Da nastavim tamo gde sam stao, pošto to čini jednu celinu.
Član 4. je govorio o pravima i obavezama na obuku, pa je ona bila dobrovoljna, pa u jednom trenutku čak i obavezna. Ovde se govori o korisnicima prava: "Korisnici početne obuke su sudijski i tužilački pomoćnici i nosioci pravosudnih dužnosti koji su prvi put izabrani. Korisnici stalne obuke su nosioci pravosudnih dužnosti."
Znači, javni tužioci i sudije imaju stalnu obuku, a početnu imaju sudijski i tužilački pomoćnici i sudije koje su izabrane, a nisu prošle obuku.
Kasnije ćete videti u članovima, gde se prosto devalvira sam pojam sudije jer njegov status zavisi od toga da li je završio obuku, a ne od kvaliteta presude koju bude radio i onoga što bude radio.
Ima jedna stvar koja se ovde provlači i ona zaslužuje posebnu pažnju. Ukoliko se ona razradi do kraja kroz Zakon o sudijama i Zakon o javnom tužilaštvu onda može da se računa na podršku SRS, a to je ideja da pre nego što se neko izabere za sudiju, tužioca ili zamenika tužioca garancija njegove struke i sposobnosti bude neko vreme koje je on proveo u sudu ili tužilaštvu u radnom odnosu.
To znači da veliki prioritet prilikom izbora u ovoj skupštini treba da imaju oni kadrovi koji dolaze iz suda i iz tužilaštva. Zašto?
Zadnjih pet-šest godina to je toliko očigledno izraženo da sekretar zadruge ili sekretar firme, a vlasnik firme je otac, napabirči neki radni staž, potvrdu da je položio pravosudni ispit i u vreme Živkovićeve i Đinđićeve vlade ne samo što je na sednici ovde biran za sudiju, već i za predsednika suda, a radi se o ljudima koji su sud videli samo na razglednici ili su po neki put prošli pored suda.
Mislim da niko ne može da me demantuje, pogotovo oni koji su članovi Odbora za pravosuđe. Tamo smo imali prilike verovatno u 30 slučajeva da konstatujemo, pošto su neki od tih predlagani da napreduju za sudije okružnog suda, pa smo onda videli kako su došli u opštinski sud, pa smo videli...
Evo samo jedan primer: jedan od predsednika sudova, u Valjevu, sećate se kolege, videli ste i sami da je bez ikakvog radnog staža bio izabran za predsednika opštinskog suda, posle konkurisao za sudiju okružnog suda i kad se malo otvorila knjiga da se vidi šta je i kako je, čovek pojma nema, ništa ne zna, a vodi sud.
Znam da je ta ideja prihvaćena u Odboru za pravosuđe i znam da ministarstvo... A i predsednik Vrhovnog suda je nekoliko puta bila na sednicama Odbora za pravosuđe i, jednostavno, ta ideja je normalna.
Ako vi sa strane ubacite čoveka, izaberete ga za sudiju, a naravno ispunjava uslove u pogledu staža i ispita, pa on dok savlada gde je koja kancelarija, šta je pisarnica, kako se diktira zapisnik, potrebno je neko vreme.
To nije ništa strašno i svaki normalan čovek će to naučiti za 15 dana, ali je veća sigurnost kada se na tu funkciju, na tu dužnost sudije ili tužioca bira čovek koji je nekoliko godina bio u sudu i tužilaštvu i zna sve te komunikacije kako predmet ide, zna gde treba da se obrati za stavove sudske prakse itd.
Stalna obuka postoji u sudu. Nekada je postojala, a sada možda ne postoji, verovatno ne postoji. Nema ministra, a hteo sam da skrenem pažnju na jedan predmet, da taj predmet pravosudni centar uzme iz arhive i pokaže ovima koji pohađaju obuku kako ne sme da se sudi.
Imam tu još desetak primera, rešio sam da očistim fioku u stolu, sve sporne predmete da dam ministru da prosledi pravosudnom centru, pa na tim predmetima neka se obučavaju i sudije i tužioci, a svi su očigledno nezakoniti, presude su očigledno nezakonite.
Nema potrebe da se okreće zakon, da se gleda koji je član. Sve je to jasno. Tačno se zna, iza tog predmeta stoji taj sudija i taj advokat, iza ovog predmeta stoji taj sudija i ovaj advokat. Potpuno jasno, pa neka odgovore kako će ta obuka da se radi.
Ono što fali nama kao stalna obuka svih sudija i svih tužilaca jeste vraćanje ugleda sudskoj praksi. Više puta sam se na Odboru za pravosuđe zalagao da prema tome da li sudija ili tužilac poštuje pravne stavove sudske prakse treba da se ceni njegova samostalnost i nezavisnost. Šta to znači?
Danas imamo situaciju da zbog banalnih razloga i elementarnog neznanja padaju presude, i to je ono što je rekao gospodin Stojković, 60 i nešto posto predmeta, zato što sudija nije hteo da ode do sudske prakse i da se upozna sa stavom koji reguliše pitanje postupka.
Dakle, sudija istrajava na nečemu što je on zavrteo u glavi da je primena zakona, krijući se iza nezavisnosti i samostalnosti, a povodom tog pitanja koje on gura je pre 35 godina zauzet stav koji se toliko godina vrti, okružni sud kao drugostepeni po službenoj dužnosti prati i tačno se zna koje odredbe da li su povređene u prvostepenoj presudi, da li je postupak povređen itd.
Za takvog sudiju prvostepenog suda ne treba nikakva odluka. Kako njega obučavati kada on nije hteo da uzme knjigu na osnovu koje je položio pravosudni ispit; to su stavovi koji postoje 35 godina, molim vas.
Treba pojačati odeljenja sudske prakse pri svim sudovima. Zbog čega – da kada sudija izradi odluku, odluka ode do sudske prakse i ukoliko postoje te očigledne greške, propusti, da se sudija upozori šta je to sve suprotno stavovima sudske prakse, pa neka bude i pre 30 godina; pa ukoliko sudija svoju odluku ne izmeni u tom smislu, onda on preuzima odgovornost ako se zbog tog razloga pred drugostepenim sudom ukine presuda, jer je svojom upornošću dokazao da nije stručan, što je jedan od razloga za njegovo razrešenje.
To je najbolja obuka sudija, verujte mi. Od te obuke ne postoji bolja. Više će sudija da nauči na taj način, nego kada bi došao u pravosudni centar da provede neko vreme i da gleda neke advokate kao predavače.
U ovom konceptu kako ste vi zamislili, sudije i tužioci, sudije i zamenici javnih tužilaca, sudijski i tužilački pripravnici su stavljeni u isti rang, ali mora da se zna, juče smo pričali o Zakoniku o krivičnom postupku, gde je tužilac, po vašem konceptu, gde se forsira jedan optužni sistem, samo ravnopravna stranka sa protivnom stranom pred sudom. Kako to – jedna strana koja treba da učestvuje u sudskom postupku, zajedno se obučava sa sudijama?
Dajte onda da obučavamo i branioce o istom trošku, pa čak i one okrivljene koji se sami brane, da ih pustimo tri meseca na obuku u pravosudni centar da nauče koja su njihova prava i obaveze. To tako ispada po Ustavu i po zakonu. Tužilac je ravnopravna stranka sa optuženim. Ko će da pouči optuženog?
Zašto se ovo radi meni uopšte nije jasno. Zar je moguće da je toliki pritisak da neko mora da opravda ova sredstva? Kako će da opravda? On će da potegne Skupštinu, pa kaže Skupština je donela zakon, a onda će neko tamo od ovih što štiklira, poput ove Tanje Miščević, ne znam da li je i ona podnela ostavku, jer ona vrti istu priču već godinu dana u Kancelariji za pridruživanje, udaraju neke nove termine, stabilizacija, pridruživanje, asocijacije, svašta tamo pričaju, a ona samo štiklira – donet je zakon, dobro, eto mi smo to i to ispunili. A šta smo ispunili, prema kome smo ispunili?
Dajte da nešto ispunimo prema sebi, dajte da radimo nešto za nas, a nemojte da ispunjavate prema Tanji Miščević i prema njenom spisku, jer njen spisak je pogrešan, zaboravite EU, neće oni ni vas ni nas, neće, videćete; i ova što je rekla Koštunici, ona je otvoreno pre nekoliko dana rekla – kakva Srbija, kakva EU, mi ne znamo šta ćemo sa EU, a sada treba još i Srbi da nam dođu, taman posla. Vi samo pričajte to, nama to odgovara, zato što svi građani znaju da od toga nema ništa. Trošite praznu municiju na te stvari.
Dajte da nešto uradimo za nas, da imamo pravedne i zakonite postupke. U tom smislu smo mi izašli sa potpuno drugačijim konceptom.
Znači, mi nudimo rešenje kako će ta obuka da bude i jeftinija, i sigurnija, i stabilnija i zakonitija. Po ovom zakonu imaćete neustavnu obuku. Moguće je samo zakonito trošenje sredstava.
Ja ću da vam kažem kako je nastala ta ideja da se obuka tako radi. Bila je neka žena sudija koja je znala četiri jezika, njoj dobro idu jezici, ali joj ne ide dobro pravo, zna lepo da prevodi, ona je prevela te standarde, a oni su rekli – možemo da uzmemo pare za obuku, pošto ovi hoće da daju. Kako ćemo da uzmemo pare za obuku, hajde ovako da uzmemo.
Dakle, kao Mlađan Dinkić; on je sve podredio parama iz inostranstva, pošto je gladan njegov budžet i mnogi drugi su gladni, nema odakle da se obezbede sredstva, mogu jedino iz inostranstva; oni hoće da daju pare pod nekim uslovima, ovi naši ispunjavaju sve uslove, tako da, što se tiče Mlađe, on bi prodao i Đerdap, i Dunav i Bajinu Baštu, sve bi prodao samo da dođu pare iz inostranstva. Kakve će biti posledice njega baš briga, on zna da ima ograničeno trajanje; kako je rekao pre neki dan, do septembra traje. A do septembra gleda ako može sve, pa hajde da uzmemo pare.
Isto kao Pitić, kao Đelić. Vidite, sada oni vode dve banke i banke sponzorišu emisije u kojima oni učestvuju kako bi se zaboravilo šta su radili ovde. Neće se to zaboraviti, svaki dan ću da podsećam i za tog Pitića, koji je posle tri meseca došao da polaže zakletvu; tri meseca je radio kao ministar, a nije položio zakletvu. Bio je mister dolar, on isto kao Dinkić samo u ciframa priča, ovde dva miliona, tamo tri miliona, pet miliona, pa šta će biti, nema veze, dva miliona, tri miliona itd. Znaju da je beda u Srbiji, pa čim im se kaže dolaze pare iz inostranstva, svi kažu – sve ćemo da uradimo samo neka dođu pare.
Isti koncept je sada kod pravosuđa. Pa, i bez para pravni savetnik američke ambasade kontroliše sve šta se dešava u našem pravosuđu. Vodite računa da se ne desi: prošli su obuku, pa opet ne znaju, pa moramo da ih menjamo. Promenite ih, pogotovo one koji ne žele da znaju, ali nema ministra da mu dam ovaj spisak.

Član 8. ima naslov: Korisnici početne obuke - nosioci pravosudnih dužnosti. "Korisnici početne obuke su nosioci pravosudnih dužnosti koji su prvi put izabrani, a nisu bili korisnici početne obuke iz člana 6. stav 1. ovog zakona."
Ovako, da to narodski pojednostavimo: ako bi kojim slučajem, evo da uzmemo Stevana Lilića, jeste da je plagijator, ali je neki profesor na pravnom fakultetu, ako bi kojim slučajem njega izabrali sada recimo za sudiju Prvog opštinskog suda u Beogradu, on bi morao da ide na obuku. Pa, tako je napisano. Pošto je prvi put izabran, a nije prošao početnu obuku, on bi morao da ide na obuku. On treba da ide na fakultet, to znate, pošto znate kako to je najgori soj, to su plagijatori. Pošto je njegova stručna sposobnost katastrofa, da vam ne pričam o Grčkoj gde ide na neke nevladine konferencije, naravno, pljuje po svom narodu i po svojoj državi, siguran sam da njega nikada niko ne bi izabrao za sudiju nekog suda.
To je ta velika nelogičnost u tom pravno-tehničkom smislu. Međutim, mi imamo taj koncepcijski problem. Ne slažemo se sa koncepcijom koju ste predložili za obuku sudija i pomoćnika i zamenika tužioca itd.
Šta je još karakteristično za ovaj član? Vidite, ako je neko izabran za sudiju u Narodnoj skupštini, na predlog Visokog saveta pravosuđa, a nije prošao pre izbora početnu obuku, samim činom da je izabran za sudiju on sudi, ide na obuku i sudi, jer drugačije ne možete njemu da isplaćujete platu, on mora tu platu da zaradi negde.
Znači, njemu to što nije završio obuku nije nikakva smetnja da sudi, i sa pravom nije smetnja, jer završena obuka nije uslov za izbor. Uslovi za izbor su propisani Zakonom o sudijama, a tamo kao uslov, pored pravosudnog ispita, godina radnog staža, stručnosti itd, nije propisana obavezna obuka, da je prošao obaveznu obuku, što znači da on može da sudi i da ide na obuku. E sad, u susednoj kancelariji nalazi se sudijski pomoćnik koji je završio obuku, a nije izabran za sudiju. Apsolutno zakon nema logike.
Neću da komentarišem ovo kako ste došli do broja potencijalnih korisnika. Do broja potencijalnih korisnika ste došli, kaže – u skladu sa planiranim brojem slobodnih sudijskih i tužilačkih mesta. To je nemoguća kategorija.
Neko na početku godine planira koliko će mu biti slobodnih sudijskih itd. mesta i u skladu sa tim planira koliko će njih da ide na obuku, a tek posle se određuju imena, prezimena i područja suda itd, pa čak je predviđen i postupak da se vodi na relaciji sudijski pomoćnik - predsednik suda. Sudijski pomoćnik može da prigovori zašto predsednik suda nije njega predložio da ide na obuku.
Apsurdan zakon, ali verovatno je zadatak da se opravdaju pare i da se neko razduži i tamo stavi crtica – ovo smo skinuli sa dnevnog reda, sve smo pokrili zakonima; kako će biti u praksi, e pa sad, nismo mi zaduženi za to kako će biti u praksi. To je otprilike taj rezon koji je prisutan.
Od ove odluke nema ništa, što bi se reklo "veži mački o rep". Verovatno će neko da napuni džepove parama, kao ovi u Centru za medijaciju, znate i sami. To je drugi sud gde se oni kobajagi mire, tužili jesmo, e šalili smo se, hajde da se pomirimo. Takav nam je sada pravosudni sistem i naravno tu je prostor za sve i za svašta.
E sad, apsolutno sam siguran, ne sluša gospodin Stojković, da neke sudije ne ispunjavaju uslov da idu na početnu obuku. Evo, gospodine Stojkoviću, da li se u vašem pravosudnom centru kao predavači javljaju pojedine sudije Vrhovnog suda? Recimo, Trifunović Predrag, Grubić Mirjana, Popović Vesna, Nikolić Miomir, Stanojević Jasminka, da li ste njih planirali da budu predavači? To su sudije Vrhovnog suda, verovatno imaju dosta staža. Da li će oni da budu predavači ili će da pohađaju obuku? Sudeći po nekim odredbama, moguće da oni budu predavači. Oni bi mogli u tom pravosudnom centru...
Verovatno vi znate po imenima te ljude, Trifunović Predrag, Grubić Mirjana, ja ne znam nijednog, ali znam predmet. E vidite, oni su 17. novembra 2005. godine doneli presudu kojom su usvojili reviziju, broj predmeta, evo možete da zapišete, ako ja lažem valjda predmet ne laže: revizija broj 2388/05, preinačene su presude Okružnog suda u Nišu, GŽ 80/05 od 31. januara 2005. godine i presuda Opštinskog suda u Nišu broj P 1263/2004 od 7.9.2004. godine, radi se o sporu koji traje 13 godina. Ovo je treći put da se usvaja revizija Vladimira Domazeta, advokata.
Zašto vam ovo kažem, gospodine ministre? Jer sam vam pre nekoliko meseci ukazao na tu spregu i, evo, lovio sam taj predmet. Pre nekoliko meseci sam znao da će revizija da bude tako usvojena da se preinače presude, ne da se ukine i da se vrati na ponovno suđenje, to je rađeno dva puta. Nepogrešivo sam znao.
Možda se ne sećate, na jednoj sednici Odbora za pravosuđe sam rekao šta će da se desi, pomenuo sam vam Domazeta i njegovu spregu sa sudijama Vrhovnog suda. Doduše, tu je malo i Boško, ovaj što ne dolazi, on mu je kurir za te stvari. Oni vam drže pravosuđe. Posle ću da vam dam papir koji sam dobio, a i vi ste dobili, možda ga niste pročitali, gde vas obaveštavaju o nekim stvarima iz Svilajnca i o Đilasu, šta tamo radi.
Samostalnost i nezavisnost neki tumače da može svako da radi svašta sa sudovima i sa tužiocima. Ako treba nešto da se bira, dajte da odredimo jednoga koji će da muva i da pritiska sudove i tužioce. Neka ministar drži to pod svojom kontrolom. Makar ćemo jednog da proganjamo. Znam da vi nećete, ali makar jednog. Ovo je neizdrživo.
Predsednici opština, načelnici okruga, poslanici, neki koji su iz oblasti advokature itd.
Onda krenu predsednici okružnih i opštinskih odbora, pa krenu privatne kombinacije sa advokatima, pa privatne kombinacije sa mafijom, pa privatne, pa privatne, pa privatne i, kao što vidite, nigde nema ni Ustava, ni zakona.
Kako vi taj personalni potencijal u vidu sudija i tužilaca sa takvim sirovinskim sastavom možete da oblikujete i da obučite? To je nemoguće.
Kako ćete nemoralnu osobu da naterate da primenjuje zakon? Vi možete samo od nemoralne osobe, kada je obučite, da napravite još nešto opasnije, poput onog maleckog sa 35 godina, što je u Višem trgovinskom sudu, pa je čak hteo da bude i predsednik Višeg trgovinskog suda. Došao je iz Trgovinskog, beogradskog, Kljajević ga poslao, čini mi se neki Spasić, a možda sam i pogrešio ime.
Sa 35 godina, mlad, napredan, svi ga hvale, ali u svim kombinacijama, on je došao da popuni ono veće tamo koje treba da završava poslove što je Kljajević propustio ovde. On je garancija da će to da se završi. Vi ste uhapsili ove, ali njega niste. On je pripadnik tog udruženog zločinačkog poduhvata.
Zapamtite i to sam vam rekao, gospodine ministre, sa ove govornice javno. Oni kukaju na mene, novinske tekstove lepe na vrata i tamo moje slike pa bacaju pikado, pošto me mrze, ali ako, neka me mrze, moj posao je ovo.
Kako to da obučite? Nemoguće. To je nemoguće obučiti. To je nemoguće obučiti, to, ministre, samo može da se istera iz sudstva. Nema druge. Zapamtite, nema druge. Obezbedite kontrolu, proverite predmet.
U ovoj zemlji nijedan sudija nije odgovarao za krivično delo kršenja zakona od strane sudija. Kao što nijedan lekar nije odgovarao da je nesavesno radio, to su retki primeri, nisu imali vezu kod lekara. Kod sudija ja ne znam za predmete. Ja sam tri puta vodio postupak, tužilac nije hteo da čuje.
Zašto? On goni po službenoj dužnosti, ne dozvoljava mi čak da se pojavim ni kao oštećeni. Odmah se javio na veće iz člana 24, ne, ne, ne i zatvori se.
Evo, Danko Laušević; ne postoji jasniji primer o svesnom, namernom kršenju zakona. Ne postoji. Stoji, tužilac odredio drugo tužilaštvo, ne ono koje postupa pred Petim, nego drugo, mrtav predmet. Danko i dalje leči zube i tokom rasprave komunicira sa ženom: tu sam, lutko, boli me zub itd. To vam je sudija. Kako vi možete njega obukom da napravite da bude sudija koji će da radi u skladu sa zakonom? Nemoguće. To, dragi ministre, samo pokrenite postupak za razrešenje i nećete da pogrešite, apsolutno nećete da pogrešite.
Dajem vam ovo sa ovim osnovnim podacima da izvršite neku kontrolu u skladu sa vašim ovlašćenjima, a ako putem vaše kontrole utvrdite da su u ovom predmetu sudije Vrhovnog suda sve uradile u skladu sa zakonom, ja vas, gospodine Stojkoviću, molim da ovo date ljudima u novom pravosudnom centru da na bazi ovog predmeta uče sudije i tužioce kako se ne sudi.
Ovde su najosnovniji podaci. To je spor iz 1992. godine. Tri puta je Domazet izjavljivao reviziju i uvek je uspeo. Nije uspeo pred opštinskim, pred okružnim, ali pred Vrhovnim završava posao. Ima dobar komunikacijski kanal.
Vi ćete, gospodine ministre, da obezbedite fotokopiju tog premeta, imam ja još nekoliko predmeta kako da se obučavaju buduće sudije, sudijski i tužilački pomoćnici da ne rade. U ovom predmetu imate milijardu dokaza o svesnom, namernom i zločinačkom kršenju zakona od strane organizovane grupe, a naravno na čelu te grupe je Domazet i neko od ovih koji je bio izvestilac. Znate i sami. Verovatno ne žele da proveravaju kolegu, nego su rekli – dobro, kolega, kada si ti obradio predmet, neka bude tako, znamo kako se radi. Potrudite se malo, nećete ništa da pogrešite. Samo ćete da se uverite u ono što dobro znate da se to radi.

Ovim članom Predloga zakona je propisano trajanje početne obuke, i to kako – obuka korisnika početne obuke iz člana 6. stav 1. ovog zakona (odnosi se na sudijske i tužilačke pomoćnike) traje dve godine, a za korisnike početne obuke iz člana 8. ovog zakona (a to su ovi koji su izabrani za sudije ili tužioce, a nisu prošli obuku) od tri do šest meseci, u zavisnosti od njihovog profesionalnog iskustva.
E sad, kako će to smešno da izgleda u režiji pranja novca, evo ja ću da vam pročitam što sam napisao uz ovaj amandman. Ovo je neverovatno besmislen član, profesore. Sudijski i tužilački pomoćnici se obrazuju dve godine, a oni koji su izabrani za sudije, tužioce ili zamenike, odnosno nisu pre izbora bili obučeni, pa su izabrani za ovo, sve to treba da savladaju za tri do šest meseci. Sudijski pomoćnik koji radi u sudu nekoliko godina treba još dve godine da se osposobljava i ne mora da bude izabran za sudiju, jer Narodna skupština bira, a ako se u međuvremenu izabere za sudiju onda će obuku da završi za tri do šest meseci.
Znači, sudijski pomoćnik krene sa obukom od dve godine, naprave ovi žućkasti vezu, izaberu ga ovde za sudiju, on sa dve godine obuke odmah se prešalta da u roku od tri do šest meseci završi obuku. E sad, ima ovde profesora koji znaju da ako je nešto propisano da traje dve godine, onda su valjda ta nastava i program pravljeni ozbiljno da se neko obuči, a ako je od tri do šest meseci znate i sami kako je to onda urađeno.
Pa sledeće kaže – ako se sekretar zadruge ili advokat koji radi kod tate u kancelariji izabere za sudiju obučiće se za sudiju u roku od tri do šest meseci po ovom vašem članu, a sudijski pomoćnik koji u sudu radi (član 12, nije roman nego je amandman, ministre) godinama ako kojim slučajem bude u milosti predsednika suda stiče pravo da se dve godine obučava, a nikada ne mora biti izabran za sudiju.
Vidite koliko je to besmisleno kada neko zaključi da treba napraviti zakon kako bi se opravdala neka sredstva i kako bi sad ovim zakonom trebalo neko da maše i kaže – vidite koliko smo mi ozbiljna država, koliko je ovo ozbiljna vlast, koja je ozbiljno pristupila transformaciji, reformi celokupnog pravosudnog sistema, evo vidite koliko mi ozbiljno ulažemo u obuku sudija. Od toga nema, naravno, ništa.
Znači, raskrinkali smo pozadinu ovog koncepta i ovog predloga. Ovo se pravi zbog pravosudnog centra, članova ove komisije da se jednostavno uhlebe, drže ta predavanja, sa običnom potvrdom se dokazuje da je neko bio na predavanjima, obična potvrda treba da bude dokaz da je on osposobljen. E sad, ovde nema samo jedne garancije. Koje garancije nema? Nema garancije da će taj obučeni sudija ili tužilac, svako u svojoj nadležnosti, zakonito da radi.
Pošto sam ja rešio, ministre, da ispraznim ove fioke, evo uzeću vam jednu pritužbu, ne morate da je primite. Pritužba na likvidacionog upravnika i likvidacionog sudiju u nekom predmetu pred ovim najgorim sudom, ovim trgovinskim ovde, pominje se tu i Željko Munjeza i da vam ne pričam, znate vi tu ekipu koja se pojavljuje.
E sad, da je taj predmet radio neko ko ima potvrdu da je završio obuku da li ste vi sigurni da bi odluka bila zakonita? Ne možete da budete sigurni. Šta je garancija zakonitosti odluke? Potvrda da je neko završio obuku i da je predavač tokom obuke bio onaj advokat? Znate, kada su ga pitali pre neki dan, ne znam zaboravio sam mu ime, pitaju ga na televiziji – pa dobro, vi držite obuku tamo u tom centru, obučavate ove sudije za međunarodno pravo itd? Kaže – da. Pa kaže – kako se osećate kada se pojavite kod tog sudije kao punomoćnik, kao advokat, branilac itd? Pa kaže – ne, tad je to profesionalno. Pa znate, kako može da bude profesionalno kada dođe učenik kod profesora ili profesor kod učenika. Znate, ne može to tako.
Imam i drugi predmet. Kaže – u prilogu vam šaljemo dokumentaciju koja rečito govori o tzv. reformi pravosuđa, o kojoj je juče govorio ministar pravosuđa gospodin Zoran Stojković, kao i o tome ko i kako vrši kontrolu i nadzor rada sudova u Republici Srbiji. Ovo je Dimitrijević, ovo je Rudan i ovo što je gospodin Radovanović dobio iz Svilajnca, a upućeno je i vama, gospodine ministre, odnosi se na nekog Aleksandra Petrovića, verovatno znate. Ako je samo 3% tačno od ovoga što je ovde napisano, onda bi taj čovek morao da bude pre u zatvoru nego na slobodi, ali šta da radimo.
Vidite koliko tu može biti besmislenih stvari. Mi sada imamo u sudovima sudijske pomoćnike koji godinama rade, neki su toliko sigurni da nikada neće biti izabrani za sudiju. Slažem se da možda neki i nisu sposobni da budu sudije, ali sam i siguran da veliki broj mladih ljudi koji su završili, položili pravosudni ispit, obavili taj staž, primljeni da rade kao pomoćnici, čekaju da se oslobodi neko radno mesto da bi ih neko izabrao za sudije, sa daleko više elana gledaju predmete koje dobiju da rade nego pojedine sudije. Pojedine sudije su se prosto uspavale, jer znaju da jedan telefonski razgovor može sve da okrene.
Malopre sam vam dao predmet gospodina Domazeta, kako on to završava preko Vrhovnog suda.
Nema on da se muči tamo sa ovim niškim sudovima. Ovi u Nišu znaju ko je on, pa zato i takve odluke donosi. Kako on to zastupa, kako... A ovde u Vrhovnom sudu imate taj nevladin sektor, civilni sektor koji žari i pali. Imate strašan advokatski lobi, imate i nemoralnu grupu u tom lobiju.
Pomenuću vam jednog krupnog advokata koji je zastupao Vuka Draškovića tako što je podneo krivičnu prijavu protiv Zorana Đinđića. Kada je poginuo Zoran Đinđić on je postao punomoćnik porodice Đinđić, a priču nije promenio, priča mu je potpuno ista, i kada je podnosio krivičnu prijavu u ime Vuka Draškovića protiv Zorana Đinđića i sada kada zastupa porodicu Zorana Đinđića u postupku koji se vodi pred ovim sudom.
Pre 30 godina on je imao veliki spor sa Vukom Draškovićem ko je veći patriota, pa ga je tada šef kabineta Mike Špiljka, inače bebi-siterka za onoga Andrić Ivana iz Građanskog saveza, pošto mu je Mika Špiljak deda, znate, a Vuk je čuvao malo i Andrića... Eto tako je formirana naša politička scena i u tim granicama se kreće primena prava i zakona kod nas.
Evo ga, sada napada Vrhovni sud što je ukinuo presudu. Od ukidanja presude nikoga ne boli glava, već se predmet vrati pa se preispita, pa se ponovo utvrđuje da bi se došlo do istine, ali Vuku Draškoviću ne odgovara istina. E sada možete da zamislite koji pritisak trpe sudije.
Evo da vas podsetim, gospodine Stojkoviću, jedan vrlo dobar zamenik republičkog javnog tužioca nije prošao u ovoj skupštini samo na insistiranje Vuka Draškovića i Danice Drašković. Neki Mrdak, čini mi se, Veselin Mrdak, za koga većina ljudi koji su u pravosuđu sve najbolje priča kao o stručnjaku. On nije mogao da prođe ovde. Zašto? Zato što kriterijum prilikom izbora nije bila struka, nego kako da ih smirite da ovde onih 126 ostane.
Vi ćete imati takvu situaciju da i samo osposobljeni ili preko centra osposobljene sudije i tužioci ima da budu liferovani odavde, jer niko njima ne može da pruži zaštitu.
Gospodin Vučić vam je jutros pričao kako se to komentariše u medijima. Podigne se maltene krivična prijava, optužnica, završi se ceo postupak, osudi se, kompletno se sve završi, pripremi se javnost preko medija. Da vidim sudiju koji će da u toku postupka utvrdi nešto drugo. Taj ne sme da utvrdi nešto drugo. Sprečeno mu je napredovanje, biće prozivan, neki će čak možda i letke da prave sa njegovim slikama i da napominju sve i svašta tom čoveku.
Znate, cenim pokušaj da se izvrši transformacija, reforma nabolje.
Ali, sredstva kojima se to radi moraju da budu toliko pouzdana da ona garantuju da će situacija biti bolja kada se to sve sprovede kako je zapisano. Ovde smo na nekoliko primera pokazali da je ovo običan papir, poput velikog broja zakona. Ne znam, Marković se hvali, 208 ili 258 zakona; šta vredi da imamo tolike zakone kada se nijedan ne primenjuje.
Sami znate da vrište oni u Vrhovnom sudu kada treba da se primeni Zakon o upisu u privredni registar. Onda ovi iz Agencije traže od Vrhovnog suda da im protumači šta je napisano u zakonu. Slična je situacija i sa drugim propisima i zakonima, a da ne pričamo o onim Parivodićevim zakonima. Nijedan ne može da se primeni. Ono što zastupa Parivodić ovde nijedan državni organ ne može da primeni, pa čak ni banka ne može da postupi po tom zakonu.
Nije dovoljno samo nešto napisati kao skup lepih želja. To mora da bude moguće, ostvarljivo, na neki način i jeftino i efikasno itd. Možemo da donesemo ovde zakon da ćemo da napravimo atomske bombe itd, ali ima neko silno da se nasmeje pa da kaže – možda nije tako loše što ste napisali, ali je neostvarljivo. To je isto kao da pišemo zakon: ko hoće da bude sudija mora da skoči sedam metara uvis. Da vidim ko će da skoči sedam metara uvis. Mislim da je ovo pogrešan koncept.
U članu 17. ovog predloga zakona je navedeno šta je morao da uradi Vrhovni sud u smislu obuke sudija, šta je trebalo da uradi Republičko javno tužilaštvo u smislu obuke tužilaca. Te dve norme su sasvim dovoljne da se osposobe i obuče sudije i tužioci. Vi sada pravite neki veštački miks da biste podigli pravosudni centar, da bi tamo žarili i palili neki, možda i penzioneri, možda i neki stručnjaci, možda i poneki profesor, verovatno dobar broj sudija koji vode neka odeljenja.
Šta će biti krajnji efekat te obuke? Biće običan papir u kome će da se kaže: Janko Janković je pohađao obuku od tog do tog dana, kada se sabere to je dve godine, kao sudijski pomoćnik, odnosno šest meseci kada je u pitanju ovaj ili za ove stalne obuke, uredno je dolazio taj sudija itd.
Ovde ste promenu predmeta suđenja protumačili kao promenu specijalizacije. Kažu – u slučaju promene ove specijalnosti onda ide na obuku. To nije moguće ni u medicini. Kako biste vi od ginekologa sada napravili kardiologa? On je bio ginekolog, pa sada treba da pređe da radi kao kardiolog, pa on ide na neku obuku. On ne ide na obuku, nego ide na specijalizaciju. Gde? U ozbiljnu instituciju. Zna se koliko godina treba da bude.
Kažete ovde – obavezna obuka u slučaju promene specijalizacije. Šta znači? Ne sudi više krivice, prelazi na parnice, a sada mora da ide na obuku.
Zašto bi on morao da ide na obuku? Gde je tu sudska praksa? Kako ćete to da sprovedete u malim sudovima?
Objasnite mi kako ćete ovo da sprovedete u Babušnici ili u nekom drugom mestu gde postoji toliki broj sudija da možete na prstima jedne ruke da ih izbrojite. Nemojte vi prema Beogradu da tumačite da je cela Srbija; kamo sreće da je cela Srbija kao Beograd, ali nije.

Na dnevnom redu su amandmani na Predlog zakona o arbitraži.
Pre nego što se upustimo u razmatranje naših amandmana, moram da kažem da nije tačno što je u načelnoj raspravi rečeno povodom ovog predloga zakona. Mi smo ovu oblast načelno imali uređenu, između ostalog i Zakonom o parničnom postupku, koji je nekada bio na snazi. Meni se čini da je postojalo petnaestak odredbi koje na načelni način regulišu pitanja arbitraže. Pošto je prilikom donošenja novog Zakona o parničnom postupku ovde nametnut stav da se arbitraža reguliše posebnim zakonom, došao je ovaj predlog zakona i on stvarno preširoko postavlja pitanje arbitraže.
Sada ću da pređem konkretno na član 5, jer sam podneo amandman na član 5. stav 2. i amandmanom tražim da se u tom stavu izbriše reč "fizičko"; odnosi se, pre svega, na fizičko lice.
Da bi se pratio u kontinuitetu ovaj amandman, mislim da je potrebno da pročitam ovo što je navedeno u stavu 1: "Arbitraža se može ugovoriti za rešavanje imovinskog spora o pravima kojima stranke slobodno raspolažu, osim sporova za koje je određena isključiva nadležnost suda". Sada ide ovaj deo obuhvaćen amandmanom, a Vlada predlaže da taj stav 2. glasi: "Svako fizičko i pravno lice može da ugovori arbitražu, uključujući i državu, njene organe, ustanove i preduzeća u kojima ona ima svojinsko učešće".
Amandmanom tražim da se izbriše reč "fizičko", te na taj način izražavam stav SRS da arbitražu mogu da ugovore samo pravna lica povodom nekog spornog odnosa iz međusobnog privrednog odnosa. Ukoliko bi se ostavila mogućnost da i fizička lica ugovaraju arbitražu, onda nama nisu potrebni sudovi.
Za međusobni odnos fizičkih lica imamo nešto što je prošle godine ovde progurano, a to je tzv. medijacija, odnosno posredovanje u rešavanju nekog spornog odnosa bez suda, pokušaj da se pre nego što se dođe na sud i pre nego što neko napiše tužbu reši neki sporni odnos između fizičkih lica.
Mislim da je ovako zamišljena arbitraža preširoka. Ako neko misli na fizičko lice kao osnivača zanatske radnje itd, on mora biti obuhvaćen pojmom "pravno lice" zato što i kao radnja i kao delatnost odgovara za preuzete obaveze.
Arbitraža ima smisla samo ukoliko oni koji učestvuju u privrednom životu sa svojstvom pravnog lica imaju potrebu da neka specifičnost koja proističe iz uzansi tehničkih standarda i drugih standarda koji se ne unose u propis, u obavezujuću normu, treba da se primeni, odnosno ako je za rešenje spornog odnosa potrebna primena pravila neke specifične struke, onda to dolazi do izražaja samo ukoliko je međusobni odnos dva pravna lica, poslovni odnos, u pitanju. Na taj način praktično promovišemo onaj stav koji je bio prisutan ranije o jednoj našoj arbitraži koja je bila pri nekoj privrednoj komori.
Eto, to je osnovna stvar i to je osnovni koncept SRS i na toj osnovi se zasnivaju svi ovi naši amandmani, mislim da ih ima sedam-osam. Gde god se pojavila potreba da se ovo promeni, a polazeći od ovog našeg polaznog stava, mi smo intervenisali.
Biće i sledećih amandmana, gde ćemo da ukažemo na još neka pitanja i neke oblasti koje smatramo da su loše uređene, ali ovo je osnovna primedba. Ništa zakon ne gubi ukoliko se usvoji ovaj amandman, zakon postaje onda poprilično ozbiljniji i biće jednostavnija primena.
E sad, pošto sve ovo može da deluje kao neka neozbiljna priča, pogotovo za one koji nisu u obavezi da se razumeju u ove stvari, ne moraju svi da se razumeju baš u sve, naveo bih sada nešto što imamo u praksi. Vidite, pred Trgovinskim sudom u Beogradu odavno je u toku jedna parnica, od 2002. godine praktično. Broj predmeta je P 2006/02. Tužilac je jedna firma, a tuženi je SPO. Tužbeni zahtev se odnosi verovatno na 40 miliona dinara, a možda je u pitanju i veći iznos.
Nema gospodina Mihailovića tu, on je i lično upoznat sa tim sporom, nema ni gospodina Stevanovića, i on je lično upoznat sa tim sporom. Kada kažem lično upoznat, znači apsolutno znaju sve pojedinosti, čak bi mogli da budu i svedoci u tom postupku, što se tiče SPO-a i perioda kada je Vuk Drašković na Ravnoj gori pravio spomen-dom, put, crkvu i ko zna šta je sve tamo radio.
Javnost mora da zna da u vreme dok je Vuk Drašković sa suprugom žario i palio u Beogradu, a gotovo se ništa ne razlikuje od ovoga što radi sada Bogdanović, uslovljavao je preduzeća da moraju da budu donatori i sponzori nekih investicija na Ravnoj gori. Tako su "Srbijašume" morale da uplate iznos, "Lasta" Beograd, gradske elektrane, "Termoelektro"; kada bih to ređao, verujte, bio bi veliki spisak preduzeća koja su morala da budu sponzori te Vukove investicije.
Ovaj što ste ga sada uhapsili, što se nalazi u pritvoru, na sve moguće načine je odugovlačio taj postupak, ovaj Kljajević. Čak je i sudija koji je bio zadužen za predmet morao da ide u penziju, neka Olga Milošević. Nemam primedbi što se tiče njenog rada, svi kažu da je ona to korektno radila.
Za sve te investicije SPO ne postoji ni projekat, ni ugovori. Postoji neko idejno rešenje ovog akademika što je bio predsednik IO grada Beograda. Tu se opralo poprilično para, dobro zna o tome i Velimir Ilić. Pošto dobro zna, on bi trebalo da odgovori na pitanje ko je finansirao put od Struganika do Ravne gore.
Moram da kažem da je dobijena čak i upotrebna dozvola, sve je to tamo legalizovano u međuvremenu, ali je ostao dug i ostala je pretnja, pa se stvarno postavlja pitanje, ako je to sve stvar donacija, kako je to sada uknjiženo na SPO u zemljišnim knjigama?
Evo, zbog legalizma postavljam pitanje i evo pozivam i tog sudiju Trgovinskog suda koji je zadužen za taj predmet neka što pre odluči, nema šta tu da se pogreši, sva veštačenja, sve je tu završeno. Neka se to što pre završi. I neka se, naravno, saopšti istina.
E sad, ovaj sam primer uzeo u obzir, šta mislite kako bi se taj predmet rešio pred arbitražom u skladu sa ovim zakonom? Nikako. Ovaj spor pred arbitražom nikako se ne bi rešio.
A šta stoji u obrazloženju ovog predloga zakona? Jednostavno, reklamira se projekat osnivanja arbitraže koja bi rešavala ovako sporne odnose na mnogo efikasniji način od suda. Vidite i sami, na ovom primeru mogu da vam dokažem da se ovaj predmet ne bi rešio ni u sudu, ni pred arbitražom.
Znači, za funkcionisanje našeg pravosuđa nije problem zakonska norma, nego je problem kako se izvršava zakon. Na koga se pretežno odnose ovi propisi iz oblasti pravosuđa? Pre svega na sudove i tužilaštvo. A kako sudovi i tužilaštvo da rade kada imaju ovakvu dominaciju poput ove koju vrši Vuk Drašković u postojećem predmetu pred Trgovinskim sudom?
Pred arbitražom bi to bilo nemoguće da se reši. Zašto? Pa ne bi mogli da se dogovore pre svega oko arbitra. Čim nema dogovora oko arbitra, ide na sud, a na sudu šta ga čeka, evo vidite i sami. Četvrta godina, a još nema prvostepene presude. Zašto nema prvostepene presude? Pretpostavljam da ovim odugovlačenjem SPO želi da ugasi tužioca, da tužilac zapadne u krizu. Četrdeset miliona dinara, to je verovatno preko 150.000 evra, ako mi je matematika dobra. To bi svaku firmu ugasilo, to su velike pare. Znači, nešto je urađeno, a ništa nije plaćeno.
Sada zamislite kada bi na arbitražu sa pravnim licem išlo fizičko lice. Kako bi ono prošlo? Još gore. Znači, usvajanjem ovog amandmana suštinski se omogućava pravnim licima da spor iz međusobnog privrednog odnosa rešavaju i putem ugovaranja arbitraže, u skladu sa nekim odredbama ovog zakona. Preporučuje se arbitraža. Za koje sporove? Gde struka i specijalnost treba da dođu do izražaja u proceni nekih činjenica koje su važne za presuđenje, a te činjenice možda redovni sud ne bi mogao da utvrdi zbog nedostatka kvalifikacije.
Sudija i ne treba da bude kvalifikovan za građevinu, za mašinstvo itd. On obično koristi veštake za te stvari, ali ukoliko se pred arbitražom iznese ovakav jedan spor i kao arbitražne sudije učestvuju ljudi koji poseduju odgovarajuću kvalifikaciju i znaju tu tehnologiju, oni verovatno mnogo pravičnije mogu da odluče o nekom spornom odnosu, ukoliko su stranke saglasne da se spor iznese pred arbitražu i ukoliko su unapred ugovorile arbitražu. Ne kada je spor nastao, nego kada su ušle u ugovorni odnos, jednom klauzulom ugovora su predvideli da će sporni odnos da se reši putem arbitraže.
Mogu čak i da prepišu neke odredbe ovog zakona kako da se formira arbitražno veće, arbitražni sud, kako da se izaberu arbitri i kako oni da donesu odluku. Predlažem da se prihvati ovaj amandman i onda će zakon da bude ozbiljniji propis.

Mi iz SRS uvek preuzimamo veliki rizik kada je posle podne sednica Narodne skupštine, jer onda se probude oni koji su spavali u toku celog dana, pa iskoriste jednu reč i daju krivo značenje jedne reči. Da, možete slobodno da spavate i noću, nije to problem.
Osnovna naša primedba je da se fizičkim licima ne omogući da ugovaraju arbitražu. Zašto? Zato što postoje druga sredstva kojima oni mogu mirno da reše neki spor. Moram da upozorim: zahvaljujući ovoj vladi, i seljaci su morali da se registruju i da dobiju račun preko koga će da posluju; zahvaljujući ovoj vladi u Privredni registar se upisuju i preduzetnici, a zahvaljujući nekim pravnim principima odavno preduzetnici, kada stupaju u poslovne odnose, imaju status pravnog lica. Kada ne bi imali status pravnog lica, ne bi imali ni žiro račun.
Ali, šta da radimo, poslepodne je, znate, svašta se čuje sa ove govornice i osporava se sve i svašta. Kaže se – koncepcijsko neslaganje, radikalima neki zakon smeta što je preširok, a neki preuzak.
To dibidus ne mogu da shvatim. Juče smo imali situaciju da u Narodnoj skupštini čujemo da je upravo poslanik koji je to malopre rekao podneo najviše amandmana na Zakonik o krivičnom postupku. Nisam mu osporio pravo da podnosi amandmane i da popravlja Predlog zakona koji je njegova stranka napravila. Samo pohvaljujem to.
Očigledno da je i njemu bio taj zakonik juče nedovoljno širok ili pretesan. To je njegov problem, mene to uopšte ne interesuje. Njegovo je pravo da podnosi amandman, ako je dobar amandman zašto i ne glasati za amandman ako je u funkciji poboljšanja zakona.
Moram samo da vas upozorim na jednu stvar: država je suverena, zato što ima vlast. Nad čim? Nad svojim državljanima. I ona je garant za svoje državljane.
Ako bismo svaki sporni odnos između fizičkog lica, nije u pitanju zanatlija, običan čovek iz nekog kupoprodajnog odnosa, stavili na rešavanje nekoj arbitraži...
Lepo je što ste otvorili ovu temu, jer će imati građani prilike da čuju kako želite i nevladine organizacije da pretvorite u arbitražne institucije. To ćete posebno da obrazložite stručno. Uspeo sam da vas isprovociram da izađete napokon na megdan, da građani čuju za šta se ko zalaže i zbog čega se neko zalaže za nešto.
Radi očuvanja tog suvereniteta i dokaza ne bi bilo dobro i ne bi bilo u skladu sa Ustavom da takvi sporni odnosi idu na arbitražu, a u nastavku ćemo da ukažemo šta sve može arbitražnim sporazumom da se postigne i da se pred arbitražom navodno reši sporni odnos i da se izigra propis, zakon, Ustav.
(Predsedavajući: Vreme.)
Samo smo vas uveli u temu, a sada ćemo da brišemo i da vam pokažemo od člana do člana gde se nalaze te vaše kvake.

Moram samo da otklonim jednu nedoumicu, stvarno je problem posle podne ovde u Skupštini, da li je problem sa ozvučenjem, sa osvetljenjem, ali videli ste i sami da se on demonstrira ovde, jasno se prikazuje.
Gospođa Radeta je podnela amandman i tražila je da se u stavu 2. člana 6. izbace dve reči – udruženje građana. Da bi javnosti bilo jasno, da se probude oni koji prate ovaj prenos: stalne arbitražne institucije mogu da osnivaju privredne komore (podržavamo), profesionalna i strukovna udruženja (podržavamo), udruženja građana (ne podržavamo).
Nije teško da se mućne glavom i da se shvate neke stvari, zato što Biserko ima udruženje građana, Kandićka ima udruženje građana, lovci imaju udruženje građana, pčelari imaju udruženje građana, ovi golubari što ih juri Vučković imaju udruženje građana.
Kako "Energoprojekt" i "Energoinvest" da traže da im udruženje građana na čijem je čelu Vojin Dimitrijević reše sporni odnos? Šta će nam onda država, šta će nam onda sud, za koga vi pravite, zbog koga donosite zakon o arbitraži, radi reda ili radi toga da neki vaši prijatelji, sponzori postanu arbitražne sudije?
A kada to stavite u kontekst sa članom 11, gde dajete mogućnost da u toku spora stranke ugovore arbitražu, pa dve velike firme, zašto nisu "Mobtel" i država ugovorili arbitražu kod Nataše Kandić?
Ne bi me iznenadilo u sledećoj fazi da ona napravi svoju stalnu arbitražnu komisiju, odnosno instituciju i vi vaš spor iznesete tamo. Ne mora država, mogu dve firme; evo, Janjušević i Kolesar, evo Hamović i Đilas tuže se pred Trgovinskim sudom i onda kažu – hajde da napravimo spor, a gde ćemo, idemo kod Vojina Dimitrijevića ili kod Nataše Kandić da rešimo sporni odnos.
Gde je tu država, vi ovim propisom izigravate državu; pored toga što uništavate državu, uništavate i pravosudni sistem. Molim vas, ovo nije teško da se shvati, osvetljenje je dobro, a kako vidim i zvučnici rade.

Podneli smo amandman na član 11. i tražimo njegovo brisanje. Zašto? Ne prihvatamo da ako je već nastao spor i ako je on iznet na rešavanje sudu, ovde se čak i nepravilno koristi reč sud, onda oni mogu da naknadno ugovore arbitražu i da isključe nadležnost nadležnog državnog organa i idu kod Kandićke ili kod udruženja pravnika gospodina ministra, koje misli da napravi, jer je to najočiglednije izigravanje propisa i zakona.
Mi podržavamo što ovaj zakon daje mogućnost da se kada se ulazi u jedan ugovorni odnos ugovori i način rešavanja eventualnog spora putem arbitraže, i to prihvatamo. Ali, kada je već nastao spor, kada je jedna od stranaka tražila da se spor reši pred nadležnim sudom, da se onda prekida sudski postupak, zato što su tužilac i tuženi, nekada učesnici iz jednog ugovornog odnosa, naknadno postigli sporazum da prebace kod neke arbitraže da se to reši, to je klasičan primer izigravanja propisa i zakona, što ukazuje da oni žele pred arbitražom da raspolažu suprotno članu 3. Zakona o parničnom postupku.
Još jedna stvar o kojoj nije malopre bilo govora. U članu 7. upotrebili ste reči – državni sud (u daljem tekstu: sud). Mislim da morate da znate da postoji međunarodni standard kojim se garantuje nezavisnost i samostalnost sudija i sudova i u tom međunarodnom aktu piše da se kao sud može nazivati samo odgovarajući državni organ, koji je u skladu sa zakonom nadležan da vrši sudsku vlast.
Ako u članu 7. kažete "državni sud", onda postoji i privatni sud. Pod nazivom sud može da postoji disciplinski sud itd, ali je prosto neshvatljivo da niste prihvatili amandman Nataše Jovanović koja je napisala da se reči "državni sud" zamenjuju rečima "nadležni sud". Nadležni sud je onaj čija je nadležnost utvrđena Zakonom o uređenju sudova.
Ne možete da kažete "državni sud". Samo reč "sud" može da se upotrebi za ono što izvire iz propisa kojim se utvrđuje nadležnost sudskog državnog organa, a on se zove sud. On može biti i opštinski, i okružni itd., svi su oni državni. Kada kažete državni, vi asocirate da postoji i neki privatni, ili neki tajni ili ko zna šta.
Shvatam da sa gnušanjem odbacujete sve amandmane SRS, ali taj amandman gde se "državni sud" menja u "nadležni sud", to je potpuno prihvatljiv amandman, jer se poboljšava ovaj tekst.
Druga naša principijelna razlika u odnosu na ovaj vaš koncept jeste što smatramo da arbitraža može da se ugovara samo pre nego što nastane spor, a nikako ne može da se naknadno ugovara, pošto su se strane koje učestvuju u nekom poslovnom odnosu obratile nadležnom sudu za rešavanje jednog spora.
Ako vi tužiocu i tuženom dozvolite da u stadijumu pripreme glavne rasprave ili na glavnoj raspravi kažu sudiji – molim vas, mi ćemo ovo da iznesemo pred arbitražu, onda vi praktično dovodite u pitanje nadležnost države, suda, a sud je dužan da primeni zakon na sporni odnos. Ono što je gospodin Stevović pokušao da vam objasni, ovde se pre svega radi o obligacijama. Tu stvarno stranke slobodno raspolažu svojim zahtevima i tu ste vi u pravu. Neko može da pokloni, može da spali, može da radi šta god hoće, slobodno raspolaže, samo da mu je volja slobodna, da nije pod prinudnom pretnjom itd.
Ali, ako je već napisan akt kojim se inicira neki postupak pred sudom, onda nema tog akta koji može da isključi nadležnost suda u rešavanju spornog odnosa. Ako na taj način mislite da omogućite konstituisanje arbitraže kao puta da se reši jedan sporni odnos, onda na velika vrata provlačite da tužilac i tuženi, to mogu vrlo konkretno da vam kažem, oni su ušli u neki sporni, ispostavio se neki sporni...
Evo, jedan primer ću da vam dam. Neću da pominjem ni broj predmeta, ni kako se zovu učesnici u tom sporu. Pojavio se spor između dva građevinska preduzeća. Jedno preduzeće je bilo glavni izvođač radova, a drugo podizvođač. Pošto znate tamo te obračunske situacije da se međusobno raščiste ko šta potražuje, ko šta kome duguje, itd., pojavilo se da izvođač ima potraživanje prema podizvođaču.
Naravno, on tuži podizvođača pred Trgovinskim sudom ovde u Beogradu. U toku spora kao tuženi taj podizvođač da protivtužbu, jer i on povodom te lokacije i tog posla ima neko potraživanje. Ispunjeni su uslovi da se spoji postupak i da se istovremeno reši i o tužbi i o protivtužbi, pošto su i jedan i drugi samostalni akti itd.
Šta se u međuvremenu desilo? Ovi su ga pretrupili Kljajevićevi, da vam ne pričam kako, nakaradno. Krajnja priča svega toga jeste što je odbijena protivtužba, a u međuvremenu su izašli dokazi gde je to potraživanje po osnovu protivtužbe bilo potpuno osnovano.
U takvom odnosu je moguća situacija, verovatno je niste imali u vidu, da dve parnične strane koje su u postupku pred nekim sudom na nekom "en" ročištu zaključe da je njihov međusobni odnos i suviše sporan, ne toliko sa gledišta njihovih pojedinačnih interesa u kojima verovatno mogu i slobodno da raspolažu, nego sa gledišta kongentnih normi nekog propisa koji nalaže neko ponašanje. Konkretno, ako ostvari to potraživanje bio bi u obavezi da plati neki porez itd. Na bazi toga može naknadno da se utvrdi da nije platio porez itd.
Oni kažu – znate šta, Đoko, nastradaćemo ako ovaj posao rešimo preko suda; onda ćemo biti u obavezi i ti i ja da platimo to i to, a to nismo platili, pa će Dinkić da dođe sa onim svojim policajcima koji imaju pištolje, pa će da završe posao, pa ćemo da se ugasimo i jedan i drugi.
Hajde mi u toku ovog spora da kažemo sudiji – sudija, evo mi smo zaključili sporazum da ne tražimo da ovo sporno pitanje reši Trgovinski sud i mislimo da će mnogo efikasnija da bude Nataša Kandić.
A, ona će da dobije tu mogućnost na bazi člana 6. Predloga zakona. Nevladine organizacije se vode i dalje kao udruženje građana. Pretpostavljam da znate, tako se upisuju.
Pojam udruženja građana je preširok, pa čak i ova strukovna udruženja se tretiraju puno puta kao udruženje građana.
Onda odu lepo kod Nataše Kandić, tamo naprave bilo šta; u krajnjem slučaju, i ne dođu u situaciju, nemaju potrebe da tu odluku verifikuju, oni su se tamo dogovorili.
Ne postoji više sporni odnos, tužba je blokirana, smatra se da je povučena. Oni su se lepo izmirili, a gde je država, gde su obaveze prema državi? Da li će država da vidi kako je to rešeno?
Još ako se pojave oni u slučaju nekog inspekcijskog nadzora, pa kažu – molim vas, mi smo to rešili, pogledajte, postoji odluka stalne arbitražne institucije. Ako ostane ova odredba, ona će se koristiti radi zloupotrebe prava.
Verovatno ste zaboravili da i u postojećem Zakonu o parničnom postupku postoji odgovarajuća odredba, ona je uvek bila tu, član 3. Zakona, koja kaže da sud po službenoj dužnosti mora da vodi računa da li su raspolaganja parničnih stranaka u suprotnosti sa prinudnim propisima itd.
Na ovaj način otvarate prostor da se potpuno sa razlogom neko pozove na član 11. Predloga zakona i na sporazum koji su oni postigli na osnovu člana 11. ovog zakona, a taj sporazum znači da se zatvara sudski postupak pred nadležnim sudom.
On se blokira, a oni odlaze tamo i završavaju ovaj posao koji imaju potrebe da reše. To je ta opasnost o kojoj ste na neki način morali da vodite računa.
Moram da vam kažem još jednu stvar, ovo je trebalo da bude malo restriktivnije.
Mi smo samo u tom smislu podneli amandman na onaj član koji omogućava čak i fizičkim licima i mislimo na pravna lica koja treba da razrešavaju svoje odnose tim putem, jer oni ulaze u te međusobne poslovne odnose. Ovo treba da bude nadležni sud, a ne državni sud. To je već stvar prepisa, kako vidim.
Treće, ne treba stalne arbitražne institucije da se formiraju unutrašnjim pravnim aktima tih udruženja građana itd.
Ako idete toliko široko, ozbiljne firme će radije da idu da se dogovaraju i pregovaraju i da traže da im se reši to sporno pitanje kod Nataše Kandić.
Ono što na početku ove rasprave pojedini poslanici vladajućih stranaka nisu hteli da shvate – arbitraža ima smisla samo kod onih specifičnih stvari, gde arbitražne sudije pored tog, narodski da kažem, osećaja za pravdu i za zakonitost, poseduju i posebna stručna i specifična znanja, na osnovu kojih mogu najbolje da shvate šta je spor između tih lica. To se nekada u praksi zvalo – koji su sposobni da primene uzanse.
Veliki broj uzansi nije u zakonu, već se nalazi u strukovnim i specijalističkim, ako mogu tako da kažem, propisima, gde se nalaze standardi za neke stvari. Vrlo je teško neki put da sudija, pa i preko veštaka i stručnjaka neke oblasti, proceni vrlo specifičnu stvar. Mogu da vam kažem najiskrenije, ne verujem da bi 1% sudija u Srbiji, da uzmete najboljih sudija, recimo, mogao da sudi u nekom predmetu gde se javlja potreba da se zaštiti autorsko pravo lica koje je na kompjuteru nešto uradilo.
(Predsedavajući: Vreme.)
Znate šta, ovo je ipak izuzetak. Ne treba od arbitraže napraviti pravilo. Kada ga široko postavite, onda taj izuzetak ima nepogrešivu tendenciju da postane pravilo, a kada postane pravilo onda nam ne trebaju ni sudovi ni zakon.

Gospodine ministre, mislim da ste napravili grešku malopre kada ste rekli da spor povodom nasledstva brat i sestra ako treba da rešavaju kod suda, pa to treba da čekaju 10 godina. Molim vas, uzeli ste pogrešan primer, taj spor brata i sestre nije protiv nasledstva, nego njihov imovinski spor povodom nečeg drugog.

Nemojte, to može da ide na parnicu, ali samo treba da znate, napravili ste grešku ako ste pričali o sporu naslednika, a nasledstvo nije raspravljeno, onda to ne dotiče ovaj zakon.

Ako ste taj primer uzeli, onda oni nose smrtovnicu arbitražnom sudu, molim vas, a to je u suprotnosti sa Zakonom o nasleđivanju. Znači, vrlo loš primer ste uzeli. Mogu da shvatim da pošto se raspravila zaostavština, doneto rešenje o nasleđivanju, pa eventualno imaju neki spor povodom međe, pa oni mogu slobodno da raspolažu da može da ide tamo, ali pod uslovom da nije onaj deo koji se tiče uređenja međe, jer to ide isto van parničnog postupka.

Loš primer ste uzeli, ali to ćemo da ispravimo, nismo vam uzeli za loše, verovatno vas ponela diskusija, pa ste hteli da ukažete da će pred arbitražom mnogo pre da se reši sporni odnos, nego pred sudom. Niste mogli veću uvredu da napravite državi. Vi ste ministar, morate da štitite državne institucije.

Molimo vas, vi morate da rukovodite državnim institucijama, a ne građanima, i to ograničeno radno vreme; da li će to biti dve, tri ili četiri godine, dok vam traje mandat, jer vi ste pre svega odgovorni za rad institucija. Naravno da je sve to u korist građana, ali vi pre svega svoju vlast kao ministar ostvarujete prema institucijama unutar institucija. Kada kažem vlast, mislim da organizujete, da primenjujete zakon u tom smislu.

Pustite vi građane. Građani jedva čekaju da niko nad njima ne vrši vlast. Njima puca glava kada neko nad njima vrši vlast. Vidite koji je sada problem ako sada dozvolite fizičkim licima da međusobni sporni odnos rešavaju pred nekom arbitražom. Dakle, dva pčelara mogu da reše svoj sporni odnos povodom pčela pred udruženjem pčelara, ali to se ne tiče ovog zakona. To se tiče pravila pčelarskog društva, to se tiče unutrašnjih pravila pčelarskog društva i nije predmet ovog zakona. Dakle, prema zakonu koji reguliše sva ta udruženja, oni su ovlašćeni da svojim internim pravilima propišu kako će se rešavati sporni odnosi povodom toga. Nemojte, to je druga stvar.

Dalje, druga greška – udruženje građana. Molim vas, koje će udruženje građana da to sa autoritetom reši, koje? Lokalizujte arbitražu u smislu nadležnosti na vrlo specifične sporove gde treba struka i specijalnost da dođu do izražaja.

Pazite, treća stvar, vi kažete – nije dobro državni sud, kažete da postoji arbitražni sud, ali odmah da vam kažem, u engleskom i francuskom ta reč koju ste vi malopre upotrebili ima potpuno različito tumačenje. Ja malo ratujem sa tim dokumentima, Englezi ga prevode na jedan način, a Francuzi na drugi način.

Kada imate francuski i engleski prevod, onda se kaže da ipak ima prednost engleski prevod.

Svakodnevno radim sa tim dokumentima, tako da ne želim da gubim vreme da vas ubeđujem u te stvari.

Državni sud (u daljem tekstu: sud) – onda to znači, gde god se pojavi sud, posle člana 7. vi podrazumevate državni sud, pa onda imate arbitražni sud, a to bi u vašoj režiji značilo arbitražni državni sud.

Idemo na sledeći član – imenovanje vrši nadležni sud. Onda bi to bio nadležni državni sud. Vi ste nama odbili amandman, a mi smo vam predložili upravo to, dakle, da umesto državnog suda postoji napisano – nadležni sud.

Šta je nadležni sud? To je organ sudske vlasti koji u skladu sa zakonom ima propisanu nadležnost da sudi, a vi nam to odbijate.

Ako je spor iznet pred nadležni "državni" sud, kako vi to volite da kažete, onda nema sporazuma, jer zalazite u pitanje nadležnosti. Vi isključujete nadležnost državnog suda kome se stranka obratila za zaštitu prava i interesa. Kako kod nadležnog državnog traži zaštitu? Traži zaštitu u skladu sa zakonom.

Složićete se da se kod vaših arbitražnih sudova mnoge stvari rešavaju samo formalno-pravno u skladu sa zakonom, ali suštinski sa pravilima struke i standardima koje primenjuje struka, koje sud ne može da primeni, i ako primenjuje, primenjuje preko veštaka i uvek ostaje neki konflikt. Pošto je tako, znači da i vi prihvatate jedan restriktivniji pristup arbitraži.

Amandmani na član 11. i na član 12. stav 5. čine jednu celinu. Nema tu konkludentnih radnji. Član 12. stav 5. takođe govori o nekom naknadnom sporazumu u toku spora pred sudom. To je jedna celina.

Ako ne prihvatate amandman na član 11, po logici stvari ne možete da prihvatite ni amandman na član 12, jer je to jedna celina i to ne može da se razdvoji.

Da smo napisali amandman samo na član 11, a da nismo obuhvatili član 12, onda bi bila stvarno jedna trivijalna situacija: vi prihvatite amandman na član 11, a ostane u 12. to što vi kažete "konkludentnim radnjama".

Znači, ipak smo vodili računa kada smo podnosili amandmane da to bude konzistentno, da se vidi i jedna misao koja se provlači. Mi smo samo sa devet amandmana intervenisali prema ovom predlogu zakona, a vi imate 70 članova. To je 10%. Zašto?

Samo zbog one tri-četiri stvarčice koje želimo da ugradimo u ovaj predlog zakona i da poboljšamo ovaj tekst. Mi vam ne osporavamo neke stvari, samo principijelne stvari koje se tiču onoga što smo krenuli sa članom 5, a ići ćemo redom, pošto mi je vreme isteklo.

 

Gospodine Markoviću, iskoristiću priliku da povodom ovog amandmana na član 24. Predloga zakona obuhvatim i ova dva-tri amandmana koja slede, pošto je to u suštini jedno te isto i da prekratim ovu raspravu kako ne bismo gubili vreme u ubeđivanju, pošto očigledno imamo dva bloka duboko ušančena u svojim rovovima itd.
U članu 24. stav 3, a to je obuhvaćeno ovim amandmanom gospodina Koprivice, a to je i u stavu 2. i 3, naveli ste da o izuzeću arbitara odlučuje nadležni sud, u stavu 3. pardon, ali to je veza sa ovim članom 17. koji obuhvata stav 2. i 3. oko određivanja tog predsednika, ko će da predsedava.
Ako se arbitri koje su odredile stranke u sporu ne mogu dogovoriti o trećem, onda odluku o tome donosi i imenovanje vrši nadležni sud. Koji je to nadležni sud koji će da vrši imenovanje arbitra? Opštinski sud po mestu prebivališta, okružni sud, trgovinski sud, apelacioni sud, Vrhovni sud, koji je to nadležni sud? Da sad ne bi bilo nagađanja o tome, pričamo o članu 17. stav 2. i 3, Zakon o uređenju sudova je propis kojim je definisana nadležnost državnih sudova, kako vi to volite da kažete. U tom zakonu nema ni slova o nečemu što bi asociralo na ovo.
Molim vas, Zakon o parničnom postupku ne sadrži nijednu odredbu o arbitraži, to je izbačeno prošle godine kada je usvojen Zakon o parničnom postupku. Znam, gospodine ministre, ali mnogo važnije pitanje za ovo jeste stvarna nadležnost. Vrlo sam precizno pokušao da vam predočim, pošto mislim da nemate iskustva iz prakse. Koji bi to sud bio stvarno nadležan, opštinski, okružni, apelacioni, itd, itd, da ne ređam.
(Milan Parivodić, sa mesta: Onaj koji bi rešavao sporove...)

Znači, taj nadležni sud bi bio onaj čiju su zakonsku nadležnost parnične stranke isključile nekim svojim sporazumom, pa čak i u varijanti ako je prethodno pokrenut postupak pred nadležnim sudom, a one se u toku postupka pred nadležnim sudom dogovore da će da iznesu to pred arbitražu.
Sad zamislite, Prvi opštinski sud u Beogradu je nadležan da reši jedan sporni odnos.
Tužilac je podneo tužbu, zakazano pripremno ročište, oni naknadno uspostave sporazum da to reši arbitraža koju drži, recimo, Vojin Dimitrijević. Tužilac odredi jednog, tuženi odredi drugog i sada onaj sud koji je bio nadležan, ne ulazim u to koji je, on treba u slučaju spora ova dva arbitra oko onog zajedničkog da odredi ko će da bude taj treći predsednik veća pri arbitražnom sudu.
Jedan od razloga zbog čega se zalažete za ovaj koncept zakona o arbitraži je taj što stranke nemaju poverenja u sud, ne žele 10 godina da se sude pred državnim sudom, nego žele da im neko sa ulice reši spor. Izvinjavam se na ovome "sa ulice", kada su u pitanju ozbiljni privredni subjekti, to nije neko sa ulice, ali kada je u pitanju ovo što vi branite u članu 5. onda to, bukvalno rečeno, može biti neko sa ulice. Sada tog trećeg treba da odredi onaj za koga ministar kaže neefikasan, nije dobar itd. Pa vam tu nešto sa logikom nije baš u redu.
Dalje, gospodine predsedniče, nećete da zamerite da obuhvatim i ovaj amandman gospodina Vojislava Milajića. To je član 24. stav 3: "Ako se stranke nisu drugačije sporazumele, o izuzeću arbitra odlučuje nadležni sud". Opet nadležni državni sud, u koji vi nemate poverenje, jer deset godina treba da reši neki spor, pa hajde na ulicu kod nekih arbitara.
Član 28. stav 3, ovo je već, gospodine ministre, malo smešno, a ako vaše kolege sa fakulteta ovo slušaju, profesori...
(Predsednik: Izvinite, gospodine Krasiću, da li to znači da vi istovremeno sada obuhvatate još jedan? Shvatam, razumem i u odnosu na obaveze ministra i svih poslanika šta kažete, pa proveravam.)
Ministar prati, zna o čemu se priča. Vidim da i poslanici... Gospodin Nemanja Šarović je podneo amandman na član 28. stav 3. i traži njegovo brisanje. U tom stavu je naslov tog člana – odlučivanje arbitražnog suda o svojoj nadležnosti. Generalno, sve ovo što pričamo je pitanje nadležnosti. Kaže ovako: "Odluka arbitražnog tela o proglašavanju ništavim ugovora koji sadrži arbitražnu klauzulu...".
Prva dva stava govore o tome da arbitražno telo samo procenjuje da li je nadležno. Malo je čudna formulacija, tim pre što je arbitražno telo, što su to telo formirale stranke koje su u sporu. Tako ste napisali. Pera i Đoka su napravili arbitražu, odredili sastav arbitraže i sada oni koje su oni odredili da budu arbitri, oni sednu i kažu – hajde da vidimo da li smo mi nadležni da rešimo spor između Pere i Đoke. Stvarno smešno.
Kaže: "Odluka arbitražnog tela o proglašavanju ništavim ugovora koji sadrži arbitražnu klauzulu ne povlači ništavost te klauzule." Ako je neki sporazum ništav, znate li koja je pravna posledica ništavosti? Ne postoji, vraća se u pređašnje stanje.
Vi kažete – vraća se u pređašnje stanje, ali se zadržava naše pravo da odlučujemo da ne postoji nešto.
To je u suprotnosti sa normalnim pravnim posledicama ništavosti. Nadam se da ste me shvatili. Ništavost pravnog akta, sporazuma, ništavost kao upravna, kao parnična, kao obligaciona kategorija. Tri poglavlja imate u Zakonu o obligacijama, utvrđivanje ništavosti, oglašavanje ništavim ugovora itd, koje su pravne posledice ništavosti.
Verovatno u svakom drugom ili trećem zakonu koji usvojimo u ovoj skupštini imamo u nekom od članova takvu odredbu gde se kaže – ukoliko je ugovor zaključen suprotno odredbama ovog zakona, smatra se ništavim, ništavost utvrđuje sud itd., ili slična formulacija.
Sve je ništavo, ali ja nisam ništav; tako kaže arbitražno telo. Mislim da je ta formulacija potpuno nepotrebna i ako je izbacite... Praktično, vi imate sada koncept: oni mogu naknadno da se dogovore o arbitraži, a sada, pošto su se naknadno dogovorili o arbitraži, ta arbitraža je ovlašćena sve da radi.
Onda imate situaciju da se mi unapred dogovaramo o arbitraži, i to je arbitražna klauzula nekog našeg pravnog posla, a onda kada se formira ta arbitraža ona kaže – e, pa taj pravni posao je ništav, taj ugovor je ništav, ne ispunjavate zakonske, i sve se prihvata to što su oni odredili da je ništavo, osim one klauzule u tom članu, u nekom članu tog ugovora.
Recimo, ako ugovor ima 52 člana, kada oni kažu da je ništavo, to bi se odnosilo na 51, a onaj jedan bi bio praktično punopravan, i to onaj ko objašnjava da treba da se formira arbitraža.
Poslednji amandman koji smo podneli je amandman gospođe Gordane Pop-Lazić, a tiče se člana 49. stav 2. Taj član ima naslov – odluka na osnovu prava ili pravičnosti.
Prvi stav kaže: "Arbitražni sud donosi odluku primenom prava, odnosno pravnih pravila, ugovora i običaja." Smatramo da je to dovoljno, ali ono što stoji u stavu 2. stvarno može u praksi da prouzrokuje velike probleme.
Moram da vam kažem da smo gotovo identičan amandman podneli na Zakonik o krivičnom postupku, jer je u nekoliko članova, čak i tamo gde mu nije mesto, napisano da će sud da sudi na osnovu zakona, ali i pravde i pravičnosti. Kada se kaže "pravde i pravičnosti", to je već neki osećaj.
Moram da vas podsetim, ako pokušavate da opravdate taj stav o pravdi i pravičnosti, ovo nije lustracija. Ovde je javnom mnjenju pojam lustracije nametnut od strane porodice Vodinelić. U jednoj iskrivljenoj formi pravda i pravičnost je dignuta iznad ustavnosti i zakonitosti.
Kao izgovor za to koristili su neke stavove iz Nirnberške presude, koje su se ticale jednog sudije koji je sudio na osnovu zakona. Međutim, kasnije su, pošto nisu mogli drugačije da ga osude i oglase krivim, došli do zaključka da je on to radio u skladu sa zakonom, ali je to toliko bilo očigledno nepravedno i nepravično da njega treba lustrirati, pa je kasnije izbačen iz suda, proganjan itd.
Takav pojam lustracije i ovo što kod nas ovi nameću su dve različite stvari. Ovo što se kod nas gura kao lustracija je čisto politička kategorija. Nema veze sa pravdom, pravičnošću, sa Ustavom i zakonom.
Kada se u neki zakon ugrade ove reči – na osnovu pravde i pravičnosti, onda dolazimo na teren emocija i osećaja. Vi i Igor možete povodom iste stvari da imate različito mišljenje šta je pravedno. Za vas je jedna varijanta, za Igora druga. Zbog toga se svi moderni pravni sistemi zasnivaju na tome da sve predstavnike vlasti vezuje za Ustav, zakon i propis. Tu je sadržan i moral, i norma, i sistem vrednosti i nešto što je objektivno i unapred poznato svima.
Kada se kaže – pravda i pravičnost, onda smo na terenu osećaja pojedinca. Za nekoga je nešto pravedno, za drugoga nije. Neko je dobro igrao fudbal, pa je izgubio utakmicu i kažete da nije pravedno. Da li može da se promeni rezultat? Ne može. Izgubio je. Malo plastičan primer da bi se shvatilo da svako ima svoju impresiju o tome šta je to pravedno, a šta nije. Večeras će jedan tim sigurno da igra dobro, a izgubiće. Onda kažemo – nepravda je.

Pitao sam vas da li ovaj amandman nije prihvatila Vlada, ali čim se priča znači da nije prihvaćen.
Jasno je šta je predlagač hteo ovim članom da reguliše, međutim, to je tako trapavo napisano da više smeta nego što koristi. Evo zbog čega. Ovde se govori samo o elementima bića krivičnih dela propisanih Krivičnim zakonom Republike Srbije. Ali, šta da radimo, vi znate da smo pod pritiskom Mlađana Dinkića gotovo u svakom od njegovih zakona propisali još neko krivično delo. Da li to znači da ta krivična dela nisu obuhvaćena ovim članom?
Ako se čita ovo što je napisano, onda ta dela nisu obuhvaćena? Ako se koristi malo logika, pa se malo mućne glavom, onda bi morala da budu obuhvaćena i ta dela. Ovde je pitanje šta je povoljnije za okrivljenog.
Treće, najvažnije, jeste što ova formulacija dovodi u pitanje prezumpciju nevinosti. Ako Ustav i ostali propisi garantuju prezumpciju nevinosti, šta je predlagač hteo sa ovom formulacijom? U slučaju sumnje ide se u korist okrivljenog. Pa on u slučaju sumnje ne snosi nikakve posledice. On je krivično odgovoran samo ukoliko onaj ko ga proganja dokaže i ukoliko sud donese presudu kojom konstatuje da postoji krivična odgovornost nekog pojedinca.
Znači, potpuno je jasno šta je predlagač hteo članom 4. Ali, ova formulacija dovodi u pitanje prezumpciju nevinosti.
Jer ovde se kaže: ''Ako i nakon pribavljanja svih raspoloživih dokaza i njihovog izvođenja u krivičnom postupku (kada se govori o izvođenju dokaza u krivičnom postupku, onda po ovom zakonu znate i sami krivični postupak počinje onog trenutka kada građanin stekne status osumnjičenog; znači, kada ga policija pozove i kaže - dobar dan, vi ste osumnjičeni, već je tada počeo krivični postupak; to je dobro što u kasnijim odredbama se napokon zna kada je počeo krivični postupak, jer prema postojećem zakonu to je neki drugi datum; sada se zna, prilikom prvog pojavljivanja u statusu osumnjičenog je krenuo krivični postupak; čitam dalje) ostane samo sumnja''.
Pa uvek postoji ta sumnja, čim ste vi nekoga pozvali postoji sumnja, ali da li je ta sumnja osnovana i da li ta sumnja može da se digne na nivo istinitosti u krivičnom postupku, to su druga pitanja.
Znači, ova formulacija samo dovodi u pitanje ustavnu kategoriju, a to je prezumpcija nevinosti. Ovde se otprilike kao obrazlaže – da, on je nevin i ako ostane sumnja. On je nevin dok se ne dokaže krivica. Zato sam se prosto iznenadio, očekivao sam da će Vlada da prihvati ovaj amandman, jer poenta ovog amandmana jeste da se izbaci ono što može da prouzrokuje nekoliko različitih tumačenja.
Znam otprilike i zašto ovo ide. Ovo ide zbog toga što ima ljudi koji smatraju da nije dovoljno samo reći - garantuje se prezumpcija nevinosti svakom licu, nego je potrebno dati neko uputstvo šta da radi sud u slučaju sumnje. U slučaju sumnje ništa ne radi sud, oslobađa odgovornosti. Javni tužilac odustaje od krivičnog gonjenja, u slučaju samo postojanja sumnje.
Ova formulacija onda otvara drugu dilemu: dokle može da postoji sumnja. Sa gledišta logike sumnja postoji sve dok se ne završi krivični postupak. Da to malo pojednostavim. Vi ćete kasnije, ne znam neki 200 i neki član, imati jednu odredbu koja je potpuno suluda. Javni tužilac je dužan da izjavi žalbu protiv oslobađajuće presude. Čime se to pravda?
Ukoliko tužilac ne izjavi žalbu, onda se smatra da je onaj ko je oštećen isključen kao supsidijarni tužilac. Suludo. Nama je više potrebno u celokupnoj materiji krivičnog prava da proširimo broj slučajeva kada čovek može privatno da goni. Mi sada imamo jedan posto samo postupaka po privatnoj tužbi: uvreda, kleveta, laka telesna povreda. Možda postoji još jedno delo, ali ne verujem. Sve drugo, javni tužilac po službenoj dužnosti, pa ukoliko on neće, onda oštećeni kao supsidijarni tužilac.
Ovaj koncept koji promovišete zahteva promenu Krivičnog zakona, da se pojedincu omogući da goni po privatnoj tužbi ili da podnosi neposredno optužni predlog za veći broj krivičnih dela.
Znači, ukoliko postoji sumnja, a ona sigurno postoji i kada je u pitanju žalba. Ako nisam zadovoljan nekom presudom, pa izjavljujem žalbu, sumnjam, ali ovde je sumnja data sa pozicije suda, tužioca i policije. Tužilac sumnja i kada dobije oslobađajuću presudu, pa se žali.
Zato je mnogo bolje, gospodine ministre, da prihvatite ovaj amandman na član 4, jer on može da stvori samo zabunu, a nama je jasno šta želi da se kaže time. Želi da se pojača prezumpcija nevinosti na vrlo trapav način, sa jednom lošom formulacijom, koja može da prouzrokuje veće probleme nego koristi.

Ne znam da li ste vi čitali ove amandmane, gospodine ministre. Ništa, njega baš briga. Ako ste čitali amandmane, onda me baš interesuje zašto niste prihvatili ovaj amandman, jer više rezona je bilo da se amandman prihvati nego da se odbije. Evo zbog čega.
To je član 7. koji ima naslov - Prava lica lišenog slobode. Po međunarodnim standardima to je minimum prava koji se garantuje svakom licu. Taj minimum prava je garantovan članom 14. Opšteg akta o ljudskim pravima i svim evropskim konvencijama. Garantovan. Ali, to je pravo.
Sada da ne čitam ovo što je u tačkama 1), 2), 3) i 4), gde kažete pod tačkom 1) (prvo pravo) da nije dužno ništa da izjavi itd, 2) - da uzme branioca, 3) - da nesmetano opšti sa braniocem, 4) - da branilac prisustvuje njegovom saslušanju, 5) - da zahteva. Vi pravo tumačite kao pravo da se podnese zahtev.
Ne, njemu se garantuje pravo da se o vremenu, mestu i svakoj promeni mesta lišavanja slobode, bez odlaganja, obaveste lica po njegovom izboru. Nije njegovo pravo da on traži, nego onaj ko ga je lišio slobode dužan je da mu omogući da koristi to pravo da se obaveste.
Sledeća tačka na koju smo podneli amandman, da zahteva u svako doba i o njegovom trošku da ga bez odlaganja pregleda lekar. Vi pravo na pregled tumačite kao pravo da se zahteva pregled. Zahtev je instrument gde on obaveštava, podsećam vas da imam pravo da me neko pregleda, a njegovo pravo je da ga pregleda.
Vi ste pravo sveli na podnošenje zahteva, na obaveštavanje, jer ako ste išli tom logikom, onda ste mogli da kažete u tački 2) da zahteva da uzme branioca po svom nalogu, da zahteva da nije dužan ništa da kaže. Znate, ne može pravo da se svede na zahtev.
On putem zahteva obaveštava o tome da koristi svoje pravo, ali ovde je član napisan kao apsolutna norma, nešto što se garantuje. Njemu je garantovano da ga pregleda njegov lekar, a nije mu garantovano da on zahteva da ga pregleda lekar.
Očekivao sam da ćete ovo da prihvatite, jer on odudara i od postojeće formulacije. U postojećem zakonu nemate ovakvu formulaciju. Vi ste ovde ubacili još zahteva na dva mesta, na jednom bi bio, to moram da kažem.

        Vidite, ovo je situacija iz člana 5. Evropske konvencije o ljudskim pravima. Gospodine Stojkoviću, vama je poznato da je Evropski sud za ljudska prava povodom ove situacije cenio tzv. dužinu policijskog pritvora, to se tako u žargonu kaže.
Jeste, nekada je kod nas bio trodnevni policijski pritvor, zbog toga smo trpeli godinama kritike od strane zapada da nisu ispunjena ljudska prava itd, da se ne garantuju ljudska prava i da bez odluke suda niko ne može da bude u pritvoru.
Međutim, stičem utisak da vi uopšte niste primetili šta je poenta ovog amandmana. Usput da kažem da Evropski sud za ljudska prava je u jednom slučaju smatrao da je lišavanje slobode i pritvor od pet sati bio dokaz kršenja člana 5. Evropske konvencije o ljudskim pravima.
Znači, samo pet sati je trajao policijski pritvor. Pet sati je lice bilo u policijskoj stanici i nije odmah izvedeno kod nadležnog sudije, Evropski sud za ljudska prava je konstatovao da je povređeno njegovo pravo koje je garantovano članom 5. Evropske konvencije o ljudskim pravima.
Upravo da se to ne bi desilo, mi smo podneli amandman, tako da bi taj stav glasio: "Lice koje je lišeno slobode bez odluke suda mora biti odmah sprovedeno nadležnom istražnom sudiji." Zašto?
Da vam dam jedan primer. Ako je neko izvršio krivično delo u nekom selu koje je 40-50 km udaljeno od sedišta gde postoji opštinski sud, intervenisala je policija, relativno je nesporno da je to lice učinilo odgovarajuće krivično delo, ono se lišava slobode i vodi se istražnom sudiji.
Moguće je da taj transport traje dva, tri sata, u zavisnosti od nekih opštih uslova. Šta ako je zavejano? Ko bi onda rekao da je u pitanju kršenje nekih prava? Ne bi bilo nikakvog kršenja prava jer jednostavno fizičke mogućnosti ne dozvoljavaju da se to lice prebaci, jer ni službeno lice ne može da dođe do mesta gde je istražni sudija.
Mi smo amandmanom hteli da potenciramo pre svega ovu reč - odmah, što pre, da onaj ko lišava slobode zna da je u obavezi da to lice vodi istražnom sudiji. A čim uđemo u ove priče 15 minuta, dva sata, pet sati, 48 časova, onda je to potpuno druga priča.
Zato nas iznenađuje da niste prihvatili ovaj amandman, pošto on samo poboljšava ovaj tekst. Mi vam ne diramo ovo 264, to je tamo, ali ovde samo potenciramo jer je sve to član koji govori o pravima lica koja su lišena slobode. Znači, njegovo pravo je da ga odmah službeno lice sprovede do istražnog sudije. Da li će to biti 15 minuta, dva sata, dva dana, to je nešto što se procenjuje prema okolnostima.
Vi ste potpuno u pravu kada pričate o nekim rokovima. Stvarno je problem kako da prebacite odmah neko lice 50 km od prvog suda gde treba da se dovede, nadležnog suda gde treba da se dovede.
Ili kada su bile poplave itd, policija je otišla na intervenciju, u međuvremenu poplava presekla komunikaciju, pa ni službeno lice ne može u nekom roku da dođe tamo. Mi ovim amandmanom otklanjamo te nedoumice. Mi kažemo odmah, s tim što se odmah tumači prema okolnostima.
Vi ako ste stavili ovo 48 časova, šta će biti ako bude elementarna nepogoda. Onda će sa pravom da se poziva neko kada se tako kruto odrede rokovi. Mislim da ste na član 7. mogli da prihvatite i jedan i drugi amandman, jer bi ovaj tekst člana 7. bio u potpunosti saglasan sa članovima 5. i 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima. Ne bi bilo prepisivanja, ali bi bio jasan.

Ovakva odredba, kao što je član 11. stav 2, odavno postoji u našem pravnom sistemu. Ona glasi da licima iz stava 1. ovog člana se ne smatraju javni tužilac, branilac okrivljenog i punomoćnik oštećenog, oštećenog kao tužioca ili privatnog tužioca. To je član koji reguliše šta je to neuka stranka. Ovi se ne tretiraju kao neuke stranke.
Kakva je pravna posledica jedne ovakve prezumpcije koja se gura praktično u ovo? Ko to želi? To žele tužioci, pa žele i sudije da ubace. Kakvo je stanje oštećenog, okrivljenog, oštećenog kao tužioca itd. Jadno. Zašto?
Postoji obaveza da u svakom aktu presudi, rešenju, sud ima obavezu da da pravnu pouku. Imamo situaciju da neko koristi to pravo, a neko ne koristi to pravo. Imamo i treću situaciju, da zbog ove prezumpcije osposobljenosti oštećeni bude uskraćen za neka prava.
Naravno, sada će neko da kaže, da, ali on može da u nekom drugom postupku pozove na odgovornost branioca, advokata, punomoćnika, a ne znam šta mi dobijemo sa ovom odredbom o prezumpciji da se smatra da je stručno lice, da nije neuka stranka, kada on nije ni stranka. Punomoćnik oštećenog nije stranka. Ovo se odnosi na stranke u postupku.
Ne znam uopšte, to se godinama kod nas već prepisuje. Računa se, okrivljeni kao neuka stranka, njega treba poučiti koja su njegova prava, a ovi svi drugi koji učestvuju, i tužilac, i branilac, i punomoćnik oštećenog, oni se smatraju da su osposobljeni za taj posao koji se radi. Onda kada se smatra da su osposobljeni, onda poneki put to sudije tumače, i ne treba da se da pravna pouka. Imamo situaciju da dobijamo bespravne pouke.
Koja je stvarna suštinska zaštita okrivljenog? Neka okrivljeni prigovori nešto, a oni mu kažu, imao si advokata, zašto on to nije zastupao, to se stalno čuje. Dakle, stalno možete da čujete od okrivljenog koji kaže, ja sam nepravilno osuđen, moj advokat tamo nije rekao to i to, a da je rekao to i to, verovatno bi drugačije bilo. Pa onda i sudija i tužilac kažu, da ste to rekli, možda bi bilo drugačije. A ovom odredbom smatra se da je bio vrlo stručan i da je najbolje moguće zastupao advokat kao branilac ili advokat kao punomoćnik oštećenog u nekom postupku.
Prosto kao da završimo posao što pre, ali bih da vas upozorim, ministre, ne mogu da kažem da li je to bilo juče ili prekjuče, pre dve, tri ili 10 godina, nije bitno, jer vi znate za te situacije. Čoveka privedu, pa ga u SUP-u stave u neki WC čučavac dva ili tri sata, pa ga onda malo obrade, pa mu kažu kakvu izjavu treba da da, pa ukoliko je neko delo za koje mora da postoji odbrana po službenoj dužnosti, onda mu podmetnu advokata po službenoj dužnosti, koji ima zadatak samo da sazna, pošto navodno pod tim stresom okrivljeni, odnosno osumnjičeni se otvara, pa u nadi da ga zaštiti taj branilac po službenoj dužnosti i možda kaže nešto što nije tako, onda kreće svojevrsna nagodba.
Pa ako je baš neuka stranka taj okrivljeni ili da budem precizniji, naivna stranka, on ode kod istražnog sudija i prizna nešto, zato što su mu rekli ovi iz policije i branilac po službenoj dužnosti da će mnogo manje da dobije ako prizna nego ako nešto osporava. On kod istražnog sudija prizna to, a kada dođe glavni pretres, on kaže, sada ću da vam kažem šta je istina, a to može mački o rep da se veže.
Onda je država čista, ona kaže branilac, on nije neuka stranka, on zna taj posao, on je morao da vas obavesti o vašim pravima i da vam kaže šta treba da radite. Ukoliko smatrate da vas je loše zastupao, pokrenite postupak i po nekom postupku ostvarite to vaše pravo.
Svi se kriju iza nekih prezumpcija. Mogu da shvatim prezumpciju nevinosti, ali ne mogu da shvatim prezumpciju obaveštenosti, stručnosti i osposobljenosti. To ne mogu da shvatim.
Još samo da napravim vezu sa nekim sledećim zakonima koji su na dnevnom redu ovde. Mislim da je to u pitanju ona odluka o strategiji o transformaciji našeg pravosuđa, reforme pravosuđa, gde kažete da će da se omogući siromašnim građanima pristup sudu. Ali, vi ste u Zakonu o parničnom postupku onemogućili pravna lica sa sto pravnika da mogu da izjave reviziju, nego to mora da bude advokat. To su dva suprotna procesa, potpuno dva suprotna procesa.
Ako to stavimo u kontekst ovih prezumpcija, onda s pravom ovi građani mogu da kažu, samo da ne padnem u ruke advokatu, jer ako padnem u ruke advokatu, obrao sam bostan. Vi prosto gurate tu priču, prezumpcija da je kvalifikovan, a da je on osposobljen itd.
Ovo otvara jednu drugu temu, pravo svakog građanina, koji je pred sudom i protiv koga se vodi postupak, jeste da se sam brani. Mi nismo hteli da vam diramo ove odredbe o braniocu po službenoj dužnosti, ali da vam kažem da to uopšte nije u skladu sa međunarodnim standardima. Taj branilac može da dođe onda kada okrivljeni želi da ima branioca, a nema dovoljno sredstava. Ali, ako mu ga vi nametnete, a on ima dovoljno sredstava ili želi sam da se brani, to je već druga situacija.
Kada ste prelazili na ovaj optužni sistem tzv, vi ste zaboravili samo jednu stvar, u anglosaksonskom pravu, gde dominira taj optužni sistem, ne postoji mogućnost da se okrivljeni sam brani ili paralelno brani sa svojim braniocima, nego okrivljeni je maltene neko ko se ispituje, a u jednom trenutku je čak i svedok, ali nema nekih procesnih ovlašćenja.
U našem kontinentalnom istražnom sistemu okrivljeni je vrlo aktivan. Može da ima branioca, branilac istupa, ali se dozvoljava i okrivljenom da paralelno istupa. Zato vam kažem, ovaj prelazak sa jednog sistema na drugi sistem, sa zadržavanjem nekih međurešenja ili mešovitih rešenja, biće tragikomičan u praksi.
Jer, kada već idete na taj sistem, onda ste vi okrivljenog stavili u milost i nemilost tužiocu, braniocu i sudu, on se izgubio, njega nigde nema.
Ovaj sistem neminovno povlači da okrivljeni mora da ćuti pred sudom ako ima branioca, a vi ga prosto terate da mora da ima branioca, a branilac je kvalifikovan, a videli ste i sami malopre na onom primeru, to je primer iz prakse, znam tog čoveka koji je 10 godina ležao na pravdi boga, samo zato što je naivan, pa je poslušao to što su mu rekli u policiji, i što mu je taj dodeljeni branilac po službenoj dužnosti rekao, ti priznaj, pa će to biti dve ili tri godine.
On čovek priznao kod istražnog sudije, a njemu je bilo čudno, ali eto, upisao je njegovu izjavu i kada je došlo do glavnog pretresa, on kaže, sada ću vam reći istinu šta je bilo; jes, kod Niketića to može u Prokuplju da prođe, taman posla, znate i sami kakve su njegove presude, u nedostatku smrtne, svaka dugogodišnja je bila blagotvorna, to je ta tzv. Staljinova škola, to i Vrhovni sud zna. Pa ni Vrhovni sud nije smeo njegove presude da ukida ili da preinači, toliko je bio jak, nakostreši se onaj lovac sa onim obrvama, niko ne sme da mu dirne presudu.
Koliko je nevinih ljudi ležalo zbog njega i uvek ću njega da stavljam kao primer, zato što je mnogo nevinih ljudi on poslao u zatvor. Šta mu je omogućilo, ove prezumpcije okrivljenih, imaš advokata koji je branilac, on je sposoban, on vodi računa o tebi, đavola vodi računa o čoveku.
Ili da vam uzmem ovoga kod Suda za ratne zločine, ovog Dašića ili Dašanića, kako beše, iz Novog Sada, to je bivši sudija, prijatelj sa ovim Alimpićem, istražnim sudijom, koji je to policijski advokat, osposobljen da onoga koga brani otera u zatvor i svi se kriju iza ovoga što stoji u stavu 2. ovog člana.
Ne znam šta dobija država time što u nekom stavu napiše - smatra se da je advokat osposobljen. Zna se da je osposobljen, izbrišite ga. Ne, onda se i sud prvostepeni i drugostepeni poziva na to, da, okrivljeni je bio zastupan i vodio je računa o njegovim interesima njegov branilac. Kako je vodio? Ako nije dobro vodio, vi to rešite. Kako ćete da rešite? Morate da dokažete da postoji krivično delo, pa sad treba da se vodi postupak, pa on bio neuk za svoju stvar da se zaštiti od tog advokata, a kako će da bude poučen da tog advokata proganja sutra.
Mi smo pisali amandmane, pre svega, radi zaštite prava okrivljenog i optuženog. To ne znači da se štiti kriminal. Štite se prava lica koje je lišeno slobode. Nikada se ne zna ko može biti lišen slobode. Verovatno se većina sa razlogom lišava slobode, ali za slučaj da neko nevin bude lišen slobode, on mora da uživa, i onaj koji je sa pravom i onaj koji nije sa pravom, minimum koji se zakonom propisuje.
Mi zakon donosimo upravo zbog toga da bi garantovali ljudska prava čoveku, a u postupku nek se dokaže, ali ne u postupku gde u startu vidimo da se nešto može montirati, može biti uzrok zloupotrebe. Imamo situaciju, žalbu izjavio jedan, drugi, treći, rodbina itd, različite se varijante u žalbama čuju. Rodbina prigovara da nije branilac dobro zastupao, viši sud pređe preko toga. Zašto? Odredba kaže: šta god da je napisao taj advokat kao branilac, on je kvalifikovan i podrazumeva se da je stručno napisano. Da li je to u praksi tako? Nije.
Zato smo podneli amandmane, da izbacimo te stvari, da omogućimo prostor da istina izađe. Nema nijednog sudskog postupka bez istine. Istina je planetarni problem.
Istina je problem i u ovoj zgradi, istina je problem i na ulici, svuda je problem istina, ne zbog toga što različitim očima gledamo na isti događaj, nego što su u sukobu interesi.
Policajac je zatvorio nekog osumnjičenog i on gleda da završi predmet. Šta njega briga za istinu. Ima neke sumnje za nekog tamo Peru, spakuje ga, tužilac završi posao, a tužilac se ceni prema tome da li je dobio osuđujuću presudu ili nije, kao što svaki administrativac otalja neki predmet: doneo sam to rešenje o penziji, završio sam taj predmet.
Tako u sudu i u tužilaštvu doživljavaju ove sudbine, samo što tamo nije rešenje o penziji, nego je rešenje da li će čovek biti u zatvoru ili će biti na slobodi, da li će biti u zatvoru sa narkomanima, pošto su sada naši zatvori postali ustanove za lečenje narkomana ili za drogiranje, sasvim je svejedno kakvo je stanje. Znači, kada su u pitanju ljudska prava, tu nema velikog razgovora da li hoćemo ovamo ili hoćemo onamo. Minimum mora da postoji.
Mi smo podneli u ovom delu amandmane samo da bismo sprečili moguće zloupotrebe procesnih ovlašćenja i prava koja se garantuju ovim zakonom. Naravno, to ćemo i da branimo. Kad dođemo do one koncepcijske stvari - gde će biti istraga, to je potpuno drugo pitanje. Ali, ove stvari su morale da se isprave.
Moram da kažem, ovi amandmani koje podnosimo na prvih pedesetak članova, gde su opšte odredbe, ne tiču se samo ovog predloga zakona, tiču se i zakona koji je na snazi. Očekivao sam da, kada radite nov zakon, da ćete te nelogičnosti iz postojećeg zakona da izbacite i da očišćene norme ubacite u nov predlog zakona. Međutim, vidim da je ovde radila neka inercija. Niko nije prigovarao na tu odredbu, pa nema potrebe da je menjamo. Mislim da se olako pristupilo poslu izrade ovakvog predloga.

Gospodine Stojkoviću, ukoliko se ne prihvati ovaj amandman, onda ćemo istovremeno imati dva pojma krivičnog dela.
Imaćemo jedan pojam iz Krivičnog zakonika i drugi pojam iz Zakonika o krivičnom postupku. Uvažavam razloge koje je ekipa profesora koristila kada je pokušala ovo da uradi.
O čemu se radi? Mi smo Krivičnim zakonikom promenili definiciju krivičnog dela, pa je sad bitan element obeležja krivičnog dela postala i krivica, tako da se krivica pretpostavlja, jer da nema krivice, ne bi bilo krivičnog dela. Pošto je došlo do te promene, onda je ova ekipa profesora, koja je radila ovaj predlog zakona, došla do zaključka da treba to sve prihvatiti, s tim što treba iz tog pojma krivičnog dela da se izbaci krivica. Zašto treba da se izbaci krivica? Zato što se postupak vodi protiv nekog lica zato što postoji samo sumnja. Tek u sudskom postupku treba da se dokaže krivica.
Ali, krivica se dokazuje radi odgovornosti, radi krivične odgovornosti, o tome se radi. Mi smo takođe prigovarali i kada ste donosili Krivični zakonik, pa smo rekli - nemojte da menjate pojam krivičnog dela, protivpravno, društveno opasno, sa bitnim elementima bića krivičnog dela... to treba da ostane, zašto ubacujete krivicu?
Vi ste tada ubacili krivicu i onda sada nalazite za shodno da, ukoliko bi se u ovom zakonu navelo pod pojmom krivičnog dela podrazumeva se ono što je napisano u krivičnom zakoniku, onda se stvarno postavlja pitanje, a što vodimo krivični postupak, pa taj je već kriv. Znači, podnošenjem optužnice vi ste iz sumnje prešli u već nešto verovatno ili nešto sigurno.
Mi smatramo da je mnogo bolje da prihvatite ovaj amandman i da ovaj član se jednostavno izbriše, jer krivično delo je definisano jedinim zakonom kojim se to definiše u smislu objektivnih, subjektivnih elemenata, elemenata bića krivičnog dela, Krivičnim zakonikom. Ovako samo zbunjujete.
Pa kažete: pod pojmom krivičnog dela podrazumeva se ono što piše u onom zakonu da je krivično delo, ali bez krivice. Krivica treba da se dokaže u sudskom postupku, zato se vodi sudski postupak, bar do onog drugog, da postoji delo, da postoji izvršilac i taj kauzalitet mora da se dokaže, uzročno-posledična veza između radnje ili propuštanja osumnjičenog i dela. Tako je dosad bilo, verovatno će i dalje tako da bude, jer ne vidim drugi način kako bi se radilo.
Mnogo je bolje da ste ovaj član izbacili, jer problem krivičnog dela je rešen trapavo, ali drugim zakonom. Moram da kažem, to jesu neke nove teorije u krivičnom pravu koje guraju promenu tih pojmova i shvatanja. Međutim, vidite, ako se to pogrešno interpretira ili nedovoljno precizno navede, poput recimo člana 4. Predloga zakona, pa i ovog člana 20, plašimo se da u praksi mogu da nastupe mnogo veće posledice, jer apsolutno sam siguran da će sudovi morati da zauzmu stavove povodom ova dva člana.
Ovako kako je napisano u primeni može da stvori veće probleme nego koristi. Ne sporim da je bila namera da se prezumpcija nevinosti na neki način glorifikuje, verifikuje, ne sporim to, ali ove formulacije stvaraju zabunu i zbog toga to treba izbrisati, a ništa tekst neće biti oslabljen, jer je to već propisano, regulisano drugim propisima. Konkretno ovo Krivičnim zakonikom, a što se tiče člana 4. i Ustavom i Krivičnim zakonom.