Mnogo vam hvala što ste mi izašli u susret. Stvarno je teško kada se veliki broj zakona stavi da bude jedna ista tačka dnevnog reda. Mora da se vodi računa da se ipak ne ponovi nešto što su prethodnici rekli, ali kao uputstvo poslanicima preporučio bih ono što je Dragan Stevanović rekao u ime SRS i Mladen Grujić je prilično tačno ispričao kakvo je stanje na finansijskom tržištu Republike Srbije.
Krenuo bih redom po ovim zakonima, pošto imamo neko ograničeno vreme. Vidite, meni uopšte nije jasno zašto se menja Zakon o finansijskom lizingu i zašto ubacujete nepokretnosti kao predmet finansijskog lizinga.
Moram ipak da ukažem da je praksa pokazala nedostatke tog zakona, pa je kroz ove izmene i dopune može se reći verovatno 80% zakona promenjeno novim članovima i da tu ima nekih članova koji odgovaraju amandmanima SRS još iz 2003. godine. U onoj zgradi smo taj zakon doneli i tada smo ukazali na sve te primedbe i naravno u praksi se pokazalo koje su te primedbe i zato i ne čudi ova situacija da je potrebno srediti, doraditi ovaj deo, kako bi se očuvale one banke koje obezbeđuju sredstva za rizik.
I ove tačke što ste spojili u stvari su tačke o bankama. Ovde nema korisnika, potrošača, građanina, ovde se priča o bankama, kako da one zaštite svoj kapital, kako da uvećaju svoj kapital, kako da im se omogući da rade neke poslove koje izvorno ne mogu da rade prema naslovima ovih zakona. U svim ovim propisima koje menjamo.
Znači, ono što je 2003, 2004, 2005, 2006. godine kada su prvi put doneti ovi zakoni od strane predlagača, predstavnik Vlade u to vreme pretežno je bio gospodin Dinkić čini mi se, tada je rečeno te poslove rade pretežno investicioni fondovi. Ove poslove ne mogu da rade direktiva, zabranjeno itd. specifikacija poslova itd., e sad se sve to vraća i sada mi u suštini imamo banka i parabanke.
Investicioni fond je parabanka. Institucije koje se bave finansijskim lizingom takođe su kvazibanke. Ako idemo na ovo dobrovoljno penzijsko-invalidsko osiguranje u suštini se pojavljuju bankarski poslovi. Zašto? Zato što ovo tržište ne može da omogući jedno kvalitetno poslovanje niti kad je u pitanju lizing, niti kad je u pitanju investicioni fond, niti kad je u pitanju dobrovoljno penzijsko-invalidsko osiguranje.
I Đelić je pogodio malopre jednu rečenicu – svi oni koji smatraju da dobrovoljno penzijsko-invalidsko osiguranje može da zameni obavezno u teškoj su zabludi, to je nemoguće. To je neki dodatak, to je jedna podvrsta investicionog fonda ili nešto šire štednja. I pričamo o štednji. Sada dolazimo u situaciju da država različito reaguje u gotovo identičnim situacijama kada je u pitanju garancija.
Vi se sećate pre nekoliko godina promenjen je propis po kome svi ugovori o prometu nekretnina stanova moraju da se registruju kod nadležnog suda. Juče smo imali tačku dnevnog reda javni beležnik, ne treba više registar, sada će to da pređe kod javnog beležništva, a dok pređe kod javnog beležnika, u međuvremenu ide konverzija svojine, svi oni što su uzeli na 50 i više godina u zakup poljoprivredno zemljište, izvršiće konverziju, nije bitno koje zemljište i preko noći će postati vlasnici.
Znači, ova država je omogućila da neko prevaziđe kao pojedinac bogatstvo lično koje prevazilazi evropski standard.
Zato se malo šalim, ali velika je zbilja, pošto čekate ovaj potpis oktobra, novembra, decembra, dajte da vam potpišem odmah. Šta bi moj potpis značio? Svi evropski standardi su sprovedeni u Srbiji. Imamo organizovani kriminala, imamo drogu, imamo prostituciju, imamo nastranost, imamo parade, nemamo vojsku, imamo ministra odbrane, sve smo standarde ispunili što je Brisel tražio.
Ovaj potpis o kome pričate, to je čista fatamorgana. U pustinji ljudi kada ožedne njima se priviđa oaza, voda, i oni idu kroz pustinju, idu i idu, dok ne crknu. Tako je i u Srbiji, građani veruju, idu i idu, i kada treba da crknu, oni će da kažu – gde sad crče, sutra smo hteli da te primimo u EU.
Sada imamo problem koliko ljudi veruje? Iluzorno je da vam pričam podatke o bilansima finansijskih organizacija, pa o bilansima investicionih fondova, pa dobrovoljnih penzijsko-invalidskih društava, pa u čemu su oni prevazišli banke, pa zašto se finansijski lizing potencira, a bankarski kredit, to je sve ista priča i isti su igrači.
Sve potiče od Bečkog sporazuma. Bečkim sporazumom je ova vlast prihvatila da strane banke u našoj zemlji svake godine iznose zagarantovanu sumu kapitala, to je nekada bilo 450 miliona evra, to je neka dobit koja se transferiše, nosi u inostranstvo, a ako se u toj količini ne iznese, pošto je celokupni finansijski sistem u rukama stranaca, oni mogu da blokiraju državu za 16 sekundi. To je ta cela priča.
Ono što je bio evropski standard pre nekoliko godina više nije, sada ide neki novi evropski standard, samo zavisi od toga kako će gospodin Đelić s kojim tonalitetom da kaže – hajmo, hajte, a sada je smanjio, zato što on vrlo dobro zna da se ono penkalo istrošilo.
Nisam hteo da vam čitam ove vaše podatke iz Ministarstva finansija, prihodi i rashodi prema Zakonu o budžetu, tabela dva, tabela tri, tabela četiri, jer svi podaci koji su dati o deficitima, o minusima, nisam hteo da vam čitam koje je stanje javnog duga 31. marta 2011. godine, jer svi znamo da se to povećava, i unutrašnji i spoljni, i kako direktni tako i indirektni, i to su te negativne posledice koje će da nas pratre zbog te politike zaduživanja.
Da ipak nešto malo ispričam o nečemu, da vas podsetim, da nije dobro kada se razmatra neki predlog zakona, a vi računajući da imate 126 ne uključite razumno razmišljanje o problemu, nego podatak da li je fizički u vazduhu 126 ruku, onda dolazite u jednu nenormalnu situaciju.
Gospođo Čomić, nisam pogrešio ako sam rekao gospođo Čomić, kao da sam rekao gospođo Đukić Dejanović, a zašto? Mi u ovoj zemlji imamo Komisiju za hartije od vrednosti. Da li vi znate da je nekim članovima te komisije istekao mandat, odavno.
Mi ne možemo da sprovedemo postupak da izaberemo, i sada pazite, to što je fatamorgana, treba da bude po zakonu garancija, recimo uzeću Zakon o investicionim fondovima, i sada vi meni kažete, kakva je to garancija i kakva je poruka kada se vi pozivate, garancija zaštite prava regularnosti prometa, sigurnosti je komisija i vi mislite da ste završili posao, onda vas neko podseti, čekajte, mi imamo komisiju koja je problematična sa gledišta legaliteta i legitimiteta.
Neću da vas zamaram to smo ranije pričali i o otvorenim i o drugim fondovima itd. Samo dva investiciona fonda beleže rast. Znate koji je? Ovaj što je skoro slavio, ima razloga.
Sada će neko da pomisli, oni su potrebni nama, jer kada država zapadne u neke probleme, onda se država komercijalno zaduži od tih banaka, i to je velika korist. Nismo se zadužili MMF-a, nego kod Banke Inteze, nema tu Đelića da ne pominjemo Kredi Agrikol banku, gde je on imao velike deonice, ali to će Dačić da završi.
Pazite, to je jedna priča, a realnost je potpuno drugačija. Ko se štiti preko investiocionih fondova, da ne pričam o prednostima, zašto je važno da čovek bude u investicionom fondu, da ima neke investicione jedinice, nego da kao pojedinac preko brokerskih kuća kupuje hartije od vrednosti na tržištu.
To radi 0,01% građana Republike Srbije, to rade oni koji imaju pare. U Srbiji je etalon da ljudi nemaju para, najveći broj građana nema para. Najveći broj građana ne interesuje Zakon o investicionim fondovima, ali ih interesuje u onom delu da neko ne pokupi kajmak.
Dalje, oko Zakona o dobrovoljnom penzijsko-invalidskom osiguranju, samo su se neke jake firme snašle i ušle sa svojim radnicima u plan dobrovoljnog penzijsko-invalidskog osiguranja, pa neka imaju dva i tri, i to su odabrane firme, prebogate firme. Onda se postavlja pitanje - ako bankarski sistem ulazi u neku vrstu kontrole, ima loše bilanse, hajde da damo malo prostor ovima i sad se tu priča prazna priča. U načelnoj raspravi nećemo o tome da pričamo. Tu ste pogrešili i to mnogo ste pogrešili.
Kod Zakona o platnom prometu uvodite registar menica. Zašto to radite? Što niste to dali privatnom izvršiocu? Što sad pravite nešto posebno? Pazite, registar menica biće isto kao registar u sudu za promet nepokretnosti zaključenih ugovora. Znači, vrti se jedno te isto. Zašto? Da se neko ne doseti.
Kod zateznih kamata, molim vas, pa kako je moguće da država naplaćuje veću kamatu nego što banke naplaćuje? Objasnite mi, molim vas, kako je to moguće? Znate koje ćete imati probleme sa ovim novim zateznim kamatama? Vi mislite da se formula promenila ako ste izbacili iznad razlomka rast cena na malo sa rastom potrošačkih cena ili onom kontrolnom odredbom ne više od 10% od referentne stope Narodne banke?
Kad vam zaigraju uvoznici i kad vam zaigra kurs, da li znate šta će da se desi na našem tržištu? Da vam ne pričam o tome. Ništa vam ne valja ovo što ste uradili. Nijedan problem neće da reši. Nikome sutra neće biti za promil bolje kada se donesu ovi zakoni.
Vi to znate, ne konkretno vi koji ste prisutni, bankari koji komanduju, trgovci ljudskih duša, Banka "Inteza". Banke su ovde uspešnije nego tamo gde im je sedište. Kako je to moguće na ovoj teritoriji jadne, napaćene Srbije, koja nema neku proizvodnju, ili se uspešno prikriva pranje velikih para preko tih nazovistranih banaka ovde kod nas?
Vi nemate čak ni direktno plaćanje između Srbije i Crne Gore, nego ide preko nemačke banke, u okviru iste banke, "Erste" ili ne znam šta. Pričamo o nekim epohalnim rezultatima!
Verovatno vas je neko uslovio, vidim da sve manje koristite EU i NATO pakt kao argumente, jer to ne pomaže, pošto više od 70% građana ne želi da čuje za EU i NATO pakt, a uspeli ste da izjednačite broj zaposlenih i broj penzionera i raste vam popularnost. Čitajte novine, raste vam popularnost, to je prosto neverovatno. Toliko vam je porasla popularnost da bi za vas verovatno glasalo i pola Hrvatske. Zašto? Njihovi investicioni fondovi drže sve kod nas. Kao što je njihova trgovina ovde, tako su i njihove banke, tako je i njihov kapital.
Kad budete donosili, Žiko, zakon o restituciji, kada se okrenete videćete da nećete imati šta da vratite. Već je neko u demokratskoj proceduri, uz poštovanje ljudskih prava, obezbeđenje sigurnosti, dodvoravajući se Briselu, rasprodao, a onda mogu da se prodaju i traktori, jer nema zemlje koja treba da se obradi.
Pamet u glavu, građani Republike Srbije, nisu ovo beznačajni zakoni, ovo su vrlo važni zakoni. Ako neko od ovih zakona nema direktne posledice, onda će imati indirektne posledice. Kada se govori o indirektnim posledicama, onda se samo menja vremenski tajming, nije danas nego za nekoliko dana.
Tu leži ta velika opasnost, jer slepo ispunjavajući uslove Brisela, mi živimo po briselskim uslovima i nešto nam loše ide, a narod očekuje nešto bolje. Nema bolje, ljudi. S ovima i ovom politikom nema bolje. Mora da se promeni politika. Ne može više politika da bude "Evropa nema alternativu" pa sve.
Kažite "Život u Srbiji nema alternativu", "Građani Republike Srbije nemaju alternativu", "Srbija nema alternativu". Ako ne možete mene da poslušate, onda pogledajte kako radi Novak Đoković na terenu, a Vojislav Šešelj u Haškom tribunalu.

Gospođo Čomić, koliko ima vremena SRS?
(Predsedavajuća: Vreme na raspolaganju poslaničkoj grupi SRS je 33 minuta.)
Neću da ponavljam ono što su moji prethodnici rekli kao veliku primedbu. Bruka je za EU da se ovi evropski propisi donose u paketu. Nije lepo kada pet proevropskih i proNato zakona, s kojima se diči ovaj pištolj "TT" – Tadić – Tomislav, Štefanom Fileom, nije to lepo kada to ide ovako u masi, pa se brkaju svi pojmovi. Te izvršenja, te advokati, te beležnice, međunarodne konvencije itd.
Bolje je to jasno i glasno da se natenane lepo jedno po jedno savlada i da se obavi jedna edukativna funkcija u sali Narodne skupštine. Da jednostavno narod sazna za neke novosti koje se pripremaju, da jednostavno znaju ko je priredio to iznenađenje koje će da zapljusne. U očekivanju tog potpisa u oktobru, možda u novembru, ako ne u novembru, onda u decembru, predlažem vam, mogu da vam parafnem taj rebus, ako je stvar samo u potpisu, jer ništa se ne menja.
Mi živimo po evropskim standardima. Jedanaest godina samo evropske propise donosimo i menjamo te evropske propise novim standardima EU, koji možda još nisu ni zaživeli tamo u Briselu. Znači, potpis nije važan, važni su standardi. Oni se u punom kapacitetu kod nas primenjuju.
E sad, ovako, otkada je ljudi i pamtiveka, sva organizovana društva su nastojala da uspostave dva vrlo bitna, ako mogu tako da kažem, stanja. Prvo je stanje mira, a drugo je stanje odsustva siromaštva, nečega što liči na blagostanje. Sada smo zapljusnuti novim standardom koji kaže – to smo prevazišli, sada je važno da se poštuju demokratija, ljudska prava i, molim vas, tržišna ekonomija.
Vidim ovde u ovim predlozima zakona da u ovom vremenu promena mi, odnosno da nam vlast pokazuje demokratiju. Može i 25 tačaka u okviru jedne rasprave. To je vrhunsko demokratsko načelo. Poštovanje ljudskih prava, videli ste i sami, imaćemo privatne izvršitelje. Zašto bi to bilo čudno?
Evo, moram da vas pohvalim, vas iz Vlade. Ne znam zašto vas ovi kritikuju. Pa, izvršenje treba da bude na tržištu. Kod ovoga će da bude za pet dinara, a kod ovoga će biti za 17 dinara, kod ovoga će biti ispod cene, u zavisnosti od toga ko je poverilac, ko je dužnik, koja sredstva sve treba da se primene. Mogu mirnodopska, a mogu i ona koja imponuju sigurnošću države. Samo što tu sada sigurnost ne ide preko države i državnih službenika, nego preko poverenih poverenja.
Znači, imaćemo poverenje u nekoga i moguće je da se registruje neko. Evo, recimo, ove agencije za privatno obezbeđenje, one sve vrlo brzo mogu da se transformišu u agencije koje će da rade ovaj posao izvršenja. Jednostavno privatno obezbeđenje ima da izvrši zakonsko izvršenje, privatnik u ime države, jer država je privatizovana, vlast je privatizovana. Znači, oni slede tekovine EU, koračaju dignuta čela.
Mora svaki interes i zahtev Brisela da se ostvari u Srbiji. To nema alternative i to morate da trpite. Raste im popularnost, molim vas, svakim danom su sve popularniji i popularniji. Jedva narod čeka da se donese novi propis, recimo, o advokaturi.
Kada je u pitanju ovo beležništvo, to su pisari, notari, onda možete da zamislite prvih sto koje će neko iz ministarstva, možda i neka sekretarica, da imenuje. Pa, kada dođu tu advokati kao notari, recimo, Konstantinović, britka sablja, Boško Ristić ili Homen, dosadilo mu više ovo da bude, sada će on da bude lepo notar, ima svoju parohiju, ima svoju teritoriju i kada krene da radi posao, pa to je vrhunac demokratije.
Molim vas, ko sme da se buni u ovoj zemlji? Kori Udovički je rekla pre sedam godina – prodajte kuću, platite struju. Šta vam je ljudi? Potrošili ste struju, morate da platite. Ko vas pita da li imate ili nemate para? Vi ste dužni da platite. Prodaj kuću – plati struju. Zašto?
Građani su trošak, ovoj vlasti su građani trošak, a troškovi moraju da se smanje. Mogu i da se uklone, da se anuliraju, da se unište. Sve što je trošak mora pod restrikciju. To je ta poruka. Malopre smo čuli, za divno čudo, javili se advokati iz Skupštine, dobro je, progovorili, kažu – da nije bilo ove vlade, mi ne bismo znali šta je javni beležnik. Kao da to kod nas ne postoji.
Postoji kod nas, imate to i u opštini, imate i u sudu. Sada je pravo pitanje zašto to niste uredili u sudu i u opštini, da funkcioniše kako treba da funkcioniše? Ako kažete – ne možemo to da sredimo u opštini i u sudu, da se radi na kvalitetan način, onda vi pokazujete da ste nesposobna vlast.
Znači, vi poluge vlasti ne koristite na ispravan način. Niste mogli "Peru pisara" da sredite u opštinskom sudu, niste mogli da sredite "Đoku pisara" u opštini, niste mogli da sredite vanparnične sudije, koje po pravilu uzimaju ovakve izjave ili zaključuju ove stvari, i tu je skoro 70% posla kojim se ovim zakonom prenosi javnim beležnicima, posao koji se već radi kod nas.
Zašto to niste uspeli da organizujete? Niste hteli to da uradite, jer će i te usluge da budu na tržištu, ne u vidu takse nego će ta taksa da bude taksa plus. To će opet da se monopoliše, na neki način, preko komore i zatvoriće se sistem i više nećete da jurite vlast nego ćete da se obratite beležniku.
Onda ide velika priča, velike studije, plati se Hiberu da napravi zakon, on se muči tri godine kako da prepiše neki zakon iz Hrvatske ili Slovenije, pa onda imamo knjige, pa saznajemo preko knjiga da postoji taj anglosaksonski, da postoji latinski sistem, pa se veliča latinski sistem, pa je taj latinski sistem proširen nekim poslovima koje rade beležnici, u odnosu na ovaj državni koji kod nas postoji.
Ali ne, to njih ne interesuje, mora da bude kao što je, navodno, u Briselu. U obrazloženju Predloga zakona kažu da ne postoji jedinstveno rešenje ni u EU, ima nekih razlika, a kod nas EU nema alternativu. Vidi čuda velikoga, tri godine se advokati pripremaju da budu notari, obilaze pravne fakultete, polažu neke ispite, neke kurseve itd. Znači, sve se polako priprema i ide se ka tome, to će tako da bude.
Slažem se da je taj posao sada organizovan i da se traljavo radi, ali nije kriv postojeći zakon, kriva je sudska vlast i ona vlast u upravi jedinica lokalne samouprave koja taj posao nije organizovala na kvalitetan način.
Da li je mogla da organizuje na kvalitetan način? Mogla je. Sada nas ova vlast ubeđuje da javni beležnik kao, da kažem preduzetnik, pa se još kaže "od javnog poverenja", izvinite, koje je to javno poverenje? Ko može da ima javno poverenje u neke advokate koje sam malo pre pobrojao? Lično nema poverenja u advokate koje sam malopre pobrojao.
Imamo, recimo, Zakon o overi potpisa, koji dozvoljava i sudu i opštinskoj upravi da vrše overu. Znate šta se dešava? Ne zato što rade ti ljudi, jer su oni krivi, nego zato što im je neko rekao, ko kontroliše sud, ko kontroliše opštinu, tako je bilo i sa onim izjavama i blanko ostavkama. Ljudi su promenili ugovore, zaključili ugovore u sudu, overili, a onda zloupotrebili pečat, otišli kod pisara u opštinu, tamo overili i odmah dočekalo njihovo sudstvo i kaže – to je sve u redu, zakon dozvoljava, može tamo, može ovamo.
Teško je pričati o zloupotrebama prava koje se vrše, pa na bazi toga izvesti zaključak kako je pravni sistem toliko loš da treba da pravimo nešto novo. To je nešto neverovatno. Šta imate kod advokata da radite, da propišete uslove i da obavežete Advokatsku komoru da ne vrši diskriminaciju kad se ljudi prijave za upis u advokatski imenik. Šta bi drugo bilo toliko bitno i interesantno? Ne, sada je veoma važno da se prave preduzeća, pa će biti specijalizovana preduzeća, pa da se napravi monopol, pa ako hoćeš da završiš u trgovinskom sudu, sada privrednom sudu, ideš kod toga, on odlazi tamo i tamo, završava se posao.
Znamo tačno koji advokat diktira kojim sudijama presude. To se zna. Vrtite glavom, možete da pričate šta hoćete, ali uvek kad zavrtite glavom, daću vam neki predmet. Evo vam krivična prijava protiv ovih iz "Zmaja", evo vam za preduzeće "Agrobačka" cela dokumentacija, evo vam za ovu gospođicu Lugonja Mirjanu, bila je kod stomatologa, polomio joj je zub, posle se pravi Toša, jedva je ostala živa, niko neće da je pogleda. Obraćala se sudu, tužilaštvu, njih to baš briga.
Kakve ovo veze ima s EU i s Briselom? Nema nikakve veze. U vašoj vizuri je Brisel-EU. Ovaj Jakovljević sad treba da izdržava ženu u Americi, koja nije došla pet godina ovde. Taj advokat i taj sudija se lepo dogovaraju. Znači, advokat i sudija sede u sudnici i dogovaraju se kako da maltretiraju čoveka i mi ćemo da menjamo zakon. Gde su ti atributi vlasti?
Zašto ne primenite ono što vam zakon nalaže ili što vam zakon dozvoljava? Ne, to vas ne interesuje. Vama je interes da se stavi crta. Da li imamo rebus sa 2000 pitanja? Imamo. E, rešeno, idemo ovo. Zna se, do jula mora ovih sedam-osam zakona. Mogli ste sve te zakone da strpate u jednu tačku dnevnog reda. To je demokratski. Najveći stepen demokratije se meri prema tome kojom brzinom treba da se ispune zahtevi.
Da li ste razmišljali o nečemu što može da se desi kao prirodna posledica ovakvih propisa? Znam šta će da se desi s ovim propisima, oni će da se menjaju ponovo, ponovo će da se usaglašavaju. Neko od poslanika vlasti je rekao da će prvih 100 notara da ode u zatvor, otići će i onih drugih 100, da znate, u to budite sigurni.
Ali, da li ste vi uopšte spremni kao vlast da organizujete pravosuđe na način kako je to propisano Ustavom, pa evo i vašim falš zakonima? Niste, jer ovde nema vladavine prava. Kada bi bilo vladavine prava, ne bi bilo ovih četiri-pet performansa svakoga dana ispred Ministarstva ekonomije.
Dolaze ljudi u grupicama, traže neka prava i neprekidno je tu gužva, isti policajci, isti protestanti. Tom ulicom prolaze nezainteresovani ljudi, naviklo se već na to – čekamo šta će da kaže Brisel, MMF, Svetska banka, NATO, EU, Vašington, London, da li će da se dobije neka pohvala i to je vizura, tu se mi krećemo, to nas interesuje. Ovi propisi, to uopšte nema veze.
Po ovom zakonu, navodno, overena izjava pojedinca pred notarom dobija neku svoju snagu, a ta ista izjava overena u sudu, pred sudskim pisarom, sada nema nikakvu snagu. Kako je to moguće? Evo, da vam dam primer: tužili smo jednog lopova što nas je zadužio za neki kredit, došli su svedoci, potpisali i sudski overili izjave da mu je bilo zabranjeno da podigne kredit, a sudija je jednostavno rekao da ga to ne interesuje. Naravno, sudija je napredovala, otišla je u Privredni apelacioni sud.
Veće Privrednog apelacionog suda reklo je – da, potvrđuje se presuda, ali da ste, kojim slučajem, imali neki dokaz da je bila zabrana, drugačije bi se odlučilo, a u sudskom spisu stoje izjave, a ona neće da sasluša svedoke. Sad mislite da će tu da pomogne neka promena propisa? Neće, problem je u ljudima, u toj vrsti samokontrole, u toj vrsti pritisaka.
Ovi što su izuzetno bogati, to nam je već poznato, mogu da kupe 129 u Skupštini uvek, začas naprave svoju većinu, mogu da izaberu predsednika Vlade i svoju vladu, trenutno im odgovara Mirko Cvetković kao predsednik Vlade. On je prvi direktor Agencije za privatizaciju i oni moraju da poštuju ono što je on uradio za njih. Ni krivi ni dužni postali su izuzetno bogati.
Sami znate da u svim ministarstvima sede ljudi koji rade za određeni interesne grupe i pre nego što napišete nacrt nekog zakona oni organizuju seminare, izdaju knjige, brošure, već pripreme teren. Znate, što bi rekao jedan odavno – pa, vi ste obični izviđači radova, vi ste obični izviđači radova.
Zašto ne valjaju ovi propisi kojima na ovaj način i izvršenje i ovo beležništvo predajete privatnicima? Zato što na ovaj način pokazujete i šaljete poruku da država nije dobra, da država ne valja, da je država nesposobna da vrši ono što je autentična nadležnost države i to samo zahvaljujući tome što ste vi vlast. Vi kao vlast kažete - državi nije potreban izvršitelj u sudu, već treba da bude privatni preduzetnik. On će biti efikasniji.
Pa znate, civilizacija odavno vaga između potrebe da se obezbedi sigurnost, stabilnost u jednoj državi i potrebe da se poštuju ljudska prava demokratije, da se omogući ljudima da iskažu sebe. I kako se menja situacija, tako se menja i taj tas. Vi do 2000. godine ste mnogo više pričali o ljudskim pravima i demokratiji, došli ste na vlast, sad kažete - važnija je sigurnost, stabilnost.
Radi sigurnosti i stabilnosti moguće je da dođu i ovi sa čarapama na glavi da budu izvršitelji. Već su osposobljeni, to moram da vam kažem, Vilijam Montgomeri je već suvlasnik u nekoliko agencija za privatno obezbeđenje, to znate valjda. Nije valjda da niste znali? Nije valjda da opozicija više zna nego vlast.
Odite u ono ATP, registar. Videćete sve, sve će vam biti jasno, i s kim su zaključili ugovore, koga obezbeđuju, zašto obezbeđuju, koliko naplaćuju, koga zastupaju, gde zastupaju.
Možete i vi da zaključite ugovor sa Vilijamom Montgomerijem. On je vrlo pouzdan. On bi mogao da zastupa interese Vlade Republike Srbije u Vašingtonu, da znate. Možete i sa Solanom, možete i sa Štefanom Fileom. Doduše, kod Štefana Filea bi već bio sukob interesa, ali možete da zaključite da zastupaju, to je lobiranje, to je potpuno normalno. To je dozvoljeno.
Mi smo imali lobiranje za ove predloge zakona. Ovde ste se malo odali ko je pisao ovaj zakon o javnom beležništvu, znam čoveka i znam sve što napiše da ima rupa, i vrlina i mana. Ali, ne rešavate problem, ne odlažete čak rešavanje problema, a ono što možemo svi da budemo sigurni, ljudima činite život svakim danom sve skuplji i skuplji i oko nekih elementarnih stvari.
Ova vrsta odricanja države, odnosno vlasti, da ne treba da bude državni posao, ovo beležništvo, bez obzira na onih šest grupa poslova koji se rade. Prenošenje poslova izvršenja na privatnike, ova vlast kaže – ljudi, nama nije potrebna država. Država ne zna to da radi.
Kako je to moguće da država ne zna da radi? Kad je to država zaboravila ovaj posao? Da li država može da zaboravi ovaj posao? Da li država uopšte može da dođe u situaciju da ne radi ovaj posao, da ne sme da radi ovaj posao? Naša država se diče time i kaže – državni službenici uopšte su tromi, spori, ne mogu da rade na ovim overama, to će privatnik mnogo bolje da uradi.
Sud je zatrpan. Ovo čak i nisu sudski predmeti, to moram da vam kažem. Ima nešto malo oko ovih zapisnika i ono što u vanparničnom postupku sudije rade, pretežno je tu ostavina i nešto što je nesporno oko imovine, ali nećete taj deo da razvijete. Ne, beležnici neka taj posao završe i to ide na tržište.
Kažete – oni su od javnog poverenja. Kojeg poverenja? Mislite da je dovoljno što vi napišete u zakonu da će notar da ima javno poverenje? Javno poverenje treba da se zasluži, i poštovanje Ustava i zakona i drugih standarda koji obavezuju. Ali ne, ovde je važno zbog potpisa, ovde je važno da se do jula završi ova, ako mogu tako da kažem, zakonska transformacija ili zakonsko usaglašavanje propisa iz oblasti pravosuđa, pa ćemo da vidimo u drugoj polovini šta treba još.
Jer tamo u oktobru treba da se da neki paraf, u novembru, i onda su svi naši problemi rešeni, preko noći. Neće više biti zastoja u sudovima, sve će izjave da se uzimaju kako treba. Izvršenje neće biti problem uopšte. Biće vrlo efikasni, neki put sa čarapom, neki put bez čarape. Oni će da vode postupak.
Imali ste prilike jutros, na početku ove rasprave, Judita Popović pripada drugoj poslaničkoj grupi, dala jednu vrlo interesantnu i zanimljivu ideju, da praktično izvršni postupak bude prirodna posledica parničnog, bez obaveze otvaranja tog postupka, nego kao prirodni nastavak. Ideja izuzetno dobra. Naravno, verovatno je potrebna još neka razrada te ideje, i daleko efikasnija nego ovo što predlažete preko ovih privatnih izvršitelja itd.
Samo vam skrećem pažnju da veliki broj građana s pravom prigovara na to kako su ih neki advokati zastupali. To donekle i jeste privatni odnos između klijenta i advokata, ali nije samo privatni odnos. Malo puta se Advokatska komora oglasila s nekim svojim disciplinskim postupkom, da bi zaštitila ugled komore, kao što i znate sami, postoji solidarnost između zdravstvenih radnika i drugih esnafa, postoji neka solidarnost, ali to vlast ne želi da reguliše.
Regulisala je izbor Advokatske komore i te stvari, da se ne bi pojavilo kao sa stomatološkom i nekim drugim komorama, a pri tom ste zaboravili jednu stvar, da advokati imaju neki svoj specifični položaj koji je u nekim detaljima izjednačen sa specifičnim položajem koji se po prirodnim zakonima priznaje svešteniku i lekaru.
Sveštenik, lekar i advokat su izvan onih, ako mogu tako da kažem, redovnih profesija i to ima razloga zašto je, jer ulazi u ono najintimnije i u ono, što se kaže, dušu čoveka i u njegove porodične odnose i zato ima i neke svoje posebne obaveze.
Imamo situaciju da su ljudi nezadovoljni svojim advokatima. Kaže – advokat je radio za protivnu stranu od početka postupka, ali je neuka stranka to shvatila tek 20 dana pre pravnosnažnosti presude. Takvim ljudima nismo pružili zaštitu.
Onda ove priče o osiguranju, da notar treba da osigura svoje poslovanje da bi odgovarao za pričinjenu štetu, to su bajke o kojima ne vredi ni komentarisati, jer to ničemu ne vodi. Ovde je važno ovo, zbog toga što treba da se ispune briselski uslovi ovde u Beogradu i u Srbiji, zbrda-zdola se gura po pet-šest zakona u okviru jedne rasprave. Ne moraju ti zakoni čak ni da imaju neku prirodnu vezu. Oni hitno treba da se donesu, kako bi neko konstatovao – ispunjen je taj uslov, idemo na sledeću etapu.
Ako se kojim slučajem ukaže na neku primedbu ili kasnije se ukaže potreba da treba nešto da se promeni, nikakav problem nije, većina postoji, promeniće se, sve u dobroj veri da se ispunjavaju briselski uslovi, a mi živimo po evropskim standardima. Na priči o evropskim standardima ljudi su dobijali izbore, glasali su za to dok su vam verovali.
Danas se to promenilo, neću da pričam u kom procentu, neka svako licitira svoj procenat, ali ta priča više ne prolazi iz prostog razloga što evropska perspektiva ili evropska budućnost je nešto u vazduhu što se ne vidi i ne oseća, a pričom o evropskoj perspektivi i budućnosti mnogo lepo prolaze neki. Koji? Oni koji su blizu.
Znate i sami da 35% od odobrenih kredita nikada ne ulazi u Srbiju. To su konsalting usluge, a znate i sami da 20% samo kod javnih nabavki nestane. Na četiri milijarde, koliko vrede javne nabavke, 800 miliona evra nestane. Vlast kaže da ne zna, ovi vaši posmatrači kažu da ne znaju.
Pre nekoliko dana ste izglasali Zakon o izmenama i dopunama Zakona o izgradnji i planiranju, videćete koji će problemi da budu sa konverzijom. Neko je pripremio teren za konverziju. Videćete koji će problemi da budu. Pazite, ne može ovo više da se krije. To građani osećaju i taj osećaj jednostavno tera da u ovom trenutku ćute, a kada će to da eksplodira, da li će da eksplodira, kako će da eksplodira, nemojte mene da pitate.
Ta vrsta osionosti s kojom gurate ''Evropa nema alternativu'', pa makar i da se gazi po ljudima, pa makar i da se izbacuju iz stana, iz kuća, zbog struje, vode, telefona, zapamtite, ima ljudi koji to ne mogu da vam oproste.
Ovo je svojevrsni skandal sa Vučurevićem u Šapcu. Još veći skandal je ovo maltretiranje Bosiljke Mladić danas u sudnici, jednu gospođu od sedamdeset godina da tretirate na takav način zato što Evropa nema alternativu.
Vodite računa, ljudi, šta radite. Kažite da Srbija nema alternativu, da građani Srbije nemaju alternativu. Manite se od te floskule Evropa nema alternativu.
Napokon, ako možete, okrenite se. Evo, upozoravam vas, obaveštavam svestan toga da pričam broju od 126, koji verovatno to ne čuje, pa možda i nema dušu. Milion puta sam vam u ovoj skupštini rekao koji propis ne valja. SRS je iznela brojne razloge, pa ste posle dva, tri, četiri, pet meseci ili godinu dana na neki način priznali to, izmenili to, promenili na drugi način ili nešto drugo uradili.
Izbacite tu vrstu tvrdoglavosti iz politike, a od EU i od Brisela, vežite to mački o rep, od toga nema ništa, to svi znaju, čak i oni u Briselu, čak i ovi ovde u Srbiji. Zapamtite, Belgija još nema Vladu. Vrlo rado bih Belgiji poslao ove naše proevropske kadrove da tamo srede na evropski način Belgiju, da naprave tamo Vladu, da zaoru tamo svim snagama, da ovako naoružani evropskim standardima rasture i Belgiju kao što su rasturali Srbiju.

Gospođo Čomić, moram da vam se izvinim, kasnimo šesnaest sekundi, s obzirom na da ste po nekom evropskom časovniku ovo ubacili u dnevni red, pa smo morali da skupljamo tu dokumentaciju, da vidimo šta se tu radi.

Samo sam se izvinio zbog nekoliko sekundi, ne zbog toga što vi pričate. Inače, ja se držim dnevnog reda, vidite, neprekidno.
Velika je čast pričati o tome kako se transformiše, sređuje, prilagođava sve ono za šta možemo da kažemo da je pravosuđe. Ovo je izuzetna prilika da se javnost obavesti. Čitam, gospođo Čomić, obrazloženje Predloga odluke, da znate, unapred vas obaveštavam, da otklonim sve neizvesnosti. U ovom obrazloženju, gospođo Čomić, piše ovako, a gospođa je malopre i rekla – da je poštovana demokratska procedura. Znate, demokratska procedura je poštovana 23. marta ove godine. Izlaznost je bila izuzetna, 95,37%, kao u vreme Tita. Nije bio referendum.
Tema tog izbora je bila, evo sad čitam, da li su oni koji imaju pravo glasa u tužilaštvima sigurni, da li ih je neko ubedio da se prilikom predlaganja kandidata, kako kažu ovde, „očekivalo“ da ti predloženi kandidati, kažu, „da isti“ budu stručni. Znači, u demokratskoj proceduri se razmatralo da li su stručni; nema tu – fakultet, nema prvostepeni, drugostepeni postupak, nego se u demokratskoj proceduri razmatra da li je kandidat stručan, pa onda, molim vas, da li je kandidat dostojan, pa da li su njegovi rezultati takvi da opravdavaju njegov izbor. U demokratskoj proceduri se utvrđivalo da li njegovi rezultati opravdavaju izbor. Pa onda, da li uživa ugled, da li uživa poverenje.
Sve to je bilo predmet demokratije. Naravno, demokratije u tužilaštvu, a u tužilaštvu, znate, postoji hijerarhija, subordinacija itd. Onda, predstavnik predlagača nas je ubedio da je u demokratskoj proceduri u tužilaštvu velikom većinom glasova doneta odluka da se Narodnoj skupštini predloži da ova tri kandidata budu izabrana za stalni sastav ovog veća tužilaca.
Da sad krenemo redom. Na ovoj listi pod rednim brojem dva nalazi se Miljko Radisavljević. On je tužilac za organizovani kriminal u Tužilaštvu za organizovani kriminal. Nekada se nije smejao, a sada se malo i smeška kada objašnjava šta radi sve tokom ove svoje funkcije. Građani u Srbiji smatraju da, osim što u proleće procvetaju trešnje i poneka višnja, ono što godinama cveta, to je organizovani kriminal. Sada mi objasnite kako je u demokratskoj proceduri utvrđeno da je postigao epohalne rezultate na radnom mestu u borbi protiv organizovanog kriminala? Vidite kako kada demokratska procedura uđe u neke pore to može da ispadne tragikomično. Znači, u demokratskoj proceduri je utvrđeno da je gospodin Miljko postigao izuzetne rezultate.
Gospođo Čomić, samo čitam obrazloženje predlagača, molim vas. Piše „Obrazloženje“ i dole, treći pasus odozdo, kaže ovako – da se prilikom predlaganja kandidata očekuje (pazite, „očekuje“, to je kao ona evropska perspektiva, nudimo vam evropsku perspektivu) da isti budu stručni, znači, Miljko je stručan, on je dostojan, da njegovi rezultati opravdavaju izbor. Znate li za koga njegovi rezultati mogu da deluju kao reklama? Za organizovani kriminal. Ljudi moji, u svakoj sferi društvenog života imamo aferu i organizovanu kriminalnu grupu. Stečajna mafija, putna mafija, indeks mafija; imamo onu đubretarsku mafiju na kojoj se proslavio Miljko, onaj otkaz, sećate se, to mu je bila karta za napredovanje.
Gde god se okrenete imate mafiju. Sada, u demokratskoj proceduri je utvrđeno da je on postigao tako dobre rezultate da ti rezultati opravdavaju očekivanje da u demokratskoj proceduri... Tužioci su predani demokratiji, oni će da naprave dobar izbor, a mi ovde nemamo šta drugo da radimo nego – šargarepa ili štap, uzmi ili ostavi. Procedura maksimalno sprovedena, poštovana. Svi se kriju iza procedure. Kandidati kažu – narod nas je izabrao, tužilački narod nas je izabrao. Predlog je došao u Skupštinu. U Skupštini je obezbeđeno 126 poslanika, sve je završeno. Gospodine File, prvi uslov smo završili, u uspešnoj transformaciji pravosuđa. Imaćemo stalni sastav i oni će moći dalje da nastave da rade u skladu s Ustavom i zakonom. Molim vas, rešili smo onaj rebus od pre nekoliko meseci, stavite nam plus, ovo smo sredili.
Međutim, protagonisti organizovanog kriminala trljaju ruke. Kada opština raspiše neku licitaciju, ili neko komunalno preduzeće, da se napravi neki objekat, pa se jave građevinci, oni obavezno traže reference – gde si gradio, kad si gradio, da li si poštovao rokove, koliko imaš mašina, koliko inženjera, tesara, ovih koji rade sa betonom itd. A ovde se u demokratskoj proceduri utvrđuje referenca. Znači, otvorena biračka mesta, lista kandidata. Hajde sad neko iz Tužilaštva za organizovani kriminal da glasa protiv svog šefa. Nemojte, molim vas.
To je evropski standard. Ja stvarno ne znam šta mi je, neprekidno vas hvalim. Da li zato što vam skače popularnost? Možda zbog toga. Ali, potpuno je trivijalna stvar taj potpis u oktobru, novembru ili decembru ne znam koje godine. Vi ste sve evropske standarde ubacili ovde kod nas. Mi živimo po evropskim standardima. Ne treba nam potpis. Kad dođe vreme za potpis, reći će da on ne važi jer ste vi sve uslove ispunili – imate transformisano pravosuđe, ono cveta, imate super bankarski sistem, privatizaciju izuzetno dobru, ništa ne radi, sve je idealno. I sve ste to postigli demokratskom procedurom, uz maksimalno poštovanje ljudskih prava, stručnih prava, prava na dostojnost, ugled, poverenje.
Ne sumnjam da neki imaju poverenja u predložene kandidate. Ja sam apsolutno siguran u to. Darko Šarić ima poverenja, u to sam siguran, pošto još nije uhvaćen. Poverenja u ovaj izbor imaju i svi oni koji su napravili „Razvojnu banku Vojvodine“ od „Metals banke“. Pajtić ima poverenja, siguran sam. Pavličić ima poverenja. Znači, veliko poverenje ima u predložene kandidate. Nisam siguran za neke iz parlamentarne većine da imaju poverenja, ali to je vaša interna stvar. U to ne želim da ulazim. Ne želim niti da mirim niti da svađam, to ćete sami da rešite.
Ali, stiče se utisak u javnosti da po pitanju organizovanog kriminala postoji neka vrsta selektivnosti, pa ovu organizovanu grupu diramo, a onu drugu organizovanu grupu ne diramo. Zašto? Ova organizovana grupa treba da bude monopolista. To je vrlo prosto i jednostavno.
Ako čitate novine pa odbacite 99% informacija koje su objavljene u njima i uzmete samo onaj jedan posto, onda, molim vas, kažite da su u borbi protiv kriminala, sa rezultatima uspeha od 1%, ova tri tužioca izgarala. Ne treba nikakva demokratska procedura. Ali ne, od demokratije i od demokratske procedure zavisi sve – i stručnost, i dostojnost, i ugled i da li javnost ima poverenja u te predložene kandidate itd. Sve je to poštovano. Kako to može? Ne znam. To će neko da vidi. Neću da idem toliko na imena, pošto se štrecate i kažete da to nije pristojno, da treba po kumrovačkim pravilima, imaginarno, prenosno – kupus gleda, meso vadi.
Ne znam koji kvalitet mi dobijamo. Ne znam. Ne vidim garanciju da će ova tri kandidata toliko da doprinesu radu ovog veća tužilaca da prilikom razrešenja i izbora dolaze... Prilikom izbora dolaze najbolji kandidati, a oni koji loše rade posao će biti razrešeni, pošto će to biti njihova nadležnost kad budu u ovom organu. Ja to ne vidim.
Zašto ne vidim to? Zato što postoje dva stalna člana ovih pravosudnih organa – ministar i predsednik Odbora za pravosuđe. Dokle god imamo ovog ministra i ovog predsednika Odbora za pravosuđe, dešavaće se loše stvari.
Naš predsednik Odbora za pravosuđe nema sreće, jednostavno, za šta god se uhvati, sve se osuši: i Savezna Republika, i državna zajednica, i pade ona devojka pre neki dan na obeležavanju godišnjice, u prisustvu predsednika Odbora za pravosuđe. Jednostavno, baksuz čovek. Ja saučestvujem u bolu sa vama povodom toga, ali šta da radimo? Ja vas upozorim, vi nećete. Onda mora da se pozove demokratija i demokratska procedura.
Možete da zamislite kako bi izgledalo kada bi deca na fakultetu polagala u skladu sa demokratskom procedurom? Jer, znanje znači da je položio ispit. Verovatno će demokratija da se uvede i prilikom polaganja ispita. Opet neka većina.
Sada demokratskom procedurom neko stiče ugled. Demokratskom procedurom dokazujemo da svi moramo da imamo poverenja u predložene kandidate koje ćete vi da izaberete, a znamo da je transformacija našeg pravosuđa finansirana od strane SAD. Godinama se to finansira. Nema onih koji su pokrenuli taj proces transformacije, napisali strategiju, ali šta da im radim, ko sa đavolom tikve sadi, znate kako prolazi – tikve mu se olupaju o glavu.
Kao poslanička grupa mi ne želimo da učestvujemo u ovoj vrsti performansa. Nijednog trenutka nisam rekao da ova predložena odluka nije u skladu sa odgovarajućim članovima zakona koji ovo regulišu, samo želim da skrenem pažnju da je ova transformacija pravosuđa poprilično trajno i trpno stanje. I trajno i trpno stanje, zbog toga što nema nikakvih efekata od te transformacije, jer ne postoji želja da se izvrši transformacija pravosuđa na način da građani imaju poverenja u sud.
Evo, gospođo Čomić, častim vas ovih deset sekundi, da vam bude bolje.

Da li mogu onih pet minuta kasnije? Sada, dobro, sada ću uzeti reč. Ja sam se navikao na petnaest, nisam znao da i ovo ide na dvadeset. Vidite, lako je meni kad je moja Gordana tu. Kad je Slavica, onda je opasno stanje. Hvalim vas. Čim vas hvalim, nema opomene. Nemojte, molim vas.
Šta da vam kažem za ovih pet minuta? Sve ovo što ste radili je loše. Džabe ste krečili. Ljudi, džabe ste krečili. Evropska unija neće Srbiju, neće vas. Građani žive po evropskim standardima. Sve što radite jedanaest godina je u skladu sa standardima Evrope. Potpis ništa ne znači. Samo što to nije tako. Ali, još malo će ljudi da vam veruju, pošto vam skače popularnost.
Kako ova tri kandidata koja budete izabrali mogu da poprave stanje u našem tužilaštvu? Nikako. Unapred znamo rezultat. Da li će da se stiša ova galama oko transformacije pravosuđa? Neće. Znate, opet će ove tužibabe da vas tuže tamo u Strazburu, Briselu itd. Opet će delegacije da idu. Zato što od Ustavnog zakona naovamo nije mogla da se reši jedna vrlo rešiva situacija kada su u pitanju sudije – to je stalnost, kao nešto što je stečeno pravo sa donošenjem novog Ustava.
Može sve da se radi, možete da idete ponovo na reviziju, možete sve ono što su ljudi pisali Ustavnom sudu da tretirate kao žalbu, da razmatrate, ali problem nećete rešiti. Nikada nećete rešiti onaj problem koji i dan-danas postoji, da se sudske presude kada dođu do pisarnice ponovo vraćaju jer postoji neki kontrolor iz inostranstva. To kažu tužioci, gospođo Dolovac, nezadovoljni stanjem u pravosuđu. Neću da vam kažem o kom predmetu se radi, tragajte sami.
Moram da vas pohvalim, stvarno. Jeste da je sa zakašnjenjem od šest meseci, ali hapsite sve one na koje smo mi pre šest meseci ukazali da prave probleme. Evo, predlažem vam, gospođo Dolovac, da odmah razrešite ove tužioce koji su dobili krivičnu prijavu protiv odgovornih lica iz „Zmaja“. Odmah možete da ih razrešite, ali nećete. Neće to da uradi ni novi sastav ovog veća tužilaca, već će selektivno, dekorativno, kad ko politički zasmeta. U drugom „Dnevniku“: uhapšena ova grupa, uhapšena ona grupa. Kada ćete Miškovića da uhapsite? Kada ćete Beka da uhapsite?
Znao sam, Čanak, samo nisam znao gde ću da te pogodim, ali sam znao da negde moraš da se javiš. Znao sam da moraš ti negde da se javiš. I kod tebe postoji trunka borbe za istinu. Neka trunka mora da postoji. Kod nekih u tvom okruženju ne postoji, to budi siguran.
Ali, mora negde da se krene. To građani očekuju. Ja vas provociram da demantujete sve ovo što pričam, a da narod procenjuje ko je bio u pravu. Tu me Čanak podržava ceo dan, od jutra do večeri. Eto, to je ta situacija, gospođo Čomić, koja neće moći da se reši ni blagim osmehom, ni brojem 126, niti rešenjima onog rebusa u vezi s kandidaturom, niti onim potpisima hoće-neće u oktobru, možda ne u novembru, u decembru. To je šarena laža da biste prikrili još neke. Ne vi, nego ona logistika koja ide iz sveta tajkuna, organizovanog kriminala i drugih. Hvala vam.

Gospođo Čomić, zahvaljujući ovoj vrsti tolerancije, pustili ste raspravu, javnost je imala prilike da sazna mnogo važnih detalja. Prvi detalj je da nešto nije u redu sa vladajućom većinom. Kroz formu poštovanja i primene Poslovnika podnose amandmane i zadiru ne samo u srce, nego u jetru i slepo crevo Vlade. Zamislite, oni napadaju koncept Vlade, koja se transformisala pre nekoliko dana. Sada vidimo da tu neki ljudi iz Demokratske stranke, „otporaški“ deo, napadaju demokratski deo stranke, klasični. Neću da ulazim u to kome gori kesa, zašto gori kesa, to je drugo pitanje.
Važno je da smo iz ove rasprave saznali nekoliko vrlo važnih detalja. Prvo, da u vreme ove svojevrsne tranzicije, kako to vi volite da kažete, mi u stvari pokazujemo... kada kažem mi, Vlada pokazuje Predlogom zakona da ne zna šta su osnove svojinsko-pravnih odnosa. To je prvo što smo mogli da primetimo.
Druga stvar koju smo saznali: zakonodavstvo u Vladi gotovo da ne postoji. Ono je svedeno samo na kategoriju – interes.
Treći detalj koji je vrlo bitan: Vlada, koja dve godine ne poštuje svoj Zakon o finansiranju lokalne samouprave, elegantno prepušta (doduše, u skladu sa zakonom, to mora da se kaže) kompletan sistem oporezivanja imovine lokalnim samoupravama, kako bi nezadovoljni građani jurili u opštinu, u lokalnu samoupravu, a ne da jure više poresku upravu, Vladu, ministre, predsednika Vlade; nikako da se žale ovima sa Dedinja.
Onda smo došli do zaključka da u stvari postoje dve koncepcije. Jedna koncepcija se zasniva na principu „uzmi sve što ti život pruža“, pa ćemo ekonomsku snagu i materijalne mogućnosti građana da cenimo kako kome padne na pamet. Postoji i druga varijanta, koja želi da zaštiti stečene pozicije onih koji su u vreme tranzicije došli do poprilično velikog bogatstva.
Tu se ne biraju sredstva. Pomenuću vam, recimo, primer opštine Raška. Ukrali dva odbornika, zaposlili decu tih odbornika u ministarstvu nekom tamo, dalje. U Raškoj se dele pesme u dvanaestercu. Zašto? Zbog Kopaonika. Zbog lokacije na Kopaoniku. Jer, dok su radikali bili na vlasti nije moglo burazerski, nego je moglo samo putem nadmetanja, pa je za dve-tri lokacije od po deset ari, ili nešto malo više od deset ari, opština uzela milione evra i ulagala u infrastrukturu. Onda su došli novi proevropejci. Kako da završe Kopaonik, da krčme sa svojim bogatašima? Ukradimo dva odbornika, napravimo neku novu većinu i – završen posao. Sve je u skladu sa demokratskim principom „demokratija je tamo gde je većina“. Nije više forma, nije više alternativa, ne, gde je većina. Namerno ne pričam koje su to stranke, prepoznaju se oni. Ako se ne znaju, poneo sam ovu narodnu pesmu u desetercu, šta se dešava u Raškoj. Zbog Kopaonika, ekstra lokacije.
Zašto nije shvaćen amandman koji je podneo naš poslanik Milan Avramović? Zato što se u priču unose poluistine. Dokle god je na gradskom građevinskom zemljištu postojalo pravo korišćenja, građani su plaćali naknadu za korišćenje građevinskog zemljišta. Je li tako? Kada su postali vlasnici stanova plaćali su porez na imovinu za stambenu jedinicu, kuću.
Sada je došlo do te tzv. konverzije, odnosno u najavi je konverzija. Ima i konverzija koje se vrše po osnovu denacionalizacije, o tome ću posebno da vam pričam, u Nišu šta se dešava, kada dođe moj Bole, pošto ne mogu bez Boška Ristića. Videli ste, sve što on radi – katastrofa. Jeste li videli šta se desilo u Nišu sa onom vašom manifestacijom? Bežʼte dalje od Boška Ristića, sve je zabrljao čovek.
Sada dolazimo u situaciju da se na ovom članu pokazuje šta je ekonomska snaga. Adekvatna ekonomska snaga je i onoga koji ima jedan ar u svojini i onoga koji ima hektar u svojini. Zašto bi onaj koji ima devet ari bio oslobođen, a onaj koji ima deset i nešto ari plaćao porez? Po kom osnovu? Je lʼ dokazuje svoju veću ekonomsku snagu time što ima veću količinu nekretnina? Pa, srazmerno su svi oporezovani i srazmerno treba da budu oporezovani za svaki kvadratni centimetar, ako je to koncept koji zastupate. Ali, ne.
Drugo, u dodatku ovog predloga zakona otvoreno ste napisali da ne postoji evropski propis koji ovo reguliše. Znači, ne postoji obaveza. Ne možete više da se pozivate na MMF. Mi bismo to uradili, ali MMF... Mi bismo to uradili, ali NATO pakt... Mi bismo to uradili, ali EU... Znači, taj izgovor ne postoji. Postoji nešto što se naziva princip i postoji nešto što se zove interes građana. Vi ste sad ovako elegantno... U osnovi ovog zakona se nalazi jedna pričica – poštovani građani, biće sve isto kao prošle godine, samo što smo mi rekli lokalnim samoupravama – ne smete da povećavate više od 60% u odnosu na prošlu godinu. Izvinite, molim vas, to je neozbiljno.
Sad bih ja nešto da vam objasnim o materijalnim mogućnostima i ekonomskoj snazi i srazmeri koja se koristi prilikom oporezivanja i učešća građana u finansiranju državnih funkcija. Druga je stvar kada se radi o ličnim primanjima. Kod ličnih primanja može da se uvede porez koji bi bio progresivan. Mi imamo kod poreza na prihode građana 10% na svaki prihod, lično primanje građana. Pa, imamo na kraju godine onaj sintetički, na ukupna primanja građana. Možemo da uvedemo i proporcionalno oporezivanje, jer je to zaradio čovek svojim radom i pokazao svoju materijalnu mogućnost itd. Ovde imamo tu tzv. statiku. Ovde imamo stanje, imamo nepokretnost koja je definisana na neki način.
Molim vas, moram da vam kažem, za mene je potpuno neprihvatljivo da čovek istovremeno plaća naknadu za korišćenje građevinskog zemljišta i porez na imovinu, ukoliko je to zemljište u svojini. To su kolizijske stvari. To su stvari koji su u suprotnosti sa elementarnim principima rimskog prava. Doduše, ovde može sve. Ovde i predsedavajući može da izrekne profesoru pravnog fakulteta opomenu zato što je rekao nešto ili kritikovao nešto zbog čega bi studenti kod njega pali. Ali, takva je demokratija, ne postoji savršeniji oblik.
Pre svega iznosim primedbu i prigovaram ljudima koji rade u zakonodavstvu u Vladi, ljudima koji rade na poslovima zakonodavstva u Ministarstvu finansija da nisu smeli da dozvole da ovo prođe, jer se sada praktično ovim propisom nastavlja agonija u svojinsko-pravnim odnosima, uz uvažavanje činjenice da je oporezivanje nešto što se vezuje za faktičko stanje. Postoje čitave kategorije plaćanja poreza gde to nije vezano za imovinu itd., već za faktičko stanje, poput, recimo, bespravne gradnje itd. Jednostavno, poreske organe interesuje samo ko će da plati, pa ne mora ni da bude vlasnik. Ali, to je neka druga logika. Osnova za taj princip mora da se zasniva na nečemu što je postulat. Deca se uče na fakultetima tim stvarima. Zašto bi 9,5 ari bilo u jednom pravnom statusu, a 10,5 ari u drugom pravnom statusu?
Ili, što se tiče poljoprivrednog zemljišta, juče sam bio u Subotici, rekli su mi – sto i nešto kilometara sa leve strane nekog puta, sve je vlasništvo jednog čoveka. On je lepo iskoristio tranziciju, gospođo Čomić. Imamo tranzicione gubitnike, verovatno nekih 99% građana Republike Srbije.
Znate, onaj ko ima materijalnu mogućnost, ima ekonomsku snagu, on će svaki porez da plati. Još ako je monopolista ili u poziciji da prihoduje nenormalno u ovoj državi, njega to ništa ne pogađa, u krajnjem slučaju. Ali, ovo je stvarno politički bezobrazluk da se baci vruć krompir lokalnim samoupravama. Verovatno je neko ljut zbog one peticije predsednika 151 opštine, koji su kritikovali zašto se dve godine ne primenjuje Zakon o finansiranju lokalne samouprave. To su sada glavni razlozi zašto se pribeglo ovom pravnotehničkom rešenju.
Moram da kažem da u amandmanu koji su Nataša i Konstantinović napisali ima neke logike, moram da priznam, ali nije rešeno načelno pitanje. Znači, ne vidi se princip koji se ovde primenjuje. Ili je važeći princip samo – daj da se zgrabi? Ako je princip da se zgrabi, izvinite, molim vas, onda ne treba nijedan zakon, onda ne treba niko da se poziva na Ustav, ne treba da se poziva na neke standarde itd. Onda je dovoljno da imamo 126, pa možemo da radimo šta god hoćemo. Valjda smo svi shvatili da taj princip 126, ili podnosim amandman i gledam u broj 126, mora da bude prošlost, jer sve se kasnije vrati kao bumerang i svima se to olupa u glavu.
Siguran sam da je amandman gospodina Avramovića dobar, ali on stvarno otvara načelno pitanje, a ne vidim spremnost da se to pitanje reši. Mi smo i na ovoj sednici imali prvu tačku dnevnog reda koja nije do kraja definisala ovo pitanje, zato što postoji još jedan teret koji ćete morati na neki način da rešite, oko restitucije, ali neću da vam guram prst u oči, znam da je to bolno. Da je to lako, to bi se rešilo još 2001. godine, ali je to u Srbiji nerešiv problem. Na vreme vam samo skrećem pažnju. Hvala, gospođo Čomić.

Ovo je nastavak amandmana koji je na član 2. podnela Vjerica Radeta. Reč „odgovarajuće“ zamenjuje se rečju „utvrđene“.
O čemu se, u stvari, radi? I što se tiče Zakona o finansiranju lokalne samouprave i, uopšte, kada se nešto prenosi sa Republike na jedinicu lokalne samouprave, pravilo je da se određuju limiti, odnosno ako se radi o porezu, određuje se to u procentima: ili se ide sa minimalnim ili se ide sa maksimalnim ili se kaže od – do. Reč „odgovarajuća“ ništa ne znači, da li to nekome odgovara ili ne odgovara. Poenta je da se koristi zakonska terminologija – do iznosa ili do procenta koji je utvrđen. Znači, lokalna samouprava treba da utvrdi tu poresku stopu do onog broja, do onog procenta koji je propisan ovim zakonom. Formalnopravno, zakonom se utvrđuje i formalnopravno lokalna samouprava, kada ona utvrđuje, utvrđuje da bi poštovala ono što je propisala Narodna skupština zakonom.
Međutim, mislim da ovde u pitanju nije samo igra reči, nego i nešto mnogo krupnije i značajnije. Podsećam sve poslanike koji su u sali Narodne skupštine, podsećam gospodina Đelića da je poslednja izmena ovog zakona urađena 30. decembra 2010. godine i da je ovaj novi predlog zakona ušao u proceduru 21. februara 2011. godine; 52 dana su vam bila potrebna da shvatite da ste napravili neke greške, za srce ste ujeli neke. Znate li koga? Ja neću da pričam, dobiću opomenu, pa onda ima od toga da se pravi fešta. Onda je po ekspres postupku došao novi Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezu na imovinu.
Slična je situacija i sa sledećom tačkom dnevnog reda. Mi smo vas upozoravali decembra meseca, i neću da ponavljam našu diskusiju iz decembra meseca, ali to je taj problem; kada se da neki dobar amandman, kad se predloži šta treba da se uradi, kad se skrene pažnja na to koji će problemi da budu... Tada smo vas takođe upozoravali koji će problemi da budu kod jedinica lokalne samouprave. Niste verovali, već ste primenili oprobani demokratski princip, broj 126.
Mi godinama pričamo sa brojem 126. Iza broja 126 nalaze se stavovi, interesi Brisela, Vašingtona, jer tako kažete – Evropa nema alternativu. Vi ste zaboravili da Srbija nema alternativu, život u Srbiji nema alternativu. Ne, Brisel nema alternativu. Vidite, kamo sreće da je ovaj Putin ostao jedno pet-šest dana, uveo bi se neki mentalni red u ovoj zemlji, kao onog dana, kako je bilo sve lepo i uredno u Beogradu. Vi se sećate, gospođo Đukić Dejanović? Niti je ko prigovarao, pomereno je sve što je parkirano bez veze, „Gazela“ prohodna, nema gužve, sve idealno. Sutradan svi zaboravili EU i NATO pakt. Ja sam vas hvalio sutradan, je lʼ se sećate? Svi predstavnici Vlade koji su bili u Skupštini nisu smeli, kakva EU, nema šanse, NATO, nema šanse. Vidim, sada dolaze intenzivno delegacije.
Predlažem vam novu etapu razvoja međunarodne saradnje Republike Srbije – da predložite Ujedinjenim nacijama da se sedište UN preseli na Veliko ratno ostrvo, pošto ovde delegacije dolaze više nego u Njujork. Malo malo, pa nešto nije u redu, vi trk u Brisel kod mame i tate da kažete – oni radikali obukli majice pa nas opet napadaju itd. Ovo je da malo razbijemo monotoniju.
Znate koliko mi je toplo oko srca kada Đelić spusti glavu i kada Nada spusti glavu? To je kapitulacija, Đeliću, posle 11 godina. Nije ni čudo što 70% građana neće da čuje za EU i NATO pakt. Da li znate za taj podatak? Da vas obavestim, najnovija istraživanja kažu da to ide još nagore.
Nemojte da pišete propise koji mogu biti dvosmisleni.

Tačne podatke.

Pričam o tome u čemu je razlika između termina „odgovarajuće“ i „utvrđene“. Vi ne pratite nit, postoji nit. Ne mogu ja toliko da omanem, gospođo Đukić Dejanović.

Merljive podatke, ja izmerio. Dobro, sada je stvar u metru, ali nema veze.
Kada je koncepcija takva da se prihodi od poreza na imovinu ustupaju kompletno jedinicama lokalne samouprave – moram da vam skrenem pažnju na to da lokalna samouprava nije državna vlast – onda jasno propisujete okvire. Ovo je po Ustavu izvorni prihod Republike, ali ga zakonom prenosimo jedinicama lokalne samouprave zbog brojnih razloga: i efikasnosti, i jednostavnosti naplate i potrebe da Republika učestvuje u finansiranju poslova jedinica lokalne samouprave. Da ne pričam šta je sve Republika prenela kao poverene poslove jedinicama lokalne samouprave. U tim prenetim poslovima lokalna samouprava ima neke atribute državnog organa koji radi posao i postupak je potpuno drugačiji u odnosu na izvorne nadležnosti lokalne samouprave, ali to je vrlo teška tema za vas, da vas ne mučim, ima da se oznojite, a nećete da shvatite.
Kada se koristi termin, skrećem vam pažnju, „odgovarajući“, pogrešno ili na sebi svojstven način ima da se tumači od jedinice lokalne samouprave do jedinice lokalne samouprave, a Stalna konferencija gradova, koja bi malo posredovala, teško da može nešto da uradi.
Samo da vas podsetim, postoji i komisija koja treba da reguliše neke oblasti i neka pitanja finansiranja lokalne samouprave od strane Republike. Na čelu te komisije bila je gospođa Diana Dragutinović. Doduše, nije se ni sastala ta komisija. Verovatno će sada gospodin Mirko Cvetković, kao ministar finansija, ponovo da bude na čelu te komisije. Tamo će oni da vade oči, onih 150 opština, znate; oni realno imaju problem, gospodine Đeliću. U potpunosti shvatam Vladu, ona je dve godine govorila ovako – bili su dopunski izbori, Vlada je direktno asfaltirala, sređivala obdaništa zbog onih izbora; vi ste potrošili te pare koje vama pripadaju, ali mi kao pametna vlada nismo dozvolili da vi u lokalnoj samoupravi trošite pare, pa da kradete, ne, nego smo mi. To je onaj Pajtićev sistem.
Sada vam skrećem pažnju, opet će vam se pojaviti veliki problem kod jedinica lokalne samouprave, jer porez na imovinu treba da plaćaju neka pravna lica, je lʼ tako, gospodine Đeliću? Šta da radimo sa novim gazdama, vlasnicima velikih nepokretnosti? Gospodine Đeliću, kako ćete njih da smirite?
Predlažem jedinicama lokalne samouprave da za fizička lica ne pomeraju poresku stopu i porez u odnosu na 2010. godinu, a da za sve one koji su u privatizaciji došli do velikog kapitala, imovine, nepokretnosti i one miljenike primene maksimalno određenu stopu koja je utvrđena, gospodine Đeliću, ovim predlogom zakona. Ne odgovarajuću, jer odgovarajuća može da zavisi od tajkuna, kako vi kažete - motor razvoja neke jedinice lokalne samouprave. To su ovi „motori razvoja“ koji su kupovali fabrike, pa su sve fabrike zatvorene i ljudi ostali bez posla.
Znate, kada polako malo čeprkam ove zakone, pa kada vidimo zašto se za 50 dana menja ponovo evropski zakon novim evropskim zakonom, onda sve izađe na površinu. Nemate pojma koliko mi je drago kada vidim da ste svi sagnuli glavu i da se gledate u junačke delove tela. Hvala vam.

Ja ću morati da se pridržavam Poslovnika i da pričam o amandmanu, pošto amandman glasi da se briše odredba Predloga zakona koja uvodi retroaktivnost. Ovaj amandman ima za cilj da se posle usvajanja ne primenjuju retroaktivno odredbe članova 1, 2. i 3.
Moram da kažem na početku da je predlagač zakona formalnopravno ispunio uslove. U obrazloženju je dao dve rečenice, da u skladu sa Ustavom postoje opravdani razlozi, i to će biti posebno predmet glasanja u danu za glasanje. Međutim, suštinski nisu ispunjeni ti osnovni uslovi i ne postoje opravdani razlozi. Zašto bi bio opravdan razlog to što se Vlada posle pedeset i nešto dana dosetila da je pogrešno nešto uradila, pa sad brže-bolje da ispravi? Kako može da bude opravdan razlog neodgovornost nekih koji su pristupili promeni zakona? To ne može da bude opravdan razlog.
Onda kažete – ukoliko se to ne bi desilo, da se ova prva tri člana primenjuju od 1. januara 2011. godine, onda bi lokalne samouprave ili oni koji rade posao poreza na imovinu morali da vrše dva razreza. Vi ste krivi što moraju da rade dva razreza, znate.
Ne znam po kom principu ide ova današnja rasprava. Na početku današnjeg dana smo čuli kako jedna grupa poslanika koja je podnela amandmane, čiji su amandmani usvojeni od strane Vlade, u stvari ide u susret građanima i građane štiti od Vlade, a oni u istoj stranci. Ljudi, pa mora da postoji neka elementarna odgovornost. Amandmani poslanika vlasti jesu izuzetak, to ne sporim, svako ima pravo da podnese amandman, ali da vidimo šta je pozadina, zašto se to radi. Sada idemo, znači, od 1. januara 2011. godine.
Moram da skrenem pažnju svima, bez obzira na to što se u ovoj izjavi o usklađenosti kaže da ne postoji evropski standard, ovo je, gospodine Đeliću, evropski standard. To morate da potvrdite, klimnite glavom. Jeste. To je evropski standard. Mora da se plati i gotovo.
Gospodine Đeliću, vi ste bili u inostranstvu 1996. godine kada su bili lokalni izbori; u Nišu su patentirali bure i pozivali građane da u bure bacaju račune za struju. Ovo vam unapred kažem, jer je moguće da sada neko pozove građane da rešenja o imovini, porezu na imovinu bacaju u bure. Da znate samo jednu stvar, ovo je Srbija. Onaj ko bude pozvao građane da bacaju rešenja o imovini, porezu na imovinu u bure, posle dva meseca ima da kaže – ja to nikad nisam rekao. Kao što je vaš predsednik Vlade Zoran Živković 1996. godine to radio, a onda 2000. ili neke godine rekao – ja to rekao, ma nikada. Kada se pojavio video-snimak, odmah je zaplenio video-snimak. To samo da se zna koliko je šta dosledno. Ili, kao Mlađa naš – besplatne akcije do hiljadu evra, a pre dva meseca – morao sam da bi Tadić pobedio.
Čekajte, neka posledica mora da postoji. Mora nešto da se desi. Ne možemo da kažemo – teramo dalje, idemo dalje. Ajmo, ajde u Evropu. Gospodine Đeliću, to ste pevali pre tri godine. Fali vam potpis, kako mi se čini. Kažu, biće u oktobru, možda u novembru; ako ne bude u novembru, možda u decembru; ako ne bude u decembru, biće 2016. godine; ako ne bude 2016. godine, kada će da bude? Neće nikada da bude, gospodine Đeliću, to vi dobro znate. Nego, imate jednu lepu pričicu, pa ljudi veruju, veruju, veruju. Imaju pravo da veruju, a onda sirotinja dva puta plaća.
Samo da vas podsetim na još neke epohalne izjave ove nove dosovske vlasti. Sećate li se Kori Udovički, kada je bio problem sa strujom?
(Predsednik: Šta mislite da se malo vratite na dnevni red? Molim vas.)
Pričam o retroaktivnosti, gospođo Đukić. Sve je ovo retroaktivnost, gospođo Đukić. Pričam o opravdanim razlozima, naročito opravdanim razlozima zašto ovo treba da se primeni od 1. januara. Znači, građani su saznali u martu da imaju neku obavezu od januara. Znate li gde to postoji još? To postoji još samo u knjigama, i to kao negativan primer kako ne sme da se radi.
Sada, gospođo Đukić, setite se, u vreme kada ste vi bili narodni poslanik u Narodnoj skupštini i kada ste bili potpredsednik SPS-a u Srbiji je važio jedan princip, na koji se s pravom pozivala u to vreme opozicija, da se u godini kada se primenjuje porez ne menja zakon o porezima, nijedan zakon, nego se prethodno promene propisi, i to šest-sedam meseci pre nego što počne kalendarska godina kada treba da počne primena tih propisa. Izgubio se taj standard.
Sada je kod nas potpuno normalno da kada se donosi Zakon o budžetu donosi se i set poreskih zakona i sve moguće promene koje će da važe za 24 sata. Onda imamo ovu situaciju. Znači, nešto što je okrečeno ponovo krečimo. Kako smo to pogrešili? Onda pričamo o stabilnosti, pa privredni subjekti treba unapred da planiraju, da znaju od 1. januara sledeće godine koja su pravila ponašanja, da planiraju troškove, da planiraju program, da planiraju svoj razvoj. Kako da planira program i razvoj kada u martu saznaje koja mu je obaveza od januara? Nije mogao ni da sanja šta bi moglo da se desi. On je verovao...
Znate, gospodine Đeliću, čuo sam pre nekoliko dana, juče sam bio u Subotici, kažu – onaj Đorđević što je bio, „Juko banka“, je li on u zatvoru? Je lʼ to beše ono „Kredi Agrikol“, gde ste i vi bili? Šta se tu dešava, ljudi?
Znate li, gospodine Đeliću, kako će retroaktivno da plati porez na imovinu ovaj gospodin, kažu, Ferenc Brinza? Sedam firmi je u stečaju i sada kupuje „Agrobačku“. Znate, vi možete preko televizije, preko novina da radite šta god hoćete, ali prođite malo u narod, pa ćete dobiti ovakvu dokumentaciju.
(Predsednik: Amandmani na porez na imovinu.)
Pričam i štitim gospodina da ne plaća porez od 1. januara ove godine.
(Predsednik: Nemojte. Molim vas, malo ozbiljnije.)
Ima 104 kilometra imovine pored puta. Da li je tako, gospođo Čomić? Ne znate.
(Predsednik: Nije sporna vaša teatralnost, ali vas molim da bar verbalno budete na temi.)
Sve ću da vas obavestim. Obavestiću vas i kako će „Zmaj“ da plati porez na imovinu. Krivičnu prijavu su dobili ovi vaši upravnici koji treba da rade. Ljudi, gde god se okrenete problemi, što bi rekao Velja Ilić. Problemi, problemi, problemi.
Kako vi mislite da mi krenemo nekim normalnim putem, kada nam kažete da Evropska unija nema alternativu? Znači, sve ovo sada što vidite, to je zbog Evropske unije, jer to su standardi. Mi uopšte ne treba da ulazimo u EU, mi živimo po standardima EU. To što vi niste možda zadovoljni, poštovani građani, znajte da je na delu još uvek ona stara izreka „Sirotinja dva puta plaća“. Ta izreka važi u Srbiji. Hajde, pogodite jedanput nešto. Pogodite jedanput nešto.
Moram, gospodine Đeliću, da vas pohvalim, malo mi je bilo neprijatno kada su vas ovi kritikovali. Pohvaljujem vas, recimo, za taj odnos koji imate prema lokalnoj samoupravi, evo zbog čega. Vi najbolje znate ko je u lokalnoj samoupravi. Dobro vi njih znate. Znate da oni mogu da se snađu. Znate ko je koliko zadužio lokalnu samoupravu, ko je potrošio tri-četiri budžeta unapred. Sve vi to dobro znate. Ali, postoji samo jedan problem, oni su vaši. Sada to ispada kao „Kramer protiv Kramera“, kao nešto unutar porodice.
Ovo više pričam zato da bi građani shvatili kakva je struktura ove vlasti, na kojim principima je zasnovana, čega se pridržava, šta su ta sidra, znači, MMF, EU, NATO pakt. Ma možeš da vrištiš koliko god hoćeš, samo ti neko iz Vlade kaže – molim vas, je lʼ hoćete u EU? Hoćete! E, ako hoćete, onda morate da istrpite. Pa, ako hoćete da platite struju, prodajte kuću, kako reče Kori Udovički, onako, žena, nonšalantno, da obavesti ljude. To su evropski standardi. Šta vi pričate da je neko pravio kuću, moba, pa komšije pomagale, pa krediti, pa prodaja imovine itd.? Nema, moraš da platiš porez na imovinu, mora lokalna samouprava od nečega da živi. Kako će lokalna samouprava da živi? Moraju građani da plate.
Sve ovo pričam da se ne bi pojavilo opet neko bure, jer ako se pojavi neko bure, opet će da se prevare građani. Vi ne znate nastavak te priče sa buretom i sa računima za struju. Kasnije su drugi put prevareni preko nekih advokata jer su potpisali sporazum sa Elektrodistribucijom, pa su se odrekli prava da se pozovu na zastarelost.
Jednostavno, ovde je toliko tačaka iznenađenja i neizvesnosti da ne može praktično ništa da se planira na neki dugi rok. Ovo je samo povod gde stvarno možemo da damo kritiku uopšte u odnosu na strateško opredeljenje gde nas vodi ova vlast.
Sada neko kaže – pa, nisu ovo evropski standardi. Slažem se da nisu evropski standardi, slažem se da ne važi u Belgiji, Holandiji i Francuskoj to što se kod nas ovde predstavlja da je evropski standard, ali ubedite građane, ubedite glavne i odgovorne urednike. Ako glavni i odgovorni urednik Radio Beograda, Drugi program, napravi neku emisiju, pa se čuje i neki kritički stav prema EU, odmah se smeni glavni urednik Drugog programa. To se desilo pre nekoliko dana, i to na intervenciju jednog čoveka odavde, jer to, kaže, navodno kvari evropski put.
Retroaktivnost nije standard.
(Predsednik: Samo recite kakve veze ima sve što govorite sa porezom na imovinu? Niti usmeravate, niti održavate pažnju na dnevnom redu.)
Retroaktivnost, gospođo Đukić Dejanović, nije standard. Retroaktivnost je izuzetak. Naročito opravdani razlog. Ovde ne može da bude naročito opravdani razlog to što se Vlada posvađala sama sa sobom. Kako može to da bude razlog, objasnite mi, molim vas. Kako to može da bude razlog? Nešto su se preračunali, pojavili su se neki koji će da budu malo više zakačeni, pojavila se lokalna samouprava koja ne zna kako ovo da sprovede. Činjenica je da u lokalnoj samoupravi nemaju čak ni popis te imovine i onda će opet voluntarizam, selektivnost, društveno odgovorno ponašanje.
Onda mene uopšte ne čudi što se prave performansi, gde bogataši finansiraju te performanse, gledaju da promene vlast, da bi ta nova vlast njih oslobodila obaveze plaćanja poreza. Je li tako, gospodine Đeliću? Tako je. I bogataši žele da kontrolišu i vlast i opoziciju, i njih baš briga i za izbore, i za ideologiju i za politiku. Vi retroaktivnost nemojte da uvodite, neka i lokalna vlast preuzme neku odgovornost za to što ove stvari nije uradila, ako je već imala pedeset i nekoliko dana da radi. Ne, videli su zakon, nisu hteli po zakonu, nego ajde da lobiramo preko konferencije gradova, da lobiramo na drugi način, da izdejstvujemo promenu Zakona. I uspeli su.
Ovaj sledeći zakon, na koji nema amandmana, tiče se onih kombi vozila itd. Videlo se da se napravila greška, ali tu je potpuno druga situacija. Kod sledećeg zakona situacija ne može da se uporedi sa situacijom kod ovog Zakona o porezima na imovinu. O tome mi pričamo.
Sad možemo da kažemo – ma, evropski standard. Ja znam, vi ćete da skočite, lepo ima da ispričate, nema tu neke veće zamerke, lepo ste napisali u Predlogu zakona. Navedeno je po poglavljima, evo, sad ću da vam pročitam, na koga će i kako će najverovatnije uticati rešenja u zakonu, pa onda: jedinice lokalne samouprave, biće im mnogo dobro. Pod dva, poreski obveznici, jedva su čekali ovaj zakon. Pa onda, kakve troškove će primena zakona stvoriti građanima i privredi. Ma, taman posla, pa ima da skaču od sreće. Pa, treća tačka, da li su pozitivne posledice donošenja zakona takve da opravdavaju troškove koje će on stvoriti? Ma, kako da ne. Mnogo su veće pozitivne posledice, trošak nikakav ne postoji. Da li će zakon podržavati stvaranje novih privrednih subjekata na tržištu i tržišnu konkurenciju? Kako da ne, posle ovog zakona 600.000 firmi ima da se formira odmah.
Dalje, da li su sve zainteresovane strane imale priliku da se izjasne o zakonu? Pedeset dva dana, svi su se izjašnjavali, pedeset dva dana („Sedamdeset i dva dana“ beše ona pesma). Koje će se mere tokom primene zakona preuzeti da bi se ostvarilo ono što se donošenjem zakona namerava? Naravno, i tu ćete da napišete dve-tri rečenice, sve je lepo završeno, sve je tu fino, lepo, RTS ima da objavi, naravno u „Dnevniku“, novine ovo neće ni da objave, tu će da bude u sali neki drugi performans, neke druge teme, sve je u redu.
Ako je neko pratio prenos čuće nešto, ako nije pratio nema veze, pogodiće ga, dobiće čestitku od gradonačelnika, gde će da ga obaveste – poštovani gospodine, obaveštavamo vas da ste od marta meseca 2011. godine u obavezi da od 1. januara 2011. godine platite porez na imovinu koji smo vam razrezali toliko i toliko.
Sve je lepo, sve je fino, svi pristaju, svi zadovoljni. Dokle? Dokle smo svi zadovoljni, objasnite nam, jer to je taj naš problem. Imamo problem što vlast, radi tog potpisa... Prvo je bio sporazum, pa kandidatura, pa sada potpis, pa će biti pregovori. Ali, kada se okrenete, 40.000 građana Srbije je više umrlo nego što je rođeno u prethodnoj godini; kada se okrenete ostali ste bez posla; vidite, onaj lizing rasturen; kada okrenete vidite realizovana hipoteka; kada okrenete, kada okrenete, kad god se okrenete, vidite Božidara Đelića, našeg glavnog komesara za pridruživanje u rupu. Hvala što mi niste dali opomenu.

Gospođo Đukić Dejanović, ne znam šta je  ovo danas, pa samo hvalim, evo hvalim i gospodina Milivojevića, nema potrebe da se hvali da je član biblioteke, odavno nas je obavestio da je član biblioteke i da čita i to je za svaku pohvalu. Posebno pohvaljujem onaj deo gde je pročitao vladino obrazloženje, samo što treba jedno uputstvo za primenu. Izmenama ovog zakona predlagač, Vlada Republike Srbije, pomaže građanima i štiti ih od iste vlade, predlagača prethodnog zakona. Samo ta mala dopuna, radi preciznosti.
Inače, kada čovek čita, znanje je moć. To je za svaku pohvalu. Najviše volim kada gospodin Milivojević, jer to je nova ideologija... On zastupa ovde, on uvek nastupa kao glavni ideolog Demokratske stranke. Ja uvek njega doživljavam kao da priča Boris Tadić. Vidite sa kojom pažnjom i pohvalom ja idem kada gospodin Milivojević... Samo napred, gospodine Milivojeviću, imate moju punu podršku, a kada bude vreme glasaću za vas umesto za Borisa Tadića.

Čestitam Ministarstvu na naporima da se uradi ovaj zakon, čestitam što ste danas zaboravili Evropsku uniju, pošto obično, kada dođu, ministri kažu – evropski standard, evropski standard. Ne plašite nas više tim evropskim standardima, pošto je Putin, izgleda, završio posao za vjeki vjekova.
Da se vratimo na ovo da li treba definicija ili ne treba definicija. Stvarno nisam doktorirao na udarcu nogom u glavu u oblasti sporta, pa ne bih mogao da vam kažem tako stručno, teorijski. Međutim, znate, nije to mala stvar, nogom do glave da se udari čovek, to je veliki napor.
Mislim da nije evropski da u ovoj definiciji stoje reči „čiji je cilj, kojem svaki učesnik teži, ili pobeda protivnika“. Morate da izbacite ovo „pobeda protivnika“, to mi deluje neevropski.
Šalu na stranu, ovo je definicija nečega što se zove sportsko takmičenje. Verovatno to takmičenje postoji u nečemu što se naziva fizička kultura, što vezujemo za predškolsko, školsko, srednjoškolsko obrazovanje, i ta fizička kultura je ovoj državi, ovom narodu najpotrebnija. Onda imamo nešto što se zove rekreativni sport, ali i tamo imamo neko sportsko takmičenje, gde nije ono – pobij sve i vrati se sam, nego jednostavno da se izluftira čovek, da se druži neko vreme itd. Onda imamo taj amaterski sport, imamo onaj profesionalni sport, a imamo i ono što je reprezentacija, gde nam srce svima zaigra kada igra naša sportska reprezentacija.
Nezavisno od ovog zakona, gospođo Samardžić, mi ćemo pobeđivati ove u Evropskoj uniji i u košarci, popravićemo se i u rukometu, to vam sigurno obećavam, tako da oni imaju razloga da nas ne vole, jer ne mogu više da trpe te frustracije, pošto, znate, mala ova naša država, mali narod, u svakom značajnijem sportskom klubu u inostranstvu ima poneko naš ko igra, pa i tamo prva violina. Šta da radimo, talentovani smo, tako nas je majka rodila, Bog nas je tako stvorio.
Gospođo Đukić Dejanović, videli ste ovu našu poslaničku grupu, ovde ima vrlo važnih sportskih ličnosti. Dragan Živkov, nadimak mu je Džaja. Šta mislite zašto mu je nadimak Džaja? Igra fudbal kao Džajić. Dobrislav Prelić, nadimak mu je Dok, igrao za Vojvodinu, prva liga. Da vam ne pričao o Filipu Stojanoviću, gospođo Samardžić. On je selektor fudbalske reprezentacije Narodne skupštine; on je dokaz tolerancije gde nema politike, već samo kvalitet, to moram da vam kažem. Filip je pohvalio neke. Gde je Lapčević? On dobro igra fudbal, da znate. Što se tiče moje malenkosti, ja sam zadužen za ono – mirna ruka, bistro oko. Moja malenkost je bila strelac, nekada drugi i treći u Jugoslaviji, pa vi što pričate i zovete se na repliku, vodite računa šta radite. Malo da unesemo šale, naravno, vreme je da se malo i pošalimo.
Znači, šta treba ovim zakonom da regulišemo? Da nam deca dobiju što više nastave fizičkog vaspitanja u školi, da razvijaju srce, pluća, da se druže i da razvijaju taj mentalitet upornosti, upornosti, upornosti i da ojačaju taj sportskih duh. Kako se ono kaže, u zdravom telu zdrav duh. Onaj ko od prvog razreda počne da se bavi nekim sportom amaterski, takmičenjima, taj više ne ide na ulicu, taj više ne bleji po internetu, ne pada u depresivna stanja i po prirodi stvari dolazi u situaciju da se druži i socijalizuje, što nam je potrebno, jer danas su ljudi otuđeni, individualci sto posto.
U tom smislu, država treba da obezbedi i sportske objekte za tu vrstu fizičke kulture. To je nešto, moram da kažem, najvažnije u tom sportu. Treba da se pruži prostor za rekreativno bavljenje sportom, za amatersko bavljenje sportom, za profesionalno, gde država samo treba da uredi neka pravila da se ne bi dešavao kriminal i druge stvari.
Moramo da kažemo, i sportska veština je danas na tržištu. Naravno, tu država ima posebnu odgovornost da spreči doping i neke zloupotrebe što se tiče tela i zdravlja sportista. Verovatno naša država čini neke napore preko svojih saveza.
Na kraju, imamo ono što je naš vrhunac, to su vrhunski sportisti, naša reprezentacija, gde i država i svi oni kojima je stalo do tog patriotskog naboja treba da pomognu. Videli ste i sami koliko je narod oduševljen kada Đoković pobedi na nekom turniru. Po dva dana se ljudi raduju. Jeste, on je čovek i zaradio i treba da zaradi, najbolji je.
Vidite, i tu postoji neki prestiž, apsolutno postoji neki prestiž. Naravno, neki mrze kada neko uspe, pa ga isteraju iz Kragujevca, pa neki prave neke druge koalicije itd. Ali, to je situacija sa najboljima, u Srbiji slabo prolaze najbolji, jer imamo taj mentalitet kako da mu doskočimo, da ga spustimo niže, ali kad mu dođe sertifikat da je najbolji, sa svetskog prvenstva, evropskog prvenstva, iz inostranstva, onda svi prihvataju da je najbolji.
Još jednu stvar da vam kažem, gospođo Samardžić, nisam baš načisto sam sa sobom, čak mislim, ako bi se mnogo uložilo u sport, da bi se smanjili naši rezultati, jer dok se nešto muči da dostigne neke rezultate on sam sebe natera da pokaže nadljudske napore i ostvari neki rezultat, a kada dođe u Srbiju neko blagostanje, onda dolaze ove hijene da pokupe. To su oni koji organizuju bife u „Areni“, pa računaju tri dana, pa koliko će da uzmu, pa nema PDV-a, nema za sok, nema za ovo; na stadionima da se napuni, da se uzme, da malo oni tamo imitiraju Premijer ligu itd.
Međutim, poručite tim tamo u inostranstvu – i po pravilima Premijer lige ima da ih mlatimo i da ih pobeđujemo. To budite sigurni. Znate kakav je inat i upornost kod nas, i želja mladih ljudi da uspeju.
Samo da napravimo pravu definiciju gde počinje država, gde se završava i, naravno, da se spreči ovo što je, čini mi se, po definiciji prisutno u tom vrhunskom sportu, a to je korupcija i kriminal. To je toliko očigledno i treba na neki način da se saseče. Znam da odgovara svima u tom sistemu, i pivarama, i marketing agencijama, i upravama, pa i nekim navijačima i nekim sportistima, nekim televizijama. Ako je moguće da se tu zavede neki red, to bi bio još veći uspeh. Ali, treba da se omogući da potencijali naše dece kroz sport dođu do izražaja, da im država i društvo ne zasmetaju da se to što imaju, što su dobili od Boga na pravi način verifikuje. Hvala.

Ovaj amandman i nekoliko sledećih amandmana su dobar povod da se otvori jedno pitanje na načelan način. Šta se u stvari radi? Možda je sada kasno, pošto je ova mašinerija pokrenuta, u vezi sa zakonom, ali ako je svrha izmene ili nekog novog rešenja bila da se poboljša materijalno obezbeđenje korisnika socijalne zaštite, onda nije trebalo da se menja zakon, nego da se samo promeni odgovarajuća odredba postojećeg Zakona o socijalnoj zaštiti.
Međutim, ovde se krenulo malo šire, malo dalje, očigledno u susret nekim evropskim uslovima. Obično, kada se nešto prepisuje, onda se napravi ovakva greška jer Predlog zakona je najobičniji provizorijum. Ovaj zakon nećemo moći da primenimo u punom obimu, na onaj način kako neko možda i želi da se primenjuje ovaj zakon.
Verovatno nije sporno na kojim se načelima zasniva ovaj zakon, koji se principi koriste, ali se gubi iz vida da ovaj zakon pre svega treba da reguliše situaciju kada pojedinac ili neka porodica dođe u stanje socijalne potrebe. To je sada najširi oblik, da ne ulazim u pojedinačne razloge zbog čega; negde je to zbog prihoda, negde zbog zdravstvenog stanja ili nekih drugih okolnosti. Nije tu problem kada se taksativno navode, što kažete, prava ili usluge. To je oduvek postojalo manje ili više, samo se neka terminološka razlika pojavila. Međutim, moram da skrenem pažnju da ste ovde izgubili iz vida da država garantuje to. Ovo ne garantuje lokalna samouprava, ovo ne garantuje teritorijalna autonomija, već samo država i državna vlast.
Prošli put sam vam rekao, ako ste išli na transformaciju Vlade, rekonstrukciju, kako to kažete, onda ste morali da napravite ponovo ministarstvo koje bi u sebi imalo i rad, i zdravstvo i socijalnu politiku. Vidite i sami, u nekim pravima gotovo 60% materije je iz oblasti zdravstva, a reguliše se socijalnim propisom.
Dalje, ovde nije jasno da li se neki poslovi socijalne zaštite prenose nižim oblicima, navodno, vlasti, a to nije vlast, lokalna samouprava, kao povereni poslovi države ili su to izvorni poslovi lokalne samouprave. To nije slučaj samo kod socijalne zaštite, to je slučaj i kod zdravstva, obrazovanja itd. Mislim da ne treba to tako da prenosite, jer onda imamo potpuno različitu situaciju od jedinice lokalne samouprave do jedinice lokalne samouprave, povodom prava za koja garantuje Republika. Kada garantuje Republika, ona mora da garantuje u punom obimu i u Crnoj Travi i na Dedinju. Ali, to se gubi jednostavno iz vida jer se pojavljuju neki drugi faktori, kako da se obezbede sredstva itd.
Postoji prostor da se to reguliše, ako se napravi jedan stabilan sistem koji funkcioniše, koji ima svoju piramidalnu organizaciju i zna se ko za šta odgovara.
Kažete – fale socijalni radnici. Verovatno fale, ali prosto ne mogu da shvatim da diplomirani sociolog može da se prekvalifikuje u diplomiranog socijalnog radnika. To ne mogu da shvatim. To bi otprilike bilo kao da idemo na kurs šest meseci, pa će lekar da bude veterinar. Nemoguće je, ljudi. To što je Nacionalna služba za zapošljavanje u Nišu, G17 plus, našla dobar način da izvuče pare, da da Filozofskom fakultetu, sa prezimenom Jovanović, to je njihova lična kombinacija i to treba javno da kažete, a ne sada da se zamotava levo, desno. Kako ćemo da prekvalifikujemo diplomiranog pravnika u diplomiranog fizičara? Hajde da je neki psiholog nešto uradio, pa da bude kursista - socijalni radnik, pa ima neke logike, ali sociolog u socijalnog radnika, to je nemoguće. Počinje sa „s“. Svašta počinje sa „s“, i srce, ali ga leči kardiolog. Mislim da je to principijelni promašaj.
Mnoge svetske organizacije razmatraju socijalna pitanja: pored onih klasično socijalnih, tu se javljaju i Svetska banka i MMF i govore o različitim stubovima socijalne zaštite. Nulti stub socijalne zaštite koji se sad razvija je socijalna, negde kažu državna, penzija – nagrada od strane države za građanina koji je doživeo 65. godinu života. Daleko smo mi još od toga, to je potpuno jasno.
Ovaj zakon ne može da vidi razlike koje postoje na teritoriji Republike Srbije. A one postoje. Sela se prazne, gradovi se pune, prave se megapolisi koji će imati problema sa strujom, vodom, kanalizacijom, prevozom, energijom itd. Kao da je Tito još živ. Industrijalizacija na nivou. Od kad je došao traktor, zemlja se ne obrađuje. To znate i sami. Dok nije bilo traktora, sve je bilo obrađeno. Jeste malo smešno, ali je istina. Znači, ovaj tekst ne vidi stvarno te potrebe.
Zašto sam pričao da je ovo ministarstvo moralo da objedini sve ove poslove? Iz jednog prostog razloga: ne može pravo iz socijalne zaštite da bude pravo na prekvalifikaciju. To može da se ostvaruje preko Nacionalne službe za zapošljavanje. Znači, čovek je u stanju socijalne potrebe. Treba da se prekvalifikuje. On će to pravo kod Nacionalne službe za zapošljavanje da ostvari, a ne da centar za socijalni rad finansira i pravi neke radionice, kurseve itd. Ja se slažem za radionice i kurseve kad su u pitanju deca koja su ometena u razvoju, da postoji neki prostor da mogu da se angažuju, ali to je druga varijanta. Ali, ako mislite da trajno rešite stanje socijalne potrebe porodice ili nekog pojedinca prekvalifikacijom, obrazovanjem, da bi se zaposlio, molim vas, postoji institucija gde to treba da se uradi.
Znam da se radi, ali jeste li videli malopre šta je bilo sa socijalnim radnicima? Ispada da su oni bili u stanju socijalne potrebe. Verovatno da jesu u stanju socijalne potrebe ako ne rade.
Samo bih vam skrenuo pažnju da između članova 81, 87, 88. i 89. (govori se o iznosu novčane socijalne pomoći) postoji neusaglašenost i svojevrsna kolizija u pogledu nekih pojmova. Gospodine Ljajiću, ne može da se rešava socijalna situacija u našoj zemlji prilozima od minut na televiziji, slikanjem i saučestvovanjem u bolu sa licem koje je u stanju socijalne potrebe. Ne pominjem nijedno ime. Ne može da se rešava ni kada neka stranka finansirana od tajkuna izgradi nekome kuću pa kaže – mi smo humani. Ispada da svi drugi nisu humani, a da su samo oni humani.
Daću vam nekoliko konkretnih primera kako to može da se reši. Ovo je obračun jedne gospođe koja je radila dve godine kao frizer. Verovala je da može da krene sa svojim poslom i da reši pitanje egzistencije svoje porodice. Radila, mučila se dve godine i zatvorila radnju. Ovo je sada obračun: u prvom delu se nalazi obračun doprinosa za penzijsko-invalidsko osiguranje, koje nije platila, drugi je iznos doprinosa za zdravstveno, treći za slučaj nezaposlenosti i četvrti porez na lična primanja. Cela priča na ovom velikom papiru se zasniva na sledećem: pre dve godine ona je po ovom osnovu dugovala dvadeset i nešto hiljada dinara. Pošto nije radila, odjavila je, u međuvremenu kamata, kamata, kamata – 280.000 dinara. Kada se sad pogleda taj obračun kamate, ispada da je najveći zelenaš Republika Srbija, jer po osnovu docnje za doprinose i poreze zaračunava zelenašku kamatu, goru nego „Banka Inteza“. Kako je moguće da za dve godine kamata četiri puta prevaziđe glavnicu?
Da li je taj obračun kamate nešto realno što pripada državi? Nije realno. Otpišite. Otpišite prvo ono što je nerealno potraživanje, nenaplativo potraživanje; muči vas po bilansima u upravi prihoda i dovodite ljude u neprijatnu situaciju. Ova gospođa je sa suprugom podstanar; da je kojim slučajem vlasnik stana, proradila bi ona logika Kori Udovički – prodaj pa plati.
Znači, to je jedna mera gde može da se značajno pomogne. Država može značajno da pomogne.
Zašto je kod nas PDV 18%? Zašto ga ne smanjimo na 14%? Ukinite onda sve subvencije i sve pomoći koje idu iz Ministarstva za ekonomiju. Sada imamo sledeću situaciju: svi plaćaju, svi moraju da obračunaju, pa ko plati, plati. To dođe u budžet. U budžetu se nađe dasa pa kaže – evo, ja ću ovoliko da odredim da budu subvencije za privredu, pa onda selektivno, Mika može, Pera ne može, ovaj ima stend-ap, start-ap itd. Kao Deda Mraz. Smanji ti za 4% PDV, pa budi Deda Mraz za sve. Ovako, em ga držiš u stanju zavisnosti, em uništavaš potencijalne mogućnosti da čovek sam svojim radom preuzme socijalno staranje o sebi i svojoj porodici.
Znači, ovo je druga ideja. Dao sam vam samo dve ideje, a postoji 25 takvih ideja za konkretne uštede, koje ništa ne koštaju. Apsolutno ništa.
Shvatio sam vas zašto ste pričali o centrima za socijalni rad i ustanovama socijalne zaštite za veći broj jedinica lokalne samouprave. U nekim mestima je neracionalno praviti samostalan centar jer ne može lokalna samouprava da obezbedi broj zaposlenih prema nekim standardima, a negde se i preklapaju, negde postoje i ta razuđena područja. Imamo sela gde živi po jedno domaćinstvo. Ono je stvarno u stanju socijalne potrebe. Evo, na primer, u Sjenici, da ne idem po ovim čukama po Srbiji, gde na 20 km ne postoji nijedna živa duša, jedan čovek prima neku poljoprivrednu penziju od pet, šest hiljada dinara. On može sa tim parama da živi tamo, bitno mu je da plati struju, da mu je ne isključe, ali nema sa kim da razgovara. Socijalni radnik uopšte ne zna da taj čovek postoji tamo na toj čuki.
Napravite politiku. Manite koridore, pravite prema selima, šaljite ljude, dajte im uslove da mogu da obezbede neku egzistenciju. To ne može preko noći, za to je potrebna nacionalna strategija. Treba da se razviju naša sela, da se život u tim selima učini humanijim. Oteše nam teritoriju, gospodine Ljajiću. Prazne nam teritorije. Nekima je tesno. On samo pređe preko planine i kaže – moje ovce, moja zemlja. Mi moramo da vodimo računa i o tome.
Ovde je sve pomešano. Slažem se, nivo socijalne zaštite, usluge koje pružaju ljudi koji su zaduženi da rade na socijalnim pitanjima moraju da imaju neki kvalitet, da ispunjavaju neke standarde, ali moramo da budemo svesni da je nemoguće taj kadar obezbediti u nekim malim opštinama. U nekim opštinama možete da obezbedite učitelje, ali ne možete da obezbedite lekare i drugo.
Evo, i ovde, obezbedili jednog lekara pa ga ovi sada izbacuju iz doma zdravlja gde je stan, jer treba neko drugi da se zaposli, nečije dete. Danas je to postalo okrutno: imam vlast, imam moć, baš me briga, izbacim to napolje; kako ću da prođem na sudu, to me uopšte ne interesuje. Ako ne mogu da završim preko suda, kroz tri, četiri, pet godina, kad prođe, iz budžeta ćemo da nadoknadimo štetu i da završimo posao.
Mislim da ovaj predlog zakona taksativno, po pravima itd. prihvata standarde – mi smo nekada imali izuzetno dobre propise iz socijalne zaštite – ali ovakav kakav je neće biti primenljiv. Zbog činjenice da nema piramide, da država odgovara za ovakve stvari, već je to razuđeno, lokalna samouprava će, htela ne htela, u praksi faktički da opstruira primenu ovog zakona, a vi ne možete ništa da uradite.
Ovde se javlja još jedan deo. Znate, kada neko kaže – o namenskim i nenamenskim sredstvima iz budžeta za finansiranje lokalne samouprave, ja se prosto naježim. Pre tri godine je donet Zakon o finansiranju lokalne samouprave i dve godine se ne primenjuje zakon. Je li tako? Zašto? Nema para. Deco, rešili smo jedan problem, nema para. To je otprilike ta poruka. Zašto smo onda donosili zakon? Doneli smo taj zakon da se ne bi poslanici trkali u Skupštini, kada se donosi budžet za transferna sredstva, da svako vuče za svoju opštinu. Naravno, neki objektivni kriterijumi, pa broj stolica, pa broj učenika, pa broj obdaništa, pa broj male dece, pa ovo, pa ono. Sve je ušlo u neku matematiku. Jedne godine se primenio taj zakon, a sledeće godine nema para, ne može da se primeni.
Znate, zakon treba da ispuni neki uslov, mora nešto da garantuje, mora nešto da obezbedi i mora da bude moguć. Džabe mi pišemo ovde – za direktora centra za socijalni rad izabraćemo čoveka koji skoči sedam metara uvis. Pa, niko neće da skoči sedam metara uvis, jer je nemoguće. Znači, mora da bude moguć i prilagođen našim potrebama. Hvala vam.

Gospođo Đukić, samo da ispravim neke podatke, pošto ideja o porezu na dodatu vrednost nije nastala 2001. godine. Još 1992 - 1993. godine se razmišljalo o tome. Gospođo Đukić, još su ministar finansija Zebić, pa Vlatković, pa Bora Milačić, vlade su razmišljale o tome, bilo je nekoliko predloga zakona, ali jednostavno nisu postojale okolnosti da se takav zakon usvoji, da se donese. Jednostavno, nije bio takav ambijent, nije moglo da se radi. U to vreme se razvijao sistem registra, kase i fiskalnog računa. Sve je to napravljeno bilo, bilo je gotovo i nasleđeno 2001. godine, tako da ideja o smanjenju stope poreza na dodatu vrednost nije rezultat pukih želja. U nekim zemljama je ta stopa mnogo niža.
I kada je donošen Zakon o porezu na dodatu vrednost Srpska radikalna stranka je podnosila amandmane i tražila je da na 15% svedemo porez na dodatu vrednost, onu višu stopu, pa ukoliko se u praksi pokaže da treba povećavati, da povećavamo. Mi smatramo da sad treba ići na smanjenje te stope, jer, i to moram da vam kažem, to ekonomisti znaju, to je opravdanje za ovu situaciju, u uslovima kada se zadužujete da biste pokrili deficit ili da biste aktivirali neke javne radove itd. mera koja prati zaduživanje jeste smanjivanje svih poreskih stopa. Te dve mere su trideset i neke godine izvukle svet iz svetske krize. Čuveni profesor Kejnz je to izmislio. Tako da nema ovde improvizacije, ovde mora da dominira, pre svega, nauka, ako neko prepoznaje, ja nisam zadužen za te stvari.