Gospodine Mrkonjiću, neće Ivica Dačić da se naljuti, jer ovo što ću ja da navedem kao povredu Poslovnika poslužiće i njemu i svim poslanicima, a i javnosti, a i Gaši Kneževiću, pošto je on u nekoj specijalnoj funkciji ovde. Verovatno nije u pravnoj zabludi.
Gospodine Mrkonjiću, imamo problema sa članom 136. našeg poslovnika. Stvarno treba da prekinemo rad i da obavestimo Vojislava Koštunicu: ili će on da uredi ovu njegovu vladu da ona radi po Ustavu i zakonu i u onom delu kada predlaže zakone, ili neka se raspuste, neka se samounište.
O čemu se radi? Kao pravni osnov ili ustavni osnov za ovaj zakon pronađen je član 97. tačka 1. i tačka 16. Mi ovde funkcionišemo na bazi ustavnog osnova koji možemo da nađemo samo u članu 99. Član 97. propisuje koje su nadležnosti Republike Srbije kao države, ali član 99. kaže šta je nadležnost Narodne skupštine.
Član 97. priča o tome šta se sve radi u Republici Srbiji sa gledišta države i državne vlasti. To može da se radi i u vidu programa, i u vidu uredbe, i u vidu odluke, i u vidu rešenja, i u vidu stava i preporuke, i uputstva, ali samo nešto se radi u formi zakona. To što se radi u formi zakona je nešto što je navedeno u članu 99.
Šta vredi, ovde sve može da ide onako kako je neko zamislio, jer je dovoljno da ono parče vlasti, onaj deo Vlade kaže - to je naš atar, mi to radimo i mi to završavamo. Da li to ima veze sa Ustavom ili nema, nije bitno.
Totalni haos imamo. Zašto? Bilo bi dobro da ovaj fizičar izađe i da nam objasni, ako se pozvao na član 97. tačka 1, međunarodni odnosi, neka mi kaže koji član u Predlogu zakona se odnosi na međunarodne odnose. Ako se pozvao na član 97. tačka 16, neka mi kaže koje odredbe se odnose na organizaciju državne uprave u oblasti spoljnih poslova. Nema objašnjenja.
Malopre smo slušali "oca demokratije", samo ne znamo po kom osnovu. Da li vi znate da se Skupština više ne izuzima iz spoljnih poslova? Skupština mora i prethodno da se pita da li će neki međunarodni sporazum da se zaključi, a ne da bude dovedena pred svršen čin, kada svako u onoj vladi sedne, uzme pečat države, ode u inostranstvo i napravi neki sporazum. Mora i prethodno Skupština da se pita. To je u domenu međunarodnih odnosa, a vi nemate nijednu odredbu o tome. Nećemo da glasamo za ovaj zakon, jer ne dozvoljavamo da se parlament ponižava pred ovakvom vladom.
Zato, u smislu člana 136, potrebno je da neko iz Vlade Republike Srbije ko se razume u ove stvari izađe i objasni šta znači ovaj projekat, šta znači izbor ovih ustavnih ovlašćenja za donošenje ovog zakona.

Nije ovo po Poslovniku, ovo je redovna diskusija koja se tiče Predloga zakona.
Na početku moram da obavestim ministra, ako vas je savetovao ovaj Gašo Knežević, ćorav posao, od ovoga nema ništa. On ima sklonost da bude u zabludi.
Svi propisi koje su on, Lilić, Hiber, Vodinelić i još neki donosili ovde, pisali, bili kreatori, ti zakoni su apsolutno neprimenjivi. Oni su tipovi destrukcije. On je ugasio srpsku školu u Moskvi. A šta je pogasio po Srbiji, da vam ne pričam. Primenjivao je nacrte zakona koji nisu ni doneti i rekao "ja ili on". To "ja" je on, i on je zakon. Sve izvan toga ne postoji. Ako vas je on savetovao, onda mi je potpuno jasno zašto je ovo nakaradni zakon.
Ipak obaveštavam Vojislava Koštunicu, on je lepo uspeo da ovo spakuje u jednu formu koja ništa ne znači.
Ako pogledate šta je napisano u članu 1. Predloga zakona, onda ćete da vidite da ono što je sadržaj zakona ne odgovara temi, ne odgovara predmetu zakona.
U članu 1. ste napisali da se uređuju međusobni odnosi državnih organa u obavljanju spoljne politike, ali nijedan odnos nije uređen ovim zakonom.
Ovde je data samo jedna stereotipna formulacija ili loše prepisivanje nečega što postoji u Ustavu, da spoljnu politiku vodi Vlada, ali ste zaboravili na jednu distinkciju između toga ko predstavlja državu i ko vodi politiku. Tu gde treba da se uredi, niste hteli da uredite. Zašto? Zato što postoje dve veličine.
Onaj ko predstavlja smatra da i zastupa, i da bi on predstavljao i zastupao on mora da ima ministra inostranih poslova tu na dohvat ruke, a Vlada trenutno, u ovom sazivu i sastavu, zna da postoje parcele, da postoje međe dokle može i odakle ne može. Ništa od tih odnosa nije uređeno ovim zakonom.
Nešto ste uredili iz oblasti statusa lica koja u određenom zvanju rade u Ministarstvu inostranih poslova, ali i za to gotovo da postoje međunarodni standardi, te je potpuno nebitan deo ovog zakona, ali dobro je što postoji. Ono što je suštinsko, toga nema. Ne znamo kakve su komunikacije u vođenju spoljne politike, jer u inostranstvu može da nas zastupa i MIP, ali može i bilo ko drugi.
Tako imamo tužioca za ratne zločince koji sedne sa svojim pajtašima iz BiH i Hrvatske, napravi neki sporazum; po tom sporazumu se radi, po tom sporazumu se razmenjuju informacije, po tom sporazumu se hapse, privode, saslušavaju lica. Narodna skupština to nije ratifikovala ovde ili, da budem precizniji, nije potvrdila taj sporazum, a čini mi se da tužioci nisu ni ovlašćeni da državu predstavljaju i zastupaju u inostranstvu, na način da zaključuju sporazume i time stvaraju prava i obaveze za Republiku Srbiju.
Znam, vi ste nemoćni, tu je mnogo jača Nataša Kandić. Kad ona kaže, to je zakon. Nisam u pravu? Ona vas i ne vidi. Zašto vi sebi dajete neki značaj? Kod nje je mali Boris Tadić, a vi mislite da ste neka veličina za nju.
Sada mi je jasno, svi otporaši su u DS, i oni koji su upadali u "Jugopetrol" i oni koji su pravili društvo njima. Izgubila se ta vaša revolucionarnost, za istinu, za pravdu, za ideju.
Ovaj zakon ništa ne donosi, ni dobro ni loše, zato što se i ne može primeniti. Ono što je međusobni odnos nadležnih organa sadržano je u dva člana, a opisano rečima: saradnja i koordinacija.
Pri tom ste zaboravili da ugradite barem jedno poglavlje koje bi trebalo da definiše da su delovi Ministarstva koji rade u inostranstvu, ambasade i konzularna predstavništva naše države, ovlašćeni da primenjuju naše propise u onim oblastima gde postoji nadležnost nekog drugog ministarstva, a da se radi o prenetim upravnim poslovima koje na toj stranoj teritoriji, na tom eksteritorijalnom području primenjuju naši organi. To je trebalo da razradite, da ne može svaka šuša iz bilo kog ministarstva da ode u inostranstvo i da zastupa našu državu. Ne može. Alfa i omega mora da bude MIP.
Po logici stvari, ministar spoljnih poslova je drugi čovek Vlade. Ministar je najveći organ u državi. Vlada nije najveći organ. Ministar je, kao pojedinac. Prvi je ministar to što mi zovemo premijer i on treba da ima neko ministarstvo, ali je uvek drugi ministar spoljnih poslova. Sada vidite kako smo mi predstavljeni sa drugim čovekom u inostranstvu.
Sada ćemo da se zabavljamo ovde nekim rešenjima, da li žena ima pravo dok joj muž radi u inostranstvu itd. Za nas su važna ova tri-četiri člana, a iz njih se ne vidi ništa.
Dalje, samo da vas podsetim, bez namere da nekoga kritikujem, to je i bog kritikovao, nema više šta da se priča, kada je došao Sokrat, zvani Svileni, on je zabranio one uobičajene komunikacije - depeša itd., već je ona njegova Maja dala raspis, pa su sve ambasade običnim faksovima komunicirale sa Ministarstvom. Samo da vas podsetim, tamo je glavni bezbednjak bio Goran Petrović.
Ne znam ko vodi to naše Ministarstvo spoljnih poslova, ali prema onome kako se tamo radi, šta se radi, vidi se da ima puno nepotizma, kako onog rodbinskog, tako i onog stranačkog, vidi se da se tamo uhlebljuju neki, vidi se koja je jagma, koja je gužva da se dođe. Imamo i među poslanicima dva-tri kandidata, dve gospođe koje ozbiljno ističu svoju kandidaturu da se uključe u diplomatiju, jer su ovo prevazišle odavno. Mnoge stvari koje moraju da se reše nisu rešene.
Samo da vas podsetim na jednu stvar. Bez obzira na to što mi Poslovnikom definišemo zakonodavni proces, mislim da je u ovom zakonu moralo da bude nekoliko odredaba da Narodna skupština mora da bude uključena od prvog dana kad počnu neki pregovori. Bilo da su u pitanju neki bilateralni odnosi, neki međunarodni ugovor sa nekom stranom državom, Narodna skupština mora da bude uključena, da ne bi dolazila pred svršen čin.
Mi smo proteklih godina nevoljno ovde diskutovali, a vi nevoljno glasali za neke sporazume koji su toliko očigledno bili loši za Srbiju, ali vi ste rekli - moramo da glasamo jer neko je to potpisao, ako Skupština to ne ratifikuje, onda se država bruka.
Da se država ne bi brukala, parlament, kao najviši organ vlasti, mora od prvog dana da bude u procesu pregovora, razgovora obaveštavan, da mi vidimo koja je strategija, koja je platforma sa kojom vi nastupate prema inostranstvu.
Što se tiče Hongkonga, ispada da je Batić u pravu.

Pošto je replika, onda to može i na ličnost. Gospodine Jeremiću, vi ste samo jednu reč koju sam na kraju rekao loše protumačili, a to je bila reč "izgleda". Sada ću da vam objasnim šta u mojoj interpretaciji onoga što je ispričao gospodin Batić znači "izgleda". Izgleda da je u pravu kada se čudio kakvu ste sličnost našli između Kosova i Metohije i Hongkonga. Ja sam znao da ćete vi da natrčite na to.
Gospodin Batić je samo zaboravio jednu stvar da vam kaže. Postoji samo jedna sličnost: i jedna i druga lokacija su carstvo droge. Ni jedna druga sličnost ne postoji. Istorijski aspekt, pogrešan primer ste uzeli. To da vam bude primer za suštinsku autonomiju, to je nemoguće. Sve ste pogrešne primere uzimali, računajući da na taj način imate, kako vi to pričate, aktivnu ulogu, kreirate pozitivnu atmosferu itd. Ne odstupajte od suštinske autonomije. Ona je zacementirana Rezolucijom 1244. Nema jačeg argumenta. Zaobiđite sve one gluposti prethodne vlade, regionalizacija, kantonizacija itd.
Još jedna stvar, malo me poslušajte. Diplomate su škrte na rečima i ne smeju mnogo da pričaju, ali uvek diplomata kada nešto kaže vodi računa o pravilnoj upotrebi termina. Vi ste malopre rekli da postoji neka sličnost, jer je Kina matica i Srbija je matica. Nije tačno. Ako je nešto matica, nešto suprotno je dijaspora. Nije nama Kosovo i Metohija dijaspora. Kosovo i Metohija je u sastavu Srbije. Nema matice, nema pritoke, nema ničega. To je jedno celo, vi ste fizičar, jedan kroz jedan.
Vodite računa o tome. Nemojte tim rečima da pokazujete koja je vaša strateška pozicija. Vaša strateška pozicija minus deset. Ne valja. Vi u pregovorima treba da zastupate unitarističku državu, pa u pregovorima da dođete na suštinsku autonomiju i da malo vi popuštate.
Ja, evo, godinama jurim po Evropi da nađem onog Badentera, svuda ga pomeraju, i u Francuskoj sam namerno bio juna meseca računajući on je senator, pa ćemo njega tamo da sretnemo i da mu objasnim malo o onom njegovom izveštaju kako je po kolonijalnim principima delio bivšu SFRJ. Ali ga nema, beži, čim čuje da je došla srpska delegacija, on ne dolazi danima u Pariz. Jurim ja još neke.
Tako se ponašajte. Tresnite im ono što kažete čvrsto, a ne da nastupate meko.

Gospodine Duliću, cenim to što vi vrlo liberalno primenjujete Poslovnik i dozvoljavate da se pojedine odredbe Poslovnika preširoko tumače, i na taj način dajete mogućnost nekima da iznesu svoje političke stavove. Međutim, ima tu i nekog prekoračenja neke granice dokle to može da ide, dokle to ima nekog smisla, ima nekog ukusa.
Javio sam se iz prostog razloga što pojedini poslanici iz ove male stranke koja mnogo vrišti mene su svrstali u neku koaliciju sa DS, DSS i G 17 plus. Izašao sam da kažem da sa tom bandom nemam nikakve veze, apsolutno nikakve. Ne ulazim u ukus, ko se na šta navukao, šta koristi itd. To je njihov problem. Znam da postoje efikasna sredstva u borbi protiv toga. Šest meseci se zatvori, tri puta ima krize po 19 dana i onda je izlečen, ukoliko nema dodirnih tačaka sa onim što provocira.
Ako neko smatra da je njegov politički stav isključiv i dominantan, i da oni koji se ne uklapaju u taj stav zaslužuju neki prekor, to jeste politički stav i to može da se iznosi, ali mora da se nađe neka mera, jer ako se ne nađe neka mera, onda moram da se javim jer sam uvređen. Mene strpati u kontekst sa Tadićem, sa Šutanovcem, sa Boškom Ristićem, sa ovima iz DSS-a, znate šta, mi njih prozivamo što prodaju državu, što rasparčavaju državu, u ovoj raspravi napadamo što rasturaju vojsku, što su krenuli sinhronizovano od 2001. godine da je rasturaju i sada izađe neodgovoran čovek i kaže - ova strana je u koaliciji sa ovom ovamo.
Na osnovu čega? Na osnovu toga što je neko bio nezadovoljan jednim glasanjem. Zašto bi mene neko terao da glasam na način da izigravam svetog Savu koji treba da pomiri levu stranu. Nama je interes da se vi što više isvađate, da građani vide kakvi ste. Svađa je personalne prirode, ko je bliži izvorima sredstava i ko je bliži nečemu što se manifestuje kao moć.
Politička doktrina je ista, ona jeste DOS-ovska, to je ona koja uništava Republiku Srbiju, a onda u toj slobodoumnoj interpretaciji svega i svačega krene se toliko daleko, pa se ide na nešto što je ukus, ne volim ruske pesme, volim američke pesme, ne volim ovo, volim ono.
Kada je u pitanju ukus, onda je neko drugo mesto za ukuse, nije Narodna skupština. Ovde treba ozbiljno da se diskutuje, ozbiljno da se kritikuje, ali ta kritika mora da ima neku meru, jer ukoliko i dalje budete nastavljali na taj način da trpate sve u isti koš, opet ću se javiti po Poslovniku, a onda ću da iznosim neku moju argumentaciju.
Naravno, ipak vodim računa o renomeu svoje stranke i mom ličnom ugledu, pa se trudim da uvek iznesem samo istinu. Vodite računa, istina je obično bolna, a bolna je zato što je samo istina na jednom mestu.

Gospodine Albijaniću, to je član 136. Poslovnika Narodne skupštine...

Navodim koji član, član 136. Poslovnika zahteva da svaki predlog zakona ima i adekvatno objašnjenje i obrazloženje, da bi narodni poslanici imali uvid u ono šta se predlaže i šta je na dnevnom redu. Jedino pozitivno u ova dva predloga zakona, pošto je objedinjena rasprava, jeste uredna prva strana na kojoj stoji sadržaj zakona i to je epohalna novost Vlade Vojislava Koštunice. Sve drugo može da se zaboravi.
Ako je glavno objašnjenje i obrazloženje razloga za donošenje ova dva zakona ono što je predstavnik Vlade povodom ovih tačaka rekao na početku ove rasprave, onda mi treba lepo da se pokupimo i da odemo kući. Jer to ne zadovoljava ni elementarne uslove da se raspravljaju ova dva predloga zakona.
Za mene bi, recimo, bilo interesantno da imam neke uporedne podatke kakvo je stanje oružanih snaga u našem okruženju. Zašto? Iz prostog razloga što neke 1981. godine je sve počelo na Kosovu i Metohiji, a vidite 2007. ili 2008. godine neko misli da se to mora završiti na Kosovu i Metohiji.
Moram da vas podsetim da 91. godine, kada je krenulo orkestrirano rasturanje bivše SFRJ, prva je na udaru bila JNA, jer je bila simbol državnosti. Doduše, bila je četvrta vojna sila u Evropi. Ovaj kontinuitet rasturanja bivše Vojske Jugoslavije, pa zatim Vojske Srbije i Crne Gore, poprima dramatične izglede, jer stičem utisak da ono što Boris Tadić nije mogao da završi 2001. i 2002. godine ili kada je ono bio ministar, on uspeva da završava 2007. godine.
Naravno, ovaj predstavnik Vlade po ovim tačkama dnevnog reda, sa svojom obaveštajnom i bezbednosnom biografijom, poznat je i od njega ne možemo da očekujemo nešto drugo. Očekujem obrazloženje zakona od Vlade, od Vojislava Koštunice.
Tražim objašnjenje: da li je ovo kontinuitet nečega što se naziva rasturanje vojske?
Vrlo je teško da neko priča o dostojanstvu te vrste državnih službenika kao što su aktivna vojna lica, kada su oni šikanirani u službi. Za njih se traži, naravno, partijska podobnost.
Mi smo ovde više puta za proteklih nekoliko meseci izneli konkretne primere, gde su ljudi koji ispunjavaju sve uslove, na poslu se pokazali kao kvalitetni, uspešni oficiri, izbačeni s posla. Mi ovde nemamo projekciju kako naša vojska treba da izgleda.

Naročito, gospodine Albijaniću, ono što vas interesuje, mi ne znamo dokle će vojska da pere pelene.

Mada mi nije jasno šta ste hteli da kažete, osim da demonstrirate da se razumete u brojeve. Nastavljam sa članom 136. i smatram da Vojislav Koštunica mora da dođe da objasni i poslanicima i javnosti u Srbiji šta on želi da postigne sa ova dva zakona, da li formalno treba da postoje ti zakoni da bi formalno, kada se izabere predsednik republike, postojao neko kao vrhovni komandant? Za to i ne treba zakon, jer ovakav kakav je predložen, on je toliko rastegljiv da kumovi mogu da rade šta god hoće sa vojskom. Ali, vojska nije privatna prćija. To je problem.
Mislim da Vojislav Koštunica mora da nam objasni ovde koliko se tona gvožđa, u vidu tenkova i ostale opreme, istopilo i gde se to pretopilo, po kojoj ceni i ko je zaradio pare? Zatim, da nam odgovori šta je zadatak onoga ko vodi Vojnu obaveštajnu službu, da li da trguje nekretninama vojske ili da brine o tome, kako ovi kažu, izazovima i neizvesnostima?
Mi nemamo tih odgovora. Vlada mudro ćuti. Doneće se zakoni nekom većinom od 126. Naravno, demokrate su zainteresovane, moraju da budu u sali, ovi drugi koji su u koalicionoj vlasti, ne moraju da budu ovde, jer ionako to nije njihov zakon, to je zakon DS. To je jasna poruka. Zakon po meri jednog čoveka.
Šta je potrebno da nam se odgovori još? Vojska je prepustila granicu policiji, ali negde policija nije obišla ni patrolu za četiri meseca.
Kako je to moguće? Kod nas i civilno služenje, služenje bez oružja i služenje u pozorištima, a na teritoriji Kosova i Metohije, koja je pod upravom UN, formira se vojna sila.
Neko pokušava da nas ubedi da je dovoljno samo da uđemo u NATO i onda je Srbija zaštićena. Od koga? Pa nije zaštićena od NATO-a?
NATO je iz naše vojske izbacio sve, NATO koji nije smeo da uđe pešadijom na Kosovo i Metohiju, u znak revolta je izbacio sve što vredi iz naše vojske. Sada vi meni objasnite zašto neko da šalje dete u vojnu akademiju.
Što se tiče pešadijskih snaga, verovatno su one na nivou "kobri", ali obzirom da preti opasnost od "irskih setera" i "vučjaka", poput onog "vučjaka" na niškom aerodromu, koji je skočio na tadašnjeg ministra Tadića, inače, osposobljeno kuče da prepoznaje sumnjive elemente, htede čovek da umre i od "kobri" prepravite šintersku službu.
Što se tiče avijacije, mogli bi da napravimo od papira ove aviončiće i da vam poklonimo - vrhovni komandante Vojske Jugoslavije i Vojske Srbije.

Za razliku od mog prethodnika koji je izneo opšteprihvaćene konstatacije u narodu i dobrom delu političke javnosti u Srbiji, ja ću da se pozovem na član 136. i da obavestim gospodina Koštunicu i javnost šta bi sve moralo da sadrži obrazloženje ovih predloga zakona.
Zamolio bih gledaoce koji prate ovaj prenos da uzmu šećer i vodu, jer evo jednog od razloga zašto se donosi zakon o odbrani. Kaže se ovako - istovremeno, obezbeđuje se usaglašavanje propisa o odbrani i bezbednosti sa propisima Evropske unije i opšteprihvaćenim međunarodnim pravnim standardima.
Da li bi mogao Vojislav Koštunica da nam objasni šta znači ova rečenica? Koji su to standardi Evropske unije? NATO? Evropska unija nam uzima Kosovo i Metohiju, što bi se mi usaglašavali sa njim? To su sve neki biseri koji stoje kod nas.
U zakonu o vojsci išli su korak dalje, pa su rekli, zahvaljujući ovom predlogu zakona, ako se on usvoji u Narodnoj skupštini, dobićemo profesionalnu vojsku. Hoćete da kažete da naša vojska nije profesionalna?
Kaže, dobićemo modernu i obrazovanu vojsku. Pa ne znam, naša vojna akademija je bila jedna od najboljih, mnogi iz inostranstva su dolazili kod nas da se školuju, da stiču osnovna vojna znanja i sposobnosti. Koja to nova znanja i sposobnosti treba da dobiju u vojnoj akademiji, ukoliko ona nije zauzeta od strane predsednika dok se kupa u bazenu? Šta sve trpi ovaj papir ovde. Zašto Vojislav Koštunica ne izađe ovde, dođe, objasni nam, o čemu se radi, šta je to epohalno, šta je to novo?
Kada je u pitanju Predlog zakona o odbrani, navodi se kako treba da postupaju i koje mere treba da preduzimaju nadležni državni organi i svi organi iz sistema odbrane. Da li to postoji kod nas? Ako ne postoji, pa ko je to uništio. Pa znate, sedam godina je našu vojsku vodio ministar finansija. On kaže, određeni procenat u odnosu na bruto društveni proizvod može da se izdvoji za vojsku, naš društveni proizvod je nizak, ne zadovoljavaju se elementarne potrebe.
Koji je to međunarodni standard? Holandija povećava broj vojnika, a koliko znam ona ni od koga nije ugrožena. Ima vrlo dobro okruženje, svi su u Evropskoj uniji, a oni povećavaju broj vojnika. Šta je tu međunarodni standard kod vas? O čemu se radi? Radi se o tome što mi trebao da ostanemo bez bilo kakve vojske i bez bilo kakvih mogućnosti odbrane kako bi bili u sastavu NATO pakta, a onda bi skupo plaćali tu njihovu zaštitu, a ona ne bi bila ni zaštita, nego bi bila okupacija i osvajanje Republike Srbije jer, pobogu, Srbi su narod koji se buni. Srbi nisu narod koji se buni, nego su Srbi narod koji samo voli svoju slobodu.

Gospodine Duliću, znam da se vama žuri, kao što se žuri i Tadiću i Koštunici, imate oproštajnu posetu Karle del Ponte. Nadam se da će biti suza.
Gospodine Duliću, poštujući Poslovnik, član 136. O čemu se radi? Evo, već nekoliko meseci ili da budem precizniji otkako se sklepala nekako ova vlada dosmanlijskog jedinstva, imali smo prilike da čujemo od te iste vlade dva oprečna mišljenja.
Imali smo prilike da čujemo mišljenje kumovskog lobija, NATO lobija – Srbiji je mesto u NATO paktu. Tu nema alternative. Ako treba, mora da se zgazi sve, pravićemo novu ako treba vojsku, od pepela pa nadalje.
Imamo i drugog, takođe nekog jačeg koalicionog partnera u toj vladi. Samo vas podsećam, pre otprilike jedno mesec dana Aligrudić i ova bulumenta su bili na Trgu republike i delili nekakve pamflete – Srbija neutralna država.
Sada, ko iz vedra neba dva zakona bez ikakve koncepcije, pisani na način koji zadovoljava neke potrebe. Koje potrebe? Koje strane? Manje ili više žute? Demokratske ili DSS-ovske? Ali, videli ste i sami, nema između njih svađe u Vladi. Tako velika principijelna razlika nije prouzrokovala pad Vlade. Zašto? Zato što su oba koncepta jedno te isto. Kao kad uzmete dinar pa ga bacite uvis, dinar će da bude i kada padne dole, da li je pismo, da li je glava, sasvim svejedno.
Znači, NATO koncept Demokratske stranke i neutralni koncept Demokratske stranke Srbije je jedno isto. Šta je to jedno isto? Da Srbija nema oružane snage koje bi bile sposobne da čuvaju suverenitet, nezavisnost i teritorijalni integritet Republike Srbije. To je cela priča.
Videli ste, on se raduje, jadnik. Raduje se, jadnik, što nećemo imati Vojsku, što neće biti komandant Vojske. Naravno, očekujem visokoumna razmišljanja rukovodstva Vojske. Koliko vidim, ova dvojica se više razumeju u izbore nego u Vojsku, kao članovi RIK-a, ali tamo je neki plen.
Morate da znate da je Vojska najveći bogataš u ovoj zemlji, ali ujedno i najsiromašnija. Velike nekretnine, velika imovina, ali zavisi od ministra finansija ili od ovog za regionalni razvoj i ekonomiju, kako se zove, ovaj što obećava da će da zaposli 500 hiljada za 5, 6, 7 godina? On misli da će toliko biti na vlasti. Neće biti još ni dva meseca.
Znači, nema razlike kod koalicionih partnera i bilo bi stvarno dobro povodom ove ozbiljne teme da gospodin Koštunica siđe sa oblaka, oprosti se od Karle del Ponte, dođe i ovde nam objasni. Naravno, od gospodina Šutanovca samo očekujem da mi kaže da li je stvarno penzionisano ono kuče u Nišu koje je napalo ministra odbrane Borisa Tadića, jer kuče je bilo u stroju, videlo je neko lice, prepoznalo neprijatelja i skočilo na Borisa Tadića.

Gospodine Mrkonjiću, to je član 201. našeg poslovnika. Ali, da ne biste i vi imali problema, ja to vezujem i za član 136. Poslovnika.
Ova tema, koju je gospodin Migati pokrenuo, ima veze sa današnjim dnevnim redom jer se dotiče predsednika Republike Srbije. I da li je on odraz tog jedinstva za sve građane Republike Srbije ili samo za probranu malu grupu? Demokrata, naravno.
Ova država u smislu vlasti, ovih ljudi koji su na vlasti, ne da nije ništa uradila u korist Vojislava Šešelja, nego je sve što je uradila - uradila namerno i svesno da bi mu pričinila što veću štetu. I mnogo bi korektnije bilo da je Božidar Đelić to napisao i da kaže: Vlada Republike Srbije u kontinuitetu od 2001. godine ima zadatak da pričini što veću štetu Vojislavu Šešelju. I to je taj odgovor koji smo očekivali, jer da nešto drugo pokušaju da dokažu - to je nemoguće. Apsolutno nemoguće.
Iz ovog odgovora, koji smo dobili, mogli smo da zaključimo ne samo da se skriva istina, nego da onaj koji je pisao ovaj odgovor ništa ne zna. On ne zna ni statut, ne zna ni pravilnik, ne zna ni završnu strategiju Haškog tribunala, ne zna ni podelu optuženih prema kategorijama, ne zna da tamo nema prve kategorije i da su svi optuženi koji se nalaze u Hagu sada treća kategorija i da ne postoji teoretska šansa da se primeni 11 bis, pravilo 11 bis pravilnika. Ali, naravno, papir svašta trpi, napiše se, pošalje se ovde. Navodno, glumi se neka briga o našim ljudima tamo.
Ajde da vidimo, gospodine Mrkonjiću, kakva je to briga. Sada pravimo vezu sa članom 136. našeg poslovnika. Da li se postojeći Zakon o predsedniku Republike primenjivao kad je u pitanju Milan Milutinović? Šta će da bude kada na silu izglasate ova dva zakona, sada bacam težište na zakon o predsedniku Republike, i vama se ne sviđa novi predsednik Republike? Hoćete da vam kažem šta ćete da radite? Onda ćete pogaču i so (nema Čede Jovanovića) ispred zgrade predsedništva, pa ćete onda da posećujete dragog predsednika na Dedinju. Čudo je da studenti ne posećuju ovog dragog predsednika, samo ga vaterpolisti posećuju. Samo ga vaterpolisti vole.
Gospodine Milojeviću, vi niste dovoljno obavešteni. Odite kod Borisa Tadića pa ga pitajte gde je njegov "Šuki Plazma" bio za ovaj vikend. Bio je u Grčkoj, u privatnoj poseti. Ko ga je poslao? Dve ''kobre'' su ga vodile tamo i obezbeđivale. Šta je on tražio za vikend u Grčkoj? "Šuki Plazma". Ne znate ko je "Šuki Plazma"? Pitajte Borisa Tadića.
I, Gospodine Mrkonjiću, bolje neka Tadić nama objasni šta radi na bazenu Vojne akademije, gde ga obezbeđuju, nego što nam se šetucka po gradu i pokušava da nas ubedi u nešto što mu vrlo teško ide.

 Dobro je što imamo ove zakone na dnevnom redu jer je to obaveza i po Ustavu i po Ustavnom zakonu.
Gospodine Mrkonjiću, da biste shvatili o čemu se radi kad izlaze neki poslanici ovde pa nešto pokušavaju da kritikuju, bez obzira na to da li se nekome sviđa ili ne sviđa Ustav, on obavezuje. Oni koji učestvuju na izborima po ovom Ustavu, faktički su priznali legalnost tog Ustava. Tako da znate, kad izađu ovde da kritikuju neka ustavna rešenja, to je verovatno zbog toga što smatraju da je govornica zid plača.
Nama su potrebna ova dva zakona jer Srbija mora da bude ozbiljna država koja poštuje svoj Ustav. SRS je podnela veliki broj amandmana na oba predloga zakona sa ciljem da se ovi tekstovi poprave, s obzirom na to da ovo što je predložila Vlada nije dobar tekst jednog i drugog zakona.
Zašto nije dobar? Zato što se vidi da je puno stvari prepisano iz postojećih zakona koji uređuju položaj predsednika Republike i izbore, kad je u pitanju izbor predsednika Republike, a ta rešenja ne odgovaraju novim ustavnim odredbama.
Ne bih sad ulazio u amandmane, pošto će biti u pojedinostima rasprava oko toga; iznećemo razloge za svaki amandman, zašto smo ga podneli, šta tražimo da se poboljša.
Želim da iskoristim ovu načelnu raspravu da sumiram neke utiske. Kada se pogledaju Vladini predlozi zakona, kakve poruke dobijamo iz tih tekstova. Dobijamo vrlo loše poruke, pogrešne poruke. Dobijamo poruku da treba da se zadrži faktičko stanje. Dobijamo poruku da ovaj zakon može i da važi, može i da se primenjuje, al' nikakva šteta neće biti ako se ne primenjuje. Ta poruka izvire iz svake odredbe, najviše zbog toga ko je pisao ovaj zakon. Zakon su pisali pučisti. Jasno vam je, znači, revolucionarna pravda i revolucionarni interes njih rukovodi kroz politiku i kroz život.
Imamo nekih odredbi o nečemu što se naziva privilegija predsednika Republike. To nije ni privilegija, to su neka prava koja normalno pripadaju pojedincu koji obavlja tu vrlo značajnu državnu funkciju, ali smo mi u praksi imali različito ponašanje. Kada o privilegijama i pravima predsednika Republike priča DS, meni odmah navrne slika Slobodana Miloševića. On nije imao mogućnosti i prava da uživa to što postoji u zakonu jer mu nije dozvoljavala Demokratska stranka. On nije mogao da bude predsednik SPS-a i predsednik Srbije, ali to nikakva smetnja nije da Boris Tadić bude i predsednik Republike Srbije i predsednik DS-a, neke frakcije, nije bitno koje. Sad vi meni objasnite: šta da verujem?
Nema ovog mladog Čede, pobeže. On je predvodio demonstracije ''kondomom protiv kordona'' − idemo kod predsednika na Dedinje. Gde su ti studenti? Tad je bilo besplatno studiranje. Sad se sve plaća, studenti mirni. Čime ste ih smirili to, aman? To su neke stvari koje građani Srbije znaju. One ne mogu da se zaobiđu. Mislim da je načelna rasprava baš pravo mesto gde treba da se kaže, da se podsetimo, da bismo shvatili koliko je ozbiljan predlagač kad nudi ovakva rešenja. Jer ovi isti, njima nije problem, oni mogu da pljunu i da poližu odmah sve. Oni će da izglasaju ovaj zakon, al' već sutra ima da ga obaraju. Kad sutra? Kada njihov ne prođe.
Samo da vas podsetim, prepoznajem neka lica ovde, koja su bila i pre pet-šest godina u ovoj skupštini. Da li se vi sećate Zakona o finansiranju političkih stranaka? Aleksandra Drecun i Božidar Đelić, pa nafrackani došli, pa ovde kažu Savet Evrope, te Evropska unija, ma svi kažu da je najbolje.
Jedini normalan u DS-u je bio Srđan Popović, koji je čuo jednu diskusiju da je zakon pisao neko ko u životu nije učestvovao na izborima, pa ih je molio: aman ljudi, dajte malo sredite, ovo nema veze. Ne, silina je bila, izglasalo se.
Posle sledećih izbora kažu: pa, radikali najviše uzimaju iz budžeta. Ali - kažu demokrate - mi pisali zakon za nas, računali smo da ćemo mi da budemo sa najvećim brojem poslanika, mi ćemo iz budžeta da uzmemo najviše para. Onda transparentna Srbija i ona dva ćelavca krenu, pa onda krene Cesid, ne znam za ove tvoje Srđane, ali pretpostavljam i oni. Ne valja zakon. Kritikuju zakon koji su oni doneli. A mi podneli amandmane i rekli: ne valja taj zakon. Borili se protiv tog zakona. Ne, vi radikali ne znate. Donet zakon − ne valja sad zakon. Isto će biti sa ova dva zakona. Potpuno isto ima da bude.
Pazite, mi smo podneli amandmane da bi zakon bio normalan i dobar. Ne morate nijedan da usvojite, možete da izglasate kompletno, evo, sve amandmane da odbijete. Ali, šta će da bude kad izgubi Boris Tadić na izborima? Hoćete li onda da vrištite, da kažete: ne valja zakon, nije u skladu sa Ustavom, nije u skladu sa modernim tekovinama, kako beše, Severa, Zapada, Istoka, Juga. Eto, to je naša politička realnost.
Vidite koliko je mala granica između najboljeg i najgoreg. Jedna dlaka deli. Super zakon − to ništa ne valja. Ne može predsednik Republike da bude predsednik stranke − a kad je u pitanju Boris Tadić, onda može. Kako da ne.
Milošević imao velike policijske snage, veliku vojsku itd. Dođoše na vlast, izračunaše, zaposliše novu vojsku, zaposliše novu policiju. Od Vojske ste napravili samo ''Kobre'', kao lične telohranitelje "Šukita Plazme" i Borisa Tadića. Sad je kumovski duet ušao i sad završavaju posao. Civilna vojna lica - napolje, podobni generali, balerine itd.
Ovo sam morao da pomenem zato što su u Ustavu neke stvari dobro napisane i treba da se primenjuju. Predsednik Republike mora da predstavlja državu u inostranstvu jer je to njegova ustavna funkcija. I on izražava jedinstvo. Ali ne jedinstvo kako to Nataša Mićić visokoumno shvata, da li je vlast podeljena i kakva je po svojoj suštini, pa napravi zbrku i grešku. Mora da predstavlja. Ali kako da predstavlja? Ne na način kao što smo imali prilike da vidimo. U Narodnoj skupštini se izglasa deklaracija, rezolucija u kojoj jasno stoji - ne treba da se ide na izbore. Njemu nikakva smetnja nije da kroz 15 minuta izađe i kaže: ja pozivam da se glasa. Cela Srbija se digne protiv njega. Naravno, onda će Slobodan Vučetić da kaže: nije prekršio Ustav, izneo je svoj politički stav, njegova sloboda mišljenja je bezgranična.
Ma, nije bezgranična. Kad predstavlja državu, on mora da zna šta predstavlja, a ne njegove slobodoumne interpretacije i neka kreativnost: mi političari treba da preuzmemo odgovornost. Za šta? Može on da preuzme odgovornost za sve što radi, ali zašto nas da pogađa, zašto građane da pogađa?
Da ne bih oduzimao vreme mojim prijateljima iz SRS-a, trenutno imamo predsednika Republike koji ne trepne kada treba da kaže kako sa svojim kolegama predsednicima ćaska i oni izražavaju veliku brigu jer razmišljaju o tome da li je porez u njihovoj državi jedan ili dva posto, a jadni Boris ne zna ni kolika mu je država. On se već odmetnuo u neku elitu, njegov nivo je neko, ne znam šta, neki razgovori itd. Morali bismo nekako da imamo mehanizme kako da sprečimo tu vrstu slobodoumnosti.
U tom smislu, ovaj predlog zakona sa svim amandmanima je nedorečen, ali ako bismo ga sređivali i u tom pogledu, onda ne treba da vas podsećam koliko bi drekavaca istrčalo sa ove moje leve strane.

Ovim amandmanom smo hteli da otklonimo ono što je greška u Predlogu zakona, ali smo iznenađeni da Vlada ne vidi da je pogrešila. Ne može da bude isti postupak kada je u pitanju ustavna žalba koju je podneo građanin i kada je u pitanju postupak po žalbi nadležnog organa autonomne pokrajine ili jedinice lokalne samouprave.
Šta vas košta da izvučete to u posebno poglavlje? Ništa, tim pre što imate obavezu. Sva poglavlja u Predlogu zakona ste dali prema nadležnostima Ustavnog suda. Zašto ste ovde spajali? Uopšte nije jasno, tim pre što bih mogao da kažem da, po samom tekstu Ustava, imate obavezu da to izdvojite.
Samo da vas podsetim, sistematika kojom ste izložili materiju ovog zakona je zasnovana pretežno na odredbi člana 167, gde su navedene nadležnosti Ustavnog suda, ali da biste ovo izvukli u posebno poglavlje, to pravo vam daje član 167. stav 2. tačka 6) koju ste već koristili kada je u pitanju nadležnost po pitanjima predsednika Republike, pa ste izdvojili posebno poglavlje, to je sledeće poglavlje. Ovo ste mogli, takođe, da izvučete kao posebno poglavlje, na osnovu odredbe člana 193. i odredbe člana 187. Ustava Republike Srbije.
Znači, mi nismo ulazili u ove detalje. Smatramo da postoji razlika u postupku koji se vodi pred Ustavnim sudom kada je u pitanju ustavna žalba i kada je u pitanju žalba kojom se štiti pravo na autonomiju i pravo na lokalnu samoupravu, tim pre što ste u Ustavu te dve mogućnosti dali.
Smatram da ovaj predlog zakona samo dobija na kvalitetu ukoliko ispred člana 90, odnosno posle člana 90, dodate novo poglavlje 9 – Postupak po žalbi zbog onemogućavanja vršenja nadležnosti autonomne pokrajine ili lokalne samouprave.
Sve je u skladu s Ustavom, poboljšava se tekst i mislim da to treba da prihvatite, da biste što bolje sistematizovali sve, tim pre što postupak po ustavnoj žalbi i po ovoj žalbi ne može biti isti. Razlikuju se učesnici, razlikuje se i način kako Ustavni sud treba da odluči. Jeste, formalno-pravno, u pitanju pojedinačni pravni akt i u jednoj i u drugoj situaciji, ali shvatate da su to pojedinačni pravni akti različitog karaktera.
Kad je reč o ustavnoj žalbi, to je podnošenje pravnog akta u kome se na neki način rešava o pravima i obavezama pojedinca sa gledišta njegovih prava i sloboda, a kada su u pitanju žalbe nadležnih organa AP i lokalne samouprave, onda su, takođe, u pitanju pojedinačni akti nekih drugih organa vlasti, ali nisu usmereni na ličnost, na nekog konkretnog pojedinca, već su samo po svom karakteru pojedinačni akti, a tiču se prava na autonomiju i prava na lokalnu samoupravu.
Ne vidim razlog zašto niste ovo prihvatili, jer se samo poboljšava tekst zakona.

Mi ovim amandmanom želimo samo da sačuvamo Ustav od predlagača zakona. Član 93. se odnosi na postupak odlučivanja o povredi Ustava od strane predsednika Republike, a u stavu 4. je zapisano: ''Ako Ustavni sud utvrdi da je postupak za razrešenje predsednika Republike pokrenut u skladu sa Ustavom i zakonom...''
Prvo, ne znamo s kojim zakonom. Jer, postupak razrešenja reguliše samo Ustav Republike Srbije. Zakon o predsedniku Republike ne reguliše i ne može da reguliše tu materiju, ali dobro. Akt Narodne skupštine kojim se pokreće postupak odlučivanja o povredi Ustava dostavlja se na odgovor predsedniku Republike, u roku koji Ustavni sud odredi.
Mi tražimo da se uvodni deo ove rečenice izbriše, a to je tekst - ako Ustavni sud utvrdi da je postupak za razrešenje predsednika Republike pokrenut u skladu sa Ustavom i zakonom. Zašto? Zato što je Ustavni sud nadležan samo da utvrdi da li je predsednik Republike povredio Ustav. To je njegova nadležnost.
Zašto ubacivati ove stvari? Ako se ubaci ova rečenica i ona ovako glasi, onda mogu da postavim pitanje - a šta ako Ustavni sud utvrdi da postupak za razrešenje predsednika Republike nije pokrenut u skladu sa Ustavom, šta će onda da bude?
Čim neki organ nešto utvrđuje, bez obzira na to da li je to formalno ili prethodno pitanje, on se upušta u nešto što je nadležnost, a za te stvari Ustavni sud nije nadležan. To je problem. Zato što ova formulacija omogućava manipulacije. Koje vrste?
Moguće je da trećina narodnih poslanika zatraži da se pokrene postupak u Narodnoj skupštini za razrešenje predsednika Republike, a trećina samtra da je on povredio Ustav, pa se to dostavi Ustavnom sudu, a onda Ustavni sud kaže – pa, to nije do sada urađeno sve u skladu sa Ustavom i, kažete još - zakonom, a ne znamo koji je zakon u pitanju . Onda kaže - mi ne možemo da razmatramo da li je predsednik Republike povredio Ustav ili nije povredio Ustav. Onda Ustavni sud dezavuiše inicijativu grupe poslanika.
Zadržimo se na onome za šta je propisana isključiva nadležnost Ustavnog suda. On utvrđuje da li je predsednik Republike povredio Ustav ili ne, i ništa drugo. Kada dobije odgovarajući akt od Skupštine, stavlja ga u svoju proceduru.
Neću sada hipotetički da vam izlažem koje su sve mogućnosti, ako ostane ova formulacija koju je predložila Vlada, ali one omogućavaju zloupotrebu, a znate onu izreku "koga zmija opeče, i guštera se plaši".
Nema ga ovaj Čedica. Dok je on sedeo ovde gde sada Nada sedi, sećaš se Nado, nije mogao ni predlog o nepoverenju da uđe u proceduru. Skoči, mlađan, i kaže - ne možete vi, niste ni glasali za Vladu.
Nije ni ušao predlog u dnevni red, iako je Ustav izričito rekao – na zahtev 20 poslanika itd., da bi kasnije, u novembru 2003. godine, ta inicijativa grupe od 20 poslanika legalno ušla, u skladu sa Ustavom i Poslovnikom, u proceduru.
Postoji mogućnost zloupotrebe od strane većine. Zakoni se, pre svega, donose da bi manjina imala garantovana prava. I zbog ovih razloga, kada je ova tema u pitanju, to je važno. Ne može neko da devalvira Ustav time što će da kaže – mi ćemo samo formalno da ispitujemo da li postoje uslovi, da li su formalno ispunjeni uslovi; završava se u Narodnoj skupštini, u smislu akta koji ide prema Ustavnom sudu.
Svaki organ koji razmatra neko pitanje iz okvira svoje nadležnosti, uvek ispituje formalne uslove, da bi mogao da se uključi u neko postupanje. Zašto ga ubacujete ovako? Mi samo tražimo da ostane ono što je propisano Ustavom Republike Srbije i da se ništa tu ne dodaje, niti da se objašnjava, jer kada se doda i kada se objasni, onda se devalvira ono što je napisano u Ustavu.
Vi ste, čini mi se da je Vlada predlagač Zakona o predsedniku Republike i izboru predsednika Republike, tamo 17-18 odredaba prepisali iz Ustava. To je nedopustivo. Čim ustavnu normu spuštate na zakonsku normu, vi kažete da vam Ustav ne treba. Hajde neka promena, nego doslovce prepisan Ustav. To je devalvacija Ustava.
Moguće je da su vaši motivi bili čisto formalne prirode, ali, znajući šta radi Ustavni sud, šta može da se desi, mi smo podneli ovaj amandman i tražimo da se on prihvati. Ako se on prihvati, tekst ostaje u granicama onoga što je propisano Ustavom Republike Srbije. Zato je Zakonodavni odbor rekao da je pravno moguć.
Da je kojim slučajem Ustavni odbor ovo razmatrao, verovatno bi morao da potvrdi i da da veći značaj ustavnoj normi nego da se zakonskom normom devalvira ili, na neki način, dograđuje ustavna norma, na način koji može da stvori milijardu situacija kojima se, praktično, zaobilazi ono što je duh Ustava.

Gospodine Petroviću, Ustav je potpuno jasan. Vi ste pokušali nešto da inovirate, pa ste upropastili ustavnu odredbu. O čemu se radi?
Vi ste, čak, ovde prejudicirali neka pitanja koja treba da budu isključivo u nadležnosti Narodne skupštine.
Sada ću da vam objasnim. Vi ste u stavu 3. člana 93. napisali - akt o pokretanju postupka iz stava 1. ovog člana predsednik Narodne skupštine dostavlja Ustavnom sudu.
Koji je to akt? Mi nemamo u Poslovniku regulisanu ovu situaciju. Jedan od mogućih načina kako bi se regulisala ta situacija jeste da 84 poslanika napiše predlog za razrešenje, u njemu navedu pravni osnov, navedu razloge i objasne, dostavi se Narodnoj skupštini, a Narodna skupština na sednici konstatuje da je taj predlog došao i prosleđuje ga Ustavnom sudu.
Zašto Narodna skupština? Zato što u ovom stavu 2. člana 118. stoji - postupak za rešenje može da pokrene Narodna skupština. Znači, Narodna skupština je, kao organ, transmisija i preko nje ide taj predlog jedne trećine narodnih psolanika. Vi ste u ovom stavu člana 93. ubacili predsednika Narodne skupštine koji to dostavlja. Predsednik Narodne skupštine predstavlja Narodnu skupštinu i, kada predstavlja Narodnu skupštinu, on je oivičen, ograničen Poslovnikom i odlukama Narodne skupštine.
Znači, Narodna skupština mora da konstatuje da je došao predlog i tim činom konstatacije potvrđuje da su ispunjeni svi uslovi da bi Ustavni sud mogao dalje da radi, a Ustavni sud samo razmatra da li je prekršio Ustav ili nije prekršio Ustav predsednik Republike.
Vidite, kada ubacite ovih nekoliko reči u ovaj stav 4. na koji se odnosi amandman, onda se vidi da je ''pao sneg da bi se videli tragovi''.
Znači, u suštini, namera jeste da se zloupotrebi na bilo koji način, formalnim, tehničkim razlozima, ono što je duh Ustava Republike Srbije. Nikada ustavna norma ne sme da ide u slobodne improvizacije preko odredaba zakona.
Malopre sam vam rekao, čak ste upisali da je u skladu sa Ustavom i zakonom. Kojim zakonom? Zakon o predsedniku Republike to ne reguliše, Zakon o izboru predsednika Republike to ne reguliše. Znači, mogu samo da regulišu Ustav i zakon o Ustavnom sudu.
Ako hoćemo da čerečimo dlaku na četiri dela, onda možemo da se naglabamo ovde, ali svi razlozi postoje da se ovaj amandman usvoji, zato što on promoviše Ustav Republike Srbije i jedno rešenje koje, u krajnjem slučaju, nije loše.
Moguće je da jedna trećina predloži, Narodna skupština konstatuje da je predlog podnet, prosledi ga Ustavnom sudu, Ustavni sud utvrdi da je predsednik Republike povredio Ustav, a da ovde nema dve trećine glasova prilikom glasanja o razrešenju. To je potpuno legitimna situacija koju Ustav predviđa, to moram da vam kažem. Moguća je i druga situacija, da Ustavni sud utvrdi da predsednik Republike nije povredio Ustav, pa da sva javnost bruji i da je to tako očigledno.
Mi već imamo nekih iskustava s ovakvim inicijativama. Samo da vas podsetim, 1993. godine smo pisali amandmane na Zakon o predsedniku SRJ.