Gospodine Parivodiću, ako vi hoćete da kupite za vas i Koštunicu u izgradnji vilu na Dedinju, on u prizemlju, vi na prvom spratu, a na tom zemljištu nije formirano zemljišno-knjižno telo, želite da uzmete hipotekarni kredit, onda vi i vaš Koštunica nećete imati za predmet interesovanja zakon o hipoteci, nego ćete imati potpuno drugi zakon.
Samo da vam kažem, vi ovde ne predlažete zakon o hipotekarnim kreditima i hipotekarnim bankama, već predlažete zakon o hipoteci. Ono osnovno što očigledno ne možete da shvatite, jedno je nepokretnost, a drugo su prava na nepokretnost. Prava na nepokretnost vezuju se za ličnost, za osobu, za pravni subjektivitet, a nepokretnost kao pojam kada se koristi u zakonu o hipoteci i kada se priča uopšte o hipoteci smatra se nečim što je omeđeno, oivičeno u prostoru, vremenu i nečemu što postoji. Znači, vaš objekat u izgradnji ne postoji, vi sami kažete da je on u izgradnji.
Vi ste u tački 5) stavili i neka prava na raspolaganje, pa pravo preče gradnje itd. Prošli put sam vam rekao, u ovom Šumarčevom Zakonu o planiranju i izgradnji nema više tog prava preče gradnje, ne postoji. U praksi postoji, a u zakonu ga nema? Onda svaka čast. Znači, droga ne postoji u zakonu, a postoji u praksi. Tako ispada.
Mora da se napravi razlika, nešto je nepokretnost i gospodin Milajić je amandmanom pokušao to da definiše. Kako? U smislu Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa. Poljoprivredno, građevinsko, nepokretnost, objekat građevinski, ekonomska zgrada, stan, stambeni prostor, poslovni prostor, čak i garažno mesto. Na tome može da se konstituiše hipoteka. Sa gledišta hipoteke apsolutno nije bitno ko je vlasnik, čak i treće lice kao vlasnik koje se ne zadužuje može da optereti svoju nepokretnost zato što voli Peru Perića koji je uzeo kredit.
Nema onoga na čemu vi zasnivate vašu koncepciju, na nekom pravu na nepokretnost. To je irelevantno za hipoteku, za pojam hipoteke to je nebitno. To je otprilike isto, januar je, sunce sija, ali nije leto.
Vi nam pričate, pošto u januaru sija sunce, verovatno je leto. Nije ministre leto, zima je, pojavilo se sunce, ali temperatura kaže da je zima. Nemojte da uvrćete neke stvari.
Drugo, kako ćete da upišete tu vašu hipoteku na nečemu što ne postoji? Malo smešno sam pokušao da vam objasnim. To su buduća prava, buduće potraživanje, u budućnosti se sagledava njegov obim. Na rizik kupujem neko pravo da oberem letinu sa dva hektara neke površine. A onaj prodaje hartiju od vrednosti, gospodine ministre, pet puta sam učestvovao u donošenju zakona o hartijama od vrednosti.
Nemojte da me učite. Ima da se smeju ljudi na berzama i u bankama da takve stvari pričate. Stan u izgradnji koji ne postoji nije objekat, vi ste čak u tački 5) rekli papir sa nekim pravom. Na bazi tog papira sa nekim pravom nema nepokretnosti na kojoj možete da napišete pravo hipoteke. Pobrkano je šta je hipoteka, založno pravo na nepokretnosti, pobrkano je šta je ručna zaloga, pobrkano je šta je zaloga na pravima, šta je zaloga na potraživanjima.
Slažem se sa vama da treba i kada je u pitanju ta stambena izgradnja za budućnost, tu postoje dva načina kako da se reši. Putem propisa o hipotekarnoj banci i hipotekarnim kreditima i putem izmene Zakona o obligacionim odnosima, odgovarajućih odredbi koje tumače založno pravo na pravima i potraživanjima. Četvrta varijanta kojom to možete da rešite jeste odgovarajuća razrada postojećih odredbi Zakona o hartijama od vrednosti.
Bila je jedna ideja da se to prevaziđe hipotekarnim založnicama kao prenosivim hartijama od vrednosti, ali to je potpuno druga priča od ove koja je danas predmet rasprave. Vi sve ovo drugo što je u nekim drugim propisima, što treba da se reguliše, trpate u zakon o hipoteci.
Da vam to pojednostavim. Idite u bilo koji opštinski sud i službeniku koji radi na kucanju rešenja, ima tu advokata koji se čude kada vas čuju šta pričate, kažite mu - molim vas, hteo bih da upišem hipoteku na budućem pravu na izgradnju stana. On će vas izbaciti iz kancelarije i reći - izvinite, molim vas, ja sam normalan čovek, nemam gde da upišem, kako da upišem. Gde je zemljišno-knjižno telo? Ne postoji, nema ga, kako da se upiše, u nekoj novoj virtuelnoj organizaciji za privredne registre ili ko zna šta ćete da izmislite.
Haos ima da napravite na tržištu. Uništavate pravni sistem i zato se bunimo što uništavate pravni sistem. Razradite zakonom o hipoteci šta je nepokretnost, gde se upisuje itd. Imate našu podršku. Vi ste ubacili materiju, i to ste pogrešno uradili, tome je mesto u Zakonu o obligacionim odnosima. U tome je naše neslaganje.
Nepokretnost je nešto što je određeno u prostoru, postojano. Vidi se, definisano je.
A pravo na nepokretnost vezuje se za onoga ko vrši vlast na nepokretnosti. To je neko ko ima pravni subjektivitet. Te dve stvari nisu iste, a vi nas ovde ubeđujete, jeste nepokretnost, ali čovek ima pravo na nepokretnost, pa onda znači mi suštinski upisujemo nešto na njegovim pravima. Za hipoteku je to irelevantno, za hipoteku je bitno, imate šta sadrži, popisni list, vlasnički list, teretni list. To što predlažete ovim zakonom ne može da se upiše u te listove.

Evo kako ide rasprava o ovim amandmanima, vidite i sami da se dokazuje besmislenost ovakvog predloga člana 3. ovog zakona. Ovim amandmanom je obuhvaćena tačka 5) i ona je potpuno pravno nedefinisana ili da budem precizniji, pogrešno definisana. Vidite, ovde se kaže da je objekat zaloge pravo na zemljištu. Netačno, potpuno netačno. Dakle, gde se vrši evidencija prava, sve ću vam objasniti vrlo lepo na onom primeru koji su koristili ovi poslanici iz G17 plus.
Oni su zbog korporacije za osiguranje kredita, zbog akcija koje vode, dele kredite, odnosno ne dele čak ni kredite, nego obezbeđuju potraživanja banaka, preko one svoje korporacije koju su napravili i tu je sada njima prostor da naprave još neki ćar, neki plus i nije tu nikakav problem. Vi ste na vlasti, vi sada gledate da to uradite, uklapa se u vaš koncept, jer gde su pare, tu ste vi i sve je to u redu, sve je to poznato.
Da vas vratim ministre na onaj amandman na član 2. Vi ste nam lepo objasnili, ne valja našta definicija, nema reči - dug. Evo vam sada primer, vi malopre nas ubeđujete da ćete povodom tačke 6) objekat u izgradnji, za vas je potrebno da je izdato pravosnažno odobrenje za gradnju. Znači, čovek ima samo odobrenje za gradnju. Na bazi tog odobrenja za gradnju, po vašoj koncepciji, može da ide tamo negde i tamo negde će na nečemu da upišu to.
Kolika je vrednost tog prava gradnje, kažite mi, s obzirom da postoje neki principi koji važe za hipoteku, gde ona služi za obezbeđenje glavnog prava, glavnog potraživanja, načelo specijaliteta postoji, o tome ćemo kasnije, načelo nedeljivosti itd.
Šta će oni da upišu i gde će da upišu. Mogu da upišu, ako je recimo individualna stambena izgradnja, ako je u pitanju u gradsko građevinsko zemljište, da on ima pravo zakupa na 99 godina ili on ima pravo korišćenja tog zemljišta.
Na tom pravu ćete vi da upišete buduće pravo, odnosno pravo koje će se realizovati u budućnosti, pa će da se pojavi neka kuća. A šta ako je on uzeo kredit pod tim uslovima i vi ovako falš upišete hipoteku na pravima kao zalogu, odnosno to što predstavljate i ne ubode ni kamen, istekao rok, dospelo potraživanje banke, iz čega će ona da naplati?
(Ministar Parivodić, sa mesta: Hirograferni poverilac. To je njena odgovornost.)
Onda je to negacija hipoteke, tu sam vas čekao. Hipoteka daje pravo hipotekarnom poveriocu da iz vrednosti nepokretnosti koja je opterećena hipotekom namiri svoja potraživanja. Šta će on da namiri tu? Poslovni rizik? To nije predmet ovog zakona, ministre.
Onda je to Zakon o obligacijama. Odgovor je tačan, a pogrešena je tema. Pogrešili ste temu, pogrešili ste zakon. Vidite gde je pogrešan zakon. Sada mi objasnite, koliko košta pravo gradnje? Kažite mi, ne računam ovo ispod ruke.
(Milan Parivodić, sa mesta: 25 do 30 posto onoga što možete da izgradite po urbanističkom planu na tom delu.)
Ali, on neće da izgradi. Kako ćete da naplatite tih 25 posto? Vi upisujete kao hipoteku pravo gradnje, koje pod nekim uslovima može biti i prenosivo pravo. U našim uslovima, pošto to upravna stvar, to je više neko lično pravo. Janko Janković je dobio i odobrava se njemu na toj i toj parceli da gradi kao investitor itd, on ubode dva ašova i falš predstavi da je gradnja Đoke Đokića po osnovu uloženih sredstava itd, znate i sami, masovno se koristi. Vi im samo kažete, izvolite.
Samo polako. Sada mi kažite, koliko košta ta građevinska dozvola, koliko će Peru Perića da košta građevinska dozvola, koja će vrednost da bude. Da li mislite da ona vredi koliko vredi kredit koji je on uzeo. Ne vredi. Kako ćete vi pravo gradnje da prodate, objasnite mi, pošto vi pravo gradnje tretirate kao nepokretnost. Sada, po ovom zakonu, prodajete pravo gradnje kao nepokretnost.
Ko će da kupi pravo gradnje kao nepokretnost na tržištu. Može da se pojavi Đoka Đokić i on kaže, opština kaže, molim vas, ne možete vi da preuzmete gradnju, morate da se javite na konkurs, prošlo je godinu dana, on nije ništa ubo i istekla je građevinska dozvola. Vi ste pravo gradnje, građevinsku dozvolu, tretirali kao nepokretnost, običan papir koji ništa ne znači.
Idemo dalje, pravo preče gradnje. Evo, Ljilja je mogla da pročita iz ovog Zakona o planiranju i izgradnji, to pravo više ne postoji, može da postoji samo nešto ugovorno na nepokretnosti koje su u susvojini, gde suvlasnici međusobno regulišu neke odnose, ali to nije predmet ovog zakona i neću da pričam o tome. Kaže dalje, ovlašćenje slobodnog pravnog raspolaganja. Šta je to?
(Milan Parivodić, sa mesta: To je element prava svojine, to se odvaja od fizičkog raspolaganja, a to su dva aspekta ovlašćenja raspolaganja u pravu svojine.)
Gospodine ministre, znam, pravo raspolaganja je ovlašćenje vlasnika da može da otuđi i to je osnovno pravo, da raspolaže, da otuđi. Druga prava koja su, a to je korišćenje i upravljanje, iz ta tri prava može da se izvede čitav niz prava itd. Gospodine ministre, u zemljišnim knjigama se vrši uknjižba, predbeležba i zabeležba. Za predbeležbu je karakteristično da se vrši upis u vidu predbeležbe budućih prava na nepokretnosti.
(Milan Parivodić, sa mesta: Nedostaje još nešto.)
Sada se vraćamo na ono što je gospodin Krstin rekao, vrši se predbeležba izgradnje objekta na nekoj nepokretnosti u skladu sa građevinskom dozvolom. Da je počela izgradnja, kao što se vrši zabeležba tereta. Da li je tako? Izvršena je predbeležba u zemljišnim knjigama. Vi ste to što je predmet predbeležbe ovde definisali kao hipoteku, kao nepokretnost, a iz toga ne može ništa da se naplati.
Osnovna poenta hipoteke jeste da kada dužnik dođe u docnju, da bi poverilac svoje potraživanje, pošto ga je osigurao hipotekom, da bi svoje potraživanje realizovao, on stiče pravo da iz vrednosti nepokretnosti koja je opterećena hipotekom koja se prodaje, prvi namiri svoje potraživanje.
(Milan Parivodić, sa mesta: Prodaje se pravo, to je suština i to vi ne razumete.)
Možda ne razumem, ali vam tvrdim da vas 90 posto Srbije ne razume. Apsolutno su svi primitivno prosti, evo u sudu vas neće niko razumeti. To što ste vi kontaktirali sa nekima, to je vaše, ne ulazim u to. Samo želim da napravimo jasnu razliku šta je zaloga na pravima i potraživanjima. Ako ima elemenata, a tvrdim vam da ste ovde imali ideju oko toga, onda to selite u Zakon o obligacionim odnosima. U zakonu o hipoteci ostavite opterećenje nepokretnosti. Ništa više drugo.
Vi nama ovde unosite zbrku. Mogli ste onda bolje da uzmete zakon o ručnoj zalozi i zakon o hipoteci i da kažete, založni zakon, pa onda sve regulišite, i zalogu prava, i potraživanja, i pokretnim i nepokretnim stvarima itd. Molim vas, ovo što vi predlažete je nemoguće u praksi.
Vi formalno-pravno možete da napravite neku evidenciju, možete, napravite evidenciju da tamo upisujete sve i svašta. To vam ne sporim. Unapred vam kažem kakvi će problemi biti po pravni promet u zemlji. Ovima sam kod zakona o korporaciji za osiguranje stambenih kredita takođe ukazao na probleme. Oni su prošle godine rekli, šta vi to pričate, do septembra to ima da bude gradilište, ima da niču kranovi, ima da bude. Da li se desilo? Nije se desilo.
Vi ste pričali, od septembra meseca tigar, srpski tigar, šarplaninac, ima da se razvije, investicije itd. Šta je bilo? Šarplaninac, šarplaninac jeste. Šta su bile investicije? Nema ih. Slažem se, ne sporim osećaj, ljudi mogu da vide i ono što ne postoji. Slažem se. Nema onoga što ste vi rekli.
Sada da se vratim na ovaj amandman. Promet prava i raspolaganje nepokretnosti, formalno-pravno to je jedno te isto. To je formalno-pravno jedno te isto, ali je dobro što se tim amandmanom skreće pažnja i potencira da se ovde hipoteka ne tretira kao opterećenje nepokretnosti, nego kao opterećenje nekih prava, budućih prava i nepostojećih prava.
Ako ovo ovako radite, onda ste morali u prelaznim i završnim odredbama da dohvatite sa jednom odredbom i da stavite van snage četiri do pet članova Zakona o obligacionim odnosima koji regulišu zalogu na pravima i na potraživanjima. Slažem se da je ta materija regulisana i nekim drugim zakonima, gde se govori, kada su u pitanju hartije od vrednosti, o portfelju hartija od vrednosti itd.
Bilo bi dobro da vi povučete ovaj predlog zakona. Od ovog zakona nećemo imati nikakve koristi, nego ćemo samo imati velike štete. Ovaj zakon je u suprotnosti sa elementarnim osnovnim principima koji važe za hipoteku. Ne kod nas, nego u bilo kojoj zemlji koja se naslanja na ovo kontinentalno pravo.
Ne sporim vam, uopšte ne sporim ovo što je inicijativa G17 plus i da se putem kredita omogući stambena izgradnja, a da onaj koji gradi, da neko sredstvo obezbeđenja plaćeno. Ovde ne može to da se radi. Zašto? Taj ko bi trebalo da se legitimiše dajući hipoteku na svoje pravo nema to gde da upiše, to ne postoji u pravu. Ta vaša ideja se realizuje odgovarajućim sporazumima i instrumentima na relaciji investitor-banka kreditor-izvođač radova, pa tek onda vaš mladi do 45 godina, koji je zainteresovan da uđe u jedan sistem kredita i da dobije stan.
To se ne dotiče zakona o hipoteci. Dotiče se u onom delu gde na nekoj nepokretnosti, parceli gde treba da krene ta gradnja, stavlja se hipoteka, ali na nepokretnosti koja postoji, a različitim sistemom potraživanja prema banci i prema investitoru obezbeđuje se i banka i država za onaj deo potraživanja koji ide preko stambenih kredita.
To je potpuno druga tema od hipoteke. Tu temu uopšte ne dotičem ovom diskusijom. Samo kažem, to može da se reguliše drugim propisima i treba da se reguliše drugim propisima. Ako mislite da to regulišete ovim zakonom, činite dve loše stvari. Niti ćete ovim zakonom da izvršite obezbeđivanje tog potraživanja, a ovde će da se napravi mnogo veća šteta.
Na početku sam rekao, četiri, pet sistema postoje da se to reši što je vaša ideja, i Zakon o hipotekarnim bankama, Zakon o propisima o hipotekarnim kreditima, izmenama Zakona o hartijama od vrednosti.
To su tri puta, i izmena Zakona o obligacionim odnosima, četvrti put, gde u tu materiju koja je vama predmet interesovanja možete da intervenišete. Vi ste se uhvatili za hipoteku, za poslednju stvar koja treba da se menja u ovoj zemlji. Ne možemo mi nedostatak evidencija, loše stanje zemljišnih knjiga, činjenicu da 20 godina, bilo je nekih pogrešnih pokušaja da se nešto uradi, da se napravi centralna evidencija, da rešavamo tako što menjamo predmet zakona, što na drugi način tumačimo šta je založni objekat, što sada pravimo ovde neke gimnastike, šta je starije kokoška ili jaje, pa pokušavamo čak i da promenimo pravnu teoriju. To je pogrešan put.
Ovom upornošću kojom vi branite ovaj predlog zakona, koji je pogrešan, vi samo šaljete lošu poruku ljudima, jer ste vi ovo najavili kao nešto epohalno. Kada se čuje ova rasprava do kraja, budite uvereni da niko neće ni da pomisli da radi ove stvari, jer će biti duboko svestan u koje probleme ulazi. Mi smo vam sve probleme uvek najavljivali i uvek ste nam osporavali, pa posle dva-tri meseca dođete i kažete da smo bili u pravu, da ste stvarno pogrešili.
Mi vas samo unapred upozoravamo, zakon o hipoteci nam je potreban, on treba da se sredi na jedan klasičan način, prihvatljiv, a menjajte ove druge propise. I nama je interes da se ti propisi promene, da se to uredi, ali na jedan pravi način, da to relativno dugo traje, da to bude relativno dugo nepromenljiv propis, a ne propis koji se menja kako dođe koja vlast. To je naša ideja i inicijativa i zbog toga smo podneli ove amandmane. Ne želimo nešto da se uništi, a svesni smo toga da ništa neće da se napravi.

Gospodine Mihailoviću, meni je stvarno neprijatno, ali 17. put moram da izađem i da objasnim.
Onaj primer što sam vam rekao, kada vi i vaš Koštunica krenete da gradite na Dedinju, dobijete neko zemljište, Dinkić vam da kredit i vi dobijete građevinsku dozvolu od opštine Stari grad, i vi i vaš Vojislav Koštunica, i padnete sa vlasti, i onda date te pare koje ste uzeli na kredit od, recimo, Rajfajzen banke, date da biste se odbranili u sudskom postupku da ne idete u zatvor i ne napravite ništa, niko neće moći ništa da naplati od svog potraživanja po osnovu hipoteke. To vam je valjda jasno.
Vi ste, sa gledišta hipoteke, kao hipotekarni dužnici, pravno i poslovno neodgovorne osobe. Zašto? Zato što onaj ko vam je dao kredit nije imao gde da upiše svoju hipoteku, nema na čemu da upiše hipoteku, jer zemljište ste dobili sa pravom korišćenja, niko ne zna koliko košta to pravo korišćenja. Znate i sami da glavno pravo koje se obezbeđuje hipotekom izražava se u novcu. Verovatno znate da ono može biti i buduće, može biti i uslovno. Više bih koristio termin "sasvim izvesno i odredivo" u smislu novčane vrednosti.
Dalje da vas podsetim nešto povodom nekih principa o kojima vi pričate ovde. Postoji princip specijaliteta. On bukvalno može, kada je u pitanju hipoteka, da se definiše sa pet reči. Kaže se ovako: "Založno pravo obuhvata pojedinačno, individualno određene stvari". Jednu ili više pojedinačno, individualno određenih stvari.
Da li je za vas stvar pravo gradnje? Nije stvar, nego je pravo. Pošto je pravo, onda ide u Zakon o obligacionim odnosima, a ne može da ide u zakon o hipoteci, jer ono tretira samo nepokretnosti. Upis nekih ovlašćenja hipotekarnog poverioca da namiri svoje potraživanje iz jednog sredstva obezbeđenja koje se zove hipoteka, da iz vrednosti nepokretnosti koja se iznosi na prodaju namiri svoja potraživanja, a ako nešto ostane, vraća se hipotekarnom dužniku, odnosno vlasniku nepokretnosti, da budem precizniji, pošto i treće lice može biti vlasnik nepokretnosti.
Vi mene sedamnaesti put obaveštavate ovde kako nepokretnost znači pravo na nepokretnosti. To znači da čovek ima pravo korišćenja i raspolaganja. To mene uopšte ne interesuje. Zakon o hipoteci interesuje definicija i definisanje, označavanje da se to pravo poverioca upisuje na nepokretnosti. Lepo ste rekli uvati se, da se vidi, drži se, ne može da se pomeri, nepokretna stvar.
Pomogli smo vam da se objasni, pa smo rekli poljoprivredno zemljište, gradsko građevinsko zemljište, objekti, hale, garažna mesta, stanovi, poslovni prostor itd. Na tome se upisuje i tu uopšte nema nikakav značaj sa gledišta hipoteke u čijoj je svojini. Svojinsko pitanje se ovde uopšte ne postavlja. Pošto se ne postavlja svojinsko pitanje, onda se ne postavlja pitanje prava koje ima nn lice prema određenoj nepokretnosti, a vi nama uporno pričate o pravima prema nekoj nepokretnosti.
U članu 3. stav 1. tač. 5) i 6) nema čak ni nepokretnosti. Vi meni sedmi put izlazite ovde, nešto mi glumite, kako se nervirate. Molim vas, idite u biblioteku pa pročitajte gde se upisuje hipoteka, šta znači hipoteka. Ne sporim založno pravo na pravima i potraživanjima, ali nije mesto u ovom zakonu, nego vam kažem u Zakonu o obligacionim odnosima ili u propisima koji regulišu poslovanje hipotekarnih banaka i hipotekarnih kredita.
Vi opet meni gurate ovde i vrtimo se ovde dva sata oko nečega, a vrtimo se samo zbog toga što nećemo da vam dozvolimo da upropastite jednu stvar, a ne sprečavamo vas, menjajte Zakon o obligacionim odnosima, donosite nove propise koji regulišu zalogu na pravima i potraživanjima, ali ne dozvoljavamo ovo da dirate jer ništite osnovne principe.

Upravo zbog ovih razloga koje je objasnio ministar Parivodić treba da se usvoji amandman. Vrlo prosto i jednostavno.
Vi ste, ministre, promašili temu. Zašto? Zato što niste pogledali opet šta je definicija hipoteke, da je to sredstva obezbeđenja potraživanja, sredstvo obezbeđenja jedne klasične obligacije, kao sredstvo obezbeđenja služi nepokretnost sa svojom imovinom. Ona se opterećuje do visine potraživanja i sada da se vratimo na ovaj amandman. Ono što ste naveli u stavu 1. i 2. je prihvatljivo. Zašto? Zato što se hipotekom obezbeđuje i onaj deo novčanog potraživanja koji može da obuhvati i uslovno potraživanje, buduće itd, i tu nema nikakvog spora.
Zašto tražimo da se briše stav 3? Zato što stav 3. može upravo da dovede do ovakvog tumačenja koje ste vi dali, a ono je pogrešno i ne treba da se primeni. Zašto? Hipoteku opterećuje princip akcesornosti i činjenica da je ona sredstvo obezbeđenja potraživanja.
To znači da je jedno lice uzelo kredit recimo u iznosu od sto. Kao sredstvo obezbeđenja prihvatilo je i upisana je hipoteka na nekoj nepokretnosti i ta nepokretnost je opterećena recimo sa sto, a vrednost te nepokretnosti u momentu kada je upisana hipoteka je recimo bila 120. Znači, nepokretnost ima daleko veću vrednost od iznosa za koji je stavljena hipoteka na nepokretnost.
U međuvremenu mogu da se dese razne stvari, da u vreme kada dužnik ne ispuni svoju obavezu prema poveriocu i poverilac stekne pravo da aktivira hipoteku, da iz vrednosti nekretnine naplati svoje potraživanje, u ovom konkretnom slučaju od sto, može da se desi da usled više sile, elementarnih nepogoda, promene tržišnih uslova, jer po tržišnim principima se vrši realizacija, odnosno unovčavanje nepokretnosti, i za tu nepokretnost po svim lege artis principima naplati se 70 i ostaje nenamireno potraživanje, glavno potraživanje, od 30, sada u ovoj priči zaboravljamo kamatu i neke druge stvari.
To svoje potraživanje preko toga poverilac može da namiri iz ostale imovine, iz ostalog skupa imovinskih prava tog svog dužnika, ali to je klasična obligacija. Tome nije mesto u ovom zakonu. Upravo nije mesto u ovom zakonu.
Vi ste u ovom zakonu lepo propisali situaciju, kada je vrednost nepokretnosti koja se prodaje da bi se realizovala hipoteka daleko veća od iznosa hipoteke, da se onda u slučaju prodaje vraća itd, ali vi sada u zakonu o hipoteci pokušavate da uredite nešto što je glavno potraživanje. Nema mogućnosti, nema mesta u ovom zakonu. Vama ništa ne gubi ovaj član 7. bez stava 3, jer se ovo podrazumeva po opštim principima obligacionog prava.
Znači, ako imam neko svoje potraživanje, mogu da ga obezbedim i naplatim različitim sredstvima.
Pa mi se u jednoj situaciji hipoteka javlja ka prvo sredstvo obezbeđenja plaćanja, ali u redosledu namirenja svog potraživanja meni hipoteka može da se čak javi i na poslednjem mestu.
Možemo da ugovorimo da prethodno potraživanje svoje namirim skidanjem sredstava sa računa dužnika. Tek onda u završnoj fazi da dođe do hipoteke. Po logici stvari je hipoteka centralno sredstvo obezbeđenja potraživanja. Zato ništa ne gubite od ove priče vezane za namirenje.
Pričam o obligaciji, pričam o glavnom pravu, o glavnom potraživanju, njega poverilac uvek može da namiri po opštim pravilima koja važe u obligacionim odnosima, ali kada to pravilo ubacujete u zakon o hipoteci na način kako je to propisano stavom 3. unosi se zabuna.
Deo potraživanja koji nije obezbeđen hipotekom, to je još druga stvar. Taj deo potraživanja se ne dotiče zakona o hipoteci. Ja vam o tome upravo pričam. Taj deo potraživanja nije predmet interesovanja zakona o hipoteci. Mogu da imam potraživanje prema vama 200. Za 100 tražim hipoteku, za 100 ne tražim hipoteku. Da li je tako? Taj deo gde ne tražim hipoteku, zašto ga ubacujete u ovaj zakon o hipoteci.
Ne može da se naplati, zato što, kako ne shvatate, po principu, kako može da zadrži pare kada on ima pravo na određeni iznos koji je upisan u knjigama o nepokretnostima, dakle, sa kojim novcem postoji opterećenje hipoteke, pa ne može da zadrži. U vašoj izvedbi takvih stvari će biti. Teško onome koga vi štitite. U vašoj izvedbi toga će biti, jer vi dajete pravo poveriocu da po svom ćefu aktuelizuje hipoteku i naplaćuje svoja potraživanja, i to će biti primer. Al' vam pričam o jednom normalnom sistemu.
U normalnom sistemu ovoj odredbi nije mesto u zakonu o hipoteci, već to postoji u opštim pravilima Zakona o obligacionim odnosima.

Gospodine Markoviću, vi ste naprasno ubrzali postupak, pa ste i ovaj amandman preleteli gospodina Miljka Četrovića, tako da ću to sa dve ili tri rečenice da obuhvatim. U tom amandmanu na član 10. mi tražimo da se u stavu 1. iza reči "suda" stavi tačka i da se ostali tekst briše, jer u ovom trenutku vi nikome ne možete da objasnite u Srbiji šta ste napisali ovde.
"Drugi zakonom ovlašćeni organ za overu potpisa na aktima o prometu nepokretnosti." Koliko znam, trenutno po propisima overu vrši samo sud. Ako mislite na one što se pripremaju, mislim na advokate, da budu neuspešni notari, od toga nema ništa. Samo neuspešni advokati mogu da budu notari, uspešni to ne žele. Ali, ako to budete stavili, onda ovaj zakon ništa ne znači.
Ovaj zakon vam ništa ne treba, jer kada uhvate to naši notari, mi ni sud ne možemo da kontrolišemo, a kamoli privatne notare. Nemojte to da radite, molim vas.
Mi tražimo da se izbriše stav 2: "Ugovor o hipoteci može da zaključi vlasnik, imalac drugog prava na nepokretnoj stvari, kao i investitor i kupac objekta u izgradnji ili posebnog dela objekta itd." To je potpuno nepotrebno ovde, jer u suštini zna se ko može da da saglasnost i da optereti nepokretnost. To može samo vlasnik nepokretnosti. Ovde imate i budućeg neizvesnog i neodređenog vlasnika.
Da se vratim sada na ovaj član 11. o kome je gospodin Koprivica pričao.
Vidite, ovde postoji razlika između prvog stava sa jedne strane, a drugog i trećeg stava s druge strane. Zašto? Vaš član ima naslov - upis. U prvom stavu lepo se to kreće - upis ugovorene hipoteke vrši se na zahtev. Ko podnosi zahtev za upis hipoteke i tu je lepo rečeno - vlasnik, odnosno njegov zakonski zastupnik, dužnik, poverilac, ali se podrazumeva da se radi o nekome ko ima osnov da podnese takav zahtev, a on izvire iz jednog ugovora. Može biti onaj glavni ugovor, može biti poseban ugovor o hipoteci, nije bitno za ovu priču.
Ono što je bitno za ovaj naš amandman, već u stavu 2. i 3. vi idete sa drugom materijom, jer to je druga oblast. Ona nije statusna. Vidite, u okviru prvog stava imate tri tačke gde se definiše ili precizira status nekog lica. Manje ili više u pitanju je neka od ugovornih strana. U drugom i trećem vi idete u metodologiju i način kako se vrši upis i za šta, za nešto što je turbo izuzetak.
Dakle, član 3, tačka 6) i to su ona prava, znate i sami, oko kojih se vrtimo celog dana, objekat u izgradnji itd. Vi sada ovde dajete tehniku upisa, ali tome nije mesto u ovom članu. Molim vas, u prvom stavu vi govorite i definišete upis u smislu podnosioca zahteva za upis. U drugom i trećem stavu vi se koncentrišete samo na član 3. tačku 6) i ne idete metodologijom prvog stava ko podnosi zahtev, nego govorite o metodologiji šta se upisuje, kako se upisuje, šta se podrazumeva, šta znači. To su vam prvi stav babe, a drugi i treći žabe.
Da ste vi to podelili u neki član, to bi imalo neke logike. Ovo nema nikakve logike. Dalje kaže: "Ako objekat u toku izgradnje promeni vlasnika, novi vlasnik stupa u prava i obaveze prethodnog vlasnika prema licima u čiju korist je upisana hipoteka." To nema veze sa prvim i drugim stavom.
To vam je ono copy i paste na kompjuteru, ovamo isečemo jednu rečenicu, prebacimo je u ovaj član, a ovaj član nema pravne logike i zato smo mi predložili amandmanom da ostane ovde samo što klasično znači upis, jer stav 2. i 3. ne znače upis. Neću da vas vraćam na temu šta je sve pogrešno u stavu 2. i 3.
Ovo što ste napisali u stavu 2. i 3. znači vrabac u ruci, odnosno da budem precizniji, golub na grani. Niko živi ovo ne zna. Ovaj upis, odmah da vam kažem, iz stava 2. tačka 1) i 2) moguće da sprovede neko u katastru, ministre. Ali, znate kako. Zato što smatra da je mnogo hrabar i da on može sve. Ovakav upis u zemljišnim knjigama u sudu nijedan sudija - koji radi na odobravanju onih rešenja, koja formalno-pravno samo potpisuje, znamo da svi drugi rade u onom odeljenju - u Republici Srbiji neće da potpiše. To vam tvrdim. Nijedan.
Zašto vam to tvrdim? Gospodin Jojić vam je izneo stavove sudske prakse Republike Srbije povodom hipoteke i naplate potraživanja, aktiviranja hipoteke itd. Gospodin Koprivica vam je rekao, ispričao je o svom iskustvu kako on, kao advokat, vrši uknjižbu, zabeležbu, predbeležbu. Gospođa Radeta vam je iznela svoje iskustvo. Kao dugogodišnji rukovodilac u opštini Zemun, koja je radila na imovinsko-pravnim poslovima i neposredno sarađivala sa sudovima oko upisa nepokretnosti itd. i delom iskustva kao zamenik ministra pravde u Vladi Republike Srbije.
Mi pokušavamo da vam pomognemo, ovaj zakon vratite na ono što nazivate tradicionalističko. Imaće smisla. Ovakva papazjanija, zbrka, vidite u članu 11. koja je zbrka i konfuzija. Ovde stav 1, 2. i 3. međusobno ne komuniciraju. Nema one tečne misli kojom se izlaže norma.
Ovo je bukvalno rečeno, hajde od dva člana napravićemo jedan član. Meni se to dešava, nikakvo čudo, da mi šibne tamo u nekom stavu nešto i kasnije tek primetim da mu tu nije mesto. U tom smislu vam objašnjavam da ovim amandmanom pokušavamo ovo koliko-toliko da uredimo, što vi kažete, na tradicionalistički način. Nešto što je normalno, što već tolike godine kod nas postoji.
Mislim da usvajanjem ovog amandmana vi ništa ne štetite. Zašto? Ovo je ipak tehničko pitanje, a naročito ovo u stavu 2. Daje se uputstvo šta se gde upisuje i kako se upisuje, i kada se upiše šta važi i šta se pretpostavlja. Ne slažem se sa tim šta je napisano. To smo raščistili. Kažem vam da mu mesto nije ovde. Drugo, ove stvari moguće je urediti i nekim podzakonskim aktom kojim se uređuje tehnika, tehnologija, administrativni deo posla, šta se upisuje, gde se upisuje i kako se upisuje.

Ovim amandmanom se traži brisanje člana 3, koji u tri stava reguliše obaveze zajmoprimca.

Zajmoprimac po ovom predlogu zakona je Agencija za kontrolu letenja Srbije i Crne Gore d.o.o. Juče sam dobio izvod iz registracije za agenciju ovu, to je nekada bila Uprava za kontrolu letenja, i iz registracije po onim listovima može da se utvrdi da je stvarno tačno da je osnivački kapital u odnosu 92:8 u korist Republike Srbije u odnosu na Republiku Crnu Goru. U onom listu 2 upisan je i iznos vrednosti imovine u stvarima, to je strašno velika cifra, i upisan je deo u deviznom iznosu, koji je skromna cifra.

Ali, ono što je važno, važno je da su osnivača Vlada Republike Srbije i Vlada Republike Crne Gore, sa upisanim delatnostima, koje se ne tiču samo ovih klasičnih poslova koje je radila Uprava za kontrolu letenja, već sa jednim proširenim spiskom delatnosti, pa bih čak rekao da tu ima i komercijalnih poslova koji omogućavaju jedno tržišno ponašanje ove agencije, a što ukazuje da ukoliko se to u upravljačkoj strukturi toliko zloupotrebi, i privatizuje i zaigra poznati voluntarizam kada su u pitanju pare, onda stvarno svašta može da se desi.

Ovi koji kažu da su državotvorna stranka, a svoju državotvornost crpe na činjenici da su učestvovali u rasturanju SRJ i stvaranju državne zajednice, jedne tvorevine koja do sada nije poznata u istoriji, njih bih podsetio, pošto ih malo ima u sali, oni su sada pobegli, doduše, neki su odavno pobegli, pre mesec dana, da su oni na silu takođe, pored Ustavne povelje državne zajednice, i ovde u ovoj skupštini progurali Zakon za sprovođenje Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora.

I sada tu postoji jedan vrlo interesantan član, a to je član pod rednim brojem 15, koji ima 19 tačaka, počinje sa uvodnom rečenicom - do definisanja njihovog konačnog statusa, sledeći organi i organizacije nastavljaju da obavljaju poslove, pa je na rednom broju 8 Savezna uprava za kontrolu letenja. Tu se nalazi Savezni zavod za biljke itd, Muzej Jugoslavije, Istorijski muzej, Arhiv Jugoslavije, Lučka kapetanija, pa čak i Nacionalni savet za saradnju sa Haškim tribunalom.

Naravno, kasnije je u tim bilateralnim razgovorima, namerno koristim termin iz međunarodnog prava, jer ovo što se dešava na relaciji Srbija i Crna Gora predstavnici vlasti u Srbiji i predstavnici vlasti u Crnoj Gori predstavlja bilateralno sporazumevanje. U tom sporazumevanju oni su od jedne upravne organizacije napravili deoničarsko društvo u državnoj svojini, sa udelima 92% Republika Srbija, 8% Republika Crna Gora.

Ali, suštinski i formalno-pravno u registraciji nisam primetio da postoje ona dva slova JP, niti bilo što ukazuje da se obavljaju delatnosti od posebnog društvenog interesa. Te u tom smislu ovo što je u obrazloženju ovog predloga zakona navedeno kao ustavni osnov za donošenje zakona onda praktično ne može da postoji.

Znači, ovaj koji je podneo Predlog zakona pogrešio je u potpunosti ustavni osnov, on ga je našao u članu 72. stav 1. tačka 1. i 4. Ustava Republike Srbije i gde se navodi da je propisano da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje, između ostalog, odnose sa drugim državama i međunarodnim institucijama, kao i sistem u oblasti ekonomskih odnosa sa inostranstvom.

Ne znam šta se ovim zakonom uređuje sa inostranstvom. Ovde se daje kontragarancija za d.o.o. To znači svi oni koji vode neku agenciju ili neko preduzeće sa organizacionim oblikom d.o.o, u kome postoji udeo državnog kapitala, takođe mogu da zaključe neki ugovor o zaduživanju u inostranstvu, i da preko Skupštine državne zajednice Srbija i Crna Gora i preko ove naše Narodne skupštine traže tamo izdavanje garancije, ovde kontragarancije.

Navodim ovo da bi bilo jasno šta su sve predlagači zakona morali da zaborave, preko čega da pređu ili da se prave da ne postoji u pravnom sistemu da bi se izvršilo zaduživanje za 34 miliona evra.

Moram da navedem da u ovom predlogu zakona o izdavanju kontragarancije mi ne vidimo ni elementarne delove, niti naznake o nekim klauzulama toga sporazuma sa inostranim partnerom, Evropskom investicionom bankom, niti ovaj deo koji se naziva Srpski sporazum.

Tako da onaj ko je predložio ovaj zakon, on je u pet članova smestio standardne odredbe vezane za kontragaranciju, a mi ovde i ne znamo koliko će da traje kontragarancije Srbije, što predstavlja nedostatak sa gledišta Zakona o javnom dugu, koji je ova većina pre nekoliko meseci usvojila. Usvojen je ovde taj zakon u Narodnoj skupštini i tada bio je dugi aplauz jer ste pobedili. Eto vidite, ni to što ste doneli ovaj koji je pisao tekst zakona o kontragaranciji nije našao za shodno da citira.

Mi ovde ne znamo koliko će naša kontragarancija da važi. Naša kontragarancija, kontragarancije Republike Srbije, ne može da važi beskonačno. Mi smo uz ovaj predlog zakona morali da dobijemo jedan izveštaj o materijalnom i finansijskom poslovanju ove agencije, ali morali smo da dobijemo i bilans stanja tog preduzeća, jer ovo je stvarno preduzeće, privredno društvo, pa još precizniji da budem, da smo dobili bilans stanja mogli smo da vidimo sa kojom imovinom ova agencija raspolaže.

Da smo dobili bilans uspeha videli bismo kakvo je njeno poslovanje i da li ona iz tekućeg poslovanja može da izdvaja sredstva. To reguliše upravo član 3. Predloga zakona, na koji je gospodin Šarović podneo amandman i traži da se briše, jer SRS traži da se izbriše ceo ovaj predlog zakona, pošto ovde ništa ne valja što je napisano.

Nekontrolisano se ulazi u zaduživanje i neovlašćeno Narodna skupština daje kontragaranciju. Ne bih ni mogao da ponovim sve ono što je gospodin Marković pre nekoliko dana, Momir Marković, saopštio sa ove govornice, a tiče se unutrašnjih odnosa u toj agenciji i stanja imovine i poslovanja te agencije.

Vrlo dobro se sećam da je tu bilo podataka o nedomaćinskom poslovanju, o raspodeli sredstava, po sistemu verovatno ima tu i rodbinskih odnosa, prijateljskih i partijskog parcelisanja, odnosno podele svega onoga što ima neke veze sa civilnom avijacijom. Javna je tajna da ono što se zove tehnika-održavanje pripada interesnoj sferi jedne stranke, čiji je predsednik i ministar.

Takođe se zna da ono što se zove aviosaobraćaj u toj našoj nacionalnoj kući JAT pripada stranci čiji je predsednik ministar, ali u državnoj zajednici. Tačno se zna da ono što je Aerodrom "Beograd" pripada interesnoj sferi jedne šifrovane asocijacije ili dobrovoljnog društva.

Nije to Komitet trista, nije Bildeberg, nego jednostavno nešto što počinje sa G, a vidim da u Vojvodini hoće da ga zabrane.

Vi koji glasate i vi građani koji budete čitali primerak "Velike Srbije", gde su objavljeni izvorni podaci o poslovanju ove agencije, koja je bi uvek morala da bude Uprava za kontrolu letenja, pa bez obzira i ako promeni naziv u - agencija, njen izvorni oblik delatnosti je kontrola letenja u nadležnosti države.

To bi morala da bude jedna upravna organizacija, jer obavlja stručne poslove od interesa za državu, pogotovu ako se ima u vidu i rigoroznost propisa o bezbednosti vazdušnog saobraćaja i obavezama koje je naša država preuzela, pa zašto ne reći i pre ne koliko desetina godina, kada je došlo do ekspanzije aviosaobraćaja u Evropi i u onoj bivšoj Jugoslaviji.

Ta agencija sada, nekadašnja Uprava, jeste profitabilni upravni organ. Svaki prelet oni naplaćuju i imaju dovoljno sredstava i uopšte ne vidim nijedan razlog zašto bi se država zaduživala, kada je u pitanju jedno privredno društvo, sa jasno definisanom svojinskom strukturom, gde Republika Srbija ima 92% udela, a Republika Crna Gora 8% udela.

Samo da vas podsetim da je gospodin Marković ovde izneo veliku količinu podataka i o blokiranoj imovini, tehničkim sredstvima, pa čak se pozivao i na neke kvote koje su u tehničko-tehnološkom smislu vrlo značajne za efikasno i bezbedno funkcionisanje ove uprave i aviosaobraćaja na teritoriji Republike Srbije, pa ne samo Srbije, obzirom da zona posmatranja prevazilazi i teritoriju Srbije i granice koje postoje kod nas.

Znači, postoji veliki broj formalnih nedostataka zbog čega se ovaj zakon ne sme usvojiti. Ne postoji ustavni osnov, ovo što je navedeno ovde je promašaj i to je pucanje na prazno.

Dalje, u organizacionom smislu, ova agencija treba da bude upravna organizacija, a ne društvo sa ograničenom odgovornošću. Ako je to društvo u tzv. državnoj svojini, dve države članice, dve republike članice, onda je ovde morao da se primeni Zakon o javnim preduzećima i delatnostima od opšteg interesa, onda je morao da se desi potpuno drugačiji put eventualnog zaduživanja tog privrednog društva u inostranstvu.

Jer ako se primeni ova logika koja je ovde zastupljena, onda svako društvo koje ima više od 50% državne svojine u udelima tog društva, može s puno prava da se obrati zahtevom Republici Srbiji da se obezbedi kontragarancija, a Skupštini državne zajednice da se obezbedi garancija i da naravno svemu tome prethodi zaključivanje nekog sporazuma sa nekom od ovih finansijskih institucija iz inostranstva.

Zbog ovih razloga, moram da kažem, da i kada se donosio Zakon o javnom dugu ovo niko nije imao u vidu, ali ovde je nešto postalo gusto.

Zvanični predstavnik je koliko vidim u ovom papiru, a zove se Predlog zakona, to je ministar finansija. Zakon je pokušao stasom i glasom i svojim prisustvom da brani ministar za kapitalne investicije. Kada je krenulo granatiranje Momira Markovića i on je zapalio. Znači, svima je sve jasno, nama je mnogo časnije da napadamo, a vi razmišljajte kako vam je kada budete glasali za ovaj predlog zakona.

Pošto je napokon svima jasno da od opozicije ne zavisi isplata penzija, da od opozicije ne zavisi ni namirenje duga prema penzionerima i svima onima kojima država duguje, pošto je sve to jasno, pošto je jasno da je jedna trećina veća od jedne šestine, i to smo napokon završili, sa tom matematikom, da pređemo na ovaj drugi zakon o javnom dugu.
Gospodin Arsić je podneo amandman na član 2, gde se na konkretan način izlaže ova ideja kako da se dug isplati u roku od godinu dana. Znači, isplata bi krenula u martu 2006. godine, a poslednja rata bi se isplatila u decembru 2006. godine. Kvartalno bi se isplaćivala po jedna četvrtina tog duga, sa daleko većom kamatnom stopom, uvećanom za iznos kamate obračunate po stopi rasta cena na malo na mesečnom nivou od trenutka nastanka obaveze do dana isplate. To je daleko veći procenat od ovih 8,5%.
Sad da se vratimo na nešto što može da liči na načelnu raspravu povodom ovog predloga zakona. Znači, pre otprilike dva meseca je na dnevnom redu bio epohalni zakon i tim zakonom je predviđeno da kompletan dug penzionerima poljoprivrednicima prerasta u javni dug, da se zato izdaju obveznice i sa različitim rokovima dospeća, tako da se dug u periodu od februara 2006. zatvori februara 2010. godine.
Posle mesec i po dana Vlada se setila da još epohalniju stvar predloži, a to je da se taj dug namiri od 1. januara 2006. godine, pa do konačne isplate u 2010. godini. Ovako kako je određeno, 2010. godina, to bi moglo da znači i decembra 2006. godine, s tim što je u članu 2. Predloga zakona data određena dinamika i ona ne kreće 1. januara 2006. godine, nego praktično kreće u 2007. godini. Čak se ni ne navodi mesec.
Znači, Vlada sama sebi za svoj dug daje neki stendbaj aranžman i ovo u stvari nije zakon o javnom dugu, ovo je zakon o reprogramiranju duga na jedan vrlo interesantan način. Osnovni predlog bi bio rok 48 meseci po jedna petina, a sada to ide otprilike pet godina, odnosno šest meseci, s tim što isplata ide u poslednje četiri godine sa po jednom četvrtinom, a u 2006. godini ništa. Ako iz ove matematike, a nas su ubeđivali u načelnoj raspravi da je to pozitivna matematika, neko može da nađe nešto pozitivno, onda svaka čast.
Na šta bih još ukazao povodom ovog amandmana na član 2. Predloga zakona? Mi predlažemo drugačiju dinamiku. Mi imamo pokriće za ovaj predlog. Pokriće za ovaj predlog nalazi se u činjenici da je 2005. godina bila suficitarna. To bukvalno rečeno znači da je ove godine država toliko para zaradila, odnosno toliko je obezbedila javnih prihoda da kada namiri sve javne rashode ostaje još. Pošto je takva situacija, onda, po principu prioriteta, treba država da namiri obaveze koje ima prema građanima, ove obaveze po osnovu državne garancije, gde država garantuje stabilnost tog fonda koji reguliše PIO poljoprivrednika.
Moram da kažem da je taj fond nametnut poljoprivrednicima još 1985. godine. Taj fond je trebalo da bude na principima dobrovoljnosti, ali te godine je neka politika zaključila da posle obaveznog zdravstvenog osiguranja poljoprivrednika treba ići sa obaveznim PIO, pa su se čak i neki hvalili, međutim, odmah posle godinu i po dana se videlo da je taj koncept obaveznog penzijsko-invalidskog osiguranja poljoprivrednika promašen koncept. Odmah se to videlo.
Uporno se istrajava, evo otprilike 20 godina, na tom sistemu. Verovatno je sada mnogo stvoreno i obaveza i mnogi ljudi, verujući u zakon, očekuju sa pravom neka prava; sada praviti neku transformaciju je vrlo teško, odnosno moguće je, ali ova vlada ne razmišlja u tom pravcu. Jednostavno ne želi da se uhvati u koštac sa ovim problemima.
Šta će da se desi već na prvim čekovima od januara meseca 2006. godine? Desiće se to da će u februaru mesecu, kada se vrši isplata penzija, na čeku da stoji da se isplaćuje penzija za januar 2006. godine, a ovaj dug, ja mislim da je to 22 i po penzije, praktično se definiše i uvećava za odgovarajuću kamatu, kako je ovde to predloženo, i praktično, ako se ima u vidu kakva je kamatna stopa koja se predlaže, onda realno taj iznos pada. Vrednost tog novca pada realno u odnosu na dan kada bude sukcesivno taj dug u četvrtinama bio izmiren.
Samo bih podsetio da se ovim zakonom završava još jedna vrlo krupna stvar za državu i ceo ovaj zakon je, u stvari, zakon koji pomaže Vladi i državi. Nije ovo zakon koji pomaže penzionerima. Prošli put vas nismo mnogo kritikovali povodom ovog zakona, ali smo tražili da se izjednače rokovi dospeća za naplatu obveznica koje se budu izdavale, da penzionisani poljoprivrednici i penzionisani koji su nekada bili zaposleni budu u istom položaju. Samo smo tu primedbu stavili, drugo ništa nismo prigovarali. Sada moramo da kažemo šta se krije iza svega ovoga i ove operacije sa prvim i drugim zakonom.
Znači, država želi da zaštiti pre svega neke svoje interese; to nisu interesi ove vlasti i ove države, to su interesi MMF-a, jer on diktira makroekonomsku politiku i želi se ovim zakonom da se spreče eventualni sporovi. Ovim zakonom se zaustavlja, ako tako mogu da kažem, primena pravilne kamate ili kamatne stope na nešto što je dug. Ovo dobija neki svoj poseban status. Država, odnosno ova vlada može da se hvali kako penzioneri u februaru primaju penziju za januar, a kada se kaže – dužni ste 20 i nešto penzija, kaže – to smo regulisali posebnim zakonom.
Na ovaj način se, u stvari, negira nekoliko odredaba Zakona o PIO. Prvo, negira se ona odredba, mislim da je to član 108, koja propisuje da se početkom sledećeg meseca isplaćuje penzija za prethodni mesec.
Moram da kažem da će opet biti u neravnopravnom položaju penzioneri poljoprivrednici i penzioneri koji su bili nekada zaposleni, iz prostog razloga što je period dugovanja različit. Ovamo je mesec i po dana, a ovamo 22 i po meseca. I sami vidite da sada penzioneri kada dobijaju, ili ovih meseci kada su penzionisani poljoprivrednici dobijali čekove sa obračunom penzija i onim papirom za isplatu, dobijali su da se to odnosi na neki mesec iz neke godine, otprilike i pre nego što je ova vlada formirana.
Ovim zakonom očistiće se taj deo, pa će u februaru da bude da se prima januarska penzija. Verovatno računaju da će ona biti nešto malo viša, tako Vlada zaustavlja neki rast penzija. Ona će prividno u februaru biti veća, zato što prati neko usklađivanje, pa će doći do nekog malo većeg iznosa od one koja bi bila kada bi se redovno mesec za mesec vršila isplata penzija.
Imajući u vidu sve ovo, mi predlažemo da u toku 2006. godine izvršite tu sanaciju i isplatite sve zaostale penzije penzionerima poljoprivrednicima, jer vi tvrdite da za to postoje sredstva. Vi tvrdite da postoje sredstva za to. U pitanju je suficit. Vi ste suficit planirali i za 2006. godinu.
Potrebno je samo da malo porazgovarate sa ovim vašim nalogodavcima iz MMF-a, da im otvoreno kažete – ova vlada ima da padne ukoliko prioritet u namirivanju dugova budu neke obaveze prema MMF-u; zato smo prinuđeni (to ja sada vama sugerišem kako da im kažete) da isplatimo ove penzije, kako bismo obezbedili koliko-toliko stabilnost i prevarili buduće birače za buduće izbore da nam poklone poverenje. Na taj način se kandidujete kod vaših sponzora iz MMF-a, pošto ste vi sa Borisom Tadićem garancija stabilnosti da će politika MMF-a, NATO pakta i ostalih koji su nas bombardovali da se dosledno sprovodi na ovom prostoru.
Ja vam to predlažem. Možete slobodno da se hvalite na taj način, neće niko da vam zameri u Srbiji, pošto svi ljudi to znaju, ali ako bude makar neka korist, da se isplati ovim ljudima ta penzija koja zaostaje, vi ste napravili stvarno dobar posao. Možda ćete nekoga od ovih da prevarite, pa da glasaju za vas, jer očigledno vodite računa o tim stvarima.
Na kraju želim da kažem da isplata penzija ni po ovom zakonu, ni po onom prethodnom ne zavisi od Srpske radikalne stranke. Dug može da se namiruje i bez ovih zakona. Oba ova zakona u suštini nisu potrebna, ni onaj od pre dva meseca, ni ovaj, samo da je Vlada imala smelosti, hrabrosti i želje da namiri dug, tim pre što se hvalila da ima strašan suficit.
Samo da vas podsetim da je ovo prva vlada u istoriji koja je obezbedila ovako značajan suficit. Znate da su se javili neki predlozi za Nobelovu nagradu, da bi to bilo epohalno.
A verujem u to što ste rekli da postoji suficit, verujem da postoji mogućnost da izmirite i ovaj dug. Ohrabrujem vas, slobodno izmirite dug prema penzionerima.
Srpska radikalna stranka neće da vas proziva zbog toga, neće pronaći u tome povredu nijednog procesa, nijednog zakona. Kada imate suficit, ponašajte se suficitarno. Ispunite sve svoje obaveze koje imate prema građanima, a ovde se radi konkretno o penzionerima. U krajnjem slučaju, aplaudiraćemo zajedno sa penzionerima.
Ali, nemojte istovremeno da idete sa jednom pričom o velikom suficitu, a onda dajete predloge zakona gde tražite da se vrši reprogramiranje dugova, uz smanjivanje realnih obaveza države prema penzionerima, odnosno smanjivanje realnih potraživanja po osnovu neisplaćenih penzija, pa da se onda još ljutite što vas neko kritikuje i što neko pomeri malo tu prašinu da javnost vidi o kakvoj se operaciji radi u vašoj režiji.
S obzirom da smo stvarno zašli u veliki spor oko ovoga, pozivam predstavnike G17 plus, pošto smo im obećali, mi 15 minuta po amandmanu, vi 15 minuta po amandmanu, izađite i kažite u čemu se ogleda kvalitet vašeg predloga, odnosno u čemu je bolji vaš predloženi član 2. Predloga zakona od onoga što mi predlažemo našim amandmanom.

Podneli smo amandman na član 3. Predloga zakona. Moram da navedem da se tim članom donekle menja član 4. Zakona. Ne menja se ono što stoji u prvom stavu.
Da bi bilo jasnije na šta se odnosi naš amandman pročitaću deo člana 4. koji nije promenjen, a to je stav 1: "Prihodi od uticaja na ostvarivanje prava predviđenih ovim zakonom, a koji se utvrđuju u prosečnom mesečnom iznosu, na osnovu ostvarenih prihoda u tri meseca koja prethode mesecu u kome je podnet zahtev, jesu: 1) prihodi koji podležu oporezivanju prema zakonu kojim se uređuje porez na dohodak građana". To stoji. Radi se o mesečnom prihodu, mesečno se ostvaruje, a u obračun se uzima tromesečni prihod.
Ako tu logiku primenimo na tačku 2) koju ste promenili ovim predlogom zakona o izmenama i dopunama, naravno nešto ste zadržali od postojećeg, što je bilo u ovom tekstu, vi ste tu ubacili – prihodi ostvareni od otpremnina u slučaju prestanka potrebe za radom zaposlenih usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena ostvarenih u godini dana pre podnošenja zahteva. To nije mesečni prihod.
Znači, po definiciji onoga što stoji u prvom stavu te dve stvari su neuporedive, ne predstavljaju mesečni prihod. Ne predstavljaju nešto što svakog meseca dospeva, već predstavljaju nešto što je jednokratno. To se odnosi na podtačku (4).
Podtačka (5) – naknada po osnovu socijalnih programa. Rešava se tehnološki status ljudi koji su zaposleni po osnovu socijalnog programa Vlade, nekog programa restrukturiranja, da bi neko, to u prevodu znači, bio izbačen sa posla, dobio određen iznos sredstava i vi to njemu uzimate kao mesečni prihod, svodite na tromesečni i uzimate u obračun prilikom utvrđivanja da li su ispunjeni uslovi za dečiji dodatak, jedno od prava koje se predviđa ovim zakonom.
Treći prihod je naknada za vreme nezaposlenosti. On je već u socijalnom položaju, prima naknadu kao nezaposleno lice i vi to primanje, koje je vremenski ograničeno po trajanju, opet uzimate u obračun za ostvarivanje nekog od prava koja su propisana Zakonom o finansijskoj podršci porodici sa decom.
Naravno, druge osnove nismo amandmanom obuhvatili. Obuhvatili smo samo ova tri. Predlažemo da se ova tri izbrišu, tako da ostanu podtačke (1), (2) i (3), kao stalni prihodi ili, da budem precizniji, relativno stalni prihodi. Znači, uzima se u obračun penzija, invalidnina, primanja po propisima o pravima ratnih invalida, srodnika koji imaju zakonsku obavezu izdržavanja; to su ti redovni prihodi i ovo što vam je pod (8) zapisano, a tražimo da se brišu podtačke (4), (5) i (6) iz ovog člana koji menjate.
Na ovo što sam rekao u prilog amandmanu gotovo da nemaju nikakav uticaj stavovi 2. i 3. postojećeg člana, koje ne menjate. Moram da skrenem pažnju, pošto se praktično u ovom zakonu tretiraju dva pitanja, dva su ključna pitanja: to je pravo na dečiji dodatak i ova pomoć za novorođenče. Tu ste promenili karakter jednog prava, ali to ćemo kasnije, kada dođe član 69. zakona, kada bude amandman na taj član.
Tu ste promenili karakter ovog prava koje postoji od 2002. godine. Međutim, ja prosto čekam da, nezavisno od prihoda, napokon neka vlada smogne snage i da odredi dečiji dodatak, bez obzira da li je on simboličan, da li će biti neki značajniji iznos itd. Verovatno smo svi svesni toga da su deca bogatstvo.
Znate i sami kako su ti cenzusi podeljeni – ukupno materijalno stanje porodice koje se uzima u obračun; zbog nekoliko dinara preko nekog cenzusa neko ne može da ostvari pravo na dečiji dodatak, a ja se lično zalažem da za svako dete koje se rodi u ovoj državi dođe neka novčana satisfakcija kao pomoć roditeljima, nezavisno da li je ono prvo, drugo ili treće i nezavisno od toga kakvi su prihodi porodičnog domaćinstva.
Onome ko ima mnogo više taj dečiji dodatak dolazi kao priznanje države i društva zato što misli o reprodukciji svog naroda. Onaj ko je u lošijem materijalnom položaju dobija ta sredstva takođe, za njih ta sredstva nešto znače kao pomoć u vaspitanju, nezi i obrazovanju dece.
Čim se mi upustimo u ove cenzuse, grupe, ukupne prihode porodica itd, onda dolazimo na teren nepravde. Ima ljudi koji to pravo ne mogu da ostvare zbog nekog cenzusa koji je propisan. Treba da se napravi jedna stručna analiza da se kaže koliko to ima dece, koliko do 15 godina itd. i koliki bi to troškovi bili.
Mislim da u tom pravcu dati ovaj vid socijalne pomoći i socijalnog stimulansa porodicama mi kao društvo generalno dobijamo, bez obzira, uvek ministar finansija može da kaže na toliko i toliko hiljada dece, ako se propiše dečiji dodatak, da toliko i toliko iznosi, u masi iznosi toliko i toliko, to je veliko opterećenje za budžet. Ta matematika uvek može da se izvede.
Da je nešto veliko opterećenje za budžet može da se izvede povodom svake stavke, ali ja mislim da više nemamo opravdanja da se pravdamo iznosom sredstava u budžetu kao limitirajućim faktorom, nego da treba na neki način da pomognemo sa tom politikom dečijeg dodatka svakoj porodici koja ima decu, pa neka to bude i simboličan iznos, ali na taj način ova država jasno stavlja do znanja da joj je stalo do jedne normalne populacione politike, da se ovo stanovništvo obnavlja. Vidite i sami da svakodnevno u proseku starimo kao društvo.
Ako uđemo u ove priče o limitima, o cenzusima, da li su ispunjeni materijalni uslovi, da li nisu ispunjeni materijalni uslovi, vređamo pre svega te ljude. Znate i sami, društvo sa nižim socijalnim statusom ima veći broj dece. Društvo sa blagostanjem, sa bogatim materijalnim statusom ima manje dece.
Sada kod nas svi koriste sve i svašta za izgovor. Kada pitate neke mlade oni kažu – ja bih imao dece, ali nemam stan, pa nemamo ovo, pa nemamo ono. To može samo da se prihvati kao izgovor. Valjda je dete rezultat ljubavi i potrebe, a ne potrebe za stanom.
Značajan doprinos društva i ove Narodne skupštine jeste da za svako dete propišemo dečiji dodatak, da ne ulazimo u ovaj galimatijas koliko prihoda ima, šta ima itd., svesni te situacije da onaj ko je bogat, njemu ništa to ne znači. Znači mu kao satisfakcija društva. Onaj ko je u lošijem položaju, za njega je to značajna pomoć. To treba reći.
Ovako imamo posebne kategorije ljudi koji su na prelomu. Ne ispunjava uslove za dečiji dodatak zbog nekog prihoda koji prelazi ne znam koliko dinara preko toga, ili 100, ili 200 ili 1.000 dinara, nije u krajnjem slučaju bitno, a za tu porodicu verovatno i tako nizak dečiji dodatak mnogo znači.
Predlažem da se napravi jedna analiza da se vidi koje su te starosne grupe, koliko ima dece u Srbiji, kako može da se pomogne, a da se u budžetu tako predvide sredstva, uz sav rizik da ona mogu u jednom trenutku da budu čak i simbolična. Ne znam zašto je ovom društvu, ako se samo ovo posmatra kroz dečiji dodatak, važnije dete iz siromašnije porodice od onog deteta iz relativno bogate porodice. Nama su sva deca valjda draga. Decu ne treba da delimo.
Ako treba, uštinite taj budžet na nekoj drugoj stavci tamo, ali ovde dajte da na jedan širok i objektivan način pomognemo svaku porodicu koja ima dete i za svako dete, naravno vodeći računa o starosnom dobu, školovanju itd. i onim starosnim granicama dokle se koristi pravo na dečiji dodatak.
Ako sam ovim amandmanom uspeo da samo malo naznačim ozbiljnost ove teme... Mi smo amandmanom tražili da se izbace iz obračuna ovi prihodi, zato što su oni po svojoj prirodi jednokratni, nisu mesečni, ne predstavljaju stalno mesečno primanje, jednokratno je. Drugo, sve je ovo privremeno, jer je sada moguća situacija da je neko primio otpremninu i u nekom periodu nema pravo na dečiji dodatak. Kada mu izađe taj period do kada bi mu se ta otpremnina računala, on se ponovo vraća i dva puta i tri puta računate jednu istu stvar.
Kada pogledate sve efekte toga, a nije ni pravično uzimati nešto što je jednokratna pomoć, ovo su sve socijalne kategorije. Ove tri kategorije koje predlažem da se promene, to su sve socijalne kategorije: i otpremnina, i naknada po osnovu socijalnog programa i naknada za vreme nezaposlenosti. To je sve oblik socijalne zaštite. Sada vi sankcionišete socijalnu zaštitu države i paradržavnih organa, pošto ovde ima ovaj fond za zapošljavanje itd, radi drugog socijalnog prava, nepotrebno ubacujete ovu matematiku i mislim da se dešava velika nepravda.

Onaj službeni deo ove tačke dnevnog reda mi smo još juče okončali. Možda će u govorima pojedinih poslanika SRS da bude i nekog proširenja, ali iskoristio bih ovu priliku, kada raspravljamo o izboru nosilaca pravosudnih funkcija, da se osvrnem na neke okolnosti pod kojima ti ljudi treba da obavljaju te vrlo značajne funkcije.
Od mesta do mesta razlikuje se situacija i stanje u pravosuđu. Verujte, imamo nekih lokaliteta i nekih sudova gde verovatno tek posle četvrtog kruga izbora možemo da dođemo do nekih ljudi koji bi se držali zakona i struke. Jednostavno, takva je situacija.
Situacija je upropašćena onog trenutna kada je Vladan Batić izabran za ministra pravde. On je krenuo sa dobrovoljnom i nasilnom lustracijom. Dobrovoljna po sistemu, ajde ako se neko pokaje pa podnese ostavku i pobegne, a nasilna lustracija imala je nekoliko modaliteta. Jedan od tih da sve sudije osude svog kolegu i da mu učine život i rad nepodnošljivim, a ako i tu ne uspeju da oteraju čoveka iz pravosuđa, onda na scenu stupa nevladin sektor, onda stupa Društvo sudija, a u završnoj varijanti ministar preko pravosudnog odbora, Boška Ristića, Dragora Hibera i onih koji su ovde tri godine vedrili i oblačili.
U tim uslovima mi smo dobili nove, mlade, nekvalitetne, koji ništa ne znaju, koji smatraju da se celokupno pravo svodi na to da li će koalicija DOS da da podršku ili ne, ko urgira za koji predmet i kako proganjati nekog ko je politički nepodoban. To je postao novi sistem vrednosti i naravno to ne može tako brzo da se ispravi.
U takvom dosmanlijskom sistemu vrednosti pojavili su nam se i specijalni sudovi. Naravno, trudiću se da vodim računa da ne prekršim neku obavezu koja postoji, a odnosi se na zabranu komentarisanja nekih sudskih postupaka koji su u toku.
Ukoliko u nastavku budem nešto izneo, a tiče se nekog postupka u toku, budite uvereni da je to jedan promil od onoga što, zloupotrebom ovlašćenja kao novinara ili nekog tamo člana neke nevladine organizacije, svi drugi mnogo više čine.
Ali, moram da kažem nešto što je notorno, što jednostavno niko ne sme da kaže u ovoj zemlji. Demokratska stranka je formirala, namerno kažem Demokratska stranka, specijalno odeljenje za suđenje organizovanom kriminalu po sistemu - mnogo velika plata, izvolite, ko će da se javi. Dobili smo i portparole sudova i tužilaštava. Verujte, u Srbiji kada se pojavi Bruno Vekarić polovina građana gasi televizor, a druga pljuje taj televizor.
Pojavi se jedna ladna faca koja završava posao i tužioca i suda, i nevladinih organizacija i Haškog tribunala. I vi ga još čuvate, a znate da je nezakonito pobegao iz Ministarstva pravde uoči pada DOS-a i sakrio se na jednu stalnu funkciju, odakle radi šta god hoće, sa Ministarstvom možda komunicira ili ne komunicira, ali sa nevladinim totalno komunicira da završava njihove poslove i zastupa njihove interese.
Ne znam odakle se pojaviše portparoli sudova i tužilaštava. Mislim da to u zakonu ne postoji. Ministre, od vas očekujem da ih pismom obavestite da tako nešto ne postoji u zakonu i pošto ne postoji u zakonu neka beže u mišije rupe. To javno kažem, neka beže u mišije rupe.
Gospodine Stojkoviću, u ovom sudu koji je napravila Demokratska stranka za borbu protiv organizovanog kriminala, za suđenje organizovanom kriminalu, caruje alkohol, pa kolege međusobno ne komuniciraju.
Kada ona, što je narodni heroj, treba da da saopštenje za javnost, ona juri Kljajevića, a on neće da da neki podatak. Vi to možda ne znate, ali ja znam. Eto, znam. Znam i kako se odvijaju ti postupci. Gospodin Vučić vam je malo nagovestio, ali vi niste bili tu.
Vrlo čudne stvari se događaju u ovom drugom demokratskom sudu za ratne zločine. Verovatno vam je poznat. Ako vam nije poznato, onda ste vi krivi i vaša vlada. Taj tužilac ide preko puta kod Tadića po mišljenje. Pre nekoliko dana je okončan prvostepeni namešteni postupak. Nećete naći u medijima ko je šta od advokata odbrane rekao u završnoj reči, ali ćete zato naći šta je rekla Nataša Kandić kao punomoćnik oštećenih.
Ona je uvek punomoćnik oštećenih i to samo onih oštećenih koji nisu Srbi. Ona je punomoćnik oštećenih Šiptara, punomoćnik oštećenih navodno Hrvata, punomoćnik oštećenih navodno muslimana, svega je ona punomoćnik, ali ako je punomoćnik Srbina ona bi sekla vene.
Jer, mora da sluša svog prvog gazdu, Vojina Dimitrijevića, koji mrzi ovaj narod, to da znate, to vam tvrdim, i sve ima da uradi da se ovde napravi što veći haos.
Neću dalje da ulazim u te sudske postupke. Porazgovarajte sa advokatima, porazgovarajte sa onima koji su profesionalno pratili ta suđenje, kazaće vam u kom delu je namešteno i zašto je namešteno, jer tri zadatka trebalo je taj postupak da ostvari. Prvi, da se poveća broj optuženih, drugi da se napakuje nekima zbog Haga i treći da se zadovolje interesi međunarodne zajednice. Vama u tom sudu komanduje istureno odeljenje Haškog tribunala.
Znam da ćete vi da kažete - sudovi su samostalni, kao ministar nema nikakav uticaj, nemam potrebe da se mešam, ali još manje imaju razloga da se mešaju ovi drugi koje se vam pomenuo. Oni apsolutno nemaju nikakav razlog da se mešaju, niti imaju bilo kakva ovlašćenja.
Nešto se čudno dešava u toj vašoj kohabitaciji. Vrlo čudno se dešava. Fudbalski savez drži DS, Košarkaški savez DS, Odbojkaški DS, Rukometni DS, vaterpolo ovaj što je predsednik, sve oni drže. Ne ovaj, nego Tadić. Kada bih mislio na gospodina predsedavajućeg, rekao bih gospodin Vojislav Mihailović, a kada kažem ovaj predsednik, mislim na ovog preko puta, čiji Šutanovac kaže - pa da, Tadić ima da se kreće van okvira koje je Narodna skupština dogovorila i utvrdila ovde kao platformu za pregovore. Oni javno idu sa tim.
U toj vašoj kohabitaciji ili po srpski snošaju, demokrate su nekako gore i neka nova figura veneris je za DSS i ovu vladu. Izgleda da u toj novoj figuri vi uživate, jer kada ne biste uživali, vi biste rekli, pomerite se, aman ljudi, nešto je plus nešto je minus, nešto je pozitivno, nešto je negativno, nešto je normalno, nešto nije normalno. Vi sve trpite.
Nemam ništa protiv toga što vi trpite, ali mi je krivo što mi nestaje država. To me boli. Boli me što mi nestaje država i što za koji mesec ili za koju godinu kada kažete - evo, demokratski sve došla neka nova vlast, džabe, ali nemamo državu. Vidite, pokupili su sve sponzore preko tih sportskih udruženja. Bankarski sistem je kod njih, pravosuđe je kod njih. Što svoj uticaj u pravosuđu ne iskoriste da reše napokon pitanje Bodruma. Bodrum je bio bitan samo pred izbore. Nema više.
Ovu zemlju vodi DS. DS - Boris Tadić, bez obzira koliko tu ima frakcija, nevladine organizacije vode to što se zove DS, a njih i po njihovim nalozima postupaju, a naloge daju Soroš, i da vam ne pričam, ima ih poprilično. Bunim se protiv toga, ministre, i kao što vidite danas neću tu veliku pravdu da isterujem na nekom kandidatu za izbor za mesto sudije u nekom mestu, gde treba da počne čovek svoju karijeru.
Već sve njih pozivam da se uhvate zakona i propisa, da ne pitaju nijednu političku stranku, nijednog predsednika opštine, nikoga živog povodom onoga što dobiju u ruci taj zakon da primenjuju.
Želim da im kažem da od njih zavisi da li će država da opstane, ali od vas koji ste vlast tražim, dajte sredite ovo što se dešava, u ova dva suda je lom, haos. Sinoć sam vam, gospodine ministre, ukazao na jednog demokratskog kandidata za predsednika suda, za reizbor, pošto je veće jedanput bio. To je taj iz Stare Pazove. Videli ste, za njega je zaostavština i pravo korišćenja društvenog stana.
Gospodine ministre, on sutra mora da ode, da ga izbace, da ga išutira neko iz suda, jer on namerno ne zna. Računa, pa možda sam pogrešio, pa će drugostepeni da ispravi. Tome mesto nije u sudu.
U ovoj zemlji DS za šta god se uhvatila to se osušilo. Rak-rana srpskog naroda i političke scene Srbije je DS. Građani to osećaju, građani će to da osude. Kojim tempom? Da li na sledećim izborima, da li na drugim, neka narod propisuje. Svako ima svoje pravo glasa, neka ga iskoristi kako želi, moje je da ukažem.
Gledajte to njihovo delovanje. Vidite i sami, gospodine ministre, već godinu dana vi ne možete da izaberete dobar kadar za područje Okružnog suda u Šapcu. Koliko je puta bilo kandidata, pa neko ospori, pa padne? Drugi put, pa padne kandidat, pa treći, i verovatno će sada nekoga da ospori i verovatno će da padne. Da li vam je sada jasno koji je uticaj Dušana Petrovića u pravosuđu na teritoriji Okružnog suda u Šapcu?
Evo ga i onaj Čonjagić, pre nekoliko meseci kada nije prošao jedan kandidat, on je demonstrativno izvadio karticu i počeo da psuje svoje iz svoje poslaničke grupe kako oni nisu glasali. Duško Petrović je predložio to nekog tamo za tužioca. Ljudi bili zbunjeni i kaže - šta, iz vedrog neba nešto udari. Tresnuo vratima, ma kakva stranka, Dušan Petrović je rekao.
Zna se sve. Mala je ova teritorija, ovde se sve zna. DS u tom procesu kohabitacije, sa posebnom figurom veneris, završava sve, gospodine Stojkoviću. Obavestite gospodina Koštunicu, obavestite Vladu, da morate da preduzmete neke hitne mere, da svi oni koji treba da primenjuju propise dobiju propise. Možda oni ne znaju ljudi i da tu ima propisa i štampajte svima, tim ljudima u sudovima, u sportskim organizacijama, medijima, dajte im propise koji važe u našoj zemlji i kažite - to su propisi koji se primenjuju, a ne ovo što vam priča DS.
Da vas podsetim, sećate se 2003. godine, kada se desilo to što se desilo, na svim stubovima srama se nalazila SRS. Epohalni proces stoleća, kako su kazali, veka, sve epohalno, sve njihovi svedoci saradnici. Pogledajte malo te materijale. Ja sam malo gledao, mućkao sam nešto, pa sam došao do materijala, pa sam našao.
Gospodin Vučić vam je rekao, rekao je trunku podataka, da od Čumeta zavisi sve, a vi ne znate da je od Đure Mutavog još sve više zavisilo u Novom Sadu.
Vi ne znate da je od Nenada Čanka sve zavisilo u Novom Sadu. Vi ne znate, gospodine ministre, umesto onaj Ostojić da ide u zatvor, on otišao za Republičkog javnog tužioca. Ona Sonja Brkić isto. Gde ste stali? Imate sve. Sve podatke imate, pozovite policiju, ona ima podatke, sve podatak do podatka postoji.
Ko je postavljao načelnike SUP-a? Kriminalci, mafijaši, u sprezi sa DS, sa Ligom Čankovom. Sa ove govornice pre mesec dana pričao sam o tim Županijama 64, da Kasa pravi, da se pripremaju sa naoružavanjem itd. Svašta se radilo da se ide na nemire, kako bi svi dokazali da srpska policija nije sposobna, pa treba Kasa i Čanak da imaju svoju policiju.
Sada oni to više ne kriju. Ali, imam jedan novi podatak, ta Županija 64 je zabranjena u Mađarskoj, a kod nas legalno deluju. Ljudi, čuvajte državu. Pustite narod da se na izborima odlučuje za koga hoće, ali svako ko je na vlasti mora da čuva državu. Čuvajte državu, mi nemamo rezervnu, ovi drugi imaju.
Čanak ima rezervnu. I onaj Pajtić ima rezervnu. Vidite šta rade. Pajtić je u stanju da proda rudnik. On kaže, pošto će ta investicija da bude dve i po milijarde dolara, on kaže - dajte 250.000 dolara Pokrajinskoj vladi, imaćemo velike troškove, treba da sprovedemo izbore, da bismo mi ostali na vlasti, pa da vam mi damo tu investiciju.
Gospodine Novakoviću, mislim da je Kovin u Vojvodini i da se vadi neki lignit. Ako želite nešto da dobacite, trudite se da ima neke istine u tome. Znate da nikada ne pričam ništa napamet, nego uvek proverim. Mnogo više čitam nego što gledam. Mislim da Kovin teritorijalno pripada AP Vojvodini. Tamo postoji jedan rudnik lignita, vrlo kvalitetan. Znam da ima kod vas nekih koji smatraju, ako je izgorela dokumentacija, da su ozdravili. Nisu oni ozdravili. Postoji rezervna dokumentacija. To je drugo pitanje.
Gospodine ministre, krenite sa predsednikom Vrhovnog suda da zavodite red. Možda je za početak najbolje da umnožite što više propisa i zakona koji su na snazi, pa da podelite sudijama i tužiocima, i da im kažete da moraju da primenjuju zakone. Naravno, kada to kažem, i da im kažete, ne mislim da vi utičete, ali da ih oslobodimo tih nevladinih organizacija.
Znam sigurno da i vi znate za pet sudija koji kažu - doneo bih presudu, nego me je strah da me ne prozivaju u medijima nevladine organizacije. Znate li koliko takvih sudija ima? Znate li koliko ima takvih predsednika sudova koji kažu - ti otaljaj taj posao, završi što pre, da nas ne bi prozivali?
Znate li koliko ima predsednika sudova koji drže redovne konferencije za štampu i drže predavanja svima i svakome? Ali, neće da drže predavanje kako da primene pravo, zakon, kako da ubrzaju neki sudski postupak.
Znači, uz sve ograde, da ne ulazim u neke konkretne predmete, da ih komentarišem, ne želim da ih komentarišem, postoji tu neka svoja procedura. Ali, očuvajte celinu legalnog postupka koji se vodi u sudu. Tvrdim vam, u ova dva demokratska suda Demokratske stranke, valjda će nekada i njima da sude, doduše ono sve tamo što se sudi - da znate da su to njihovi, Đura Mutavi, ovaj i onaj.
Drugo, svedok saradnik, gospodine ministre, plašim se tih svedoka saradnika. Evo, u ovom predmetu pred sudom za ratne zločine, dva svedoka saradnika dala su kontradiktorne izjave, što nije bilo dovoljno predsedniku veća da ih u obrazloženju izjednači. Čak je jedan od tih javno rekao - da znaš, moram ovo da kažem, o nama će da vodi država računa, neće biti ništa, ali će zato da strada onaj što je u Hagu, neću da kažem ko je.
Pakuje se suđenje po nalogu onih iz inostranstva, a preko ovih "žutih", preko nevladinih organizacija i odabranih novinara. Ne želim da ih strpam sve u isti koš, svaka čast, ima i pozitivnih, ali su izuzeci, profesionalaca, ali su izuzeci. Većina vam nađe rođenog brata iako ste jedinac. Za ručak ima da napiše sve i svašta, pa još kada umota u oblandu, mentalno ga obrne, mentalno ga okrene, oni su završili sa suđenjem.
Pojedine nevladine organizacije koriste novinare da bi se stvorilo javno mnjenje kako bi opravdalo svaku glupost nekog sudije koji treba da presudi. Nama nevladine organizacije vode krivične i parnične postupke preko medija. Zašto? Zato što sudije nisu zaštićene.
Morate sudiju da zaštitite, da mu date na značaju, da zna da će sud da ga štiti uvek od napada novinara, nevladinih organizacija i ovih skotova koji mrze ovaj narod i ovu državu. Štitite sudije koje rade po zakonu. Tražite u legalnom postupku da se razreše oni koji ne rade po zakonu i imaćete podršku SRS. I ne samo nas, nego svih građana. Ne osećamo još da je krenuo taj proces. To je taj problem. To je veliki problem.
I sudovi štite državu. Zato smo biranim rečima i juče se obraćali sudijama, nešto malo smo osporili. Takođe smo se trudili da to bude biranim rečima, gotovo da nismo osporili nijednog sudiju koji se tek bira za sudiju, da ga ohrabrimo, da uzme zakon, propise i sudsku praksu u ruke i da radi. Očuvajte mu to pravo da može slobodno da radi, da nikome ne podnosi računa iz politike, novina, nevladinih organizacija, itd. Ako to uspemo, imaćemo su, ako to ne uspemo, džabe ovo radimo.

Osvrnuću se na nekoliko aspekata ovog predloga zakona.
Ne bih hteo da ponavljam ono što je gospodin Momir Marković pre pauze izneo povodom ove tačke dnevnog reda, gde je sa nekim podacima pokušao većinu da ubedi da nama nije praktično potrebno nikakvo zaduživanje kada je u pitanju Uprava za kontrolu letenja. Namerno koristim stari izraz koji je postojao preko 20, 30 godina, ne ovaj novi, zato što je ovo u stvari Uprava za kontrolu letenja, gde je očigledno gospodin Marković imao prilike da iznese autentične podatke o stanju i poslovanju u ovoj novoj agenciji koja je tamo formirana.
Verovatno, na bazi onoga što je gospodin Marković izneo sa ove skupštinske govornice, javni tužilac republički i ministar unutrašnjih poslova bi morali po službenoj dužnosti da se uključe i da utvrde da li je ovo činjenično stanje, koje je gospodin Marković izneo, tačno. Ukoliko je i 2% tačno od onoga što je izrečeno, onda treba da se preduzmu neke mere.
Međutim, onako izneti podaci koji su nesumnjivo precizni i sasvim je očigledno da potiču od neke strukture koja zna šta se dešava u ovoj agenciji, s pravom dovode u pitanje opravdanost zaduživanja države za neke nove investicije, jer tu očigledno da u redovnom poslovanju te agencije postoji i te kako dosta sredstava, mnogo više sredstava koja omogućavaju i investicije i jedno bogato tekuće poslovanje.
Pošto odavno radim ovaj posao, moram da vam kažem da praktično od 92. godine, otkada su uvedene sankcije prema SRJ, jedini organ, institucija, asocijacija u okviru SRJ, koja je uvek donosila sredstva saveznom budžetu, bila je Uprava za kontrolu letenja. Uvek.
Ona je imala dobar status uprave, te po osnovu tog statusa svi njeni prihodi i rashodi bili su uključeni u budžet SRJ i uvek se u budžetu SRJ na prihodnoj strani računao višak prihoda nad rashodima koji se javljao u poslovanju Uprave za kontrolu letenja, kao neka zakonomernost.
Bilo je i situacija kada su ta sredstva bila blokirana u inostranstvu, manje ili više, ali su postojali mehanizmi kako da se izvrši kompenzacija između preduzeća, odnosno aviokompanija koje pretežno plaćaju te usluge Uprave za kontrolu letenja.
Ovo vam pričam da biste shvatili da ono što je pročitao gospodin Marković nije nešto novo u poslovanju od pre godinu ili dve dana otkad je nastala državna zajednica. Ta Uprava za kontrolu letenja je uvek bila organ koji je donosio velike prihode saveznom budžetu.
Druga karakteristika te uprave je bila da je gotovo na čelu te uprave uvek bio neko ko potiče iz strukture ratnog vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane. Sada mi pada na pamet prezime, mislim da je bio pukovnik Bilbija svojevremeno, kasnije su dolazili još neki drugi, i ta uprava je počela, to mogu odgovorno da kažem, da propada onog momenta kad je Vuk Obradović svog penzionisanog brata postavio, takođe nagodbom u okviru DOS-a, za direktora Uprave za kontrolu letenja.
Da vas samo podsetim, to je onaj koji nije hteo da digne avione kada je neidentifikovani helikopter 28. juna 2001. godine prebacivao, na tajnom zadatku, u tajnom letu, građanina jednog našeg prema Tuzli, a zatim prema Hagu. Otkada je svanula demokratija – naravno ona je svanula velikom paljevinom, osvetlila se Savezna skupština, osvetlio se RTS, mnoga druga mesta su se osvetlila, a između ostalih i kuća u Leskovcu, ovog našeg poslanika kolege Žike –kada je došla ta sloboda i ta svetlost, krenulo je pomračenje za sve naše institucije, te u tom pomračenju, kao što vidite, na poslednjem mestu se nalazi Uprava za kontrolu letenja.
Ona je, zahvaljujući nagodbi između DS i Demokratske partije socijalista Crne Gore, došla u poziciju da postane agencija, da postane neko pravno lice prema onom d.o.o, znači da je to društvo sa ograničenom odgovornošću. Ako se vidi ta struktura kapitala mislim da u obrazloženju negde stoji da 92% tog kapitala potiče iz Republike Srbije, države Republike Srbije, a 8% iz Crne Gore.
To je pogrešan status. To mora da bude uprava za kontrolu letenja; ona bi mogla da bude zbog ovih raznih stvari u sastavu republičkih organa, zbog ovog pretežnog značaja, ili da bude, u krajnjem slučaju, neka uprava na nivou državne zajednice, uz sve probleme. Oni čak nemaju svoje račune, sve prolazi preko budžeta Republike Srbije. Ali, neću da ulazim u te stvari.
Ovim uvodom hteo sam da pojačam one činjenice koje je vrlo konkretno Momir Marković izneo sa ove govornice. Sve će ovo da se pojavi u novinama. Tužilac i ministar Jočić, ukoliko ne budu čitali stenogram sa ove sednice, mogu slobodno da uzmu primerak "Velike Srbije" koji će da se pojavi i da vrlo precizno saznaju, pa neka pozovu onoga ko je napisao članak, neka pozovu i gospodina Momira Markovića da im objasni neke stvari, da im kaže gde treba da ide poreska inspekcija, UBPOK, a tu ima mesta i za neke druge organe koji se bave specifičnim oblastima.
Dalje, na šta hoću da ukažem, diskutujem sa pozicija da ubedim Vladu da povuče ovaj predlog zakona, da se ne bruka, jer je dovoljno izneto činjenica da se vidi da se iza ovoga kriju pokvarene namere nekih pojedinaca. Ovo ne vezujem za grupacije, pa čak ni za cele stranke, jer neki ljudi nisu u mogućnosti da znaju šta rade neki njihovi pojedinci na nekim isturenim položajima. Ovo su samo istureni položaji kada nekome padne ideja da ove stvari radi.
Znači, ova vaša agencija iz svog tekućeg, redovnog poslovanja može da obezbedi sredstva za normalno poslovanje i za investicije. Ako neko smatra da mi, po svaku cenu, treba da iskoristimo svaku mogućnost da se nešto štrpne iz inostranstva i da se uzme, moram da vam kažem da to, prvo, nije moralno, nije korektno, a mnogo je skupo za sve nas.
Tu taktiku je ovde u Narodnoj skupštini zastupao jedan bivši ministar. Toliko je bio bivši da je zaboravio da podnese zakletvu ovde, pa je posle tri meseca podneo zakletvu. Gospodine Markoviću, moram da upotrebi taj izraz, bez namere da nekoga vređam, ali da bi bilo prepoznatljivo o kome se radi, ovde smo ga zvali Mister evro. To je bio Goran Pitić.
Sva njegova izlaganja su bila otprilike matematičke formule, cifre iza kojih obično ide reč "evro". Kada mu kažemo, izbaci to, pa nam kaži kako to ide sa spoljnom trgovinom, tajac, ne može da bekne ni dve rečenice. Ali, ako treba da kaže - u perspektivi 250 miliona ovaj projekat, uslovi, ovo, ono, ima da vam priča tri dana. Kada mu kažete - sada stavi crtu, podvuci, pa kaži koliko je to u plusu, koliko je u minusu, nema; prototip demokrate, rođeni demokrata.
Znači, ne postoji opravdanost, ne postoji potreba da se neko zadužuje da bi nešto opremio. Postoji mogućnost da se sve to sredi, ako je potrebno da se nadgradi taj sistem, da taj sistem bude kompatibilan sa prvim susednim sistemima, pošto praćenje leta ide preuzimanjem sa jednog centra u drugi centar itd. Mogućnost da se obezbede sredstva za komunikaciju koja bi korespondirala, takođe, postoji u redovnom poslovanju.
Ali, ako se smanji plata direktoru, pa ne bude onoliko koliko je rekao gospodin Marković, ukoliko troškovi poslovanja ne budu onoliki kao što je rekao gospodin Marković, prosto se čudim gde su novinari. Zašto ne pišu članke o tome? Zašto se ne jave Šabiću, Šobiću, ne znam kako se zove taj iz SDPR-a što obezbeđuje prohodnost svih informacija. Ako uprava ne da podatke, neka se obrate njemu, on će da im obezbedi sve podatke o poslovanju, jer to interesuje javnost. To interesuje čak i poslanike.
Mene konkretno interesuje ovaj Srpski sporazum, što to niste dali u prilogu, da vidimo šta piše u tom sporazumu? Zašto niste to dostavili?
Date lepo date taj sporazum i sve ovo što ste ovde napisali od člana 1. do 4. Kaže se: " Iz Srpskog sporazuma o pružanju podrške projektu između Evropske investicione banke i Republike Srbije ". Ko je zaključio taj ugovor, odnosno sporazum u ime Republike Srbije? Ne znam ko je zaključio?
Znam da kod nas postoji državna zajednica, postoji Ustavna povelja državne zajednice, koju je pravio Boško Ristić, Hiber i onaj neznalica Stevan Lilić. Onda se tačno zna ko održava odnose sa inostranstvom, ko koga zastupa. Zašto nam niste dali taj sporazum? Da li krijete nešto da ne treba da vidimo? Taj sporazum morao je da dođe uz ovo.
Dalje, trebalo je da nam dostavite izvod iz registracije za ovu agenciju. Kako je ona mogla da bude agencija? Zašto nije u statusu upravne organizacije? Zašto nije u statusu Uprave za kontrolu letenja, pa da sav višak prihoda ide u budžet, nego je u statusu deoničarskog društva, koje će preko upravnog odbora da rasporedi dobit kako hoće.
Nećemo mi da dižemo ruku za ono što bi neko trebao da uzme nezakonito, a reći ću i nemoralno. Zašto? Hoćemo sve to lepo da se protrese, da sve činjenice izađu na sto i da se svi odluče. Ukoliko je, na bazi svega toga što je potrebno, izađe da je tačno ovo što je Momir Marković rekao, da vidim onda ko će od vas da digne ruku za ovo što predlaže Vlada. Ali ne, ovde se zabašuri, to se stavi itd.
Ima ovde još jedan veliki problem. Pre nekoliko meseci doneli smo Zakon o javnom dugu, o zaduživanju Republike Srbije itd. Naravno, na principijelni način je rešeno pitanje kako će Srbija da se zadužuje. U skladu sa tim zakonom mislim da je trebalo da se formira i uprava za javni dug, čini mi se da se tako zove, koja vodi evidencije, koliko je dužna lokalna samouprava, kako se zadužuje, koliko Republika, koliko javna preduzeća od republičkog značaja itd.
Da vam kažem još jednu stvar, mi smo imali, ne mogu da budem baš precizan, da li se odnosi na ovu materiju ili na elektroprivredu, naftnu industriju, ali imamo predlog zakona koji nam je dostavljen pre desetak dana, gde se predlaže da se Zakon o kontragaranciji - kažem ne znam da li je elektroprivreda, rudnici, naftna industrija, ili neka od tih - stavlja van snage, a od nas se traži da donesemo zakon o davanju garancije.
Još se tamo kaže da inopartner koji treba da obezbedi neka sredstva, mislim da je neka grupacija iz Nemačke, ne priznaje garanciju državne zajednice. Sada ću da vas vratim na onu temu, kada je bio Zakon o javnom dugu, o javnom zaduživanju Republike Srbije, mi iz SRS smo, između ostalog, ukazali i na tu situaciju, da se postavlja pitanje da li je državna zajednica pravno lice u smislu poslovnih odnosa i mogućnosti da ona garantuje nekome? Nije, niti ima svoj budžet.
Ono imovine što ima, to je samo vojna i ona je u nekom nedefinisanom statusu. Kako može da odgovara, kako može da daje garancije onaj ko nema imovine? Kako? Parivodić je nešto izmislio oko hipoteke, ali će da dođe i ovde da obrazlaže, smeju mu se i njegove kolege sa pravnog fakulteta, profesori.
Znači, imamo dva procesa, gde partneri iz inostranstva ne priznaju garanciju državne zajednice, od naše Narodne skupštine traži se da ona donese zakon o garanciji, a ovde imamo situaciju, traži se od ove skupštine kontragarancija da sada Srbija garantuje za državnu zajednicu da će ona, ukoliko ova uprava za kontrolu letenja ne izmiri svoje obaveze, praktično, znači, dupla garancija.
Možete vi ovo da izglasate, ali može da se desi da za 20 dana opet dođe neko pismo i kaže se, s obzirom da državna zajednica nije baš tako nešto sigurna, da finansijer iz inostranstva sumnja u to - s babe na dedu, dok ne dođe na naplatu - ipak tražimo da Republika Srbija donese zakon o garanciji. Šta ćemo onda? Onda ćemo u roku od mesec dana po drugi put da donosimo epohalni ekspertski zakon. Sada imamo na dnevnom redu dva epohalna ekspertska zakona kojima se menjaju dva ekspertska i epohalna zakona koja su doneta pre mesec i po dana.
Malopre sam pričao, pa sam rekao, to što je izgorela dokumentacija, ne znači da se neko izlečio - bio lud, ostao lud, ali dokumentacije nema. A neko smatra, ako nema dokumentacije, on je zdrav. Molim vas, cenite malo mentalno zdravlje.
Znači, dva krupna razloga nalažu poslanicima Narodne skupštine Republike Srbije da ovaj predlog zakona odbace, odbiju, odnosno, hajde ako postoji neko pomirljivije rešenje, da Vlada Republike Srbije povuče ovaj zakon.
Prvi su tzv. materijalni razlozi, koji ukazuju da ne postoji opravdanost za nekim novim zaduživanjem, jer u svom normalnom poslovanju ta vaša agencija, koju morate da pretvorite da bude uprava za kontrolu letenja, u svom redovnom poslovanju obezbeđuje sasvim dovoljno sredstava za tekuće poslovanje i za modernizaciju, odnosno neke investicije. To je prvi razlog.
Drugi razlog je formalne prirode. Mi ne bismo hteli da se upuštamo u razmatranje, dok ne dobijemo kompletan izveštaj i dokumentaciju. Izveštaje o poslovanju i o tome da li je tačno ovo što je gospodin Marković izneo, mislim na Momira Markovića. Da nam se da registracija te vaše agencije, izveštaj o materijalno-finansijskom poslovanju te agencije i da nam se stave na uvid, svakom poslaniku, Srpski sporazum i svi ovi sporazumi koje ste naveli od člana 1. do člana 4, pa i u obrazloženju, gde ukazujete da postoji neka obaveza izdavanja kontragarancije.
Kada to dostavite i ukoliko procenimo da je to opravdano, onda treba nastaviti diskusiju povodom ove tačke dnevnog reda. Ovako, ili ovo povlačite, ili vi koji ste u većini razmislite dobro, jer ovde ima puno podataka, puno činjenica koje ukazuju na kriminal, i ovo je u funkciji kriminala, da ne biste vi dolazili u neprijatnu situaciju da vas sutra neko proziva, pa da vam kaže, čuli ste podatke, a vi ste glasali, znači, vi podržavate kriminal. Mislim da vi ne podržavate kriminal.
Molim sve poslanike da se ovo vrati, da se upotpuni, da se daju vrlo precizni podaci, pa da tek onda procenjujemo da li treba o ovom zakonu da se izjašnjavamo i da li on treba da bude na dnevnom redu.

 Gospodine Markoviću, potrudiću se da to ipak ne bude načelna rasprava, mada bih vas podsetio na neka principijelno nerešena pitanja finansiranja lokalne samouprave i uopšte koncept javnih finansija koji je zaživeo od Božidara Đelića, to da znate, koji je upropastio jedan dobar zakon o javnim prihodima i javnim rashodima. Da je ovaj zakon, koji se sad zove Zakon o budžetskom sistemu, loš dokazuje i  faktičko stanje nastalo njegovom primenom i činjenica da je i taj propis nekoliko puta menjan.
Samo da potenciram jednu stvar koja mislim da je vrlo bitna za sve ove amandmane koji se tiču ovog predloga zakona. Mi se namerno nismo javili povodom prvog amandmana, nego tek posle nekoliko amandmana, da bi svi oni koji su podnosili amandmane na ovaj predlog zakona, jednostavno, izašli sa svojom argumentacijom kojom potvrđuju naš principijelni stav povodom ovog pitanja i ovog predloga zakona. Sada je valjda svima jasno.
Nemate vi potrebe da molite predsednike poslaničkih grupa da budu prisutni ovde i da utiču na svoje poslanike. To mora da se završi sa ministrom finansija. On je vas prevario. Prošle godine je rekao: idemo po ovim kriterijumima, sledeće godine menjamo. Došla je ta sledeća godina sada, a on kaže: ovo će biti poslednji put. Znači, opet se to sve odlaže.
Po definiciji, ta transferna sredstva treba da zadovolje potrebe lokalne samouprave prema poverenim poslovima koja je Republika njima ustupila da ih rade kao prvostepeni organi. Vi ste lepo primetili da tu nema nekog jasnog kriterijuma, već da se od opštine do opštine menjaju kriterijumi, menja se prioritet primene kriterijuma.
Lepo ste zaključili da kod nekih taj iznos, otprilike, odgovara namirenju obaveza koje ima Republika prema lokalnoj samoupravi po osnovu prenetih poslova, ali kod mnogih opština taj iznos prevazilazi značaj poverenih poslova i predstavlja intervenciju prema određenoj teritoriji, prema određenoj opštini, negde zato što je nerazvijena, a negde ne zato što je nerazvijena, nego zato što postoje neki drugi razlozi.
Vi ste lepo primetili i mislim da vam je dobar koncept što ste otprilike uzeli tih nekoliko većih opština, sada se to zovu gradovi, pa pomalo odatle da se štrpne, da se da okolnim mestima gde je to mnogo. Vidite i sami da ne može da prođe. Zašto? Zato što nema jasnih kriterijuma.
Ovde je malopre rečeno, a to stoji doduše i u obrazloženju Predloga zakona, da javna potrošnja na nivou lokalne samouprave na teritoriji Republike Srbije u 2006. godini treba da bude 112,5 milijardi dinara. Neću da se bavim matematikom, da sad to prevodim u evre itd. To je plan i lepo je primećeno da se tu nalaze sva sredstva lokalne samouprave, i ono što po zakonu predstavlja izvorni prihod i ono što predstavljaju transferna sredstva. Tu su uključeni čak i prihodi javnih preduzeća od lokalnog interesa, ali ovo je plan.
Kao što svaki plan može da se faktički probije, to nam je poznato, imamo suficit na kraju ove godine. Zašto imamo suficit? Jeste on virtualan, ali on je iskazan. Iskazan je na način što nisu izmirene neke obaveze, pa se pojavio neki plus koji treba da se usmeri prema inostranstvu, da bismo dobili iz BB minus u BB plus, kao da je taj rejting toliko značajan. Džabe ti rejting ako su građani gladni, ako nemaju posao.
Bolje da jurimo obezbeđenje tih elementarnih uslova za život, a ne za neke indeksirane poene u inostranstvu na nekim kotacijama, da li nas neko voli ili ne voli. Ne vole nas, nego bacili ste tu iluziju građanima pa neka svako razmišlja šta je tu tačno, a šta nije tačno.
Znači, fali princip. Taj princip ne postoji ni u Zakonu o lokalnoj samoupravi, niti postoji u Zakonu o budžetskom sistemu, niti u drugim propisima kojima se propisuje rad i postupanje organa lokalnog samoupravljanja u poslovima iz nadležnosti lokalne samouprave.
Ovde imamo dva izbora, 40% poreza na zarade i nominalni iznos sredstava vezan za svaku opštinu. To su ta transferna sredstva. Ona što su izvorni prihodi i ona koja dolaze po osnovu drugih aktivnosti lokalne samouprave na neki način su limitirana, ali nisu u potpunosti limitirana. I dobro je što nisu limitirana u potpunosti, ali je loše što je mogućnost boljeg sticanja javnih prihoda po osnovu tih nelimitiranih sredstava sužena.
Neko je hteo na početku ove sednice da nas prevari i da kaže da je ključ za rešavanje tih problema neki novi propis, pa još pogrešno kažu o vraćanju imovine lokalnoj samoupravi. Uopšte mi nije jasno kako su zamislili da se vrati nešto. Kada su videli da ne postoji ustavni osnov brže-bolje su povukli Predlog zakona.
Ono što ste vi primetili jeste elementarna nepravda. Zbog te nepravde SRS nije htela da podnese nijedan amandman na ovaj predlog zakona, jer u odsustvu kriterijuma mi ne bismo znali da kažemo zašto se tom gradu uskraćuje toliko i toliko i daje nekom manjem mestu. Jer, da smo podneli amandman, svako bi mogao da izađe sa drugom argumentacijom i da poništi to što smo rekli, jer u uslovima kada ne postoji princip ili se princip menja od mesta do mesta, kada nema kriterijuma ili se nameću neki kriterijumi, samo za određeno mesto kao komparativna prednost u odnosu na druge, onda mi u toj igri ne želimo da učestvujemo.
Znači, vama su obećali da će principijelno da se reši ovo pitanje u pogledu kriterijuma i merila. Taj ko vam je obećao od njega tražite da to obećanje ispuni.

Gospodine Markoviću, našli smo se kod one tačke dnevnog reda gde smo obećali građanima Srbije i predsedniku poslaničke grupe G17 plus, namerno kažem predsedniku, da raspravu povodom ovog predloga zakona vodimo po sistemu amandman SRS, 15 minuta SRS, 15 minuta priča o tome G17 plus, da bismo dokazali ono što sam tokom načelne rasprave parafrazirao da li je veća jedna šestina ili jedna trećina.
Radi javnosti, samo da se konstatuje da SRS, sa grupom poslanika koji su prisutni u sali, spremna je za jednu takvu raspravu, međutim, nemamo ni ministra, ni njegove pomoćnike, nemamo ni gospodina Albijanića kao predstavnika poslaničke grupe, nemamo ni neko drugo lice koje je ovlašćeno da o ovome diskutuje.
Meni to ne predstavlja smetnju, odmah da se ogradim, ali ako smo nešto obećali, ako smo se sa puno emocija obraćali u načelnoj raspravi, ako je sa mnogo više emocija osporavano sve ono što SRS zastupa, onda elementarno pravo, političko džentlmenstvo i viteštvo nalažu da na ovom ovde bojištu treba da ostanu akteri da se ovde bore stavovima i rečima. Očigledno da postoji neki drugi razlog ili nešto preče, te ljuti bojovnici nisu prisutni.
Moram na početku da saopštim i stav SRS, ali ujedno da dam i obaveštenje. Da bi se dug isplatio nije potreban zakon. Znači, od ovog predloga zakona ne zavisi uopšte da li će sa prvim čekom za penziju da dođe samo penzija za taj mesec ili će doći još nešto što treba da znači da se polako vraća neki dug. To svima mora da bude jasno.
Drugo, za nepuna dva meseca menja se epohalni zakon, i onaj prvi tekst i ovaj danas koji se nudi, o kome pričamo, ima samo funkciju da zaustavi sudske sporove onih koji bi pokrenuli postupak da izdejstvuju neku presudu, kojom se fondu PIO nalaže da isplati na ime duga ono što je zaostala penzija.
Moram samo da navedem da prošli put, kada je donet onaj zakon, mi smo samo tražili da se izjednače penzioneri poljoprivrednici i penzioneri zaposleni. Nismo ulazili u koncept, jer smo računali da je to ozbiljan predlog jedne ozbiljne vlasti koja dugoročno sagledava stabilnost ekonomije, finansija ove zemlje, sa brojnim primedbama da postoje neki prioriteti.
Ono što izuzetno iritira svako normalno rasuđivanje to je činjenica da nam se ovde već nekoliko meseci priča o strahovitom suficitu. Suficit znači da postoji višak prihoda nad rashodima i ta pozitivna razlika je suficit. Verovatno po nekim logičkim zakonima, ne ovim novo-matematičkim, suficit može da postoji samo ukoliko praktično nema dugovanja.
Ako ima dugovanja, onda sve to što neko želi da predstavi kao suficit mora da se smanji za iznos dugovanja, pa ako nešto ostane, to malo što ostane je suficit i nema nikakvih problema da to malo što ostane ide na otplatu nekih naših obaveza prema inostranstvu. Verovatno ove unutrašnje obaveze, ova unutrašnja dugovanja u ovakvom ekonomskom i socijalnom miljeu imaju prioritet u odnosu na neke obaveze koje postoje prema međunarodnim finansijskim organizacijama, a rezultat su kamata i nekog virtuelnog novca, odnosno virtuelnih obaveza, odnosno neopravdano i na zelenaški način ukamaćenih dugovanja koja su strahovito uvećana.
Pošto se sada menja koncept ovog zakona, postavljam otvoreno pitanje, ako se neki dug pretvara u javni dug, a način namirenja potraživanja penzionera reguliše tako što se tačno određuju datumi kada će u gotovini da se isplati taj dug, da li je onda ovo zakon o javnom dugu. Ovo je zakon o reprogramiranju, a nije zakon o javnom dugu.
Kako bi bio zakon o javnom dugu potrebno je neko zaduženje. Ovde se država ne zadužuje. Ovde država ne emituje obveznice, hartije od vrednosti, nego samo kaže, ono što smo dužni danas izmirivaćemo u nekim rokovima, sa tačno određenim datumima odnosno mesecima kada će koji deo duga da se izmiri.
Te formalno-pravno ovo nije zakon o izmenama i dopunama Zakona o javnom dugu. Ovo je potpuno nov zakon koji treba da ima naslov, zakon o reprogramiranju duga prema penzionerima po osnovu neisplaćenih penzija iz prethodnog perioda. Ali, neće oni da sednu i da raspravljamo o ovome.
Na početku moram da kažem, dugovanja su krenula onog momenta kada je pre možda 18 ili 19 godina u tadašnjem SIZ-u PIO, pod pritiskom u to vreme one izvršne vlasti, doneta odluka da iznos tromesečnih penzija koje su se čuvale kao rezerve za ne daj bože rat, elementarnu nepogodu, istope, a ubrzo posle toga je krenula isplata penzija unazad.
Tada su otprilike te četiri penzije iznivelisano neko stanje, ali nije moglo da se zaustavi jedan proces, a taj proces se zove da sve više manji broj zaposlenih mora da obezbeđuje sredstva za penzije i za sve veći broj korisnika penzija. Pre 20 godina bio je signal da PIO mora da se menja iz temelja. Mi smo jedini koji kasnimo.
Sada da se vratim na amandman. Ovim amandmanom predlažem da se praktično dug, nalazimo se na terenu zakona koji se odnosi na penzionere koji su bili nekad zaposleni, vrati u roku od godinu, ali u šest rata i da ovaj period odloženog izmirivanja dugovanja bude pokriven kamatnom stopom, koja bi se odredila da bude po stopi rasta cena na malo na mesečnom nivou od trenutka nastanka obaveze pa do dana isplate.
To je neuporedivo povoljnije za penzionere, jer čuva vrednost kapitala, novca, a ne ovo što je predloženo. O tome ste imali prilike da čujete i verovatno će neko od mojih kolega iz SRS, pošto ima još amandmana koji se tiču člana 2, da konkretno ukaže šta je Vlada predložila da to bude 8,5% itd.
Sada dibidus nema nikog iz G17 plus, nema čak ni onih, nema šta da se kaže. Ona matematika da je šestina veća od trećine je faktički doživela poraz.
Odmah da ukažem poslanicima vlasti i javnosti, u ovome što SRS predlaže nema nekih velikih obećanja, u ovome što SRS predlaže nema ničeg nekorektnog sa gledišta pozicija postojeće vlasti. Nema neke velike matematike, nikakvih iluzija, nema ničeg nestvarnog i nečega što ne može da se dohvati.
Ima samo uporno sleđenja onog što je konstatacija vlasti.
Vlast je konstatovala suficit, vlast je konstatovala da želi da vrati, vlast je konstatovala da je potreban propis koji bi zaustavio eventualno sudske sporove i izlaganje nepotrebnim troškovima. Odmah da me neko pogrešno ne shvati, ne plediram da penzioneri tuže, odmah da budemo načisto, jer kakvi su naši sudovi, to teško može da se ostvari u brzom periodu, a velikom broju penzionera koji ima niska primanja svaki dinar po osnovu vraćanja duga mnogo znači.
Želim vrlo objektivno da ukažem na postojeće stanje, jer verovatno za koji mesec SRS koja će biti na vlasti, imaće istu situaciju, pa ne bi bilo dobro da me neko onda proziva, ti si sa govornice obećavao, a sada nam kažeš da to nije moguće. Obećavamo ono što je moguće i što priznaje ova vlada. Zato sam na početku rekao, prvi put kada ste predložili ovaj zakon u septembru, samo smo podneli amandman da statusno izjednačimo, u pogledu rokova vraćanja duga, penzionere zaposlene i penzionere poljoprivrednike.
Mi uopšte nismo išli van ovoga. Zašto? Zato što ne postoji prioritet poverilaca. On postoji u stečajnom postupku, a ovde nije u pitanju stečajni postupak. Svi poverioci su načelno jednaki. Ako se tome doda poštovanje ljudskih prava i prava i obaveza koje su nametnute Ustavom Republike Srbije o obaveznom PIO i garanciji države za funkcionisanje tog osiguranja, onda je potpuno jasno da i tada ništa nismo tražili van ustavnih i zakonskih okvira. Rekli smo da nije logično da se neko hvali sa suficitom, a da ima neizmirene obaveze.
Dakle, po ovom amandmanu isplata bi krenula u decembru 2005. godine i to bi bila prva rata, jedna šestina, a poslednja rata u oktobru 2006. godine. Šta je predložila Vlada? Predložila je da prva rata bude u decembru 2005. godine, a poslednja u julu 2008. godine. Verovatno se lako može utvrditi da je u pitanju ogromna razlika.
Za ovo što predlažemo da se u roku od manje od 12 meseci, među nama rečeno, a neka bude 12 meseci, sanira ovaj dug, za koji Vlada tvrdi da postoji suficit, znači postoji izvor. SRS vam daje saglasnost i odobrava vam da suficit budžeta ove godine ne usmeravate prema MMF nego prema ovim obavezama koje država ima prema penzionerima. Država je garant funkcionisanja ovog osiguranja.
Država je rekla, u liku i delu ministra finansija, da postoji 40 i ne znam koliko milijardi suficita, čini mi se da tako nešto beše, ali znam da je sigurno iznos veći od ovoga koji je propisan ovim zakonom. Ako postoji taj suficit i država ne zna gde da potroši, pa onda hajde da damo MMF i vratimo dugove, predlažemo vam i ovlašćujemo vas i glasamo za to da obavite ako treba i razgovore sa njima, ali treba da znate da razgovarate sa njima, da ih uplašite, ako ne isplatimo ovo penzionerima ima da nas skinu sa vlasti, i znate biće nemiri.
Vidite vi kako preko puta, preko Drine i Save ovi ovamo, i kako taj ustaški lobi radi. Oni odmah dignu temperaturu, dignu narod itd, i EU kaže vidi, možda padne Mesić, čak je Mesić morao da napada ustaše, da li ste to primetili. Ustaša napada ustaše da bi očuvao državu i da bi očuvali svoju stabilnost.
Vi i da hoćete ne možete sa njima da se poredite. To je druga priča. Ali, mora na drugačiji način da se razgovara sa MMF, da se kaže: cenimo to treba vama da vratimo neke pare, ali molim vas, prioritet je generacija koja živi u ovim, ovim i ovim uslovima. Kad im ovo sve isplatimo, ništa bitnije se ne popravlja njihov materijalni, ekonomski i socijalni program. Imate podršku SRS. Stičem utisak da tu ne želi da se pomogne, nego da se želi da se kazne oni koji godinama nisu glasali za ove stranke koje su sada na vlasti.

U načelnoj raspravi obuhvatiću samo ova prva dva zakona, pošto imamo dosta amandmana na ona druga dva predloga iz socijalne oblasti.
Ova dva tzv. Dinkićeva zakona o javnom dugu doneta su 29. septembra 2005. godine u ovoj Narodnoj skupštini. Moram da vas podsetim da je na ta dva predloga zakona SRS podnela samo jedan amandman koji se ticao vremena.
Amandmanom smo hteli da izjednačimo penzionere koji su bili nekada zaposleni i penzionere poljoprivrednike, u pogledu rokova dospeća obaveza, po osnovu ova dva zakona. Tada je taj amandman odbijen od strane većine.
Želim samo da vas podsetim da ta dva zakona nismo napadali na način kako to obično činimo. Zašto? Zato što smo tada dobili uveravanje da je to jedini način da država izmiri svoje dospele obaveze, da ne postoji neki prostor, da se ne očekuje, već da putem izdavanja obveznica može da se prolongira rok konačnog izmirenja duga.
Uvažili smo tu situaciju i tada smo rekli – dobro, samo izjednačite penzionere poljoprivrednike i penzionere koji su bili nekada zaposleni. Nije prošlo ni mesec dana od tog epohalnog rešenja koje je pravdano, između ostalog, i rečima: zahvaljujući ovim zakonima, penzionerima ima da svane. Nismo hteli da vam pokvarimo tih 10 dana zadovoljstva i likovanja.
Onda se desio sastanak sa MMF i opet dolazi epohalno rešenje. Sada je epohalno rešenje – nećemo da izdajemo obveznice, nego ćemo zakonom da regulišemo da se gotovinski izvrši isplata u nekim rokovima.
Naravno, opet epohalno za penzionere, pošto rone suze ovi novi, prema njihovoj penzionerskoj sudbini, ali sa produženim rokovima, tako da ono što je bilo 24 meseca, postalo je 31, ono što je bilo punih četiri, postalo je punih pet.
E, sada moramo da obavestimo javnost, pošto je sasvim pouzdano, na bazi ovog ponašanja, sve epohalno, i kada su obveznice i kada se dug izmiruje gotovinski, u nekim rokovima dospeća. Sada moramo da otvorimo karte i da ispričamo do kraja ovu priču. O čemu se radi?
Ovoj Vladi je potreban ovakav zakon da bi zaustavila sporove, koji moraju da dođu na dnevni red, između penzionera i Fonda penzijsko invalidskog osiguranja.Zašto?
Kada su unakazili Zakon o PIO oni pre vas, a i vi pre nekoliko meseci, niste mogli da izbegnete odredbu Zakona o PIO, koja kaže da se penzija utvrđuje u mesečnom iznosu i isplaćuje unazad. Znači, definisan je rok dospeća. Penzija za određeni mesec dospeva poslednjeg dana u tom mesecu.
Već sutradan, Fond PIO kasni. Pošto kasni, svaki penzioner ima pravo da tuži, da traži, da sud obaveže Fond da mu isplati dospelu penziju, zato što je u docnji.
Kako se to ne bi nagomilavalo, a takvih je sporova bilo za proteklih 15 godina poprilično, moram da vam kažem da su ti sporovi formalno-pravno u istoj ravni kao sporovi koji su vođeni pred sudovima zbog stare devizne štednje, onda je državi potreban ovakav zakon da bi se zaustavili sudski sporovi.
Kada sudija dobije ovaj zakon, on kaže – molim vas, zakonom je propisano šta je docnja i kako se namiruje dug, kada je u pitanju potraživanje koje dospeva svakog meseca itd.
Moram da vas podsetim da smo još 2003. godine učestvovali i uticali i Gordanu Matković ubedili da se ne igra mnogo sa stečenim pravima, pa su stečena prava i ostala u ovom tekstu Zakona o PIO.
Znači, gospodo penzioneri, možete da zaboravite sve ono što vam je ovde rekao Mlađan Dinkić i Miloljub Albijanić. Mislio sam da on seje neke stvari samo sa ove govornice, međutim, pre neki dan sam čuo i u hodniku, tamo je još gori.
Ne misle oni o vama, nego misle kako da zaustave sudske sporove, da sudija ima opravdanje i da kaže: tužba se odbija. Zašto? Zato što je pitanje dospelosti penzije regulisano poslednjim zakonom. Koji je to zakon?
Do pre nekoliko dana to je bio Zakon o javnom dugu, a sada će biti zakon o izmenama i dopunama Zakona o javnom dugu, u kome više nema obveznica, nego u određenim rokovima se namiruje odgovarajući deo potraživanja penzionera prema Fondu PIO. Znači, nastavljaju sa otimanjem, ovaj zakon im je potreban radi pokrića.
Sada vidite kakvi su to ekonomski stručnjaci. Šta je funkcija zakonske zatezne kamate? Funkcija je da očuva vrednost potraživanja. Dinkić vas krade i na tome.
On kaže – vaše potraživanje se ne štiti zakonskom zateznom kamatom, ne štiti se rastom, procentom koji odgovara procentu rasta cena na malo ili troškova života. Ne, nego sa fiksnom stopom od 8,5%, a 8,5% je dva puta manje nego što je inflacija u toku ove godine.
Samo da znate kako vas štiti G17 plus, Labus, Dinkić i ovaj Miloljub Albijanić. Možda on ne zna šta je 8,5%, možda on ne zna šta je zakonska zatezna kamata, šta je dospelo potraživanje, šta je penzija, ali mora da zna, jer za koju godinu treba da idem u penziju, pa treba da doživljavam ovo što mi smesti G17 plus.

Molim?

Gospodine Anđelkoviću, to ne piše u Poslovniku, dužni ste ovde da budete spiker, a ne da komentarišete. Ako imate komentar, izađite za govornicu i komentarišite. Šta vas briga kada ću da idem u penziju. Gledajte taj sinopsis i prozivajte po redu.
Dakle, građani Srbije, ova vlada ne vodi računa o vama. Ova vlada vam šalje dve poruke. Prva poruka – imamo 40 i nešto milijardi dinara viška i ne znamo šta s tim parama da radimo.
Pošto ne znamo šta da radimo, verovatno ćemo 2006. da s tim parama izmirimo dug prema inostranstvu.
To je ta nova realnost za koju se oni zalažu. To je gazda u inostranstvu. Njemu moramo da damo pare, a vi penzioneri ima da trpite i da čekate. Vidite, bilo bi vama bolje, ali ovaj zakon kasni dva dana u Skupštini.
Ne kasni ovaj zakon nijedan dan. Niko vama ne zabranjuje da izmirujete dospele obaveze prema penzionerima. Kako biste izmirili svoju zakonsku dospelu obavezu, vama nije potreban nijedan zakon. Imamo dovoljno zakona. Imamo Zakon o PIO, Zakon o obligacionim odnosima, Zakon o budžetu. Vi nećete.
Potreban vam je zakon kao izgovor da zaustavite sudske sporove. Potreban vam je zakon da bi se sa njim hvalili kako ste navodno nešto uradili za penzionere, a i sami znate da problemi u PIO traju već 20 godina.
Želim da vas podsetim, pripadate onoj nomenklaturi i onom mentalitetu koji je osporavao kada smo završili kompenzacije za penzije, da naplatimo od tih javnih preduzeća, kao što je EPS, koja nije htela da izmiruje obaveze prema državi i da naplati obaveze tako što bi omogućila da se prebije sa dugovima koje ima prema penzionerima.
Tada ste to napadali. Niste shvatili u kakvoj se situaciji nalazi država, a bila je i pod bombama i pod sankcijama. Sada kod vas blagostanje, lideri ste u Evropi, u svemu ste lideri, lideri ste u uništavanju ove države.
Uništavate ovu državu. Zato ćemo o svakom članu ponaosob. Samo se smeškajte, meni je i cilj da izađete ovde i da se smeškate i da građani Srbije vide tu novu realnost koja nas je zadesila sa ovakvom vladom i ovakvim Mlađanom Dinkićem.