Ovo je više komemorativna sednica, kako vidim, jer nema nikoga iz Vlade, nikoga ovo ne interesuje, oni smatraju da imaju 126, pa da će i ovaj zakon kao 200 i kusur, kako se Marković hvali efikasnošću, i ovaj će biti usvojen.
Ovo je još jedan od predloga zakona koji nema koncepciju, ali ovaj predlog zakona ima i jako izražene mentalne probleme. Teško ovo može da se shvati, a još teže da se primeni. Može da se primeni uz veliku količinu voluntarizma.
Da bi oni koji prate ovaj prenos to shvatili, o čemu se radi i da znaju šta će da ih pogodi, moram da ukažem da je dosta dugo kod nas postojao jedan period, ako uzmemo za primer ministarstvo, ministar se tretirao blizu Boga, on je sve odlučivao, bio je vezan nekim aktom o unutrašnjoj organizaciji, nekim propisom koji reguliše plate i reguliše nazive radnih mesta, ali je postojala neka mogućnost, doduše skromna, za neku stimulaciju i da se napravi neka razlika između onih koji rade bolje, koji slabije rade itd.
U ministarstvima je bio potpuno zapostavljen jedan deo koji se tiče stručnih poslova za pripremu ministarstva. Tu su se različito snalazili ministri. Ovo vam pričam na bazi ličnog iskustva, jer još uvek me krivično proganja ona "žuta" vlast zato što sam navodno isplaćivao stimulaciju, ali tužilac ne zna da je bio zakon i pravilnik koji je regulisao stimulaciju, tako da još uvek stoji taj predmet. Tužilac proganja, sud neće ništa da radi, ja se tresem, plašim se šta će da bude. Zaključili su da je nezakonito isplaćena stimulacija, a tužilac ne zna da postoji zakon i pravilnik koji to reguliše i on uopšte blage veze nema o tome da je postojala komisija u Ministarstvu koja je na bazi rezultata rada određivala o stimulaciji.
Šta da radimo, takva imamo tužilaštva, takve sudove i takve "žutaće" što proganjaju. To je Đelić radio po nalogu Đinđića i po nalogu Međunarodnog investicionog fonda. Nalog za progon je iz inostranstva. To je period kada su mi našli čak i rođenog brata, iako sam jedinac.
Ovaj predlog zakona samo na prvi pogled deluje kao da treba da bude neki propis koji će vrlo precizno i vrlo konkretno da uredi sistem plata u državnim službama. Znači, kada ga neko pročita ko baš i nije u ovoj materiji ima da kaže da je kompletan propis, sve je tu napisano.
Međutim, kada se analiziraju odredbe, jedna po jedna, onda se vidi da tu vezivnog tkiva između članova nema, postoje problemi da se shvate neki pojmovi, tako se plata svodi na koeficijent, potpuno apsurdno. Ovde nema rešenja o plati. Ovo je rešenje o koeficijentu.
Ako ste se opredelili na platne razrede i platne grupe, verovatno ste mogli da uzmete bilo koji propis Vojske Jugoslavije koji je uredio plate po ovom sistemu i to su bili relativno dobri propisi, unapred se sve znalo prema činu, prema godinama radnog staža, kakvi su dodaci itd.
Međutim, ovde je morala da dođe do izražaja stvaralačka inovacija, a ona se ogleda u tome što iznad svakog člana postoji naziv za taj član.
Molio bih vas da se u ovom ozbiljnom trenutku ne smejete, jer evo, recimo, šta stoji napisano kao naslov za član 7. kako se određuje osnovna plata.
Znači, ovo je pitanje i pošto je to pitanje, znači naslov člana je pitanje, onda treba u članu da imamo pitanja.
Ovo je sistem pisanja zakona kada sedne čovek sam pa sam sa sobom razgovara i kaže, kako da odredimo platu, piši, kako da odredimo platu, a to ćemo da odredimo članom 7, pa onda, osnovna plata, pa da vidimo dalje i to je slobodan literarni sastav koji apsolutno ništa ne znači.
Nemojte da se smejete, to je potpuno normalno.
Dalje, pravo na platu, sada malo da preskočimo, pa da vidimo šta je napisano u tom istom članu 7. ali, stav 2. pa kaže: "Osnovna plata pripada državnom službeniku koji radi", pazite, "koji radi puno radno vreme ili radno vreme koje se smatra punim radnim vremenom.
"Državni službenik koji ne radi puno radno vreme ima pravo na osnovnu platu koja je srazmerna dužini njegovog radnog vremena". Valjda ima pravo na platu u odgovarajućoj srazmeri prema vremenu, a ne na punu, pa se onda puna sa nečim deli.
Član 7. u stavu 1. počinje ovako: "Osnovna plata se određuje množenjem koeficijenta sa osnovicom za obračun i isplatu". Sada se ta osnovica za obračun i isplatu plata naziva "osnovica", a ja ne znam zašto ste ubacili ovo – isplatu, jer ona je uvek osnovica za obračun.
Isplata je radnja kojom se službeniku prenose sredstva koja predstavljaju platu, ali ovde je sve pobrkano, tako da mene čudi što u članu 14. kažete: "Koeficijent se određuje rešenjem", a to bi u stvari trebalo da bude rešenje o plati.
Dakle, kada je neko zasnovao radni odnos, zaključio ugovor, onda se određuje i plata, eventualno u toku odnosa moguća je promena, u zavisnosti od naziva radnog mesta na koje se raspoređuje koja platna grupa, koji platni razred u okviru platne grupe.
Ali, to je rešenje o plati, ne može da bude rešenje o koeficijentu, jer se ovde koeficijent pojavljuje kao nešto najvažnije, a to je instrument pomoću koga se dolazi do ovog iznosa plate. Ovde su pobrkane stvari. Ovde nije poenta u plati, nego u koeficijentu, potpuno je pobrkano.
Dalje, "Platni razredi izražavaju napredovanje na istom izvršilačkom radnom mestu pod uslovima koji su određeni ovim zakonom". I sada tu postoji osam platnih razreda, dakle, od šeste do trinaeste platne grupe, pa u okviru svake platne grupe postoji osam platnih razreda i ima kasnije odredba koja se odnosi na vremenski period koji je potreban da se bude, ako mogu tako da kažem, na određenom radnom mestu, jer sigurno mora da postoji razlika između onoga ko radi šest meseci na radnom mestu i njegovog kolege koji pet godina radi na tom istom radnom mestu i obavlja iste poslove.
Takva podela ne postoji za prvih pet grupa, a zašto? Tu se priča o položajima i pazite šta se kaže tu, kaže – koeficijenti za položaje i izvršilačka radna mesta određuju se prema tome što se svaki položaj i svako izvršilačko radno mesto svrstava u jednu od 13 platnih grupa. A ko to radi, ko to svrstava? Onaj ko rukovodi državnim organom ili uopšte organom gde se primenjuje ovaj zakon.
Kaže – položaji se razvrstavaju. Ne razvrstava se posao koji se radi, nego položaj. Pazite, ovde je terminologija potpuno iz Nušićevog Narodnog poslanika, to da znate, kompletna je, onaj će biti izabran za ministra, on je meni obezbedio i obećao nameštenje, a zašto? Ne može da bude državni službenik, nego da ga tamo zaposli kao strinin ujak itd. Znači, terminologija je potpuno iz Nušićevih komedija, to je sve provučeno. Ima on tri komedije koje se tiču toga, a ne samo jednu.
Platna grupa gde se svrstava položaj, vidite, položaj u službama Narodne skupštine. Znači, gospodine Periša, ovo vaše je položaj zamenika sekretara, tako ispada, dakle, predsednika Republike, a kako ćete da svrstate Đilasa, uopšte mi nije jasno i koji će to položaj biti. Vi ste čak njemu prihvatili da nema Narodne kancelarije, po Zakonu o budžetu ne postoji Narodna kancelarija, terminološki, nema nijedne poziciji gde piše Narodna kancelarija, ali pare idu. Kako ćete njih tamo
da razvrstate?
Oni neće nikoga ni da razvrstavaju, nego će Tadić da ih razvrstava, pa šta će nam onda zakon, jer čovek može da uradi šta god hoće, može najbogatijeg čoveka, najvećeg tajkuna da ubaci i da izigrava, ne znam, malo mi ličini na Dafinu Milanović, srpska majka, a ovo je srpski dečko, sekira se, ide po Trgovištu u cipelama od 600 evra i kaže, stvarno vam je teško. I on saoseća u njihovom bolu, eto, to je to.
Vidite, ima tu puno začkoljica i puno stvari koje verovatno u praksi neće da daju neke rezultate.
Moram da vam kažem da neće baš ni služiti kao neka velika pomoć kada se projektuje budžet Republike Srbije, ma koliko vam delovalo da broj zaposlenih, platne grupe, koeficijenti, kada ko napreduje, kada puni dve godine, godinu dana, neće vam to pomoći u primeni ovog zakona, niti u boljem planiranju sredstava u budžetu Republike Srbije, u to budite sigurni. Zašto?
Vi ste ovde praktično dali slobodu rukovodiocu nekog organa ili organizacije da prema svom nahođenju, a polazeći od nekih kriterijuma koje će Vlada morati da usvoji na bazi kojih se radi sistematizacija i organizacija u svakom državnom organu i određuju zvanja i na bazi Zakona o državnim službenicima, i opet će pojedinci koji rukovode nekim organima da projektuju odgovarajuća radna mesta po nekom svom nahođenju.
Ja ću vam dati primer Agenciju za duvan ili bilo koju drugu agenciju da uzmete u obzir, moram da vas podsetim na još jednu stvar, da li se ovaj zakon primenjuje i za Narodnu banku Srbije, kako mislite to tamo da primenite? Neću da uzmem u obzir platu guvernera i viceguvernera, neću čak ni naknadu članova saveta Narodne banke, uzmite ove druge. Kako ćete njihove plate da odredite?
Samo da vas podsetim, kada je bilo govora o tome kolika je plata guvernera Jelašića i da li on može da digne plate, odnosno da podigne kredit toliki da kupi onu kuću što nije hteo posle da trampi sa onim ko mu je ponudio pare, onda je rečeno, ljudi koji rade u Narodnoj banci moraju da imaju ekstra velike plate, a zašto? Klijentela sa kojima rade ne sme da ima mnogo veću platu od njih. Kako ćete vi tamo da zavedete taj red i da skinete te plate da, otprilike, odgovaraju platama koje postoje, da kažem, u ovim najrazvijenijim ministarstvima, pošto u Ministarstvu finansija neki stvarno imaju dobru platu, ali većina nema tu platu kako se priča.
Naravno, pošto je načelna rasprava, ja ne zalazim u konkretna rešenja koja smo mi obuhvatili sa 20 amandmana, jer o tome ćemo sledećih nedelja više da pričamo, da ukažemo na konkretne nedostatke, ali osim ove terminološke neusklađenosti, terminoloških zabluda koje se javljaju, prigovora ljudi koji su radili ovaj posao i koji vrlo dobro znaju da je pojedine odredbe nemoguće primeniti, odmah da vam kažem, sve odredbe o ovim dodacima, teško da možete da primenite kod inspekcijskih organa, mislim na dodatke na platu, jer imate posebno poglavlje – Dodaci na osnovu plata državnih službenika, to je od člana 23. naovamo i to ćete vrlo teško da primenite kada su u pitanju inspekcijski organi.
Naravno, vi ovim zakonom dajete samo neke osnove za MUP, za neka druga ministarstva, ali imate ova civilna ministarstva gde postoje inspekcijski organi. Vi ovo teško možete da primenite i u pogledu dužine radnog vremena, i u pogledu načina obračuna plate, načina obračuna dodataka i nagrađivanja.
Ako vi nagrađivanje svedete na radno vreme, na radno mesto, na radni staž i izostavite sve druge aspekte kojima se meri kvalitet, a potencirate ovo "ističe se", "naročito se ističe" itd, budite uvereni da neće da se postigne onaj efekat. Unutar samog ministarstva neće da se postigne onaj efekat.
Imate situaciju da su uopšte u praksi ljudi suočeni sa tim problemom, da je nemoguće obračunati platu nekom državnom službeniku. Nemoguće je pravedno obračunati. Zbog čega?
Kako vi čoveku da izračunate, ako je došao na posao, recimo, neka radno vreme bude od pola devet, on je došao u osam, radi, zna da treba hitno da se završi nešto, Vlada traži, mora da ostane i posle podne da radi, mora i sutra da ostane posle podne da radi, nosi kući predmete da radi, posle tri, četiri dana uraganskog posla završen je taj posao, prošlo je sednicu Vlade, znate i sami kada je u pitanju priprema zakona ili nekog izveštaja itd, a vi u službi imate jednog ili eventualno dvojicu ljudi koji taj posao znaju da rade.
Kako ćete vi tom čoveku da obračunate platu za jedan, dva, tri ili pet meseci, a on neprekidno radi? Ne možete pravično da obračunate, a po odredbama ovog zakona samo ćete da prouzrokujete još veću nepravdu unutar samog ministarstva, unutar same službe.
Pitanje slobodnog dana, pitanje dolaska, izlaska itd. Mislim da u osnovnim stvarima, cenim nastojanje da se ovo pitanje uredi. Naravno, ne podržavam ovako veliku razliku u platama u kategoriji državnih službenika, pa sada bez obzira na ove platne grupe, ne podržavam, mislim da je to ipak velika razlika. Ne može državna služba da se stavi u ovaj kontekst, nije to privredno preduzeće.
Drugo, moram da vam kažem, i ranije je bilo situacija, nije to sada prvi put, ali od 2001. godine naovamo masovno analitičko stručne poslove za potrebe ministarstva rade instituti, grupacije pojedinaca nevladinih organizacija, pa samo da vas podsetim.
Verovatno 70 posto propisa koje je ova Narodna skupština usvojila za ove dve i po godine kao pozitivnu stranu i kao razlog zbog čega se pledira da i opozicija podrži takav predlog zakona je bilo to što je zakon radila radna grupa koju čine profesori, neki institut.
Predlog zakona je dobio sertifikat ovog Slovenca što kontroliše da li je to usaglašeno sa evropskim standardima i sa standardima koje su neki drugi zamislili.
Neko mora da kaže – e, to što je napisano usaglašeno je sa stavovima ove verske sekte, Venecijanske komisije. Vi ste taj dobar deo posla preselili van ministarstva i van Vlade.
Samo da vas podsetim, napravite jedan spisak, evo neka bude jedno poslaničko pitanje.
Da i ja postavim jedno poslaničko pitanje – od 2001. godine, 25. januara, do danas da se napravi spisak na koliko zakonskih predloga je bio član radne grupe Gašo Knežević, Dragor Hiber, Vesna Rakić-Vodinelić, njen muž Vodinelić, Boško Mijatović i da ne ređam dalje? Hajde da izračunamo koliko su predloga zakona oni uradili.
Da li se sećate kada je donet Zakon o izvršnom postupku? Paralelno sa Predlogom zakona cirkulisala je i knjiga radne grupe koja je pisala taj propis. Nije? Mi smo poslanici dobili to. Zar te propise, predloge i nacrte tih propisa ne rade u ministarstvu?
Ako se ne rade u ministarstvu, onda ovi, peta grupa, četvrta, treća, druga, ne znam zašto bi oni morali šest, sedam, osam ili devet puta da imaju veću platu. U čemu se ogleda njihovo radno mesto? U tome što se popunila sistematizacija. Postoji državni sekretar, postoje pomoćnici ministra. Šta imamo?
Imamo situaciju da pola pomoćnika ministara nema pojma gde se nalazi – ovi iz G17 plus što su ubacili ovo, što Ministarstvo finansija, što ova druga ministarstva. Oni ne znaju, ljudi, šta ih je snašlo. Šta znaju? Znaju da kažu – molim vas, u Sloveniji je ovakav propis donet, zašto i mi ne bismo imali takav propis. Celo njihovo ekspertsko znanje se zasniva na tome. Već u susednoj kancelariji daktilografkinja više zna od tog eksperta. Po kom kriterijumu on dobija toliku platu? Nema kriterijuma. Postoji politička pogodba i ćef.
Hajde da se ne ljutite vi, ista situacija je sa SPO. Još gora. Idite u bilo koje ministarstvo gde je DSS ili u Vladu, ima da vam kukaju na Vuka Draškovića i njegov SPO. Ja ne očekujem od vas priznanje, nećete da priznate, vi ste koalicioni partneri, ali morate da trpite. Vaše srce i duša zna kako dolazite do 126. Oni su bili zainteresovani za aerodrom, za Geneks, za ovaj sajam, ovaj porno sajam, tamo im je Trpković; morali su čak i porno sajam da izmisle da bi se prodavale pljeskavice jer tu imaju procenat od pljeskavica. I kada nije vreme za sajam oni prave sajam jer pljeskavice moraju da se prodaju.
Sada mi kažite šta je taj Srećković sposobniji od 99 posto ljudi koji rade u Ministarstvu trgovine. On pojma nema gde se nalazi. Nema. Vidite i onog Milosavljevića, pobeže u Privrednu komoru, tamo, DS povukla sve svoje, sve u Privrednoj komori. Mi smo jedina država koja ima obaveznu privrednu komoru, sve imaju dobrovoljnu, ali ova je morala obavezno, ne sme niko da ljuti predsednika, pošto je Platini najbolji golman na svetu, znate kako to ide.
Sada vi ubeđujete nas, mi treba da vam pomognemo i treba da se kaže čoveku koji 20 godina radi u ministarstvu stručne poslove da je Srećković ekspert za njega ili onaj Senić. I on je ekspert. Za šta li je on ekspert tamo? Objasnite mi molim vas. Kakvi su to eksperti, ko im je dao diplomu da su eksperti? Čeda Jovanović bio ekspert.
Molim vas, o čemu pričamo. Šutanovac bio ekspert da radi u MUP, pa je postao višak, maznuo 20, 30, 50 plata i ponovo došao na platu. "Šuki plazma", opet došao na platu. Obećao mu Boki Tadić, kum – bićeš nameštenik.
Čim demokrate pobede bićeš nameštenik ili državni službenik. Držao je tamo neki kafić, prao čašice tamo itd. Ekspert, mangup iz kafića. Pokupila se manguparija iz kafića i rekla – možemo mi da uzmemo pare ovima iz inostranstva, a da se bavimo politikom. I to je cela politička scena Srbije. To je cela politička scena Srbije.
Državu nam uništi kafić i mangupčići iz kafića. Našli način kako da uzmu pare, baš ih briga, malo varaju inostranstvo, inostranstvo kaže – ovi su drčni za pare, ima sve da urade kako mi kažemo i eto.
Eksperti postali, diplomu dobili na nekom oluku. Čekali pored Narodnog pozorišta iz oluka da ispadne, ispala diploma, odmah Mlađa to zaposlio, pojma nemaju, ne znaju gde su se našli.
On je prva, druga platna grupa, on ima šest, sedam puta veću platu od čoveka koji 20 godina radi u ministarstvu, brine brigu o državi, brine brigu o svom radnom mestu, brine brigu o tome kad se promeni vlast da li će da ga pomere, da li neće da ga pomere, da možda u kampanji neko nije obećao sestriću da će da bude nameštenik, a on po profesiji idiot.
Pa nećemo, gospodine Balinovac, da vam glasamo za ovaj zakon. Kada bude govora o našim amandmanima, onda ćemo konkretno da vam ispričamo šta vam zameramo povodom svakog člana na koji smo pisali amandman.
Ako već donosite zakon, onda mi objasnite zašto bi predsednicima žalbenih komisija Vlade i pravosuđa, savetnicima predsednika Vlade i potpredsednika Vlade, e, sad, uzmite vašeg potpredsednika Ivanu Dulić-Marković i ona pokupi ove njene ustaše i dovede da budu savetnici.
(Dobacivanje iz sale: To je sramota.)
Što sramota? Koga sramota? Mene da bude sramota? Mene da bude sramota?!! Gde joj je bila rodbina? A brat, gde je bio on, u vojsci Republike Srpske ili zenga? Šta je bio?! Vi rasturate moju državu. Čekajte eksperti da vidite, sada će izbori pa ćete da vidite. Nema više.
Nema ljudi, vodite računa, imali ste i Stjepana Marovića i Svetozara Mesića. Sekula Drljević trenutno vodi, da znate. Crvena Hrvatska se pravi, rastura se država. Kako? I ovakvim zakonima i ovakvim ekspertima, po zadatku.
Građani Srbije će malo po malo, a mi uporno sa ove govornice, malo po malo, da objasnimo šta ko radi, zašto radi, koliko radi i gde će da bude kraj.
E, pa, građani Srbije, znajte, dok je ovakve koalicione vlade i ako u budućnosti bude ovakvih koalicionih vlada, od 19, 20, 250 ili pet stranaka, imaćemo rasturanje, pa ćemo imati i ono "čime se pametan stidi, budala se ponosi".
Vuk Drašković se hvali kako mu je najveći prijatelj Havijer Solana, onaj koji nas je bombardovao, koji je potpisao bombardovanje. "Dragi Oli Ren", "draga Karla del Ponte". Ono što najviše mrzi srpski narod je glavni razlog zbog čega mora Vuk Drašković da bude ministar inostranih poslova.
Naravno, Koštunica je sve pošten, on "jadnik" sve to mora da trpi. Što mora da trpi? Šta je on obećao, kome je obećao? Slušao sam Koštunicu šta je pričao tokom 2000. godine na TV Crna Gora. Vrlo dobro sam čuo šta je rekao: "Svi problemi se rešavaju posle 24. septembra 2000. godine; Kosovo se vraća, sa Crnom Gorom se sređuje".
I, šta sređujete? Koga nam postavljate za državne službenike, one koji se hvale kako rade za inostranstvo? Hoćete da nas ubedite da je to put u inostranstvo? Put prema Evropi?
Vodite računa, nezavisna država Hrvatska je uspostavljena, pravi se crvena Hrvatska od Crne Gore. Vodite računa! Optužujete nas za teoriju zavere a molim vas, kako to sve po toj teoriji se desilo?
I ovim zakonom i mnogim zakonima koji su ovde doneti većinom od 126 i po plus "Geneks", 126 i po plus "Naftna industrija", 126 i po plus neka televizija, 126 plus pozicija. To je taj vaš kompromis. Od tog vašeg kompromisa mi gubimo državu. Bolna je ta vaša kohabitacija. Bolna.
Kažite mi jednog državnog službenika koji je podržao ovaj predlog zakona, koji smatra da ovde postoji nešto normalno. Nema ga, ali ne sme niko ništa da kaže. Zašto ne sme?
Znaju šta može da se desi. Preko noći izmislite nekog eksperta. Čitamo mi onaj vaš "ci vi", "curucum", "variteja", kako beše. I to nam ubacuju. Sve nam ubacuju.
Građani Srbije, razmislite zašto ova vlada, koja je odavno trebalo da padne, i dalje opstaje. Nisu završili pešadinci onaj posao koji su dobili. Došli su oni da rasparčaju ovu državu. Vodite računa sledeći put kad glasate. Čim vidite da piše D, bežite dalje. Demokratija je bolna za Srbiju. Sve što nose demokrate je bolno. Demokratski blok, blok za rasturanje države. Ako ih ponovo izaberete, onda ste saučesnici sa njima.

Gospodine Mihailoviću, član 101. Nisam pričao o nacionalnosti nego o ideološkom sklopu neke ličnosti. Ustaša nije nacionalnost, to je zločinac.
Ako vi neku nacionalnu grupu poistovećujete sa ustašama, to je vaš problem. Ja taj problem nemam. Bio sam vrlo precizan, pa sam rekao ko su zločinci – ustaše. Proterano je 150.000 ljudi iz njihove Republike Hrvatske 1990. godine kada je došao Stjepan Mesić. Da li je neko pružio zaštitu tim ljudima? Niko.
Ne poistovećujem, nego su kriminalci i zlikovci oni koje treba nazvati pravim imenom. Uostalom, samo da vas podsetim, to je ta gospođa koja je rekla da je ona vlast klala i krvavim kontejnerima prebacivala itd!
To je ona gospođa koja se veselila sa onim veselim Albijanićem, duvala je i ona u balone! To je gospođa koja je uvek na strani onih koji su protiv Srbije!! To je dokazala svakim svojim korakom.
Može njena stranka da ide nekim putem, a ona, kao slobodni strelac i pojedinac, ide tamo gde su oni koji mrze Srbiju, mrze građane Srbije. Vi ćete nju da izaberete za potpredsednika Vlade! Tada ćemo mi da napustimo sednicu, nećemo da budemo prisutni.
Još jedanput, da se moje reči ne krive, kada sam rekao "ustaše", nisam povezao ni sa jednom nacionalnom grupom. Vrlo precizno znam šta pričam.
Bliska familija dotične gospođe se hvalila time kako je učestvovala u domovinskom ratu, gde je dala naročite zasluge. Raspitajte se malo kakvi su tragovi gde je njena familija prošla.

Dok je bila zastava bila je manja opasnost da padne grb. Ovako opasnost je baš izrazita.

Radi javnosti, mislim da je malo pobrkan redosled tačaka dnevnog reda. Gospodine Dinkiću, mene prosto čudi da svoj autoritet, doduše, Labus je potpisao, niste iskoristili da se ubaci u dnevni red Predlog zakona o uslovima za zapošljavanje i rad stranih državljana. Verovatno je danas to moralo da bude prva tačka dnevnog reda. To je predlog zakona koji je ušao u proceduru još 21. juna 2005. godine.

Takav predlog zakona ste dali. Doduše, možda vam se gadi pošto je Labus to potpisao, ali ima dobrih rešenja u ovom zakonu.

Mislim da ste morali da usaglasite ova dva predloga zakona sa nekim prirodnim tokom stvari posle ovoga što se desilo, a znate i sami, posle one euforije nisam imao utisak da ste vi proganjali Crnu Goru, niti da je Đinđić proganjao Crnu Goru, niti da je Koštunica proganjao Crnu Goru. Međutim, oni su tako euforično proslavili neki referendum. Kažu "napokon sloboda". Nemam utisak da ste ih nešto proganjali. Ako ste ih stvarno proganjali, niste smeli da ih proganjate, nije to lepo.

Neću da pričam ni o jednom našem amandmanu, zato što imamo dosta amandmana, pa ćemo da iskoristimo priliku da to seciramo i da objasnimo natenane šta su sve propusti itd. Šta je karakteristično za ova dva zakona? Kada se radi o izmenama i dopunama Zakona o porezu na dohodak građana, samo da vas podsetim, navodno je taj zakon donet 2001. godine, pa je promenjen 2002, pa je promenjen 2004, pa cela 2005. je bila bez promene, i sada idemo na 2006. i menja se.

Kada se radi o Zakonu o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, on je donet 2004. godine, vi ste ga predlagali ovde, promenjen je prošle godine i sada se ponovo menja. Moram na početku da vam kažem, ipak je to u uzajamnoj vezi, zbog ovih promena koje ste sad ubacili u ova dva predloga zakona, niste vi dobro shvatili radikale povodom rasprava koje smo ranije imali o ovim predlozima zakona. Vi ste pokušali nešto od onoga što smo mi pričali da ugradite ovde. O tome su moji prethodnici pričali, a tiče se ovih oslobađanja. Međutim, niste dobro shvatili. Evo zbog čega niste dobro shvatili.

Kada jedna država ima tako strašan suficit, kao što ste vi to predstavili kod nas da se dešava u 2006. godini, onda ne treba pristupiti selektivnom snižavanju ili smanjenju opterećenja, već treba da idete generalno, univerzalno, da obuhvatite sve kategorije. To je prva stvar.

Zbog čega? Zato što se, u suštini, ova dva propisa zasnivaju na jednom načelu kada su u pitanju porezi, da građani, srazmerno svojim ekonomskim mogućnostima i materijalnom stanju, učestvuju u finansiranju funkcija države, a ovaj prvi zakon koji reguliše poreze pre svega se odnosi na to, jer se porezi ubiraju da bi se finansirala vojska, državna uprava i sve one funkcije države.

Kada je u pitanju ovaj drugi zakon, kada su u pitanju doprinosi, onda stičem utisak da ste zaboravili da su u međuvremenu, pre svega zahvaljujući vladi Vojislava Koštunice i Miroljuba Labusa, doneta dva-tri vrlo značajna zakona. Mi imamo neke principijelne primedbe povodom tih zakona, povodom nekih rešenja, ali su ti zakoni svakako potrebni, verovatno u nešto malo boljem tekstu i boljim rešenjima.

To je zakon koji reguliše dobrovoljno penzijsko-invalidsko osiguranje i onaj koji omogućava dodatno penzijsko osiguranje preko osiguravajućih društava, pa i ovaj o investicionim fondovima. To su sve stvari koje su potrebne našem društvu, ali mislim da ste nas tu pogrešno shvatili.

Sledeća primedba koja može da se uputi ovom predlogu zakona, ne možete vi sa ovim stvarima koje menjate da bitno popravite vašu popularnost sa 1,9 na tri ili pet posto, a to je samo u toj funkciji. Između vas i Labusa je razlika u tome što je on odmah izašao, jer smatra da se napustio taj put, kako on reče "glavom smo udarali u zid", a vi ste rekli "mi nećemo odmah, nego ćemo septembra". Evo, stavili ste septembar kao rok u ovim zakonima, od kada se primenjuju pojedine odredbe.

Drugo pitanje na koje ne možete da odgovorite jeste - zašto ovu korenitu promenu niste ubacili 2004. godine? Bilo je uslova i 2004. godine.

Treće, ideja svakako zaslužuje posebnu pažnju. Otprilike se ideja zasniva na sledećem: treba stimulisati poslodavce da prime u radni odnos, posebno ove dve-tri kategorije građana, a to su pripravnici, pa oni koji se prvi put zapošljavaju na neodređeno vreme, a mlađi su od 30 godina, i ove dve kategorije 45 i 50 godina. To je za svaku podršku. To jesu dva problema.

Ali, mislim da ste pogrešan put izabrali. Vi ste to oročili na dve ili tri godine, pa ste još uslovili - ukoliko se u tom roku nešto desi, onda sva oslobađanja ne važe. Da vam kažem kako se razmišlja na tržištu, kod ovih poslodavaca. Oni kažu - za dve i po godine ova vlada dokazala ima selektivni pristup porezima i doprinosima. U kom smislu selektivni pristup.

Pa kod NN lica država ispoljava kompletno sva svoja ovlašćenja, pa čak, po vašem nalogu, u nekim situacijama je bila prisutna i brutalnost, a kod OO građanina jednostavno se i ne dolazi ili, ako dođe inspekcija i konstatuje neku nepravilnost, onda može da nastrada inspektor, jer to ne sme javno da objavi, a onda se uključuje drugi aparat itd.

To ljudi znaju. Pozovu telefonom, a oni kažu - nisam u dobrim odnosima sa G17 u mom mestu, ne mogu da koristim itd. Znači, taj selektivni pristup je napravio vrlo lošu političku pretpostavku za primenu ovih odredbi koje, u svakom slučaju, može nešto da se prigovori, ali principijelno nema mesta za neki oštriji prigovor.

Drugi problem je što i dalje uporno istrajavate da ne definišete šta su to sredstva i kakav tretman imaju određena sredstva. Više puta sam pokušavao da objasnim ne samo vama, pokušavao sam i onima iz DS, ali to su beznadežni slučajevi, to ne vredi ni objašnjavati, jer oni ne znaju o čemu se priča uopšte.

Onaj vaš Đelić, taman posla njemu da objasnite, on čovek pao s Marsa. Da vam objasnim o čemu se radi, ako ste prešli na sistem bruto zarada, onda je kompletna bruto zarada moja lično primanje, a ne mogu sve to da trošim, već postoji i obaveza da uplatim obavezne doprinose koji idu na teret moje zarade i to su moja sredstva, i tu se verovatno slažemo.

Moraćete sa mnom da se složite, gospodine Dinkiću, bez obzira na to da li to želite ili ne želite. Ako ni zbog čega drugog onda zbog onoga Parivodića. Onaj genijalac priča o privatnoj svojini kao pravu na život, pa je prvo nastalo pravo svojine, pa su nastali embrioni, pa onda Hrvati, to je njegova taktika. E sad, ako je to tako, onda vi ne možete ni jednim ni drugim zakonom da dajete različiti pravni položaj sredstava.

Pazite, vi ovde omogućavate neko popuštanje i neku beneficiju ukoliko isplata ide preko poslodavca. A zašto kažnjavate zaposlenog koji je zaradio svoja sredstva? Evo, vi sutra ne budete ministar, zaposlite se u nekoj firmi, radite kod nekoga kao konsultant i dobijate platu, i vaš poslodavac nije u mogućnosti da zaključi ugovor, da pristupi nekom penzionom programu i vi hoćete lično da se osigurate za dobrovoljno penzijsko i invalidsko osiguranje.

Znači, vi kada primite zaradu ide deo za doprinos, ide deo za porez i ono što biste vi hteli da uplatite da pristupite nekom dobrovoljnom penzijsko invalidskom fondu ne možete ili ste ga limitirali prošli put na tri, sad na pet, čini mi se pet hiljada. Zašto, zašto pravite razliku u sredstvima? Da li je to lična svojina, da li je to čovek zaradio?

Pazite, nekada je bilo neto i bruto, pa je neto bila lična svojina, da ne kažem privatna svojina nego baš lična svojina, koristim one stare termine, a onda ste prešli na bruto pa kažete, to je trošak, to je prava zarada, pa se navodno radnik pita pa on kaže – izdvojio sam ovoliko za zdravstvo, ovoliko za penzijsko, ovoliko za nezaposlenost itd. Zašto?

E sad, oni koji pričaju o socijalnoj pravdi i nju doživljavaju kao čistu socijalističku pravdu, to nema veze sa nazivom stranaka, odmah da se razumemo. Uostalom, vi i niste autori toga, pošto je DS član te internacionale i vi kada kažete da podržavate Socijalističku internacionalu, odmah tumačim da dajete podršku Borisu Tadiću. To valjda nećete sebi da dozvolite.

Pazite, tu je velika razlika. Ako se zasniva na načelu socijalne pravde, ali se garantuje pravo svojine, ono što je radnik zaradio dajte mu da raspolaže s tim, a vi njega uslovljavate da on mora preko poslodavca, a poslodavac i kada pravi neke kombinacije on gleda benefit neki da dobije za sebe. Zašto to radite?

Evo, vi to provlačite dve godine uzastopce. Znam šta možete da koristite kao argument, pa da kažete – e, ali postoji opasnost, ako bi to tako bilo da neko izvlači sredstva u potrošnju. Pa ne može.

Ili da kažete - može na kraju godine da obezbedi neko poresko oslobađanje po osnovu tih ulaganja. Pa ne može ni to, niste ni tu mogućnost predvideli. Zašto to radite?

Dalje, u osnovi problemima se nalazi to što u suštini ovde nije definisano šta su obavezni doprinosi. Samo da vas podsetim, jedna odredba Ustava Republike Srbije, koja je u suštini dobra odredba, koja govori o obaveznom socijalnom osiguranju, koja propisuje tu obavezu i za zaposlene i za poslodavce. Zbog čega propisuje?

Da država ne bi preuzela 250% brigu nad socijalnim stanjem građana, već da bi građani i poslodavci tokom određenog perioda, pod određenim uslovima preuzeli brigu da obezbede socijalnu sigurnost za vreme kada čovek izgubi radnu sposobnost, a to je 65 godina života.

Ali, šta je onda doprinos koji uplaćuje poslodavac, koja je funkcija tog doprinosa? I niko ne želi to evo već 20 godina da reši. Iz onog perioda kada šta god se uplati postane društvena svojina preko tog SIZ-a penzijskog i invalidskog osiguranja, a kasnije u raspodeli ide prema nekim drugim kriterijumima, pa je uplata bila po jednom principu, raspodela po drugom principu, a jedan i drugi princip su se zasnivali na nepravednosti. Zašto?

Zato što nije bilo nikakve veze između onoga ko izdvaja i njegovih sredstava, to se naslanja i dalje se prenosi itd. To se prenosi, i tu nepravdu ne može niko živi da ispravi, a očigledno je potreban neki prelazni period kada bi mogli da se svedu ti čisti računi.

Bez namere da komentarišem konkretno bilo koji amandman, ali moram da vam kažem da mnoge stvari nisu logične u ovome što radite. Prva najveća nelogičnost je: zamislite Miloljub Albijanić je podneo amandmane na Mlađin predlog zakona. Pa zar je moguće da vaš zakon toliko ne valja da je morao čak Miloljub Albijanić da podnosi amandmane. Meni to, za nas sve deluje u Skupštini šokantno.

Kada Albijanić podnese amandmane, to onda znači da je dogorelo do nokata, znači da ste nešto, gospodine Dinkiću, toliko zabrljali da jedino on kao predsednik poslaničke grupe morao je da se angažuje da ispravlja. A on čuveni matematičar, znate i sami. On je morao da se potrudi, za oba Mlađina zakona je napisao amandmane, bogami da vam kažem nešto sam malo iznenađen, znao je da imenuje broj člana, tu nije pogrešio. Znate, tu nešto nije u redu.

Dalje, kako vi mislite da se ostvare efekti ovi kako ste ih vi planirali kada u ovoj zemlji, a da ne pominjem sada što je moj prethodnik ovde pomenuo, ali na prste možete da izbrojite šta radi, na prste možete da izbrojite šta sve radi. Znate, mnogo lepo izgleda matematika kad se kaže - ne znam, sa 70 na 40%, pa toliko, pa u masi to je 31 milijarda, brdo para. Pa svašta, neke formule itd.

Mnogo lepo to zvuči, ali samo zvuči i ništa više. Kao što je uoči septembarskih izbora 2000. godine mnogo lepo zvučalo kad se kaže - evo, neka odu ovu sa vlasti, evo sa granice 6,5 milijardi kako reče Batić - ma sutra, odmah dolazi ovde. Nema ih.

Uništene banke, formirane nove banke, oprane pare, rasprodata privreda, isterani ljudi sa posla, i to sve demokratski i ekspertski. Znači, ekspertski ste izbacili ljude sa posla, ne vi nego u kontinuitetu, vi ste one sa heklerima kada ste upadali, to je druga stvar, ali o tome ćemo kasnije. Postoji zapisnik, i SUP je napravio, sve postoji, i izjave svedoka, biće vremena za to.

Kako mislite ko da primeni ovaj zakon? Evo sad vi meni kažite kako će da primeni ovaj zakon čovek koji ima neku malu firmicu, desetak zaposlenih, i on sad razmišlja šta ću da dobijem, neki popust, nešto dobijam sitno, da li ću dve ili tri godine morati da sprovodim ovo, ne smem da smanjujem broj radnika. Ne znam kako ste zamislili ono u roku od 15 dana da promeni radnika, ako je onaj jedan otišao u roku od 15 dana treba da primi drugog. Jeste li vi čitali Zakon o radu, bre? Tamo postoje neke odredbe kako se prima i šta se prima.

Dalje, ne valja kad se u zakonu u nekoj odredbi fiksira iznos nečega, ne valja. I tamo gde ste stavili 35.000 ili 5.000 ili 13.000 itd, ne valja kada se veže za fiksni iznos. Zašto?

Zato što onda ne postoji mogućnost da se prati život. To je veliki problem, jer se onda ukaže potreba da se nešto promeni i onda mora ceo zakon da se menja, da se pokreće čitava mašinerija, a i sami kažete da će ove godine biti inflacija, koliko kažete. Sigurno to neće biti u masi i u vrednosti onaj iznos koji je ovde naveden. Treba da uzmete neki kriterijum i da vežete za nešto sa rastom, da li troškovi života, da li rast cena na malo, da li jedno 50%, drugo 50% nije bitno, ali samo opredeljenje da u određenom stavu definišete u fiksnom iznosu nešto što se oslobađa, do čega se računa itd, stvarno nema logike.

Podneli smo poprilično amandmana na ovaj predlog zakona. Potrudićemo se da pojasnimo u čemu se ogledaju naše osnovne primedbe, ali ne želim da javnost sada pogrešno shvati, naročito posle jednog uvoda koji je ministar dao, pa se to medijski pripremilo, pa će sad da krene, znate i sami kako ide - Studio B, B92, Nacionalna televizija itd. i samo će da se priča o ovim aspektima jednog viđenja ovoga što se predlaže, oslobađanje na tri godine, na dve godine, pa stimulacija itd.

Mislim da, ako već pričate o tome, treba da se pogleda i onaj drugi aspekt, da se nalazimo u godini kada je strašan suficit, toliko veliki da ćemo čak i da vraćamo dugove. Ako je to sve toliko pozitivno, onda smanjite stopu po kojoj se vrši oporezivanje primanja, smanjite stopu po kojoj se plaćaju doprinosi. Ali, tu je problem.

Ne možete da smanjite stopu i mora 40%, ko zna koliko iz budžeta, s pravom država da isplaćuje, to moram da vam kažem, bez obzira na ove iz MMF-a što vas napadaju. Kad god se vi njima oduprete, dobijate podršku od SRS. Država je garant isplata penzija i vi u budžetu morate da obezbeđujete sredstva, i vi i oni posle vas i još puno vlada koje će doći posle vas. Moraju da obezbeđuju sredstva dok se ti fondovi ne stabilizuju. Tu ćete uvek imati podršku kad isplaćujete.

Znači, ne mogu da se smanje stope doprinosa, država treba da uplaćuje, država treba da stimuliše otvaranje novih mesta, ali kako posle tri godine ove divljačke privatizacije? Znate, gospodine Dinkiću, ako odete u ovo odeljenje koje se bavi borbom protiv organizovanog kriminala i ako od njih budete potražili dokumentaciju ili informaciju, samo informaciju, ne morate dokumentaciju, o privatizaciji, 400 firmi u Srbiji - "Dijamant", "Vital", "Soja protejin" i ređamo dalje sve do Canetovog, što ima ovo dole u Vranju, naravno, nikako da se zaobiđu cementare, pivare itd.

Pogledajte dokumentaciju šta su oni konstatovali. U ovoj državi policija sve zna šta se dešava, odmah da vam kažem, apsolutno sve. Tu su ljudi iz Odbora za privatizaciju. Oni su pre mesec dana dobili informaciju Ministarstva unutrašnjih poslova o privatizaciji "Putnika". Šta je MUP napisao u onom izveštaju, ne znam što ih još ne hapsite.

Znam da su umešani, zato i teram da se međusobno hapse. Krenite sa ovim privatizacijama, šta je bilo realno, koliko je, kako, na koji način ko smanjio, kako uništio itd. i završili ste posao. Ali, vi ne udarate tu. Kako mislite da vam zakon prođe kad javnost zna - moraš da budeš blizak sa ovim, moraš da se uklopiš u neku šemu, vi ste kritikovali, s pravom, znate kako vam je bilo kada je Čeda ušao u Vladu. On kaže Batiću - ako mi uhapsite ovog mog, onda ću da kažem Duletu Lutri da uhapsi onog tvog, a onda ovaj kaže - neću njega da uhapsim, ali ću da uhapsim onog tamo, a onaj tamo, Žarko Korać kaže - nećeš toga, nego ovog ovamo da hapsiš.

E pa, vodite računa da se i vi niste tako ovde organizovali. Znam, kad je Vuku dobro, on pozove Srećkovića, kad mu je teško, on pozove Trpkovića, a kad hoće da zaboravi, onda pozove Senića.

U Zabeli ima mesta za sve, to da znate.

Još nešto da vam kažem, niste mi nešto bili jasni jutros ovom odlukom. Da li neko zna - da li je Vuk Drašković i dalje ministar inostranih poslova i Zoran Stanković ministar odbrane? Ako treba da čekamo Dnevnik da nam objasne, onda kažite da upalimo večeras u pola osam da čujemo to. U hodniku sam pitao - šta znači ova odluka? Oni rekoše - ništa ne znači, oni više nisu. Koliko vidim, oni se već predstavljaju da su neko i nešto.

Vodite računa, Vuk Drašković se hvali ko su mu najbolji prijatelji: Havijer Solana, zlikovac i ubica naše dece; Oli Ren (oli paprika, oli ren) i treći - Karla del Ponte. Šta pričamo dalje? Tri najomrženije ličnosti u Srbiji za njih su najbolji prijatelji.

Podnosite ostavke ljudi, ne možete vi da vodite državu. Vi ste najbolji prijatelji sa neprijateljima Srbije i svakog Srbina. Nemojte tako da radite, podnosite ostavke, hitno raspisujte izbore, spasite svoju savest, nemojte da omalovažavate državu. Sreća što nije Mićko tu, on bi sad već skako od sreće.

 

Javio sam se za repliku, ne zbog onih procenata i onog ličnog pominjanja mog imena, nego zbog nekih stvari sa početka diskusije gospodina Dinkića.
Gospodine Dinkiću, vi mene uopšte niste shvatili. Rekli ste da nema ozbiljnijih primedbi. Postoje ozbiljne primedbe. Mi imamo 40 amandmana vezano za ova dva zakona. Rekao sam vam u startu da ćemo o tome raspravljati u pojedinostima.
Rekli ste da nijedna zemlja nije preduzela reformu poreskog sistema, na taj način što je generalno smanjivala stopu po kojoj se obračunava porez na prihode građana, već je pristupala selektivno.
Ne znam zašto bi to bio glavni izgovor ili razlog za ovu vašu koncepciju. Zašto biste vi to tumačili na bazi iskustva neke druge zemlje. Potpuno je neuporedivo, ne samo zbog toga što kod nas postoji taj virtuelni suficit, ne možete vi nas da upoređujete sa Češkom, Mađarskom i drugim zemljama, zato što je startna pozicija različita.
Druga stvar, ono na šta sam hteo da vam skrenem pažnju, vi stvarno niste shvatili moju diskusiju.
Ako pričate generalno o investitorima, kao budućoj pokretačkoj situaciji koja treba da omogući veći broj novih radnih mesta, onda moram da vam kažem da je jedna od najznačajnijih stavki jedna stabilna i nepromenjiva poreska politika.
Zato sam na početku naveo godine kada su doneti ovi propisi i kako su menjani.
Ako je to pravilo, a znate i sami da jeste pravilo, onda verovatno ako želite da napravite ukupan efekat 31 milijarda dinara, formalno-pravno je gubite, a suštinski je dobijate na drugi način, i to treba da kažete, dobijate kroz smanjenja socijalnih izdavanja države, kroz povećanje zaposlenosti itd, onda možda sa 14 treba da se skine na 10%, možda sa 12 na 9%.
U tom smislu sam pričao i da unapred znamo da će to verovatno da važi pet ili šest godina i to je ono što može da deluje blagotvorno na sve vrste investicija. Vi ste mene pogrešno shvatili.
Vi ste rekli, to što radikali ne dižu veliku galamu zbog toga što se daje oslobađanje od dve i tri godine, svi me podržavaju.
Ne podržavamo vas, već tražimo od vas, dajte jednu stabilnu poresku politiku, da onaj investitor zna, ovo su pravila poreske politika na dan 1. jula ili 1. septembra 2006. godine i znamo da će ova poreska politika da bude sledeće tri ili četiri godine i ona neće da se menja, neće biti potrebe da se menja.
Ovamo pričate suficit, a kada kažete suficit onda treba da se smanji izdvajanje, pa onda idete selektivno, a ja sam vam samo dao primer kako razmišlja jedan običan čovek koji je na granici rentabiliteta.
Drugo, zašto bi on upao u ovo, ako kroz dve ili tri godine ulazi u nešto što se zove neizvesnost, to vam je otprilike kao nešto sa lizingom, mnogo se reklamira, a onda se u jednom trenutku, posle godinu i po dana, svi kažu, čekajte ljudi, ne plaćam 100% nego 145% ono što sam kupio.
Meni se to ne isplati, dajte unapred informaciju svakom investitoru, svakom nezaposlenom, svakome ko želi da otvori radno mesto i dajte nešto što će relativno u jednom dužem periodu da važi. To deluje blagotvorno za sve strane koje učestvuju na tržištu.
Ovako imate jedan selektivni pristup, pa ćemo kroz dva meseca, hajde da promenimo, videli smo da smo pogrešili. To je ono što unosi nestabilnost i omogućava da se zloupotrebi selektivnost.

SRS je na ovaj Predlog zakona podnela tridesetak amandmana. Da bi se shvatilo šta se predlaže amandmanom na član 1, moram prvo da objasnim da se ne slažemo i oko naziva ovog zakona. Vlada predlaže da se taj zakon zove zakon o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama. Mi smatramo da, ukoliko ovu oblast treba regulisati posebnim zakonom, ukoliko ste i dalje na tom stanovištu, onda ima mesta primeni Zakona o sredstvima u svojini Republike, koji dozvoljava da se vrati ona imovina.
Praktično, nije potreban zakon, ali ako već insistirate na zakonu zbog nekih političkih razloga, da uvažimo da postoje neki krupni politički razlozi, a ti krupni politički razlozi, recimo, nalažu da je bolje nešto urediti zakonom nego odlukama vlade, onda bi ovaj zakon morao da glasi – zakon o davanju na trajno korišćenje imovine crkvama i verskim zajednicama.
Da objasnim o čemu se radi. Kada je 1995. godine donet Zakon o sredstvima u svojini Republike Srbije, onda je bliže definisan pravni položaj državne svojine, bez obzira šta je predmet državne svojine. Utvrđeni su režimi kada je u pitanju nepokretnost, pa još ako je u pitanju zemljište, poslovni prostor, objekti, kakav je pravni režim pokretnih stvari, novčanih sredstava itd.
Ono na čemu se zasniva taj zakon moglo bi da se definiše da o pravu korišćenja i upravljanja može da brine i neko drugo lice, ali pravo raspolaganja nad sredstvima u državnoj svojini ima Vlada Republike Srbije. Vlada Republike Srbije je izvršni organ koji sprovodi zakone, ona izvršava zakone.
U okviru tih ovlašćenja iz Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije potpuno je moguće rešenje, a moram da kažem da je taj zakon u skladu sa Ustavom Republike Srbije.
Za razliku od ovog zakona, koji za ovu formulaciju i ovu sadržinu nema ustavni osnov, da se ispravi nešto što, po proceni izvršne vlasti, ima potrebu da se ispravi. Kako? Tako što bi se nekom licu prenelo pravo korišćenja i upravljanja, s tim da Republika zadrži i dalje pravo raspolaganja.
Ustav Republike Srbije ne zna za kategoriju "vraćanje". Moram da vas podsetim da, ma koliko neki ljudi iz Vlade Republike Srbije, koji su bili lično zainteresovani i koji su pokretali postupak ocene ustavnosti, odnosno tražili da se utvrdi da neke odredbe čak ni Ustava ne smeju da postoje, čak ste i Vi, gospodine Parivodiću, jedan takav postupak pokrenuli, ili ste najavili da ćete da pokrenete, i to pred Sudom državne zajednice. Vidite, rasturi se i sud i državna zajednica i sad nema ko da vam rešava to. Znam da ste se vi šalili povodom toga. Od toga nema ništa.
Trenutno su Vlada Republike Srbije i predsednik Republike Srbije u fazi kada hvale Ustav Republike Srbije. Moram da vas podsetim, ovih nekoliko dana puna usta hvale za Ustav Republike Srbije iz 1990. godine, koji je tako savršen akt, jer je predvideo sve moguće situacije. Ne bi bilo dobro da sad kritikujete nešto što se ovih dana hvali. Mi od početka pričamo da u ovom Ustavu možda treba pet-šest članova promeniti, možda onaj član u kome još postoji društvena svojina kao pojam i još nekoliko koji se tiču nadležnosti pojedinih državnih organa.
U skladu sa tim Ustavom, mi predlažemo, pored promene naziva ovog zakona, da i u članu 1, gde se na neki način definiše sadržina Predloga zakona, umesto termina "vraćanje imovine", upotrebite reči "davanje na trajno korišćenje". Šta u praksi znači kada se nešto da na trajno korišćenje, u skladu sa Ustavom i u skladu sa Zakonom o sredstvima u svojini Republike Srbije? To znači da ono lice, kome je preneto pravo trajnog korišćenja, ima gotovo sva prava nad tim stvarima, osim prava raspolaganja.
Ako se pogleda šta je osnovni zahtev crkava i verskih zajednica koje, s pravom, traže da se ispravi neka istorijska nepravda, onda možete doći do nepogrešivog zaključka da su oni samo zainteresovani za pravo trajnog korišćenja. Zašto?
Oni ne žele pravo raspolaganja, oni ne žele da stiču po osnovu prometa nepokretnosti jer su svesni značaja nepokretnosti, ne samo njegovog značaja za crkvu, za vernike, nego i za narod i za ovu Republiku i njihov osnovni zahtev jeste da im se to vrati u smislu korišćenja i upravljanja. Naravno, ako se vrati šuma, i treba da se vrati šuma sa pravom trajnog korišćenja, to podrazumeva i eksploataciju i održavanje i obnavljanje itd.
Dobro, pošto imamo puno amandmana, imaćemo vremena za još.

Pre nego što počnem sa iznošenjem obrazloženja za ovaj amandman na član 4, moram da kažem, ukoliko je Vlada uverena i ima stvarno časne i plemenite namere ovakvim konceptom Predloga zakona, onda moram da kažem da sa našim amandmanima idemo dva puta više i dalje u pogledu kvaliteta, časnosti, poštenja i drugih karakteristika i osobina ovog našeg stava i ovog našeg predloga.
Moram da se vratim na prethodni amandman ( na 3. član). Vi ste u tački 3) rekli šta znače neki izrazi; "pod obveznikom vraćanja, odnosno isplate naknade podrazumevaju se Republika Srbija, privredna društva i druga pravna ili fizička lica koja su vlasnici imovine i koja su prema ovom zakonu u obavezi da vrate oduzetu imovinu ili isplate novčanu naknadu". Trudio sam se da vrlo lepo pročitam šta ste napisali.
Moram da kažem, ovde već vidimo konflikte u samoj definiciji pojma "obveznika vraćanja". Kada se kaže obveznik, to mnogo više liči na neke poreske propise, a ne na ove imovinske, ali da ne ulazimo u sitne detalje.
Međutim, način taksativnog navođenja ko bi mogao da bude dužan da vrati stvarno je široko i konfliktno određen. Vi prosto terate crkvu da ulazi u konflikt sa svojim vernicima, zato što je onaj ko je dužan da vrati definisan kao fizičko lice.
Pa iza reči "fizičko lice" možemo da stavimo i nepostojeću zagradu u kojoj bi moglo da piše "vernik". Opasno je to što radite.
Naravno, tačku 4) nismo hteli da vam promenimo kompletno, jer smatramo da ovome nije mesto u zakonu, s obzirom na to da je teritorija Republike Srbije definisana Ustavom Republike Srbije. Ako ste već želeli da ovo saopštite, onda smo mi dali drugu formulaciju koja je primerenija i potencira, ako mogu tako da kažem, ovaj istorijski trenutak. Namerno ne čitam kakva je. Vi koji ste imali prilike da čitate amandmane i da imate Predlog zakona u rukama, da ste, kojim slučajem, čitali Predlog zakona, shvatili biste o čemu se radi.
Onda dolazimo do amandmana na član 4. U Predlogu Vlade taj član ima svoj naziv – Prioritet naturalne restitucije. Član 4. kaže: "Oduzeta imovina vraća se, po pravilu (kada u zakonu stoji "po pravilu", znajte da to ništa ne znači, može da tumači kako se kome prohte), u naturalnom obliku, u vidu iste ili druge odgovarajuće imovine, a tržišna novčana naknada isplaćuje se samo ako vraćanje u naturalnom obliku nije moguće".
Mi smatramo da taj oblik vraćanja putem novčanog izraza u ovom trenutku nije prihvatljiv, pogotovo ukoliko pogađa Vladu, odnosno budžet Republike Srbije i da ne bi bilo dobro da poreski obveznici izmiruju obaveze države, tim pre što onaj kome se vraća ta imovina, skup imovinskih prava daje na trajno korišćenje, u bilo kojoj varijanti, ne želi to. Nijedna naša crkva i verska zajednica ne želi da iz budžeta uzima sredstva po ovom osnovu, kako ih vi gurate da uzimaju to.
Crkve i verske zajednice su daleko ozbiljnije institucije od promenljivog personalnog sastava izvršne vlasti koji se menja i koji reprezentuje državu, i s vremena na vreme ta država može da deluje neozbiljno, ali ne zato što je država neozbiljna nego što oni koji opredmećuju tu državu, koji je personifikuju, promenljivi ljudi, vrlo često izgube kompas u vremenu i prostoru i počnu svašta da rade. Predstavljaju državu tako što je uništavaju.
Šta mi predlažemo da se promeni u članu 4. i kako onda da glasi? Mi tražimo da naslov bude "davanje imovine na trajno korišćenje", a član 4. da glasi: "Ako na trajno korišćenje ne može da se da oduzeta imovina, daće se druga odgovarajuća imovina". Iz ovoga se vidi da termin "odgovarajuća" treba tumačiti dvosmerno, i sa gledišta države koja je daje na trajno korišćenje i sa gledišta primaoca. "Odgovarajuća" možete da tumačite i po kvantitetu, i po kvalitetu, i po lokalitetu, kako god želite, ali "odgovarajuća" u smislu konsenzusa, postizanja saglasnosti između obe strane. To je poenta koju mi želimo da istaknemo u ovom predlogu zakona ovim našim amandmanima.
Sada moram malo da proširim ovo, a vidim da se iz Vlade, preko ovih savetnika nadobudnih, vodi neka kampanja.
Pa evo juče su bili neki razgovori, pa evo već priprema, nekoliko dana, oko zaštite naših manastira na teritoriji Kosova i Metohije, kao kulturno istorijskih spomenika itd. Vrlo perfidno se to radi od strane Vlade Republike Srbije.
Moram da upozorim najširu javnost u Srbiji da ona grupa političara, poslanika, ljudi u Vladi, u bankama i još na nekim mestima, koja na sve moguće načine žele da izvrše denacionalizaciju, na način kako se to zamislilo u saglasnosti sa DS, putem evidentiranja i one potvrde, pa sledeća etapa videćemo kakva će da bude, budite sigurni da neće doći do te druge etape, preko crkava i verskih zajednica želi da probije princip, da probije ustavnost, da bi sutra kada oni lično dođu na tapet da se omaste, rekli – molim vas, mi sada ništa novo ne tražimo, to je već završeno.
Prva etapa je bila evidentiranje, druga etapa je bila crkva i verske zajednice, e sad, treća etapa mogu da budu ministri, pojedini predstavnici, navodno, nekih udruženja i ko zna ko sve više računa na tu imovinu. I to je taj, moram da upotrebim tu reč, nemoral.
Nemoral, jer se crkva kao institucija, ozbiljna institucija u koju građani imaju najviše poverenja, istura u prvi plan i pokušava nešto drugo, politički još opasnije, da se uradi, da svi oni koji se suprotstave ovakvom konceptu, koji u krajnjem slučaju ima isti cilj, budu prozvani, da može, što reče gospodin Vučić, i taj što ga vode na lancu, makar tu jednu rečenicu da kaže – eto, moja Vlada je vratila.
Nama se sada ovde priča o tome ako se ovo ovako uradi, znate, crkve i verske zajednice će biti na drugim teritorijama zaštićene zato što je privatna svojina svetinja. Molim vas, moram da vas podsetim samo na jednu stvar. Kakve veze ima unutrašnji pravni poredak Republike Srbije i koncepcija odvojenosti države od crkve, kao i odnos države prema crkvi u Srbiji sa pravima koja treba da ima SPC ili bilo koja druga crkva ili verska zajednica u nekoj od ovih država u našem okruženju? Oni mogu sve tamo da urade šta god im padne na pamet.
Vi pokušavate da ovo što je u oblasti imovinskih prava javnosti predstavite kao da je statusno pitanje. Ali, moram da kažem da vi niste kvalifikovani da razgovarate sa mnom. Pa pola Makedonije je u vlasništvu SPC, svi istorijski spomenici i Dušanov most, i čitava mesta. I vi mislite, ako ovde napišete ovakav zakon i idete sa vašim konceptom da ste poboljšali položaj, jer će privatnu svojinu tamo da tumače kao svetinju.
Nemojte sa tim podvalama da idete, mi smo daleko bolje obrazovani od vas i bolje baratamo ovim činjenicama. Vi ne možete da se kvalifikujete da sa nama razgovarate o ovim pitanjima. Mi možemo šest meseci unapred da vam kažemo šta vam svaki potez znači i zašto ste ga preduzeli.
Nemojte pitanje subjektiviteta, statusa pravnog lica da vezujete za imovinski odnos u Republici Srbiji, koji Republika ima prema crkvama i verskim zajednicama. Nemojte.
Jer, ako mislite da ako vaš koncept prođe ovde da to može da pomogne negde tamo u inostranstvu crkvama i verskim zajednicama, onda grešite. Onda vi ne znate kako je organizovana Rimokatolička crkva, SPC, ne znate kako su organizovane verske zajednice; po kom principu, iz čega crpe svoj subjektivitet, kakva je njihova imovinska pozicija, šire posmatrano, uže posmatrano, unutar jedne države, u međunarodnim okvirima. Nemojte da mešate pravni subjektivitet i imovinsko pitanje, to nemojte da mešate.
Naše crkve i verske zajednice ne žele da im se to, kako oni kažu – restitucija, izvrši u novčanom obliku. Ne žele. Ali, ni građani Srbije ne žele da vi ovakvom podvalom, kakvu nudite u ovom zakonu, navodno, predate sve crkvama i verskim zajednicama i da onda ova država ostane ili se dovede u pitanje u kakvom će stanju da budu pragovi državnosti, pa zašto ne reći, i izgled nacionalnog supstrata srpskog naroda, jer ćete onda imati ministra finansija, ako bude ovakav kao što je ovaj, on će da kaže – pa vi imate vašu imovinu, pa vi održavajte manastire i spomenike srpske kulture i srpske prošlosti, nismo mi u obavezi.
Onda vi terate crkvu da raspolaže svom ovom imovinom, da bi se nešto čuvalo, ostalo zabeleženo za pokolenja. E, to nećemo da vam dozvolimo.
Crkvama i verskim zajednicama ovim zakonom treba preneti pravo trajnog korišćenja imovine. Koje? One koja im je nekada oduzeta. Ako ne može baš sve da se vrati, onda druga odgovarajuća imovina, naravno, iz državne svojine, ali samo pravo korišćenja, a ne i pravo raspolaganja, da crkve i verske zajednice mogu da ubiru plodove i da tako obezbeđuju sredstva za svoje normalno poslovanje, ali to ostaje i dalje u nepromenjenom svojinskom obliku kakav je propisan Ustavom Republike Srbije, uz obavezu države da pomaže, održava spomenike kulture, ono što je dokaz našeg postojanja i naše državnosti.
I nemojte to da vezujete za inostranstvo, nemojte da brkate sa pravnim subjektivitetom, jer ćemo onda da iznosimo mnogo težu artiljeriju, kojom ćemo da opovrgavamo vašu koncepciju i da podržavamo našu koncepciju.
Znači, u krajnjem, cilj može da bude isti, ali varijanta koju predlaže SRS je poštenija, jer ne istura crkvu na brisani prostor, da ona dolazi u naku neprijatnu situaciju, i prema pravnim licima, i prema fizičkim licima i prema privrednim društvima.
Jedini koji može da bude, kako vi to kažete, obveznik prema crkvama i verskim zajednicama je samo Republika Srbija.
Jer ako bi doslovno išao sa vašim konceptom, onda moram da vam kažem da onaj ko je uzeo taj treba i da vrati. Vi ste samo zaboravili na neke stvari, da se život desio 1945. godine do danas. Srećom on se desio, došlo je do nekih promena, živelo se, moralo da se živi, za neke je to bila i kazna.
I nemojte crkvu sada da gurate u neke nove konflikte, jer crkva ne želi konflikte, crkva ne želi da kapitališe. Crkva samo traži da joj se vrati da ona koristi ono što je imala, da na taj način ubira, održava i verovatno na taj način i smanji, ako mogu tako da kažem, obaveze koje vernici imaju prema crkvi u ovom trenutku, jedan čist račun, ali i da država dalje ima obavezu da održava objekte, da neguje tradiciju gde se podudara sa našom državnošću. Nemojte da izbegnete tu obavezu države, jer činite loše ne samo crkvi, nego i narodu i državi i svim građanima.

Mada ovi zakoni koji ispred člana imaju naziv ništa ne znače i po pravilu su to loši zakoni, nismo hteli da idemo toliko daleko da menjamo vaš Predlog zakona i ovaj član 6, a i naslov smo samo delimično promenili.
Evo kako to izgleda kada predlaže Vlada Republike Srbije. To je bila glava druga – Subjekti prava i obaveza, pa nadnaslov iznad člana 6 – Subjekti prava na restituciju. To bi trebalo da bude oni koji učestvuju u postupku povraćaja. Član 6. glasi: "Pravo na vraćanje imovine pripada crkvama i verskim zajednicama, odnosno njihovim pravnim sledbenicima, u skladu sa važećim aktima crkava i verskih zajednica".
Ovde se praktično daje jedna nova definicija crkava i verskih zajednica. Samo sada se ne kaže – pod crkvama i verskim zajednicama podrazumeva se, dve tačke, pa se navode onih sedam, nego se kaže – crkve i verske zajednice su subjekti prava.
Mi predlažemo da član 6. glasi: "Prava iz ovog zakona pripadaju crkvama i verskim zajednicama, u skladu sa važećim aktima crkava i verskih zajednica". Mi nismo videli u obrazloženju da li postoji neki pravni sledbenik, a ovde se priča o crkvama i tradicionalnim verskim zajednicama, koje su postojale i 45. kada se desio taj čin koji je bio fatalan po njihovu imovinu.
Mi nemamo nijedan podatak da je u međuvremenu neka od tih crkava i verskih zajednica, koje su ostale bez imovine 45. godine, do danas promenila pravni subjektivitet, da je neka nestala i da je neka druga došla.
Ne znam kako vi to podrazumevate pravnim sledbenicima neke crkve. Šta bi mogao da bude pravni sledbenik SPC? Ne daj bože, ne mogu da shvatim situaciju da može neko da bude pravni sledbenik SPC. Zašto? Pa trajna ima da bude, dok je Srba i srpskog naroda biće SPC. Nikad neće imati pravnog sledbenika. Zašto? Zato što nikad neće biti ugašena.
Kažite mi, profesore, ovo je zakon koji reguliše odnose u Srbiji i mora da znate da je Narodna skupština ovlašćena zakonom da propiše, da uredi ono što je u granicama teritorije Republike Srbije propisane Ustavom. Voleo bih da regulišem to i u Crnoj Gori, ali niste mi dali. Prvo ste napravili Beogradski sporazum, pa veštačku državnu zajednicu, pa ste sve uradili da se rasturi, a onaj jadnik duva i balone. Onaj vaš koalicioni partner.
Vi navodno za zajedništvo, oni protiv zajedništva. Vi kampanju da se ostane, on kampanju u Beogradu za samostalnu Srbiju. Očigledno da imate različite sponzore. Batić, zna se, dobio kola, pare za kampanju; Nataša Mićić gajbu, dobila gajbu piva, toliko su je sponzorisali da se rasturi Srbija i Crna Gora, prema zaslugama svako je dobio; Čeda od Tačija dobio takođe, doduše, u naturalnom obliku, u vidu belog praška. Pa nemoguće da opozicija više zna nego vlast. Ako opozicija stvarno više zna od vlasti, onda vlast mora da ide kući.
Koliko vidim, otkad smo ušli u ovu zgradu u ovom sazivu, uvek je opozicija više znala nego vlast. Vi izgleda samo glumite neku vlast. Dok se ne rasturi kompletno ova država, a onda ćete da kažete – pa da, to je bilo sve demokratski. Pitanje da li će Srba biti na kugli zemaljskoj je demokratsko pitanje. Terajte vi to kako hoćete.
Znači, ovo sa pravnim sledbenicima nije mi jasno na šta je Vlada mislila. Kažem vam, SPC neće nikada imati svog pravnog sledbenika. Zašto? Zato što je neuništiva. Ništa ne može da joj se desi, dok postoji jedan Srbin, pa makar poslednji Srbin bio u Hagu. Dok postoji poslednji Srbin, pa makar on bio jedini koji je u Hagu, SPC ima da postoji, na našu sreću, a vi što mislite drugačije, na vašu žalost.
Tako je i sa drugim crkvama i verskim zajednicama. Jevrejska verska zajednica postoji. Je l' tako? Šta ne mora da znači? Jevrejska verska zajednica ima da pređe u protestante, pa će postati pravni sledbenik. Nemojte mi teoretičara, molim vas. Pustite teoriju za fakultete. Čitajte šta ste napisali ovde. Nemojte vi zarez, tačka, sada šta je ko mislio kada je pisao.
Zakon vam je katastrofalan, loš, neustavan. Znate i sami da postoji odredba u Ustavu koja kaže kako se menja odgovarajući svojinski oblik i pod kojim uslovima. To što se vama ta odredba ne sviđa, što ste vi lično pokrenuli neki postupak, vežite mački o rep. To ne obavezuje državu. Ne može država da funkcioniše na bazi ličnih osećanja pojedinih ministara. I kakva je ta Vlada? Zašto vas Vlada nije podržala u vašoj inicijativi, nego vas je pustila kao građanina da istrčite. Ovo je neustavan zakon, to da se bude načisto.
Da bi se cilj ostvario postoji drugi put. Taj put se nalazi u amandmanima SRS. Prenesite pravo trajnog korišćenja crkvama i verskim zajednicama i pomozite da se održe oni objekti od izuzetnog istorijskog i duhovnog značaja za ovaj narod. I kraj priče. Neće biti amandmana uopšte. Dobićete aplauz sa naše strane. Ali ne, vi ga zamumuljite, zakukuljite. Crkvu ste stavili u prvi plan zbog vaših ličnih interesa, vi i još nekoliko vas koji mislite – e, sada će da se vrati ono što je nama uzeto.
Pitanje je kome su vaši preci uzeli. Da vratimo pre vaših predaka, da vidimo kome su oni uzeli, pošteno zaradili ko zelenaši na pijaci. I još ovde predviđate treba da se odvaja iz budžeta. Treba da se odvaja iz budžeta, crkve neće to. Što dovodite crkve u konflikt sa vernicima?
Nijedna crkva, nijedna verska zajednica nije rekla – ako ne možete da nam vratite šumu od dva hektara, dajte nam pare. Zašto nije rekla? Ispod časti je crkvama i verskim zajednicama, jer bi to bilo u suprotnosti sa njihovom misijom koju imaju na ovoj kugli zemaljskoj.
Zašto omalovažavate crkve? Prvo je onaj ministar omalovažio kada je donosio zakon, onaj prvi zakon, promašio temu. Od koga je dobio aplauz? Od satanista. Ko je drugi aplaudirao? Niko više. Zašto svađate, zašto dovodite u neprijatnu situaciju sve nas?
Dovodite nas u neprijatnu situaciju da razgovaramo o nečemu za šta postoji saglasnost. Put koji vi birate je konfliktan. Molim vas, objasnite mi samo jednu stvar, zar sveštenici treba puškama da brane crkve i crkvena dvorišta od nasilnika koji ulaze. Da li vi znate da danas crkve i verske zajednice imaju problema? U neposrednoj blizini manastira bespravno je izgradio objekat i opština neće da ruši objekat na tuđoj zemlji podignut. Neće da ruši objekat.
Prostornim planom Republike Srbije i drugim dokumentima ta šira teritorija je pod posebnim tretmanom, jer je od izuzetnog značaja. Država neće, lokalna samouprava neće da poruši objekat koji je bespravno podignut. Zašto? Zato što predsednik opštine ne pripada toj veri ispred čije crkve je podignut objekat. Vi meni sada pričate, vratićete vi imovinu, pa vi ne možete da sprovedete vaše zakone.
Sada pričamo neke bajke ovde, subjekti vraćanja, pravni sledbenici. Kakav crni pravni sledbenik!
Nema pravnog sledbeništva, kada su u pitanju crkve, a ako vi računate na ove sekte, u to vreme njima ništa nije ni oduzeto, jer nisu ni postojale u ovom obliku. Postojale su u nekom drugom.
Zakon vam je loš, koncepcijski loš, konfliktan, otvara mnoga pitanja sasvim nepotrebno. Što se mene lično tiče, ovaj zakon uopšte nije bio potreban. Vlada Republike Srbije je trabalo da zaduži Direkciju za imovinu Republike Srbije da napravi jedan listing, popis svega onoga što je oduzeto crkvama i verskim zajednicama 45. godine, i da donese odluku i da kaže: SPC daje joj se na trajno korišćenje – spisak, ta crkva – spisak, verska zajednica – spisak. Kraj priče. Završeno. Proknjiži u katastru. Šta? Državna svojina, trajno korišćenje, ta i ta crkva i verska zajednica. I kraj priče.
To ste mogli odlukom Vlade da završite. Vama treba kampanja. Kad god su lokalni izbori neko se hapsi, da znate. Evo sad su lokalni izbori sad hapsite ponovo nekoga, i terate ove dopunske izbore svesni toga da to nema veze sa izbornom voljom građana. Vi polako menjate izbornu volju građana. Pazite, to je sada vrlo interesantno i smešno, ali kada se gekne na zemlju, to je vrlo bolno, da znate. Vrlo bolno. Svi će da vam zameraju, zapamtite što sam vam rekao.
Za ove dve godine ste uspeli da se posvađate sa svima onima koji su došli pod udar nekog od zakona koji je u međuvremenu donet. Sa svima, zapamtite. Zapamtite, vidite sami, napravite jednu retrospektivu, pogledajte malo ove agencije, nije bitno, nameštene, nenameštene, kako hoćete, videćete, konfliktne propise donosite.
Da vam to plastično učinim vrlo jednostavno, onako, jasno. Kada ste potpisivali sa Solanom Beogradski sporazum, vi ste ga hvalili – rešio je sve naše probleme. Kada ste donosili Ustavnu povelju – ma sve je rešeno, ma ljube se braća itd. A mi smo tada bili osuđivani kada smo vam rekli, gde ste zapeli, uništavate državu. Od ovoga nema ništa, zapamtite!
Čim ste počeli da razmišljate o tome, to je propast. Ne, vi ne znate, vi ste primitivni, prosti. Kako beše onaj Čović, kaže – radikali, psi rata. Samo godinu i po dana posle toga, više to nisu ekstremisti na Kosovu i Metohiji, nego teroristi. Kada SRS kaže za UČK da su teroristi, za Čovića smo psi rata. Kada on kaže, to je već mudra državotvorna politika.
Mi koji smo nepromenljivi sa našim stavovima, jer nemamo potrebe da menjamo, jer znamo o čemu se radi, trpimo stalno kritiku i stalno se pravdamo nekome. Vi menjate stavove kako ustanete ujutru. Te napadate, te sa njima ćete u koaliciju, te ove koalicije, te one koalicije, te ovamo, te onamo. Vodite računa da se ne preračunate.

Potrudiću se da ne bude baš mnogo smušeno, vrlo tečno govorim srpski jezik, gospodine ministre. Završio sam i ja neke škole, ali u vreme kada ste vi te škole završavali ili kada ste vukli šerpe po pesku, rukovodio sam mnogim stvarima u ovoj državi.
Mnogo sam pravio, mnogo sam gradio, pa kada mi neko rastura mnogo se naljutim. Kada nešto napravim i dođe neko da mi rasturi ne pomaže mu ono University itd. Ništa od toga nema.
Od toga ništa nije dobro ovim građanima Srbije što ste vi nabrojali. Sada da ne bi bilo kilavo baš, po naški, pošto ovo smušeno mi ništa ne znači.
Velika je razlika, gospodine Parivodiću, između Vlade Republike Srbije i Vašeg stava i stava SRS.
Vi ste sve lepo zbroćali ovde, ali ste samo zaboravili na Ustav Republike Srbije. Kako možete da preskočite Ustav Republike Srbije? Samo ću da vas upozorim na dve norme, jedna norma koja obavezuje sve građane, sve državljane Republike Srbije da poštuju Ustav i zakon, ona isto glasi da su svi državni funkcioneri dužni da poštuju Ustav i zakon. Vi ste, gospodine Parivoduću, dužni da poštujete Ustav i zakon.
Vi ste dužni, kada pođete prema ovoj govornici, da uzmete Ustav Republike Srbije i da pogledate da niste prekršili koju odredbu u mislima, ne u rečima, nego kada ustanete da vidite – da li sam loše pomislio.
Znate i sami da se od 1990. godine pa do današnjeg dana, verovatno još neko izvesno vreme, veliki spor vodi i u teoriji, u sudskoj praksi, u politici, kako može državna svojina da promeni svojinski oblik. I Vi, lično, pokretali ste postupak pred Ustavnim sudom da se ta odredba Ustava izbaci, ali ona postoji. Za to vam nije bio potreban prosek 9,6. Mogli ste sa 6,25, kao Zoran Stanković, mogli ste bez ikakvog propisa to da shvatite, znači, nikakav prosek vam ne treba. Samo treba da se pročita Ustav Republike Srbije. U njemu jasno stoji.
Nešto što smo hteli plemenito da uradimo, da Vas više ne napadamo, nego da kažemo, vidimo da ne znate, da napravimo ovaj tekst da bude u skladu sa Ustavom. Kakva je mogućnost? Mogućnost je sledeća –prenosi se pravo trajnog korišćenja. Vi kažete komunistički. Ne znam da li je komunistički ili nije komunistički, piše u našem Ustavu. Samo da vas podsetim, taj Ustav je prošao na referendumu.
Vi koji ste sada ovde i koji ste odavno obećali da ćete doneti novi ustav, niste još došli do teksta predprednacrta, prepredkomisija, podpododbora, još nije u fazi. Kao što vidite, to što imate 9,36 je smušeno, nema efekata uopšte.
Kada sam se malo tako junačio kao vi, pa kažem – vi ste svi nepismeni pre nas, isto kao vi, vi ste mlad čovek, još ste u zanosu, znate šta je rekao meni moj Jordan pokojni, bog da mu dušu prosti – e, moj sinko, dok smo mi neškolovani, ove države će biti, a kada dođete vi pismeni, od nje neće biti ništa.
Vi ste samo potvrdili, ne samo vi nego i Bubalo, Pitić i Đelić, samo ste potvrđivali ono što je moj pokojni otac meni stalno pričao, s tom razlikom što sam zapamtio to što mi je otac rekao, pa kada se pojavi mr, dr itd. otvorim ovolke oči, jer svašta izlazi iz tih usta, puno puta nešto što nije istina.

Mnoge stvari u ovom članu 8. nisu jasne i mogu da se proizvoljno tumače zato što je napisano jednim slobodnim tekstom, koriste se neke stilske figure koje ne idu obično u zakon.
Moram da skrenem vašu pažnju kako počinje član 8. On ima naslov - Izuzeci od obaveze objavljivanja ponude za preuzimanje. Počinje ovako - sticalac nije obavezan da objavi ponudu za preuzimanje ako: 1) stekne akcije ciljnog društva nasleđivanja. Onda mora da se navede u tački 1) da se radi o fizičkom licu, jer ste vi, u članu 2, gde ste dali definiciju pojmova, sticaoca definisali kao pravno i fizičko lice, a nasledstvo može da se sprovede samo nad fizičkim licem.
Drugo, ako stekne akcije ciljnog društva deobom zajedničke imovine bračnih drugova.
Mora da se potencira ipak da se radi o fizičkom licu, jer kako se kod nas primenjuje, znate i samo šta sve može da se desi. Znači, ovo su izuzeci, kada javnost nije obaveštena i kada ne postoji obaveza objavljivanja javne ponude da će se vršiti preuzimanje nekog društva.
Skrenuo bih pažnju i na sledeće tačke u stavu 1. To je tačka 9) i u toj tački je navedeno, ali sada moram da krenem sa uvodnom rečenicom, kako kreće prvi stav, da bi se videlo šta je napisano u tački 9). ''Sticalac nije obavezan da objavi ponudu za preuzimanje ako: 9) je isključivi cilj akcija obezbeđenje potraživanja koje ponuđač ima prema društvu, pod uslovom da poverilac ne koristi pravo glasa po osnovu stečenih akcija.''
Da to sada malo prevedem, to je situacija kada se akcije daju kao zaloga, kao sredstvo obezbeđenja nekog potraživanja. Ovde već imate nekoliko spornih stvari.
Prva, sa kojom se kreće, jeste da sticalac nije u obavezi da objavi ponudu, a onda imate dalje da ''isključivi cilj sticanja akcija obezbeđenja potraživanja koje ponuđač'', a ponuđač u članu 2. je fizičko ili pravno lice koje je pod uslovima predviđenim ovim zakonom obavezno da objavi ponudu.
Znači, vi dajete izuzetak, koristite na početku rečenice sticaoca, a u tekstu idete na pojam ponuđača, za koje postoji obaveza objavljivanja ponude.
Malo je kontradiktorno, možda je uopšte trebalo da izbacite ove reči ponuđač. Ako je isključivi cilj sticanja akcija obezbeđenje potraživanja prema društvu koje se preuzima, pod uslovom da poverilac ne koristi pravo glasa.
Ali, moram da vam kažem, ako ne koristi pravo glasa, onda to i nije preuzimanje, jer cilj preuzimanja jeste da se ostvari, odnosno da se promeni vlasnička struktura u smislu lica koja imaju akcije, jer onaj ko stiče akcije, na taj način obezbeđuje svoje pravo glasa.
Znači, ovde se radi o jednom klasičnom obligacionom poslu, gde se akcije daju kao sredstvo obezbeđenja potraživanja prema jednom društvu i to se kod nas zove ručna zaloga nad hartijama od vrednosti.
Nije teško da se shvati da tačka 9) nema mesta u članu 8, jer to nije preuzimanje akcija i nije izuzetak u smislu preuzimanja akcija i preuzimanja društva.
Moram na početku da kažem da smo sa malim brojem amandmana intervenisali, jer stvarno teško je ovaj tekst urazumiti, to mora da bude jasno.
One očigledne primere gde ima pravne nedoslednosti, gde ima konfuzija, gde ima protivurečnosti između članova, mi smo na neki način ovim amandmanima žigosali, pre svega da skrenemo pažnju da ovakav zakon neće moći da se primenjuje na način, verovatno, koji svi mi drugi želimo.
Pošto imam još malo vremena u vezi ovog amandmana na član 8, da napravim jedan uvod za sledeći amandman koji se takođe odnosi na ovaj član, a odnosi se na stav 3, gde se kao izuzetak daje da ne postoji obaveza objavljivanja javne ponude, ako aktom Vlade nije drugačije određeno, odredba zakona se ne primenjuje, pa su navedeni slučajevi kada se trguje sa akcijama Republike Srbije.
Ovde ste stavili državnu zajednicu. Tačka 1) na prenos svojine bez naknade na akcijama koje su izdale banke, sa državne zajednice Srbije i Crne Gore na Republiku, po osnovu zakona. I ovim drugim tačkama, da ne ulazim konkretno u ceo tekst ovog stava 3, jer će o tome biti govora posle mene.
Moram da vam kažem, vidite, stičem utisak da se malo brkaju neke stvari. Republika Srbija po osnovu konverzije potraživanja prema privrednim subjektima, postoji propis gde to potraživanje može da se iskaže u akcijama i da Republika Srbija postane vlasnik nekih akcija nekog preduzeća, ali moram da vam skrenem pažnju da u tim poslovima država, Republika Srbija, Vlada Republike Srbije vrši svojinska prava u ime državne svojine i Republike i u ovim stvarima je ravnopravni privredni subjekt na tržištu.
Ne postoji mogućnost da ona ima neko povlašćeni položaj, jer ukoliko Republika ima takav povlašćeni položaj kako ste vi koncipirali sve ovo, postavlja se pitanje da li su svi ostali subjekti ravnopravni kada učestvuju na tržištu.
Mislim da se ovde bitno poništava taj princip ravnopravnosti, u smislu jednakih uslova i jednakih mogućnosti za sve one koji žele da stiču u skladu sa odredbama ovog zakona, koji žele da preuzmu odgovarajuća akcionarska društva u skladu sa odredbama ovog zakona.
Ovo je u suprotnosti i sa članom 3. Predloga zakona, gde ste izrazili osnovna načela na kojima se bazira ovaj zakon. Tu ste naveli da su svi akcionari ciljnog društva ravnopravni u postupku preuzimanja.
Ako Republika Srbija ima u portfelju neke akcije nekog privrednog društva, pa još postoji neko drugi ko je akcionar tog društva, onda moram da vam kažem da oni nisu ravnopravni.
Ako je po osnovu konverzije Republika došla u posed 30% akcija nekog privrednog društva, a ostalih recimo 70% ima neku svoju drugu strukturu, nešto je otišlo Akcijskom fondu, pa neka bude i 15% da je kod zaposlenih, onda ostali akcionari nisu ravnopravni sa Republikom Srbijom.
U kom smislu? Ako Republika Srbija napravi neki sporazum sa nekim ko je zainteresovan da preuzme akcije, šta je sa drugim akcionarima, jer možda oni ne žele.
Ako mislite da garantujete njihovu ravnopravnost na taj način što je onaj ko preuzima akcionarsko društvo u obavezi da i ostalim akcionarima pod istim uslovima isplati vrednost akcija, onda smo promašili temu. To je pitanje vrednosti akcija, a ne pitanje ravnopravnosti akcionara. Mislim da ne treba Republika Srbija, ne treba država kao akcionar ili kada ima u portfelju neke akcije, da bude toliko privilegovana, jer ukoliko je ona toliko privilegovana, nije tu samo problem u tome što će neko ko istupa u ime Republike da možda bude u poziciji da zloupotrebi to ovlašćenje sa gledišta vrednosti akcija, nego je mnogo veća opasnost ta što je u mogućnosti da probere kupca tih akcija i onoga ko će da preuzme to akcionarsko društvo.
To je mnogo veća opasnost i tu treba naći vezu sa ovim diskusijama koje ste malopre čuli da postoji otvorena opasnost, jasna opasnost, propisana vašim predlogom zakona, na primer, da Mlađan Dinkić svojim prijateljima proda, hajde da kažem, državne akcije u nekim preduzećima, bankama, itd. i da to bude pokriveno, amnestirano ovim odredbama zakona.
Zato mi skrećemo pažnju da imate ovu i još nekoliko odredbi ovog predloga zakona koje su u direktnoj suprotnosti sa rešenjima koja nudite u članu 3. Predloga zakona, koji na nivou principa govori o opštim načelima na kojima je sazdan ovaj zakon. Zato mogu da kažem da su pojedini stavovi i pojedine tačke člana 8, a amandman se odnosi na taj član, u suprotnosti sa načelima koja su prihvaćena čim nije bilo amandmana.

Da bi javnost u Srbiji shvatila o čemu se radi, zašto se donosi ovaj zakon i na šta on liči, moram da navedem samo jedan primer, da nešto što je bilo nekada u Zakonu o hartijama od vrednosti, u vidu jednog ili nekoliko članova koji daju ovlašćenja Komisiji za hartije od vrednosti da samostalno propiše način trgovine akcijama i preuzimanja nekog društva, i neka iskustva koja je Komisija imala, a poznate su kao neke afere oko preuzimanja akcija.
To je praktično smešteno u ovaj predlog zakona, naravno dopunjeno sa nekoliko principijelnih odredbi koje bi trebalo da deluju malo ozbiljnije. Uzeta su neka iskustva, sećate se i onog košarkaša i uticaja, te žena, te prijatelj, onog plivača sin, te drugi itd. I sve je to pretočeno u Predlog zakona.
Šta je poenta ovog predloga zakona? U suštini da preuzimanje AD se vrši što više pod kontrolom države u vidu komisije, nego da ide na berzu. I to je cela poenta ovoga, da se zamrzne jedan postojeći odnos, privilegije i mogućnosti dogovaranja. Sve je to sada smešteno u ovaj zakon.
Gospodin Dišić je podneo amandman na član 18. stav 1. Predloga zakona koji tu reguliše objavljivanje oglasa, odnosno ove ponude. Ona se objavljuje odmah nakon prijema rešenja komisije o odobrenju objavljivanja ponuda za preuzimanje, u jednom dnevnom listu. Gospodin Dišić je tražio da se dopuni posle ovog - objavi - doda reč - najmanje u jednom dnevnom listu koji se distribuira na celoj teritoriji Republike Srbije, sa tiražom od najmanje 100.000 primeraka, i to neka ide. Posle toga ide tekst - a može objaviti i na svojoj internet stranici.
Ovde ovaj deo rečenice "a može objaviti na svojoj internet stranici" u praksi može da se protumači na različite načine. Naravno, sve ono što podleže obavezi objavljivanja u novinama, zakonskoj obavezi, ne sprečava onoga da objavi na svojoj internet stranici.
Međutim, ako se to ubaci u zakon i ovako formuliše, ne bi nas iznenadilo da se u praksi to smatra kao alternativni oblik objavljivanja i da neko zaključi - pa da, ako ne objavim u novinama, gde je dosta skupo, mogu na internet stranici, gde mi je to prilično jeftino.
Mada iz ovog čitanja ne bi moglo da se protumači da postoji alternativa, već postoji jedna zakonom propisana obaveza, a drugo je mogućnost koja se stavlja na volju ponuđaču. Pošto tražimo konkretne norme, jasne norme, zato smo i podneli ovaj amandman kojim tražimo da se ove reči izbace iz stava 1.
Međutim, moraću da se malo vratim na prethodne članove koji nisu obuhvaćeni amandmanom, a u nekoj su vezi sa članom 18. Skrenuo bih pažnju poslanika na član 10. koji ima naslov - Objavljivanje ponude i pravo glasa: od dana objavljivanja obaveštenja o nameri preuzimanja do dana objavljivanja izveštaja o preuzimanju. Ne bih mogao precizno da kažem, a mislim da ni predstavnici Vlade ne bi mogli da kažu koliko bi taj rok trajao.
Ako je propisano da obaveštenje mora da je rok važenja ponude najmanje 21 dan, a najduže 45 dana i da prethodno treba da se završi posao sa Komisijom za hartije od vrednosti, koja treba da da saglasnost, verovatno taj rok može da se meri i sa 60, i sa 90 dana.
E sad, ako se uzme u obzir taj rok onda akcije ponuđača i akcije lica koje sa njim zajednički deluju ne daju pravo glasa. Da bi se to shvatilo koje su to akcije, to su u suštini akcije onih akcionara koji imaju, ajde neka bude ne toliko mnogo više od 25% akcija, neka bude oko 25% akcija. E sad, 25% akcija u jednom AD je kvalifikovano učešće u upravljanju. Obično ti akcionari su oni koji učestvuju i koji kreiraju poslovnu politiku preduzeća ne samo u pogledu odluka finansijskih planova, nego naročito u pogledu svakodnevnih komercijalnih odluka. Oni vrlo lako mogu da utiču na ostale da promene vrednost akcija i prilagode te akcije upravo onima koji imaju nameru da otkupe.
Sada, javiće se verovatno, ako bude mogućnosti da se javi neko iz Vlade, on bi rekao - nije to tako, s obzirom da postoji odredba koja govori o ceni ponude za preuzimanje. Tu se uzima tromesečni prosek kontrolisane vrednosti akcija koje su na berzi, što je takođe nešto aproksimativno i podobno različitim promenama, pogotovo kada se akcija nalaze na berzi, one često mogu da menjaju svoju vrednost po prirodnom toku stvari, ali i odgovarajućim udarima i odgovarajućim malverzacijama na berzi, a berza se u suštini zasniva na malverzacijama.
Gde god se susreće ponuda i tražnja, onda se cena javlja kao krajnji efekat, kao novčani izraz nečega, ali šta je sve uticalo da se dođe do te cene spektar je beskonačan, tako da je moguće da ide i na jednu i na drugu stranu i da to sve bude, što se kaže, ilegalno, a zahvaljujući tržišnim ulovima legalno. Ta odredba je dosta značajna kada se posmatra u kontekstu člana 18.
Takođe bih rekao da ovi rokovi od jednog dana u praksi će da budu neprimenjivi. To da znate. Objavljivanje namere o preuzimanju - rok jedan dan.
Imate kontradiktornost u članu 13. Ponuđač je u obavezi da u roku od jednog dana od dana nastanka obaveze preuzimanja podnese komisiji zahtev za odobrenje objavljivanja ponude za preuzimanje, samu ponudu itd.
Onda kasnije u jednom članu govorite da opet on mora komisiju da obavesti o tekstu ponude koja je objavljena u dnevnom listu. To je ista ponuda. Vi ćete da kažete - ako je on u međuvremenu promenio. On i ako je nju promenio, on je takođe morao da dobije saglasnost komisije i da obavesti komisiju.
Ne znam koja je svrha ove kopije ponude objavljene u dnevnom listu koja se naknadno dostavlja. Znam da je u praksi, kada nije bilo ovakvog zakona, kada je cela materija preuzimanja akcija bila regulisana odlukom i rešenjem Komisije za hartije od vrednosti, bilo takvih slučajeva i znam da želite na neki način da isključite tu mogućnost da u jednom javnom postupku neko se provlači zahvaljujući tome što ne postoje odgovarajuće odredbe zakona.
Takođe, problematičke su odredbe o obezbeđenju sredstava, dokaz o obezbeđenju sredstava mora da postoji odmah nakon ovog obaveštenja, jer vi ste dali tri načina, tri vrste papira kojima se garantuje da su sredstva obezbeđena. Međutim, moram da vam kažem da je sa bankom zaključiti ugovor o odobravanju kredita za tu namenu, onda moram da vas podsetim da to nije pravno perfektno preuzimanje akcionarskog društva.
Ne znam zašto bi NBS dozvoljavala tu kreditnu aktivnost banaka. Ta kreditna aktivnost banaka verovatno bi u našim uslovima morala da se zabrani. Zašto da se zabrani? Da vidimo koja je svrha privatizacije. Doduše, ovo je preuzimanje, već je definisan svojinski oblik.
Sada vi meni objasnite, pošto je ovde u jednom od prethodnih članova data mogućnost da bez javnog objavljivanja ponude država može svoje akcije da prodaje, kako bi država prodavala akcije nekom pravnom licu koje je svesno obezbedilo putem kredita kod banke? Da li je to u suprotnosti sa monetarnom politikom?
Sa ovom vašom koja važi pet godina je u direktnoj suprotnosti, jer ova monetarna politika ima cilj da sve zaustavi, da se naprave što veće rezerve kojima se garantuje plaćanje stranih dugova. Kako ćete da se ponašate prema bankama koje budu imale tu kreditnu aktivnost, da pravnim licima ili fizičkim licima daju kredite radi preuzimanja akcija, kupovine akcija na ovaj način?
Valjda preuzimanje treba da se vrši sredstvima koja postoje, a ne da se kreditira preuzimanje. Ne znam, ovo nema ekonomsko opravdanje. Zašto? Sada ću da vam objasnim šta sve može da se desi sa ovim? Može da se desi da neko namerno obori vrednost akcija i da neko, zbog toga što je u dobrim odnosima sa bankom ili zato što banka želi da sačuva svoj kapital preko nekog ko bi preuzimao akcije, njemu pod povoljnim uslovima da kredit.
Otkupe se akcije, kada treba da se vrati kredit on ide sa nekom kamatnom stopom, a akcije u međuvremenu takođe nekim lukrativnim poslom porastu na tržištu i on preko berze proda te akcije, vrati glavnicu, bankarsku kamatu i stavi pare u džep. To, gospodo iz Ministarstva finansija, ovaj član dozvoljava.
Mi ionako po Zakonu o NBS nemamo nikakvu kontrolu nad NBS. Ova skupština čak ne može ni da razreši guvernera. Ako i najgore radi. Evo vam na ovom primeru jedna operacija, odmah mogu da vam kažem koje će banke da daju kredite za ovo: Rajfajzen, Sosijete ženeral, ova Đelićeva.
Nisu oni tamo predsednici upravnih odbora što su mnogo pametni ili što su neki vajni ekonomisti, nego zato što se preko tih banaka i još nekih banaka upravo plasiraju ta sredstva.
Odakle ta sredstva dolaze? Raznim kanalima sa egzotičnih ostrva. Čija su to sredstva? Nema ga ministar da odgovori.
Nemam razloga da ne verujem Batiću, Velji Iliću i drugima koji su optužili Mlađana Dinkića da on zna gde su 4,5 milijarde maraka koje su bile na Kipru. Gde su te pare?
Osamdeset sedam kutija je doneo iz ambasade SRJ sa Kipra Mlađa Dinkić, gde se nalaze svi nalozi, gde je evidentirano ko je donosio te pare, gde su te pare bile, gde su se čuvale i kako je sa računa išlo.
Da vas samo podsetim, Mlađan Dinkić prilikom prve posete je rekao – nikakav problem nije, milijardu i 300 možemo odmah da prebacimo. Ništa od toga nema.
Ko to pere pare građana Republike Srbije i unosi ih ovde, i postaje veliki vlasnik, između ostalog i preuzimanjem ovih preduzeća, u skladu sa odredbama ovog zakona, koji navodno lični na sve ono što je bio pokušaj Komisija za hartije od vrednosti da preuzimanje akcija svede u neke podnošljive okvire.
Ne mogu da kažem zakonske, jer u to vreme zakon to nije propisivao, nego je prepuštao Komisiji za hartije od vrednosti i Komisija za hartije od vrednosti, posle dva debakla, javna skandala, navodno našla je neku formulu i evo je ta formula u ovom zakonu. Međutim, ovaj zakon ne sprečava, već samo legalizuje ono što smo svi imali prilike da kritikujemo.

Ovo što je napisano u članu 23. stav 2. trebalo bi da znači da međusobno povezana lica ne mogu da istovremeno konkurišu prilikom istog preuzimanja, a kada kažem istog preuzimanja, to ima svoju vremensku, geografsku i personalnu dimenziju. Ako se pogleda deluje poprilično logično.
Nemoguće je da dva povezana lica, jedan pokrene postupak preuzimanja, a onda drugi u toku tog postupka da navodno konkurentsku ponudu, pa ispada da je jedan sebe osigurao tako što sigurno preuzima.
Znam da za Vladu deluje malo čudno što radikali predlažu da se nešto briše što je potpuno u skladu sa principom da se ne dozvoli, da se spreči da se ne zloupotrebi ono što smo nazivali sukob interesa šire posmatrano.
Međutim, ovde postoji samo jedan problem, što ne znamo kvalitet konkurentske ponude.
I prava ponuda i konkurentska ponuda u pogledu onog dela koji najviše interesuje akcionare je prilično definisana članom 22, gde je praktično propisano na osnovu kojih kriterijuma se određuje početna vrednost akcija.
Postavlja se pitanje, ako je jedno lice ponuđač, pa neko ko je s njim u povezanim odnosima daje kontraponudu, tu je više pitanje kvaliteta ponude za otkup nego lica.
Sa gledišta akcionara koji nude svoje akcije, njih ne uznemirava to da li je Pera inicirao, pa se Đoka, kao njegov brat, umešao. Akcionaru je interesantno da li je taj Đoka više ponudio od Pere. O tome se radi.
Shvatam da postoji generalna zabrana da povezana lica, koja međusobno komuniciraju i u jednom delu imaju neki zajednički interes, ne bi smeli nekorektno jedan drugome da konkurišu.
Ali, ovo je situacija kada akcionari društva, čije se akcije preuzimaju, treba na korektan način da postignu najvišu cenu, jer oni i prodaju akcije sa pravom glasa i omogućavaju nekome da koncentriše upravljačka prava po osnovu svojine da bi oni kao mali akcionari, kao vlasnici jednog glasa, uzeli što više.
I vi ovakvom odredbom rešavate jedan deo, ali ne garantujete ono drugo što je primarno da se zadovolji interes onih koji prenose svoje akcije. U tom smislu smo podneli amandman.
Znači, vi potencirate personalni stav, a ne vrednosni stav. Konkurentska ponuda može da bude i gora, ali može da bude zamuvana sa još nekim dodacima, da nema samo novčani izraz vrednosti akcija, ponuđene vrednosti za otkup, nego da ima još neku navodno beneficiju za akcionare koji prenesu svoje akcije, a u radnom odnosu su u ciljnom društvu, pa onda u pogledu nekog njihovog socijalnog statusa, pa tu izađe neko veliko obećanje, onda ljudi kažu - dobro, za dva posto je niža vrednost konkurentskog, da prihvatimo ovo konkurentsko, zato što imamo veća socijalna prava.
Pa onda kada se sve to završi, vidi se da od socijalnih prava nema ništa, traži se ispunjenje ugovora i onda idete kod Lalovićevog onog sporazumevanja, jer iz statusa akcionara prelazi u status samozaposlenog.
Sada je akcionar zaposleni, a možda će biti samozaposleni. Gde su tvoja socijalna prava? Nema ih. Je li spor sa većinskim akcionarom? Jeste. Gde se rešava. Kod Lalovića, mirenje. To je to izigravanje.
Smatramo da je konkurentsku ponudu trebalo više da definišete sa gledišta vrednosti i iznosa koji konkurent daje u postupku preuzimanja, nego što ste ovde potencirali eventualno ili asocirali na nešto što može da liči na sukob interesa između ponuđača i kontraponuđača. Vi ste dali samo jedan aspekt svega toga.
Drugo logično pitanje koje se postavlja jeste, pa dobro, ako je neko ponudio, pa rekao da akcija vredi 10 hiljada dinara, a njegovo povezano lice kaže da akcija vredi 11 hiljada dinara, zašto bi sprečavali tu kontraponudu i koji bi bio interes ponuđača da kroz kontraponudu nudi više kada je on jedini pre toga bio.
Znači, ako je trebalo da definišete kontraponudu, onda je trebalo na neki način da definišete sa gledišta iznosa vrednosti, šta ona znači za one koji eventualno treba da prodaju svoje akcije, koji je to kvalitet i dobit za malog akcionara. Vi ste pristupili jednom personalnom definisanju kontraponuđača.
Vi možete da nađete opravdanje za to, da kažete da dva međusobno povezana mogu nešto da smuvaju povodom ovog oglasa.
Verovatno da mogu, ali ako jedan daje ponudu, ovaj drugi daje veću ponudu, to je bolje za malog akcionara. Vi ih sprečavate da jedan drugom konkurišu. To može da nađe opravdanje sa gledišta sukoba interesa.
Ali, suština vašeg člana jeste da definišete ponuđača i kontraponuđača, a ne vodite računa o kvalitetu ponude. Svi očekuju da u ovom zakonu bude odgovarajuća odredba koja kaže - onaj ko se javlja sa kontraponudom mora u svakom aspektu da ima bolju ponudu nego onaj prvi koji je otvorio ceo postupak. To je jedini kriterijum koji može da važi.
Zašto? Neko je ponudio ponudu, ima povezano lice, pa je on procenio ako samo njegova ponuda ide, doći će neko drugi pa će da ponudi malo jaču kontraponudu, da ga ne bi taj iznenadio, on ubaci svog itd. Ovde bacam težište na korist koju treba da ostvari mali akcionar, a ne na ovo što vi ukazujete, neki sukob interesa.
Vi vaš stav možete da branite svrhom postojanja odredbe člana 4. koja govori o zajedničkom delovanju, ali moram da kažem da se ovde samo definiše ta vrsta povezanosti pravnih lica. Zabrana jedino postoji u članu 23. stav 2. Ona verovatno treba da postoji kada su u pitanju simulovani poslovi, kada su u pitanju lukrativni poslovi, kada je to tako očigledno, ali mislim da je i to isključeno, s obzirom da se kontraponuda javlja kod Komisije za hartije od vrednosti i jedini kriterijum kod Komisije za hartije od vrednosti, kada se pojavi kontraponuda, jeste kvalitet te ponude.
To je poziv da mali akcionari prodaju svoje akcije. Mali akcionar ako prodaje svoje akcije zainteresovan je da postigne što bolju cenu. Sa gledišta tog personalnog, za njih nije uopšte bitno da li je Pera ili Đoka, bitno je da se opredeljuje za onoga koji mu daje veću cenu.
Ovde će da se javi u praksi kada su ponude na granici, javljaju se neke druge komponente socijalne, a mali akcionar je onaj koji je i akcionar i zaposlen u tom privrednom društvu. On, pored stimulansa da što više uzme, ima i interes da mu je socijalni i radno-pravni status jasan, definisan, bolji nego što je bio, i tu može najviše da se prevari. Tu je moguća prevara.
Zato Komisija za hartije od vrednosti mora da ceni kvalitet kontraponude. Ako kontraponuda je po kvalitetu bolja od ponude, ona može da postoji. Ukoliko kontraponuda je lošija po kvalitetu od ponude, ona ne sme da postoji. To je osnovni princip, a ne da li je Pera ponudio ili Đoka, a oni su braća od tetke. Vi ste potpuno okrenuli problem, vi ste ga smestili u drugu stranu koja ne interesuje malog akcionara. Hvala.

Članovi 34. i 35. imaju zajedničku logiku i predstavljaju jednu celinu. Gospodin Perić će o članu 35. koji ima naslov - Prinudna kupovina, a ja ću o članu 34. koji ima naslov - Prinudna prodaja.
Naravno, amandmanom tražim da se član 34. briše. Zašto da se briše? Zato što on, u stvari, negira svojinsko pravo koje proizilazi iz činjenice da neko ima akciju. Ovako kako ste vi postavili u članu 34, on nevoljno mora da proda svoju akciju.
Vi ste u mišljenju Vlade povodom naših amandmana, stvarno me je sramota da pročitam ovo što ste napisali ovde, jer to što ste napisali nema veze sa onim što je napisano u članu 34. Predloga zakona. Vi ovo tumačite kao pravo akcionara. Taj član ima naslov - Prinudna prodaja. Ko prodaje? Prodaje akcionar. Ako prinudno prodaje, gde je tu njegovo pravo? Kada se kaže "prinuda", to znači da postoji neka obaveza, a ta obaveza se izvršava uz monopol fizičke prinude. Ovde nije ta materija, pa da bi se koristio Jočić, specijalci, žandarmerija, ali je tu Centralni registar itd.
Bez namere da bilo koga vređam, ali u ovom članu izvire organska pokvarenost u načinu razmišljanja. O čemu se radi? Stav 1. kaže: "Kada ponuđač u postupku preuzimanja otkupi najmanje 95% akcija ciljnog društva (znači, on je već imao 25, pa je otkupio još i došao je do 95% akcija jednog društva; znači, ostalo je samo 5% kod jednog, petorice ili 200 akcionara, pa sad, taj ponuđač) ima pravo da kupi i akcije akcionara koji nisu prihvatili prodaju akcija po toj ponudi (nesaglasni akcionar), a po uslovima iz ponude za preuzimanje.''
Znači, on ima obavezu da otkupi pod istim uslovima kako je otkupio. E sad, šta ako mali akcionari, taj jedan, pet ili dvadeset njih, ili petsto njih ne želi da proda svoje akcije? Ko može da natera nekoga ko ima pravo svojine da nešto proda? Postoji jedna varijanta kada postoji ta prinuda, to je u slučaju eksproprijacije, ali onda ide za pravičnu naknadu.
Kod eksproprijacije, po pravilu, zato što se zemljište privodi nekoj nameni prema urbanističkom projektu, negira se pravo svojine, vrši se prenos zemljišta, a ranijem vlasniku se isplaćuje pravična naknada. Ako ne može pred Sekretarijatom za finansije da se postigne dogovor, niti u vanparničnom postupku, ima neka procedura kako se utvrđuje pravična naknada.
To je jedan izuzetak, kada je vlasnik ograničen u pravima u pogledu prava svojine koju ima i to ima nekog opravdanja zato što je u pitanju nepokretnost, jer on ne može nepokretnost da stavi u džep pa da ode na drugo mesto. Ovde su akcije, formalno-pravno akcija je, ako je posmatramo kao nešto što je u prostoru, papir, ali ako posmatramo šta ona sadrži i koja su ta prava, ona sadrži svojinska prava.
Kakva svojinska prava? U idealnom delu u odnosu na nešto što predstavlja celinu. To što je celina može biti nepokretnost, može biti pokretnost, mogu biti i novčana sredstva na nekom računu pravnog lica. Vi sada nekome, koji ne želi da raspolaže, a ovde je u pitanju raspolaganje, nekoga ko ne želi da raspolaže, terate ga da raspolaže, a u svom mišljenju kažete da je to njegovo pravo kojim se štiti mali akcionar.
Ako je neko mali akcionar i zna pravila tog AD da oni, tzv. Insajderi, koji imaju i akcije i koji su zaposleni trpe, odnosno koriste neku beneficiju, formalno-pravno danas mogu svašta da stave u svojim osnivačkim aktima, zašto bi vi njega primoravali, ako on ne želi. On ne želi da proda akciju, ne želi sredstva, on želi da ubira dividendu.
Kaže - imam dovoljno sredstava, ove su mi akcije u ovom preduzeću sigurne, na kraju godine one mi donose neki prihod, zainteresovan sam za taj prihod, imam neke lične probleme koje mislim da na taj način mogu da rešim ili ta akcija mi stoji kao sredstvo mog ličnog obezbeđenja za ne daj bože kada dođe neko vreme.
Vi takvo lice praktično terate, odnosno ne terate njega, nego ga dovodite u situaciju da je on izgubio akciju, da je navodno nju prodao. Kako to radite? E, sada ide ona pokvarenost. Ponuđač, ajde recimo kao ponuđača stavimo Caneta Žapca, čuli ste za ovog kriminalca sa cigaretama.
On je finansirao i Đinđića i Đukanovića i Srećka Kestnera i Hrvate i vamo i onamo, sve on finansira. To je onaj što je u Inđiji pravio farmerke, došao iz Francuske kao veliki biznismen.
Cane Žabac reši da otkupi nešto. Otkupio je 95% nekog preduzeća i sada ima, ako tih 5% akcija postoji, petoricu ili dvadesetoricu ljudi koji drže tih 5% akcija i oni ne žele da prodaju. Kažu - Cane Žabac je veliki prevarant. On velike pare izvlači iz tog preduzeća, on mora da prikaže i dividendu na kraju godinu, jer on sada pati od toga jer nema status. Znači, on je pare rešio, kriminal je rešio, Latifundije, ostrva itd. Njemu sada fali status u džet-set društvu, da bude poštovan, da bude ugledan itd. To je drugi motiv u spisku od devet motiva koji pokreću čoveka na neku aktivnost.
Kod njega je taj motivacioni faktor sada jako izražen, pa i u godinama, on juri ovu decu od 17-18 godina, pa mu Džej Ramadanovski pravi tamo sa Milom one terevenke. Znate, o tome smo mi pisali pre pet godina, kada ste vi mislili da je on veliki biznismen, obična fukara, kriminalac. E vidite, on je došao do 95% akcija nečega i ima pet zadrtih radikala u tom preduzeću koji neće da prodaju akcije. Kažu - lopov je, valjda ćemo i mi dividendu da uzmemo neku. Mora da je prikaže.
E sad šta radi Cane Žabac, sada idemo na stav 2. kako je to Mlađa zamislio. Ovde je slučajno uzet Cane Žabac, možemo da uzmemo i druge iz životinjskog carstva, nije nikakav problem. Pošto je Brana Crnčević napisao knjigu "Srbija zemlja nadimaka", kako mi se čini.
Kaže ovako, znači Cane Žabac podnosi Centralnom registru, preko člana Centralnog registra, to nikakav problem nije, zahtev za prinudnu prodaju akcija nesaglasnih akcionara, to je onih pet, najkasnije u roku od 120 dana od dana isteka krajnjeg roka za ponude i preuzimanje.
Sto dvadeset dana je četiri meseca. Razmislite šta može za četiri meseca da se desi sa tim akcijama? Slažem se, pod onim uslovima kako je preuzeo i došao do 95%. U međuvremenu svašta može da se desi sa tim akcija, može akcija da porasta. Njemu zakon garantuje da će po onoj ceni po kojoj je otkupio. Ako su u međuvremenu akcije porasle, znači on će da kupi po onoj nižoj ceni po kojoj je kupio.
Znači vi njemu garantujete sigurnost, znači 120 dana on može da razmišlja kada će da podnese Centralnom registru. Vi niste napisali kao ovamo na nekim odredbama - sutradan, odmah, ne 120 dana. Četiri meseca razmišlja i poslednjeg dana podnese Centralnom registru. U međuvremenu se svašta desilo sa akcijama.
Uz navođenje uslova kupovine akcija iz ponude za preuzimanje, znači poziva se na ono što je bilo pre 120 dana, izvršenih uplata itd. Pa onda - ponuđač je dužan da istovremeno sa podnošenjem zahteva da isto objavi opet u onim novinama, sada se tu izgubio sajt. Znate, mi smo malopre pričali o onom sajtu da se izbaci, iz člana 18, e ovde ga nema. Znači, ovo više nije toliko interesantno, zato smo i podneli amandman jer smo videli da pravite tamo kod člana 18. neku podvalicu.
I sad kaže - po isteku roka od 15 dana od dana objavljivanja obaveštenje stava 3. ovog člana "na pismeni zahtev ponuđača, Centralni registar vrši prenos sa računa hartija od vrednosti nesaglasnih akcionara (prvo, ne znam koji su to nesaglasni, što bi oni morali da budu saglasni sa Canetom Žapcem, na nikada sa njim ne mogu da budem saglasan, ne daj bože da sam akcionar tamo gde i on ima neke akcije, kako bih bio sa njim saglasan, nemoguće) na račun hartija od vrednosti ponuđača, odnosno novca na račun nesaglasnih akcionara, na način propisan pravilima poslovanja Centralnog registra".
To znači, Centralni registar kaže - na tvoj račun evo ti pare, ovamo prebaci akcije, ti su uzeo pare i ti više nemaš akcije. To je ta vaša prinudna prodaja.
Gospodin Sreto Perić će u drugom smeru priča, gde postoji pravo, ali dajemo drugu varijantu koju vi naravno opet niste prihvatili. Znači - putem prinude, naravno ne batinom, nego putem dva zahteva i jednog obaveštenja, izlazi neko iz AD samo zato što je neko napravio veliku koncentraciju sredstava i otkupio 95% akcija.
Vi se u ovom vašem mišljenju pozivate na Direktivu EU. Molim vas, ta direktiva EU nas ne obavezuje. Zašto? Nismo članovi EU. Koliko znam, u ovome što ste vi iz G17 radili, pa je zbog nezadovoljstva došlo do toga da je Labus otišao tamo, a Ksenija otišla kod Minićke u Evropski pokret, kako se zvaše, tako nešto, znate, manite se te priče, od toga nema ništa.
Polovinu tih direktiva i preporuka ne poštuju ni Francuska ni Nemačka. One ne mogu da obezbede sprovođenje svojih, tih navodnih, direktiva i propisa unutar zemalja EU, a vi nas ovde ubacujete kao da je to neki standard. Ako je to standard, kažite mi zašto ga ne primenjuju Francuzi, Italijani, Španci, Portugalci, Grci? Nego ovde pusti se iluzija, pa kad uvate na televiziji da drndaju - EU, proces pridruživanja, naplaše se ljudi pa pomisle - ako ne uđemo u tu Evropu poplavismo se svi.
Nije ljudi tako. Odgovaraćete zbog toga što dezavuišete javnost i što lažete građane Srbije. Ništa ne zavisi od ulaska u EU. Zašto? Oni nas planiraju kroz 30 godina, tada neće ni da postoji EU. Uporedite. Dvadeset-trideset godina treba navodno, ali nema ništa od toga, nikada se to neće desiti. Nikada. To morate da shvatite.
Ne možete vi da budete u pravu kada ste pričali o EU, pa sada EU da kaže - nećemo vas, a vi ste opet u pravu što pričate da idemo ka EU. Nisu birači toliko senilni. Mrdnu malo glavom, pa vide čija je to priča tačna, gde je istina, gde nije istina.
Zbog ove neistine koja se ovde promoviše šest godina vi ubiste državu.
Prvo ste SRJ razbili, napravili Solaniju, a sada u kontinuitetu ide dalje. Još ne podnosite ostavke. Za šta god ste se uhvatili, osušilo se. Vi još ne podnosite ostavku.
Znači, u ovom članu se krije podvala i nasilno otimanje akcija licu koje ne želi da raspolaže. Lice ne želi pare, želi da ima akcije i da koristi ona prava u privrednim društvima po osnovu posedovanja tih akcija. Vi takvo lice isterujete. Bukvalno rečeno isterujete. Zašto?
Jer dajete pravo Canetu Žapcu da 120 dana može da razmišlja da li će da ukloni tog mikroakcionara da mu on ne smeta, jer mali akcionari imaju i neka prava. Promeniće se stavovi u našim sudovima, mnoge stvari za koju godinu, nemojte da se sekirate, pa će onda mali akcionari da imaju i svojinsku zaštitu svojih prava.
Onda će da se promene još neki propisi oko iskazivanja dobiti, kako se knjiže troškovi poslovanja, sve, sve, pa će mali akcionari da budu zaštićeni, jer će dobit morati da se prikaže da bi se ispunile pre svega obaveze prema državi, jer sva bogatstva ovog sveta nastaju kada se ili nešto ukrade ili se ne ispuni obaveza prema državi.
Kod neispunjavanja obaveza prema državi, postoji selektivnost. Ako si blizak vlasti, vlast ti popušta da ne ispunjavaš obaveze. Ako nisi blizak vlasti, onda ispunjavaš obaveze sa još 10% do 20% više obaveza nego što si dužan. Zašto?
Da bi bio miran, da bi ćutao. Ovi povlašćeni mogu u Crvenkapici da otvore i berzu energenata, i ovamo drugu berzu, i treću, da sarađuju, da budu ''in'' itd.
Znači, mi predlažemo da se ovaj član izbriše. Zašto? Zato što je ne samo u suprotnosti sa Ustavom Republike Srbije, nego je i u suprotnosti sa prirodnim pravom. To je pravo svojine koje čovek ima. Bez prava svojine čovek nije slobodan.
Čovek koji ima svojinu, koja je zaštićena, jeste ljudsko biće koje uživa ljudska prava i može slobodno da koristi svoja ljudska prava, a kada ima ovakve odredbe koje se tiču prinude, onda građanin nije slobodan. Znači, vi hapsite građane.

Član 43. otvara jedno pitanje: kakva je pravna priroda akata koje donosi Komisija za hartije od vrednosti?
Mi smo o tome pričali kada su pre nekoliko dana bili na dnevnom redu neki drugi zakoni koji su takođe zalazili u pitanje nadležnosti Komisije za hartije od vrednosti.
Ne bi bilo dobro da se sada po automatizmu ono rešenje koje je tamo tumači da mora da bude prisutno i ovde, jer to mogu i drugačije da okrenem, da otvarajući pitanje pravne prirode akta Komisije za hartije od vrednosti u ovom zakonu istovremeno otvaram i prigovaram na ono rešenje koje je dato u Zakonu o tržištu hartija od vrednosti.
Da bi se bolje shvatilo ovo, samo bih naveo da je predlagač u izboru ustavnog osnova za donošenje ovog zakona naveo član 72. Ustava Republike Srbije, bez konkretnog navođenja odgovarajuće tačke, pa je prosto nabacao sve i svašta iz nadležnosti Republike Srbije.
Tu je ubacio svojinske i obligacione odnose, zaštita svih oblika svojine, pravni položaj preduzeća i drugih organizacija, njihovih udruženja i komora, finansijski sistem, sistem u oblasti ekonomskih odnosa sa inostranstvom, tržište, planiranje, radni odnosi, zapošljavanje, socijalni programi, kao i druge socijalne odnose od opšteg interesa itd.
Ovako široko postavljen ustavni osnov znači da predlagač nije mogao da pronađe ustavni osnov.
Naravno, u tom lutanju on je zaboravio da udahne pravnu prirodu aktima koje donosi Komisija za hartije od vrednosti.
Ovde vidimo da pokušavaju da definišu da je svaki akt Komisije za hartije od vrednosti konačni upravni akt.
Nama nije jasno da li, kada donosite konačno upravne akte u vašoj varijanti, Komisija za hartije od vrednosti vrši poverene poslove, koji po logici stvari, po Ustavu, pripadaju organima državne uprave, odnosno ministarstvima.
Ne sporim da postoji mogućnost da se da ovakvo rešenje i da ono postoji u nekim našim propisima, pre svega propisima u kojima se na neki način definiše ili konstituiše i osniva nešto što se naziva agencija.
Moram da vam saopštim da Ustav Republike Srbije izuzetno predviđa mogućnost da prvostepeni upravni akt nekog državnog organa može da bude konačni upravni akt, a to znači da nema pravo žalbe neposredno višem drugostepenom organu, nego se zaštita obezbeđuje na drugi način, a to je povodom tužbe kojom se pokreće upravni spor pred nadležnim upravnim sudom, nekada je to Vrhovni sud Republike Srbije, a u nekim oblastima su to okružni sudovi.
Mi sada prosto tražimo drugo rešenje, koje je u skladu sa Ustavom Republike Srbije, i verovatno ćemo u svim budućim zakonima gde se javljaju ova nezavisna regulatorna tela sa nekim ovlašćenjima državne uprave, mi ćemo ubuduće da zastupamo taj stav da oni u krajnjem slučaju budu prvostepeni organi, da obavezno drugostepeni organ bude nadležno ministarstvo, a tek kada nadležno ministarstvo donese odluku, da postoji mogućnost vođenja upravnog spora.
Praktično, zaštitu dižemo na dva nivoa. Jedno je klasična žalba u upravnom postupku, a drugo je upravni spor u kome se vrši ocena zakonitosti i ustavnosti konačnog upravnog akta. Zašto smatramo da je baš potrebno na primeru ovog zakona da se napravi taj presek i da se jasno stavi do znanja zašto je ovo potrebno.
Uzmimo u obzir Zakon o telekomunikacijama, Zakon o radio-difuziji, Zakon o duvanu i da ne ređam dalje zakone u kojima ste formirali tzv. nezavisna regulatorna tela u vidu nekih agencija. U svim tim propisima naveli ste da je akt koji donosi agencija, komisija itd. konačni upravni akt i da je jedina mogućnost zaštite pokretanje upravnog spora.
U praksi smo videli da vrlo često ti organi, mada to nisu u klasičnom smislu organi, to je nešto što bi ličilo na upravne organizacije, ali da ne ulazimo u to, jer ni taj koncept niste hteli da prihvatite kada ste donosili Zakon o ministarstvima, o državnim službenicima i o državnoj upravi, jer je naša praksa pokazala da je došlo samo do dislokacije moći.
Nekada se osporavalo pravo Narodne skupštine, odnosno Odbora za pravosuđe, pošto je bio zakonska kategorija, kada treba da se predlažu nosioci pravosudnih funkcija, pa je neko seo, stavio prst na čelo i rekao, mi ćemo to da depolitizujemo, pa predlog pravi Visoki savet pravosuđa i sada sve ono što bilo prisutno u Odboru za pravosuđe je preseljeno u Visoki savet pravosuđa.
Sve ono što je nekada bilo prisutno u Ministarstvu za saobraćaj i veze u pogledu frekvencija je prebačeno u Radiodifuznu agenciju. Sve što je nekada bilo u Ministarstvu finansija vezano za duvan prebačenu Agenciju za duvan. Ministarstva su postala neodgovorna, ne mogu čak ni da reaguju kada dođe do grubog kršenja nekog propisa od strane tog paradržavnog organa ili paradržavne organizacije.
Ostaje zaštita pred nekim sudom, to je sada još uvek Vrhovni sud Srbije, tamo se dešava ono što se dešava i, u suštini, građanin nema zaštitu. Zašto? Zato što je država, naročito od 25. januara 2001. godine do danas, preuzela jedan podmukli sistem, a to je da se ministarstva razvlašćuju, nadležnost seli u paradržavne organe, a država kaže, to je nezavisno, mi nemamo nikakav uticaj, a efikasna zaštita protiv konačnih akata tih agencija gotovo da ne postoji. I tako je država postala neodgovorna za pitanja iz nadležnosti organa državne uprave.
Mi jednostavno želimo to da vratimo. Mi ne možemo da izbacimo ovu vašu komisiju, a ona verovatno nije dobar primer za ovaj koncept o kome pričam i što kritikujem, ali ne možemo da dozvolimo da se kod jedne paradržavne upravne kvaziorganizacije rešava nešto što je vrlo značajno, a da kao zaštita ide samo upravni spor. Zašto?
Jer smatramo da povodom žalbe, a imajući uvidu odredbe Zakona o opštem upravnom postupku, drugostepeni upravni organ mora da preispita i činjenično stanje i primenu materijalnog propisa, što je jedna garancija, za razliku od upravnog suda koji uzme tužbu, raspravi sve to, a ono što može da uradi, to je da poništi konačni upravni akt i vrati ga na ponovno suđenje, a ministarstvo kao drugostepeni organ može i da poništi, i da preinači i da na drugačiji način reši. O tome se radi.
Mi ćemo verovatno, kada budu slični zakoni, zastupati ovaj stav, jer ovaj stav pruža veću garanciju učesnicima u bilo kom postupku.

Naravno, od kada je DOS došao na vlast imamo stvarno strahovito podržavljenje svega i svačega i to je prosto jedna tendencija. Sada bih to kroz jednu retrospektivu pokazao kako to izgleda.
U vreme dok je Anđelković bio na vlasti, pa kasnije i kada su radikali učestvovali u toj vlasti, kada je gospođa Pop-Lazić bila ministar za lokalnu samoupravu, onda je ova grupacija ovde, i koja sedi i koja je odsutna, i ona što je pobegla, tvrdila kako je u Srbiji najveća centralizacija, jer za sve i svašta mora lokalna vlast da pita centralnu vlast.
Desila se demokratska promena, i to je ona svetlost kada je gorela Skupština, RTS, Narodna banka, naravno, nije gorela, tamo su pare, tamo je Mlađa ulazio sa čarapama, posle te velike demokratske promene krenula je još veća centralizacija. Evo, u lokalnoj vlasti ne može ništa da se isplati dok se ne pita Mlađan Dinkić, pa čak i ako se po njegovom zaključku ne smanji broj zaposlenih, neće ići transfer sredstava iz budžeta.
Onda je na scenu stupio čuveni Gaša. U borbi za autonomiju fakulteta i univerziteta dobili smo, posle druge izmene Zakona o visokom obrazovanju, univerzitet koji ima autonomiju i fakultete koji su radne jedinice univerziteta.
Da je to urađeno u vreme dok je gospodin Anđelković bio na vlasti i dok sam ja bio na vlasti, NATO pakt bi slistio sa zemaljske kugle Srbiju sa rekama, čak i sa Đerdapom.
Ali, pošto je demokratska vlast to uradila, to je urađeno i onda je na scenu stupio onaj što farba brkove, Šumarac, onaj što kada dođe do Đinđića raportira kao kapetan i napravio novi zakon o planiranju i izgradnji, pa je predvideo licence i nešto slično kao što se ovde gura, a to je neka komora.
Ta komora je postala prepuna para, ne zna kako da ih potroši, mora da ih drži na nekom računu, te to služi kao rezerva nekome, ko se na bazi tih para kvalifikuje za nešto drugo, ali to nije današnja tema. Ta komora je naravno dovela u pitanje smisao i postojanje Saveza inženjera i tehničara u Republici. Slično je urađeno i sa drugim institucijama.
Devalviran je pripravnički staž, devalviran je stručni ispit, krenulo je sve na licence. Tako i prosvetni radnici moraju da imaju licence, tako i zdravstveni radnici, pre svega mislim na lekare, koji su morali da završe fakultet koji traje pet godina, verovatno su ga završili za šest godina, pa su imali obaveznu praksu, pa polože državni ispit, pa onda ako nekako dođu do neke specijalizacije, nekoliko godina na specijalizaciji, pa onda se zaposle i rade u svojoj struci.
Onda i to nije bilo dovoljno, nego opet mora da se licencira. Licenciraju se lekovi, licenciraju se i farmaceuti, sve nešto novo, licencirano, licencirano i licencirano.
Poučeni tim iskustvom vidimo da ste baš prilično preterali, a ništa dobro nije donela ona reforma koju ste sproveli za ovih pet-šest godina, što sam hronološki na brzinu izdeklamovao kako to izgleda.
Dobili smo čak neke negativne stvari. Kada je u pitanju izgradnja objekata i odgovorni izvođač radova, znam za slučaj da je licencirani inženjer, odgovorni izvođač radova na 15 gradilišta, a ubeđivao me je jedna poslanik SPS da zna za jedan slučaj gde ima 45 gradilišta jedan licencirani. Znači, stvara se novi monopol.
Da vam kažem nešto, pošto imam malo više godina i više iskustva u ovoj i onoj tamo zgradi, i kada se donosio naš prvi zakon gde se predviđalo da ovlašćeni revizor, računovođa, to je u vreme kada je bio jedan normalan ministar finansija, Jovan Zebić, moram da kažem, bez obzira što se ne slažemo oko nekih političkih pitanja, ali njegovu struku ne smem da dovedem u pitanje, jer je imao ekipu koja je izuzetno stručno i odgovorno radila, za razliku od ovih novih eksperata, koji ne znaju šta je odgovornost.
Tada je takođe pokrenuta jedna inicijativa da se prvi put kod nas uvede nešto što bi ličilo na te ovlašćene računovođe.
To je malo izazvalo zabunu kod nas i moram da kažem da smo donekle malo i prigovarali, jer smo smatrali da država treba da bude ovlašćena da daje te neke sertifikate, licence i dozvole. Zašto smo to zastupali? Zato što je jednostavno takav bio sistem.
Pokušali smo da to stavimo u isti rang kao što je pravosudni ispit. Tada sam pogrešio, pošto sam pisao taj amandman, iz jednog prostog razloga što ne možete sudiju i revizora, ne možete lekara i revizora da stavite u isti koš. Zašto? Ceo zakon o računovodstvu zasniva se u suštini na procenama.
Zasniva se na nekim standardima, odavno kod nas postoje međunarodni standardi, a implementaciju tih standarda vršilo je ovo specijalizovano udruženje. Možda je to pogrešan naziv za savez. Ne ulazim u to kakva je svojinska struktura u tom savezu, mislim da nije ni bitna za ovo što treba da bude nadležnost.
Hteo bih da vas upozorim na jednu stvar. Čuvanje lovišta je posao od državnog interesa. Zakonima je gazdovanje prepušteno udruženjima građana, koje se zove Lovački savez. Lovački savez ima neke svoje propise. Kada je u pitanju ribarenje, gazdovanje ribljim područjem takođe udruženje građana, jer država smatra da ne može taj posao tako uspešno da radi, već da postoje profesionalne organizacije koje su osposobljene za vršenje nekih stručnih poslova.
Naravno, ne želim da poistovetim Savez računovođa i revizora sa Lovačkim savezom, Ribolovačkim savezom, niti sa obavezom da neko lice položi pravosudni ispit da ispuni uslov da bi bilo sudija, jer to su sve različite kategorije. Ovde se radi o međunarodnim standardima.
Međunarodni standardi su potrebni da bi naši računovodstveni iskazi bili uporedivi sa iskazima susednih država i svih država na kugli zemaljskoj, tim pre što je naša država poprilično otvorena i uvek je bila otvorena za strani kapital, a ukoliko su propisi identični ili približno identični, onda i ta sagledavanja uspešnosti, bilans stanja, bilans uspeha može da se prati, pa bez obzira na to gde neko pravno lice ima svoj kapital.
Da li je država u mogućnosti i da li je njen posao da radi ovo što je propisano u članu 5? Šta država dobija sa tom profesionalnom komorom? Dobija novi monopol. Ko dobija? Dobijaju oni koji su bliski Ministarstvu finansija. Mislim da čak ministar finansija nije hteo da ide na međunarodni skup u Beogradu, gotovo da su računovođe i revizori iz svih zemalja Evrope došli na proslavu, ne znam da li je bilo 40 ili 50 godina postojanja Saveza, koji se relativno dobro kotira u tim međunarodnim asocijacijama.
Sada zbog lične sujete, koja ide čak do besa, treba da se uništi nešto, slično kao što se radilo sa udruženjem, odnosno Savezom inžinjera i tehničara. Potpuno identično.
Da li računovođa, revizor, da ne koristim ove ostale termine ovlašćeni, interni, odgovara za svoj posao, na osnovu čega odgovara, kako odgovara. Da li vi mislite da ta odgovornost se pojačava ukoliko poslove iz člana 5. Predloga zakona radi nova komora koja tek treba da se osnuje, šta je sa ovim ljudima koji su godinama radili kao ovlašćeni revizori? Ne ulazim u prelazne i završne odredbe, znam da možete da nađete rešenje, pa da kažete, niste videli prelazne i završne odredbe; video sam.
Postavljam pitanje, šta će biti ukoliko osposobljavanje tih ljudi preuzme neko ko nije stručan da ih osposobi za te stvari. Verovatno će neki ljudi sa Ekonomskog fakulteta da mi zamere zbog ovoga što ću reći. Mlađan Dinkić je došao sa Ekonomskog fakultete. Znate kako se on kotirao na tom fakultetu? Tako da je njegov profesor rekao, taj kod mene neće nikada da doktorira. Može neko da zamisli da sa Ekonomskog fakulteta takvi kadrovi, poput Mlađana Dinkića, obučavaju nekoga poslovima računovodstva.
Hoćemo li malo iskreno da kažemo koliko se uči računovodstvo na Ekonomskom fakultetu, koliko ima predmeta, na kojoj godini i koliko duboko i široko se ulazi u knjigovodstvo? Vrlo malo. Hoćete li da vam kažem kakvi kadrovi sa Ekonomskog fakulteta izađu? Kada završe Ekonomski fakultet, diplomirani ekonomista ako se zaposli u nekoj firmi, prvo ide na plan i analizu, u normalnim firmama, u normalno vreme, kada je bio pripravnički staž i kada se neko pripremao za najodgovornije poslove finansija i ekonomije u nekom preduzeću. Prvo ode u plan i analizu da nauči šta je to finansijski plan, kako se planira.
Retko ko od njih je odlazio u knjigovodstvo i računovodstvo. I ako ga postave za direktora računovodstva i knjigovodstva, čije usluge on koristi? Ovih ljudi sa srednjom ili Višom ekonomskom školom koji su položili ove ispite u Savezu računovođa, jer oni znaju ovaj zanatski posao. Ovo je čist zanatski posao i veština.
Da li možete da zamislite mašinskog inžinjera koji će da radi na strugu? Ne možete da ga zamislite. Zašto? Nije učio da radi na strugu i ako ode da bude nastavnik ili profesor negde da predaje praktičnu nastavu godinama ima problema da nauči decu šta je strug i kako se radi. A vi sada od jednog ekonomiste, diplomiranog, verovatno na celom Ekonomskom fakultetu računovodstvo zna onaj zaposleni u računovodstvu fakulteta i dva ili tri profesora koji neposredno predaju ovaj predmet, i ta dva-tri profesora su uvek u kontaktu sa Savezom računovođa i revizora oko međunarodnih standarda i praktične primene.
Sada su se javile druge izdavačke kuće, one za lepe honorare nude službenicima ministarstva, Vlade i drugima koji rade u drugim institucijama da naprave stručno mišljenje kako da se primeni odgovarajuća odredba zakona ili neki standard.
Odmah da vam kažem, to je već viđeno, to je bilo za vreme onog pucvald-ministra za rad, onog sindikalnog funkcionera, sa onom njegovom službenicom što je falsifikovala glasanje ovde.
Uzme zakon, prepiše ga, da stručno mišljenje o primeni zakona. Tako rade neki ljudi vezani za Ministarstvo finansija, preko nekih drugih izdavačkih kuća, o kojima je pričao Arsić, da se njihova publikacija vidi kao obavezno uputstvo koje primenjuju oni koji kontrolišu kako izgledaju ti računovodstveni iskazi itd.
Znači, u ovoj oblasti ne postoji apsolutno nijedan opravdani razlog za formiranje posebne komore, niti postoji bilo kakav opravdani razlog da stoji ovo što je navedeno u članu 5. ovog predloga zakona.
To se stručno ne može odbraniti, to se ne može odbraniti direktivama, jer gospođica Jovanović je pročitala mali deo spiska, velikog spiska država u kojima su u pogledu računovodstva i revizije rešenja gotovo identična kao u postojećem zakonu koji je još ovih nekoliko dana na snazi. Zašto to menjate?
Menjate zato što nemate kontrolu nad Savezom revizora i računovođa. Vi računate da je zakonito i normalno samo ono što sluša Mlađana Dinkića. Ne sporim.
Vi iz G17 plus to možete sebi da uvrtite u glavu, vi ste eksperti za sve i svašta, ali oni koji podržavaju ili koji čine Vladu Republike Srbije i koji su zastupljeni u ovoj Narodnoj skupštini morali bi da razmisle gde vodi takav stil rada Vlade Republike Srbije kada je u pitanju predlaganje ovog, prethodnih i sličnih zakona, pošto za sledeće nećete imati vremena.
Te pozivam poslanike da se ovaj predlog zakona čak ni u načelu ne prihvati, jer iz njega izvire upravo ta drčnost i bezobrazluk, da se sve stavi pod kontrolu jednog, više ljudi ili jedne organizovane grupe ljudi, koja je sebe proglasila velikim ekspertima.
U dosadašnjem radu Saveza računovođa i revizora nije bilo tog monopolisanja, koje bi otprilike insinuirate na neki način. Čak je vrlo konkretno navedeno na osnovu kog člana i kojih zakona su oni prilagođavali međunarodne standarde našim potrebama.
Nikada se Ministarstvo nije bavilo ovim poslovima, a da vam kažem i zašto...

Dobro, hvala.