko stanje gospodina kada je pisao ovo, samo bih da ukažem da nisam zadovoljan ovim odgovorom, ali mi je potrebno da bih vršio svoju funkciju u nastavku, da mi gospodin Jočić odgovori, a može da mu pomogne i Vojislav Koštunica, i da mi se odgovori na sledeća pitanja - da li gospodin Jočić svakog jutra dobija dnevne novine koje izlaze u Srbiji? To je bilo prvo pitanje.
Drugo pitanje - da li je završio osnovnu školu da zna da čita ćirilicu i latinicu? Treće pitanje - da li je nekada u životu imao prilike da pročita neki stenogram sa sednice Narodne skupštine? Četvrto pitanje - ako je sve prethodno negativno, neka mi se obrati, odrediću mu lice koje će da mu pročita sve to što je napisano.
Zašto ovo postavljam kao pitanje? Zato što u njegovoj profesiji postoji nešto što se naziva - fama. To je reč koja ide od usta do usta, sa kolena na koleno, širi se, priča se, govori se, na taj način se skreće pažnja nadležnim državnim organima da treba da pogledaju da li ima mesta da se oni uključe u to. U potpunosti se slažem sa velikim strahovima koji postoje kod Vojislava Koštunice i njegove Vlade, bez obzira na izgled te vlade. Kad je u pitanju Nataša Kandić i njena tvrdnja da je Tomislav Nikolić pobio 15 nekih starica u nekom selu i da država ništa nije preduzela, iako je opštepoznato i svi su odgovorili da to nema nikakve veze.
Ali me prosto iznenađuje da, posle toliko novinskih članaka i činjenica koje su iznete, gospodin Jočić ne nalazi za shodno da me makar obavesti da je ovo pitanje uzeo u neko razmatranje, da je zadužio nekoga da proveri da li su ove tvrdnje tačne, a ovo pričam gospodine Mrkonjiću, zato što možete i vi da budete žrtva nečega što se sprovodi nad Narodnom skupštinom. Ako mi dozvolimo da zbog naše javno izgovorene reči svaka šuša može da tuži poslanika ili svaka šuša može da preti Narodnoj skupštini, bilo da su u pitanju engleski, nemački ili ko zna koji advokati, onda ova Narodna skupština mora da održi sednicu, da zauzme stav, da obavesti javnost o tome i da se rasprave ta pitanja. Ne želim da ulazim u detalje ko kome preti, zašto preti, zbog čega preti, ali sam siguran da svaka šuša može da preti Narodnoj skupštini samo zato što gospodin Jočić ne radi svoj posao.

 Članovi 136. i 225.
Čitajući ovaj predlog zakona, stičem utisak, gospodine Petroviću, da vi ne stojite iza ovog predloga. Mislim da vas je neko prevario sa ovim predlogom, da ste vi ovo, ako bih mogao da kažem, nekako zatekli na tom mestu, dali potpis i ovo je ušlo u neku proceduru. Ovo je pisao neko drugi.
Gospodin Vučić mi je sad skrenuo pažnju, pogledao sam neku dokumentaciju i došao samo do dokaza da je neko drugi autor, a da vas zloupotrebljavaju. Vidite o čemu se radi.
Ovaj postupak koji se vodi protiv, kako se to u novinama kaže, jataka je iniciran na bazi neproverene izjave stranog državljanina, date u inostranstvu, na osnovu koje je postupio nadležni organ u Srbiji. Gospodine Petroviću, shvatite, MUP Republike Srbije, Služba za otkrivanje ratnih zločina. Kako su oni mogli da postupaju po tome? Kako su oni mogli da postupaju, gospodine Petroviću, po tome i po članu 333. u 2006. godini, kada to nije u nadležnosti službe za otkrivanje ratnih zločina?
Pa se onda uključila BIA, januara 2006. godine, naravno spakovani ovi ljudi, držani šest-sedam meseci u pritvoru, na bazi neproverene informacije postupali su nenadležni državni organi.
Sada se menja ovaj zakon da bi se legalizovalo ono što su oni uradili. Pri tom, mora da se zna da postupak traje pred nekim drugim sudom a ne pred ovim, jer se tek sad praktično ugrađuje nadležnost za ovaj sud.
Gospodine Petroviću, to je sada onaj drugi deo, član 226, gospodine Duliću, pre nego što dignete ruku za ovaj predlog zakona gospodin Petrović mora da nam objasni neke stvari, zbog datuma. Siguran sam da vi ne možete odmah, ali kad kažem Petrović, mislim Vlada, službe. O čemu se radi?
Prvo pitanje – do kraja maja 2002. godine, gospodin Ratko Mladić gde je bio u radnom odnosu?
Drugo pitanje – šta je u tom periodu radio Rade Bulatović? Od njega da se uzme izjava, kakva su njegova saznanja povodom toga.

Samo još jedna rečenica.
Neće da se naljuti gospodin Vučić što ću da spomenem Zorana Stankovića. On je bio ministar odbrane, ali on je i lečio Ratka Mladića. Ako pogledate film Karlina lista, ona kaže – biće izabran za ministra odbrane jedan čovek, on je moj veštak u Hagu, on je lični prijatelj Ratka Mladića, on je lečio Ratka Mladića.
Ovo je sve period posle 1995. godine, gospodine Petroviću.
Naravno, u krug lica koja bi morala da se na neki način oglase, kažu povodom ovoga, pre nego što bilo ko od nas digne ruku za član 333.

Član 104. Poslovnika, gospodine Duliću.
O čemu se radi? Diskusija je bila vezana za Predlog zakona i naravno, znao sam da će to da se desi, jer sam sinoć malo gledao hrvatski Sabor, odmah sam znao da će Čeda ujutru da pravi incident, jer oni tamo imaju haos u hrvatskom Saboru, da znate, gospodine Petroviću, da vam ne pričam. Prozivaju se, optužuju se, samo što se ne poubijaju još u onom njihovom Saboru tamo zbog ove presude, sad su svi Srbi krivi itd. Znate kako je to sa ustašama. Neka, neka oni završavaju sami svoj posao.
Znao sam da će Čeda da se javi, da napravi ono što danas radi. Cela poenta je u sledećem.
Gospodine Duliću, vas ne branim, da odmah raščistimo oko tih stvari. Ne može predsednik ili onaj ko predsedava Narodnom skupštinom, unapred da zna šta će koji poslanik sa ove govornice da kaže. Ova Narodna skupština jeste sigurna kuća za svakog državljanina Republike Srbije.
U ovoj Narodnoj skupštini se priča o svim mogućim temama, i o ekologiji, i o poljoprivredi, i o bankarstvu, kriminalu i o stanju u zatvorima, te u tom smislu je sigurna kuća za sve.
To što sad neko tumači kao sigurnu kuću nešto za lečenje neravnopravnosti, to je druga stvar. Onda se kreće sa sistemom moj stav i moje mišljenje je vrhovni stav, vrhovno mišljenje, nov kvalitet, nov sistem vrednosti, kako kaže ovaj gospodin što uvek nosi putnu torbu sa sobom, jer ne zna kad će da ga uhapse, ima garderobu za tri dana. Jeste, i onda kreću da leče neke lične frustracije ovde, širi se tema, sad smo otišli na regrutaciju.
Batić kaže – stecište zločina Gardijska brigada. Gospodine Batiću, to mnogo finije kaže vaša prijateljica Karla del Ponte. Ona ima zajednički naziv za sve Srbe – srpske snage. Srpske snage su krive za sve. Po ovoj optužnici koju ona piše krivi su svi koji se bave politikom i svi su krivi koji su živi Srbi, a ''srpske snage'' je sinonim za krivicu. Kada čujem takve reči ovde, naravno da se naježim.
Dostojanstvo Skupštine se štiti između ostalog i na taj način što se ovde poštuje sloboda mišljenja. Samo da vas podsetim, gospodine Duliću, koliko ste bili u pravu, a ne branim vas.
Mi sa ove govornice vrlo često čujemo pojedine poslanike koji gaze Ustav Republike Srbije, zastupaju stav o nezavisnom Kosovu i Metohiji, ne poštuju nijednu odredbu Ustava, kada ih neko upozori da treba svi da se pridržavamo zakona i Ustava, oni kažu, ali to je moje mišljenje. Ali, ukoliko gospodin Vučić izađe i kaže svoje mišljenje, e, odmah skače dežurna ekipa, proziva predsednika, proziva ovu stranu, što niste kaznili, što niste ovo..., ma prošlo je vaše vreme kažnjavanja.

Gospodine Duliću, vi ste apsolutno najsigurniji u ispravnu primenu Poslovnika kada se ja javim i kada vi meni date reč. To je standard.

Član 136. Poslovnika. Gospodine Petroviću, vi ste ovde u ime Vlade kao predlagača, ja sam slušao vaše objašnjenje i vi imate potpuno drugačije mišljenje od SRS i ja to poštujem, to je vaše pravo, ali mislim da morate vi da nađete odgovor na sledeće nedoumice koje izviru iz ovog predloga zakona. Tiču se samo Predloga zakona i nema razlike u mišljenjima, da odmah raščistimo na početku.
Vidite, gospodine Petroviću, o čemu se radi. Vi ste se u članu 2. ovog predloga zakona o izmenama i dopunama u poslednjem stavu novog člana 13a pozvali na čl. 232. i 233. Zakonika o krivičnom postupku. Nesporno. Morate da mi kažete koji zakonik. Mi imamo dva zakonika, imamo dva važeća.
Samo, molim vas, pravite razliku: stupio na snagu i primenjuje se. Imamo dva koja su stupila na snagu i jedan se još uvek ne primenjuje, zbog nesposobnosti tužilaštva da preuzme istragu. Da li je tako, gospodine Petroviću?
Mi imamo Zakonik o krivičnom postupku objavljen u "Službenom glasniku" 46/06, a u broju 49/07 je odložena njegova primena za 2008. godinu. Ako idemo po tom Zakonu članovi 232. i 233. govore o imovinskimpravnim zahtevima oštećenih u krivičnom postupku. Ako se pridržavamo onog Jojićevog Zakonika o krivičnom, čekajte. Gospodine Petroviću, otkucajte na internetu Ministarstvo pravde Republike Srbije i tražite Zakonik o krivičnom postupku, tražite član 232, 233. dobićete, gospodine Petroviću, ovo što sam ja dobio – imovinskipravni zahtevi.
Ako pričamo o Jojićevom Zakonu, to je bio Zakon o krivičnom postupku, pa je kasnije menjano, pa Srbija preuzela od SRJ itd. U njemu se čl. 222. i 223. odnose se na prisluškivanje i na mere, ali to morate jasno da stavite ovde.
(Predsednik: Vreme.)
Vrlo je važno, gospodine predsedniče.

Uzeće mi drugi vreme, ne mogu da objasnim.

Imam ja problem veći nego što vi imate. Znači, to morate na neki način da precizirate.
Drugo nešto, gospodine Duliću, ovo je za vas. Razmislite svi kada glasate o ovom predlogu zakona. Ako ubacujemo krivično delo iz člana 333. Krivičnog zakonika Republike Srbije, to je ova pomoć, onda zbog one diskusije koja je išla od strane ovih koji su nameravali da naprave zbrku jutros, ja vam samo skrećem pažnju na sledeće: protiv Mladića je Hag podigao optužnicu, čini mi se krajem avgusta 1995. godine. Gospodine Petroviću, 1995. godine je podignuta optužnica protiv Karadžića i Mladića.

Vrlo važno će da vam bude, samo da shvatite o čemu se radi. Holbruk je rekao – dobro je što smo izmislili Haški tribunal.
Na naš zahtev tužilaštvo je podiglo, tako da oni ne mogu da učestvuju na razgovorima u Dejtonu. Pomoć učiniocu mogla je da bude 1995. godine, mogla je 1996. godine, mogla je 1997. godine. Zašto je tražite u 2007. godini? Zašto radite nešto sa Zakonom koji je nemoguć da se primeni?

Ja se nadam da ću u sledećih 20 minuta uspeti da, uz što manje korišćenje nekih stručnih termina, izložim stav SRS-a povodom ovog predloga zakona kojim se menja Zakon o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku za ratne zločine.
Na početku moram da vas obavestim da je SRS podnela amandmane na ovaj predlog zakona i da će glasati protiv ovog zakona. Imamo dovoljno argumentacije, ali bih zamolio na početku za malo pažnje, zato što je u pitanju ozbiljna tema, više radi javnosti, pa i radi poslanika koji su u novom sazivu, pa nemaju neki kontinuitet, odnosno nemaju neka saznanja šta se sve dešavalo sa ovim zakonom od 2003. godine, kada je donet.
Za početak, moram da vas obavestim, čini mi se da je taj zakon donet neposredno posle vanrednog stanja 2003. godine i glasio je - Zakon o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku protiv učinilaca ratnih zločina.
Vidite, ovo - protiv učinilaca ratnih zločina, kasnije je promenjeno. Promenjeno je prilikom sledeće izmene, koja je bila 2004. godine.
Zašto ističem ove reči - protiv učinilaca ratnih zločina? Te reči su kasnije zamenjene rečima - za ratne zločine. Zato što na osnovu ovoga pravim vezu sa nečim na šta se poziva predlagač zakona, a to je Statut Haškog tribunala. On u svom originalu ima pun naziv, videćete kako to izgleda, Međunarodni sud za krivično gonjenje lica odgovornih za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava počinjena na teritoriji bivše Jugoslavije od 1991. godine.
U samom nazivu ovog statuta prejudiciraju se mnoga pitanja. To prejudiciranje znači da je svako lice protiv kojeg je podignuta optužnica prethodno bilo odgovorno, jer se u nazivu kaže da se radi o odgovornim licima za teška kršenja humanitarnog prava. Znači, u sudu se ne utvrđuje njihova odgovornost. Njihova odgovornost se, praktično, pretpostavlja. Slično je bilo i sa našim zakonom.
Znači, u postupku protiv učinilaca ratnih zločina nema osumnjičenog, on je već učinilac ratnog zločina, čim je podneta optužnica protiv njega. Neko se kasnije dosetio da to treba da se promeni, da se to izbaci, pa je ta reč zamenjena rečima - za ratne zločine.
Kada je donet ovaj zakon, zašto je donet ovaj zakon?
Ovaj zakon je donet 2003. godine, na bazi neke strategije okončanja rada Haškog tribunala. Tada je neko zaključio da je nemoguće obuhvatiti sve i da treba pribeći nečemu što se zove iskustvo. Iskustvo je Nirnberg. U Nirnbergu je postojao statut, kasnije je na bazi toga donet Kontrolni zakon broj 10 kojim su okupatori u Nemačkoj sprovodili neku pravdu.
Zašto je ova veza vrlo važna? Ona je važna zbog toga što je u statut Nirnberškog suda, član 6. pod a), u okviru zločina protiv čovečnosti, ubačena i agresija, a sastavni deo toga je bila zavera. To se danas u modernom vremenu zove - udruženi zločinački poduhvat. Udruženog zločinačkog poduhvata nema u Statutu Haškog tribunala i do njega se dolazi nekim tumačenjem. Videćete kasnije zašto je ta veza važna, zbog preslikavanja ovde, kod nas.
Godine 2003, Srbija je već imala iskustva sa suđenjima za ratne zločine. To su radili redovni sudovi, ali pošto nije mogla da se obezbedi kontrola onih sa strane, kako se sprovode ti postupci, onda je za teritoriju Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Srbije, osmišljen sistem da se ide na nešto specijalno što bi bilo pod kontrolom.
To specijalno je bilo pod kontrolom na taj način što su sudije određene da sude te predmete u ovom specijalnom sudu morale su da idu na obuku u SAD, da se uče kako da se sudi u tim predmetima.
Međutim, SAD nemaju iskustva sa suđenjem za ratne zločine. Oni su imali jedan predmet, vijetnamski, mislim da beše poručnik Kejli, koji je, čak, najstrožu kaznu od 10 godina izdržavao u apartmanu vojnog kampa.
Zašto je ova veza bitna? Ona je bitna, jer je ovaj naš sud pod budnom kontrolom i Haškog tribunala i stranih obaveštajnih službi. Ranije smo obaveštavali javnost o čuvenom Semu Lazaru, koji se šetao kroz taj sud i kroz tužilaštvo kako je hteo i kako je zamislio.
Znači, zakon o kome danas raspravljamo i njegova četvrta izmena i dopuna ne razlikuje se od Kontrolnog zakona broj 10, na osnovu kojeg su u Nemačkoj vršili denacifikaciju. Kod nas se ne vrši preko njih desrbifikacija, za to je zadužena Nataša Kandić i ostali.
Izvorni tekst ovog zakona je sadržavao brojne nedostatke. Neću taj tekst do kraja da analiziram. Skrenuću vam pažnju na prvu sledeću izmenu tog zakona, koja je objavljena u "Službenom glasniku Republike Srbije" broj 135/04.
Tada se na drugi način odredila stvarna nadležnost tog suda. Ne ulazim sada u neke detalje stvarne nadležnosti, znate da imam negativan stav prema tome.
Kako se definisala nadležnost suda? Za krivična dela protiv čovečnosti i međunarodnog prava određeno je, u Glavi šesnaest, u to vreme, osnovnog, Krivičnog zakona, što je donekle prihvatljivo, u tački 2 - teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava izvršena na teritoriji bivše Jugoslavije koja su navedena u Statutu Međunarodnog krivičnog suda.
Kako može da bude statut Haškog tribunala izvor prava za Republiku Srbiju? To je apsolutno nemoguće.
Moram da vam skrenem pažnju da je Statut Haškog tribunala doneo Savet bezbednosti, jednom rezolucijom. Haški tribunal je nelegalan, nelegitiman sud. Nije formiran međunarodnim ugovorom. Dokaz za to jeste Rimski statut.
Jula 1998. godine usvojen je u Rimu međunarodni ugovor država koje su pristupile, imaju status država članica. Skupština je održana kasnije, kada je donet pravilnik o postupku i dokazivanju.
Karakteristika Rimskog statuta je i ta što se elementi bića svih krivičnih dela koja se svrstavaju u teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava definišu od strane nekog ko ima zakonodavnu moć, a to je skupština država članica.
Šta se desilo u Hagu? U Hagu se desilo to da je Statut ovlastio sudije da donesu pravilnik o postupku i dokazima.
Kada sam već kod tog pravilnika, moram da vam ukažem na član 14a Predloga, odnosno ovog zakona u izvornom tekstu, koji kaže - u slučaju za bivšu Jugoslaviju, u skladu sa statutom i pravilima o postupku i dokazima. Naš zakonodavac nije ni znao kako se zove taj pravilnik, jer je rekao - pravila o postupku i dokazima.
Akt koji donose sudije Haškog tribunala treba da obavezuje naše pravosuđe. Zar je to moguće, ukoliko se ne krši princip legaliteta u najširem smislu? Sve je moguće. Kakva je struktura ovog zakona? Oslikava Haški tribunal. Haški tribunal ima deo koji se zove tužilaštvo, ima sudski deo koji ima pretresno i žalbeno veće, ima sekretarijat, ima pritvorsku jedinicu.
Zamislite kako se kod nas zove pritvorska jedinica? Pogledajte - posebna pritvorska jedinica za izdržavanje pritvora. Izdržava se kazna zatvora, pritvor se ne izdržava, pritvor je mera kojom se obezbeđuje prisustvo okrivljenog u sudskom postupku. Kod nas se izdržava i pritvor.
Imamo Veće za ratne zločine, to odgovara sudskim pretresnim i žalbenim većima u Hagu. Imamo posebno odeljenje za obavljanje administrativno-tehničkih poslova. To je sekretarijat, kao što u Hagu postoji sekretarijat. Naravno, neko će da shvati da je neka žaba digla batak da bi se potkovala, jer je videla da se potkiva konj. To postaje karikatura u Srbiji.
Potreban je sud, potrebno je tužilaštvo, posebne su strukture koje će da budu pod budnom kontrolom i da rade po nalozima iz inostranstva.
Kao što je Kontrolni zakon broj 10 bio izraz okupatorske volje, ovaj zakon je, takođe, izraz nekih koji se mogu smatrati okupatorima. Dovoljno je samo reći da Nataša Kandić vedri i oblači u onom sudu, u Tužilaštvu. Ona zastupa oštećene, ona komentariše, ona dovodi, ona privodi, ona odlučuje ko će da ide na specijalizaciju, ko će da sudi i ko neće da sudi. Ona odlučuje o tome ko može da bude sudija u tom sudu.
Da li na bazi toga možemo da steknemo zaključak da je to nezavisan, nepristrasan, kompetentan sud? Nikako. Nikako ne može da se stekne takav zaključak.
Donet je Krivični zakonik i teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava su sadržana u našem zakoniku. To su, upravo, oni članovi koje je gospodin Petrović pomenuo, od 370. do 386. Tu nije problem.
Moram da vam kažem, ako je nadležnost ovog suda definisana, ovog veća, da budem precizniji, rečeno je da se tačka 1. odnosi na ovo naše poglavlje kojim smo mi propisali ta krivična dela, onda je nemoguće da se primeni tačka 2. u kojoj se navode krivična dela propisana Statutom Haškog tribunala. Nemoguće.
Neću da ulazim u materijalno-pravne razloge koji su brojni. U Hagu se izmišljaju nova krivična dela, čak i ona koja ne postoje u članovima 2, 3, 4. i 5. ovog statuta Haškog tribunala.
Imamo paradoksalnu situaciju. Ako terate naše sudije da primenjuju Statut Haškog tribunala, a uzećemo, na primer, jedan zločin, genocid, šta je s odredbama našeg krivičnog zakonika o genocidu? Šta ima primat?
Ovo sam uzeo samo za primer. Mogu da uzmem i zločin protiv čovečnosti. Na potpuno drugačiji način je regulisano. Mnogo je bolje u našem zakonu nego ono što primenjuje Haški tribunal.
Ni u jednom predmetu koji se sudi pred našim sudovima nema udruženog zločinačkog poduhvata, zato što nema materijalno-pravne odredbe o tome.
U Hagu, kao što ste videli, sudi se, pre svega, za udruženi zločinački poduhvat, i to, pre svega, Srbima, ili, da budem precizan, isključivo Srbima.
Jedini koji je optužen za udruženi zločinački poduhvat, donekle, jeste i Ante Gotovina, što izaziva bes u nezavisnoj državi Hrvatskoj, jer oni smatraju da su bili žrtve agresije i da ne mogu biti u nekom udruženom zločinačkom poduhvatu kada su se, kobajagi, branili. Branili su se tako što je Mesić isterao 150.000 ljudi sa teritorija gde nije opaljen čak ni metak. Vodite računa, ovo je vrlo opasno što se kod nas dešava.
Onda dolazimo do jedne fatamorgane koja se zove - tužilac. Zbog bliskih odnosa, prijateljstva, rodbinskih odnosa, nekako je izabran čovek koji je poznat po tome što je u Okružnom sudu bio prilično lenj. Po njegovim optužnicama sudije nisu mogle čak ni da postupaju. Pozivale su ga da izmeni optužnicu, da je elementarno uredi. Ponaša se kao Karla del Ponte. On daje političke komentare, on priča o sankcijama. Sećate se, jurio je golubove svojevremeno.
On je službenik Karle del Ponte, a ne službenik ove države. To se zaključuje na bazi njegovog ponašanja i delovanja. Valjda je danas negde na nekom ostrvu, razgovara sa svojim kolegama.
Gospodine Petroviću, on je zaključio neki sporazum o nekoj saradnji. Ako ima elemenata inostranog u tom sporazumu, on bi morao da se ratifikuje u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Stičem utisak da je on svoju nezavisnost shvatio kao apsolutnu samovolju, preko tog tužilaštva i preko drugih organa, može se reći i saveta i nekih drugih struktura.
Mi ćemo u nastavku ovog pretresa da ukažemo na konkretne primere gde oni pokušavaju da se stave u onu najprljaviju funkciju Karle del Ponte, a to je da obezbeđuju lažne svedoke Haškom tribunalu.
Radi javnosti, pošto smo i danas nešto malo prokomentarisali tog gospodina i njegov stil rada, samo ukratko da vas obavestim da je, prema podacima kojima mi raspolažemo, gospodin Vukčević angažovao Tužilaštvo i sve druge strukture koje su obuhvaćene ovim zakonom, na neki način, pa je tako njegov zamenik Bogdan Stanković zahtevao, zato što je to od njega tražio Patrik Lopez Tores, tokom septembra, da se neki ljudi privode do Kancelarije Haškog tribunala u Beogradu, iako ta lica ne žele da sarađuju sa Haškim tribunalom, iako su ta lica više puta, pre nekoliko godina, rekla - ne želimo da vas vidimo, ne želimo da lažno svedočimo protiv nekih ljudi.
Tu se javlja stereotip, gospodine Petroviću, da njima, navodno, preti opasnost. Nikakva opasnost ne preti tim ljudima. Odakle bismo mi znali, da nas ti ljudi nisu obavestili, kakav se pritisak na njih vrši.
Haški tribunal, preko svojih istražitelja, službenika Jevrema Grujića itd, ovog dela nevladinih organizacija, što vam je dobro poznato, nezakonito vršlja na teritoriji Republike Srbije. Obezbeđuju se, navodno, svedoci, od njih se traži da lažno svedoče. Kada to ljudi ne prihvate, onda se vrši dodatni pritisak. Zašto? Zato što Hag ima neku svoju istinu i on želi tu svoju istinu da nametne. Slažem se s vama, ako je potrebna neka istina, dajte onu koju ćemo da utvrdimo poštujući princip kontradiktornosti, javnosti itd, ali da izađe istina.
Moram da vam skrenem pažnju na to da je pokrenut postupak protiv Karle del Ponte. Nadam se da ću imati prilike da pričam o svim krivičnim postupcima koji se vode protiv Karle del Ponte. Vi ovih dana čitate po novinama kakva je to ličnost.
Preporučio bih vam da pogledate i dokumentarni film koji je Karla snimila sama o sebi, a zove se "Karlina lista". Ona se hvali kako postavlja ministre u Srbiji, pa čak, podrugljivo, u avionu, nazdravlja šampanjcem sa svojom miljenicom i komentariše s kim je razgovarala, kakav je on, da li je tup, da li nije tup, da li se plaši, da li laže, da li ne laže, o ljudima koji su danas na vlasti. Film je posvećen periodu od septembra do decembra 2005. godine, to su autentični snimci razgovora s najvišim predstavnicima vlasti u Republici Srbiji.
Čuli ste nedavno da je izašla knjiga Florens Artman, u kojoj se priča da Haški tribunal uopšte nije nezavisan sud, da pojedine sudije rade za strane obaveštajne službe, da pojedini tužioci rade za strane obaveštajne službe, da tamo vrvi od službenika koji rade za druge obaveštajne službe.
Nažalost, posle toliko godina se pokazalo da je ono na šta smo vas upozoravali još prilikom donošenja onog zakona o saradnji sa Haškim tribunalom sve istina, da nijedan podatak koji smo vam saopštili nije lažan.
To što vi niste hteli to da vidite u tom trenutku, to je vaš problem, ali smo vas na vreme upozoravali šta se radi, jer ''što se grbo rodi, vreme ne ispravi''.
To je činjenica i od toga ne može da se pobegne.
Mi ćemo u nastavku rasprave iskoristiti priliku da vam ukažemo na konkretne stvari ovog predloga o izmenama i dopunama Zakona. Smatramo da pravite veliku grešku.
Za početak bih vam skrenuo pažnju, gospodine Petroviću, s obzirom na to da ste ministar pravde Republike Srbije, da s istom brigom treba da vodite računa o svim građanima Republike Srbije, o svim državljanima Republike Srbije.
Doneo sam ovde osam odluka. Sve odluke je potpisao u to vreme zamenik sekretara Haškog tribunala. On se zove David Tolberg. On je 2004. godine izabran za zamenika tužioca. Zamenik je Karle del Ponte još uvek. U ovih osam odluka on je, praktično, sproveo torturu.
Od 11. decembra 2003. do 1. jula 2004. godine, Vojislav Šešelj nije mogao telefonom nikoga da pozove, jer je imao zabranu komunikacije, a zabrana komunikacije, gospodine Petroviću, je bila, čitam njegove stavove: "Imajući u vidu da je optuženi kandidat na parlamentarnim izborima u Srbiji, zakazanim za 28. decembar 2003. godine", pa onda njegova sledeća konstatacija, da znate o čemu se radi, kaže ovako: "da je optuženi bio kandidat na parlamentarnim izborima", to je neka kasnija odluka, "imajući u vidu rezultate parlamentarnih izbora u Srbiji, održanih 28. decembra, koji govore da je politička stranka, na čijem se čelu optuženi nalazi, osvojila 82 od ukupno 250 mesta u Narodnoj skupštini Republike Srbije".
Još dve rečenice, gospodine Mrkonjiću, znam da sam malo prekoračio vreme. Sledeći set odluka je: "Imajući u vidu da su predsednički izbori u Srbiji zakazani za 13. jun 2004. godine", pa da preskočimo još tih nekoliko odluka, on čak zna, pre 13. juna 2004. godine, da će u Srbiji biti drugi krug predsedničkih izbora; građani Srbije još nisu izrazili svoju volju na prvom glasanju, a on već zna da u drugi krug idu Tadić i Nikolić.
Ništi se prezumpcija nevinosti lica koje je optuženo i nalazi se u pritvoru. Vojislav Šešelj je pet godina u pritvoru. Trinaest oblasti ljudskih prava, sve u domenu prava na pravično suđenje, prekršeno je odlukama, postupanjem i radnjama u Haškom Tribunalu.
Država ćuti. Pripremaju pretres koji treba, navodno, da krene 7. novembra. Nijedno načelo dokaznog postupka se neće poštovati u tom pretresu, ako to krene.
Svedočiće mrtvi, biće uvršteno nekoliko hiljada dokaznih predmeta, bez mogućnosti da Šešelj postavi ijedno pitanje povodom dokaznog predmeta.
Država Srbija ćuti, a radikali i građani Srbije, koji masovno potpisuju ovu peticiju, iz svih stranaka su građani, da budemo načisto, da se neko ne uvredi, traže od Republike Srbije direktan TV prenos tog suđenja, jer javnost treba da izvrši kontrolu kako su sudije sudile, kako su primenjivale propise.
Mnogo traži Vojislav Šešelj, mnogo traži javnost Srbije? Traži samo ono elementarno.
Ceo koncept ovog zakona je pogrešan, gospodine Petroviću. Znam da vi u to vreme niste bili ministar, čini mi se da ste bili poslanik u Saveznoj skupštini.
Znam kako je donet ovaj zakon. Ukazivali smo na brojne primedbe, samo pravne prirode. Preko svega toga se prešlo. Rezultat je loš.
Da vam skrenem pažnju na samo još jednu stvar...

Gospodine Mrkonjiću, prekinuću zbog vas, da ne biste vi imali problema, da neki drugi ne zloupotrebe to što ste vi blagonakloni prema meni.

Gospodine predsedniče, to je član 136. našeg poslovnika, ali pre nego što počnem da obrazlažem to, samo da upotpunim informaciju koju je dao gospodin Obradović.
On je pričao o konačnom izveštaju Komisije Tužilaštva Haškog tribunala povodom agresije na SRJ i tačno je, Komisija eksperata, uz sve probleme koje je imala sa NATO paktom, smatra da nema dovoljno dokaza da se podignu optužnice protiv predstavnika NATO država za zločine iz Statuta Haškog tribunala. Međutim, ono što su, apsolutno, utvrdili, jeste da je NATO izvršio zločin protiv mira, agresiju, a agresija i zločin protiv mira nisu obuhvaćeni Statutom Haškog tribunala.
Znači, oni su utvrdili da postoji agresija u onom delu gde se pita Tužilaštvo.
Komisiju je formirala Luiz Arbur, ona je kasnije promenjena, 15. septembra 1999. godine. Pričaću vam o tome kako je došla Karla del Ponte, kakve veze ima Pacoli, kakve veze ima Jeljcin i drugi sa promenom tužioca itd, itd.
Znači, eksperti Tužilaštva su došli do zaključka da je zločin protiv mira učinjen na teritoriji SRJ.
Sada, gospodine predsedniče, ono zbog čega sam se javio, to je član 136. našeg poslovnika.
Gospodine Petroviću, to je onaj član koji kaže da Predlog zakona treba da sadrži i obrazloženje i ove ostale delove. Smatram da bi za ovu našu raspravu bilo neophodno da nam date još neku informaciju.
Zašto ste ubacili u član 1. zakona krivično delo - pomoć učiniocu posle izvršenog krivičnog dela iz člana 333. Krivičnog zakona? Potrebno nam je objašnjenje koji su razlozi, o čemu se radi. Složićete se, gospodine Petroviću, da su krivična dela protiv pravosuđa obuhvaćena glavom 30. i da se u toj glavi 30, krivičnih dela protiv pravosuđa, nalazi ovo krivično delo - pomoć počiniocu posle izvršenog krivičnog dela. Svima nam je jasno da su u pitanju, kako vi kažete, jataci. Mi još nismo čuli tu reč, kada čujemo tu reč, onda ćemo, verovatno, na drugi način da to prokomentarišemo.