Ne treba amandman svesti samo na pravopis ili gramatiku, mislim da se na ovaj način potencira da postupak ocene ustavnosti i zakonitosti može da se pokrene na tri načina. Prvi način – od strane ovlašćenog predlagača, drugi način je od strane samog Ustavnog suda, tako što donosi rešenje kojim prihvata inicijativu, i treći način – kada, dvotrećinskom većinom, sudije Ustavnog suda odluče da ima razloga da se pokrene postupak po službenoj dužnosti za ocenu ustavnosti i zakonitosti nekog opšteg akta. Mi smo ovim amandmanom samo hteli da potenciramo ovaj treći način, za koji smatramo da je važno pitanje da li Ustavni sud ima vremena za to i da li će uopšte imati vremena, s obzirom na to da, ukoliko se izaberu, sudije Ustavnog suda čeka poprilično velika arhiva nerešenih predmeta i sve moguće kombinacije.
Gospodine Petroviću, ne bi bilo loše da zapišete broj K.145/02, krivica, Opštinski sud u Novom Pazaru. Taj predmet je zastareo. Treba da vidite kod koga je taj predmet zastareo, a znam da je Ministarstvu poznato, ima informacije, i kada ubuduće komunicirate sa nadzornim odborom povodom nekih novih predmeta, raspitajte se kod nadzornog odbora da li je to novi predmet ili je već bio kod nekog, ne samo ovaj, nego i neki drugi predmeti. Očekujem da pokrenete jednu široku akciju da se razreše svi oni koji su omogućili da predmeti u sudskim fiokama zastare.
Odmah da vam predložim, ako je u nekom opštinskom sudu, u toku jedne godine, recimo, zastarelo 10 krivičnih predmeta, obavezno da se razreši i predsednik tog suda. Znači, ne samo sudija, nego i predsednik suda, odnosno sudija možda i ne treba da se razreši, ukoliko prizna ko je na njega izvršio uticaj da predmet što duže boravi i da se ubuđavi u sudskoj fioci.
Samo radi vašeg saznanja, pošto baš nemate velikog iskustva sa pravosuđem, gospodine Petroviću, u ovim našim gradovima, ne računam Beograd, između 40 i 50 predmeta svake godine tako zastari. U Nišu je jedne godine 42 predmeta, čini mi se, 2003. ili 2002. godine, zastarelo.
Ako primenite tu logiku koju ste demonstrirali pre mesec dana, onda sve sudije krivičare možete da razrešite. Teško ćete naći jednog sudiju krivičara u Srbiji kome predmet nije zastareo. Kada ste ušli u jednu kolotečinu, onda gurajte do kraja, nemojte da preskačete ništa.
Inače, ona malopređašnja šifra odnosi se na Ćamila Hubića, da znate, predsednika Okružnog suda, i na onu gospođu što je kandidat za sudiju Ustavnog suda. Verovatno bi bilo mrsko nekome da imenuje nju za sudiju Ustavnog suda ako od vas dobije informaciju da je i kod nje zastareo jedan predmet.
Onda ćemo da pogledamo i za ove druge sudije, da vam pomognemo da što efikasnije razrešite u pravosuđu sve ono gde je došlo do zastarelosti predmeta.
Sa gledišta javnosti, apsolutno nije bitno da li prihvatate ili ne prihvatate ovaj amandman. Verovatno imate nekog razloga da javnost obavestite da je što manje amandmana prihvaćeno, ali da su oni prihvatljivi sa gledišta predlagača.
Da iskoristim ovo vreme i da vam ukažem na jednu grešku koju ste napravili kada je Vlada dala mišljenje povodom svih ovih amandmana, povodom objavljivanja odluka po ustavnoj žalbi u "Službenom glasniku".
Gospodine Petroviću, svi pojedinačni pravni akti, ukoliko su iscrpena sva pravna sredstva, zakonom propisana, i ukoliko postoji neka sumnja da je došlo do kršenja ljudskih i manjinskih prava i sloboda, formalno-pravno ispunjavaju uslov da se nađu pred Ustavnim sudom. Onog momenta kada se nađu pred Ustavnim sudom u formi ustavne žalbe, privatnost se gubi i to postaje javna stvar.
Gospodine Petroviću, mediji u Srbiji, "Blic", "Pres", da ne ređam dalje, čine nenadoknadivu štetu našem pravosuđu, na taj način što objavljuju delove presuda Vrhovnog suda, okružnog suda i iznose najtananije stvari koje se tiču slobode i ličnosti nekog pojedinca. Zar je moguće da će mediji moći da objave kompletnu odluku po ustavnoj žalbi, a da Ustavni sud neće smeti da objavi ustavnu žalbu u "Službenom glasniku"?
Piše u stavu 2, kao neka mogućnost, neka alternativa, ako se radi o pitanju od opšteg značaja, ili od interesa za veći broj građana, ali onaj ko je došao u situaciju da podnese ustavnu žalbu, njemu je već sve prešlo preko glave i njegovo pitanje je odavno postalo javna stvar, a ne samo privatna stvar.
Ako imamo situaciju da odluku po ustavnoj žalbi mediji mogu nekažnjeno da prenose i da iznose i one najintimnije stvari o životu nekog pojedinca, zašto smatrate da je neprihvatljivo da se odluka Ustavnog suda po ustavnoj žalbi objavi u "Službenom glasniku"?
Sve odluke po ustavnim žalbama treba da budu vrsta edukacije svih onih koji primenjuju pravo, treba da postane svojevrsna sudska praksa, naravno, manje ili više obavezujuća, to zavisi od nekih drugih faktora, ali treba da bude dostupna najširoj javnosti, da bi javnost i na taj način, preventivno, saznavala koja su prava i obaveze. To je poenta javnog objavljivanja. Kao što zakon ne može da stupi na snagu ukoliko se ne objavi u "Službenom glasniku" i javnost ne sazna.
Kako će javnost da sazna do koje granice može da se ide u zaštiti ljudskih i manjinskih prava, ukoliko nema autentično obaveštenje od onog organa koji to procenjuje?
Vi se borite, navodno, za neku privatnost. Ta privatnost se izgubila onog momenta kada je stranka podnela ustavnu žalbu.

Pošto smo utvrdili da Ustav nije lektorisan, onda ćemo morati u tumačenju Ustava da pođemo od lektorisanog teksta Predloga zakona.
Vlada je povodom ovog amandmana gospodina Radovanovića odgovorila da je i neustavnost neki pravni pojam i pozvali su se na član 169. stav 3. Ustava Republike Srbije. Međutim, gospodine Petroviću, član 169. Ustava Republike Srbije reguliše ocenu ustavnosti zakona pre njegovog stupanja na snagu. To je jedna specifična kategorija, koja kod nas prvi put postoji, zahvaljujući novom ustavu, gde određeni broj poslanika može, pre proglašenja zakona, da traži da se Ustavni sud izjasni o saglasnosti tog zakona sa Ustavom. Samo u toj situaciji oni su upotrebili reč nezakonitost.
Međutim, gde ste videli da u Ustavu postoji reč neustavnost? Nje nema. Gde, u kom članu? Nema je. Ne možete da pronađete, pročitajte mi ceo Ustav i nađite mi reč neustavnost.
Član 169. stav 3, da, neustavnost - da, a nezakonitost, reči ''nezakonitost'' nema.
E, sad, a šta, po članu 167, prvi stav, može Ustavni sud da radi? Odlučuje o saglasnosti, ne odlučuje o neustavnosti ili nezakonitosti, nego o saglasnosti sa, i sve je o saglasnosti sa.
U postojećem zakonu reči ''neustavnost'' i ''nezakonitost'' su ostale kao greška, to treba da znate. To pitajte bilo kog sudiju Ustavnog suda i on će da vam kaže. Sad vam je jedinstvena prilika da to ispravite, a vi to ne želite da ispravite. Dobro, možete da radite kako hoćete, neće zbog toga biti nekih velikih problema, ali će biti samo veliki problem što devalvirate nešto što treba da bude dobar zakon.
Mi smo podneli 29 amandmana, pre svega, sa ciljem da poboljšamo ovaj zakon, da se taj zakon ne menja barem u neko dogledno vreme, osim nekih stvari koje će morati da se menjaju, oko žalbi, sudija, tužilaca, itd. Vi to ne prihvatate, a znate i sami da se, po članu 167, odlučuje o saglasnosti kad je u pitanju ocena ustavnosti i zakonitosti nekog opšteg akta, i kada Sud odluči, gospodine Petroviću, kada Sud odluči, onda u toj odluci stoji – utvrđuje se da taj član tog i tog zakona nije saglasan sa članom tim i tim Ustava.
Kada se ocenjuje neka odredba nekog pravilnika, a neko je pokrenuo postupak zato što smatra da to nije saglasno sa nekim zakonom, onda se kaže – Sud je utvrdio da član iks pravilnika ili uredbe nije saglasan s odgovarajućom odredbom navedenog zakona s kojom mora da bude u saglasnosti.
Jer, ako je zadatak da se utvrđuje saglasnost, onda je suprotno – nesaglasnost, a ne – neustavnost ili nezakonitost. Međutim, vi niste hteli to da prihvatite.
Nemam ništa protiv toga što niste, meni je bitno samo da stručna javnost čuje i da može da proceni kako ste pisali ovo, zašto ste ovo pisali. Ovaj zakon može amandmanima da se dotera, da bude dobar, to moram da kažem, zato smo i podneli dvadesetak amandmana. Retko komentarišemo tuđe amandmane, zato što ne želimo da kvarimo našu inicijativu, koju smo pokrenuli ovim velikim brojem amandmana.
Znači, onaj ko vam je radio tekst ovog predloga zakona, verovatno, nikada nije imao prilike da vidi kako izgleda odluka Ustavnog suda. Pričam, konkretno, o odlukama Ustavnog suda kada se vrši ocena ustavnosti i zakonitosti. Tada se vrši ocena po sistemu da se daje odgovor samo na jedno pitanje – da li je saglasno? Nije pitanje da li je neustavno, nego da li je saglasno.
Vodite računa, a vidim da to ne radite, jedna je varijanta - da li je saglasno, a druga je varijanta - da li je u suprotnosti sa. Ali, kada je Biserka Živković mogla da bude direktor Sekretarijata za zakonodavstvo, ovo je mala greška, verujte, u odnosu na ono što smo doživljavali 2003. godine.

Gospodine Petroviću, odgovor koji je dala Vlada povodom ovog amandmana je pomalo i bezobrazan, to moram da vam kažem. Mi o babama, vi o žabama.
Naša inicijativa povodom ovog amandmana je bila da, samom činjenicom što je neko pokrenuo postupak za ocenu ustavnosti i zakonitosti, ne može Ustavni sud da donosi rešenje kojim će da obustavi od izvršenja buduće nedonete pojedinačne akte, po zakonu čija se ustavnost ceni ili po nekom drugom opštem pravnom aktu čija se zakonitost ceni.
Vi u odgovoru ne tumačite to tako, nego kažete da je moguće da veći broj pojedinaca u istoj situaciji, a mi uopšte o toj situaciji ne pričamo, mi pričamo o činjenici kako se pokreće i šta se radi u tom postupku.
Samo da vas podsetim, naveo sam primer Zakona o pomoći licima optuženim pred Haškim tribunalom. Zakon je ovde donet. Javio se ''crveni orkestar'', napisali zahteve za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti tog zakona, Mlađan Dinkić rekao - mene zakon ne obavezuje, neću da isplaćujem ništa, nijedno rešenje neće biti doneto po tom zakonu.
Za nekoliko dana je Ustavni sud doneo rešenje na bazi slične odredbe u postojećem zakonu. Odlučio da se pokrene postupak za ocenu ustavnosti tog zakona, a do daljnjeg se stavljaju van snage sva rešenja koja bi se eventualno donela po tom zakonu.
Otišao čovek u penziju, pukao Ustavni sud, nema konačne odluke o ustavnosti tog zakona, ali rešenje Ustavnog suda obavezuje i dalje. Znači, koalicija - Vlada, Ustavni sud, na čelu sa G 17 plus, to moram da kažem, zbog Slobodana Vučetića, završili posao, dezavuisali Narodnu skupštinu.
Posle izvesnog vremena, organizovali konstruktivni sastanak, pre, navodno, javne rasprave, ja sam išao u ime Narodne skupštine, da predstavljam Narodnu skupštinu. Završio se lepo taj sastanak, nema konačne odluke o ustavnosti i zakonitosti, ali Zakon se i ne primenjuje.
Tako nešto Savezni ustavni sud nikada nije radio. Tu odredbu, koju i dan-danas ima postojeći zakon koji reguliše postupak pred Ustavnim sudom i pravni postupak, retko kad je koristio, ukoliko je uz predlog za ocenu ustavnosti i zakonitosti dostavljen i pojedinačni pravni akt. Onaj ko je inicirao postupak za ocenu ustavnosti, tražio da je da se, pored pokretanja postupka, donese rešenje kao privremena mera.
Naš zahtev, ovim amandmanom, jeste da se spreči donošenje rešenja kojim se uvode te privremene mere, jer su to privremene mere, ukoliko onaj ko traži privremenu meru nije dostavio konkretan pojedinačni akt koji je donet na bazi propisa čija se ustavnost i zakonitost ceni. To je naš zahtev. Zato smo ubacili reč "konkretno".
Taj član bi mogao i drugačije da se preformuliše, da se obaveže podnosilac predloga za ocenu ustavnosti i zakonitosti da, ukoliko traži i donošenje ove privremene mere, mora da dostavi svoj pojedinačni pravni akt, da bi Ustavni sud znao za šta i povodom kog pravnog akta uvodi privremenu meru.
Nismo hteli da vam menjamo to sve, jer bi onda još veći problem bio, već smo samo ubacili reč "konkretno", u smislu identifikacije pojedinačnog pravnog akta.
U tom smislu, to pravo koje ste vi naveli u odgovoru, da ukoliko je identična situacija i sa nekim drugim licima, da može da se prenese i na te druge slučajeve, mi ne sporimo, samo tražimo da, kad se odlučuje o privremenoj meri, mora da bude prisutan u Ustavnom sudu i papir koji je pojedinačni pravni akt, konkretni, koji ima veze s tim zakonom čija se ustavnost i zakonitost ceni, da bismo sprečili ovu zloupotrebu koja je rađena.
U načelnoj raspravi smo rekli - ovo podnosimo da bismo sprečili zloupotrebu koja se dešava. Zašto? Pa, dezavuisana je Narodna skupština. Među nama rečeno, kada je bila situacija s tim konkretnim zakonom, znam stav većine sudija tog Ustavnog suda, sudije su smatrale da jedan, eventualno, dva člana treba proglasiti da nisu saglasni sa Ustavom, da treba da se preurede i taj zakon bi mogao da bude kompletiran. Ali, neko je zloupotrebio postupak, pre svega, Slobodan Vučetić, zloupotrebio je postupak, zloupotrebio je prava.
Kad smo postavili pitanje - kako možete da stavljate van snage, da zabranjujete buduće pojedinačne pravne akte, rekli ste - to je naše ovlašćenje, nas to ne interesuje.
Znači, već je zahtev bio da se spreči donošenje bilo kog pojedinačnog akta, a svrha pokretanja postupka za ocenu ustavnosti i zakonitosti nije da se spreči donošenje pojedinačnih akata na bazi tog zakona. Zato su dati kvalifikovani uslovi, da bi se sprečile teške, neotklonjive štetne posledice koje bi mogle da nastupe itd.
Znači, dati su kvalifikovani momenti i uslovi koji treba da budu ispunjeni da bi Ustavni sud primenio to svoje ovlašćenje, da donese privremene mere.
Mi tražimo za konkretan pravni akt, ne za budući, imaginarni, n.n., po broju, po licima i po drugim sredstvima identifikacije. Znači, uz predlog, ako traži privremenu meru, da dostavi pojedinačni pravni akt iz koga se vidi da je primenjen, da je taj akt donet na osnovu zakona čija se ustavnost i zakonitost osporava ili dovodi u pitanje. To je naša ideja bila.
Ukoliko smatrate da sve ovo što sam rekao možete da prihvatite i da izrazite na drugi način, nekim drugim pojmom, umesto reči "konkretno", identifikovani pojedinačni akt, nije bitno, mi smo saglasni. Nađite tu formulaciju, ali je cilj koji hoćemo da dostignemo ovim amandmanom da se spreči zloupotreba u Ustavnom sudu. Te zloupotrebe uvek dolaze zbog pritisaka sa strane.
Evo, dao sam vam konkretan primer, ne ulazim u to, vi ste bili protiv kad je u pitanju onaj zakon, bili ste protiv tog zakona, to je vaše pravo. Pola G 17 plus je glasalo za zakon, pola nije glasalo za zakon i to je njihovo pravo. Zakon je donet ovde značajnom većinom glasova, mislim, 170 glasova. Ako ima nečeg neustavnog, neka kaže Ustavni sud, da se otkloni to ovde, ali ne tako bezobrazno, pokvareno, mimo zakona.
Da bismo sprečili zloupotrebu odredaba zakona, mi smo ubacili ovu reč "konkretno". Ako vi, gospodine Petroviću, za ovo imate neku drugu reč koja zadovoljava ovu potrebu, mi smo saglasni, mislim da je i pravno-tehnička redakcija od strane Zakonodavnog odbora moguća u ovoj fazi postupka i nikakav problem nije da se sredi. Cilj je samo da se spreče zloupotrebe.

Teško mi je da ulazim u detalje, jer je tema promašena. Ovo je situacija kada je već pokrenut postupak za ocenu ustavnosti ili zakonitosti nekog opšteg akta, a istovremeno se traži donošenje privremene mere, odnosno rešenja o obustavi izvršenja pojedinačnog akta koji je donet, na osnovu čega se ceni ustavnost i zakonitost. Znači, nema tu obustave opšteg pravnog akta, nego pojedinačnog.
Gospodine Petroviću, u praksi Ustavnog suda Republike Srbije ta vrsta privremene mere je u 99 posto slučajeva donošena samo ukoliko je onaj koji je pokrenuo postupak za ocenu ustavnosti ili zakonitosti dostavio pojedinačni pravni akt koji je donet na bazi tog zakona ili podzakonskog akta čija se ustavnost i zakonitost osporava.
U malom broju slučajeva je Ustavni sud donosio rešenja o obustavi izvršenja pojedinačnih pravnih akata u budućnosti, koji još nisu doneti. Obično su to radili kada su vršili ocenu generalnih urbanističkih planova, pa su na taj način pokušavali da zaustave nastup teških i neotklonjivih posledica. Sam Ustavni sud Republike Srbije kaže da je retko primenjivao to za buduće pojedinačne pravne akte.
Pokušao sam da vam objasnim - privremena mera ima smisla samo ukoliko se zna i ukoliko postoji pojedinačni pravni akt. Ako takvog akta nema, onda privremena mera ne može da se donese, jer bi to bila zabrana za neku buduću radnju koja još nije ni urađena.
U tome se ogleda ova razlika. Nije u pitanju samo konkretni slučaj sa ovim zakonom. U pitanju je to što ovakva formulacija omogućava Ustavnom sudu da vrši zloupotrebu ovlašćenja koje ima po zakonu i po Ustavu.
Mogućnost donošenja rešenja o obustavi izvršenja pojedinačnih pravnih akata je predviđena odgovarajućom odredbom Ustava Republike Srbije. Znači, ona je već predviđena, ali se kaže - u skladu sa zakonom. To - u skladu sa zakonom, nama daje ovlašćenje da ga konkretizujemo i da kažemo - moguće je rešenje o privremenoj meri, ali mora da bude donet pojedinačni pravni akt. Ako nema pojedinačnog pravnog akta, nema privremene mere, ne može privremena mera za budućnost, za buduće pravne akte koji bi se doneli u postupku ocene ustavnosti. U tome se ogleda ta razlika.
Znači, u skladu sa zakonom, navodi Ustav. Mi koristimo to ovlašćenje iz Ustava i kažemo u zakonu - konkretni pojedinačni akt mora da bude na stolu da bi se donela privremena mera. Ukoliko nema konkretnog pojedinačnog akta, nema privremene mere. Nije teško da se shvati.

Amandman je dobar, a obrazloženje loše, zato što je sve pogrešno.
Kada se o krivičnim stvarima radi, teško da će neko da zastane sa postupkom radi ocene ustavnosti ili zakonitosti. Ta varijanta je gotovo nemoguća. Ali, dobro, ima neko potrebu. O čemu se radi?
Smatram, gospodine Petroviću, da ako usvojite amandman gospodina Momira Markovića, ovaj član 63. može da postane izuzetno dobar i da obuhvati sve situacije. O čemu se radi?
Sada je moguća situacija, ako ostane član 63. kako je Vlada predložila, da u ovom članu reč "sud" može da znači sudija pojedinac, sudsko veće. Inteligentni sudija može da kaže da postoji svojevrsno prethodno pitanje, koje treba da se reši, a on nije ovlašćen da ga reši. Može da se tiče postojanja prava ili nekog pravnog odnosa, da presavije tabak i traži od Ustavnog suda ocenu ustavnosti ili zakonitosti, prevashodno, ocenu ustavnosti, u odnosu na zakon koji taj sudija treba da primeni na određeni sporni odnos u nekoj parnici.
Ako to pravo iskoriste sve sudije, oni mogu, lepo, da se otkače svih predmeta i da kažu - molim vas, mi smo zastali sa postupkom, čekamo odluku Ustavnog suda o ustavnosti ovog zakona. Šta će onda da se desi? Da li sudija pojedinac može da ima toliko ovlašćenje da zastane s postupkom, zato što se njemu čini da zakon koji treba da primeni nije u skladu sa Ustavom? Zato smo mi ubacili reč "predsednik" tog suda.
Sada ću da vam kažem da je ovo zasnovano na nekim rešenjima. Recimo, član 12. Zakona o parničnom postupku, 215, 219, koji na neki način tretiraju ovo pitanje zastoja, ili član 215 - kada sudija neće da reši prethodno pitanje, već traži da nadležni reši prethodno pitanje, a kod njega se pitanje ustavnosti pojavljuje kao prethodno pitanje, svojevrsno prethodno pitanje.
Mi smo ubacili reč "predsednik". Zašto reč "predsednik"? Ne bi mogla da se prihvati tolika sloboda da svaki sudija može da pokreće postupak pred Ustavnim sudom, jer mogla bi da nastane blokada. Neću da rešavam ovo, smatram da zakon koji treba da se primeni nije u skladu sa Ustavom, tražim da Ustavni sud reši to prethodno pitanje. To je pitanje u pogledu primene prava, da li pravo uopšte postoji. On je odložio predmet na stranu, stranke vrište, a on kaže - izvinite, molim vas, Ustavni sud treba da reši. Kada mi Ustavni sud reši pitanje da li je ovaj član tog i tog zakona u skladu sa Ustavom, ja ću da nastavim dalje.
Da me ne shvatite pogrešno, ne dajem pouku ovima što štrajkuju, niti sudovima šta treba da rade. To mi ne pada na pamet.
Dalje, imamo problem sa našim sudovima što sudije često imaju taj manir da izbegavaju sudsku praksu. Kod nas sudska praksa nije toliko postala obavezujuća za sudije, za sud. Verovatno, u ovoj reformi pravosuđa treba nešto učiniti po tom pitanju, jer bi tako moglo da se dođe do vrlo egzaktnih podataka o kvalitetu rada sudija. Ali, ovo nije tema ovog amandmana.
Znači, predsednik suda može sudiju koji ga je obavestio i koji kaže - znate šta, predsedniče, ne mogu da radim dok se ne reši pitanje ustavnosti, da pita – da li je neko pokrenuo u zemlji to pitanje? Nije. Da li treba mi da ga pokrećemo? Da li će onda predsednik suda da ga uputi na sudsku praksu, kako se rešavalo prethodno pravno pitanje?
To što pita predsednika suda, ovo o čemu sam pričao, nije uticaj sa strane ili iz suda na suđenje, to je jedna potpuno normalna komunikacija. Znači, podignimo značaj predsednika suda, da samo on može da pokrene postupak za slučaj kada se na njegovoj teritoriji, u njegovom sudu pojavi jedno ovakvo pitanje.
Obično, sudije, kada se nađu u toj situaciji, pribegavaju različitim tumačenjima, pa neće da primeni ovu odredbu nego ide ovamo, poziva se na neki predmet sa okružnog ili vrhovnog suda itd. Ovako kako ste napisali, svaki sudija može da pokrene postupak pred Ustavnim sudom, a to nije cilj ove odredbe. Cilj ove odredbe jeste da je to još jedan slučaj kada može, između ostalih, da se zastane sa postupkom, da bi se rešilo pitanje saglasnosti sa Ustavom ili, ako je u pitanju neki drugi podzakonski akt, saglasnosti sa nekim zakonom.
Ono što su ovim amandmanom Milena Stanković i Nebojša Ranđelović predložili samo je logički nastavak. U potpunosti se slažem sa nekim stvarima koje ste ovde naveli. Pretpostavlja se da je to, na neki način, uslov da bi se ovo primenilo, ali nikakva šteta nije ako se na kraju teksta ubaci ovih nekoliko reči. One samo pojašnjavaju i pojačavaju da sudija mora predsedniku suda vrlo precizno da dokaže da je neophodna odluka Ustavnog suda da bi on rešio neki sporni odnos u redovnom postupku.
Predložio bih vam da oba amandmana prihvatite, tekst će vam biti daleko bolji od ovoga koji je predložen.

Gospodine Petroviću, za ovo što ste napisali da se odbija stvarno nemate respekta. Mogu da shvatim da postoje različita tumačenja, različita mišljenja, ali ako ste ovo odbili zbog ovih razloga koje ste napisali, onda vi niste čitali Ustav Republike Srbije. Nažalost, moram tako da kažem.
Ajde da čitamo zajednički. Naslov, pričamo o naslovu, ne pričamo o članu. Iznad člana 169. Ustava Republike Srbije stoji naslov - Ocena ustavnosti zakona pre njegovog stupanja na snagu. Ovi eksperti kažu da je to postupak za ocenu ustavnosti zakona pre njegovog proglašenja. Kao razlog zašto to menjaju kompletno navode stav 1 - da grupa poslanika može da pokrene postupak za ocenu ustavnosti pre nego što se zakon proglasi. Proglašenje je prva instanca stupanja na snagu.
Vidite koliko je onaj ko je pisao Ustav bio dalekovid. Proglašenje je samo jedna radnja, proglašenje je ukaz kojim predsednik Republike proglašava. Stavlja se na znanje, ispunjen je uslov da to objavite u "Službenom glasniku". Nisam čitao.
Zašto devalvirate ono što je napisao Ustav? Nikada nisam siguran kod vas da li ste iskreno glasali za Ustav. Zar je moguće, ustavopisac je napisao - pre stupanja na snagu, a vi kažete - pre proglašenja. Zašto sve vezujete za vašeg predsednika? Vežite ga za osmi dan od kada je objavljeno u "Službenom glasniku", kada je stupilo na snagu, nego sve za dragog našeg predsednika, za proglašenje.
Da li ste videli u stavu 2. šta se kaže, kada se donese ta odluka da se konstatuje neustavnost – to stupa na snagu kada se proglasi, jer proglašenje je samo jedna radnja, a ono što u pravu znači, to je stupanje na snagu. Dobro, ja sam pobrkao, ne znam da čitam Ustav, ne znam šta je napisano iz člana 169. Sve mogu da prihvatim, ali uzmite nešto iz komentara Ustava Republike Srbije, pa ugradite u zakon. Sedne neki profesor ustavnog prava, napiše komentar, a vi uzmete iz njegovog komentara neke pojmove i strpate sve u zakone, pa kažete - to je ustavno. Zašto? Profesor ustavnog prava je pisao. Ovde se nešto uporno ponavlja. Kada smo pisali, rekli smo - omaklo im se, valjda će da primete i da isprave. Ne, uporno srljaju. Proglašenje je ukaz. To znači, kada se završi ovde, odmah trkne Dejan preko puta, da tamo predsedniku da on potpiše ukaz, ukoliko hoće, a ukoliko neće, može da ga vrati itd.
Mi po Ustavu imamo pravo da tražimo, pre nego što stupi taj zakon na snagu, pre nego što ga predsednik potpiše, pre nego što ga proglasi, ocenu ustavnosti tog zakona. Onaj ko je pisao Ustav imao je u vidu da to može da se završi u nekom roku koji je Ustavom propisan i da ne može da se završi, da je možda potrebna rasprava, ko zna šta sve drugo. Onda je predvideo situaciju da su oni završili ocenu pre nego što je potpisao ukaz, kao i pošto je potpisao ukaz, pa u poslednjem stavu kaže - ako smo preventivno kontrolisali ustavnost, ne može kasnije, posle stupanja na snagu, nikako da se pokrene to pitanje.
Znači, proglašenje je samo jedna radnja u nečemu što se zove proces kako neki zakon stupa na snagu. Vi ste se uhvatili za jednu radnju zbog dragog vam predsednika, a zaboravili ste na stupanje na snagu zbog drage nam države.

Dobro je što je ovim članom data jedna širina i to je mnogo šire u odnosu na postojeće rešenje u mnogim evropskim državama.
Ovaj amandman, koji podrazumeva da se tri poslednje reči – ''u razumnom roku'', izbace, ima smisla samo ukoliko se prethodne dve reči –„pravo na suđenje“, tumače kao pravo na pravično suđenje. Tu bi bilo najispravnije da stoji – pravo na pravično suđenje. Zašto?
Sad ću da vam kažem: zbog jednog primera koji je sada tekući primer u Haškom tribunalu. Kad se priča o razumnom roku, njegova povreda se vezuje ne samo za član 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava, nego i za član 5. Jedno je pravo pritvorenika, a drugo je pravo optuženog lica.
Pravo na pravično suđenje ima, verovatno, 25 oblasti pojedinačnih prava, pa u svakoj od tih oblasti ima još po pet-šest konkretnih prava. To sve predstavlja jedan skup koji se naziva ''pravo na pravično suđenje''.
Pravo na pravično suđenje se garantuje i štiti i u prvostepenom, i u drugostepenom, i u svim mogućim postupcima. Sad, kod nas, postoji taj četvrti stepen – pred Evropskim sudom za ljudska prava. Naravno, Hag ne priznaje taj stepen, Haški tribunal.
Znači, ukoliko je došlo do povrede prava na pravično suđenje, onda ima smisla ovaj stav 2. Ukoliko ne, onda ova formulacija o pravu na suđenje u razumnom roku treba da ostane, s tim što mi već sada imamo u praksi problem s tim šta je to razumni rok. Imamo problema zato što smo unakazili naše propise. Ranije je to bilo vremenski ograničeno a sada je opisno određeno.
Kad se krenulo na opisno određivanje, onda ste morali da prihvatite i neke standarde koji važe za te opise. Da li je doprineo optuženi? Da li je tužilaštvo izvršilo zloupotrebu postupka? Da li je sud pokazao neefikasnost zbog svojih unutrašnjih stvari?
Da ne diramo sad to, ali znate i sami da su to sve razlozi koji povređuju pravo. Ovde, pre svega, mislim na optuženog, jer to je najdrastičnije, mada ovo – razumni rok, može da važi i za parnice itd., pa i za samu činjenicu da pravosnažna sudska odluka nije izvršena. Takvih imamo najviše pred Evropskim sudom za ljudska prava. Znači, na neki način se sankcioniše neefikasnost pravosudnog sistema, celog pravosuđa.
Samo da vas podsetim, mi smo dali toliko dobrih predloga kako da se učini naše pravosuđe efikasnijim, počevši od predloga šta sve treba da ostane u nadležnosti suda, a šta treba da ide u upravu.
Koristio sam jedan primer. Gotovo 99% imovinskih poslova koji proističu iz susedskog prava u gradovima, u osnovi, više nije pitanje svojine ili parnice, nego upravnog postupka, jer propisi koji to regulišu su javnog karaktera i to je javna upravna stvar. Tu postoji prostor i postoji prostor u novom sagledavanju sudske prakse.
Ne može sudija da prenebregne sudsku praksu ako ga je odeljenje sudske prakse upozorilo da je nacrt odluke koji je napravio u suprotnosti sa gledišta procesnih prava, u suprotnosti sa sudskom praksom u primeni odredbe, o pozivanju, zakazivanju, itd., a on preko toga prelazi, pa okružni sud to konstatuje, pa kaže – sudska praksa je... itd. Evo prostora gde može da se utiče na sudije da se uniformiše rad u sudovima.
Znači, ako mislite na pravo na pravično suđenje, a mislim da to ne proizilazi iz ove formulacije, onda to ima nekog smisla. U protivnom, ova formulacija je dobra, jer se potencira nešto što je u funkciji efikasne sudske zaštite i jer se postavlja pitanje zašto se čovek obraća sudu za zaštitu svojih prava ako zna da je tamo bunar, da je njegov zahtev i njegova tužba pala – 25 godina traje sudski spor – 10 godina nema izvršenja. Postupak traje, vodi se.
Vi se sećate, pre dve-tri godine, kad je Zoran Stojković ovde pričao, profesori mu napisali Zakon o parničnom postupku, da je to nešto najidealnije, imamo samo dva ročišta, pripremno i ročište za glavnu raspravu, i gotovo, završava se sve. Ubacili smo advokate, jedino oni mogu da pišu reviziju, niko drugi, itd. Hajde, kažite mi da li se jedan predmet završio na dva ročišta? Nema ga. Najnepismenije tužbe dostavljaju advokati.
Evo, gospodine Petroviću, mene je tužio Mlađan Dinkić, preko nekog Ristića. Kaže da sam mu načinio tešku nematerijalnu štetu. Niti je pokazao koliki mu je fizički bol, niti duševne patnje, niti koliko se navukao na strah. Ništa nije stavio u tužbu, od dokaza nema ništa, čak nije ni predložio svoje saslušanje, a sastavio mu to advokat.
Umesto da sud donese, po novom zakonu o parničom postupku, rešenje – odbacuje se tužba, mi moramo da se gledamo. Naravno, on će morati da dokaže koliko ga je bolelo kad je čučao na kukuruzu u ćošku, kad je udarao glavom o zid, i kakve su sve bile fizičke i psihičke patnje, šta mu se sve priviđalo od straha itd. Biće vrlo interesantno suđenje.
Ali, evo, vidite novi zakon, sve je epohalno, sve kreće, odgovornost advokata, ako advokat ne sastavni dobro, sud može da odbaci tužbu, a onda neka se on pravda kod svog klijenta. Gde to ima? Pripremno i sledeće ročište gotovo, tu se izvode svi dokazi i sve je završeno. Još nije registrovan u našem pravosuđu takav predmet od kad je donet novi zakon. Teško da može.
Stoga, ako treba da pružimo zaštitu zato što je izostala efikasnost sudske zaštite, onda ovo što ste napisali ima nekog rezona, a amandman ne treba da se prihvati, ali ako je svrha amandmana da se zaštiti pravo na pravično suđenje u svojoj celokupnosti i da se blagovremeno ukaže kroz ustavnu žalbu da se krši bez obzira što je taj postupak tamo u toku, onda to stvarno ima nekog smisla.

Amandman gospodina Batića zaslužuje pažnju, ali obrazloženje ne odgovara amandmanu.
Gospodin Batić ima samo jedan problem, što je sada demonstrirao da ne zna šta je pravosnažnost presude. On nam je vrlo precizno saopštio da je njegov osećaj za pravdu iznad Ustava i zakona. Sve sudije koje sude u zakonom propisanom postupku, sve što prođe sve moguće instance, ništa ne vredi kada je u pitanju gospodin Batić, njegov osećaj za pravdu je nepogrešiv.
U tom smislu, vi iz Demokratske stranke možete da budete spokojni, on vas je prevazišao.
Znači, amandman stvarno zaslužuje pažnju i to je pitanje koje mi danas ne možemo da rešimo kada donosimo ovaj zakon. Postoje dva problema, a ja ću sada da se koncentrišem samo na amandman, gospodine Batiću.
Vi možete da razmišljate, u vaše vreme, recimo, ''Sablja'', da ne idemo dalje, 12 hiljada ljudi je uhapšeno bez rešenja, bez igde ičega. Tad nisu kršena prava, znate. Tada nije kršeno ništa i tada je sve išlo kako treba. Čini mi se, onaj vaš je, beše, pisao neke knjige iz zatvora. Gde je bio pritvorenik, šta je radio, ko ga je posećivao, a čini mi se, u vaše vreme, beše i neka isporuka. Čini mi se da ste vi naterali vašeg pomoćnika za zatvore da potpiše. Kada stavljate sve u miks, izmiksujte malo i to.
Daleko bilo da branim predsednika Vrhovnog suda. Mi smo s njom završili odavno, kada je ušla u kombinaciju da ona komentariše koje stranke treba zabraniti i koje treba pustiti da postoje. Njoj je odavno rečeno, ukoliko u vašem mandatu nešto bude dobro u pravosuđu, lovorike će uzeti ministar, ukoliko bude nešto loše, sve će da padne na predsednika Vrhovnog suda, zatekao se. Vidite, to se i desilo, a to joj je rečeno i na početku mandata, na prvoj sednici, kada je ona htela blisku saradnju sa Odborom za pravosuđe. Mi smo rekli da ne dolazi u obzir ta saradnja. Tačno se zna ko je za šta nadležan, pa dajte da se držimo Ustava i Poslovnika.
Da se, ipak, vratim malo na amandman. On zaslužuje pažnju, ali mislim da danas niti možemo da usvojimo taj amandman, niti možemo da imamo pravilan stav o pitanju koje je otvoreno.
Suštinski je otvoreno pitanje, da li Ustavni sud ima i da li treba da dobije ovlašćenje da utvrđuje naknadu štete za slučaj kada je prekršeno pravo na suđenje u razumnom roku ili za, eventualno, neki drugi slučaj.
Mislim da postoje dve velike smetnje. Zašto? Zato što Ustavni sud ne bi mogao da sprovede postupak u kome bi utvrdio kolika je šteta. Šteta bi bila neka aproksimativna kategorija. Mislim da je prihvatljivo, u ovom slučaju, rešenje koje je predloženo, a to je komisija koja bi, na neki način, naknadu štete određivala kao svojevrsni vid satisfakcije, ali daleko od prave naknade štete.
Mislim da mi tek treba, ako zaživi ovo kako treba da zaživi sa Ustavnim sudom, kroz praksu da dođemo do nečega i da malo koristimo iskustva Evropskog suda za ljudska prava, jer on ima mogućnosti da u određenim situacijama, mislim da beše član 50. na koji se poziva, dosuđuje. U ovom trenutku, mislim da nije ni koncipirano da Ustavni sud vodi postupak u kome bi utvrđivao postojanje štete, samim tim, kasnije, i naknadu štete.
Da bi radio naknadu štete, on mora da ima nekog veštaka, a u celom ovom postupku pred Ustavnim sudom ne postoji veštak kao kategorija, kao učesnik. Postoje stručni konsultanti, profesori koji daju neka stručna mišljenja o nekim pravnim pitanjima, jer se Ustavni sud, pre svega, bavi pravnim pitanjima. Njega činjenice gotovo da ne interesuju, osim onoliko koliko je potrebno da se što bolje shvati pravni problem.
Mislim da je to velika smetnja. Ne sporim da u praksi, možda, treba videti kako to ide, pa, eventualno, kasnije promeniti zakon i uvesti i to pravo, ali u ovom trenutku bismo, onda, od Ustavnog suda napravili redovni sud. Ustavni sud ne može biti ta vrsta suda. Mislim da je zato taj amandman u ovom trenutku neprihvatljiv, a da o njemu treba razmišljati, da li će praksa da pokaže šta i kako treba da se radi.
Pravosnažne presude se ne komentarišu. Pogotovu se ne komentarišu na tako bezobrazan način, kao što ste vi to uradili, gospodine Batiću. Vi ste ovde ispričali kao da ste bili svedok - očevidac. Vi znate šta se desilo, a sud to nije prihvatio. Ja bih razumeo da ste bili svedok u postupku, ali niste bili svedok u postupku.
Niste bili svedok u postupku, ali nagađate. Na bazi čega? Pisao "Blic", pisao ovaj, onaj, ali znate da postoje N.N. izvršioci za neke paljevine. To je u vaše vreme bilo, gospodine Batiću. Izgoreli eksponati iz Jasenovca. Ne znate, gospodine Batiću? Eto, vidite, niste informisani. Znači, ta zaraza hara Srbijom.
Gospodine Batiću, znate pozadinu nekih akcija. Znači, kada krenete sa ''kuku lele'', kao ''Mile u tranziciji'', onda se osvrnite malo na akciju "Sablja", na isporuku Haškom tribunalu, nalog koji ste dali vašem pomoćniku za zatvore da potpiše, da se isporuče ljudi. Posvetite pažnju političkim progonima koji su išli.
Ne bih mogao baš vas da optužim, ali bih mogao da optužim Božidara Đelića, Mlađana Dinkića, Aleksandra Radovića, Zorana Živkovića i još neke, koji su pravili spiskove, pa su išle krivične prijave, išle optužnice, optužni predlozi ili zahtevi za sprovođenje istrage, samo zbog toga što je član Socijalističke partije, SRS-a itd.
Gospodine Batiću, sedam godina kako je podnet zahtev za sprovođenje istrage protiv mene. Dao sam izjavu i, nema ništa.
Evo, osma godina, hapsite me napokon, krenite jedanput s tim pretresom. Mislite da je povređeno neko moje pravo? Gde je onaj vaš "Banana"? On mi je izmislio rođenog brata, a ja jedinac.
Kako je bilo meni, gospodine Batiću? Kako je bilo Draganu Todoroviću, Tomislavu Nikoliću, ''pobio babe u Antinu''? Podneo sve čovek, traži zaštitu od države. Znate dokle je stiglo? Ispred početka.
Gospodine Batiću, još nije završen postupak za onaj džip. Šesti put Vrhovni sud poništava, vraća na ponovno odlučivanje. Jočić ne sme ni da pomisli da vrati džip. Nema više sudije koji treba da odlučuje. Budite oprezni, nemojte pravosnažne presude da komentarišete.
Najgora je stvar kada političar komentariše pravosnažnu presudu, a još gora stvar kada novinar kolumnista počinje da prepisuje nešto iz presuda, pa javnost obaveštava, ali ne prepiše sve od reči do reči, nego ispusti neke reči, pa to isfiluje nekako, pa onda neko dobije neku drugu sliku da bi ovde predstavio nešto.
Naravno, treba se boriti da nijedan predmet ne zastari u sudu. Treba se boriti da se svi sudski postupci odvijaju u skladu sa zakonom i propisima i treba svako da radi svoj posao.
Postoje presude gde je konstatovano da je povređeno pravo oba učesnika u postupku. Kako?
Tokom postupka, mediji izveštavali sve, pa čak i prešli sve moguće granice; oni već završili sudski postupak, oni tačno znaju ko je kriv, ko je prav, ko može da računa na zaštitu, ko ne sme da računa na zaštitu. Sve potiče od vrednosnog suda nekog ko smatra da ima pravo da svoj sistem vrednosti promoviše kao opštu vrednost. S kojim pravom?
Najgora stvar koja se dešava u Srbiji jeste kada izađe za ovu govornicu neki političar, pa drži moralna predavanja. Ostavite moral. Nemojte ovde moral, ovde se pozovite na Ustav, na zakon, šta je celishodno, šta je opravdano, šta je korisno. Manite moral. Zato to izbegavam, niko ne zna kakav je moral, koji su moji stavovi. Držim se Ustava, zakona i nečega što je korisno za većinu.
Pravosnažne presude se ne komentarišu, jer, ako bi se komentarisale, onda bi, gospodine Batiću, oni koji su oslobođeni mogli da vas tuže. Mogli bi da vas tuže, zato što ste prekršili njegovo pravo. Njegovo pravo je definisano pravosnažnom sudskom presudom. Znači, nema nikakve sumnje, a vi idete dalje.
Šta da radimo, gospodine Batiću, sa javnim tužiocem koji posle isteka roka relativne zastarelosti podiže optužnicu? Što ne pričate o tome? Kao da ne znate to, pa to se baš desilo u jednom od tih predmeta koje ste vi malopre komentarisali onako autoritativno i bolno. Užas, nije podigao optužnicu. Hajde da pokoljemo sve sudije. Tužilac propustio rok, ali vi to prećutkujete. Zašto - ne uklapa se u stereotip koji treba da se da.
Naravno, izbegavam da komentarišem pravosnažne sudske presude, ali ako budete baš uporni, onda ćemo da se upustimo i u taj deo.
Ne postoji masovniji oblik kršenja ljudskih prava nego što je akcija "Sablja". Gle paradoksa, najvećeg, za vreme vanrednog stanja, kada su uskraćena prava ljudima u pritvoru, mi bivamo primljeni u Savet Evrope. Zašto je to urađeno? Da bi se dala podrška demokratskim snagama. Za šta? Da nešto raščistite. Šta su raščistili? Ima ga treći, nema ga treći. Politička pozadina, špijunska pozadina itd.
Što ne pričate, gospodine Batiću, kada već pričate o ustavnoj žalbi, da li je ona moguća u ovom našem zakonu i da li se ona primenjuje na celoj teritoriji Republike Srbije. Zašto mi nismo tražili da se menja nešto oko ustavne žalbe? Mi smo tražili da se podeli ovo kasnije, videćete sledeći amandman, nismo hteli ovo da diramo. Zašto?
Gospodine Petroviću, ovim vašim pregovaračima kažite da ustavna žalba podrazumeva pravo svakog državljanina Republike Srbije, na celoj teritoriji Republike Srbije, da ne razmišljaju o nekim sudovima na teritoriji Kosova i Metohije. Ovi što pričaju – Hongkong, pola Hongkonga, dva Hongkonga, oblik suštinske autonomije itd.
Mi nismo hteli da se uključimo u onu raspravu o manjinskim pravima, onaj što je pričao o savetima nacionalnih manjina.
Čovek nije pročitao Ustav, šta je savet nacionalnih manjina, ali tu ste mu lepo odgovorili, da ne komplikujemo stvari.
Svi građani Republike Srbije, svi državljani Republike Srbije imaće pravo na ustavnu žalbu koja se podnosi Ustavnom sudu Republike Srbije. Jel tako? Tako. Zato smo vam dali. To znači da onaj iz Peći, ako mu je povređeno pravo, ustavnu žalbu podnosi Ustavnom sudu Republike Srbije u Beogradu. Zašto? Zato što je Srbija međunarodno priznati pravni subjekt i ona pred inostranstvom odgovara za poštovanje ljudskih prava na svojoj teritoriji.
Zašto bismo mi sada intervenisali oko ustavne žalbe, kada je to dobro rešenje? Samo obavestite Koštunicu i ove pregovarače da su dobili još jedan adut u tim razgovorima. Mi, kao članovi Saveta Evrope, imamo obavezu. Mi, kao članovi UN, imamo obavezu. Mi tu našu obavezu ispunjavamo i putem ustavne žalbe, koju ubacujemo u zakon sa tim dejstvom na celoj teritoriji Republike Srbije.
Pričajte malo o tome, gospodine Batiću, nemojte o pravosnažnim sudskim presudama, pogotovo ne onima gde ste bili stranka u postupku.

Član 104, gospodine predsedavajući.
Gospodine Batiću, u svemu bih s vama mogao da se složim, ali početak vam je bio pogrešan. Sada moram reći nešto zbog javnosti.
Znači, to je jedna sposobnost manipulacije, koja se zasniva na tome što se na početku da laž, a onda se na bazi te laži nadograđuje poluistinama i stvara se nešto što bi trebalo da liči na istinu.
Gospodine Batiću, verovatno sam poslednji čovek u ovoj zemlji za koga biste mogli da kažete da je portparol Vide Petrović-Škero. Godinu i po dana nisam pomenuo njeno ime s ove govornice. Znate zbog čega, gospodine Batiću? Zato što je prošle godine, 7, 8. juna, ta gospođa otišla na B92 i napala Zorana Krasića za govor mržnje povodom Ivane Dulić-Marković.
Nemojte da se izvinjavate, samo da javnost zna. Znači, od tada, dok me niste prozvali, njeno ime, iz principijelnih razloga, nikada nisam hteo da pomenem, pa čak i kada sam pre nekoliko dana prozivao Demokratsku stranku, koja je toliko osporavala njen izbor, našalio sam se i na Odboru za pravosuđe rekao – aman, ljudi, vi osporavate da li je ona uopšte završila pravni fakultet.
Kako ste zaboravili ljubav staru, političku, naravno, mislim na to. Nemojte meni da pričate da štitim Vidu Petrović-Škero.
Ove vaše opservacije ko je ispred, ko je otpozadi na nekim proslavama, ko se kako slika i ko se kako snima. Gospodine Batiću, vi ste demohrišćanin, narod hrišćanski, vi ste predstavnik te stranke. Nije, valjda, da vas je Čeda toliko obrlatio da napadate Srpsku pravoslavnu crkvu!? Vi, kao demohrišćanin, pripadate narodu hrišćanskog porekla. Nije, valjda, da vam sada smeta Srpska pravoslavna crkva?
Znam, gospodine Batiću, mnoge kojima smeta Srpska pravoslavna crkva. Znate ko su ti? To su isti oni kojima smeta Jugoslovenska narodna armija, Vojska Srbije i Crne Gore, Vojska Jugoslavije i danas im smeta Vojska Srbije. Nekada su bili izvan vojske, a sada ih ima sve više u vojsci. To je ista bratija, gospodine Batiću.
Znači, kada se krene s pogrešnom premisom, ili lažnom premisom, onda se kasnije razvija teza, pa je gospodin Batić na kraju izveo tezu da "Sablje" nije ni bilo, a krenuo je s tim ko je čiji portparol.
Nisam ja čak ni portparol SRS-a, mi to nemamo, svi smo mi predstavnici SRS-a, ali, gospodine Batiću, koncentrišite se kada pričate o nečemu i potrudite se da malo pogodite istinu.

Član 104, gospodine predsedavajući.
Znate, mogu da shvatim da u žaru diskusije čovek može malo i da pretera, ali, gospodine Batiću, rekli ste da je neko ovde dobijao stanove, a postoji pravosnažna neka sudska presuda u Hagu da je izvršio genocid.
Na koga ste mislili? Kažite, aman, da znamo ko je to zbog genocida u Srebrenici čašćen stanom ovde? Koja presuda, objasnite.
To je ona finta koja se sprovodi danas kod nas. U žaru nečega, pusti se nešto, to će da uzme, recimo, ''Danas'', to će da uzme B 92, imaju da veličaju gospodina Batića, možda ćete u 7 da budete na „Poligrafu“; to je bezobrazna emisija, ali svaki sagovornik treba da prizna šta laže. Poligraf – mašina za laž. Bićete gost na onom „Retrovizoru“, ali retrovizor sve naopako, znate. Nemojte, mi smo normalni ljudi ovde.
Izađe čovek i kaže – osuđen za genocid i dobio stan ovde. Ko? Da li ste vi čuli za takav primer u novinama? Nema ga. Ali, gospodin Batić ima jedan veliki problem. Sad ne sluša, ozračiće se mobilnim telefonom. Gospodin Batić, kao demohrišćanin, više ne nosi brojanicu.
Ko vam je dao, gospodine Batiću? Kad vam je dao? Od koga ste tražili blagoslov? Da li imate nešto kao minimum nečega u svom životu? Stavite crtu ovako, pa kažite – ispod te crte ne idem, ili iznad te crte ne idem. Nađite neke limite za svoje ponašanje. Imajte neko poštovanje.
Evo, ja se s gospodinom Petrovićem ne slažem oko mnogih stvari, ali mi ne pada na pamet da neke stvari pričam o gospodinu Petroviću. To je vama smešno, ali ja imam neki nivo dokle mogu, odakle ne mogu više.
Zato sam vam rekao, nemojte mnogo s ove govornice o moralu. Čim neko ističe u prvi plan svoj moral i dokazuje svoju moralnost, veliku ličnost itd., pada u logičku zabunu.
Vidite kako sam vas vešto izvukao. Cic, mic, cic, mic, došli ste ovde i ja vam kažem – gde je brojanica, kaže – tu je, a ko ti je dao, kome si celivao ruku, od koga si tražio blagoslov i uspeh na izborima? Pa, što kritikuješ ruku koja te je hranila?

Očekivao sam da će ovaj amandman da se usvoji, zato što je u skladu sa Ustavom Republike Srbije i otklanja veliku smetnju koja može da nastane, i to tako što sudije Ustavnog suda uzurpiraju svoju vlast, pa krenu i van onoga što im je Ustavom dozvoljeno.
U načelnoj raspravi sam najavio o čemu se radi i rekao sam da takvo rešenje postoji kada je u pitanju Zakon o NBS i on je dao vrlo loše rezultate u praksi.
O čemu se radi? Član 15. propisuje postupak razrešenja sudija Ustavnog suda.
U stavu 1. se navode razlozi. Nema tu nekih većih problema, osim jednog koji izvire iz nedorečenosti ustavne norme, odnosno promašaja koji je napravljen kada su pravili Ustav, oni koji su neposredno radili na tekstu; ne pričam o onima koji su politički učestvovali, nego, pre svega, o onima koji su pisali.
Kada se trajno izgubi radna sposobnost za obavljanje sudijske dužnosti, onda je to zakonski razlog za prestanak funkcije. Razrešenje je obično vid neke sankcije, a ako je razrešenje vid sankcije, onda zašto bi bila sankcija za nekoga ko je ispunio uslove za starosnu penziju ili izgubio radnu sposobnost?
Ovde se radi, pre svega, o invalidskoj penziji; izgubio radnu sposobnost. Dok je u Sekretarijatu za zakonodavstvo bila normalna ekipa ljudi, vodili su računa o jedinstvu pravno-političkog sistema. Njima se nikada ne bi desilo, konkretno, da je Njegovan Kljajević i dalje direktor Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo, on ovo nikada ne bi pustio.
Znači, gubitak radne sposobnosti je razlog zbog koga dolazi do prestanka funkcije po sili zakona, a ne može biti razlog za svojevrsnu sankciju koju predstavlja razrešenje.
Moj amandman ovo nije obuhvatio i ne sporim predlagaču, s obzirom na to da se radi o prepisivanju jedne ustavne norme, a Ustav je u tom delu pogrešan. Iz toga sledi ova greška, da ispunjenost uslova za razrešenje sudija Ustavnog suda utvrđuje Ustavni sud.
Na tako nešto ne postoji čak ni aluzija u Ustavu Republike Srbije, konkretno, ne postoji u članu 174. Vi ste mi odgovorili, odnosno Vlada je odgovorila, samo ću da pročitam jednu rečenicu – to, naravno, ne isključuje mogućnost da ispunjenost uslova za razrešenje sudije Ustavnog suda utvrđuje Ustavni sud, budući da je razrešenje samo jedan od razloga za prestanak dužnosti sudije Ustavnog suda, a predloženim zakonskim rešenjima doprinosi se nezavisnosti sudija Ustavnog suda.
To je ''trla baba lan''. Zašto? Onaj ko bira, utvrđuje da li su ispunjeni uslovi za izbor. Mi ćemo, verovatno, za nekoliko dana imati ovde glasanje povodom ove liste koju je predložio predsednik Republike. On je predložio 10 kandidata, pet kandidata treba da izabere Narodna skupština.
Ko utvrđuje da li su ispunjeni uslovi za izbor? Narodni poslanici. Oni su dali neke biografije, napisali tamo, imam decu, nemam decu, oženjen sam, imam radni staž, nemam radni staž itd. Neko je napisao da nije član nijedne političke stranke.
Taj uslov da li je neko član političke stranke, to je neproverljivo. U praksi je neproverljivo. Na čemu se zasniva? Časna reč, nisam član stranke. Da uzmemo sada onu drugu listu, koju pravi Narodna skupština. Svi znamo da su tri kandidata članovi DSS-a, istaknuti članovi DSS-a. Slažem se, možda izborom treba da podnesu, odnosno da izađu iz stranke i da otklone taj nedostatak.
Zašto ovo pričam? Pričam zbog toga što ispunjenost uslova za izbor utvrđuje Narodna skupština u onom svom delu. Kada je u pitanju ono što bira predsednik Republike sa naše liste, on utvrđuje da li su ispunjeni uslovi. Može da kaže Narodnoj skupštini, vi ste mi predložili, recimo, listu od 10, a ja smatram da šest kandidata ne ispunjavaju uslove, ova četiri ispunjavaju. Što se tiče te četvorice, za dva smatram da su izuzetni, pa njih hoću da biram, a ova dva neću da biram.
Znači, njegovo je pravo, pravo tog organa, a to pravo imamo i mi. Moguće, za nekoliko dana, kada bude glasanje o ovoj listi, da prođe jedan ili dva od kandidata koje je predložio predsednik Republike. To je sve u granicama Ustava i zakona, to mora da se kaže, pre svega, Ustava.
Kada je u pitanju razrešenje, Ustav je jasan o prestanku dužnosti sudija, a razrešenje se svodi na to; na zahtev ovlašćenog predlagača, o izboru, odnosno imenovanju sudija Ustavnog suda odlučuje Narodna skupština. Narodna skupština odlučuje o razrešenju. Inicijativu za pokretanje postupka može da da Ustavni sud.
Onaj ko pokreće postupak, smatra da su ispunjeni uslovi za razrešenje iz stava 1. i podnosi predlog da se razreši dotični sudija Ustavnog suda. Ovde mi utvrđujemo da li su ispunjeni uslovi za razrešenje. Nemojte da pravite analogiju sa nečim što stoji u Ustavu kada Narodna skupština pokreće postupak za razrešenje predsednika Republike, pa onda uslov - da bi se došlo na glasanje, jeste da Ustavni sud utvrdi da je predsednik Republike prekršio Ustav. To je Ustavom propisana situacija. Utvrđivanje da li je prekršio Ustav je smešteno u nadležnost Ustavnog suda.
Ovde nije u nadležnosti Ustavnog suda da utvrđuje da li su ispunjeni uslovi za razrešenje sudija Ustavnog suda. Nema toga. Najviše što oni mogu, jeste da idu kod svojih statusnih pitanja, poslednja je rečenica u članu 174. Ustava. Sudije Ustavnog suda zaključe da neki njihov kolega ne ispunjava više neke uslove i da je nastupila situacija za razrešenje, pa mogu nama da daju inicijativu da se on razreši. Onda mi utvrđujemo da li su ispunjeni uslovi za razrešenje.
Ovde ste vi razloge za razrešenje smestili u nešto što je poseban postupak, kao neko prethodno pitanje, koje treba da reši neki organ, pa ste rekli, Ustavni sud je nadležni organ koji treba to prethodno pitanje da reši. Nije.
Onaj ko može da ide maksimum sa inicijativom, on ne može dalje da ide. Inicijativa je jedan inicijalni akt kojim se skreće pažnja, čak, neobavezujući akt.
Sada imamo potpuno drugačiju situaciju. Moguće je da zakonom propisana većina i Ustavom propisana većina, evo, sada, koja je nelogičnost, kome će Skupština da podnese, određeni broj poslanika, znači, 126 poslanika, podnese predlog da se razreši sudija Ustavnog suda. Kome treba da podnese taj zahtev, predlog? Narodnoj skupštini.
Šta treba Narodna skupština da radi? Da to šalje u Ustavni sud, da Ustavni sud utvrdi da li je nastupio razlog za razrešenje.
Oni kažu, nije nastupio razlog. Zašto? Zbog kolegijalnosti. Nije u sukobu interesa, recimo, a to je član 173. Nije u sukobu interesa, on je tamo u nekom sportskom kolektivu, nebitan čovek, itd., neki drugi razlog, nije bitno. Zašto uskraćujete pravo Narodnoj skupštini da vrši svoju nadležnost? Znači, da razrešava.
U raspravi će da se utvrdi. Radikali, vi tražite da se razreši taj sudija NN, demokrate kažu, razlog za razrešenje nije nastupio, kao što smo u raspravi sada, juče i prekjuče imali. Batić kaže - petoro njih ima samo pravosudni ispit, a neko uzme biografije i pročita i kaže, nije pet, nego sedam. Mene su ubedili da je sedam. Batića nisu. On i dalje misli da je pet.
Nije smešno. To je sve u granicama nadležnosti Narodne skupštine. Ta rasprava je u granicama nadležnosti Narodne skupštine.
Mi smo ovlašćeni da biramo, mi smo ovlašćeni da glasamo o razrešenju i da razrešimo nekoga. Zašto nama sada uskraćujete to? Kao, neka bogzna kako teška pitanja, pa mora da utvrdi Ustavni sud. Zašto da utvrdi Ustavni sud? Što ne utvrdi Prvi opštinski sud?
Ne. Ta malicioznost koja se seje je kao ona koju je vešto Mlađan Dinkić uneo u Zakon o Narodnoj banci Srbije. Nema čoveka u Srbiji koji može da vam kaže da li je teoretski moguće da se razreši guverner Narodne banke Srbije. Nemoguć posao.
Da li se vi sećate kada smo skidali Dinkića ovde pre tri, četiri godine? Morali smo zakon da menjamo. Nije moglo ništa da ga pomeri. Znate da se šest meseci svađao, krajem 2002. godine, do aprila 2003. godine, da li je on prešao da bude guverner Narodne banke Srbije, da li Narodna banka Srbije postoji, da li je on ovlašćen da potpiše novčanicu.
Živković ga je napadao da je nepismen i da ne sme da potpisuje novčanicu, pa je posle bio i sumnjiv za ubistvo Zorana Đinđića, zbog one svađe, sećate se, ''Laki je malo nervozan'', to je rekao Dinkić, nisam ja rekao.
Vi ovaj amandman morate da usvojite. Znate zbog čega morate da ga usvojite? Ako nekako sklepate ovaj Ustavni sud i ja podnesem predlog za ocenu ustavnosti stava 2. člana 15, onda taj Ustavni sud, taj koji budete izabrali, mora da konstatuje i da utvrdi da ovo nije saglasno sa Ustavom. To vam tvrdim, zato što ne mogu sudije Ustavnog suda da idu van okvira koji je propisan Ustavom.
Možete da pričate šta god hoćete, ja pričam i kritikujem Vučetića itd. Pitajte Vučetića, da je sudija Ustavnog suda, kako bi odlučio. Isto ovo što vam ja kažem, jer to je abeceda. Nije to sada nešto - volim, ne volim; abeceda, ne može ispod ovoga da se ide.
Vi idete ispod toga. Zašto? Zato što postoje neki interesi. Koji interesi? Želimo da očuvamo tih 10, da to glumi neki Ustavni sud, da prikrijemo to da su članovi političkih stranaka.
Znate koja je situacija sada? Ako prođe ovo što je Vlada predložila, moguće je da devet sudija Ustavnog suda, čim polože zakletvu pred predsednikom Narodne skupštine, to je devalvacija, to je isto kao da su zamenici javnog tužioca. Po onom Ustavu koji ste kritikovali, oni su polagali zakletvu pred Narodnom skupštinom, pa se poređaju svi ovde da polože zakletvu.
Mi nismo hteli da intervenišemo i pišemo amandmane, jer smatramo da pitanje zakletve mora da se reši Ustavom i tamo gde u Ustavu stoji da polaže zakletvu i daje svečanu izjavu.
Kad svedete na zakonsku obavezu polaganje zakletve, onda je to druga stvar. Ima nekog opravdanja kada je u pitanju Vojska itd, a za ovo drugo, da ne otvaramo temu.
Znači, teoretski je moguće da vi izaberete ovih pet sudija, Tadić ovih pet, to je 10, dođu, smeste se u kabinete i posle dva dana saopšte javnosti - mi smo svi kolektivno prešli u Demokratsku stranku. Mi, ovako drčni, zapnemo da ih razrešimo, a oni kažu - nisu nastupili razlozi, mi smo to utvrdili.
Mi, sudije Ustavnog suda, utvrdili smo da nije nastupio razlog. Cela Srbija zna da je nastupio razlog, kako ćete onda da ih smenite?
Onda će da kaže – izvinite, molim vas, član 15. stav 2. i Dulić odmah kaže da to ne može da ide na dnevni red. Zašto?
Vi ste podneli zahtev, ja sam ga podneo Ustavnom sudu i čekam da oni odgovore, ili je to možda malo više zbog onoga da li će da se utvrdi da je predsednik Republike prekršio Ustav, jer mu nekako ruka naginje da potpiše nešto što je zabranjeno da se potpiše.

Insinuacije su dozvoljene i nisu kažnjive, gospodine Albijaniću, to morate da znate. To što vi pričate, deluje na nešto što je zabranjeno, a to je neka analogija. Nemojte Narodnu skupštinu da svodite na ono za šta vaš predsednik Narodne skupštine kaže da je cirkus. Ne pravite analogiju sa cirkusom. Analogija je zabranjena u pravu, da znate.
Znači, amandman mora da se usvoji. Dao sam vam primer. Za dva dana će da kažu - mi smo svi članovi Demokratske stranke. Svi da tražimo da se oni razreše, Dulić može samo da prosledi zahtev njima, da oni, u skladu sa zakonom, utvrde da li su nastupili razlozi za razrešenje. Znate kada će da utvrde to? Oni mogu, čak, bezobrazno da jave - mi smatramo da nisu nastupili razlozi za razrešenje, omakla se izjava sudiji da je član neke stranke, inače, nije on član stranke, on sa gnušanjem gleda na tu stranku.
U pravnoj zabludi su profesori Pravnog fakulteta. Potpuno slična situacija. Ne znam da li imate ovlašćenja da to prihvatite ili nemate, ali, bez obzira na to da li vas je Vlada ovlastila ili nije, Tadić ne prihvata ovaj amandman, pošto je ovo kompleks prava Demokratske stranke.
Vodite računa o štetnim posledicama svega što predlažete, a, gospodine Petroviću, očekujem odgovor na pitanje koje već nekoliko puta postavljam - da li je ovo zakoniti tužilac za ratne zločine? Njega je predložila Vlada, izabrala Narodna skupština.
U onom zakonu nema razrešenja, verovatno se razrešava po Zakonu o Javnom tužilaštvu, ali je kasnije Ustavni sud utvrdio da Vlada nikako nije mogla da bude predlagač za izbor i mi imamo manjkavog tužioca. Zato što je on toliko manjkav, sve je manjkavo što on radi.

Mi smo ovim amandmanom pokušali da ispravimo ono što Vlada mora da zna.
Gospodine Petroviću, nemojte da se ljutite. Kao ministar pravde, verovatno biste u onoj vladi morali najbolje da znate celinu pravno-političkog sistema Republike Srbije. Vi, vaša služba, vaše ministarstvo, a ako vama nešto promakne, jer ste sada u situaciji da ste vi predlagač ovog zakona, vi ste ga radili za Vladu, onda Republičkom sekretarijatu za zakonodavstvo nikako nije mogla da promakne ova formulacija, nikako nije mogla da promakne.
Zašto? Zato što se nalazimo na terenu trajnog gubitka radne sposobnosti. Trajni gubitak radne sposobnosti utvrđuje samo nadležna invalidska komisija i niko drugi. Nadležna invalidska komisija u sistemu penzijsko-invalidskog osiguranja je van Zakona o zdravstvenoj zaštiti, van zdravstva.
Zdravstvo, neovlašćene zdravstvene ustanove mogu da daju neke predloge, da daju svoje nalaze i mišljenja, i to je materijal na osnovu koga radi Invalidska komisija, to je činjenica.
Ali, jedini ko je kompetentan, ovlašćen po zakonu, jedini koji je ovlašćen da utvrdi da je došlo do trajnog gubitka radne sposobnosti jeste ovaj organ koji je određen propisima o penzijsko-invalidskom osiguranju.
U tom smislu smo mi napisali amandman. On je dosta sličan ovom koji je napisao gospodin Petronijević. Ali, mi nismo hteli da promenimo ceo član, nego samo onaj deo za koji smatramo da je loš.
Znam da vi to shvatate, ali znam i da je vrlo teško da od 29 amandmana SRS-a usvojite 27, sve ja to znam. Nije to problem uopšte. Ima sada tu jedan drugi problem. Dobro je što ovi amandman na član 17. postoje, jer skreću pažnju na ono što je član 15. stav 2. Evo ga, Ćosić klima glavom. O čemu se radi?
Vi ste sada ovde ''utvrđivanje razloga za razrešenje'' izmestili iz Ustavnog suda. Zašto? Zato što mu nije ni mesto u Ustavnom sudu, znate? Ako vam nešto znači, ja sam radio u Fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje i malo pisao te propise iz PIO, znate. Znači, normalno da niste čitali moje knjige.
Vidite, razlozi za razrešenje, utvrđivanje da li je nastupio razlog za razrešenje mora da bude kod onog ko je po Ustavu ovlašćen da bira i razrešava. Sada vodite samo računa da ne upadnete u zamku koja se zove uslov - razlog. Pravite razliku šta je razlog, a šta je uslov.
Vidim po vašem domunđavanju da ne znate da ta razlika postoji, a velika je razlika. Znači, ko konstatuje trajni gubitak radne sposobnosti - nadležna institucija, u skladu sa propisima o PIO? Nadam se da to nije sporno što se tiče člana 17.
Greškom je u Ustavu, našem, čistom greškom, to ostalo, odnosno greškom onog ko je radio tekst.
Pustite vi i Tadića, i Koštunicu, i Tomu Nikolića, i tako dalje, jer su oni politički uokvirili taj ustav. Nisu oni zaduženi da znaju ove stvari. Nemojte sada da kažemo - svi smo učestvovali. Pa, jeste, svi smo učestvovali, ali ovo je čista pravno-tehnička omaška. Ona je ostala u Ustavu, obavezuje nas. Suštinski, trajni gubitak radne sposobnosti je razlog za prestanak radnog odnosa po sili zakona i kraj priče. Vi znate koje muke imamo s postojećim propisima o sudijama i tužiocima. To su ovi iz DSS-a nagurali, mnogo pametni, pa su one stvari koje su bile ranije, po onom starom zakonu - konstatacija da je neko ispunio uslove za penziju, konstatuje se, završava se, ne ide na Skupštinu i tako dalje - sada sve ubacili u Skupštinu, da se Skupština bavi svim i svačim.
Onda imamo sledeću situaciju - a sa kojim danom da konstatujemo da mu je prestala funkcija zbog trajnog gubitka radne sposobnosti? On izgubio radnu sposobnost pre godinu dana, Skupština se sastala posle godinu dana da bi to konstatovala. Ne ulazim u ono šta se u međuvremenu dešavalo - da li je bio član nekog veća, da li je bio sudija, da li nije i kakva će sudbina tih odluka da bude. Znate i sami zašto - zbog loših rešenja. Ja se ne zalažem da trajni gubitak radne sposobnosti izvučemo na neku drugu stranu. Ne, to mora da bude u onim okvirima koji su propisani u Ustavu, tu se slažem. Ali, to da li je nastupio razlog da se razreši sudija Ustavnog suda - to mora da bude u Narodnoj skupštini.
Ja sam sada iskoristio ovaj amandman na član 17. da bih malo pojačao ono što sam pričao o članu 15. stav 2. Znači, i član 15. stav 2. i član 17. prihvatite i nećete ništa da potrošite, sve će biti potpuno u duhu Ustava.
Sada bih iskoristio priliku, a nadam se, gospodine predsedavajući, da posle 14 časova nećemo raditi, stvarno nema smisla da se radi, petak je, slava je ljudima i imaju neke obaveze, ljudi su sa strane došli, imajte u vidu da se cele nedelje radi, dajte da napravimo neki red, da se osvrnem na neke amandmane i neke nedorečenosti koje su se javile povodom nekih članova.
Vrlo je teško da se ovim zakonom propiše postupak pred Ustavnim sudom, vrlo je teško. Mislim da ni u poslovniku koji treba da donese Ustavni sud nema nekih epohalnih inovacija, tu mnogo više ima prepisivanja normi iz postojećeg zakona.
Ovaj zakon reguliše, tu ste vi u pravu, ono što prethodni zakon s razlogom nije hteo da reguliše. Jasno je, Zakonik o krivičnom postupku je neprimenljiv kada je u pitanju postupak pred Ustavnim sudom, odgovarajuće odredbe Zakona o parničnom postupku mogu da se primene ako se javi pitanje poslovne sposobnosti, da li je neko stranka, ko koga može da zastupa, kad je reč o rokovima za pozivanje, pa i osnovnim principima i načelima za rasprave.
Do sada je Sud imao još jedan institut, to je tzv. Konsultativna sednica, da se pozovu svi zainteresovani, ako mogu, tako da kažem, u plenumu, gde svako ko se javi može da učestvuje, razreše se brojna pitanja. Ni javna rasprava se bitno ne razlikuje od ovoga, s tim što je broj učesnika mnogo manji. Ustavni sud izbegava javnu raspravu. Mislim da sada treba da potenciraju javnu raspravu.
Kod ustavne žalbe, neću da otvaram to pitanje, biće velikih problema u radu Ustavnog suda. Ovako kako je koncipirana, ustavna žalba dođe kao četvrti stepen zaštite. Kada se kaže - zaštita manjinskih i ljudskih prava i sloboda itd, postavlja se pitanje da možda nismo ušli u teren gde postoji neki organ koji razmatra prava i obaveze pojedinaca.
Vrlo je teško napraviti razliku gde počinje i gde završava tema ljudskih prava, a gde se prelazi na prava i obaveze pojedinca. Ono što razlikuje sud od Ustavnog suda je upravo to što sud rešava sporove o pravima, obavezama i interesima pojedinca. Kod ustavne žalbe, imaćemo svojevrsno preplitanje. Naša ustavna žalba, kako je ovde koncipirana, mnogo više liči na postupak pred Evropskim sudom za ljudska prava, ali znajte, na bazi člana 50, oni rešavaju i pitanja naknade štete i materijalne dobiti.
Zato sam u načelnoj raspravi rekao da ne diramo ovo, računamo da će nešto sudska praksa da učini, a da kasnije ima mesta da se interveniše u zakonu, zato što je to potpuno nova oblast.
Savezni ustavni sud gotovo nikakvog iskustva nije imao s ustavnom žalbom. Mi možemo da pričamo da je postojala, zato što je to bilo oktroisano kao pravo i moglo je da ide samo preko pravnog lica, nije mogao pojedinac da se obrati, da vam na pričam o tome koja su sve pravna lica mogla da daju, i ima zapisano da se bore za ljudska prava, itd. Nemamo iskustva. Zato to nismo hteli da diramo, jer mislimo da treba da se promoviše.
Da podsetim na ovo još jednom rečenicom. Zato smatram da, ako se tako udahne snaga ustavnoj žalbi da poprilično liči na evropske sudove za ljudska prava, one kaznene odredbe ne mogu da budu prekršene, nego mnogo više treba da budu disciplinovane, nešto što, recimo, postoji u parničnom postupku, gde se sankcioniše protivpravno ponašanja stranaka u postupku, i onda ima nekog rezona da to bude u Ustavnom sudu. Ali, onda se otvara jedno drugo pitanje, koje se ne može rešiti u ovom trenutku, jer nemamo iskustva i ne znamo kako će to kod nas ići.
Znate i sami, sve što smo prepisali sa Zapada doslovno, kod nas postane karikatura.

Gospodine Albijaniću, ako pogledate član 136. našeg poslovnika videćete da je ovaj predlog zakona morao da se sastavi na drugačiji način i da bi predstavnik Vlade po ovom predlogu zakona morao da bude u sali mnogo aktivniji u raspravi. O čemu se, u stvari, radi?
Nama nije potreban ministar Jočić koji bi ovde sedeo i pozirao da ga slikaju ove kamere, nego da nam objašnjava šta su oni to hteli da urade kada su ovaj predlog zakona stavili u proceduru. Pošto su ovi njegovi iz DSS-a napokon progovorili, moram samo da vam skrenem pažnju da se osnov za donošenje ovog zakona nalazi u članu 57. stav 2. Znači, oni koji su pisali i donosili Ustav rekli su i naložili su da možemo da donesemo zakon kojim će da se uredi postupak za sticanje utočišta. Ovaj zakon ne reguliše to. Ovaj zakon reguliše druga pitanja i mora da nam se objasni zašto reguliše druga pitanja, šta to ova vlada priprema u budućnosti da reši ovim zakonom, a nas ne obaveštava blagovremeno, nego nas primorava da između redova tumačimo visoke misli ovih što su palili Narodnu skupštinu.
Zato je potreban aktivni član Vlade Republike Srbije, pa bez obzira koga da odrede, koji će ovde posle svakog govornika da izađe i da obrazloži o čemu se radi. Gospodin Jočić može danas biti opravdano odsutan samo ukoliko raščišćava sa organizovanim kriminalom, na čijem čelu su Boris Tadić, Duško Petrović i ovi drugi.

Gospodine Albijaniću, nisam vas dobro čuo, šta ste rekli?