Gospodine Cvetkoviću, 23 godine sam živeo u zatvoru, nemam strahova, ne znam zašto vi meni pretite. Znate i sami da sam rođeni KP-domac, otac mi je bio nadzornik straže, moja životna želja je da budem upravnik zatvora.
Sve to lepo znate, ne plašim se uniforme, jer mene je uniforma školovala, hranila. Nemojte vi da se sekirate u moje ime, nemam za šta da se plašim.
Ali, moram da vam skrenem pažnju, nemojte da brkate babe i žabe. Član 317. reguliše isključenje javnosti. Naveo sam, samo smo jednu tačku obuhvatili amandmanom, iako ima mesta za još nešto da se interveniše tu. Zašto? Zato što tačka 2) pokriva sve to, a vi ste pričali o konkretnoj situaciji koja nije razlog za isključenje javnosti sa pretresa, već za udaljenje nekog lica koje ometa ili nepuštanja nekog lica da bude prisutno u sudnici.
Nema nikakvog straha, samo da vam kažem kako to u praksi izgleda. Slična odredba postoji i u postojećem zakonu.
Kada je bilo suđenje Vojislavu Šešelju, u silnim predmetima koje je prvo Đinđić, a i ovi drugi koji su pokretali protiv Vojislava Šešelja, retko kad se pojavio problem veličine sudnice da bi bila prisutna javnost. Šćepanović je pravio posebne spiskove, zbog njemu poznatih razloga, ali nije isključio javnost, a neke sudije su isključivale javnost.
Jedan iz Prvog opštinskog suda je isključio javnost povodom javno obećane nagrade, a to bi valjda država trebalo i da plati napokon. Isključio je javnost iz jednog dela postupka, kad je trebalo policija da dođe sa svojim predstavnikom i da se uključi u postupak. Policija nikada nije htela da dođe. Uvek je isključenje javnosti bilo u čijoj funkciji? A čija šteta? Šteta Vojislava Šešelja.
Problem tačke 6) je u tome što se na sistemu prezumpcija, pretpostavki, mogućnosti, po sistemu predsednik suda stavio prst na čelo, pa kaže - moguće da postoji opasnost po život i zdravlje nekoga, hajde mi da isključimo javnost, pa se isključi javnost. Kad isključi javnost, dođu stručni saradnici, sudijski pomoćnici, svi oni mogu da budu prisutni, a ljudi koji su zainteresovani za taj predmet ne mogu.
Znači, tačka 6) omogućava često zloupotrebe i zato je treba izbaciti. Ako postoji realna opasnost po život i zdravlje, postoji straža, postoje drugi nadležni, odstraniće ta lica, udaljiće ta lica ili, pošto idete sa novom tehnikom, planirajte kavez za tužioca, kavez za okrivljenog, kavez za svedoke, kavez za veštake, kavez za sudije, a onda pustite javnost neka se slobodno šeta, onda ste obezbeđeni.

Ovo je član koji reguliše nešto što stoji u naslovu: Lica koja imaju pravo izjavljivanja žalbe.
U stavu 4. se govori o dužnosti, tako da imamo žalbe koje proizilaze kao pravo i žalbe koje proizilaze kao obaveze.
Ovde verovatno postoje najmanje dva razloga koja su motivisala predlagača da ugradi stav 4. Prvi, nov, nedefinisan položaj tužioca koji sprovodi istragu, i drugi, da ukoliko ne postoji obaveza izjavljivanja žalbe protiv oslobađajućih presuda, a postoji neki oštećeni koji bi mogao biti supsidijarni tužilac, ukoliko se ne izjavi žalba, onda je praktično on izigran. Kako bi se sprečilo to izigravanje, računa se obavezno žalba, pa ide na viši stepen, a tamo se po zakonu mora voditi računa o pitanjima koja su u ovom poglavlju odluka drugostepenog suda po žalbi propisana. Mislim da je to potpuno pogrešan koncept i da su uzeti loši primeri.
Tužilac vodi pretkrivični postupak, obezbeđuje informacije i nešto za šta smatra da može biti dokaz. Onda po vašem sprovodi istragu, donosi rešenja. Okrivljeni može da izjavi žalbu i džabe, rešava istražni sudija. Istovremeno, javni tužilac koji sprovodi istragu može da da nalog istražnom sudiji da sprovede neke istražne radnje. O tim nelogičnostima neću da pričam dalje.
Potpuno je moguće da odbrana priprema svoje dokaze. Kada ona upoznaje tužioca sa tim dokazima? Na glavnom pretresu. Kada? Kada se izvode dokazi. Šta se dešava kad se završi izvođenje dokaza? Daje se završna reč i kraj priče. U zavisnosti od obima predmeta moguće je da se završi izvođenje dokaza i odmah da se krene na završnu reč.
U većini slučajeva tako se i radi. Tada je javni tužilac saznao da odbrana ima mnogo bolje dokaze, koji potpuno menjaju sliku i verovatnoću, on misli da ne može da odustane u toj fazi postupka, jer smatra da se lomi. I onda kaže, dobro, to zastupam na bazi ovoga što sam imao. Treba voditi računa šta znači samostalnost tužioca. Neću da otvaram tu temu.
Nelogično je da žalba kao pravo za neku stranu u postupku, a obe strane koje učestvuju u postupku su ravnopravne, strane su tužilac koji proganja i optuženi koji se sam brani; ili, tužilac koji proganja i branilac lica koje se ne brani samo. U procesnom smislu oni su izjednačeni. Vi ovde žalbu treba da tretirate kao procesno sredstvo u postupku.
Da li bi imala logike odredba, branilac je dužan da izjavi žalbu protiv presude kojom se oslobađa okrivljeni. To bi bilo smešno. Branilac je dužan da izjavi žalbu ukoliko je doneta osuđujuća presuda. Znam da postoji institut koji se zove pravo na žalbu i još uvek ne postoji institut dužnost izjavljivanja žalbe. Dužnost izjavljivanja žalbe ne postoji. Ne znam, tolike godine imam i tolike škole sam završio, a za tako nešto nisam saznao.
Ukazao sam da postoji mogućnost zaštite oštećenog, kao supsidijarnog tužioca koji nije učestvovao zato što je tužilac to sprovodi. To je da je tužilac dužan da izjavi žalbu ukoliko lice koje bi moglo biti oštećeno kao tužilac pismeno traži od tužioca, pošto je ono saradnik tužioca u progonu, da se izjavi žalba. Tu vodite računa o zaštiti interes oštećenog.
Samo da vam kažem kako će u praksi da izgleda. Tužioci su iovako ionako lenje osobe. To znate i sami. Oni sklepaju jednu do dve strane i otaljaju posao. Šta mislite na šta će da liče žalbe koje treba da izjavi tužilac, a zna da je oslobađajuća presuda ispravna.
Odmah da vam kažem, to će biti jedna strana sa onim generalijama, izjavljujemo žalbu, i zadržavamo pravo da u toku toliko i toliko dana damo razlog. I onda će razloge da smete na jednu i po stranu, vodeći računa da ne otvore neku novu temu. Kada viši sud pogleda tako neozbiljne žalbe, a one su, da ne preteram, u 70% slučajeva neozbiljne, jer najveće lenčuge u pravu su advokati i tužioci. Sudije su rudari, oni moraju da rade i moraju da obrazlože svaki razlog itd. Tužilac, njemu je teška jedna strana da se napiše. Neka me tuže, baš me briga, a advokati, znate i sami kako to.
Mislim da ovakva odredba ne može da stoji i da se ne uklapa, a ne uklapa se ni u ovaj koncept tužioca koji dajete. Ne vidim razlog zašto ovaj amandman niste prihvatili, jer ne znam šta bi to značilo dužan je da izjavi žalbu. Ovaj problem posmatrate kao problem forme, a ne problem sadržine.
Na našu sreću, u krivičnom postupku glavni problem je sadržina i suština, a to je pre svega istina. Vi ovde legalizujete zaobilaženje istine. Tužilac ima pokriće, a pa da, sastavio sam tri rečenice, to mi je žalba. Formalno-pravno je sve čisto.

Gospodine Stojkoviću, vi kažete da će se zakon primenjivati od 1. juna 2007. godine, izuzev odredbi članova 107. i 110. i od 117. do 122, koje će se primenjivati od dana stupanja na snagu ovog zakona.
U članu 107. piše - Pitanja koja se ne smeju postavljati oštećenom ili svedoku. Član 107. ima toliki prioritet i toliki značaj da mora da se primenjuje pre svih drugih. Četiri člana su važnija nego 551 član. Član 107. kaže - zabranjeno je oštećenom ili svedoku postavljati pitanja koja se odnose na njegov polni život i seksualne sklonosti, političko i ideološko opredeljenje, rasno, nacionalno, etničko poreklo, moralne kriterijume, druge isključivo lične i porodične okolnosti, osim izuzetno ako su odgovori na takva pitanja neposredno i očigledno povezani sa potrebom razjašnjenja bitnih obeležja krivičnog dela koje je predmet postupka.
Mislim da vam je ovo gej lobi pisao i da on želi da se zaštiti, a oni su vrlo jaka organizacija, drže pola kulture i umetnosti u zapadnoj Evropi. Vidim da su vrlo jaki i na našoj političkoj sceni. Oni su toliko uspeli da kažu, neće nas niko da maltretira i da nas pita kakve su naše polne sklonosti.
Član 110 - Pravila saslušanja posebno osetljivih, oštećenih i svedoka. Neću da čitam ovaj član, znate na šta se odnosi. Članovi od 117. do 122 - Saslušanje zaštićenog svedoka. To se odmah primenjuje. Onda nam je jasno zašto je hitan postupak da se donese ovaj zakon.

Povodom ovog predloga zakona SRS je podnela veliki broj amandmana, zato što izražava koncepcijsko neslaganje sa načinom ili, da budem precizniji, vidom kako će da se izvrši povraćaj.
Mi smo podneli čak i amandman na naslov zakona.
Sada ne bih trošio vreme, pošto ćemo imati 37 amandmana po 15 minuta, pa ćemo onda detaljno da objasnimo i istorijske, i pravne, i ustavne, i moralne i sve moguće aspekte ovakvog predloga zakona.
Međutim, ono što moram, u ime SRS, da saopštim u načelnoj raspravi, to je da nema razloga da neko ovde skače od sreće i da kaže "stigao je".
Zašto nema razloga? Zbog jedne vrlo proste stvari. Prvo, javnost mora da sazna da je neko ušao u Skupštinu i u Vladu da bi izvršio povraćaj svoje lične imovine i ušao je da bi zastupao interesnu grupu onih koji misle da treba da im se vrati imovina.
To je njihovo pravo i to ne sporim. I ne sporim da se izigravaju i kerefeke i neka oduševljenja poput reklame ''stigao je prodiks on'' itd .
Ali, moramo da budemo svesni, gospodo narodni poslanici ,da nas obavezuje ovaj Ustav Republike Srbije, koji vi povremeno, vi iz većine, ne volite, pa volite, pa se na njega pozivate, pa na njega se ne pozivate, pa dajte primat međunarodnim aktima, pa Ustavu, pa vrlo selektivno pristupate problemu ili pitanju legaliteta, pa zašto ne reći i načina na koji koristite nešto što se zove legitimitet.
Nemam ništa protiv vaših predizbornih obećanja, ličnih osećanja, mogućnosti da se lično okoristite. To je potpuno legitimno vaše pravo kao pojedinca i kao narodnog poslanika.
Ali, mogu da kažem i mislim da moram da kažem da nije moralno preko ovakvog predloga zakona najavljivati neke buduće zakone koji se donose iz čisto ličnih interesa, apsolutno ličnih interesa.
Pa se onda ovde koriste raznorazni argumenti, poput, recimo, da je Laufer javio da je neko u opštini Srbobran vratio nešto, vodi računa o građanima Srbobrana, a da pri tom ne kaže da u Srbobranu ''Elan'' gotovo ne radi, neka druga firma je privatizovana, a tu nepravdu taj iz Srbobrana ne želi da ispravi i ne želi da sada otvori narodnu kuhinju kao što je nekada bila otvorena, već želi u centru grada da napravi fontanu.
Zamislite koji su argumenti za euforiju, koji je to sistem vrednosti. Nažalost, ovde se na početku rasprave otvara jedno pitanje koje verovatno nije smelo da se otvori povodom zakona kojim se reguliše, ako mogu tako da kažem, pitanje imovine crkava i verskih zajednica. Otvorilo se pitanje pravde, pravičnosti, oteto prokleto i tako dalje.
I, nažalost, otvorili su apsolutno nekompetentni ljudi koji o tome znaju prema onome što su gledali u filmovima Veljka Bulajića.
Mora da se malo da se pročita, da se konsultuju ljudi koji znaju istoriju, koji su pisali, opisali detaljno taj istorijski period.
Mora da se kaže, recimo, da za vreme Garibaldijeve revolucije, kada je stvarana nacionalna država u Italiji, kada su revolucionari oduzimali velike latifundije rimskim kardinalima, kada je dve trećine Italije bilo u vlasništvu Rimokatoličke crkve, narod je skandirao - ubij Papu, Papa je trideset i nešto godina bio zatvoren u Vatikanskim zidinama jer nije priznavao ljudska prava, demokratiju i svoje odnose sa državom je regulisao tek 29. godine Lateranskim sporazumom, koji je Papa zaključio sa predstavnicima, doduše nije ni Papa, nego državni sekretar, sa odgovarajućim ministrom Musolinijeve vlade.
Ovde se sada slušaju neke razne priče, ali zato će SRS posebno da se pripremi povodom 37 amandmana, da vam ukaže na istorijski kontekst svega šta se dešavalo i da pokušamo da vas vratimo na diskusiju, koja je na neki način omeđena ustavnom normom na koju ste se pozvali u obrazloženju ovog predloga zakona.
Ako neko smatra da ističući u prvi plan crkve i verske zajednice i po tom osnovu ako zaključi da stiče simpatije kod običnih građana i da će da se progura ovaj koncept koji vi zagovarate, onda računate da ćete na taj način da otvorite široko vrata za onaj završni udarac koji ste počeli još pre nekoliko meseci kada je, gle čuda, od istog ministra ovde podnet Zakon o evidentiranju imovine, pa onda ona hipoteka, sve nešto što je neprimenljivo.
Moram da iznesem svoj lični stav, kada gospodin Parivodić obrazlaže neki zakon, za živu glavu neću da glasam za taj zakon. Od tog zakona nema ništa. Znam da je neustavan, neprimenljiv i da nije moralan. To je moj lični stav i za to imam dokaze. Ko može da podrži ovaj koncept? Mogu da podrže članovi Krunskog saveta. Zašto?
Sećate se pre tri godine, kada su davali neke ključeve tamo ovom prestolonasledniku NjKV, Aci Gici, on je lepo na čisto srpskom rekao - a kada će meni da date moji ključevi od moja kuća? Znači, guraju oni koji smatraju da treba da im se vrati. Ko još gura? Guraju oni koji imaju neki konkretan interes na bazi pokojnog dede, babe ili ne znam koga, i oni koji zastupaju da ga definiše kao folks dojčerski interes na teritoriji Republike Srbije.
Ali, sve u smislu ljudskih prava privatne svojine kao svetinje i gle čuda, jedan dobi pohvalu od ministra. Naravno da je privatna svojina svetinja, ali postavlja se pitanje šta mi možemo i koliko možemo da ispravimo. Da ne bi bilo velike zabune, ukratko ću da saopštim sve podatke koje nadam se da će neko da prihvati od ovih iz većine, a ako ne vi, onda da obavestim javnost, zašto je koncept SRS neuporedivo bolji od koncepta koji je predložila Vlada Vojislava Koštunice.
Koncept koji je predložila Vlada Vojislava Koštunice je u suprotnosti sa Ustavom, direktnoj suprotnosti sa Ustavom, zato što status državne svojine rešava na neustavan način. Kakav je koncept SRS? On je u skladu sa Ustavom, zato što omogućava crkvama i verskim zajednicama da im se, putem prenosa prava trajnog korišćenja, vrati imovina koja je oduzeta u dalekoj prošlosti i pri tome se ne krši Ustav. Prema postojećem Zakonu o sredstvima u svojini Republike iz 95. godine, a moram da kažem, demokratske vlasti koje su došle posle 5. oktobra, posle one svetlosti od vatre, kojom su gorele Narodna skupština i RTS, menjale su taj zakon, ali nisu promenile...

Rekao sam Savezna skupština.

Gospodine predsedniče, vi kao član Krunskog saveta treba da shvatite kada se kaže Savezna skupština, narodna skupština, misli se na objekat gde sede narodni predstavnici, gde u ime naroda vrše zakonodavno pravo, tako da nikakva greška nije ako se za Saveznu skupštinu kaže da je narodna skupština.

Jer reč narodna je upotrebljena u populističkom, a ne u etničkom smislu, tako da sam vas više puta upozoravao da vodite računa kada me ispravljate, jer se trudim da budem vrlo precizan, pošto se bavim vrlo preciznom profesijom.

Smatram da kada se priča o toj svetlosti koja je zavladala u Srbiji posle petooktobarske buldožer revolucije, jedina svetlost koja je bila to je od plamena paljevina koje su zapalili, inače ovo drugo nije za pohvalu. Svaki normalan se stidi. Da ne pominjem sada sve redom. Hajde samo da spomenem "Sablju", dovoljno je pošto je ta "Sablja" prevazišla tri Gola otoka, ali ovo je bila demokratska, ono nije bila demokratska. Sada da se vratim tamo gde me je predsednik prekinuo.
Prema tom Zakonu o sredstvima u svojini Republike, koji demokratska vlast nije stavila van snage, nego je dva-tri puta pokušala da ga izmeni, pa je jedanput i uspela, ali u smislu što većih ovlašćenja onoga koji vrši, deo svojinskih prava u ime Republike Srbije, Vlada, pre svega mislim na Vladu i Direkciju za imovinu Republike Srbije, koja verovatno u 70-80% slučajeva evidencija koje vodi, vodi evidenciju o imovini, koja je na neki način prešla iz privatne u državnu svojinu, stičem utisak da vi zdušno podržavate Zakon o sredstvima u svojini Republike.
Po tom zakonu lokalna samouprava je imala pravo korišćenja nepokretnosti koje se nalaze na teritoriji lokalne samouprave u svojini Republike i mogla je da odlučuje o upravljanju, o korišćenju, a raspolaganje je bilo u nadležnosti Vlade Republike Srbije.
Kao što je to lep primer, ali nije samo u Srbobranu, nego i u drugim opštinama, znači lokalna samouprava je prenela ili vratila pravo korišćenja ranijem vlasniku i on koristi taj objekat bez bilo kakvih problema, tako je Vlada Republike Srbije, preko svoje Direkcije za imovinu, mogla i svim crkvama i svim verskim zajednicama, pa zašto ne reći nekim svojim opštim aktom podzakonske prirode, pa čak i pojedinačnim aktima, da izvrši povraćaj. Vlada Republike Srbije to nije uradila, a to bi bilo, moram da priznam, u skladu sa Ustavom Republike Srbije, pa i u skladu sa Zakonom o sredstvima u svojini Republike.
Zašto je naš koncept bolji? Naš koncept je bolji jer ne vređa niti crkve niti verske zajednice.
Doći ćemo u raspravi po amandmanima na taj član, gde vi papirološki fiktivno zakonom navodno vraćate, ali crkvu i versku zajednicu stavljate u vrlo neprijatan položaj da ona mora sa nekim da vodi neki spor, da se preganja da bi dobila državinu, pa ovde stoji i jedna originalna nepravilnost, gde se obavezuje navodno novi vlasnik da izvrši prenos prava svojine na crkvu i versku zajednicu.
Onaj ko vrlo malo ima iskustva u praksi kako se ove stvari rade reći će vam da je ovo nemoguće, ali ako zakon pišu pripravnici koji nikada nisu bili ni u katastru ni u sudu onda ovo može da stoji u zakonu, ovako nešto ne sme da stoji u zakonu.
Dalje, ko treba da rešava ova pitanja? Vi predlažete da to reši neka nova direkcija, a pri tom uopšte ne definišete njen pravni položaj i njen status, pa čak ne definišete ni ono što je njena nadležnost.
Mi ne znamo kakva je njena organizacija, gotovo da nema ni slova o tome koje akte donosi, kako donosi, a za mnoge stvari proglašavate da je nadležan i sud. Stigao je, znači crkva mora na sud da bi dokazala, da bi izvršen bio povraćaj po vašem konceptu zakona. To je loš koncept zakona.
Mi smo sa 37 amandmana dali koncept da se po odredbama ovog zakona crkvama i verskim zajednicama prenosi pravo trajnog korišćenja imovine koja im je u prošlosti oduzeta, a ako nije moguće da se to izvrši, prihvatili smo neke druge oblike restitucije.
Ali, u našem konceptu nema isplate neke naknade, nema mogućnosti da crkva bude u sukobu sa postojećim korisnikom ili držaocem nepokretnosti.
Postupak je daleko jednostavniji, postupak se vodi pred jednim jedinim nadležnim organom, Ministarstvom finansija, u postupku učestvuje podnosilac zahteva, crkva i verska zajednica, obavezan učesnik je i Republička direkcija za imovinu Republike Srbije, koja vodi evidenciju i koja treba da se pita u ime Republike, jer radi poverene poslove iz takozvanih oblasti državne svojine.
Može da se pojavi eventualno neki držalac, ali uvek Republika vraća. Ona je, ajde da upotrebim vašu terminologiju, obveznik vraćanja, obveznik prenosa na trajno korišćenje.
Ovaj koncept je daleko sigurniji, ovaj koncept daje sigurnost i Republici kao obvezniku i crkvama i verskim zajednicama. On omogućava da se efikasno ovo ostvari i ovaj koncept nije bezobrazan, kao što je vaš koncept, gde vi kažete - mi smo doneli zakon pa smo vam vratili, a onda se vi preganjajte sa drugim organima kako ćete faktički da dođete u državinu.
Nisam čuo do sada za ove dve godine da je Vlada rekla - ovo što smo predložili je ružan zakon, vi ste sve lepe zakone predložili, ali je samo problem što u sudaru sa stvarnošću oni nemaju perspektivu da prežive, nemaju. Evo, ja sam i pre neki dan pričao. Ja sam prvo mislio da je to neka reportaža na televiziji, pošto traže sedam-osam minuta. Kasnije sam video da je to usred Dnevnika, jer bankari vrište na ovaj vaš zakon. Kažu - ma kakva građevinska dozvola, ko će za papir da da kredit, a ovde ste napričali - to je evropski, to je u Francuskoj, Nemačkoj, Engleskoj. Svi bankari jedva čekaju to.
Naravno, ne sporim to, to je vaše mišljenje, vi možete da kažete šta hoćete. Prihvatam da vi pričate svašta, ne osporavam vam to pravo da pričate svašta, niti želim da repliciram, niti želim da se ubeđujem. Samo poneki put kažemo ljudima - budite oprezni od tih lepih zakona, stigao je, super je, najbolji je, evo to smo čekali sedamdeset, osamdeset godina.
Šta smo čekali? Čekali smo da se ne desi ono što postoji u Bulajićevim filmovima. Ono što postoji u Bulajićevim filmovima nije ni u stvarnosti postojalo, ali ajde nema veze.
Znači, ovde se radi o koncepcijskoj razlici. Za vašu koncepciju ne bih mogao da glasam jer nisam ovlašćen da kršim Ustav. Ako vi smatrate da je glavni razlog ili mogu da kažem izgovor zbog čega može da se donese zakon, koji bi bio očigledno u suprotnosti sa Ustavom Republike Srbije, to što postoji neka pravda, pravičnost, što postoji stav - privatna svojina svetinja, pa i ja taj stav delim isto. Ali, ako delim taj stav, isto ne izvlačim zaključak da treba da raspravljamo ono što su na Kosovskom boju uradili Turci i Srbi, jer se postavlja pitanje gde se vraćamo, koliko se vraćamo.
Ovde se stvarno neke stvari pogrešno istorijski posmatraju i postavljaju. Mislim da je pre svega ministar Parivodić kriv što je diskusija krenula pogrešnim tokom, jer na početku, kada se drugi put javio, on je izneo niz stvari koje nisu tačne.
Naravno da u svetu postoji privatna i državna svojina i naravno da onaj ko vrši svojinska prava u ime državne svojine, ma koliko ona bila ograničena, pre svega u smislu izjave volje i ovlašćenja dokle može da se ide, pravo korišćenja je sastavni deo prava svojine. Pravo svojine podrazumeva upravljanje, korišćenje i raspolaganje.
Vlada je sada bila ovlašćena, nije tačno da od ovog zakona zavisi sve. Evo, da nema ovog zakona, Vlada je mogla da da na korišćenje crkvama i verskim zajednicama sve ono što je uzeto ne 45. nego 37, 34, 31, sve je to mogla da vrati. Sve je to mogla da vrati, ali mislim da ste samo zaboravili na jednu vrlo važnu stvar kada ste prihvatili ovaj koncept gde vi smatrate da se vraća pravo svojine.
Mogu da vratim pravo svojine ukoliko ga imam. Republika Srbija nema pravo svojine i ne može da da nešto čime ne raspolaže. Tu ste zaboravili jednu stvar, a rekli smo vam, u krajnjem slučaju možda postoje neke simpatije prema vašem konceptu, ali kada se promeni Ustav i kada se to Ustavom bude propisalo, a vi očigledno sa neustavnim zakonom idete. Vi garantujete da će neko da da nešto što nema, pa ćete da kažete da Republika Srbija ima pravo svojine. Da ima pravo svojine to se ne bi zvalo državna svojina.
Pobrkali ste nešto, u želji da dođe ona treća stepenica – restitucija fizičkim licima. Znam to i zato ste sa demokratama napravili dogovor prošli put da prođe ona potvrda na bazi koje može da se uzima zajam kod banaka. Dovoljno je samo da postoji potvrda, da je evidentirano da sam tražio da mi se vrati moja imovina i u banci dobijam kredit. Malo teže će to da ide.
Zato vam zameram, vrlo ste loš primer uzeli za ono što je u trećoj instanci vaše operacije: kako da se vrati naše ili mislimo naše. Niste smeli crkvu da ponižavate ovim konceptom zakona i ovako da joj vraćate. Sada neko nama citira ovde Zakon o crkvama i verskim zajednicama, pa nam priča o korporativnoj svojini. Pobrkali ste i taj termin.
Neko vas je prevario da vam je onaj zakon dobar, a sa ovim zakonom ste se još više prevarili. Svaki član ćemo do tančina, pošto smo svuda podnosili amandmane kako bi to trebalo da izgleda, da vam raspravimo zašto ste pogrešili i zašto uporno gurate, iako ste svesni da je to neustavno.
Na kraju da vam kažem jednu stvar. Nijedna crkva i verska zajednica se ne protivi ovome što smo predložili amandmanima. Zašto?
Iz jednog prostog razloga što predstavnici crkava i verskih zajednica i ne smatraju da su crkve i verske zajednice u pogledu imovinskih prava neke finansijske ili ne znam kakve organizacije. Oni smatraju da treba da se vrati njihova imovina, da mogu tu imovinu da koriste i zadovoljni su s tim. Njima odgovara da država preuzima brigu prema verskim objektima od izuzetne nacionalne vrednosti.
Kada kažem verskim objektima, znate i sami da su to različiti objekti, gotovo svih crkava i verskih zajednica, jer čim to postoji nekoliko vekova to je sigurno bogatstvo, predstavlja naše kulturno i umetničko blago o kome država mora da vodi računa. Crkvama je stalo, i verskim zajednicama, da država pomaže u očuvanju te imovine i tog kulturnog blaga.
Ako vi ovoliko udaljite neustavnim zakonom državu od kulturnog blaga, onda se postavlja pitanje kako će ko da ispunjava svoje obaveze, kako će ko da vrši svoja imovinska prava.
Imamo 37 amandmana, pa ćemo po svakom amandmanu da vam objasnimo u čemu se ogleda prednost svakog našeg člana u odnosu na vaš. Crkve i verske zajednice dobijaju gotovo identično sve što vi nudite i obrazloženjem zakona garantujete.
Naš način i metod vraćanja se razlikuje od vašeg, velika je pravna razlika, vaš je neustavan, naš je ustavan, vaš nije pravedan, vaš je omalovažavački u pogledu crkava i verskih zajednica, a naš je dostojanstven jer vodi računa o crkvama i verskim zajednicama i ni jedno pravo ne dovodi u pitanje, crkava i verskih zajednica, kada je u pitanju imovina.
Zato vas pozivam, vas koji ste na vlasti i ne moram, građane pozivam da se malo zainteresuju, da prate raspravu kada bude po amandmanima, da nadam se primete kvalitativnu razliku. Ali i upozoravam da je vlast podmetnula kukavičije jaje, kako bi neki, ne toliko u ovoj sali nego oni koji podržavaju ovu vladu kao interesne grupe, preko ovoga ostvarili svoj lične interese. Jer bi onda rekli da je država to principijelno rešila tako, a ako je rešila prema crkvama, tako će da reši i prema Parivodiću, Nikoli Novakoviću, verovatno i Aci Gici, Krunskom savetu i ovima drugima, a mogao bih i ja da budem u toj grupi.
Mojoj familiji je oduzeto, ali smatram da to nije zakonito sada da se radi i nije u skladu sa Ustavom. Svi mogući rokovi su protekli, to je u suprotnosti sa principom pravne sigurnosti. Zapamtite, i ovi što su vas doveli na vlast nikada neće da cene to što ne poštujete Ustav i zakone. Prigovoriće vam.
Sada vas tetoše zato što imaju interes da vi što pre rasturite ovu državu, ali oni znaju da ćete sve da uradite, ali kada budu saznali da ovo radite samo zbog vaših ličnih interesa, još jedan će da izađe iz Vlade, da znate.

Srpska radikalna stranka ne može da podrži ove predloge zakona i podneli smo veliki broj amandmana. U raspravi u pojedinostima, po članovima za koje smo podneli amandmane, vrlo konkretno ćemo ukazati na te nedostatke, a načelnu raspravu ću da iskoristim da pripremim javnost, a i poslanike koji podržavaju ovaj koncept ili ove koncepte i da pokušam da ih ubedim da je ovo konceptualno pogrešno postavljeno.
Vidite, pre mesec dana raspisani su izbori za predsednika opštine Bor. Odmah nakon nekoliko dana Ministarstvo ekologije donelo je rešenje i zabranilo da topionica radi, jer zagađuje okolinu.
Neko će da pomisli: šta je tu loše? Verovatno da ništa nije loše, ali za proteklih 80 godina Ministarstvo je moralo češće da vrši kontrolu, da donosi rešenja i zabranjuje rad.
Zašto je to uradilo baš pre deset dana? Zbog izbora. Znači, nešto plemenito i dobro je zloupotrebljeno. Da je neka druga konstelacija snaga i da niste na neki način na vlasti u Pančevu, već da ste kojim slučajem u opoziciji, a da je na vlasti samo DS i njihov Miković, verovatno bi građani Pančeva bili čašćeni rešenjem, gde se "Petrohemiji" i "Rafineriji" zabranjuje da nešto radi, jer su sa ove govornice gotovo svi poslanici koji su prisutni u Narodnoj skupštini, a koji su iz Pančeva, dolazili, apelovali, molili, ne može da se diše, preduzmite nešto, sanirajte.
Međutim, Vlada je ćutala. Neće da se raspišu lokalni izbori, jer su tamo svi oni zajedno – DSS, DS, G17 plus, lige, šmige, mige, itd.
Zašto je ovaj uvod važan? Isto to je u ova četiri zakona, potpuno isto. Šta je karakteristika za ova četiri zakona? Da su vidno preopterećeni pojmovima i terminima iz direktiva, ali nam nije jasno kako je moguće da je u ime Vlade potpisnik zakona Miroljub Labus, zastupnik Vlade Mlađan Dinkić, a u vreme dok se ovo pisalo i išlo prema Skupštini jedan izašao iz Vlade, jer smo udaljeni od EU, a drugi nam nudi i ovde priča neke bajke: samo što nismo ušli u EU, sve je ovo u skladu sa direktivama EU. Verovatno je potrebno da se na to odgovori, ali naći ćete neki odgovor, mene to u ovom trenutku ne interesuje.
Interesantno je da javnost zna o čemu se radi. Oni koji ostaju u Vladi i oni koji beže iz Vlade su za EU, a vidite i sami, nemamo mišljenje ko je na tom pravom putu. Sva četiri zakona su opterećena tim terminima, pojmovima koji su poznati stručnoj javnosti.
Međutim, problem svih zakona je što fali vezivno tkivo između članova. Oni su prosto nabacani. Poslanici vlasti sa ove govornice su podržavali ovaj predlog zakona i šta su isticali, osnovno za Zakon o investicionim fondovima je da građanin nije dobio mogućnost da višak sredstava koje poseduje uloži u neki fond i tu mnogo više zaradi nego što bi dobio od banke, na ime kamate za štednju. Lepo samo zvuči. Koliko je to realno?
Obrazloženje sadrži tu realnost, a ona je da, po njihovoj proceni, kod građana postoji između tri i četiri milijarde evra, i ako se to ubaci da živi, privreda će da cveta.
Postavljam pitanje, na kojim to robama može više da se zaradi nego na kamati koju banka daje?
Banka kreditira privredu, uzima neku kamatu, pa ta privreda radi, a takođe treba nešto da proizvede, proda, da zaradi, podmiri sve troškove, da isplati i kamatu banci i da zarade akcionari tog privrednog društva.
Sada se ovde našla još jedna institucija koja će još više da garantuje. Postoji mogućnost da se mnogo više zaradi slobodnim sredstvima koja se preko nekog investicionog fonda negde plasiraju, a mi ne znamo gde se plasiraju i ne treba da znamo konkretno, ali smo dužni da znamo u kakvom ambijentu živimo, gde ta sredstva idu i ko će da koristi i da osniva te investicione fondove. Dobićemo odgovor i na to pitanje.
Malopre je rečeno da do sada nismo imali investicione fondove. Imali smo, svaka brokerska kuća je imala svoj investicioni fond, ali se nije tako zvao. Pošto je pitanje preuzimanja akcija i preduzeća bilo nedefinisano i tu smo imali investicione fondove. Kako? Prikrivene. Tu su se pravili i pojavljivali, u skladu sa Zakonom o obligacijama, neki konzorcijumi, papirološki stvoreno kvazi-pravno lice.
Kada već pričamo o Zakonu o investicionim fondovima sve lepo stoji, ali nema nigde odgovornosti Društva za upravljanje investicionim fondovima. Ovde se priča kako Investicioni fond donosi sigurno veći prinos, a šta ako pukne taj fond? Zbog čega? Zbog društva koje upravlja njime, zbog nekih članova koji primoravaju društvo za upravljanje da plasira sredstva u neke projekte, bez obzira što je u zakonu navedeno u kom procentu i gde i za šta mogu da se ulažu ta sredstva. Gotovo da nemate nijednu odredbu o odgovornosti. Razmislite.
Posle ovog zakona o preuzimanju akcija, koji ćete izglasati, postavlja se pitanje, zašto nije u paketu i predloženi zakon o izmenama i dopunama Zakona o privrednim društvima? On u dobrom delu svojih odredbi razmatra pravnu sudbinu akcija. Zašto nije napravljena neka veza? Nije rečeno: donošenjem ovog zakona ne primenjuju se odredbe Zakona o privrednim društvima. Nisu samo statusne prirode, ima tu puno odredbi koje govore o prometu akcija. Zar promet akcija nije i preuzimanje akcionarskog društva? To je izbačeno, to ne interesuje predlagača. On mora da ispuni zadatak. Znači, tri do četiri milijarde, navodno, treba da dođe.
Taj isti Dinkić koji je napisao neku knjigu 2000. godine, rekao je da je bila procena da kod naroda postoji dve milijarde maraka koje se drže u slamaricama, pa kada ide ono dinar-marka preko banke, izaći će na videlo, a naročito u sledećoj etapi kada su se marke menjale za evro. Promenilo se ukupno sedam, osam milijardi maraka. Kada se sve uzme i sabere, pojavila se neka razlika od skoro tri milijarde. Odakle? Verovatno iz inostranstva.
Svi koji kažu da će ovo biti uređeno grdno se varaju. Neće biti uređeno, već ćemo samo imati jednu šumu propisa, veliki broj normi koja će za mnoge ljude biti nepoznanica, ali će omogućiti da love. Ko? Oni koji insistiraju da se ovi zakoni donesu u ovom postupku.
Vidite, kada se saberu odredbe svih zakona, to je verovatno preko 400 članova, ako ne čak i 500. Neko je smatrao da su poslanici genijalci, da mogu uskršnji praznik da provedu čitajući ne samo ovaj nego i onaj 550. Zakonik o krivičnom postupku, koji je dostavljen bukvalno uoči Uskrsa. Ovaj zakon o tržištu hartija od vrednosti takođe, pa odmah hitan postupak, sve hitno. Nekome se žuri. Čim se toliko nekom žuri, znači da nešto nije u redu.
Da li su nam potrebni propisi o finansijskom tržištu? Jesu. Šta tim propisima treba da uredimo? Sve što se tiče finansijskog tržišta. Na koji način? Kompletno. Zašto? Da bi država mogla da preuzme obavezu i da garantuje prava i obaveze onih koji postupaju po ovom zakonu. Da li država sa ovim predlogom zakona dobija to ovlašćenje i obavezu? Ne potpuno, dobija delimično.
Kako će država da garantuje da su ovo dobra rešenja, sprovodiva, primenjiva i da će svako da odgovara ukoliko prekrši neku od ovih odredbi. Nema čime da garantuje. Pošto smo juče takođe imali objedinjenu raspravu i dva predloga zakona, podsećam vas na onaj drugi – o efikasnijoj zaštiti autorskih prava. Tada je bio neki drugi ministar i on taj zakon uopšte nije ni čitao, a za amandmane i ne zna da postoje.
Tamo je bilo govora o inspekcijskom nadzoru, jer je ceo zakon inspekcijski. Tako je napisan da ukoliko želite inspekcijski nadzor, morate da podnesete zahtev, a inspekcija radi po službenoj dužnosti. Doduše, predviđen je i postupak po službenoj dužnosti, ali to je samo pet članova, a na zahtev stranke 30 članova. Inspekcija kobajagi nešto radi, a kada ona to završi, onda ti, kao vlasnik prava, moraš da tužiš i da ostvariš neko pravo.
Da sam autor koji bi štitio svoja prava u skladu sa onim zakonom, odmah bi napisao pismo Vladi Republike Srbije i rekao bih: molim vas, nemojte nikakav zakon da donosite. Ako treba da izigravam šerifa i da idem od prodavnice do prodavnice i da gledam da li na mojoj garderobi koju proizvodim postoji znak moje firme ili je neko stavio taj znak. Ceo Novi Pazar samo stavlja znakove, onda mi ne treba nikakva inspekcija. Sam ću da jurim, snimam i sam da vodim postupak. Slično je i ovde.
Veliki je broj odredbi, navodno nešto mnogo ozbiljno i samo jedan mali problem, fali vezivno tkivo između članova, tu su ostavljene rupe, a tu će da plivaju, ko, oni isti, oni i što izlaze i što ostaju, a uvek su na putu ka Evropi.

Gospodine Mihailoviću, izgleda da je nešto pobrkano danas na početku ove sednice. Obavešteni smo da je ova rasprava objedinjena, da imamo u raspravi dva zakona: jedan je Predlog zakona o arbitraži, a drugi je Predlog zakona o posebnim ovlašćenjima radi efikasne zaštite prava intelektualne svojine. Za oba predloga je ovlašćeni predstavnik Vlade...
(Predsedavajući: Gospodine Krasiću, ako insistirate, evo ministar će se izjasniti o drugom predlogu zakona, pa onda vi možete da dobijete reč.)
Ja ništa, gospodine Mihailoviću, ne insistiram, nego samo konstatujem. Nisam ni reklamirao povredu Poslovnika, nisam ni tražio vašu intervenciju, nego sam samo izneo čuđenje da ovde...
(Predsedavajući: Gospodine Krasiću, ministar je upravo pre nego što ste izašli za govornicu tražio, u stvari, da se izjasni o tom drugom predlogu, pa samo zbog vas.)
Gospodine Mihailoviću, ministar danas ima vremena, pošto može da se javlja kad hoće i koliko god hoće, pa neka svoju strategiju prilagodi kako je on zamislio.
(Predsedavajući: Mislio sam da možete da govorite o ministrovom izlaganju. Ako hoćete, govorite sada, ministar će posle vas.)
Gospodine Mihailoviću, izgleda da vi mene od jutros ne razumete. U ponedeljak ste izvršili svojevrsnu torturu ovde, tražili ste da se spoji rasprava. Na silu ste to izglasali, rekli ste – radi efikasnosti itd. Sada mi ne dozvoljavate da dam ocenu uvodnog izlaganja rasprave u načelu o objedinjenoj raspravi dva zakona. Pošto vi imate neko drugo mišljenje, zadržite to svoje mišljenje; ja ću da obuhvatim u načelnoj raspravi onako kako ste i propisali da se radi na ovoj sednici.
U prvom delu ću izneti stavove SRS povodom Predloga zakona o arbitraži. Nije nama ovo prvi predlog jednog ovakvog zakona. Kod nas je arbitraža bila uređena. Samo da vas podsetim, kada je prošle godine usvajan novi Zakon o parničnom postupku, jedna od naših primedbi je bila zašto nema odredbi o arbitraži. Tada je rečeno da će posebnim zakonom da se uredi arbitraža.
Mogu reći da je čak i obećano da će biti uređena na ako ne identičan onda sličan način kako je i postojala u Zakonu o parničnom postupku. Te odredbe i nisu bile neki veliki problem, jer je ta jedna arbitraža koja je postojala radila u skladu sa tim odredbama Zakona o parničnom postupku, a te odredbe su bile stvarno načelne prirode. Druge stvari, vrlo važne za postupak pred arbitražom, rešene su unutrašnjim aktima same arbitraže.
Nije tačna konstatacija da arbitraža ubrzava rešavanje sporova između subjekata. Zašto? Zato što zavisi od stranaka. Neke stranke ugovore arbitražu, pa ne mogu da se dogovore oko arbitraže i, naravno, predmet dođe pred zakonom propisani nadležni sud. Arbitraža je jedna mogućnost koja se zasniva na dobrovoljnosti poslovnih partnera.
Podneli smo jedan broj amandmana na ovaj predlog zakona. Mislim da je to stvarno mali broj amandmana, ali principijelne prirode, jer smo hteli da skrenemo pažnju da ovako široko postavljen koncept arbitraže praktično negira nadležnost države. Vrlo konkretan da budem, mi smo podneli devet amandmana. U načelnoj raspravi od strane predstavnika Vlade nismo dobili informaciju da li je neki amandman usvojen ili nije. Računam da nisu usvojeni, te zadržavam pravo da prokomentarišem šta smo mi to prigovorili i šta smo tražili da se ispravi.
Ne može SRS da prihvati stav Vlade da svako fizičko lice može da ugovori arbitražu u nekim međusobnim privrednim odnosima. Verovatno su oni koji su pisali ovaj predlog zakona zaboravili jednu stvar – da gotovo svi koji ulaze u privredne odnose ne ulaze u privatne odnose povodom nekih stvari. Dva lica – A i B, na pijaci vrše neku razmenu, oni ne mogu da idu na arbitražu, jer ako bi se njima dozvolilo da idu na arbitražu, onda se postavlja pitanje čemu sud, čemu zakon.
U našem konceptu arbitraža je moguća samo između pravnih lica, a povodom nekih spornih odnosa iz međusobnog privrednog odnosa. Dva pravna lica su ugovorila neki posao, imaju svoje obaveze i svoja prava, došlo je do spora oko ispunjavanja obaveza, prava, mogu da traže da se taj spor reši pred arbitražom, ukoliko su unapred ugovorili takav oblik rešavanja spornog odnosa. Ali, između fizičkog lica i pravnog lica, ako nastane spor, ne može da se ugovori rešavanje pred arbitražom, jer onda je to negacija postojećeg pravosudnog sistema. To je prva primedba.
Druga principijelna primedba jeste ko može da formira stalne arbitraže. Predložili ste da stalne arbitražne institucije mogu da osnuju privredna komora, profesionalna i strukovna udruženja, udruženja građana u skladu sa njihovim osnivačkim aktom.
Mi smatramo da udruženja građana ne mogu da formiraju arbitraže koje bi imale tu nadležnost i tu snagu odluka koja se predviđa ovim predlogom zakona. Zašto?
Udruženje građana je jedna nevladina organizacija. Tako je moguće, recimo, da Vojin Dimitrijević i Nataša Kandić, pošto se nalaze u jednom udruženju, formiraju arbitražu, ona bude specijalizovana za neke sporove i onda krene seoba ili podsticanje od njihovih sponzora iz inostranstva – dobićete sredstva za neki posao ukoliko sa svojim poslovnim partnerima ugovorite nadležnost arbitraže na čijem čelu se nalaze Vojin Dimitrijević, Nataša Kandić.
Pa može malo da se promeša, pa da bude neko drugo udruženje, Sonja Biserko, ili neko treće udruženje, ovaj što je naprasno oslabio, Miljenko Dereta, smanjene dotacije i odmah čovek oslabio u kilaži.
Kako bismo mogli da prihvatimo odluke te arbitraže? Vama deluje smešno, ali to je napisano ovde. Ne vrlo konkretno i precizno, ali se krije iza ove dve reči "udruženje građana".
Sva udruženja građana imaju neka svoja pravila, a ona im služe da, između ostalog, reše sporni odnos koji nastane između članova, ali to nije predmet ovog zakona. Ne možete udruženjima građana da date to ovlašćenje da formiraju stalne arbitražne institucije, jer ovi bi, kakvi su drčni, napravili paralelnu strukturu sudstva u našoj zemlji.
Dalje, gubi se smisao dobrovoljnosti, gubi se smisao arbitraže, ako propisujete da u slučaju neslaganja arbitara koje su izabrale stranke u sporu i u slučaju njihovog neslaganja oko izbora onog trećeg zajedničkog, odluku treba da donese nadležni sud. Zašto bi se sud mešao u ono što su stranke same ugovorile?
Nama su potrebne, u stvari, te stalne arbitraže. To vam piše u 17 članova. Uvek gde se javi spor povodom toga što je jedna strana predložila jednog arbitra, druga strana drugog arbitra, ta dva arbitra treba da izaberu zajedničkog trećeg.
Ukoliko se ne slože, trećeg bira nadležni sud. Onda se gubi smisao arbitraže. Mnogo je bolje da ste krenuli od osnovnih principa stalne arbitraže, spoljnotrgovinske, pri Privrednoj komori.
Ne možemo da prihvatimo stav da se smatra da je naknadno ugovorena arbitraža ako stranke u sporu pred sudom kažu – nećemo pred sudom da rešimo, nego se dogovaramo da ćemo da idemo na arbitražu. To ne možemo da prihvatimo.
Arbitraža mora da se ugovori, mora da se predvidi pre nego što nastane spor. Kada nastane spor, kako da se menja, kako da se dogovaramo, kako da isključimo primenu odredbi zakona od nadležnosti državnog organa koji treba da reši određeni spor.
Ovo je poprilično slobodoumno napisano, tako da se opet vraćam na početnu informaciju koju sam dao povodom ovog predloga zakona: stvarno smo se trudili da ograničeno intervenišemo kada je u pitanju ovaj predlog zakona, samo tražimo da se otklone neke principijelne primedbe.
Moram da vam kažem da se ovde ne radi o drugom stavu, o drugom mišljenju. Ne verujem koji bi profesor sa pravnog fakulteta mogao da podrži ovo.
Doduše, mi ovde sa govornice, kada su u pitanju predstavnici Vlade, čujemo različite tvrdnje i različita obećanja da iza nekog predloga zakona stoje banke, stručnjaci itd.
Gospodine Parivodiću, vaš zakon o evidentiranju, ona hipoteka, videli ste pre neki dan šta kažu bankari.
Po tom zakonu ne može da se upiše hipoteka i ono što rekoste za građevinske dozvole – neće niko, a nama ste tvrdili da su bankari rekli da će da prihvate. Reportaža 10 minuta na RTS-u, nijedna banka ne prihvata.
Unapred vas upozoravamo. Tada smo vas upozoravali povodom tog zakona i nekih drugih, niste nam verovali, ali u sudaru sa stvarnošću vidite da naši stavovi preovladavaju.
Kaže – arbitražni sud može da donese odluku na osnovu pravde i pravičnosti. Za našu arbitražu koja je postojala, nekada funkcionisala i bila solidna arbitraža, bile su mnogo značajnije odredbe zakona i uzanse.
Tu delim sa vama mišljenje da ljudi profesionalci, gde jednostavno zakon ne može da prati tehnologiju, tehniku, gde po neki put kasne i uzanse, gde razvoj novih standarda i tehničkih normativa prosto nameće jedno novo shvatanje prava, mora to da se kaže, da je onda vrlo poželjno da profesionalci za rešavanje tog spornog odnosa koriste profesionalce kao arbitre, i to ima opravdanja. I samo u tom delu država želi da prizna arbitražnu odluku.
Ali, ne možemo široko da postavimo Predlogom zakona da svako ko se posvađa oko nečega ide na arbitražu, a tako je otprilike postavljeno.
Tvrdim da na nekim mestima čak i arbitraža može biti zloupotrebljena, jer ugovaranjem arbitraže stranke imaju pravo da raspolažu sa svojim zahtevima, što je osnovni uslov da bi nešto išlo na arbitražu, formalno-pravno stranke su ugovorile arbitražu, jer na taj način je sve praktično ispunjeno da ide na arbitražu, ali mogu da iskoriste te svoje zahteve da izbegnu primenu neke norme iz nekog zakona.
Zato prilikom određivanja šta može da ide na arbitražu, gde treba da bude arbitraža, kako treba da bude sastavljena arbitraža, kakav je značaj odluke arbitraže, treba biti vrlo oprezan i treba pristupiti restriktivno, kako se ne bi desilo da se zloupotrebi to pravo da bi se izbegla primena zakona i nekih drugih obavezujućih normi. Mi smo u tom smislu podneli amandmane. Nismo hteli da idemo sa nekim većim ograničenjima.
To je ono što ćemo povodom rasprave o amandmanima imati prilike da konkretno ispričamo i ukažemo na neke primere iz prakse, ali ovde se već treći dan priča o efikasnosti našeg pravosuđa i o efikasnosti onog organa koji treba da reši sporni odnos. Onda prosto dolazimo do neverovatne situacije da se sve kritikuje, umesto da se pažnja fokusira na dva ili tri pitanja ili problema koja treba da se reše.
Onda se sa ove govornice dolazi sa jednom pričom predstavnika Vlade da samo donošenje zakona rešava taj problem, a da pri tom prosto zaboravljamo da nismo iscrpli sve mogućnosti koje daje postojeći zakon, pre svega mislim na te personalne, lične, subjektivne probleme.
Nismo rešili pitanje sudije i njegovog kvaliteta rada, a onda kažemo, da bi to predupredili, da promenimo zakon, pa trgovinski sudovi nisu efikasni, da damo to na arbitražu, oni će tamo brže da završavaju svoj spor.
Onda ste rekli – čim uđe u neki spor neki privredni subjekt, na neki način je blokirana imovina. Nije blokirana imovina, to je problem. Kamo sreće da je blokirana, da je na neki način obezbeđena kao sredstvo iz koga će da se namiri eventualni dug kada se utvrdi u sudu. Međutim, situacija je potpuno drugačija. Reći ću vam kakva je, neću imena da pričam.
Jedna firma vodi spor od 1992. godine pred Trgovinskim sudom u Somboru. U pitanju je u to vreme društveno preduzeće – tuženo, tužilac privatno preduzeće, obezbedilo je neku robu. Društveno preduzeće delimično platilo, a ostatak nije platilo. Vodila se parnica da se naplati to potraživanje, to se otezalo i otezalo; u međuvremenu preduzeće otišlo nešto malo u stečaj, pa nešto kao da nije u stečaju, pa otišlo u privatizaciju, pa nije otišlo u privatizaciju, pa nešto izuzeto i prodato mimo privatizacije komercijalno.
A ovo privatno preduzeće, sa velikim blokiranim sredstvima, sa ogromnim potraživanjima (dovoljno vam je reći da je od 1992. godine, pa uzmite onu inflaciju, kamatu i da ne ređamo kako je), ni sada ne može da ostvari u sudskom sporu potraživanje, a i kada bi ostvarilo to potraživanje ne bi imalo iz čega da naplati to svoje potraživanje.
Ako taj primer uzmemo i sada neko dođe i kaže – da su oni ugovorili nadležnost arbitraže, ta situacija ne bi bila takva. Ista bi bila.
Ista bi bila, ministre, ali znate zbog čega ista? Upravo zbog toga što vam je rekao Palalić – zato što ste imali u ovom periodu jedan sistem obezvređivanja društvenog kapitala. Kako ga je sud blokirao u ostvarivanju njegovih potraživanja, tako će i arbitraža; te jedno, te drugo ročište, te veštačenje, te superveštačenje, te ovo, te ono.
Naravno, mi jesmo za propis kojim bi se uredio postupak pred arbitražom, sastav arbitraže, značaj i odluka arbitražnog suda itd., na jedan vrlo restriktivan način, da se ne bi desilo, zaklinjemo se u nov zakon, mislimo da će zakon da reši sve naše probleme, a da se nastavi sa praksom koja postoji kod trgovinskih sudova, gde je evidentno da se godinama razvlače neki sporovi i imovina gubi. Zato smo podneli ove amandmane.
Pošto sam disciplinovan poslanik, povodom ovog drugog predloga zakona – on je u suštini inspekcijski propis koji treba da spreči neovlašćeno korišćenje tuđih umetničkih i uopšte stvaralačkih dela i da se nezakonito neko bogati na štetu autora, inovatora itd. Smatramo da za ovo što ste ovim zakonom uredili postoji sasvim dovoljno prostora da se pristupi radu i bez ovog zakona i da to sadrže postojeći inspekcijski propisi.
Ne pravimo vam problem zbog ovog zakona, ali smo jednom grupom amandmana hteli da vam skrenemo pažnju na neke oblasti koje ste ispustili, a takođe se tiču prava autorstva, intelektualne svojine itd. Mislim da usvajanjem tih amandmana može taj zakon da se poboljša.
Ipak će ostati jedna nedorečenost odnosa prema saveznom propisu, dimenzije dokle je ovo samo kontrola prometa i da li se nešto nalazi u prometu, a ne zalazi u samo autorstvo kao pravo. Ostaje ta mrlja. Mislim da nije dobro razrešen vakuum između saveznog propisa, a on će biti propisan na nivou državne zajednice sa primenom na teritoriji Republike Srbije. Tu se javlja jedan vakuum i oni koji su pisali ove propise su, pretpostavljam, ispustili taj deo. Možda bi bilo bolje da je malo otišao taj zakon na doradu, ali podneli smo amandmane, pa ćemo videti, u zavisnosti od tih amandmana.

Danas je objedinjena rasprava povodom tri predloga zakona i predstavnik Vlade gotovo da nijednu rečenicu nije upotrebio da obrazloži druga dva predloga, Predloga zakona o obuci sudija, javnih tužilaca, zamenika javnih tužilaca i sudijskih i tužilačkih pomoćnika i Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova. Prvo bih sa nekoliko rečenica prokomentarisao treći zakon.
To jeste stvarno kratak zakon, u nekoliko odredbi se menja postojeći zakon, ali očigledno sa ciljem da se na neki način pripremi pravosudni sistem za trenutak kada apelacioni sudovi neće da zažive, a da se ne desi da naši prvostepeni i drugostepeni sudovi ostanu bez nadležnosti. I nadam se da je naš amandman prihvaćen, kojim smo otklonili onu očiglednu grešku.
Što se tiče drugog zakona, ako pričate da su tužioci odvojeni od suda, evo u samom nazivu zakona vidi se da ih trpate da budu zajedno sa sudijama. Naravno, mi smo povodom ovog zakona podneli dosta amandmana, i svi amandmani su detaljno obrazloženi, i tu se radi o jednom koncepcijskom neslaganju, i ne bih mnogo vremena trošio oko ovog zakona zato što ćemo kroz 18 amandmana i diskusiju povodom tih amandmana da detaljno upoznamo javnost zašto nismo za ovaj predlog zakona.
Pre nego što pređem na ovo što je danas centralna tema, zakonik o krivičnom postupku, malo bih se osvrnuo na jučerašnju raspravu i na neke detalje, zašto je bilo potrebno predlagaču da prvo bude odluka o strategiji, pa onda da idu ovi zakoni. Zato što u toj odluci o strategiji je predviđeno praktično sve ovo što se ovim zakonima u nastavku potencira.
Kaže se – vizija za novo pravosuđe, da je istražni sistem zamenjen u nekoliko susednih zemalja efikasnijim i u pogledu potrebnih sredstava manje zahtevnim akuzatorskim modelom. To je prvi razlog.
Drugi razlog koji se navodi, to je odluka sudija. I ono što me je iznenadilo, verovao sam da je vlast ograničena odredbama Ustava i zakona i da se to mora poštovati. Međutim, na strani 23. ove odluke je napisano – krivično gonjenje za krivična dela koja su propisana ratifikovanim međunarodnim konvencijama i drugim zakonom posebno propisanim slučajevima, može biti predmet naknadnog uputstva Ministarstva pravde, u ime Vlade Republike Srbije.
Ako smo nešto ratifikovali, to je sada postao sastavni deo našeg pravnog političkog sistema, u skladu sa Ustavnom poveljom i svim našim propisima. Ne znam zašto bi bila potrebna posebna preporuka Ministarstva pravde, u ime Vlade Republike Srbije, pa onda se kaže, procedura izdavanja ovog uputstva biće uređena zakonom, kako bi Vlada izvršila svoja ovlašćenja na transparentan način.
Vidite da u budućnosti možemo očekivati da će Ministarstvo pravde da nam piše neke nove propise, nove procesne propise, iako od tih ratifikovanih ugovora imamo puno stvari ugrađenih u pravni sistem, i pranja novca, i suzbijanja organizovanog kriminala, i suzbijanje međunarodnog terorizma. To je već sadržano u nekim našim propisima, da li u Krivičnom zakoniku kao materijalna norma, ili u nekim drugim propisima, ali to je već sadržano. Međutim, vidite, prema ovoj strategiji, Ministarstvo će dobiti mnogo veći značaj.
Želim da se vratim na ovaj predlog zakonika o krivičnom postupku. On mi deluje kao propis koji su pisali forenzičari i islednici, jer primat i kvalitet odredbi je upravo u ovome što se zovu dokazna sredstva, sredstva dokazivanja, a da ne ulazim u terminološku razliku. Sve drugo je sporedno.
Malopre ste imali prilike da čujete šta bi to u praksi značio član 268. Predloga zakona, gde javni tužilac može da odloži krivično gonjenje, pa čak i ako je nesporno između njega i okrivljenog da je delo izvršeno. Ako je nesporno da je delo izvršeno, onda neminovno sledi neka odgovornost. Taj ko odlučuje o odgovornosti je sud, taj koji ublažava kaznu ili oslobađa krivične odgovornosti je sud, a ne javni tužilac. Ovde kroz formu gonjenja je nešto završeno.
Osnovna primedba SRS može da se podeli u dve grupe. Prva grupa primedbi se odnosi na prepisane odredbe postojećeg Zakonika o krivičnom postupku i činjenicu da ovim predlogom zakonika, u tim odredbama koje su prepisane, nisu otklonjene one izvorne nepravilnosti postojećeg Zakonika o krivičnom postupku. Pretpostavljam da ćete verovatno 20 i nešto amandmana SRS i da usvojite, jer se odnose na te elementarne ispravke postojećeg teksta.
Ono što moram da vam kažem, pre nego što pređem na centralno pitanje, gde treba da bude istraga i ko treba da sprovodi istragu. Vi ste ovde u obrazloženju naveli da ste vodili računa samo o odredbi člana 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima. Zaboravili ste da postoji član 5. koji se tiče lišavanja slobode i postupanja policijskih organa.
Mislim da vam je neadekvatno pozivanje na član 6, kao i da je greška što se niste pozvali na član 5, jer niste imali mogućnosti da vidite sve odluke Evropskog suda za ljudska prava, kojima se na vrlo precizan način definiše šta je to pravo na pravično suđenje, šta je to pravo na suđenje bez nepotrebnog odugovlačenja, šta je to prezumpcija nevinosti, ko može da lišava slobode, koliko može da traje pritvor, pod kojim uslovima se sprovodi istraga, ko sprovodi istragu, pravo na odbranu, i ono što čini sud suštinu prava svakog čoveka i ljudskog bića, a to je pravo na fer i pravično suđenje.
A da se to malo protumačili, videli biste da je ovaj prelazak na jedan novi tzv. optužni model krivičnog postupka neadekvatan. Imate odredbu u kojoj kažete da ovlašćeno službeno lice MUP-a ili javni tužilac može da izvrši pretres stana. Da li to znači da ubuduće, kada se biraju javni tužioci, moraju da imaju kurs džudoa, crni pojas iz karatea i da budu sa sertifikatom da znaju da pucaju iz M55. Verovatno znate da i kada ide taj pretres stana da puno puta se desi situacija da mora da se primeni fizička prinuda, i da je potrebno i neko privođenje, pa čak i lišavanje slobode.
Vi ste to stavili alternativno, ne kumulativno, niste čak ni naveli da to radi policija u prisustvu javnog tužioca, nego ste stavili ili, može jedan, može drugi, mogu zajedno. To jedino tako može da se protumači.
Ako ste hteli istragu da prebacite kod javnog tužioca, onda verovatno ste imali u vidu Pravilnik o postupku i dokazima koji se koristi pred Haškim tribunalom. Moram da vam kažem da taj pravilnik su osudili svi stručni krugovi u Evropi, zato što je jedna nesavršena, nedorečena, pa čak i mnogo kontradiktorna mešavina svega i svačega. Sada će naši javni tužioci da liče na Karlu del Ponte. Sada ću da vam objasnim kako je to u Hagu.
U Hagu se podigne optužnica od strane tužioca. Jedan sudija to potvrdi, da nalog za privođenje, odnosno hapšenje, uz to se dostavljaju dve stranice sa prepisanim odredbama Statuta i Pravilnika o postupku i dokazima, o osnovnim pravima optuženog. Optuženi dođe, smesti se u zatvor, pritvor.
Prvi put se pozove i izjasni se da li je razumeo optužnicu, iskoristi priliku da kaže da li će da ima branioca ili će sam da se brani, i vraća se nazad u pritvor.
Onda javni tužilac ulazi u pritvorsku jedinicu da razgovara, pošto oni to više i ne potenciraju da je to toliko istraga, već jedan razgovor u kome će da se otklone neke nedorečenosti, nedoumice, a ta faza se zove tzv. preliminarni deo postupka pred Haškim tribunalom. To znači da je neko lice otišlo u pritvor, a da praktično tužilac nije imao nijedan dokaz.
Zašto ovo pričam. Mi sada u našem pravnom sistemu imamo situaciju da javni tužilac može neposredno da podigne optužnicu. Kada ta situacija nastupa? Onog momenta kada je javni tužilac dao precizna uputstva Sekretarijatu unutrašnjih poslova, na koje okolnosti da se obezbede dokazi, koje činjenice su mu potrebne da bi dokazao postojanje nekog krivičnog dela i koja je ličnost izvršila to krivično delo.
Ukoliko je to do tog stepena očiglednosti da je osnovana sumnja da je neko izvršio krivično delo toliko jaka, diže se neposredna optužnica, sud daje saglasnost i teče postupak u kome su tužilac i protivna strana ravnopravni.
Ako su tužilac i odbrana, odnosno tužilac i optuženi ravnopravni pred sudom, onda treba da imaju potpunu procesnu ravnopravnost. Šta bi to značilo procesna ravnopravnost? Ako je tužilac pozvao NN lice, uzeo od njega izjavu, računa na njega kao na svedoka pred sudom, onda radi procesne ravnopravnosti i odbrana ima isto pravo da pozove n.n. lice, da od njega uzme izjavu i da razjasni neke okolnosti pre nego što se pojavi pred sudom.
Deluje malo smešno. Ako je optuženi u pritvoru, onda dajte i tužioca da zatvorimo u susednu ćeliju do njega da bi bili ravnopravni. Krajnja konsekvenca naša je da i tužilac bude u zatvoru. Samo hoću da izvrnem ruglu vaše viđenje te procesne ravnopravnosti, koja se ne vidi u vašem predlogu zakona.
Samo polako, gospodine ministre, uživajte, imamo mi dosta amandmana, pa ćemo i na konkretnim primerima da vam opišemo kako će u praksi da izgled bilo koja odredba zakona. Naravno, mi nismo hteli da radimo kompletnu reviziju ovog vašeg predloga zakona, mada tu ima 380 prepisanih članova, a od toga 60 i nešto sa greškom koja nije ispravljena, pa ima 100 i nešto, a o tome će gospodin Jojić, pošto je on vodio tu statistiku od člana do člana, pa zna šta je sve tu novo, šta je nedorečeno itd.
Naravno, predstavnici SRS sa ove govornice će kritikovati i rešenje svedoka-saradnika, islednika i ove druge stvari, ne želim da ulazim u taj deo, želim pre svega da u okviru načelne rasprave otvorimo ovu temu.
Šta možete vi da koristite kao argument u nastojanju da dokažete da je vaš predlog zakona jedan opšti akt koji će da omogući efikasnije krivično gonjenje.
Naravno, svako normalan jeste za to da se efikasno sprovodi krivično gonjenje, ali ono obuhvata, počev od otkrivanja, preko obezbeđenja dokaza, do jednog pravičnog fer suđenja, pa sve do izricanja pravosnažne sudske presude.
Taj proces, kao što i sami znate, ima neku svoju vremensku dimenziju, koliko može da traje, jer verovatno nije problematičan kada se na licu mesta zatekne, pronađe učinilac krivičnog dela, to je jednostavniji sudski predmet. Sigurno je komplikovano kod onih predmeta gde je vezano za finansijski kriminal, za privredni kriminal, za bankarski kriminal itd. Pogotovu kod one vrste kriminala koju ste vi obuhvatili posebnim zakonom o borbi protiv sajber kriminala prošle godine.
Sada imamo jedan deo koji se tiče autorskih prava, pa da ne ređam šta ste sve pravili prošle godine kao neku pravnu inovaciju u zakonodavnom smislu.
Verovatno ćete kao jedan od razloga da koristite i to što u postojećem sistemu istražne sudije puno puta deluju kao statisti tužioca i policije. Retko oni izražavaju neslaganje sa krivičnim gonjenjem, a znate i sami, obično kada saslušaju okrivljenog, oni na zapisnik konstatuju da su doneli rešenje o sprovođenju istrage.
Jedino ako okrivljeni traži i insistira da mu se da otpravak rešenja o sprovođenju istrage, zato što bi koristio pravo na žalbu, oni mu to daju. Verovatno i znate ako vi privatno tužite nekoga danas zbog klevete ili uvrede, sudija to sprovede istražnom sudiji da sprovede neke istražne radnje, to je danas postalo kao obavezno. Naravno, tamo se sve završi kako je neko zamislio.
Ne mogu sada da vam pričam da treba zaustaviti zloupotrebe postojećeg zakona i dati mogućnost postojećem zakonu da pruži sve svoje mogućnosti koje postoje u njemu. Ako vi smatrate da ovim zakonom sve te probleme rešavate, a opet ne rešimo problem zloupotrebe zakona, a on pre svega leži u ljudima, onda džaba donosimo zakon.
Recimo, ovaj zakon ako prođe ovako kako ste ga vi predložili, to znači da već sutra treba svi tužioci da se presele i da budu u zgradama sekretarijata unutrašnjih poslova, to znači da već prekosutra treba da se promeni Zakon o policiji, koji je prošle godine donet. Zašto? Jer verovatno javna bezbednost, bezbednost saobraćaja i drugi upravni poslovi i policijski poslovi idu prema policiji, ali krivično gonjenje radiće lica u uniformi pod komandom javnog tužioca.
Vi već imate problem na relaciji javno tužilaštvo - policija. Vi imate problem u kvalifikaciji dela koja dobija tužilac od policije, imate raznih problema. Onda ćemo da kažemo, doneli smo nov zakon, moraju ljudi da idu na obuku, a sada vodite računa da negde postoji sud.
Vi planirate da ukidate neke sudove, mada vidim da to vrlo selektivno radite, jer nije tu kriterijum broj predmeta i broj stanovnika na nekoj teritoriji nego neki drugi kriterijumi, ali o tome ćemo drugi put.
Onda dolazite u jednu situaciju da postoji neka disperzija, postoji nešto što ne može da se uklopi u opštu normu. Kako ćete vi tužioca u Crnoj Travi da smestite sa policijom, ili u Bosilegradu, ili u nekom drugom manjem mestu, kako?
Zašto je kod nas istraga bila u nadležnosti istražnog sudije? Upravo radi garancije poštovanja ljudskih prava osumnjičenog lica. A zašto?
Da ne donosi rešenje neki pojedinac kao javni tužilac, koji procenjuje u ono vreme tri dana kada je bilo, kada je policija donosila, pa istražni sudija proveri da li postoje te okolnosti, pa u okviru sprovođenja istrage on odlučuje o pritvoru i o svemu drugom. Sada se to prepušta tužiocu.
Pogledajte jednu situaciju, o pritvoru će da odluči istražni sudija. Postavljam pitanje, vama je praktično istražni sudija potreban u sudu samo radi pritvora, zbog drugih stvari nije potreban. Vi ste rekli izuzetno, radi sprovođenja nekih istražnih radnji, za koje je sigurno da ne mogu da se izvrše na glavnom pretresu.
Star svedok od 80 godina, možda će da umre, ili je bolestan, ili je povređen, ili neka stvar koja može brzo da propadne, pa treba da se izvrši neka istražna radnja. Vi ste devalvirali istražnog sudiju.
Posle ovoga nama nisu potrebne istražne sudije. Nama su potrebne dežurne sudije u sudu, odnosno sudija čiji će broj telefona da ima tužilac, da može da ga pozove i da kaže, znaš šta, mi smo jednog uhapsili, daj pripremi jedno rešenje o određivanju pritvora, samo da potpišeš i ništa drugo.
I vi kažete da je veća zaštita prava osumnjičenih lica. Još su to osumnjičena lica, postoji neka osnovana sumnja, postoji neki osnov da se sumnja, a imaćete takvu situaciju.
Znači, pritvor je odredio istražni sudija, a ko će da sprovodi istragu? Tužilac. A gde će da je sprovodi? U istražnom zatvoru. Pod čijom je komandom istražni zatvor? Predsednika okružnog suda. On vrši kontrolu ostvarivanja prava ljudi koji se nalaze u pritvoru. To je jedna čudna zbrka.
Gospodine ministre, imam obavezu da vam kažem, u Srbobranu vam ništa ne valja sud, a tužilaštvo je možda još gore. "Ferofleks" Srbobran je privatizovan, ljudi su isterani sa posla, a vlasnik taj novi je neki Đukić, kažu da je rođak Đorđa Đukića, onog Čedinog što će danas da priča. On je čak firmu ofarbao u žuto-plavu, koliko voli DS. Niko nije hteo da pruži, ministre, zaštitu ovim ljudima.
Drugi primer, gospodine ministre, radi se o Senti, neću da čitam ime čoveka, dobijao sam pisma od njega više puta, pa sam i kod vas tražio da se nešto urgira, da se napokon reši taj rodbinski odnos, jer predsednik sudskog veća je u rodbinskim odnosima sa jednim od učesnika u sporu.
Bila je urgencija, jer je prekršeno sve moguće po rokovniku, međutim, ništa se nije desilo. Oni kažu, mi smo obavestili ministra, ministar je obavestio predsednika suda, predsednik suda spava.
Zašto vam ovo dajem? Ovo vam dajem zbog onog drugog predloga zakona, da ovi vaši iz Pravosudnog centra na ovim primerima uče sudije i tužioce kako ne sme da se radi u sudu. Hvala.

Gospodine Anđelkoviću, ja ću na početku da skrenem pažnju na neke proceduralne stvari koje se tiču Poslovnika, pa s obzirom na to da je gospodin Marković uspeo neko vreme da nam oduzme molim da mi ovo vreme ne računate. A evo o čemu se radi.
Ako pogledate obrazloženje ovoga Predloga odluke, primetićete da se kao ustavni osnov za donošenje nacionalne strategije navodi veliki broj odredbi Ustava Republike Srbije.
Sve te odredbe koje se tiču nadležnosti Republike Srbije i ovlašćenja Narodne skupštine znače da Narodna skupština u tim oblastima može da donese propis, odnosno zakon. Ne može u tim oblastima da se donese odluka. Šta je ovde nama ponuđeno?
Ovde nam je ponuđena jedna odluka u kojoj nas Vlada obaveštava šta ona misli da treba sve da se uradi da bi se iz korena promenilo stanje u postojećem pravosudnom sistemu, a to moram da kažem u postojećem pravnom i političkom sistemu Republike Srbije. Onda vidite jednu veliku nelogičnost.
U Ustavnom osnovu poziva se na Ustav Republike Srbije, pa čak ide i šire, navodeći i odredbe o ustavnosti i zakonitosti, a u Razlozima za donošenje ove odluke osporava se Ustav, što znači da je predsednik Narodne skupštine, to je ono što sam hteo na početku da objasnim, bio dužan da ovaj predlog odluke vrati predlagaču i da kaže da ovo nije u skladu sa Ustavom.
Ako predsednik Narodne skupštine to nije uradio, onda je Zakonodavni odbor bio dužan da upozori predlagače da je ovakva jedna odluka, ma koliko ona predstavljala program mera aktivnosti i uopšte onoga što nadležni državni organi treba da rade da bi se iz korena promenilo neko stanje, pravno-politički neodrživa, jer zadire u ustavna rešenja, pa čak otvoreno zagovara da u budućim transformacijama neće niko da se pridržava Ustava Republike Srbije.
Još jedna vrlo važna stvar, a to skrećem pažnju vama koji ste na vlasti i koji činite u Skupštini većinu, u mnogim rešenjima vi ovde dajete predlog za budući ustav Republike Srbije. Vi ukoliko ovu odluku izgurate u Narodnoj skupštini, vi ćete nju doneti običnom većinom, a za promenu Ustava Republike Srbije traži se kvalifikovana većina u Narodnoj skupštini. Onda ćete potpuno na identičan način kao oni koji su donosili zakon o uslovima i načinu promene Ustava, koji je ovde izglasan, a ima ovde poslanika koji se sećaju tog perioda, koji je izglasan običnom većinom, vi praktično dolazite u situaciju da ćemo morati i vas da kritikujemo, jer onda vršite zloupotrebu prava.
Onda ćete da mašete sa ovom odlukom kao nečim što je osnova za sve moguće reforme koje ćete navodno da sprovodite novim predlozima zakona i novim zakonima u Narodnoj skupštini. To je ta fundamentalna razlika zbog koje mi ne možemo da podržimo ovakav koncept transformacije našeg pravosudnog sistema.
Vi ovde u ovoj strategiji, koja je priložena uz ovaj predlog odluke, priznajete da sve što je urađeno od 2002. godine do danas, a tiče se velikog personalnog veća, Visokog saveta pravosuđa i nekog novog oblika izbora nosilaca pravosudnih funkcija, u stvari nije u skladu sa postojećim Ustavom Republike Srbije. Treba jasno da se kaže da i pored toga što je izražena politička spremnost da se promeni Ustav Republike Srbije, donese nov ustav Republike Srbije, da je taj posao blokiran, jer nekima očigledno ne odgovara bilo kakva promena.
Sve što se predlaže ovom strategijom, makar što se tiče onih opštih informacija, jeste u delu inicijative šta treba da sadrži novi ustav Republike Srbije. Naravno, tu ste prevazišli sve dobre kriterijume i pitanje dobrog ukusa, pa ste toliko široko išli da nacrnite naše pravosuđe, da ste neke stvari potpuno i zapostavili i zaboravili.
Ali ono što je neoprostivo ne možete da kažete da neadekvatan ustavni i zakonski okvir otežava izvršenje sudskih presuda. To ne možete, naprosto, da kažete, jer ja slušam vaše pledoajee ovde o tome, držite nam predavanje kako je vlast organizovana, tako, na principu podele vlasti na izvršnu, sudsku i zakonodavnu, a kod nas je to sprovedeno.
Vi potpuno nesvesno negirate da to postoji kod nas, a to postoji. Da li je naša sudska vlast samostalna i nezavisna to je drugo pitanje, a ja mogu da vam dokažem da je sa Društvom sudija totalno ugrožena samostalnost i nezavisnost našeg pravosudnog sistema. Totalno ugrožena! Gde se javljaju ti portparoli? Šta se to promenilo pa su se oni pojavili? Koji se zakon to promenio? Nijedan zakon. Ko najviše komentariše prvostepene presude ili uopšte taj prethodni ili istražni i pretresnu fazu prvostepenog postupka? Pa upravo ljudi iz Društva sudija, najviše oni to zloupotrebljavaju.
Dalje, stvarno ne bih mogao da prihvatim stav, recimo, ''neadekvatan program na pravnom fakulteti, što doprinosi nepripremljenosti budućih lidera u pravničkoj profesiji i pravosuđu''. Koji su to lideri, šta pričate vi? Lideri se biraju. Kako može da bude lider ako je sudija? On je ili sudija ili nije sudija, ne može da bude lider.
Sad biste vi hteli da menjate programe pravnog fakulteta, a ovde smo doneli propis kojim smo garantovali autonomiju univerziteta i autonomiju fakulteta. Priča se tamo o nekom osposobljavanju. Naravno, pravnici su inteligentni, čim se promeni zakon oni moraju da primene taj zakon. Nigde nema sudske prakse kao nešto što je interno, što obavezuje sudije i što govori o njihovom kvalitetu rada.
Idem dalje. Ključna načela, sve ste lepo napisali a zaboravili ste samo načelo samostalnosti. Ako ste smatrali da je to u okviru načela nezavisnosti i da obuhvata i pitanje odgovornosti onda je to neka druga situacija. Kaže ciljevi strategije da se obezbedi vladavina prava, pravne sigurnosti, pa se ovde nešto razglaba kako mi nismo pravna država. Pa nema države koja nije pravna država, ljudi. Nema države koja nije pravna država, ali to sve može kod nas da ide.
U okviru tog sprovođenja napisali ste pravosudni sistem u novom ustavu, gotovo identično ono što smo pre nekoliko meseci dobili od Društva sudija. Svakog poslanika su obavestili sa jednom brošurom i oni smatraju da u budućem ustavu pravosuđe treba da ima takav položaj i takvu ulogu. I vi ste naravno to prepisali i stavili ovde i, sada računate da to može nas da obavezuje. Pa nas ništa ne može da obavezuje šta predlaže Društvo sudija. SRS ništa ne može da obaveže. Ništa. Naprotiv, može samo da nam skrene pažnju da obratimo pažnju šta se tu predlaže.
Pogledajte onog Omera Mula Omerovića, kako se zove. Kako ode na koju televiziju on menja stav. Hadžiomerović ja se izvinjavam, znam da je neko prezime. Kako ode na koju televiziju on menja stav. Predsednik udruženja, a on jedva sudija okružnog suda. Ma nemojte, molim vas.
I sada sudija okružnog suda drži nastavu sudijama Vrhovnog suda Republike Srbije. To je smešno. Kaže novi pravosudni organi kao ustavna kategorija. Pa kako to može da stoji u nekoj odluci.
Mi danas treba da donesemo odluku koja mora da bude u skladu sa Ustavom i sa zakonom, jer nas Ustav obavezuje na ustavnost i zakonitost našeg rada. Ovde se iznose neki programski ciljevi, neke programske akcije. Moguće da to bude zajednički nastup stranaka koje čine vlast, ali ne možete vi da obavežete Narodnu skupštinu da ovo izglasa. Vi ćete ovo izglasati običnom većinom, pa ima da mašete, pa ćete da kažete kasnije: pa da, mi smo onako tiho i promenili Ustav Republike Srbije u skladu sa strategijom. Videćete svaki sledeći zakon iz oblasti pravosuđa ima da kaže u skladu sa strategijom usvojeno na sednici Narodne skupštine tog i tog datuma. Mi to nećemo, naravno, da vam dozvolimo.
Dalje, Visoki savet sudstva, neki novi organ, pa onda međusobna ravnoteža i kontrola, pa onda malopre slušam ovde kako nema ustavne žalbe. Pa jeste, nema više ustavne žalbe u Srbiji, ona je bila dok niste doneli Ustavnu povelju. Kada ste doneli Ustavnu povelju građani su izgubili pravo da putem ustavne žalbe traže ocenu ustavnosti i zakonitosti pojedinačnih akata, kojima su narušena njihova ljudska prava. Po logici stvari, jer je nemoguće uništavanjem jedne države da građani gube svoje pravo, ta nadležnost je trebalo da pređe u Republički ustavni sud, međutim, Vučetić nije hteo ni da čuje za to, tako da je sada ostalo bez ustavne žalbe.
I drugo nešto, i izvršna i sudska vlast svoj status izvire iz zakonodavne vlasti, to ste svi zaboravili. Pa se ovde čak ide na neka vrlo nelogična rešenja. Za vas je mnogo manje značajan posao da Narodna skupština izabere nekoga za sudiju i da on radi tri godine, a da trajnost dobije preko odluke nekog vašeg visokog saveta sudstva. Pa zar ne treba da bude obrnuta situacija – da ga niži organ izabere da privremeno radi, pa ako se dokaže da ga onda izabere Narodna skupština koja je vlasna to da uradi? A vi ste to okrenuli? Zašto?
Zato što postoji sudsko-advokatska mafija u našoj zemlji, jer su neki zavozili film, ne dozvoljavaju onim da im iko soli pamet. A ko to? Oni koji su najranjiviji kao sudije i kao tužioci, oni koji se poklanjaju izvršnoj i zakonodavnoj vlasti. Sad su se okuražili da nešto rade, da traže neku svoju samostalnost na ovaj način. Ta samostalnost postoji ukoliko se donose kvalitetne odluke. I sad ja ne znam, ovu strategiju treba da sprovodi desetočlana komisija.
Ja ne znam zašto nevladinu organizaciju mešate u organ vlasti, sa kojim pravom Društvo sudija kao nevladina organizacija? Ona gubi status nevladina organizacija ako uđe u kombinaciju sa nekim državnim organima oko nekog programa, oko neke strategije.
Kakva je to nevladina organizacija kada njeni predstavnici u vladinim organima sprovode državnu strategiju? To onda nije nevladina organizacija. Ali, njima treba ta kopča, o tome ćemo kada dođe na dnevni red jedna od sledećih tačaka dnevnog reda.
Kaže, Visoki savet sudstva je ustavna kategorija. Nije ustavna kategorija i budite sigurni dugo neće biti ustavna kategorija. Kada može da postane ustavna kategorija? Ako dve trećine narodnih poslanika u Narodnoj skupštini prihvati takav predlog Ustava Republike Srbije i ukoliko ga građani na referendumu potvrde. Dok toga nema ovo možete, ministre, da držite kod vas u fioci u Demokratskoj stranci Srbije, da se dogovarate sa koalicionim partnerima oko zajedničkog nastupa na izborima, da to bude vaša platforma, ali vaša platforma je i bila da će da se promeni Ustav. Nije se promenio Ustav.
Dalje, kaže, objašnjavate o nekoj novoj organizaciji sudova. Pa, molim vas, 2002. godine ste dali jednu organizacionu šemu naših sudova: opštinski, okružni, trgovinski, pa onda apelacioni, pa upravni, pa vrhovni, pa sada ubacujete nešto drugo. Ali ste u međuvremenu promenama zakona o uređenju sudova mnogo bliži zakonu o sudovima koji je bio na snazi do 2002. godine, pa koji je i danas na snazi u delu nadležnosti jer ste duboko svesni da ovo ničemu ne vodi.
Znate kako deluje smešno organizacija sudova u Crnoj Gori. Oni imaju one osnovne, više, apelacione, kasacione, upravne itd. Pa ono je stvarno smejurija, od fildžan države, sa sudstvom koje treba da imitira sudstvo, recimo, jedne Nemačke. Pa to je stvarno smešno. Ima tu još puno prigovora i primedbi o čemu ćemo kasnije.
Sada koristim jednu priliku gospodine ministre, dok ste vi tu, da vas upoznam sa dokumentacijom koju je podneo Ljubinko Aleksić. On 23 godine vodi spor za naknadu štete, jer je pretrpeo povredu u saobraćajnoj nesreći koja se desila pre 30 godina. On je bio u 25-toj, sada je u 50 i nekoj godini. On još nema prvostepenu presudu za naknadu štete, 30 i nešto operacija je imao, obraćao se Ministarstvu pravde i otkad ste vi ministar i kad je bio gospodin Batić ministar i kad su bili drugi pre vas itd. dobićete vi to.
On je sada u penziji, prima invalidsku penziju 8.000 dinara, prima naknadu za telesno oštećenje 600 dinara i 23 godine se šeta i traži prvostepenu presudu, meni se čini da je u pitanju Prvi opštinski sud u Beogradu. Nema prvostepene presude. Videćete, ovde imate krivično osuđujuću presudu za one koji su uzrokovali, znači, krivica dokazana, ima tu i veštačenja itd. – 23 godine.
E sad, ja sam apsolutno siguran da kada se donese ova odluka o toj strategiji da on neće u roku od dva meseca da dobije prvostepenu presudu. Nisam siguran.
Da je neka druga odluka o nekoj drugoj stretegiji koja je u skladu sa Ustavom i postojećim zakonima, a koja ima za cilj da učini efikasnim te naše sudove, onda bi ja ovom gospodinu Ljubinku mogao da kažem – doneli smo ovu novu strategiju, ona podrazumeva efikasnost, prvostepeni sud mora u tom roku, drugostepeni u tom, ukoliko prvostepeni to ne uradi, podleže toj i toj sankciji itd.
Međutim, to ne mogu da kažem jer ova strategija je u visokim oblacima. Ako bude biće, ako ne bude neće biti. Biće nešto ovde proaktivno, verovatno može da bude i propasivno ili antiaktivno i antipasivno, jer ne znam ekspertsko znanje se dokazuje samo nekim novim pojmovima. Predlažem da ne glasate za ovu odluku, jer preuzimate rizik da kad god se pozovete na ovu odluku da vas prozivamo i da kažemo da tu nema dvotrećinske većine, da nema nikakve saglasnosti za buduću promenu Ustava Republike Srbije.
Gospodine ministre, zato se javite ovom čoveku, ako se njemu ovo reši za dva-tri meseca, verovatno ima neke vajde od našeg pravosudnog sistema i on je uplašen zbog neaktivnosti.

Na početku ove današnje rasprave o amandmanima u uvodu bih istakao ono što sam pre dva dana sa mesta dobacio, nadam se da kada dođemo do člana 3. Predloga zakona, da će predlagač da shvati koliko je pogrešio koncepcijski sa jednim ovakvim predlogom. Evo o čemu se radi.
Formalno-pravno nema šta principijelno da se prigovori amandmanu koji je sada na dnevnom redu, amandmanu na član 2. Predloga zakona. Formalno-pravno nema šta da se zameri ni tekstu člana 2. Predloga zakona. Ali, u obe varijante nešto nedostaje. Nedostaje pre svega to što nikako da se ispravi greška iz stava 1. člana 1.
Gospodine Raduloviću, ako vam je ovo pisao, ovaj zakon, neko od ovih eksperata poput Mirka Đorđevića, filozofa iz Šimanovaca, mada sam u uvodnom izlaganju vašem prepoznao neke njegove ekumenske nebuloze, onda od ovog nema ništa.
Radi ovih mladih poslanika, samo da kažem, sloboda savesti i sloboda veroispovesti, mi se nalazimo na tom terenu, ne na terenu pravo na slobodu. Ne postoji pravo na slobodu veroispovesti, nego postoji sloboda veroispovesti, spada u onaj skup osnovnih prava, ljudskih prava svakog čoveka i građanina, izvučena je. Pitanje je da li je iz slobode veroispovesti došla sloboda savesti ili iz slobode savesti sloboda veroispovesti.
Verovatno ona prva varijanta, jer u današnjem masonsko-protestantskom pogledu na ljudska prava, koja datiraju od 1789. godine, nije teško zaključiti da je veroispovest daleko pre toga postojala, pa je verovatno savest izašla iz veroispovesti. Ne postoji pravo na slobodu nego postoji samo sloboda. To je osnovni problem ovog zakona.
Zato vi niste mogli da shvatite gospodina Nikolića kada je na početku uvodnog izlaganja rekao da ovaj zakon, sa gledišta Ustava, treba da bude zakon o slobodi veroispovesti. Vi ste crkve, verske zajednice sveli na političke organizacije. Kako? Iz prava građanina da se politički organizuje, da politički misli, da bude politički aktivan, izlazi nešto što asocijacija pojedinaca kao politička stranka, pa vi crkvu doživljavate kao asocijaciju verujućih građana, i to stavljate u istu ravan, isti koš. Tu je osnovna greška. Zato postoje problemi u definisanju svih članova koji slede.
Ne treba definisati slobodu veroispovesti. Ceo zakon, ako ste imali koncept da ga radite, on treba da sadrži samo ono što je navedeno u članu 3, da razradi koja su to ograničenja koja su neophodna za jedno civilizovano demokratsko društvo u oblasti slobode veroispovesti, kada se veroispovest zloupotrebljava na štetu društva. To je trebalo da se razradi u nekoliko članova.
Verovatno Registar, gde treba da se upišu, ali ko da se upiše. Ne možete da upišete crkve koje su starije nego država, da se upiše samo nešto što možda ima neko društveno opravdanje i mnogo više sa gledišta presuda iz stavova Evropskog suda za ljudska prava, nego sa gledišta neke ozbiljnosti. Svi smo svesni situacije da pod plaštom slobode veroispovesti, ako ne prođe po ovom zakonu, proći će kao nevladina organizacija.
Imate Kirbi, to su isto neki sektaši tamo, prodaju usisivače, oni imaju ritual. Kada dođu u jutru i pre nego što krenu da prodaju, oni se nešto tamo mole i meditiraju, jogi letači, pa onda idu da prodaju usisivače. Mogu da budu i preduzeće, mogu da budu nevladine organizacije.
Ovo vama deluje smešno, ali vi ovim zakonom vređate crkvu, ovakvim konceptom zakona vređate crkvu, ozbiljnu crkvu. Lično pravim tu razliku. Postoji ona crna internacionala, a pogotovo za Srbe crna, sa rimskim papama, sa Vatikanom, to je pitanje, ne želim da ulazim ni u čija verska osećanja, pojedinca. Svakome priznajem njegovo versko osećanje i ne pričamo o tome. Kada budem pričao o crkvama, onda ću da pravim neku distinkciju između tih crkava, koja je neophodna da se ovde čuje.
Gospodine ministre, prosto sam zbunjen da je u vreme kada se donosi ovaj zakon Ministarstvo prosvete donelo akt pod brojem, molim vas zapišite, 601-01-1/2006-01/37, sa datumom 12. april 2006. godine. Znači, 14. i 15. ovog meseca održavala su se okružna takmičenja iz oblasti matematike, biologije, hemije, geografije. Neko je iz Ministarstva poslao taj dopis, gde su neka deca se kvalifikovala za republičko takmičenje samo zbog veroispovesti, jer su se izjasnili da su rimokatolici, slave Uskrs, ne treba da polažu, oni direktno idu na republičko takmičenje.
Zašto onda pišete ovako nešto u članu 2. Zar to nije stav 2: niko ne može biti uznemiravan, diskriminisan ili privilegovan. Molim vas, neko ide na takmičenje iz matematike zato što pripada jednoj konfesiji. To vaša Vlada radi. Ako meni ne verujete, dao sam vam broj, imate u stenogramu, broj dopisa, poslat okružnim mestima gde se sprovodi takmičenje. Mislio sam da se okružnim takmičenjem stiče kvalifikacija za republičko na bazi znanja iz geografije, a sada je ispalo na bazi religioznog opredeljenja, možda čovek i nije toh opredeljenja. U Novom Sadu je bilo 150 njih, 120 se takmičilo i 30 nije, rekli da su to i završili posao.
Tako vi primenjujete postojeće propise. Tražite nešto novo, evropsko, pravite neki pristup EU, pravite pristup ljudskim pravima. Evo vam, zbog ove male publike koja možda i ne zna to sve, do 1914. godine najveći protivnik ljudskih prava i demokratija je bila Rimokatolička crkva. Društvena doktrina Rimokatoličke crkve je bila takva da ne postoje ta pojedinačna prava. Šta je Vojtila radio? Rasturio nam državu pričom o ljudskim pravima i demokratijom.
Eto koja crvka menja svoje stavove - Rimokatolička. SPC nikada nije htela da se meša u ono što je svetovno. Zato vas na vreme, pošto ćemo mi da se ispričamo oko ovih amandmana, pogotovo amandmana SRS, povodom ovog amandmana što su podneli Meho i Ljiljana, samo pokušavam da vam ukažem da ste došli u nerešivu situaciju. Principijelno nemate šta da odbijete, ali principijelno i ovo vaše je prazno. Zašto?
Zato što prvi stav člana broj 1. sadrži mentalni feler koji opredeljuje ceo predmet zakona, pa mi negde dolazimo u situaciju da upisujemo nešto šta je unutrašnja organizacija neke crkve, poredak itd. Nemamo mi na to pravo.
Mi po Ustavu Republike Srbije, po Međunarodnom paktu o ljudskim pravima i slobodama, možemo samo da uredimo neka pitanja koja su neophodna da se efektivno ostvari sloboda veroispovesti.
Znači, nalazimo se na terenu šta treba članom 3. da razradimo kako bi očuvali pravo, odnosno slobodu svakog pojedinca. A ovde se prekoračilo i to je isprovociralo poslanike, gotovo da nema člana koji nema amandman, isprovocirane su tradicionalne crkve i verske zajednice, jednostavno ne mogu da se snađu, ispada da neko treba da podnosi zahtev. Hvala.

Gospodine Mihailoviću, posle ove rasprave o amandmanu na član 3. Predloga zakona jedino što je jasno da nisam pripadnik sekte ljubitelja Venecijanske komisije. Vi što volite Venecijansku komisiju, izađite pa se lepo raspravite oko prevoda i oko drugih stvari. Mi se nalazimo u Skupštini Republike Srbije i te verske sekte poput Venecijanske komisije i drugih stvari, nemojte da opterećujete narod tim stvarima.
Gospodine ministre, opet vam govorim o pogrešnoj koncepciji. Niko od ovih vaših što vas podržavaju nije hteo da vam pročita onaj član Ustava Republike Srbije u kome je napisano da se slobode i prava uživaju, dužnost ispunjavaju, a zakonom se može urediti način ostvarivanja pojedinih prava i sloboda građana. Mi se nalazimo na terenu da bi ovim zakonom, koji, da je razuma, imao bi naslov zakon o verskim slobodama ili o slobodi veroispovesti, sada morali da u odredbama regulišemo način kako građanin ostvaruje tu svoju slobodu.
Pošto ste uzeli potpuno drugi koncept, uzeli ste koncept da je u pitanju pravo na političko organizovanje, sindikalno organizovanje i sve asocijacije pripadnika nekog sindikata, u ovom slučaju vernika određene crkve, tretirate na način kao da je u pitanju sindikat ili politička organizacija, onda dolazimo u ovu situaciju da se sve i svašta trpa u odgovarajući član.
Vi ste u članu 2. hteli da date opštu normu o zabrani diskriminacije. Po kom sistemu? Prepisati nešto iz Međunarodnog pakta o slobodama i te vaše Povelje o ljudskim i manjinskim pravima, nešto iz Ustava Republike Srbije koji je u delu korpusa ljudskih prava na nivou svih međunarodnih akata. Jedino neko ko mrzi može da osporava to, ali taj kvalitet postoji od 1990. godine.
Druga stvar, u članu 3. pokušali ste da opišete ograničenja verskih sloboda i to je materija ovog zakona, to je glavna materija ovog zakona, koje verske slobode se ograničavaju i kada. Ovde nema nekog principijelnog problema što se tiče stavova 1. i 2. Ali što se tiče inicijative da se ugradi stav 3. koji počinje sa "zabranjuje se", a na kraju ne postoji ni jedna kaznena odredba, onda tome mesto nije tu.
Potpuno je slična situacija sa mnogim stavovima u članu 2. Predloga zakona. Ne valja neka norma kada se prepisuje iz Ustava ili iz nekog međunarodnog akta. Ovaj zakon treba da reguliše način ostvarivanja slobode veroispovesti. Vi ste otišli sa drugim konceptom, isprovocirali ovakve amandmane.
Moram da vam kažem da je jedino SRS konzistentno dala amandmane koji se tiču načina ostvarivanja slobode veroispovesti. Svi drugi su davali amandmane, ne znam, šta je rekla Venecijanska komisija, šta je rekla Nataša Kandić, šta je rekla verska sekta B92, šta je rekla verska sekta Žene u crnom, šta je rekla verska sekta Žarko Korać, šta je rekla žuta verska sekta. Sve su to verske sekte i vi ste lepo malopre primetili na šta sam na početku skrenuo pažnju.
U našem jeziku postoji - zovi me kako god hoćeš, samo nemoj da me razbiješ. Ovde imamo crkve, verske zajednice, verske organizacije, pa onda lepo izađete i kažete da neki neće da se registruju zato što ništa ne zavisi od registracije. Registruju se kao udruženje, kao preduzeće i ono i dalje verski deluje i ostvaruje neki promil, navodno neku versku slobodu. Sama pomisao na ove što vole pare, šta su rotarijanci, udruženje građana. Šta su masoni, slikari što im stavljaju kese na glavu. Oni imaju neko versko ubeđenje.
U širem smislu verujem u nešto, već pripada nekoj veri jer je tako po odlukama koje važe u Evropi, sve može da postane veroispovest. Veruju u Maradonu. U Španiji imate dvojicu ljudi koji se predstavljaju da su pape, a takvih ima 60. Hoću drugu kritiku da vam uputim, zašto ne regulišete način ostvarivanja verske slobode.
Od kada je došao Benedikt XVI, u Italiji je počeo da se sprovodi ritual isterivanja đavola, i čak na njihovim teološkim fakultetima imaju posebne kurseve gde se spremaju kako se isteruju đavoli. Znate i sami, u Italiji postoji 10 žrtava isterivanja đavola.
Znam da u st. 1. i 2. govorite da to nije dozvoljeno, zabranjeno itd. Kako ćete vi da zaustavite papskog nunciju u Beogradu ili ovoga što je ovde vodio ovu biskupiju, a ne zna ni šta je klerofašizam. Pogrešan koncept zakona imate.

Amandman na član 4. koji su podneli Meho i Ljilja; neću da se dotičem istog amandmana koji je podnet na član 4, ali potpuno drugačijeg kvaliteta, što će da se vidi kada izađe Nataša Jovanović.
Gospodine ministre, nalazimo se na terenu načina ostvarivanja slobode veroispovesti. Kada se nađemo na tom terenu, onda nema tu više mesta za termine subjekat, objekat, predikat, predmet, krov, temelj itd. Nema. Ta terminologija uopšte ne može da funkcioniše.
Dalje, korporativna verska sloboda; šta vam to znači korporativna. Šta je ostalo? Subjekat verske slobode. Onda je još dobro. Molim vas, vi iz demokratske korporativne Srbije, sačekajte malo. Postoji demokratska korporativna, pošto stranka otprilike mu dođe kao korporacija neka. Ako ste to izostavili, onda je to dobro.
Kako ste vi mogli da definišete šta je to subjekt verske slobode? Pošto sam čuo da kažu ovde da ste poznavalac vere itd, vi znate koliko vekova postoji spor oko toga šta je crkva, ko je crkva, ko je ko u crkvi. Veliki spor postoji.
Međutim, vi ste u osporavanju ovog amandmana pošli od toga, prva liga, druga liga, zona itd. Nemojte kada su u pitanju verske slobode da pravite tu razliku. To ne može tako da se upoređuje i ne može tako da se pravi. Ušli ste sasvim nepotrebno u jednu oblast, vama je navodno ovo povod da bi ste definisali pravni subjektivitet nečega. To nešto ima svoj pravni subjektivitet.
Skrećem vam pažnju na još jednu stvar. Rekli ste, mi smo suverena država, smatramo da ovo pitanje treba na suveren način da rešimo, znači svojom voljom, voljom ljudi u parlamentu, kao izraz volje naroda. Međutim, vi imate i Papskog nunciju skoro u svakoj državi, pa ima ga i u Beogradu. On je predstavnik jedne kvazidržave Vatikan, Lateranskim sporazumom od 1929. godine postao je država, 1.500 ima specijalnih državljana itd. Molim vas, vodite računa. Koliko ste vi pod uticajem te i takve organizacije.
Dalje, vi ćete primetiti u sledećim amandmanima, jer pretpostavljam da će neko da se javi, tu postoji svojevrsna zabuna. Vama će ovde na bazi vašeg zakona, kako ste ga ovde podveli, neko da podvede pod nešto od ovog što ste ovde naveli u ovom članu, i red, i misiju, i neki drugi oblik. Opus Dei već caruje u Srbiji, znate i sami. Preko koga, zna se preko koga. Kako? Šta deluju, u kom pravcu deluju?
Imate potpuno legalan red koji je formirao Jovan Pavle Drugi, koji je posredovao između Rugove i Miloševića prilikom sklapanja sporazuma o obrazovanju. Kakav je njegov pravni položaj? U načelnoj raspravi ste zaboravili da pomenete 1.450 instituta Opus Dei-a, dva satelita, 60% medijskog prostora u svetu.
Zar vi ne prepoznajete u nekim stvarima koje dolaze od crnog, žutog, uticaj. Samo da vas podsetim, 1937. godine pala je vlada, raspustila se skupština, zato što je SPC bacila anatemu na narodne poslanike, koji su glasali za jedan Konkordat sa Vatikanom. Varnava je otrovan. Anton Korošec je organizovao žandarmeriju da bije sveštenike ovde. Tim konkordatom je Rimokatoličkoj crkvi garantovano mnogo više prava nego što je imala SPC. U znak razočarenja Stepinac je rekao, e platiće Srbi zbog ovog konkordata. I platili su od 1941. do 1945. godine.
Zašto sve ovo pričam? Vi ste iz dobrih namera pokušali da izvršite rangiranje šta je crkva, šta verska zajednica, a šta je to nešto drugo ili treće. Vi ste se pre neki dan vrlo pohvalno izjasnili o jednoj nazovicrkvi, koja kaže da je razočarana, zbunjena ovom diskusijom u Narodnoj skupštini, šta se sve čulo na račun te crkve.
Pa i mi smo zbunjeni njihovim delovanjem, i Aleksej drugi je zbunjen delovanjem Rimokatoličke crkve u Sibiru, delovanjem Rimokatoličke crkve u Ukrajini, unijaćenje i druge stvari.
Ove naše primedbe vam šaljemo povodom ovakvog koncepta Predloga zakona, jer mi smatramo da ste potpuno nepotrebno ušli u jednu oblast i dali povod nekima da pišu amandmane, opet pozivajući se na Venecijansku komisiju i ko zna šta više, a s pravom se pozivaju na to, jer i vi ste se pozivali na stavove Venecijanske komisije povodom nekog drugog pitanja, na stavove EU povodom nekog drugog pitanja? Vi ste dali ljudima povod da pišu ovakve amandmane.
Vi kažete, mi idemo prema Evropi i sve grlom u jagode se prihvata što dolazi iz te Evrope. I znam šta će iz Evrope da vam traže, jer se malo razumem u te odluke i presude Evropskog suda za ljudska prava. Vi priznajete Evropski sud za ljudska prava. Ako neko iznese stav Evropskog suda za ljudska prava nemojte vi da se ljutite. Ne branim podnosioca amandmana, samo vas pripremam da shvatite zašto je potrebno da se prihvati amandman Nataše Jovanović. Samo vas pripremam da prihvatite taj amandman i da vas podsetim, ušli ste na pogrešan način u ovu oblast.
Apsolutno sam siguran da mi u Narodnoj skupštini ovde nemamo pravo da razmatramo o SPC u ovom zakonu, ni u jednoj odredbi ovog zakona mi ne treba da raspravljamo o SPC. Ona je iznad države. Najdržavotvorniji faktor za Srbiju je SPC i naša državnost potiče od nje. Što bi mi SPC devalvirali sa verskim sektama, pustite ove termine, to ništa ne znače, zašto vređate SPC. Ovi što pričaju, vernici, nevernici, u jednostranačkom sistem Zapad je za komuniste smatrao da su vernici, samo veruju da nema Boga, ali su tretirani isto kao vernici.
Dalje, zašto sam na početku rekao, da ste kojim slučajem ovim zakonom razradili način ostvarivanja slobode veroispovesti i zakonska ograničenja koja su moguća da bi se sprečila zloupotreba slobode veroispovesti, vrlo rado bih prihvatio da radim na ovom zakonu i da ga razradimo do kraja.
Ali, vi ste potpuno nepotrebno ušli u drugu oblast i otvorili sijaset tema. Budite uvereni, ko god izađe za ovu govornicu da vas nešto kritikuje, on je u pravu, nažalost, jer ste dali povod. Dali ste povod, jer ste na početku rekli da postoji prva liga, druga liga i zona, i naravno da će Meho da vam maše odlukama Evropskog suda za ljudska prava i mene to ne čudi.
Drugo nešto, povedite računa da na ovaj način ne omogućite stvaranje neke vrste fundamentalizma. Odmah da se razumemo, u SPC i kod pravoslavaca toga nema i nikad ga nije ni bilo.
Ali, da ne prouzrokujete fundamentalizam kod drugih, a on postoji u Novom Pazaru, stari vernici u Novom Pazaru izražavaju sumnju da li muftije imaju završene škole. Hvala.