Ovo je amandman koji se isto odnosi na član 6. Predloga zakona i ovim amandmanom se menjaju predloženi iznosi u stavu 3, 4. i 5. U stavu 3. sa 3.500 na 5.000, u stavu 4. sa 18.000 na 25.000 i u stavu 5. sa 3.500 na iznos od 5.000. Da objasnim o čemu se radi, s obzirom na to da ovako to može da izgleda suvoparno i da ništa ne znači.
Intervencija koju je Vlada uradila ovim predlogom zakona odnosi se na član 18. ovog teksta Zakona i odnosi se na naknadu za prevoz na službenom putovanju. Sada da ne čitam, ovo je dugačko, tu je data celokupna metodologija kako se utvrđuje, da kažem, visina prava i visina te naknade, ali sa 3.500 dinara mi predlažemo da se poveća na 5.000, tim pre što je to trošak poslovanja preduzeća, da znate.
To je trošak poslovanja preduzeća i puno puta nema logike kada se nešto odredi u nekom procentu od nečega, a onda limitira nekim nominalnim iznosom i onda imamo situaciju da ljudi kojima je glavni posao da službeno putuju, da završavaju poslove za svoju firmu, imaju u jednom delu neoporezivi deo dnevnice, a u drugom delu oporezivi. Doduše, ovo je prevoz na službenom putovanju, ovo je nešto drugo, nije dnevnica nego je u pitanju upotreba službenog auta i prevoz itd.
Mi smatramo da je ovo nerealan iznos i drugo, on predstavlja problem prilikom obračuna. I sami znate kako se taj obračun radi. Vlada je odbila ovaj amandman, rekla je – ako bi se taj amandman usvojio onda bi se smanjili poreski prihodi.
Mislim da to apsolutno nema nikakvog značaja, jer treba da postavimo pitanje – a koliko bi se povećao obrt ili posao u privrednim društvima ukoliko bi koristili jedan drugačiji način obračuna poreza na naknade za prevoz na službenom putovanju? To je jedna stvar.
Druga tačka koja je obuhvaćena ovim amandmanom su solidarne pomoći za slučaj bolesti, zdravstvene rehabilitacije ili invalidnosti zaposlenog ili člana njegove porodice.
Sada je taj iznos 15.000 dinara, Vlada predlaže da to bude 18.000, a mi predlažemo da bude 25.000 dinara. To je onaj deo koji ne podleže plaćanju poreza, znači, do tog iznosa da se ne plaća porez.
Znate, ako imamo u vidu da su se mnoge okolnosti promenile kod nas, da više ni ono besplatno zdravstvo nije baš besplatno, da obezbeđenje, ne znam, lekova, pomagala itd. takođe nije besplatno.
Evo, ja imam nekog komšiju koji čeka već dve godine na neki red da bi operisao koleno i traže mu 250.000 dinara za operaciju, za ugradnju nekog, ne znam kako se zove, treba nešto da se ugradi. Em je u godinama, em je penzioner, em mu sad toliko traže za tu operaciju.
Vidite i sami, da je kojim slučajem u radnom odnosu, sad malo hipotetički postavljam ovaj problem, šta bi njemu firma pomogla sa 18.000 dinara?
Bila bi, ipak, neka simbolika, tim pre što ako bi htela i više da pomogne, sve preko toga, 12% bi ga čekao poreski organ da naplati, preko tog iznosa.
Kao što verovatno niko ne bi mogao ništa nezakonito da radi sa veštačkim đubrivom jer može da ga baca na njivu ili u saksiju, nešto možda postoji treće ili četvrto što je opasno i kažnjivo, ali kod nas se sve oporezuje.
Ovo poslednje što je obuhvaćeno ovim amandmanom odnosi se na poklone deci zaposlenih starosti do 15 godina, povodom Nove godine i Božića.
Sada je u Zakonu 3.000 dinara, Vlada predlaže tu izmenu da se podigne na 3.500 dinara godišnje po jednom detetu. Ako je i ovo pravo vezano za rad i na jedan vrlo nefleksibilan način, odnosno baš fleksibilan način, zavisi od poslodavca, da li hoće, da li neće, eventualno ako smeju da uđu u sindikat, pa od sindikata, onda mislim da ne treba baš toliko cicijašiti i mislim da je primereno da se podigne taj iznos sa formulacije do 3.500 dinara, da bude – do 5.000 dinara.
Naravno, poslodavac može da koristi to svoje diskreciono ovlašćenje, da svaki iznos odredi do maksimalnog koji je naveden.
Mislim da država mnogo ne gubi, a verovatno dosta znači i roditeljima i deci i društvu, jer mi, u krajnjem slučaju, postojimo da bismo se obnavljali, a ne da bi zatvarali i uništavali.
Čudno je kada na ovakve amandmane dobijete odgovor Vlade Republike Srbije u čijem obrazloženju se navodi nešto što mislimo da nije primereno, da ne treba da stoji, kaže: "Amandman se ne prihvata jer bi usklađivanje rasta nominalnih iznosa primanja oslobođenih od oporezivanja poreza na zarade, na način kako je to predloženo ovim amandmanom, imalo negativne posledice na prihode budžeta, posebno imajući u vidu da zakonom predloženi nominalni iznos korespondiraju visinu očekivane inflacije i realnog rasta bruto društvenog proizvoda za 2007. godinu".
U svim obrazloženjima povodom ovih naših amandmana koji se odbijaju navodi se nešto, vama se u obračunu gubi jedna i po godina. Gubite jednu godinu. Uopšte nemate predstavu da živimo u 2006. godini. Vi ste taj iznos odredili prema nečemu što očekujete da će da se desi od januara 2007. godine do 31. decembra 2007. godine. Ljudi, a šta je sa 2006. godinom? Da li mi u 2006. godini možemo nešto da radimo?
Da vas podsetim, i malopre, kada ste pričali o toj navodnoj brizi, ne sporim, možete da pričate da se mnogo brinete itd, to je vaše pravo, ali podsećam vas da ste u članu 37. Predloga za izmenu i dopunu Zakona napisali: "Ovaj zakon primenjivaće se od 1. januara 2007. godine, osim člana 7, koji će se primenjivati od dana stupanja na snagu ovog zakona i čl. 8. i 9, koji će se primenjivati od 1. septembra 2006. godine."
Član 6. na koji je podnet ovaj amandman praktično će da se primenjuje od 1. januara 2007. godine, a vi u odbijanju amandmana SRS kažete da mnogo više tražimo i predlažemo, nego što je očekivani rast društvenog proizvoda i inflacije od 1. januara 2007. do kraja 2007. Gde je 2006. godina? Pazite koja se poruka šalje sa ove govornice od strane Vlade. Mi pravimo beneficije, mi smanjujemo poreske stope, mi olakšavamo, a kada će da krene – tek sledeće godine. Zašto sledeće godine?
Istovremeno se priča o fondu, novom investicionom ciklusu, da ne pričam o ovim pregovorima što imate. Vodite računa da vam taj Parivodić ne vodi te pregovore, obavestite Dinkića, ima da zabrlja sve stvari sa ovima iz EU. Čitao sam stenogram šta je pričao. Vodite računa, nemojte da se zadužujete, nemojte nerealno da se zadužujete. Lako je vama da donosite neozbiljne propise koje nećete da primenjujete od sledeće godine. Ovo je neprimenjivo što se predlaže.
Vi ste 2006. godinu zatvorili, vi ste nju zaklopili, rekli ste – inflacija će biti toliko, suficit ima da bude toliko, naplatićemo toliko i toliko, ovo što vam dajemo neki popust, ne računajući ovo što se odnosi na novozaposlene, to odmah stupa na snagu, ali sve drugo što reklamirate kao veliki popust, krenuće 2007.
A koliki će popust da bude? On će da bude u granicama onoga što se očekuje da će da se desi u 2007. godini. Znajte da smo sada u junu 2006. godine i da je sad na snazi ono što postoji u propisima.
Znači, tamo gde ste predložili da bude 3.500 ove godine je 3.000. Ništa niste dali kao beneficiju, kao popust, kao rasterećenje, kao olakšanje za građanina i za privredu. Ovo vam je kao ono sa Đeknom, videćemo šta će da bude. Ako vi idete sada tako, onda mi treba da kažemo – ćeraćemo se. A 2007. godine ste predvideli da ovo stupi na snagu.
Vodite računa, ovde su nerealni iznosi, sva ova oslobađanja koja su ovde data i svi iznosi koji su na neki način određeni, ne ulazim u taj nominalni iznos, imaju pre svega jednu poslovnu, socijalnu i državnu funkciju i u svim državama na kugli zemaljskoj to se na neki način stimuliše i toleriše. Ako je nešto namenjeno deci, gleda se da se pomogne. Ako je nešto namenjeno razvoju posla, da li su to samo dnevnice za službena putovanja, troškovi službenih putovanja, ishrana, prevoz na poslu, itd, i to se na neki način stimuliše. Zašto? I to treba da bude u funkciji privredne aktivnosti.
Ako ne želite to da radite na takav način onda kažite – 5% za sve što se primi. I onda ceo zakon može da se svede na dva člana. Oporezuje se sve kao dohodak građana sa stopom od 5%, pa pošto ste uhvatili i vodu i poplavu i elementarne nepogode i požar, i "Supprims" i "Boni supprims" i "leptirčića", i sve, sve, sve, onda ćete opet da skupite ta sredstva koja ste planirali. Ako već pravite neku razliku, selektivno pristupate, uvažavate ekonomski momenat, uvažavate socijalni momenat, porodično stanje, potrebu da se razvija posao, radite to mnogo realnije.
Nominalne iznose ste navodno povećali, računajući šta će da se desi od 1. januara 2007. do kraja te iste godine. Kao da ovo što će da bude i dalje na snazi je dobro planirano za 2006. godinu. Pa, nije dobro planirano. Sami se lomite oko toga kakva će biti inflacija, kolika će biti, kako se ona kreće, kako rastu troškovi, kako rastu cene na malo. Ne pričam o drugim aspektima koji utiču na tržište. Ne pričamo. Ali u svakom slučaju, neki novčani iznos koji ste odredili kao reper za nešto, 1. januara 2006. godine i 12. juna 2006. godine nije ista vrednost, nema iste količine robe.
Vi kažete – u 2006. godini ništa mi ne menjamo, to će da krene 2007, a to malo što smo dali, to smo uzeli celu 2007. šta će da se desi. Nemojte da nas potcenjujete. Ako možete da budete realni, gledajte da budete realni. Ako niste u mogućnosti to da budete, čudim se što odavno niste podneli ostavku.

Gospodine Obradoviću, možda ovo što ću na početku reći nije u direktnoj vezi sa ovim amandmanom i ovim članom, ali vidim da ste vi predsedavali Odborom za finansije. To je drugi amandman Odbora koji je podnet. On odudara u odnosu na ovaj amandman na član 9. Vi ovde predviđate neko usklađivanje sa godišnjom stopom rasta na malo u kalendarskoj godini koja prethodi godini u kojoj se usklađivanje vrši itd. vrlo komplikovana procedura, a onda kažete u poslednjem stavu – tromesečno usklađivanje, to je apropo onog prethodnog člana o kome je gospođa Radeta objašnjavala.
Što se tiče ovog konkretnog člana, nije samo poenta ovog amandmana što mi povećavamo iznos sa 3 hiljade na 3 i po hiljade dinara. Radi se o iznosu koji poslodavac isplaćuje na teret zarade zaposlenog kao njegovo učešće, po osnovu toga što je član dobrovoljnog penzijskog fonda. Ovde se radi o mnogo većem problemu. Šta se oporezuje u nekoj državi?
Prema čemu se određuje koja će stopa poreza da bude? Prema ekonomskom stanju i materijalnim mogućnostima, a mi imamo još jedan dodatni princip, a to je sve ono što ide u ličnu potrošnju. Zarada se smatra kao lično primanje, nešto što je namenjeno ličnoj potrošnji.
Kada krene ka ličnoj potrošnji, onda podleže plaćanju poreza. Da li su ovi iznosi koji se izdvajaju iz zarade zaposlenog, njegovog ličnog učešća u dobrovoljnom penzijskom fondu, gde je poslodavac samo transmisija, obračunava, utvrđuje i prenosi sredstva dobrovoljnom penzijskom fondu, da li je to potrošnja sa gledišta zaposlenog? To nije potrošnja.
Sve što se iz zarade uplati u dobrovoljni penzijski fond, ne sme da podleže obavezi plaćanja poreza. To ide u potrošnju tek kad se iz dobrovoljnog penzijskog fonda, po pravilima koja važe u tom fondu, vrši povraćaj tih sredstava prema građaninu koji je dobrovoljno penzijsko invalidski osiguran.
To je taj suštinski problem ovog člana, zato što kada NN poslodavac od zarade uzme određeni iznos sredstava građaninu, uplati dobrovoljnom penzijskom fondu, građanin nije u sistemu lične potrošnje, već je u sistemu jedne specifične štednje, a mi treba da stimulišemo građane da sami vode brigu o svom socijalnom položaju i svojoj socijalnoj budućnosti. Uopšte nisam za to da se ovde određuje bilo koji limit, kao što ćemo imati u onom drugom zakonu, apsolutno neprihvatljivo rešenje, da se prihvata samo ako ide preko poslodavca.
Nametnuo sam temu koja nema nikakve veze sa nekom klasičnom politikom koja je često izražena u Narodnoj skupštini. Ovde se otvara ozbiljan problem. Zašto bi se plaćao porez ako se uplati više za penzijsko invalidsko osiguranje. Do 3.500 je normalno, preko 3.500 je nenormalno? Može nešto da prevari, da smuti? Ne može, jer kad iz dobrovoljnog penzijskog fonda krene isplata ka tom pojedincu, onda plaća
porez.
Vi ovde praktično dva puta oporezujete, jednom zato što je preko 3.500 njegova mesečna premija koju uplaćuje doprinos, a drugi put kada dođe da koristi to pravo koje je ostvario po osnovu članstva u dobrovoljnom penzijsko invalidskom fondu. Tu ste nešto pobrkali.
Znam šta se htelo ovim članom. Ovim članom se htelo da se uvede neki red, ne znam, neko mesečno odvaja po 50.000, 60.000 za članstvo u dobrovoljnom fondu, pa na taj način dislocira sredstva na neko tamo mesto, pa po nekim drugim pravilima izvlači, pa skriva itd. Postoje mehanizmi i u ovom zakonu, postoje mehanizmi i u zakonu o dobrovoljnim penzijskim fondovima. Postoje mehanizmi kako treba neko da se zaštiti. Nama je, valjda, interes da dođe do neke akumulacije kapitala, domaćeg kapitala.
Zašto ovo rešenje ne valja? Ne valja, ovo nije novo rešenje, da budemo načisto, ovo je samo izmena, već je postojalo. Doduše, dobrovoljni penzijski fondovi još uvek ne postoje, ali kad je u pitanju ona vrsta dobrovoljnog osiguranja po Zakonu o osiguranju, imali smo tu situaciju da su se neki poslodavci različito ponašali, neki poslodavci su uslovljavali zaposlene da se osiguraju. Isto će vam biti i ovde, kada ovo krene. Zašto?
Zato što je poslodavac izvlačio neke beneficije, ukoliko je kod nekog osiguravajućeg društva gde su osigurani svi njegovi radnici i ako ide preko njega, onda je i tamo postojalo neko poresko oslobađanje. Mislim da je bilo isto, znam da je jednom bilo 1.500, pa su drugi put bili na 3.000 dinara. Ovo je novo što se ugrađuje, na bazi činjenice da je u međuvremenu donet Zakon o dobrovoljnim penzijskim fondovima.
Mislim da je ovo rešenje loše i da nema potrebe da se ovo oporezuje, jer ovo u ovom trenutku nije lična potrošnja. Ako je nekom danas poslodavac izdvojio 5.000 od neto zarade za dobrovoljni penzijski fond, to nije lična potrošnja u tom momentu tog zaposlenog, već je njegovo učešće u dobrovoljnom penzijskom osiguranju.
Kada će to da postane njegova potrošnja? Onog momenta kada po tim pravilima ostvari pravo da koristi ta sredstva i tada se plaća porez 10 ili 12%, nije bitno koja je stopa, ali u ovom trenutku to ne sme da podleže plaćanju poreza, jer nema logike. U poreskim propisima ne postoji osnov u poreskom razmišljanju i pravilima koja važe. Ovo nije potrošnja, ovo je štednja. Štednja se ne oporezuje. Liči na štednju, ne mogu da kažem da je štednja, a kada se nešto sa štednje povlači, zna se, onda je neka druga procedura itd.
Želim, pre svega, ovom diskusijom da otvorim problem po treći put, tri puta već upozoravam na ovo...a ovo sa 3.000 na 3.500, znate i sami, vi ste većina, pa kako hoćete, odlučite.

Da bi javnosti bilo preciznije o čemu se radi, članovi 21, 22. i 23. čine jednu celinu i u postojećem Zakonu to su članovi 87, 88. i 89.
Radi se, ako mogu tako da kažem, o oblasti godišnjeg poreza na dohodak građana. Jednim članom se propisuje da to plaćaju fizička lica, pod kojim uslovima nastaje njihova obaveza da plate taj porez.
U članu 88. radi se o nekim poreskim olakšicama koje se imaju u vidu i u članu 89. reguliše se stopa po kojoj se plaća porez na godišnji dohodak građana.
Ja bih zamolio poslanike da malo obrate pažnju na ovo, zato što su pre nekoliko meseci i oni imali problem sa ovim članovima.
Kada ste, gospodo poslanici, podnosili poreske prijave i trebalo da prikažete sve svoje godišnje prihode bili ste suočeni sa problemom, da ste morali da tražite nekog kvalifikovanog knjigovođu, koji bi protumačio ova tri člana, koji bi znao da popuni onu prijavu, pa na kraju, čak, i ona poslednja rubrika da sam obračuna koliki mu je porez na ukupan prihod u toku godine. Naravno, svi ste napravili greške.
Nije problem u tome ako ste sami radili pa ste napravili greške, greške su napravili i profesionalci kada su nekome popunjavali tu prijavu. Naravno, svi ste kasnije dobili rešenje odgovarajuće poreske uprave prema mestu prebivališta i videli ste da je taj obračun poprilično komplikovan. To mora da se kaže da je poprilično komplikovan obračun.
Ja sam očekivao da ćete u promenama ovih članova da uprostite, ako mogu da kažem, način obračuna i proceduru. Na šta treba da se svede način obračuna? Treba da se praktično evidentiraju svi prihodi građanina u toku kalendarske godine.
Treba vrlo precizno i jasno da se od tog ukupnog prihoda koji je građanin ostvario odbije ono što je u startu trpelo poresko oslobađanje, pa na bazi onoga što ostane posle oduzimanja da se utvrdi kakav je taj neki neto prihod, pa da se na to daju neke olakšice za pojedinca, za decu itd. Ono što ostane da se oporezuje sa nekom stopom koja bude propisana zakonom. Ja mislim da je to jedan najjednostavniji oblik kako bi se prikazao obračun svih prihoda i izvršio obračun poreza tog fizičkog lica. Vratiću se na član 22, jer mislim da je ovaj uvod bio potreban, kako bi se shvatilo o čemu se radi.
Gospodin Vuković je podneo amandman kojim je tražio da se u članu 21. brišu stavovi 1. i 2, a to su stavovi koji propisuju da se povećava i smanjuje obračun ukupnog prihoda. Sada ću da vam objasnim o čemu se to, vrlo konkretno, radi. U stavu 1. član 21. Zakona o izmenama i dopunama Vlada predlaže da se izvrši intervencija u članu 87. stav 1, da se četvorostruki zameni rečju – trostruki.
To znači da se obrnuto povećava mogućnost da veći broj građana budu po ovom osnovu oporezovani, jer im se praktično smanjuje, ako mogu tako da kažem, onaj deo neoporezivih prihoda. Ako ste imali nekada četiri iks, sada imate tri iks. Mislim da ovo u krajnjem slučaju nije potrebno, jer ste i sa postojećom odredbom imali poprilično veliki broj poreskih obveznika po ovom osnovu.
Moram da kažem da je ove godine bila druga godina kako se taj porez naplaćuje. Prošle godine je to bilo isto, i ove godine je. Naravno, kontaktirao sam sa poreskim upravama, oni su prosto bili zatrpani sa prijavama građana i iznenađeni da li je moguće da građani imaju tolike prihode.
Naravno, na ukupan broj građana to je nešto u promilima, ali su i zato bili iznenađeni da se toliki broj ljudi prijavilo da podleže ovoj obavezi.
Da vas samo podsetim, mislim da je, otprilike, 1.250.000 bio iznos, 1.200.000, tako neki iznos je bio do koga se došlo. Ono što ste, takođe, u ovom vašem članu uradili to je ta promena u stavu 2. gde ste za ove naše nerezidente, za strance, sa desetostrukog smanjili na petostruki iznos. Na taj način ste povećali broj ljudi koji imaju obavezu da plate porez na godišnji prihod građana u našoj zemlji. Znate, praktično, ovo je druga godina kako se primenjuju ta tri člana. Mislim da je to prerano da se ide sa ovako korenitim promenama.
Vidite, ovde je praktično 50 posto promene učinjeno i za 50 posto će po tom osnovu da se poveća broj poreskih obveznika, a u okviru ovoga se nalaze čak i stranci. Mislimo da je prerano da se ovo radi.
Što se tiče amandmana gospodina Jankovića, moram da kažem da ste vi dobro ispravili ovaj stav 8. u prvom stavu, mada nije bila greška ni kada je stajao stav 7, zato što u prethodnom članu stav 7. i stav 8. čine jednu celinu pa se međusobno dopunjuju. Ovde se radi o tim poreskim oslobađanjima.
Mi smo predložili da za poreskog obveznika ne bude 40 nego 50 posto. Zašto? Mislim, ako ste tamo limitirali sa četiri prosečne na tri prosečne, onda povećajte ovamo. Tim pre što je potpuno drugačiji obračun kod ovoga, osnovica nije potpuno ista, nego i ovo kada primenjujete 40 i 50 posto primenjujete na onu razliku preko onog iznosa koji se ne oporezuje.
Isto vam je i za obračun kada su u pitanju deca. Mi smo predložili sa 15 da se ide na 20%. Mogu da prihvatim stav Vlade da ne prihvate naš amandman na član 21, ali onda ovim amandmanom na član 22. mi vršimo svojevrsnu korekciju ove korenite promene koju ste uradili u članu 87. Mislim da ima prostora.
Evo, da sad to malo pojasnim. Za poreskog obveznika sada u zakonu stoji da je to 40% od prosečne godišnje zarade po zaposlenom isplaćeno u Republici u godini u kojoj je utvrđen porez itd, za izdržavanog člana porodice 15%. Mi predlažemo da ovo prvo bude 50%, a ovo drugo da bude 20% i naravno pozivamo da imate u vidu da je prethodni član 87, tražite u stvari promenu gde sa četvorostrukog smanjujete na trostruki, gde sa desetostrukog na petostruki, povećavate praktično sebi osnovicu, ne sebi, ministarstvu, da me ne shvatite pogrešno.
Ovaj zakon stvarno povećava osnovicu za oporezivanje. Ako već povećavate osnovicu za oporezivanje onda dajte ovamo poresko oslobađanje i da priznate neke troškove koje čovek ima koji izdržava porodicu po broju članova domaćinstva itd. Jedino to onda može da ima neku logiku.
Nažalost, moram da kažem da obračun, način kako se dolazi do ovog obračuna je stvarno komplikovan i da u tom čitavom sistemu rubrika, pa čak i nekih izraza koji su i stručnjacima malo komplikovani, imate čak i ono uputstvo preko Savremene administracije, pa čitava jedna knjiga kako se to radi. Čak i u poreskoj upravi imate jedan kompjuterski program koji je poprilično nepogrešiv, ako mogu tako da kažem, vrlo korektno izbaci sve ove cifre pošto se popuni prijava i obezbedi prateća dokumentacija, u smislu potvrda i nekog dokaza o prihodima.
Mislim da Vlada može slobodno da prihvati ove naše amandmane jer, ne plašim se, nego jednostavno skrećem vam pažnju da ćemo verovatno sledeće godine, a ja mislim da je tamo neki krajnji rok kraj marta, je l' tako beše, za podnošenje prijava.
Krajem marta, jeste. Ako ovo ide kako ste vi zamislili, onda, verujte, imaćemo najezdu tih prijava, a moguće je da se desi da neke budu čak i samo simbolične. Zašto? Zato što ste fiktivno povećali broj poreskih obveznika.
Pa i ako im priznate ove beneficije i ova poreska oslobađanja, vi nemate potrebe da se plašite ovoga što smo mi predložili jer vama ostaje na kraju ono što je napisano u trećem stavu člana 88. – da sve beneficije važe samo do 50%. Znači, tu imate taj limit koji ne dozvoljava da se ide dalje.
Zašto smo mi ovo podneli? Zbog toga što će da se poveća broj ljudi koji će da podnesu poresku prijavu jer se smanjila osnovica tako da se sad povećava broj ljudi koji podležu ovoj obavezi, a onda morate da date neku beneficiju, jer će i ovo biti poprilično nerealno.
I mislim da ste kod ovog oblika oporezivanja prerano krenuli sa ovom intervencijom. Na momente stičem utisak kao da ste to stavili na panj, pa sekirom lupili pa šta ispadne nek' ispadne.
Mislim da ste morali malo bolje da procenite ovo jer zagušićete upravu prihoda, a znate i sami da je dve godine to njima jedan posao koji nikada nisu radili pre toga, neki novi posao.
Dobro, sada zahvaljujući kompjuteru to brže ide, ali na ovaj način ćete povećati broj poreskih obveznika što u nekim slučajevima neće biti pravi način da se izrazi materijalni položaj i ekonomska snaga pojedinca kao poreskog obveznika, neće biti objektivan.
A da vam kažem da će veliki broj ljudi koji na razne načine mešaju svoju privatnu imovinu sa poslovnom imovinom preduzeća, gde su vlasnici, gde rade itd. da budu poprilično oslobođeni ili njihova obaveza bitno smanjena u smislu ova tri člana.
Mislim da o tome niste vodili računa, niste vodili računa, a dobro sada ne moramo baš u sve da sumnjamo. Mislim da niste vodili računa, da je jednostavno neko rekao – stavi to na panj, prelupi pa šta ispadne, ispadne. Tako se ne radi reforma u finansijskom sistemu.

Član 25. Predloga zakona je svojevrsna dopuna i Vlada predlaže da se posle člana 101. doda član 101a. To je veliki član, ima puno stavova, a gospodin Lalić je tražio da se posle stava 5. doda novi stav 6. Naravno, iz samog teksta amandmana vidi se da se u suštini ne menja suština onoga što je Vlada predložila, već se traži usklađivanje nominalnih iznosa koji su određeni u stavovima 1, 3, 4. i 5. ovog člana.
Moram da se vratim na ono što je bilo simpatično Vladi u amandmanima SRS, kako su oni nazvali indeksacija i ono što je Odbor za finansije na neki način prihvatio, a na drugi način to formulisao.
Ja mislim da je to pogrešan način formulacije i opet moram da skrenem pažnju da i kod ovog člana postoji onaj problem o kojem sam jutros pričao, što je predlagač planirao da ovaj zakon počne da se primenjuje od 1. januara 2007. godine i opet se 2006. godina gubi u izračunavanju osnovice i bilo čega.
Mi amandmanom tražimo da se usklađivanje vrši tromesečno i da prati rast cena na malo prema podacima objavljenim od strane republičkog organa nadležnog za poslove statistike.
U svim delovima Predloga zakona o izmenama i dopunama ovog Zakona gde se pojavljuju nominalni iznosi, brojčani iznosi, pa ako se odnose i na neku vrednost, neko novčano primanje, mora da se utvrdi mehanizam kako ti iznosi da se tekuće usklađuju.
Znači, mora da se nađe formula tekućeg usklađivanja tih iznosa, jer taj iznos, pa bez obzira o kojoj vrsti poreske osnovice da se radi, poreskog oslobađanja, nije isti 1. januara jedne godine, 30. juna te iste godine i 31. decembra te iste godine.
Vi priznajete da taj iznos nije isti. Kada idete sa nekom ekonomskom politikom za neku godinu vi pokušavate da date i podatke o očekivanoj inflaciji i to se neki put desi, to je ipak jedna projekcija.
Neki put inflacija realno bude viša od te projektovane, neki put bude niža od te projektovane, ali u svakom slučaju mesečni ili tromesečni period u kome se prati rast cena na malo je mnogo objektivniji kriterijum za utvrđivanje neke vrednosti koja je vododelnica oko koje se nešto dešava i ona služi za neka izračunavanja.
Zato skrećem pažnju poslanicima, nismo hteli da se javljamo povodom amandmana Odbora za finansije, zato što je Odbor u suštini prihvatio našu ideju i našu inicijativu.
Vlada je imala nekog razumevanja, bar što se tiče načelne rasprave povodom ovakvog vida utvrđivanja vrednosti, ali ovo što je napisano u drugom amandmanu Odbora za finansije i u devetom amandmanu, taj amandman koji se odnosi na novi član 35a dotiče član 25.
Vrlo komplikovano ste napravili proceduru. Mnogo je bolje da se ipak uzme neki kraći period. Mi smo predložili da se uvek usklađivanje vrši na tri meseca.
Pošto je ovo ipak jedna celina moram da vam skrenem pažnju da nije dobro rešenje Odbora za finansije, gde se kaže da, usklađene dinarske iznose iz stava 1. ovog člana objavljuje Vlada.
Za mnogo ozbiljnije stvari u ovih 220 zakona, koliko je Narodna skupština usvojila, mnogo veća ovlašćenja su preneta ministarstvima, a ovde Vladu zadužujete za nešto što je konstatacija nečega što postoji u statistici i postoji kod nadležnog organa.
Verovatno je dovoljno dobro rešenje da ministar jednostavno konstatuje ono što je statistika registrovala, ne mora Vlada da se sastaje zbog toga da bi konstatovala, ali iz ovoga se vidi da tu ne postoji nikakav sistem. Tako beznačajna stvar se daje u nadležnost Vladi, a tako krupne stvari daju se u nadležnost ministarstvima.
Ovo mora da se ima u vidu. Predlažemo vam da prihvatite sve ove amandmane u kojima smo predvideli da se granični iznosi usklađuju svaka tri meseca u zavisnosti od kretanja cena na malo u tromesečnom periodu. Ništa nećete da pogrešite. Napravićete samo jedan konzistentan sistem koji će unapred biti poznat svima, nema neke neizvesnosti. Moram da kažem da u mnogim našim finansijskim propisima, poreskim propisima, ta rešenja su davala vrlo dobre rezultate, pa čak i u periodima kada je bila strašna inflacija, čak i tada je moglo da se odgovori na ovo tehničko pitanje.
Nije nikakva šteta da prihvatite ovaj koncept usklađivanja, kako vi volite da kažete indeksacije, jer prosto ne mogu da shvatim kada je potrebno da se utvrdi i propiše neka indeksacija u odnosu na ono što omogućava ispunjavanje obaveza prema državi, onda se jave vrlo precizne formulacije u našim predlozima zakona.
Kada je potrebno da se uzme u obzir kretanje na tržištu, rast cena na malo u smislu prava pojedinca, onda država navodno ne zna kako se vrši usklađivanje i kako se vrši indeksacija.
Nemojte to da radite, nikakav problem nije da se prihvate svi ovi naši amandmani koji regulišu usklađivanje, jer dobija se jedan poznati sistem i tehnički i svaki drugi i kada se tom sistemu da neko vreme, onda je kasnije moguće da se vrši neka finija korekcija, u zavisnosti od nekih kretanja na tržištu i očiglednih stvari koje se primete u primeni zakona, pa zašto ne i u načelu pravičnosti.
Ovde može da se pogreši i tu moramo da budemo svesni. Nema tog kompjutera koji može ovo da propiše i da izračuna. Greške su moguće, ali dajte da pokažemo da želimo da napravimo jedan sistem obračuna, da napravimo sistem koji će da bude poznat svima.
A ovako sada da donosimo propis, on će da stupi na snagu u nekom kratkom periodu, počeće da se primenjuje 2007. a sve što smo tražili, vi ste napisali – amandmani se ne prihvataju, jer se na neki način ugrožava budžet.
Za koji budžet mislite, za 2006, za 2008. godinu, a onda imamo amandmane Odbora za finansije koji takođe govore o nekom usklađivanju, pa kažu to stupa na snagu 1. januara 2008. godine.
Ako idete po toj logici stvari da Odbor za finansije donese jedan amandman, da se Vlada saglasi, skupštinska većina glasa za jedan takav amandman, izvinite, molim vas, zašto onda donosimo propis.
Ja ću da iskoristim još dva minuta da objasnim, pošto nisam bio prisutan kada je bio na dnevnom redu jedan amandman, a tiče se nečega što je spektakularno najavljeno, a vezano za mlade i stare i beneficije koje dobija poslodavac, a prima lica mlađa od 30 godina kao pripravnike ili uopšte mlađa od 30 godina i starija, ne znam da li beše od 50 godina ili tako nešto kako stoji u Predlogu zakona.
Mi smo u načelnoj raspravi, to smo hteli i ovim amandmanom koji sam ja podneo da to ispravimo, mi treba da stimulišemo zapošljavanje svih, ali da to bude stabilno zapošljavanje.
Znači, mi podržavamo onaj deo odredbi, on očigledno sprečava neku zloupotrebu od strane poslodavca, on se legitimiše, primio je toliko i toliko, pa ako može 15 ili 20 dana, pa da vrati na ono što je bilo ili na godinu dana, pa da vrati.
Ne, već da bude obavezan na jedan duži rok i da po broju ispuni svoju obavezu, dakle po broju zaposlenih, a ovde stičem utisak da obavezu ispunjava sa imenom i prezimenom novog lica i mislim da to nije potrebno.
U krajnjem slučaju trebalo bi da damo beneficije svakome ko zapošljava nove radnike, bez obzira koliko godina da ima taj radnik, jer mi imamo potpuno drugačiji proces u stvarnosti.
Mi u stvarnosti imamo kao pravilo da se gubi posao, to je pravilo. Kako se gubi posao? Završi se privatizacija, Čeda, Beba, Meda izbace to sa posla, od frizerskih radionica su kafići za ove njegove duvače itd.
Evo, sada čujemo da se PKB privatizuje, prodaju se akcije i opet će ostati ljudi bez posla, oko 800 ljudi treba da se izbaci sa posla. Molim vas, mi moramo da kažemo da je taj proces na delu, takav oblik tranzicije je kod nas.
Ide se u neku privatizaciju, ne zna se svrha privatizacije, ne zna se cilj privatizacije. Šta je cilj?
Da se obezbede sredstva za popunjavanje budžeta, ali ne, vi imate suficit, da se popune penzijski fondovi, nije vam ni to cilj, da se samo izvrši svojinska struktura, odnosno promena, da nije društvena, nego osobe A, B, C, D, itd. i onda ste mogli da idete sa ovom insajderskom koja je bila.
Ali, ovde ne. Ovde je cilj privatizacije da samo određena lica steknu svojinu na osnovnim sredstvima. Gde je zaposleni, gde je radnik? Nema ga. Izgubio se. I onda tranzicioni fondovi, onda savetovanja, eksperti, stručnjaci, završe sa pljeskavicama u Skupštini itd. ili na nekim drugim mestima. I sve smo se dogovorili..
Da li je sutra bolje? Da li se zaposlio neko?
Ne, nema ozbiljne državotvorne politike koja se brine o interesima, resursima ove države.
Ja to moram da kritikujem, a da li se to vama sviđa ili ne sviđa, naravno da me interesuje, a da li će neko da me napada, svako neka radi svoj deo posla, pa ćemo u tom sukobu kontradiktornosti da se ponudimo građanima i da vidimo koja je strana u pravu i koja strana šta traži.

Gospodine Markoviću, niste bili jutros kada smo raspravljali o ovim amandmanima. Mi se nismo javljali povodom amandmana Odbora za finansije.
(Presednik: Molim vas, gospodine Krasiću, pošto je toliko hvalospeva na vaš račun, ja molim malo tolerancije, a tiče se svih, izvinite, molim vas. Sada je pitano, stalno zaboravljam. U petak neće biti sednice, mnogo vam hvala, tako da planirate svoje vreme. Hvala mnogo. Izvolite, nastavite, gospodine Krasiću.)
Evo o čemu se radi. Odbor za finansije je pokušao da prihvati našu inicijativu, našu ideju o usklađivanju ovih iznosa i to je uradio sa nekoliko svojih amandmana. Sada ja ne znam, ovde nigde ne piše da li je Vlada saglasna sa ovim amandmanima Odbora za finansije.
Verovatno da jeste, ali na šta želim da skrenem pažnju. Vidite, član 35a koji predlaže Odbor za finansije je u suprotnosti sa kompletnim obrazloženjem ovog predloga zakona. Evo, da pročitam šta Odbor za finansije predlaže, to je u onom delu gde su prelazne i završne odredbe ovog zakona, kaže: "Prvo usklađivanje dinarskih iznosa, saglasno članu 2a ovog zakona, izvršiće se u januaru 2008. godine".
Naša ideja kada smo podnosili amandmane nije bila da ovi iznosi, a sad da vas podsetim da se tu radi i o iznosima od 3.000, 3.500, 5.000 itd. nije valjda moguće da smatrate da će do, praktično, 2008. godine to da bude merilo na osnovu koga će da se utvrđuje materijalni položaj i ekonomsko stanje nekog pojedinca. Čak i pod uslovom da imamo inflaciju od 1% na godišnjem nivou, opet ovako nešto ne može da se predloži, da se usklađivanje vrši od 1. januara 2008. godine.
Kako da se vrši usklađivanje? "Izuzetno od stava 1. ovog člana, prvo usklađivanje dinarskih iznosa iz člana 4. i člana 25." (a član 4. se odnosi na zarade, član 25. je ono što sam malopre pričao) "izvršiće se u januaru 2007. godine, za period od prvog dana narednog meseca od dana stupanja na snagu ovog zakona do 31. decembra 2006. godine.
Usklađeni dinarski iznosi iz stava 2. ovog člana primenjuju se od prvog dana narednog meseca po objavljivanju tih iznosa".
Molim vas, vi ste zaboravili na član 15a, to je obuhvaćeno, ali zaboravili ste na druge odredbe, ovo što se ne uračunava, 5.000 dinara u okviru zarade, zaboravili ste na druge odredbe i član 2. i član 5. i član 6, 7, 8. itd.
Šta može da se zaključi na bazi ove svojevrsne igrarije? Može da se zaključi da, za javnost ima da zvuči da je nešto urađeno, smanjene su neke poreske stope, podignuti su neki iznosi koji su obuhvaćeni poreskim oslobađanjima, ali to će da stupi na snagu 1. januara 2007. godine, a usklađivanje tek od 1. januara 2008. godine, a u 2006. godini desiće se, prihvatiće se promena ovog zakona samo u pogledu zapošljavanja novog za 2006. i 2007. godinu.
Član 34 – ne utvrđuje se i ne plaća porez na prihode od poljoprivrede i šumarstva, tu se slažemo.
Član 35. – "Na otuđivanje i plaćanje godišnjeg poreza na dohodak građana ostvaren u 2006. primenjuju se odredbe ovog zakona". Misli se na izmene i dopune, misli se na smanjenje sa 4 na 3, sa 10 na 5 i određivanje dve poreske stope, u zavisnosti od raspona ukupnih prihoda u toku godine.
Praktično, velika fiskalna reforma se svela na spisak želja, dve-tri konkretne stvari, a sve drugo sa odloženim dejstvom, pa čak i odložena indeksacija i mislim da je sada već trenutak da se i Vlada, i Ministarstvo, Odbor za finansije i sve poslaničke grupe koje čine vlast skupe, pogledaju da li je to ono što treba da se promeni u ovom zakonu kao što se predlaže, da li ono ovako umiksovano može nešto da znači i da li je to, kojim slučajem, opet neka magla koja se baca građanima, velika najava.
Samo da vas podsetim, toliko stvari je ovde spektakularno najavljeno, ali u prvom izlasku zakona u "Službenom glasniku RS" i prvog dana primene zakona dolazi do stravičnog sudara koncepcije Vlade RS sa stvarnošću. Naravno, uvek stvarnost pobedi lepe želje.
Upravo zbog toga i pozivam Vladu da još jednom preispita ove stvari, jer stvarno ne možete ničim racionalnim da objasnite ovu ideju koju sprovodite. U doba suficita vi radite ovo. Mogao bih da zaključim da najavljujete suficit i za 2007. godinu, ali se plašim da kažem, jer kod vas ne znam šta znači suficit.
Ovde suficit nije u obrnutoj srazmeri, u nekoj je poremećenoj srazmeri. Što je veći suficit ovde, to su veće poreske stope. Što je veći suficit, to je veća obaveza za građane. To treba da bude obrnuto.
Ako ima toliko mnogo para, zbog toga što je novi zakon o porezu na dodatu vrednost ipak učinio nešto svoje, dao neke pozitivne rezultate za budžet i samo za budžet Republike Srbije, onda morate na drugim mestima da popuštate, jer ne može da se izdrži.
Postoje grupe, kategorije građana koje ovo ne mogu da izdrže. Neću da pričam ko sve zove telefonom, ali ne mogu ljudi da izdrže. Neki put dođem do zaključka kao da se kreatori ekonomske politike u Srbiji ne šetaju ulicama, kao da ne obilaze ove naše gradove. Valjda na nekoj tribini čujete neku ružnu reč, u smislu žalbe, na postojeće stanje, prigovor.
Ako se politika Vlade Republike Srbije vodi po sistemu – sve ćemo da uradimo da se statistički ovako predstavimo nekoj eliti iz inostranstva, kako smo navodno nešto dobro uradili, a da to niko ovde ne oseti ili oseti tako mali broj građana Republike Srbije, onda je to pogrešna politika, onda je to neuspešna politika.
Valjda krajnji efekat politike treba da bude da što veći broj građana uživa u nekim blagodetima jer mu je država stvorila uslove, jer je država omogućila građanima da njihove sposobnosti dođu do izražaja. Ovako ne vidim da omogućavate, nešto selektivno birate, probirate, tražite, sanirate neke stvari.
Moram da vas podsetim, evo, gospodine Markoviću, pošto znam da Vi uredno vodite evidenciju o tome šta poslanici postavljaju kao pitanje sa skupštinske govornice, već pet godina je pojava u južnom Banatu da inspekcijski organi i to različitog sastava, veterinara, zdravstvo itd, prave zapisnike jer mora da se prisilno kolje neka stoka. Ne ulazim sad u to šta je razlog, da li je bolest ili nešto drugo, postoje dokazi o tome o čemu se radi. Ne bih hteo da upotrebljavam neke termine, mogu da pogrešim pa da se neko smeje, ali to je velika količina. O čemu se radi?
Da li je u pitanju neka donacija, da li je u pitanju neki kredit, ali nekako je došla neka stoka iz inostranstva, zapatila se u nekom objektu, kupili seljaci. Ja ne kritikujem, država uredno plaća tim ljudima kojima kolje stoku, ali, evo juče, na putevima od Vršca prema Pančevu, verovatno najmanje jedan veliki šleper je transportovan sa tom uginulom, ubijenom stokom, a to se skoro svake nedelje radi. O čemu se radi?
Da li je u pitanju neka zaraza? Da li je neko namerno to uradio? Koliko to košta ovu državu? Kakvo je stanje sa stočnim fondom u južnom Banatu? Ko to plaća – poreski obveznici?! Neko isplaćuje tim seljacima. I treba da im isplati, ako im uništava stado. Ko je taj ko je napravio štetu za državu? O čemu se tu radi?
Da li je to nešto smišljeno, da li je neka slučajna greška? Da li se uselila ta trajna bolest, pa ne može da se nikako izbaci, da se izleči? Dajte neki odgovor.
Možemo mi lepo da pričamo, da izađemo i da se takmičimo ko će sa lepšim rečima da se obrati građanima Republike Srbije, ko će to lepše da kaže itd. Nema od toga ništa dobro za građane. Treba da damo odgovor zašto to toliko košta, da li postoji neko ko je kriv. Možda i ne postoji krivac. Ja ne znam, samo postavljam pitanje koliko to košta, zašto toliko košta, šta je uzrok takvoj pojavi.
Oni koji se bave privredom verovatno znaju da se uvek nudi da se poveća ukupan promet, da se poveća ukupan prihod, da se što više napravi, da se što više proda, ali to ima nekih svojih mogućnosti i potencijala. Onda kada se sudari sa stvarnošću, onda gleda kako što pre da smanji troškove da bi obezbedio pozitivno poslovanje. Mora i država da gleda i o prihodima i o troškovima.
Znate, reže građani Srbije kada shvate da treba nekome ko se lažno predstavlja u inostranstvu da plaćaju ministrovanje.
Nemaju razloga da plaćaju. Ne prihvataju to građani. Jednostavno, ljudi se preispituju, postavljaju pitanje zašto je to tako. Kod nas građanin dođe sa ulice, predstavi se da je ministar i tera dalje. Ovde je Pitić tri meseca ministrovao i na pola diskusije – nisi položio zakletvu.. A oni kažu: dajte, da napravimo dva minuta pauzu – on položi zakletvu i nastavi dalje kao ministar. Ne može to u jednoj državi.
Znači, ukoliko ne prihvatite ovu moju inicijativu da vi koji ste u Odboru za finansije pisali ovaj amandman, sednete još jedanput, pogledate sve ovo i usaglasite ovaj amandman deveti sa drugim ili ta dva amandmana sa idejom SRS u pogledu metodologije i vremena kad treba da se vrši usklađivanje, onda nešto i može da se radi, ukoliko ne otklonite ovo, verujte da onda stvarno džabe donosimo zakon. Biće dobro, a kad – ne znamo. Takav zakon nam ne treba.

Mada je ovo drugi predlog zakona, radi javnosti moram da kažem, pošto se i ovde sa velikim brojem članova vrši intervencija na Zakon o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, ima ih ukupno 19, pa se kompletna intervencija Vlade sa Predlogom zakona o izmenama i dopunama ovog zakona u suštini odnosi na osnovicu koja se koristi pri obračunu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, i u mnogim članovima i u mnogim amandmanima u suštini se ponavljaju rešenja iz prvog predloga zakona o kojem smo danas pričali, tako da su, i u pogledu iznosa i u pogledu pravne i neke druge logike koja je primenjena, rešenja dosta slična.
Moram samo da navedem da je Vlada predvidela da ovaj zakon stupi na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije" i da će se ovaj zakon primenjivati od 1. januara 2007. godine, osim odredbi čl. 7. i 8. koje će se primenjivati od 1. septembra 2006. godine. Mislim da su ove uvodne napomene potrebne da bi se shvatio i ovaj amandman SRS i svi drugi koji slede.
Na početku da napravim uvod u ovaj član, amandmanom tražimo da se u članu 1. stav 1. reči "ovog člana ne umanjuje" zamene rečima – "ovog člana umanjuje".
O čemu se radi? Vlada predlaže da se osnovica doprinosa za zaposlene i za poslodavce iz stava 1. ovog člana ne umanjuje za iznos od 5.000 dinara iz člana 15. stav 2. Zakona o porezu na dohodak građana.
To je baš najdirektnija veza sa prethodnim zakonom, u prethodnom zakonu je rečeno kada se vrši obračun poreza na zarade ne uzima se u obzir iznos od 5.000 dinara i dolazi se do nove osnovice na koju se primenjuje stopa 12%, a mi smo amandmanom tražili da bude 10%. Tih 5.000 dinara kada je u pitanju obračun doprinosa ne uzimate u obzir, jasno ukazujete da se ne primenjuje odredba člana 15a Zakona o porezu na dohodak građana.
Ne sporim da takvih rešenje ima i da su ona pravno moguća, da se osnovica za doprinose izračunava na jedan način, osnovica za poreze na drugi način. Ne osporavam ni to da Vlada može da razmišlja, s obzirom na to da ima suficit, da osnovica za porez bude manja, niža, a da osnovica za doprinose bude viša. Zašto?
Zato što ono što se uplaćuje po osnovu doprinosa ide u ove obavezne državne fondove i po osnovu tekućeg finansiranja te socijalne politike predstavlja izvor sredstava na koji način se praktično prikupljaju sredstva za isplatu penzija i drugih socijalnih davanja. I to mogu da prihvatim i to u krajnjem slučaju nije neki problem.
Mislim da moramo da idemo prema stabilnim rešenjima, stabilnim, postojanim koja će u jednom dužem vremenskom periodu da važi. Ovo je praktično treća izmena i dopuna ovog zakona, za dve i po godine.
Taj zakon je 2004. godine donet kao nov, krajem 2005. godine je menjan, takođe, sa namerom da ta rešenja važe u 2006. godini, a vidite sada se unapred menja da bi važilo u 2007. godini.
Možda je to problem tih naših analitičkih službi koje postoje u ministarstvima i ako se koriste usluge nekih drugih ekspertskih organizacija, sa strane, onda se verovatno dolazi do loših podataka ili niko nema hrabrosti da izvrši jednu kvalitetnu analizu kako se prikupljaju ta sredstva, koja su to sredstva, na koji način je moguće da se prikupe i veća sredstva po osnovu doprinosa.
Verovatno najjednostavnije rešenje sa većom zaposlenošću, povećava se broj obveznika uplate doprinosa i na taj način obezbeđuju se sredstva za penzije. Kada kažem penzije mislim i na zdravstvo, osiguranje za slučaj nezaposlenosti.
Mislim da je sada bilo rešenje da usaglasite te dve osnovice, a da eventualno ove ostale stvari ispravite različitim stopama. Jedna bi bila stopa za porez, druga bi bila stopa za plaćanje doprinosa.
Ovako stvarno usložavate posao i pravite u suštini problem onima koji vrše obračun, zato što je osnovica različita. Sada će biti i po ovom osnovu različita osnovica za obračun poreza i osnovica za utvrđivanje i za pravljenje obračuna, osnovica za plaćanje doprinosa.
Mislim da to nije dobro. Sistem treba da se pojednostavi i da svakome bude razumljiv kako bi na vreme čovek mogao da planira svoju poslovnu aktivnost, da zna koje su njegove obaveze.
Doduše, u ovom članu se konkretno priča i u onom delu koji služi za obračun obaveze poslodavca, koji ide na teret njegovog poslovanja i za obračun i izračunavanje one obaveze koja ide na teret zaposlenog.
Morate osnovicu nekako, odnosno metodologiju dolaska do osnovice da pojednostavite i da ona u suštini bude na isti način obračunata i onda se smanjuje papirologija, onda se, ako mogu tako da kažem, na vrlo efikasan način može ustanoviti da li je došlo do pogrešnog obračuna, koliko je pogrešan obračun itd.
Zbog toga smo mi podneli ovaj amandman, jer očigledno da nismo imali snage da utičemo na onaj prethodni zakon gde je ista logika mogla da se primeni.
Znači, sa drugom poreskom stopom, ovde sa drugom stopom doprinosa može da se postigne isti efekat i može da se pojednostavi taj obračun.
Zato smo podneli i ovaj amandman, upravo da potenciramo, ako mogu tako da kažem, istu metodologiju na osnovu koje se potvrđuje šta je osnovica za obračun doprinosa za obavezno osiguranje i kada je u pitanju ono što ide na teret poslodavca i kada je u pitanju ono što ide na teret zaposlenih.

Gospodin Nikola Todorović je podneo amandman u ime SRS, mi smo tražili da se u stavu 2. ovaj iznos promeni sa 3.000 dinara, iznosom od 5.000 dinara.
Dakle, osnovica doprinosa zaposlenih i poslodavaca i penzijski doprinos u dobrovoljni penzijski fond koji poslodavac plaća na teret sopstvenih sredstava za zaposlene i članove penzijskog fonda, po zakonu koji uređuje penzijski fond i penzijske planove, iznad iznosa od 3.000 dinara mesečno, znači: do 3.000 dinara ne ulazi u osnovicu za obračun plaćanja doprinosa, a preko tog iznosa ulazi u osnovicu.
Mislim da je dobra prilika da se izrazi jedan principijelni stav, ali stvarno takav stav povodom svih izdvajanja zaposlenog koja idu ka dobrovoljnom osiguranju i dobrovoljnom penzijskom osiguranju, i to su dve različite stvari. Jedno je po Zakonu o finansijskom osiguranju, a drugo je po Zakonu o dobrovoljnim penzijskim fondovima i planovima.
Da to stvarno pojednostavim, ono što se ide, odnosno ono što ide ka dobrovoljnom osiguranju, po Zakonu o osiguranju ...

U redu je. Ovo je vrlo autentična definicija mobilnog telefona.
Dakle, o čemu se radi? Ako zaposleno lice uđe u sistem dobrovoljnog penzijskog osiguranja, sve što se plati iz njegove zarade za to njegovo dobrovoljno penzijsko osiguranje, predstavlja u suštini njegov lični prihod, ali on ide u potrošnju tek kada se ispune uslovi propisani Zakonom o dobrovoljnom penzijskom osiguranju.
Dok se ne ispune uslovi, uplaćen jedan dinar mesečno, 3.000 dinara, 5.000, 20.000 nije lična potrošnja, jer ta sredstva nisu otišla u potrošnju. Pošto ta sredstva nisu otišla u potrošnju, na ta sredstva se ne plaća porez i ona ne mogu da uđu u osnovicu za izračunavanje doprinosa.
Uzmimo dve, teorijski moguće situacije. Jedna je situacija da zaposleno lice lično ulazi u sistem dobrovoljnog osiguranja ili dobrovoljnog penzijskog osiguranja, a njegov poslodavac se javlja kao način, kao neka transmisija preko koje se usmeravaju ta sredstva, uplaćuju, dakle, lična sredstva zaposlenog, i to je jedna varijanta.
Opet nema pravnog i ekonomskog rezona da se utvrđuje neki limit – pa do ovog iznosa ne ulazi u osnovicu za doprinose, a preko tog iznosa ulazi u osnovicu. A zašto?
Potpuno identična situacija kao kada je u pitanju porez. Onda znači, da moja sredstva do 3.000 dinara koje sam uplatio nisu oporezovana, a kada sam platio dva dinara preko toga, na ta dva dinara sam platio porez, pa posle 20 godina kada koristim ta sredstva iz dobrovoljnog fonda opet plaćam porez na sva sredstva, znači negde ste mi dva puta naplatili porez i to je ta principijelna razlika.
Jeste, kako nije, isto je kod doprinosa, zašto vi meni uzimate u obračun preko 3.000 dinara, zašto, a ovamo pričamo da su nam potrebni investicioni fondovi, da su nam potrebni dobrovoljni penzioni fondovi. A koje su varijante u pogledu plasiranja sredstava, to vam je neka podvarijanta. Potrebno je dobrovoljno osiguranje, to je ono prvo što je urađeno, opet neki limit. Ako se plašite da će neko na taj način da sakrije negde sredstva, da ih dislocira, grešite, jer ta sredstva uvek kada izađu u potrošnju, plaća se porez.
Plašite se da će neko ovde fiktivno da smanji sebi osnovicu za plaćanje doprinosa, a on će biti na taj način kažnjen kod prava koja bude ostvarivao po osnovu obaveznog penzijskog i invalidskog osiguranja i kroz one bodove kako se određuje penzija. Mi imamo potrebu da stimulišemo ljude, da ukoliko dođe do nekih sredstava, pa kaže, svakog meseca će mi ostati nešto, da on usmerava ta sredstva u sigurne fondove i da preuzima socijalno staranje o sebi, neka bude, teorijski, posle 65 godina kada po definiciji prestaju radne sposobnosti.
Nemojte to da sprečavate, kontrolišite te dobrovoljne penzione fondove, ta osiguravajuća društva, kako su obezbedili ta sredstva građana, kako su plasirali ta sredstva građana, a nemojte ovo da radite.
Pazite, bilo bi mnogo nerealno, da li je stranka vlasti ili opozicije, zaboravite to, da sa ove govornice neko obećava građanima Republike Srbije, mi kada dođemo na vlast, penzije će biti rešen problem. Ljudi, još 30 godina najmanje će biti problema sa našim penzionim fondom, gde će budžet kao garant za obavezne oblike osiguranja morati da interveniše. Nema tog fonda iz inostranstva koji može to da spreči. Svako ko bi iz inostranstva rekao, ne može država da pomaže obavezne fondove, taj ubija ovaj narod i to mora da vam bude jasno.
Ne sme taj zahtev da se prihvati. Koja je svrha politike, koja je svrha garancije koju je čovek 30, 40 godina ulagao u neke fondove, niko ga nije pitao da li želi ili ne želi, nego je bilo obavezno. Trideset i kusur godina radio, bio živ, zdrav, čio, veseo, nije išao kod lekara, nije ništa, pred penziju se razboleo, otišao, on sada sve mora da plati. Gde je ono što je uplaćivao tolike godine?
Država je tu garant, država mora da uskače u taj problem i da ga rešava. Nema tu ekonomske teorije; ova koja nam dolazi sa svih strana, sa svih meridijana.
Ova država mora da finansira penzione fondove, zdravstvene fondove i ove fondove za osiguranje i slučaj nezaposlenosti. Mora, u sklopu socijalne politike i socijalne zaštite, ona gde se obezbeđuju sredstva po osnovu poreza, to je jedna druga stvar, tu je sto posto obaveza države. Kod ovih obaveznih fondova država je uvek garant za nedostajući deo sredstava. Ne može naš fond da posluje pozitivno kada, neko reče da na jednog penzionera jedan, zarez nešto nezaposlenih i da on ima svoje tekuće finansiranje. To je nemoguće.
Ja sam nekada radio u fondu kada je taj odnos bio jedan prema tri, pa je opet bilo problema. I tada je bilo problema, pre 25 godina, jedan prema tri, pa je ukinuta obavezna rezerva tromesečnih iznosa penzija koja se održava kao depozit kod neke banke za slučaj elementarnih nepogoda. I to se ukidalo, hajde ovo da se ukine, pa ono da se ukine, stesala se ta prava, onemogućilo se sticanje novih sredstava, pa su onda ubačene neke priče te ne znam Hajat, Sava centar, te autoputevi itd. To je zamajavanje, to je bilo u onom društvenom političkom sistemu, to je jedino tako i moglo da bude.
Sada neko zavarava te ljude gde su naše akcije, gde je ovo, lažu vas, ljudi, ako vam to pričaju. Država je garant, ja sam vam rekao i pre godinu dana. Kada ovi sa Zapada budu tražili da smanjite socijalna davanja i transfer sredstava prema fondovima obaveznog osiguranja itd. odlučno kažite – ne. Imate podršku SRS.
Lako je njima, oni su bogati, bili su po 200, 300 godina kolonizatori, uzimali bogatstvo, imali neke svoje stabilne ekonomije itd. To ne može da se uporedi sa stanjem u Srbiji, sa našom prošlošću, sa našom perspektivom, sa našim potencijalima, sa našim nasledstvom jednog društveno-političkog sistema itd. Ne može da se uporedi.
Nije svrha politike da nam statistika bude dika, a da nam na ulici građani umiru. Uvek ćete imati podršku, ne vi, svaka vlast koja pokazuje maksimalno poštovanje prema socijalnim obavezama koje postoje prema građanima Republike Srbije imaće podršku SRS. U tom smislu tumačite naše amandmane koje smo podneli na Zakon o obaveznim doprinosima, doprinosima za obavezno socijalno osiguranje.
Treba sistem pojednostaviti da osnovice budu relativno ili apsolutno iste, po metodologiji iste, a odgovarajućim selektivnim pristupom prema stopama da se postigne isti efekat, isti cilj koji želite da postignete kod ovih obaveznih doprinosa. Znamo da želite da obezbedite stabilna sredstva, jer oni koji rade i koji su obveznici uplate doprinosa treba da obezbede sredstva za svoje roditelje. I tu imate podršku, ali amandmanima želimo to da bude stabilnije, sigurnije i jednostavnije.

Gospodine Markoviću, naše radno vreme po Poslovniku je isteklo. Iskoristiću priliku, u ime poslaničke grupe SRS, da sa ovim jednim amandmanom ispričam sve ovo što ima još za ova dva, tri, koliko je ostalo do kraja.
(Predsednik: Naprosto je zahtev, da se, povodom amandmana gospodina Stevovića, a u ime poslaničke grupe koja je podnosila amandmane, gospodin Krasić će se obratiti o svim amandmanima.)
Nekoliko amandmana se odnosi na kaznene odredbe. Mi smo želeli samo da skrenemo pažnju, pogotovo sa amandmanima gospodina Radiše Ilića, Stefana Zankova i Živana Vladimirovića, da ukažemo da postoji jedan deo koji kao da je izbegnut u prekršajnim odredbama.
Znači, postoji nekoliko kategorija poslodavaca koje ne dotiču kaznene odredbe postojećeg Zakona. Tu smo dali jednu varijantu kako bi to trebalo da izgleda.
Vaš odgovor je bio da to nije prihvatljivo zato što nije, navodno, precizno, zato što u okviru amandmana nije napravljen poziv na neki član koji sadrži materijalnu odredbu sa nekom propisanom obavezom, a za jednu grupu amandmana ste rekli da su propisane kazne ispod minimuma koji je predviđen za prekršaje.
Otprilike su to razlozi zbog kojih ne prihvatate ove amandmane.
Mogu i da prihvatim vaše razloge, da ste možda i u pravu, ali ne mogu da prihvatim da niste na neki način intervenisali, kao Vlada, preko Odbora za finansije ili preko neke druge poslaničke grupe unutar vladajuće koalicije, da u tim našim amandmanima otklonite ono što smatrate da je smetnja, tim pre što nigde nije jasno navedeno da ta grupa ne može da se obuhvati prekršajnim normama.
Ako već uvažavate da postoji neka grupa koja ovim odredbama nije obuhvaćena, onda je obuhvatite.
Mi smatramo da ovim amandmanima preciziramo i dovodimo u isti položaj sve one koji, u smislu ovog propisa, mogu da se tumače obveznikom uplate doprinosa, odnosno poslodavcem koji treba da izvrši i prijavljivanje i uplatu itd, u zavisnosti od konkretnog prekršaja. To je jedna stvar i nećemo da se javljamo da to detaljno obrazlažemo.
Gospodine Markoviću, moram samo da vas upozorim, gospodin Penezić je 99% vremena koje je proveo za ovom govornicom iskoristio da pročita ono što je napisala Vlada. To je Vladin predlog.
Jedina intervencija kod amandmana Tomislava Penezića se odnosila na to da, u cilju novog zapošljavanja, ne sprovodi se neka pozitivna diskriminacija prema godinama starosti.
(Predsednik: Izvinite, da li je neka primedba prema meni? Svako bira svoju lektiru.)
Ne, samo zbog one vaše intervencije, da predstavnicima Vlade bude posebno jasno šta je stav 3, stav 4. itd.
Gospodin Penezić je maltene pročitao Predlog Vlade Republike Srbije.
U potpunosti se slažem sa vama da to trapavo izgleda, ali ne možete da zamerite SRS koja je pokušala da uredi nešto što je trapavo po rođenju. Rodilo se tamo u Nemanjinoj i tu formulaciju je dobilo. Ako napišemo "briše se amandman", vi onda kažete da nije konstruktivno.
Ako pokušamo da izmenimo nekoliko reči u vašem tekstu, onda se ovde svi nekako čude na šta to liči. Pa, to je predlog Vlade. Taj predlog Vlade koji se odnosi na član 45a je na tri strane i glasi upravo onako kako je gospodin Penezić pročitao.
Poenta svega onoga što je u njegovom amandmanu kojim traži da se nešto uradi u tom predloženom članu, jeste da nema nikakve diskriminacije.
Ne koristim reč diskriminacija u negativnom smislu, već se ovde daje nešto što neki nazivaju pozitivnom diskriminacijom, u smislu stimulisanja mlađih od 30, pripravnicima, koji se prvi put zapošljavaju i neke starosne kategorije.
Gospodin Penezić je na jednom životnom primeru objasnio celu suštinu njegovog amandmana – šta da radimo sa onim ljudima koji imaju više od 30 godina, a prvi put se zapošljavaju?
Zašto poslodavac, u odnosu na njihovo zapošljavanje, nema beneficije koje su predviđene za svakog novozaposlenog radnika? To je cela poenta ovog amandmana koji u konačnoj verziji deluje ovako rogobatno, teško razumljivo.
Jednostavno, mi nismo mogli da promenimo idejni sklop ovog člana, nego smo samo u nekim stavovima poneku reč promenili, da bi potencirali ovaj neselektivni pristup – šta je to novozaposleni radnik i šta je to obaveza uplate doprinosa po osnovu primanja novozaposlenog radnika kao jedinke i za odgovarajući period, koji je propisala i predložila Vlada.
Ukoliko postoji neka nejasnoća, onda je nejasnoća vezana za tekst Predloga izmena i dopunama Zakona, a ne za amandman SRS. Eto, mi smo završili i sa ovom tačkom dnevnog reda.

Skrenuo bih pažnju društveno-političkim radnicima novinarima i onima koji imaju problema sa stenogramom da obrate pažnju.
Danas ću pričati o predlogu predsednika Vlade. Potrudiću se da ne upotrebim nijedno ime, nijedno prezime i da ukažem u čemu se ogleda nedostatak i loš predlog za izbor potpredsednika Vlade.

Gospodine predsedavajući, znam vaš problem, slučaj građanina Markovića, ali to što je to slučaj građanina Markovića ne treba da manifestujete tako zloupotrebom Poslovnika i prava čoveka koji sedi za tim mikrofonom.

Gospodine Markoviću, nemojte da se sekirate, mene će pre da shvate nego vas.
Poznat sam po tome što razgovetno pričam, ali velikih problema imaju da shvate vas kada ste kapetan, moreplovac, kada ste u nekim raznim funkcijama, kada se pravdate zašto nećete biti 15 munuta u ovoj zgradi. Mene svi vrlo dobro shvataju, samo me ne shvataju oni koji bi hteli da iz mojih usta čuju ono što oni misle.
Dakle, pričamo o predlogu predsednika Vlade da se izabere potpredsednik Vlade i ministar poljoprivrede. I, kao što smo čuli, to je kontinuitet jednog Vladinog tima.
Nažalost, nismo imali prilike da čujemo više od dve rečenice o kandidatima, ali nam je stalno spočitavano u uvodnom izlaganju da je taj predlog rezultat kompromisa i očigledno narušenog koalicionog kapaciteta ove vlade.
Da je taj kapacitet narušen, i upozoravam građane Republike Srbije da je opasno po državu kada se vlast formira na bazi koalicionog kapaciteta, na bazi kohabitacije i na bazi nečega što je očigledno parcijalni politički interes činilaca Vlade.
Ali, ono što je bilo 90% izlaganja je politika prioriteta. Verujte građani, mi nismo u februaru ili martu 2004. nego smo u junu 2006. godine.
Prioriteti su isti: pravno sređivanje države; postignuti saglasnost za Ustav; izbori odmah.
A setimo se, kontinuitet je rasturanje Savezne Republike Jugoslavije, pa usput i rasturanje državne zajednice i verovatno predosećate da na delu imamo i rasturanje i Srbije.
Ako je u pitanju pravno sređivanje države, ne znam u kakvoj korelaciji sa tim predlog ovakvog kandidata ili ovih kandidata.
Kaže se evropske integracije, pa jedan pobego glavom bez obzira zbog evropskih integracija navodno, ali u suštini zbog problema sa nogom, sa "Eriksonom", sa šećerom, sa bankama, sa Nacionalnom štedionicom i sa svim drugim pojavama koje se u javnosti tretiraju kao afere. To je koalicioni kapacitet ove vlade da proizvodi afere.
Kaže, da je EU proširena u odnosu na 2004. godinu, Evropa kako ste rekli, Evropa je ista već milenijumima u svojim granicama, partnerski odnos sa Evropom, a onda nam dođe ovde Oli Ren pa kaže - ili će biti Oli Ren ili će biti Oli rasturanje.
Politika uslovljavanja pritisaka i ucena, pa kakav je partnerski onda odnos? Kosovo i Metohija, Republika Srpska, kakve to veze ima sa predloženim kandidatima. Investicioni program, kao što smo imali prilike da čujemo, svi investicioni programi u sektoru poljoprivrede su imali cilj kako da nestanu sredstva.
Da ne bih ponavljao nešto što su moji prethodnici saopštili, po nekoj logici stvari kada se forsira taj koalicioni kapacitet, onda se u državnim strukturama raspodela mesta vrši prema odgovarajućoj jačini unutar stranaka koje čine neku vladu.
Po logici stvari, potpredsednik ove vlade, ako to pripada jednoj od tih stranaka, treba da bude čovek koji vodi tu stranku.
Stičemo utisak da je ministar finansija na mnogo nižoj lestvici, ali u suštini to nije problem. Mi smo tu pojavu imali i ranije. Formalno-pravno Nataša Mićić je vedrila i oblačila po funkcijama, ali znamo da je Čeda Jovanović iza toga stajao.
Ovde se pristaje na jednu takvu vrstu nagodbe radi očuvanja koalicionog kapaciteta i ono što svi građani Republike Srbije znaju, ovo nije predlog ni Vlade, ni predsednika Vlade, ni stranaka koje čine ovu vladu, ovo je predlog koji je došao iz inostranstva. Samo da vas podsetim, u ovoj zgradi je 2003. godine bio jedan čovek koji se lažno predstavljao da je ministar. Zvali su ga Goran Pitić. On je tek posle tri meseca položio zakletvu.
Da samo podsetim one koji su odranije ovde, koji su se takođe smejali, čudili takvoj pojavi, nemojte da se radujete, kod vas je situacija još gora. Odgovorite na pitanje - šta stoji u rubrici - državna funkcija, a da se dole potpiše Vuk Drašković. Je l' to slučaj građanina Draškovića, Stankovića, je l' to neki legalitet. To je borba za ustavnost i zakonitost. Teško da možete reći da tako nešto postoji.
Znači, radi koalicionog kapaciteta, radi jedne glume, jer ove stranke koje čine tzv. demokratski blok, čitajte - blok za rasturanje Srbije, nisu ništa drugo nego lutke sa kanapima, a njih pomera neko daleko, neko kome je stalo da se to upravo tako završi, kako bi se zatvorilo pitanje odgovornosti za sva zla koja su načinjena prilikom rasturanja SFRJ, bombardovanja Srbije itd.
Sudeći po tom koalicionom kapacitetu, verovatno ćete nekako i obezbediti tih nužnih nekoliko desetina glasova, da likujete još koji desetak dana povodom postignutog visokog stepena jedinstva na demokratskom bloku, ali ste duboko svesni toga da ovo vodi u sunovrat.
Samo da vas podsetim, birate kandidate koji su poznati po tome što su najmanje godinu i po dana kritikovali predsednika Vlade, što su bili voljni da duvaju u balone, da se vesele kad se rastura Srbija, što su bili spremni da izađu sa svakim, pa čak i onim ko se navukao na laku drogu, kako bi kritikovali Vladu u kojoj sede. To su ti vaši koalicioni kapaciteti.
Vama je od 5. oktobra 2000. godine sav koalicioni kapacitet i sposobnost u funkciji rasturanja Republike Srbije. Možete vi da skačete, možete da negodujete, možete da osporavate, možete preko vaših medija da formirate i neku drugu temu, da usmerite pažnju javnosti na druga mesta, ali budite sigurni u ovo što sam rekao da je istina: zbog kohabitacije, zbog saradnje, zbog snishodljivosti, imamo situaciju da su građani svakim danom sve više nezadovoljni, ne vide taj novi sistem vrednosti, pitanje Ustava, pitanje izbora doživljavaju kao običnu farsu sa kojom se zamajava narod, kako bi se ostvarila koliko-toliko neka politička stabilnost, da se završi prljav poso u korist onih koji su dokazani neprijatelji ovog naroda.
Naravno, mi nećemo da podržimo ovaj predlog, nećemo ni biti u sali kad budete u situaciji da glasate za to. Ali, vodite računa, i ranije su postizane neke nagodbe, i pre 50-60 godina, doduše sa nekim drugim prezimenima.
Znate, u jednom periodu bila je ovde poznata vlada Koštunica - Labus, sada će biti Koštunica sa nekim drugim imenom i prezimenom, ali vodite računa da posle takvih koalicionih vlada, sa tako snažnim koalicionim kapacitetima, ne prođemo kao ona vlada Cvetković.

S vremena na vreme u sazivu za sednicu Narodne skupštine dobijamo ovakve tačke dnevnog reda koje predstavljaju krunske dokaze postojanja jednog kontinuiteta u načinu funkcionisanja našeg pravosuđa i što reče neko – kontinuitet nije ništa novo i to i mene podseća i pokazuje mi da danas nije mnogo drugačije i da to postoji odavno. Mogu ovo da kažem jer se bavim ovom profesijom.
Moj zadatak u ovoj sali je da iznosim političke stavove SRS, da kritikujem tuđe političke stavove, da pomognem mojoj stranci da bude što popularnija i da što bolji rezultat postigne na izborima, a naravno najdraže bi mi bilo da osvojimo tih 150 mandata i da budemo u prilici da sami vršimo vlast.
Građani Republike Srbije su s pravom zabrinuti, jer vide da nas rasturi ovaj kontinuitet, demokratski kontinuitet, ovaj demokratski blok koji nam je nametnuo neke nove principe. Koliko su to dijabolični principi da je po neki put vrlo teško da se shvati šta je pozadina i suština nečega što se dešava.
Naravno, iskoristiću priliku, pošto je ovo tačka koja se odnosi na izbor nosilaca pravosudnih funkcija, bez namere da ponavljam ono što su moji prethodnici ispričali, bez obzira iz koje poslaničke grupe, a znam da su svi to pričali dobronamerno, ali ne mogu da shvatim da jedan isti čovek pre nekoliko godina bude razrešen i sada bude predložen za izbor sa potpuno istim obrazloženjem.
Jedno je obrazloženje da nije bio stručan, desilo se samo da je došao do neke kancelarije i odmah popio svu struku. Toplica i dalje isto teče, pomalo prljava od Kuršumlije, ali se preko noći menjaju vrednosni kriterijumi.
Ovo više pričam zbog jedne od sledećih odluka – Predloga odluke koja će biti na dnevnom redu, a tiče se izbora u Novom Sadu gde su ponovo predloženi za izbor oni kandidati koji su izgubili ovde, Skupština ih nije prihvatila prilikom prvog predlaganja, tako da se u međuvremenu verovatno malo popilo Dunava ili na nekom ćošku došlo do neke diplome ili su u međuvremenu savladali gradivo u nekom pravosudnom centru, u društvu sudija ili nevladinom sektoru, ko zna gde. Nema tu vrednosnog kriterijuma i ne treba da nas čudi kontinuitet lošeg stanja u našem pravosuđu.
Ranije sam pokušavao da ukažem na neke objektivne probleme koji onemogućavaju da sudovi i tužilaštva budu onakvi kakvi smo verovatno želeli da budu, ali sada vidim da se nalazimo pred jednim "sizifovskim poslom", jer ne možemo da se otkačimo tog kontinuiteta. Kontinuitet paljevine, kontinuitet crne čarape, osvajanja Narodne banke, krađe umetničkih dela, destrukcije, ali uvijeno u oblande, demokratski blok, demokratska reforma, sve demokratsko.
Zato pozivam građane, radikali traže 150 mandata da bi sproveli neophodne reforme u ovom društvu, jer ovaj kontinuitet nas rasturi. Zbog ovog kontinuiteta izgubili smo kompletan kontinuitet državnosti, naš nacionalni supstrat se, kao što primećujete, razvodnjio, troši se, tako da se javljaju sa različitim prezimenima različite osobe koje nas ubeđuju da je vrlo poželjno i demokratski ukoliko izgubite posao, ukoliko vam se izgubi predmet u sudu i mi u suštini danas pričamo o tome da li je moguće utvrditi istinu u sudu i da li su naši sudovi u interesu pravde i pravičnosti.
Svi moji prethodnici su iznosili vrlo precizne podatke na osnovu kojih svako razuman može da zaključi da pravda i pravičnost ne čuči u našim sudovima. Zašto? Zato što bi nosioci pravosudnih funkcija više voleli da se bave nekim drugim poslom. To je ta razlika u ponašanju. Nije za njih toliko značajan ni Ustav, ni zakon, nego ta podobnost, da li će nekome da se zameri, da li će od nekoga da bude kritikovan, kako će biti kritikovan itd.
Sada, samo radi javnosti, moram da podsetim da jedina stranka koja je javno rekla da će sve sudije da brani od političkih progona i nasrtaja, bez obzira na kojem se mestu nalaze u sistemu pravosuđa, pa čak i ako je možda predsednik najvišeg suda, nažalost umesto to da shvati kao dobru garanciju da se radi po Ustavu i zakonu, vidimo da je nešto interesantnije ukoliko se izvrši svojevrsno političko koketiranje, ne znamo zbog čega, ali ga tumačimo kontinuitetom.
Znate, vrlo je neprijatno kada ste predsednik nekog suda, pa vam nestane zatvorenik, bude kidnapovan, a onda taj predsednik suda obavesti javnost da je iznenađen, zgrožen, zaprepašćen, jer tako demokratija ne funkcioniše, tako demokratija ne shvata Ustav i zakon, pa se onda sudski pisari pobune, pa taj predsednik suda, brže-bolje da ga vide sa pisarima.
Znate, ja sam siguran da je i u jednoj i u drugoj situaciji, taj predsednik suda pogrešio. Ako treba da se bori za položaj zaposlenih u pravosuđu, onda je to jedna adresa, ali nikako to nije ulica. Ako treba da se bori za prava optuženog, koji je u krajnjem slučaju pod nadzorom tog predsednika suda, dok je u pritvoru, onda je reakcija morala da bude primerena težini dela koje je učinjeno prema optuženom, jer samo da vas podsetim, on je kidnapovan.
Moram da vas upozorim da verovatno još dugo neće zastariti ta krivična dela, iako je prošlo šest godina od kada je paljena Skupština, premlaćeni ljudi zbog različitog političkog stava, osvojena Narodna banka Srbije itd.
Ne mogu da prihvatim da neko ko je profesionalac, ko se bavi pravosuđem, iskoristi priliku da brže-bolje ode da bude gost u nekoj televiziji, da da neku izjavu za novine i da pri tom ne izvuče pouku iz gafa koji se desio pre nekoliko meseci.
Pre nekoliko meseci je neko iz Visokog saveta pravosuđa, ne želim da sprovodim istragu ko je, da li je podmetnuo ili nije, ali je našao za shodno da Visoki savet pravosuđa kritikuje Narodnu skupštinu, dakle, zašto u Narodnoj skupštini nisu prihvaćeni svi predlozi Visokog saveta pravosuđa.
Kada smo sa ove govornice upozorili da nam se jednostavno ne prepliću poslovi, svako zna u tom sistemu i procesu izbora sudija gde počinje posao i nadležnosti jednog organa, gde on završava sa svojom nadležnošću, gde počinje ono što je ovlašćenje Narodne skupštine, da nije dobro da se drži predavanje Narodnoj skupštini.
Ovih dana smo imali prilike da se takođe od iste osobe čuje, znate šta, predložili smo veliki broj za razrešenje, ali to je nemoguće, zato što Odbor za pravosuđe ne zaseda, pa se čak ulazi u razloge zašto Odbor ne zaseda.
Očigledno da se neko sa neke funkcije iz pravosuđa intenzivno bavi politikom, dakle, to je jako izraženo i predlažem svima koji imaju političke ambicije, neka uzmu jedan sto i neka krenu sa formiranjem stranke, neka se priključe nekoj stranci, ali čistih ruku, da znamo kada razgovaramo ovde sa čovekom, sa predstavnikom najviše državne institucije, najvišeg državnog suda, tužilaštva, da znamo da je u pitanju profesionalac, a ne kolega, političar koji eventualno nekom greškom nije u ovoj sali.
Čist račun – duga ljubav, to je stara dobra izreka. Naravno, gospodine Jankoviću, to se ne odnosi na vas, pošto vi ne dajete političke izjave, izbegavate to da uradite, jer ste profesionalac, ceo radni vek ste proveli u Tužilaštvu i ovo što sam kritički izneo ovde, znate da se ne odnosi na vas.
Moram da skrenem pažnju, kako sada da ubedimo čoveka, da ukoliko ima neki spor sa komšijom, sa rođakom, da je sud prava institucija gde treba da se obrati za pomoć i za rešenje tih problema. Koji je to put da se dođe do pravde, Ustava, zakona itd? Kako mi njega da ubedimo da treba to da uradi preko suda i da je sud verovatno najkompetentniji, mesto sa najvećim autoritetom.
Da krenemo redom, toliko je afera bilo u ovoj državi, demokratskih afera. Gotovo da nemate, verovatno je 99% privatizacija u Republici Srbiji koje su obavljene, a one su sa teškim prigovorima.
Neću da koristim neke druge reči, ali na bazi nečega što je raspoloživo, dakle, dokumentacija, pa i zdravo rasuđivanje, nije potrebno neko ekspertsko znanje, što se dobija čekajući na nekom oluku da padne nešto sa krova, lako može da se utvrdi da postoji osnovana sumnja o teškom kriminalu.
Svako ko je razuman to može da proceni, jer uopšte nije teško. Dakle, da postoji sumnja i da treba da se preispita, da se utvrdi, da se vidi šta je šta.
Neću sada da komentarišem neke afere iz prostog razloga, jer ne znam, možda su u nekom procesu, ali moram da vas podsetim da svi, pre nego što krene sudski postupak, već donesu presudu. Imamo dva ili tri zakona koji zabranjuju komentarisanje, i ovaj zakon o tužilaštvu i ovaj o javnom informisanju izričito zabranjuju, ali ne možete neke da zaustavite u komentarisanju.
Meni nije čudno ni kada krenu ovi, hajde zbog sumnjivih mirisa, da se bave politikom. Mene oni ne čude, ovi što su do pre nekoliko godina sedeli u nekom kafiću, a sada kažu, pa možemo i pare da uzmemo iz inostranstva, samo da registrujemo neku nevladinu organizaciju ili stranku. Njih ne doživljavam kao političku konkurenciju, pa se to i ne odnosi na njih. Ali, ne mogu da shvatim da ljudi iz pravosuđa idu u tu vrstu komentara.
Verovatno vam je bila namera, kada ste donosili odluku, da imate te posebne sudije za odnose sa javnošću, da oni smanje taj pritisak da se jednostavno ne izleti neki nadležni sud, iako je postupak po nekom predmetu sa nekim podacima ili sa nekim komentarom, ali slaba vajda od svega.
Samo da nastavim ono što je gospođa Radeta na početku rekla, imamo jednog specijalnog tužioca za ratne zločine.
Verujte, svako razuman u Narodnoj skupštini koja bi bila izraz autentične volje građana Republike Srbije, nikada ne bi digao ruku da ovaj čovek bude specijalni tužilac. Da vas samo podsetim, to je onaj što preti golubima.
Uopšte neću da ulazim u kvalitet njegovog rada, u ocenu nečega što je on radio, neka to ide nekim svojim sudskim postupkom, jer postoje viši organi koji će da procenjuju šta je on radio i kako je radio, ali on je kao zaštićena zver.
Republički tužilac ne sme ni da se obrati tom specijalnom tužiocu. Ministar, ne verujem da sme telefon da okrene, a sa kim je na vezi, to su vam one četiri žene, apokalipsa, četiri najomraženije žene u Srbiji – Biserko, Kandić i da ne ređam dalje, on njima polaže račune, pa onda preko jednog pravnog savetnika, jedne ambasade, skupe ceo sud, sudsko veće, odu u inostranstvo i tamo se dogovore. Dogovore se, naprave presudu, ali opet ne mogu da završe posao onako kako su zamislili. Neću dalje da idem od ovoga.
Taj što deli Srbiju, dakle tužilac, kaže: ja neću da razgovaram sa drugom Srbijom, on razgovara samo sa "demokratskom" Srbijom, verovatno tamo gde mu sestra radi.
Dalje, kaže, ceni Karlu Del Ponte kao velikog profesionalca. Koliko znam ljudi koji se bave tom strukom, još nisam čuo od nekoga da je toliko hvali, da je ona toliki stručnjak, ali ako se on poziva i dokazuje svoju stručnost sa njenom stručnošću, onda vam je jasno šta je izabrano – da radi i da proganja. Sada da vidimo kako to rade demokratski sudovi posle "paljevine".
Od ubistva Zorana Đinđića prošlo je tačno tri godine. Šta mislite kada će taj predmet da se završi? Koliko se sećam, u "Sablji" je 12-13.000 ljudi lišeno slobode. Lišeno je slobode da bi jednu mafiju zamenila druga, po mogućnosti "demokratska" mafija. To ću stalno da vam pričam sa ove govornice.
Predmet se ne rešava. Koga to čuvaju? Gde je istina? To je sada deo suda, deo tužilaštva, gde opet republički tužilac nema nikakva ovlašćenja. Dobar dan, dobar dan, kako ide, dobro ide. Dalje čovek ne sme da pita, odmah će da krene. Ministar, taman posla. Ako ministar samo okrene telefon odmah kreće demokratski blok – neprimereni uticaj na samostalno nezavisno sudstvo itd. Znate kako to ide po arsenalu. Ovde kada vas opletu preko novina, niko živi vas ne opra. Da demantujete posle, ne, ne.
Hajde da vidimo u čemu se ogleda kontinuitet. Da li javnost u Srbiji zna da Srbija nema više nijednu instituciju koja treba da proučava ratne zločine nad Srbima? Kojadinović, Stojković, ugasili instituciju. Ko se bavi tim poslom? Nekoliko profesora u poodmaklim godinama zbog patriotskih osećanja i potrebe da se čuje istina.
Gotovo da poluprivatno prikupljaju dokumentaciju da bi spasili ponos i dostojanstvo ovog naroda i da bi izašla prava istina o tome šta se sve dešavalo. Država beži, blokira. To je taj kontinuitet od 5. oktobra.
Kontinuitet – kako da se ugrozi država. Kontinuitet, skinuta je optužnica protiv Solane, postao je najbolji prijatelj. Samo da vas podsetim i stalno ću da vas podsećam, on je potpisao bombardovanje, on je direktno odgovoran za hiljade i hiljade mrtvih, nedužnih građana Republike Srbije, ali ga vi u kontinuitetu sledite. Možemo da ređamo po tom vašem kontinuitetu i o tome kako imate potrebu da nešto zaštitite, a to što štitite nije ni Ustav, ni zakon.
Kada imam prilike da pročitam izjavu nekog od predsednika sudova, doduše moram da kažem, tužioci se manje javljaju osim ova dva odmetnuta, onda vidim da tu u stvari postoji demokratski kontinuitet.
Sećate se kada je ovaj što se predstavlja da je predsednik Republike, Tadić, rekao da je Mišel Platini bio najbolji golman. Čovek se razume u sport, on je u vaterpolu bio, samo Platini nije bio u vaterpolu golman, nego je bio fudbaler, ali nema veze. To sve može u demokratiji.
Vidite, tako vam se javlja i kod nekih sudija i kod nekih predsednika sudova. Oni pobrkaju sve. U jednom trenutku zaborave da su sudije, nego počnu da procenjuju kao političari šta bi bilo korisno, dobro, šta bi predstavljalo nacionalni interes broj jedan. Sudija procenjuje šta je nacionalni interes broj jedan, pa onda lepo izađe na televiziju, iznese svoj lični stav. Dok neko obavlja visoku državnu funkciju, on nema mesta, nema prostora, nema vremena za svoje lične stavove.
Ako neko odlazi u neku emisiju sa imenom i prezimenom, onda ne sme da stoji u potpisu njegova funkcija, pogotovo kada su u pitanju ljudi iz pravosuđa, jer se stvara zabuna kod publike. Da li priča kao čovek od toliko i toliko kg ili priča kao čovek koji je na nekoj funkciji? Kada se vidi dole u potpisu, onda kaže – možda je ovo zvanični stav, to je neprimereni uticaj na niže sudove i sudije koji mogu da rezonuju. Uzmite nekog iz Babušnice, iz Bele Palanke, pa kaže: aha, sad je "in" ovo što sam čula ili što sam čuo.
Znači, ovo je stav, to će biti u nekom tumačenju suda. Nije lepo kada se otrgne pravosuđe i krene da se bavi politikom, nije lepo kada se pravosuđe ljuti na kritike, pogotovo na kritike kada čuje sa jedinog zvaničnog mesta za kritikovanje, a to je govornica Narodne skupštine. Kada se odavde čuje kritika, ona je blagotvorna, kada kritiku pravosuđa čujete na ulici ili kod nekih medija, onda razmislite kakva je ta kritika.
Neće sebi jedan poslanik da dozvoli ovde da kritikuje pravosuđe, da priča napamet i da iznosi neke podatke, ali morate vi u pravosuđu to da shvatite. Vama je zabranjeno da se bavite politikom.
Sada, građani Srbije, valjda vam je jasno zašto je 2000. godine bila dobra inicijativa da se zaustavi rad društva sudija Republike Srbije, da se zaustavi ta njihova politička aktivnost, ne pravosudna, jer su oni počeli svima i svakome da sole pamet o svemu i svačemu. Sad su napravili svoj centar za edukaciju preko nevladinih organizacija, svašta tu ima da se radi. Čekam onaj izveštaj o mom poslaničkom pitanju, koliko je dobio na izradi zakona, od ovih iz demokratskog bloka. Demokratski blok je postao opasan blok. To je blok za sticanje sredstava po pravilu nezakonitosti.
Izgovor i opravdanje za sve što se uradi je kao ono kad dete nacrta konja i ispod napiše konj. Dovoljno je samo da se kaže – to je demokratski i onda kada dovate ovi mediji, onda je i lopovluk demokratski, prevara je demokratska, sve je demokratsko, to uživa poštovanje, treba biti "in", treba napadati, omogućiti i stvoriti uslove da oni koji su hteli to da rasture završe taj posao sa rasturanjem. Toga budite svesni. Možete da se štrecate, da se trzate koliko god hoćete, negodujete, da osporavate ovo što vam pričam.
Samo da vas podsetim, na sve kritike zakona sa ove govornice i to da smo mi u pravu potvrdila je praksa, jer posle nekoliko meseci oni koji treba da sprovedu taj zakon kažu – nesprovodiv je zakon. Samo da vas podsetim, oko Zakona o rehabilitaciji. Kritikovali smo vas da ne može da se sprovede, jer sve zavisi od volje jednog čoveka – sudije, kao i da je zakon nedorečen.
Pre nekoliko zakona ste dobili upravo takvu poruku iz pravosuđa. I to onog dela pravosuđa koji se profesionalno bavi poslom, a ne politički. Dalo je vrlo dobar profesionalni odgovor, uklapa se sa našim političkim stavom. Zašto? Zato što je to realnost. Zašto bi pričali ovde nešto što nije realnost?
Zapamtite, imaćemo u kontinuitetu predloge za izbor sudija i tužilaca, one koji izražavaju, podržavaju i predstavljaju kontinuitet zapaljene zgrade Savezne skupštine. Vratiće se i te slike, sve što je navodno demokratski pokradeno, ali će biti potrebno i malo vremena i dosta truda i rada da se izađe iz ovoga, da napokon pronađemo neke sudije koji neće da se bave politikom, koji neće da pate od toga šta kaže ta vrsta demokratske javnosti, da li je neko "in" ili "aut".
Principijelno pričamo, kao što smo principijelno pričali i kada se neko birao. I kada se neko birao, tada smo takođe principijelno govorili i branili profesionalni stav svakog pojedinca.
Neće ruka da nam se osuši, bitno je da istrajemo u našem principu i da kažemo građanima Republike Srbije – postoji jedna stranka koja se drži principa.

Bez namere da dovodim u pitanje rad Anketnog odbora, molim da se moje reči koje budem za ovom govornicom izgovorio, ne tumače u nekom smislu, da dovodim u pitanje ovo što je radio Anketni odbor, jer dugo je radio, mnogo je uradio i mnoge stvari je konstatovao povodom svog rada.
Na početku moram da kažem da mi je izuzetno drago što su članovi Anketnog odbora konstatovali da je dr Nedeljković dao primereni doprinos da se ova tema rasvetli. Siguran sam da to mnogo znači njegovoj familiji, a i nama kao stranci. Samo da podsetim javnost, da je gospodin Nedeljković nekada bio ministar za brigu o deci i očigledno da je sa puno elana i puno snage hteo da pomogne da se ovo pitanje na neki način reši.
Još jednom pominjem, bez namere da dovodim u pitanje rad Anketnog odbora i bez namere da ukažem na neka neslaganja koja se mogu tumačiti kao ukus, ne samo kao politički stav.
Na početku bih hteo opet da razjasnim neke stvari, ne toliko radi poslanika, koliko radi ove društveno-političke javnosti koja izveštava poneki put, pošto je sklona da okrene sve ono što se sa ove govornice saopšti, a ja se trudim da uvek precizno saopštavam svoje misli.
Iz ovog izveštaja se vidi da je Anketni odbor bio pred velikom dilemom.
Kako utešiti ljude koji sumnjaju da su nešto najdraže čime ih je Bog obdario, izgubili i da li sa pravom ili bez nekog osnova, ali sumnjaju da se nešto nečasno desilo i tim ljudima ne može da se zameri na toj sumnji. Jer, u krajnjem slučaju, celokupni naš biološki opstanak i život svodi se na to da ostavimo ta pokolenja, da ih pripremimo za život, tako ispunjavamo svoju misiju i u tom kontekstu pogotovo je važna uloga majke.
Druga dilema, kako utvrditi šta je istina. Ovde se javlja nekoliko aspekata istine. Javlja se istina kao krivični pojam o kojoj Anketni odbor ne sme ništa da priča, jer nije istražni organ i ne raspolaže mehanizmima da dođe do istine u krivično-procesnom smislu reči, šta je formalna istina, šta je suštinska istina i šta je istina koja liči na pravdu i na pravičnost.
U tom raskoraku, vidi se da je Anketni odbor išao na momente i preširoko, zato je tako dugo trajao rad. Da bi bio precizan do kraja, podsećam vas samo da je odredbama člana 74. do 76. našeg Poslovnika regulisan rad anketnih odbora i komisija i kaže se – anketni odbor i komisija obrazuju se za vršenje posebnih zadataka određenom odlukom o njihovom obrazovanju.
Znači, tu je u pitanju zadatak. Sledeći član: Narodna skupština može obrazovati iz reda narodnih poslanika anketne odbore, radi sagledavanja stanja u određenoj oblasti i utvrđivanja činjenica o pojedinim pojavama ili događajima. Znači, sagledavanje stanja i utvrđivanje određenih činjenica.
Ako se to uzme kao osnov, a ja vam skrećem pažnju jer je na prvoj strani ovog izveštaja definisan zadatak Anketnog odbora i to piše lepo na koji način, pa kaže: glavni zadatak Anketnog odbora je da utvrdi istinu o novorođenoj deci nestaloj iz porodilišta u više gradova u Republici Srbiji. Ovako definisan zadatak uz ograničenja da to ne može da liči na neku istragu, ukazuje da postoji malo mogućnosti da se utvrdi istina i koja istina.
U svakom slučaju, istina koja bi se utvrdila u radu Anketnog odbora je nešto što ne može da zadovolji roditelje, ali ne može da zadovolji ni javnost. Ovo pričam pre svega zbog Anketnog odbora. Nemam nameru da osporavam rad. Ne smatram da su nešto loše uradili, ali želim javnosti da ostavim poruku.
Nije Anketni odbor nešto što bi trebalo da bude izgovor države prema roditeljima, niti je Anketni odbor nešto što bi trebalo da bude izgovor prema nekim pojedincima koji su bili u nadležnim organima. Nije on izgovor. On je jednostavno suočen sa tim problemom ograničenih ovlašćenja i mogućnosti da utvrdi istinu. Odmah na početku, koju istinu?
Danas imate sedam miliona, osam miliona istina u Srbiji. Svaka novina ima neku svoju istinu, povodom najobičnijeg događaja. Videli ste ovih pet-šest dana istina se nalazi u stenogramu. Znači, problem istine je planetarni problem.
Skrenuo bih pažnju na stranu 3, na pasus gde se navodi šta je sve Anketni odbor radio i koga je sve pozvao na razgovor. Ovde imamo konstataciju da Republički javni tužilac nije došao, tako piše ovde, ali kaže se, kao i uprkos većem broju poziva Dragan Jočić, ministar unutrašnjih poslova u Vladi Republike Srbije. To je ovde napisano.
Sada moram da skrenem pažnju poslanicima i javnosti da je u članu 75. našeg poslovnika propisano da su predstavnici državnih organa i organizacija, kao i građani, dužni da daju istinite izjave, podatke, isprave i obaveštenja u radu Anketnog odbora.
Znači, ako je neko državni funkcioner, on ne može da se pravda nekom sprečenošću itd. Mislim da možemo da konstatujemo da nismo zadovoljni što se predstavnici nadležnih državnih organa nisu odazvali na poziv Anketnog odbora, a morali su, njih Poslovnik obavezuje.
U vašem izveštaju ste dali nekoliko tematskih oblasti. Jedna je pod naslovom – tvrdnje roditelja, druga – vođenje medicinske dokumentacije, treća – pogrebne usluge, četvrta – postupak vođenja matičnih knjiga, peta – postupak usvajanja, vrlo kratak je tekstualni deo, šesta – pretkrivični postupak, sedma – krivični postupak mogućnosti veštačenja putem DNK analiza i onda idu zaključci sa predlozima mera.
Moram da kažem da, koliko sam upoznat preko medija i koliko sam imao prilike da pročitam izjave tih roditelja ili da vidim na televiziji kada su se javljali itd, ovde ste sve njihove izjave i njihove zahteve sveli, oni su iznosili svoje sumnje i saznanja do kojih su došli u traganju za istinom o svojoj nestalnoj deci za koju postoji dokumentacija da su umrla.
Mislim da to možda malo ne odgovara onome što smo imali prilike da čujemo od tih ljudi. Ljudi su vrlo konkretno rekli – mi smo dobili neku dokumentaciju da nam je dete umrlo odmah posle porođaja, a izražavamo sumnju i ona se kreće u tom smislu da je dete i dan-danas živo, samo što je negde u drugoj porodici usvojeno, a roditelj je dobio neku dokumentaciju sa kojom je navodno konstatovana činjenica smrti.
Možda je ovo samo pitanje formulacije, ne ulazim u to. Mislim da je to bio glavni zadatak Anketnog odbora da utvrdi da li je bilo takvih slučajeva, da roditelji dobiju odgovarajuću dokumentaciju iz koje se vidi da je dete umrlo pri porođaju, a da je to dete živo, pa sada da li se nalazi u drugoj familiji, da li je u inostranstvu, u krajnjem slučaju nije ni bitna ta nova lokacija. Mislim da je to srž problema zbog čega su roditelji podigli svoj glas.
Naravno, oni su javno podigli svoj glas kada su videli da ćuti tužilaštvo, policija, Ministarstvo zdravlja itd. Tu treba da se nađe odgovor. Da li ste u radu Anketnog odbora došli do saznanja da je bilo takvih slučajeva? Da, medicinska dokumentacija ukazuje da je novorođenče mrtvo, a da je ono sada živo, 20, 30 godina dete ima, član je neke druge porodice. Tako sam protumačio zadatak Anketnog odbora. U tom kontekstu se utvrđuju neke okolnosti, neke činjenice, bez mogućnosti da se tu sada ide prema nekoj apsolutnoj istini, ukoliko ona može da bude apsolutna.
Moram da vam kažem, to je sada moj lični utisak, ovde ste dali koji su to problemi medicinske dokumentacije, matičnih knjiga, pogrebnih usluga itd. Ne sporim, ovo je dobro kao putokaz onima koji treba da pripreme neke propise koji regulišu ovu oblast i tu svaka čast Anketnom odboru, mislim da je to dobro nastojanje.
Međutim, moram da vam skrenem pažnju gde su zaključci, ono što te ljude najviše interesuje. Dali ste tek u zaključku pod rednim brojem devet, na strani 13, napisali ste: "Anketni odbor posebno skreće pažnju na ovu činjenicu – gubljenje traga umrle bebe od zdravstvene ustanove do kapele i groblja i smatra da je ova činjenica izuzetno značajna i da utvrđivanjem okolnosti u vezi sa tom činjenicom od strane nadležnih organa mora da se dobije argumentovan odgovor".
Izvinite, ali mislim da ste morali na neki način da nam kažete da postoji osnovana sumnja da su roditelji koji su prigovarali, alarmirali, u pravu da postoji osnovana sumnja da je nešto urađeno, što nije u skladu sa propisima. Preporučuje se nadležnim državnim organima da u rasvetljavanju ovih prijava, povodom ovih dela obrate pažnju na odgovornost onih koji su uključeni u taj deo od bolnice itd.
Ovde, naravno, ide i preporuka, odgovor na to pitanje, dao bih kompletniju sliku za utvrđivanje istine o nestaloj novorođenčadi. Slažem se u potpunosti, ali sve je moralo da se svede na ovu tačku, na ovaj zaključak. To je ono što se tražilo, što su tražili roditelji, što je predlagač odluke o formiranju anketnog odbora stavio kao budući zadatak i mislim da smo stekli utisak da se zbog toga formira Anketni odbor.
Jednostavno, državni organi su nemoćni da daju pravi kvalifikovan odgovor šta se desilo od bolnice do tog NN mesta tamo, a roditelji su dobili dokumentaciju da je beba umrla, a izražavaju sumnju da je dete živo i da je, da li putem usvojenja, ne ulazim sada na koji način, odvojeno od bioloških roditelja. Moram da vam skrenem pažnju, jer se u potpunosti slažem da je vrlo teško roditelju dati odgovor na ovakvo pitanje, ovakav problem.
Ja sebi ne dajem za pravo ni da pomislim da kažem – sa ovom argumentacijom ovaj roditelj što tvrdi je u pravu, a ovaj roditelj nije. Ne mogu to da kažem, kao što je gubitak deteta najveća kazna za roditelja i taj roditelj ima pravo da celog života sumnja u nešto što se desilo.
Moji roditelji su pre mene imali jedno dete, ono je umrlo na porođaju i celog života su razmišljali o tome, iako je to bilo '52, '53. godine. Uvek su razmišljali, a kada sam pitao da li sam ja jedinac, kažu – sine, i pre tebe je bilo isto muško, ali je umrlo na porođaju. I to je njih proganjalo celog života, tako da u potpunosti shvatam te roditelje.
Naravno i ja sam posle dobio hendikep, jer nisam imao ni brata ni sestru, ali su se ovi što me mrze potrudili da mi pronađu i rođenog brata iako sam jedinac, ali oni više nisu bitni pošto ih je narod već otpisao.
Moram da vam skrenem pažnju da ste morali nekako da konstatujete kada ste napisali, znam da ste iz najboljih namera napisali ovo što je predlog mera, pa mislim da pod rednim brojem 4. gde razmatrate nešto oko zastarelosti krivičnog postupka, vođenja krivičnog postupka za ova dela.
Znam da pod uticajem onoga što ste imali prilike da čujete na sednicama Anketnog odbora od tih roditelja da je kod vas proradilo nešto i da kaže – pa kako to može da zastareva? U potpunosti vas razumem, ali apsolutna zastarelost pre svega zavisi od zaprećene kazne za neko krivično delo.
Znate, ako je kazna za neko krivično delo recimo dve godine, onda je maltene definisana i apsolutna zastarelost i onda ono što se desilo 1970. godine, ajde sada malo da idemo u neke pleonazme, nekoliko puta je napravljena zastarelost i sada taj princip, to je princip legaliteta, ne može da se poništava. Dovoditi ova krivična dela u vezu sa nekim drugim krivičnim delima gde ne postoji mogućnost zastarevanja krivičnog dela i vođenja krivičnog postupka nigde na kugli zemaljskoj ne postoji.
Znači, to je više jedna moja sugestija da, slažem se šta ste hteli da se jednostavno, ako se utvrdi da je neko izvršio krivično delo, mada je sada pitanje i ovo što pričam ako se utvrdi, kako da se utvrdi ako se ne vodi krivični postupak zbog zastarelosti, ali ako se sasvim osnovano sumnja i mislim da ste imali razloga za tu osnovanu sumnju jer se u radu Anketnog odbora pojavio jedan lekar, koliko sam informisan, koji je rekao – šta vi mene napadate, to je zastarelo. Malo bezobrazno je u tom slučaju nastupio pred Anketnim odborom, ali neću sada da pominjem imena pošto kada pomenem ime odmah se dodaju neki repovi od strane ovih društveno-političkih radnika.
Problem apsolutne zastarelosti, verujte ne bi mogla da reši nijedna komisija, ali se slažem da to treba preispitati i vaša inicijativa jeste da se formira neka grupa koja bi preispitala kakve su mogućnosti. Na ovaj način bi se izvršila deblokada tužilaštva. Pa nije tužilaštvo blokirano, znate.
Ako je blokirano tužilaštvo ono je blokirano ne zastarelošću nego time što nije na vreme radilo ono što treba da radi.
Ne može zakon da blokira tužilaštvo, jer tužilaštvo se ponaša prema zakonu, ono mora da primenjuje zakon, ali ako nastane blokada u tužilaštvu onda je odgovoran NN koji je zamenik tužioca, koji je držao predmet u fioci itd.
Zato kažem, ovde je višeslojni problem istine materijalna, formalna, sudska, ljudska u krajnjem slučaju, osećaj pravde i pravičnosti itd. Kaže, dobro je što ste ovo konstatovali da je iz osnova neki kvalitetan nadzor, a i ovo drugo je takođe dobro. Ovo samo tumačim kao preporuku kada se radi o nekom zakonu o DNK registru itd. To je jedna od preporuka i koliko sam shvatio iz uvodnog izlaganja predsednika Odbora, to je načelno ili da kažem onako verbalno prihvaćeno, ali nikako da dođe. To je ono obećanje, a nama radovanje, tako da i to mogu da shvatim.
Stvarno mi je jasno sa kojim problemom ste bili suočeni jer je, kao što i rekoste, to sve na nekoj ivici, treba zadovoljiti neku pravdu, treba reći nešto što je istina. Nisam čuo ovde istinu Anketnog odbora, znate. Ovo što ste vi dali je kao neka konstatacija u pogledu medicinske dokumentacije. Istina je da nije dobro urađeno i da to treba urediti.
A oko dokumentacije koja se tiče matičnih knjiga, da postoje neki propusti i da to treba urediti, oko pogrebnih preduzeća da postoje protesti i da to treba urediti, ali nema one istine, naznaka istine koja bi zadovoljila sve ove porodice, mislim da je 700 i nešto roditelja koji su se obratili, 764 prijava je bilo, mislim da oni nisu dobili neku satisfakciju, a stičem utisak da je njima predstavljeno – e sada kada to uzme Anketni odbor saznaće se istina.
Olako se išlo sa tim obećanjima. Anketni odbor može da utvrdi neke činjenice, može da utvrdi samo neke okolnosti pod kojima se nešto desilo, šta se otprilike desilo i da izrazi eventualno, ako je na tom nivou, osnovanu sumnju da ima nečega što je nezakonito.
Posebnu pažnju zaslužuje ovo što se konstatuje da postoji nešto što bi se moglo reći – administrativni propust u radu službi, pa bih to sada definisao kao administrativni propis bolnica i porodilišta, propis matičnih knjiga, pogrebnih preduzeća. E sad, verovatno posle ovog izveštaja nadležni državni organi treba da pripreme promenu, izmenu tih propisa koji ovo regulišu.
Znači, ako se radi o medicinskoj dokumentaciji i protokolima, verovatno Ministarstvo zdravlja treba nekim podzakonskim aktom da to propiše. Možda grešim, ali po nekoj logici stvari, ako se radi o matičnim knjigama rođenih, verovatno treba da se doradi naš zakon o matičnim knjigama, a ako se radi o funkcionisanju ovih pogrebnih preduzeća onda tu u jednom delu ima obavezu sa zakonom Republika, a mnogo više lokalna samouprava u čijoj su nadležnosti ta preduzeća.
U kom smislu, da se uvede, ako mogu da kažem, administrativni red u zavođenju, čuvanju dokumentacije, pa i da se propišu i odgovarajuće sankcije, da li su to prekršajne, da li eventualno nešto drugo, ali s obzirom na ove propise, verovatno bi to trebalo da budu prekršaji, da se uvede rigoroznija kontrola rada nadležnih službi, to se u potpunosti slažem, i mislim da to iz ovoga i proizilazi i da treba to svakako i podržati. Međutim, opet ne dajemo odgovor roditeljima.
Nadam se da mi niko neće zameriti što na prvi pogled upoređujem neke stvari koje su neuporedive. Roditelju je dete uvek dete, pa i kada dete ima 60 godina, a otac i majka po 90 godina, jeste da je 60 godina ali to je dete za roditelja.
Znate, kada je bilo bombardovanje od ovih zlikovaca, ne samo RTS-a nego i drugih lokacija, mnogo je mladih ljudi izginulo, povređeni su roditelji, izgubili su deo sebe trajno, ljuti su. Ljuti su i na sebe i na državu i na mene i na vas i na komšije i na sve su ljuti, i na one koji su bombardovali i na onog Havijera Solanu koji je potpisao.
Vidite, a onda se desilo da je bilo nemoguće umanjiti bol nekim ljudima i u potpunosti ih shvatam, nikad roditeljima ne zameram, ali onda se sklopila neka situacija pa je jedan čovek navodno kriv što je bilo bombardovanje. Izmišljeno mu je čak i krivično delo. Neću namerno da pominjem imena i prezimena da ne bih iritirao neke iz nevladinih organizacija da opet zloupotrebljavaju roditelje itd. Znate o čemu se radi. Da je ovde bio neki veći pritisak, budite sigurni i nezavisno od zastarelosti i nezavisno od drugih stvari, neko bi se našao u zatvoru.
Naprosto, tako se primenjuju propisi u Srbiji. Ako je taj lobi koji duva preko medija, opet neću da dam svoj vrednosni sud o tim medijima, ali je vrlo loš, negativan, ako oni napumpaju neku priču, tu ima nekog rezultata, javiće se veliki pritisak prema svima koji treba da primene. Danas imamo sudije i tužioce koji se plaše nevladinih organizacija. Kad krene kampanja u medijima, onda se zaboravi suština, zaboravi se šta je ko uradio, šta je ko rekao. Teraju do besvesti, dok ne dosade ljudima, u jednom trenutku to daje neke rezultate, kao što vidite, sad daje kontrarezultate i dobro je, neka napadaju.
Na kraju, da ponovim, uopšte nisam u svojoj diskusiji imao nameru da dovedem u pitanje rad Anketnog odbora. Potrudio sam se samo da objasnim sa kojim problemima je bio suočen, koliko nivoa istina i tipova istina ovde, ne u Izveštaju, ali se od Anketnog odbora traži, da li ćemo da budemo zadovoljni ili nećemo, verovatno roditelji ne mogu da budu zadovoljni, pogotovo ako je situacija takva da je roditelj dobio neku dokumentaciju o detetu, da je umrlo, kada se dalje radilo, raspitivalo, nema ničega, onda s pravom ostaje neka sumnja. Ne možemo mi tu sumnju da izlečimo time što kažemo – postoji problem medicinske evidencije i evidencije u matičnim knjigama. Verujte, to ne zadovoljava kao odgovor.
Kad sam već krenuo sa nekim ličnim primerima, meni je otac, recimo, umro na operaciji, posle operacije. Pričaju tamo, izostala je neka medicinska nega, pomoć, ja sam bio zauzet itd. Ta sumnja ostaje kod mene. Nisam nikad pokrenuo nijedan postupak i nemam nameru da pokrećem postupak, ali ta sumnja je ostala prisutna kod mene, nagriza me s vremena na vreme, eto, možda je ovo, možda je ono, itd.
Ti roditelji, znam da su u košmaru, u jednom haosu, tiho ih ubija sumnja, ako postoji neka dokumentacija, pa još neka priča od bivših radnika određenog porodilišta itd, onda to dobija na intenzitetu, oni su s pravom opterećeni, ne znam da li možemo da ih zadovoljimo sa ovim izveštajem.
Verujte, nisam siguran da je ovaj izveštaj dovoljno velik pritisak na nadležne organe. Ne verujem. Mislim da u svakom slučaju treba da se nađe neka istina koja bi odgovarala činjenicama, bez ulaska u krivično-pravni aspekt ili neki drugi aspekt. Ako bi nadležni organi mogli da izađu sa nekim činjenicama, zašto, neka se kaže – mi smo utvrdili to i to, ali ne možemo NN lica da gonimo zbog zastarelosti.
Istina uvek mora da pobedi, to da znate. Istina nikad ne može da se sakrije, kao što ni mržnja ne može nikada da se sakrije. Čovek koji mrzi ne vidi u jednom trenutku, izgubi vid i onda srlja, krene u nešto drugo, nešto bez veze i onda ponovo izađe istina, ali bolna po njega. Neku istinu moramo da pronađemo. Namerno kažem "neku", ne krivično-pravnu, jer je očigledno zastarelost učinila svoje. Doduše, vi ste u Izveštaju rekli da se to odnosi na period 1970-1990. godine. Rekli ste da se pretežno odnosi na taj period. Ako ima ovih koji nisu obuhvaćeni zastarelošću, onda bi to moralo da se raspravi, jer zakon postoji, zakon obavezuje.
U tom smislu, koristim i ovu priliku da pozovem nadležne državne organe, ukoliko postoji neka prijava, radi se o nekom sumnjivom delu koje nije obuhvaćeno zastarelošću, da država pokaže svoju efikasnost i da se rasvetle te prijave i ta dela, pa eventualno, ako postoji osnova za krivičnu odgovornost, da se tu primeni odgovarajući propis.
Najteže je paušalno napadati bez pravog činjeničnog stanja. U potpunosti shvatam i gospodina Paju Momčilova što je izašao ovde i rekao. On nije uputio kritiku Anketnom odboru, mislim da ste ga pogrešno shvatili i ona njegova opservacija, što se tiče onog vašeg medicinskog termina vezano za otpad, gospodin Momčilov je više pričao o dokumentima koji se rade o nekoj centralnoj, tj. zdravstvenoj instituciji gde se pravio neki novi pravilnik, pa je tu rekao da oni opet koriste stare neprimerene termine. Mislim da ste ga pogrešno shvatili, ali nije to prvi put da se u ovoj skupštini sve što se kaže sa ove govornice izokrene.
Najbolje bi bilo da se uvek čita stenogram. U stenogramima tačno piše ko je šta rekao. Verovatno ono što kaže, to i misli. Reč obavezuje, a misli su bogatstvo svakog pojedinca. Nije dobro kada tuđe reči neko kiti svojim bujnim mislima.
Nažalost, imamo situaciju da nam se javljaju ovi društveno-politički radnici, novinari, koji obrađuju svoje misli kao tuđe reči. Vodite računa, u ovoj sali svako od 250 poslanika u jednom trenutku može biti žrtva takve manipulacije.
Smeškajte se, vodite računa da ne dođete u situaciju da vam se drugi smeškaju. Hvala.

Ako pređemo preko ovih neusklađenosti koje možda diktira i vreme od kada je došao Predlog zakona u skupštinsku proceduru, na početku bih ukazao na ono što stvarno odudara od koncepta koji je primenjen u pisanju ovog predloga zakona.
Skrenuo bih vam pažnju na stav 3. člana 1. Predloga zakona i preporučio bih vam da intervenišete amandmanom i da ovaj stav izbrišete, jer njemu uopšte nije mesto u ovom predlogu zakona.
U potpunosti razumem nameru koja je prisutna kod vas, međutim, ovaj stav treba da se preseli u Zakon o putnim ispravama. Po sadržini on tamo treba da traži mesto.
Radi javnosti, to je stav koji kaže - ako je to određeno međunarodnim ugovorom, lična karta može da služi i kao putna isprava. Lična karta je, pre svega, javna isprava, koja služi da građani dokažu svoj identitet.
Ako je to isprava kojom se dokazuje identitet, onda u tom smislu treba da definišete i podatke koji su potrebni za identitet nekog lica.
Ne utvrđuje se identitet nekog lica na bazi krvne grupe, zenice itd. Najosnovniji podaci za identifikaciju jedne osobe su oni koji treba da ukažu na ime i prezime, datum rođenja, pol, pa eventualno i roditelje, prebivalište, eventualno mesto boravka i verovatno je tu kraj. To je sasvim dovoljno za identifikaciju.
Podaci za identifikaciju otprilike odgovaraju onim podacima koji se izražavaju u dispozitivu bilo koje osuđujuće presude krivičnog suda. Sve što idete van toga je nešto što ukazuje da ste izašli izvan okvira zakona, izvan okvira materije koja treba da se uredi.
Znači, da li će neka država da prihvati našu ličnu kartu kao putnu ispravu rešite bilateralnim ugovorom, rešite zakonom o putnim ispravama, ali nemojte zakonom o ličnoj karti, jer njemu tu nije mesto.
Sledeće na šta bih vam ukazao jeste, vi nemate pravo da nam predlažete zakone i da u tim predlozima jasno manifestujete kršenje Ustava Republike Srbije.
Ustav Republike Srbije ima član 8, koji kaže da je u Republici Srbiji u službenoj upotrebi srpski jezik i ćirilično pismo, a latinično pismo je u službenoj upotrebi na način utvrđen zakonom itd.
Načelno član 9. Predloga zakona bi i mogao da se prihvati, ali ovo što je navedeno u stavu 1, gde se podaci iznose i na engleskom jeziku, vi praktično definišete pismo i jezik javne isprave. Na koji način?
Na očigledno suprotan način od onoga kako je propisano Ustavom Republike Srbije. Tako nešto mi ne smemo da prihvatimo zato što smo svi mi vezani Ustavom Republike Srbije i zakonima Republike Srbije.
To je druga nadam se vrlo jasna odredba. Ovo što sam na početku rekao odnosi se, pre svega, na član 13, gde ste dali nomenklaturu podataka koji se unose u te evidencije. Morate da nađete za član 19. bolju formulaciju.
To je član koji govori o zabrani korišćenja lične karte, pa u nastavku još stoji - izdavanje nove lične karte.
Imalac ne sme da koristi ličnu kartu, pa ste naveli četiri razloga.
Evo da pomenem ovaj drugi, ako fotografija na ličnoj karti više ne odgovara njegovom izgledu. Pazite, razlog zbog čega se zabranjuje upotreba i korišćenje lične karte je naveden, a ko utvrđuje da je nastupio taj razlog. Onaj ko ima ličnu kartu.
Na osnovu čega će on to da utvrdi? Da li ste predvideli neko upozorenje od strane nadležnog organa? Ako ga je neko legitimisao i utvrdio da u ličnoj karti slika sa faktičkim stanjem na terenu ne odgovara, pa ga upozori, gospodine, idite u MUP i promenite ličnu kartu. To je jedna situacija.
Razlog za neupotrebljavanje te lične karte je utvrdio organ, a ne sam imalac lične karte. Ovo ste ovako napisali da vi praktično uvek dovodite čoveka da je u stanju prekršaja.
Jer od njegove subjektivne ocene zavisi da li je nastupio neki razlog koji je naveden u stavu 1. tačka 1) do 4), i onda idete sa jednom odredbom da je on dužan itd. Ali, ko ga upozorava? Ko konstatuje da je nastupio taj razlog?
Ako je on sam taj ko treba to da utvrdi, onda kako možete da ga kažnjavate. On možda sebi lepo izgleda na slici, misli da se ništa nije promenio.
Uzmimo ovaj drugi slučaj, gde imate da je lična karta oštećena ili iz bilo kog drugog razloga ne služi svrsi. Neka ga neko upozori i neka kaže, gospodine, molim vas ova lična karta koju koristite je pohabana itd, idite i zamenite.
Ukoliko on to ne uradi, onda čini eventualno neki prekršaj. Ovde sve prepustili građaninu i njegovoj subjektivnoj proceni. To je loše rešenje za primenu ovog zakona.
Verovatno vam je ovo promaklo, a odnosi se na član koji reguliše situaciju nevažeće lične karte. U stavu 3. ste napisali da je lice čija je lična karta proglašena nevažećom dužno da to oglasi u Službenom glasniku Republike Srbije o svom trošku.
Molim vas, ako se već vodi neki postupak pred nadležnim organom MUP-a da se lična karta oglasi nevažećom zbog nastupanja ovih situacija itd, onda ceo postupak se završava kod tog organa. Traži se izdavanje nove lične karte i traži se oglašavanje.
Organ završava taj postupak. To, koliko će da košta građanina, to je pitanje troškova postupka, ali vi ovako prepuštate njemu da li će on da oglasi ili neće da oglasi.
Dovodite ga u jednu vrlo neprijatnu situaciju da on treba da čeka na red u Službenom glasniku, pa da li je objavljen u ovom broju ili u onom broju.
Oglašavanje nevažećom, jer postupak koji se na zahtev stranke, ali sprovodi se po službenoj dužnosti.
Vi primenjujete opšti upravni postupak. Ne možete vi građanina da obavezujete, znate šta, mi smo utvrdili, ali vi morate da oglasite da je to nevažeće.
Ne, on će da plati troškove oglašavanja, a vi ćete da insistirate kod Službenog glasnika da se prema redosledu objavi, da ga obavestite da je objavljeno i da može da dođe da preuzme drugi primerak ili novu ličnu kartu.
Ovako opet dovodite građanina u neprijatnu situaciju, da od njega zavisi da je možda zaboravio i da dođe u situaciju da plati kaznu itd.
Ne bih želeo mnogo da komentarišem član 28. tačka 2) u pogledu korišćenja ovih informacija. Mislim da je član 28. značajan, jer stvarno ukazuje na potrebu da se napokon u Republici Srbiji napravi jedinstveni registar stanovništva, da građanin kada treba da ostvari neko pravo i kada treba da dokaže da ispunjava uslove za korišćenje nekog prava, ne treba da obilazi zbog izvoda iz matične knjige rođenih, državljanstva itd. kada o tome postoji službena evidencija.
Slažem se sa ovim informatičkim dostignućima da se sa odgovarajućom šifrom ulazi u bazu podataka i dobija se kompletno ono što je potrebno za ostvarivanje nekog prava.
Jer ako ovako idemo sa ovom formulacijom, da svako drugo lice je zainteresovano koje ima navodno neki opravdani interes, a verovatno to niste tako formulisali, ali sa na to odnosi i da može da koristi te podatke, onda je zloupotreba, bukvalno rečeno, na izvolte. Moguća je zloupotreba.
To su principijelne primedbe i ne bih hteo da ponavljam ono što su neke moje kolege pre mene istakle. Međutim, hteo bih da vam skrenem pažnju, nije lepo da se sve što se ovde predloži predstavlja evropskim standardom.
Ako je to evropski standard, onda nam kažite zašto Francuzi ovo nemaju. Ako Francuzi ovo nemaju, da li to znači da oni nisu u Evropi, nego gde su.
Čuli ste da primer Grčke, čuli ste primere nekih drugih država. Mislim da ova bojazan koju su neki izrazili povodom ovih kodova, mikročipova nije neosnovana, tu moram da vam skrenem pažnju, ima puno razloga da se veruje ...
(Predsedavajući: Gospodine Krasiću, vreme.)
Sada ću da završim. Znači, da se veruje da postoji mogućnost tih zloupotreba. Nemam vremena sada zbog ovoga da čitam, ovde imam jednu studiju koja se odnosi na CIA, NATO i na ove druge institucije, pa čak i studije nekih naučnika iz SAD, stavove Evropskog parlamenta.
Gospodine Jočiću, samo da vas upoznam, Evropski parlament je još 99. godine, u Rezoluciji o životnoj sredini i bezbednosti i spoljnoj politici, u članovima 23, 24. i 27. pozvao da se neubojno oružje, to je taj termin, stavi pod kontrolu i reguliše njegova primena, a uz to upućen je poziv da se zabrani razvoj oružja koje omogućava bilo koji oblik manipulacije ljudima.
Povodom diskusije o amandmanima, mi ćemo da iskoristimo priliku da vas upoznamo i sa konkretnim istraživanjima kako se menja um od strane ljudi koji su imenom i prezimenom i svojim titulama garanti nečega što je objavljeno u svetskoj štampi, imate na Internetu ta dostignuća.
Nemojte baš sa smeškom da odbacujete sve ove sumnje i slutnje mogućnosti zloupotreba ovih kodiranih znakova koje nameravate da stavite na ličnu kartu.