Gospođo Đukić Dejanović, Srpska radikalna stranka je nešto radila 2001. godine, pokretali smo neke postupke, tražili smo odgovore na neka pitanja. Znate i sami, kada dođe ta demokratija, onda se to sve blokira i nema odgovora na naša pitanja. Podsetio bih javnost i nadležne da sada više ne može da se izbegava, mora da se da konkretan odgovor na sva pitanja koja se tiču, u narodu poznate, afere „Mercedes - Benz“.

Na hiljade „mercedesa“ je preko „Ineksa“ ušlo u našu zemlju; tu postoji čitav kriminalni milje, može se pričati o mnogim elementima organizovanog kriminala na relaciji carina–policija–banke–izvoznici–uvoznici i njihove familije i političari kao sponzori, kao zaštitnici. Znate da su neki na poklon dobijali „mercedese“, ili kao državni funkcioneri ili kao obična fizička lica.

Situacija je vrlo jednostavna. Kada se toliko privatizuje državna vlast onda se putnički automobili „mercedes“, kada dođu na carinjenje, ne carine kao putnički automobili, sa carinskom stopom od 40 i nešto posto, nego se carine kao lekovi - 7%. Ali, kupac ne vidi da je plaćeno 7%, nego u svojoj fakturi dobije 40 i nešto posto. Postavlja se pitanje gde je ta razlika?

Mi smo otkrili tu kriminalnu aferu, imenovali odgovorne, tražili zvanične odgovore od države, međutim, sve je to blokirano. Zašto? Zato što su neki vrlo važni političari uključeni u tu operaciju.

Da stvar bude još čudnija, kupci „mercedesa“ u Srbiji u tim godinama dobijali su proizvod, navodno nov, sa felerom, sa greškom. Znači, taj „mercedes“ nije mogao da se proda u Belgiji, Holandiji i Francuskoj, ali sa greškom je mogao da se proda u Srbiji, preko deklaracija da se radi o vozilima koja su namenjena Teheranu, Delhiju, Kazahstanu itd. Običnim uvidom u kompjuterski sistem, kada se otkucaju brojevi, istina jednostavno ne može da se sakrije, iz kompjutera izlazi.

Naravno, mi pokrećemo mnoga pitanja, neko to sputava. Međutim, vidi se da su i tužilaštvo i pravosuđe upoznati do detalja, vidi se da su razgovarali sa svojim prijateljima iz ovog vašeg FBI, gde se u njihovom izveštaju (nije to ovaj današnji „Vikiliks“ o Miškoviću, ovo je bilo ranije), pominju političari iz 22 države, pa se tu navode Hrvatska, Egipat, Grčka, Mađarska, Indonezija, Obala Slonovače, Nigerija, Srbija i Crna Gora, Turska itd. Međutim, nema odgovora.
Sada ćemo da vam kažemo zašto nema odgovora. Odgovor su zaustavili zamenik republičkog javnog tužioca Zorica Stojšić, zbog čega je i podneta krivična prijava protiv nje, i sada tužilac za organizovani kriminal Miljko Radisavljević. On je svojim nepostupanjem, kao tužilac, omogućio da se ova afera prikrije, a veliki broj ljudi treba da odgovara.

Evo vam poslednjeg podatka, od 18. marta 2011. godine. Nemoguće je da se ovo zaustavi.

Dragi poslanici, nalazim za shodno da i u vaše ime zatražim obaveštenje od predsednika Republike, predsednika Vlade, republičkog javnog tužioca, da nam se dostavi spisak svih onih koji su dobili „mercedese“, spisak svih onih koji su…

(Predsednik: Hoćete li da privedete kraju, razumeli smo, i pitanje...?)

Samo spiskove da dobijemo, ko je dobio „mercedese“, ko je dobio pare.

Došli smo danas da pričamo o jednoj tački dnevnog reda i da potvrdimo one čuvene izreke da vreme ne može da ispravi ono što je krivo od rođenja. Jer, kako je koncipirana ova tačka dnevnog reda, mi samo treba da konstatujemo da je 93% tužilaca i zamenika određenog dana glasalo, sprovedeni su izbori. Tri kandidata koja su dobila najveći broj glasova, to su ovi kandidati, čije biografije smo imali prilike da čujemo, doduše, nepotpune. Neki od njih ne samo da su kursadžije, nego i šetaju kučiće poslepodne kad se vrate s posla, pošto je to vrlo važno da se u javnom prenosu istakne.

Onda je Narodna skupština mesto gde se proverava koliko poslanici poštuju izbornu volju tužilaca. Vi ste, gospodo, doneli takav zakon i sada ste vi pred svršenim činom. Ako nemate 126 glasova za ove kandidate, onda skaču nevladine organizacije i svi ovi što vas posmatraju kako se ovde ne poštuje struka, a cilj reforme pravosuđa jeste da se poštuje struka. To je ta podvala, suštinski podvala.

Danas celokupna diskusija... Naravno, ne ulazim u ove finese, nećemo da diskutujemo onako kako je neko zamislio, nego pucamo iz svih mogućih oružja da bismo ukazali da je reforma pravosuđa nemoguća misija, promašen zadatak. To smo rekli i pre nekoliko godina. Niko nam nije verovao.

Onda se pojavio savetnik predsednika Republike, ili generalni sekretar, kako beše – on uzme mobilni telefon ili diktafon i ode kod predsednice Vrhovnog kasacionog suda, podmetne i sve snimi. Da li je to radio u ime predsednika Republike ili u ime dragog mu predsednika nove stranke u koju je otišao, nije bitno. Tužilaštvo ćuti. Čim ćuti znači to je dozvoljeno, može svako svakog da prisluškuje. Uostalom, stranci odavno prisluškuju sve moguće. Njih to baš briga.

Veliki broj neizabranih sudija otišao je u jednu stranku. Oni su samo potvrdili zašto nisu izabrani. Nisu ni svesni. Ko veruje Šojiću i Ćirku, znate kako će da prođe, kao „Bela lađa“.

Reforma pravosuđa je potrebna zbog funkcionisanja sistema u ovoj zemlji. Kada bismo sada povlačili sve ono što nam pišu građani, gde nam ukazuju na te predmete gde tužilaštvo ne preduzima neophodne mere, odnosno ne vrši poslove iz svoje nadležnosti, verovatno bi svaki član Veća tužilaca mogao da iznese tri puta više predstavki i pritužbi građana gde se ukazuje na te probleme.

Važno je da su ovi, kao kursadžije, prošli sve moguće škole. Pravosuđe nam je prepuno tih koji su stekli naknadnu pamet i naknadno znanje, kao neki u 58. godini. A ovi su tek stekli na kursu kod Nataše Kandić ili kod Siniše Važića, koji je tako značajnu ulogu imao dok je bio u Novom Sadu. I vi, gospođo, imate značajnu ulogu, pošto ste kadar Čanka i Pajtića. Onda nije ni čudo šta se sve dešava u našem tužilaštvu i zašto se neko ne proganja ukoliko postoji neka sumnja da je izvršio navodno krivično delo.

Jutros smo krenuli sa raspravom o krivičnom progonu nekih funkcionera, vezano za Kipar. Mene je tužio jedan od tih zato što sam ovde postavio pitanje da li je razrešena ta situacija, čarapa na glavi, gde su pare s Kipra, što je otvorena tema od 2000. godine. Ali, nije to bitno.

Bitno je da novo transformisano pravosuđe i ovaj deo koji se odnosi na tužilaštvo rade po nekim propisima koji ne postoje u našem sistemu. Zahvaljujući ovoj transformaciji ili neposredno pre ove transformacije, dobili smo svedoke saradnike, biznismene. Može da gazi po ulici, ima obezbeđenje, može da deli šamare ministrima, ima obezbeđenje; može gospodin Čume da zaključuje ugovore, ima policijsko obezbeđenje. Sada, razmišljaj o tome da nećeš da zaključiš ugovor sa njima. On nema problema sa naplatom potraživanja, nema nikakvih problema sa naplatom potraživanja.

Da li vi u tužilaštvu znate da 64.000 lica u ovoj Srbiji radi u privatnim obezbeđenjima, da su oni naoružani? Puca njima kaiš da li imaju dozvolu za nošenje i držanje oružja. Čak imamo i strance kao osnivače i vlasnike tih firmi. To je po broju dva puta više nego policija i vojska zajedno, kada bi bili naoružani.

Ne znam koja je funkcija današnjeg tužilaštva, kakva je to funkcija? Mi konkretno iznesemo primere – pokradeni mandati, te ima ostavke, te nema ostavke, te sam zaboravio, te nisam zaboravio, i, evo, tužilac ne reaguje. Mi podnesemo zahtev za sprovođenje istrage, sada ni oni ne reaguju. Oni su veći političari nego ovi u Narodnoj skupštini. Oni unapred znaju šta će da padne, kako će da izgleda budući Ustav, kako će da izgledaju budući zakoni, pa koje odredbe zakona ima da primenjuju, a koje nikako ne smeju da primenjuju.

Mi pokrenemo postupak zbog zloupotrebe službenog položaja i zato što je neko neovlašćeno potpisao i stvorio kreditnu obavezu i čovek prizna u medijima sve, ali šta to vredi, tu su dike pravosudne. Marina Tomić, pa ona je napredovala. Da li znate koliko tužilaštvo ima krivičnih prijava protiv te Marine Tomić? Pa, svaka krivična prijava je bila plus za napredovanje i ona je u Privrednom apelacionom sudu. To svi znamo, svi građani znaju, svi oni koji su imali problema, koji su se obratili tužilaštvu, da li zbog saobraćajne nesreće, da li zbog nečega drugoga itd. Tačno se zna ko su „zaštićeni međedi“. Zgazi čoveka, napravi udes, pa džip u bilbord ušao, znate, pa ne znam koji tamo procenat čega itd. – ništa, tužilac ćuti. Ćuti. Zašto? Pali se na nešto drugo. Neće da vergla. Neće da troši gorivo na leru. Pali se na nešto drugo. Tržišno se ponašaju. Znate, sad su advokatura i tužilačka funkcija postala kategorija tržišne ekonomije; uzimala - davala, ponuda i potražnja, pa kada sednu i kada se dogovore.

Znate li da u Republičkom, ovaj tužilac za ratne zločine... njih dvojica bili kolege dvadeset godina u kancelariji, jedan reketirao, drugi ga štitio. Naravno, nastavili su tamo taj svoj posao. Oni imaju kompletnu dokumentaciju, ali ne može, tu je Sem Nazaro, tu je transformacija po zahtevima EU, pa Amerike, ne znam ni ja više koga.

Da li ste čitali biografije? Ovde kao da se bira neko za tužioca u Njujorku ili Vašingtonu, a ne da bude u jednom telu koje treba da bira i razrešava. Naravno da su tužioci izabrali ove, svako svakog ima u rukama. Nikoga oni neće da razreše, osim ako se politički ne uklope.

To je ta naša priča. To je ta pogrešna transformacija, namerno pogrešna transformacija, da ne može da funkcioniše sistem kako je propisano Ustavom i zakonom, već zavisi od voluntarizma. Videli ste, savetnik predsednika može da prisluškuje, da on raspravlja o tome ko može da bude, ko ne može da bude sudija, a onda, navodno, on se pobunio, pa onda prešao u drugu stranku, pa 800 sudija povukao. I to je sve normalno kod nas, znate.

Slična priča je i sa tužiocima. I to je sve normalno. Onda ovo što je Petar Jojić mahao sa tom količinom dokumenata iz predmeta Vesna Bosanac ili Purda naravno ne može da prođe. Gazde iz inostranstva baš to hoće, da i ako se obezbedi neka dokumentacija ta dokumentacija ode u fioku, kako se ne bi kvario proevropski ambis, proevropski i pro-NATO ambis.

Sada imate rok trajanja: u oktobru – biće u novembru, pošto će 12. oktobra neko tamo da se potpiše, pa ako ne bude u novembru, onda će da bude u decembru, pa ako ne bude ni u decembru, onda ćemo da krenemo sa nekom novom pričom pa ćemo da vidimo da li će biti 2016. godine. Ako ne bude 2016. godine, već imamo program 2020, veliki epohalni program 2020.

Tužioci moraju da se uklapaju u to. Bitno je da su oni imali izbornu kampanju, da su sproveli glasanje, da je postojala glasačka kutija, da je bila komisija za sprovođenje glasanja, da je bio birački odbor, da su se tužioci legitimisali, da su zaokružili, a ko je izabran, to nikoga ne interesuje. Koga interesuje ko je izabran? Zna se ko vedri i oblači i u jednom i u drugom organu koji se odnose na sudije i na tužioce – ministar, Republički javni tužilac, predsednik Vrhovnog kasacionog suda i, naravno, tu je Bole, doživotni predsednik Odbora za pravosuđe. Boško Ristić šta god je uhvatio, sve se osušilo: i SRJ i državna zajednica. On kada dohvati, tu trava ne niče više.

To vam pričam već pet-šest godina, niste mi verovali, a uvek ste konstatovali još gore i gore. Svi znaju da će biti gore. Nema on zadatak da to sredi tako da to bude dobro, on ima zadatak da to opstruiše, da to ispadne loše, da bi sve zavisilo od nekoliko ljudi.

Kakva je parcelacija napravljena u sudovima, to i sami znate, to smo vam pričali pre dve godine. Karamela drži ove sudove, Bole drži ove sudove, onaj drži one sudove, oni vedre i oblače, oni predlažu kandidate. Pokušali ste da to demantujete i baš ste uradili onako kako smo rekli. Tako ste nas uspešno demantovali da je to prosto neverovatno!

Nadam se da ćemo imati prilike, pošto mi sledeća tačka dnevnog reda omogućava malo više vremena, pa ću javnost da obavestim kako izgledaju transformisani predstavnici sudske vlasti. Uzeću četiri vrlo lepa „zumbula“, četvoro sudija koji su ušli u antologiju svojim odlukama. Naravno, koristim priliku da komentarišem nešto što je pravosnažno okončano, vodim računa da ne utičem na odluku, pošto su odluku već doneli i ušli u istoriju. Odmah ću da tražim posle toga od Visokog saveta sudstva da se pokrene postupak za njihovo razrešenje zato što nisu dostojni u Srbiji da pored njihovog imena stoji da su sudije. Takvih primera na hiljade možemo da nađemo.

Namerno ne koristim primere sa imenima i prezimenima građana, ne koristim primere sa nazivima firmi iz privatizacije itd. zato što to može da izazove ovakva i onakva tumačenja. Koristiću primer prvotuženog i drugotuženog, Tomislava Nikolića i Banke Inteze, i četvoro sudija koji nisu mogli da naprave grešku nikako, osim ako to nisu uradili svesno i namerno. Iz dokumentacije koju sam doneo dokazaću da su svesno i namerno obrukali pravosuđe Srbije. Po čijem nalogu? To bi moralo tužilaštvo da istraži.

Ili, ako ne možete da istražite, angažujte Eliota Nesa, zvanog Cvijan; on sa onim, znate ono prislušno, ode, porazgovara i skupi kompletnu dokumentaciju. Međutim, ne treba vam Cvijan, imam izjave svih – ko je zaključivao ugovor, ko je potpisivao menice, kakav je dogovor sa Bankom Intezom kako da se pričini šteta, kako da se nešto uradi, kako da se ubije Vojislav Šešelj. E, to smo osujetili septembra meseca 2008. godine.

Gospodin Ristić je mogao kao predstavnik ZES-a, kao član Državnog veća tužilaca, Visokog saveta sudstva, kao predsednik Odbora i kao izvestilac Odbora za pravosuđe. Širok spektar, vidite i sami. Ispunjavamo sve pozdrave i želje slušalaca. Po kom god želite osnovu, gospodin Ristić je neuništiv, može da se javi.

Dve pogrešne pretpostavke su uslov za današnju tačku dnevnog reda. Prva pogrešna pretpostavka jeste, ili možda ne pogrešna, nego pretpostavka koja ne može da se dovede u pitanje, da su svi kandidati dostojni, stručni, prošli su kontrolu BIA, pouzdani su, na putu su prema Evropskoj uniji, međunarodnim standardima, svi su posećivali kurseve. Znate, na simpozijume, kurseve idu samo loši studenti; oni što nisu naučili na fakultetu onda moraju na Kopaonik, da nauče neke stvari.

Znači, to su neke pretpostavke o kojima mi danas ne smemo da pričamo, pošto je, pobogu, transformisano, nezavisno i samostalno sudstvo, sudije su odlučile ko treba da bude u Visokom savetu sudstva, prema određenim kvotama. Onda se postavlja pitanje – šta treba Narodna skupština danas da radi? Da primi k znanju da su sprovedeni izbori početkom marta, da je 91% sudija koji imaju pravo glasa učestvovalo na izborima, da su neki kandidati dobili mnogo više, da su samo po tom osnovu, većinskom (to je osnovni princip demokratije, kako smo čuli, većina može da radi šta god hoće sa manjinom), oni ispunili sve moguće uslove da mogu biti članovi ovog organa. Taj organ ima, da malo to banalizujem, dve osnovne funkcije: da bira i razrešava sudije.

To vam je kao svojevremeno francuska radio-televizija; oni kažu – mi smo zaokružili, zaposlilo se toliko i toliko hiljada ljudi, eventualno, ako se ukaže neko mesto, možda bi moglo neko detence itd. zaposlenog, ali to je sad zatvoreni sistem i tu ne sme niko ništa da dira, jer je to sve u skladu sa propisanom formom.

Forma je propisana početkom 2009. godine i zbog te forme i zbog te sadržine mi imamo ovu situaciju da po platnom spisku imamo nekoliko stotina više sudija nego što imamo po rešenjima o izboru. To će Srbija da plaća, ona je pod posmatranjem svih mogućih komisija, ekspertskih komisija; te Venecijanska, te ova, te ona, svi oni posmatraju, a naša transformacija pravosuđa se nalazi u ćorsokaku.

Nije glavni krivac za promašenu transformaciju Ustavni zakon, kao što su neki rekli, nego jednostavno politička volja. Nekome je stalo da baš ovako izgleda pravosuđe. Zašto? Verovatno je još nekoliko godina potrebno da zastare svi mogući postupci.

Ovde se sada ne zna ni ko pije ni ko plaća. Bili su trgovinski, pa privredni, pa trgovinski, pa ovo, pa ono. Nova organizacija, nova odeljenja, sve. Efikasno će da se reše nagomilani predmeti. Kako? Tako što se neće ni uzeti u razmatranje.

Bilo bi suviše prepotentno da ja sada koristim pojedinačne primere građana koji se javljaju i prikazuju kako je loše stanje u njihovim predmetima koji se vode u nekom sudu. To je već opštepoznata stvar. Svako od nas je ovde imao prilike, ako ne nekoliko desetina, makar su mu se dvojica-trojica za ovih nekoliko godina obratili jer imaju neki problem, problem u funkcionisanju postupka, eto, da pojednostavim to. Nije ni bitno kako će da se reši, ali je bitno da postoji problem. Taj problem ne može da se reši.

Verovatno će oni koji će da glasaju za ovaj predlog odluke da nam kažu – kad ovih šestoro dođu u Visoki savet sudstva, sve će da se reši, neće biti više problema u pravosuđu. Verovatno će onda da se izmire i dugovi za ove zgrade; verovatno će da se podnese izveštaj za one pare koje ste potrošili, što su vam Amerikanci dali, itd. Sve će da se reši. Ma neće. Opet neće ništa da se reši.

Jutros sam obećao da ću da iskoristim jedan primer. Neću da pominjem imena, kazaću: tuženi prvog reda - Šojić, tuženi drugog reda - Banka Inteza. Tu sad stajem.

Gospođo Mesarević, vaše transformisano sudstvo ima neke sudije koje su radile na jednom predmetu. One su pokazale elementarno neznanje, da ne ulazim u one druge stvari, šta je pozadina, pritisci; dve advokatske kancelarije, vrlo značajne i jake, koje su poznate, koje prolaze u svim sudovima, poput one Draganić ili one druge - Tomanović, itd. Nije ni to bitno, oni rade svoj posao. Tamo gde im je otvoren prostor oni će da završavaju posao, ali je otvoren prostor.

Vi ste čuli za sudiju Marinu Tomić, ona je u Apelacionom privrednom sudu. Koliko je krivičnih prijava bilo pre nego što je ona izabrana? Vi u Visokom savetu sudstva niste se obazirali na to. Sada ću da vam objasnim šta je ona sve uradila. Komentarišem pravosnažno završen postupak. Znači, ne utičem na sudsku odluku, pošto su donete sudske odluke.

Vidite, javnosti je poznato da je 12. marta 2008. godine tuženom prvog reda, a vi znate ko je, zabranjeno da podiže kredit u ime stranke, jer strankama je zabranjeno da podižu kredite. Javila se Banka Inteza i odobrila kredit. On je 21. marta zaključio ugovor o kreditu, da niko ne zna od strane tužioca, a 25. juna 2008. godine, kada je došlo vreme da se podnese izveštaj Republičkoj izbornoj komisiji o utrošenim sredstvima, tuženi prvog reda sa Bankom Intezom pravi aneks i kratkoročni kredit pretvara u dugoročni. U ugovoru o kreditu priča se i o gradnji, i o ekologiji, o svemu i svačemu, ali se ne priča da je to uzeto za izbornu kampanju. Niko ne zna na strani tužioca.

Onda u septembru mesecu tuženi prvog reda izmišlja neki spor, beži i za njim odlazi kompletno knjigovodstvo, Dušica, Mira i nema Arsića itd., da bi on u septembru u jednom od prvih intervjua skrenuo pažnju da je suprotno zabrani uzeo kredit, pa iz sredstava koja su došla po osnovu rezultata iz budžeta u junu mesecu nije izmirio dugove, nego je još više zadužio. I to uživa zaštitu.

(Predsednik: Hoćete malo samo dovesti u vezi sa dnevnim redom?)

Jeste, sa sudijama, pričam o sudijama.

(Predsednik: Ali, mi imamo personalna imena i prezimena.)

Imamo, ja očekujem od ovih sudija da će to da reše. Očekujem od ovih šestoro sudija. Vi niste uhvatili vezu? Rekao sam – ovih šestoro sudija su izabrale sudije kao najbolje stručnjake, pošto se stručnost pretpostavlja, moralnost se pretpostavlja, dostojnost se pretpostavlja kod njih. Ne dovodim u pitanje to. Oni su došli ovde kao rezultat glasanja i iz tog glasanja proizilazi da su najdostojniji, najmoralniji, najstručniji, najefikasniji.

Navijam za njih i dajem im mogućnost da dokažu široj javnosti, svima onima koji će da glasaju za njih da nisu pogrešili u izboru, da će tih šestoro sudija da zavedu red, da se zna ko može da bude sudija i da se zna ko ne može više da bude sudija, jer bruka pravosuđe. Borim se da se ne bruka naše pravosuđe, borim se da nema više onih problema, onih napisa, borim se za to da se građani više ne obraćaju političkim strankama i da kažu – šesnaest godina ne može da se donese presuda, ili postoji neki drugi problem.

Samo želim da skrenem pažnju da svi treba da budemo maksimalno iskreni kad radimo ovaj posao, jer sutra može da se desi da neko ko pristaje na tu vrstu lažnih informacija, ko je spreman da pređe preko nekih opštepoznatih činjenica, da taj čovek kao pojedinac postane nova žrtva. Zašto nova žrtva? On može da se nađe privatno u toj situaciji i da kaže – računao sam na pravosuđe, pravosuđe je trebalo da mi pruži zaštitu.

Na pravosuđe računaju i oni koji su u poslovnom odnosu, da će vrlo brzo i efikasno jedan dužničko-poverilački odnos da se razreši, da će vrlo brzo na izvršenju da se naplati ono što neko duguje. Pokazujem vam taj primer.

Ove sudije kažu – nije postojala zabrana. Mi smo predložili svedoke, oni kažu – ne interesuju nas svedoci. Mi smo predložili sve novinske tekstove – ne interesuju nas novinski tekstovi. Ništa njih ne interesuje. Odluka je doneta. Ko je taj ko je doneo odluku? Taj nije u pravosuđu. Ova Tomićka i ovi iz Privrednog apelacionog su radili po nečijem diktatu. Po čijem diktatu? Da se ne kvare odnosi. Šta se to skriva, da su neki drugi takođe uzimali kredite?

Ovaj i na vas danas prigovara u Briselu. Cvijana su vam poslali, sećate se? On je došao kao generalni sekretar predsednika Republike, doneo neku malu spravicu i snimio. Smeškajte se vi, gospođo. Punili ste novinske tekstove pre godinu dana sa pričama da je neko neovlašćeno došao, da li po zadatku predsednika Republike ili po zadatku njegovog miljenika. Ne znate. Čuli ste koliko se advokata, koliko bivših sudija se politički izjasnilo. Da li ste vi sigurni, ako nekog od ovih sudija razrešite, da se posle dva dana neće pokazati za koga je tamo radio?

Ima veze sa temom dnevnog reda. Nikada se nije desilo da je baš većina uvek u pravu. Politički interesi se menjaju. Vrlo brzo se menjaju. Već u junu mesecu će da se promene mnogi politički interesi i pogledi u Srbiji. Vodite računa, neko će opet, kao nezavisan i samostalan sudija, da hvata priključak. Ali, postoje stenogrami, postoje sudske odluke, postoje tragovi. Kad postoje tragovi, onda obično ide naknadna pamet, pa se neko seti šta je urađeno, zašto je urađeno, pod čijim pritiskom. Možda i sada neko obilazi sudnice sa diktafonom. Da li ste vi sigurni da se to ne dešava? Danas je tehnika napredovala.

Možda su i ovakve teme dnevnog reda u stvari samo test provere dostojnosti, moralnosti, stručnosti i nekih drugih osobenosti koje treba da budu neka karakteristika koja mora da postoji. To je naš problem.

Čime vi garantujete da će ovih šestoro ljudi, kao novi članovi VSS, da razreše ove probleme? Znate, ako najviši organi pravosuđa u svakodnevnoj aktivnosti pokazuju da ne poštuju propise, ko onda može da natera sudije? Vi isplaćujete neke sudije... Neki se bune zato što ih isplaćujete; ja se ne bunim zato što smatram da imaju pravo da koriste stečena prava. To što vaša „ekskurzija“ nije uspela ne treba njih da pogađa.

Problem stalnosti sudijske funkcije onih ljudi koji nisu, navodno, izabrani ne može da se reši, zapamtite. Možete da pravite revizije, možete da radite šta god hoćete, taj problem ne možete da rešite. Nije kriv ustavni zakon, kriva je politička volja.

Pogledajte biografije, pogledajte datume kada je ko završio fakultet, kada je prvi put došao da radi u pravosuđu itd. Pogledajte i ono što je napisano u zakonu, zašto neko mora biti samo sa jedne teritorije. Koliko ih ima sa te teritorije? Za mene je besmisleno da pričam ko je sa koje teritorije, ali vi ste to ubacili kao zakonsku normu.

Grba se ne ispravlja preko noći. Nema izlaska iz ove situacije u kojoj se nalazi naše pravosuđe. Vi to dobro znate. Ali, biće zabeleženo.

Ovde su ljudi koji su i pre nekoliko godina bili poslanici. Nešto slično smo imali kada je u onoj zgradi izabrana Vida Petrović Škero za predsednika Vrhovnog suda. Mislim da se gospodin Ristić seća. Šta smo joj tada mi iz SRS rekli? Ako se nešto i popravi, verovatno će sve lovorike da uzme ministar, ali ako nešto, kojim slučajem, ne bude dobro, sve će pasti na vaš teret. Tako se desilo.

Zapamtite, ista je situacija i sada. Ništa se nije transformisalo, ništa se nije popravilo, samo je postalo oktroisano, kontrolisano sa više strana.

Da li tamo postoji pravda? Da li su naši sudovi osposobljeni da u skladu sa zakonom izriču pravdu? Nisu, zato što se u svakom postupku javljaju izazovi, kako sa advokatske strane, tako i sa nekih drugih strana. Taj problem ne možete da rešite, ne želite da rešite.

Danas ste samo uspeli da od sudija napravite još vernije nazovidelioce pravde, koji unapred znaju kako će koji predmet da se završi. Takvo pravosuđe niko u Srbiji ne želi.

Ono što se, eventualno, dobro uradi, u moru loših stvari prosto se ne vidi. Ima tamo i čestitih sudija i onih koji rade svoj posao kako treba, ali taj kvalitet ne može da dođe do izražaja, ne može čak ni javnost da ga primeti zato što smo zatrpani onim negativnim stvarima koje se dešavaju u našem pravosuđu.

Biću slobodan da kopiram ovu dokumentaciju, da pošaljem ovim sudijama i da ih zvanično zamolim da oni, kao novopečeni članovi VSS, pokrenu postupak protiv ovih četvoro sudija. Znate i sami, mi nećemo da se zaustavimo na tome. Uvek kada bude pravosuđe, mi ćemo to da potenciramo.

Sada ćemo da podnesemo predlog za ponavljanje postupka itd., ali nećemo da popustimo, zato što će ovo morati da se žigoše. Kakav je to sudija koji ne zna šta znači jedan član i jedan stav? Kakav je to sudija koji tumači odluku koju je potpisao čovek i tom odlukom je ovlašćen na nešto sasvim drugo? To sudija nije mogao da primeti, nije hteo da vidi. A onda u odluci Apelacionog suda nebuloza do nebuloze, kao da ljudi nisu ni čitali žalbu, niti dopunu žalbe, niti prvostepenu presudu.

Mislite da će to da prođe? Neće da prođe. I knjigu ćemo da objavimo o tome, sa kompletnom sudskom dokumentacijom i sa svim mogućim intervjuima gde se čovek hvalio šta je uradio i kako je uradio, po čijem nalogu i koga to pravosuđe štiti. Hvala, gospođo.

Zamolio bih vas da dobro zapamtite da kažete predstavniku ove rekonstruisane vlade, izgleda da je džabe bila rekonstrukcija, ovde se kao bolest u kontinuitetu javlja problem predstavnika Vlade. Verovatno ova nova vlada sa gnušanjem gleda na ono što je predložila prethodna vlada.
Ali, danas imamo objedinjenu raspravu, opet osam tačaka dnevnog reda. Samo su dva momenta značajna za sve ove tačke dnevnog reda – to je ispunjavanje naloga o uspostavljanju dobrosusedskih odnosa na teritoriji zapadnog Balkana; i, strpali ste u isti koš ljude i stoku. Ekstradicija se odnosi na ljude, a ova veterinarska saradnja na stoku, pa da spojimo raspravu, pošto tako tretira ova naša vlada ova dva vrlo krupna problema.
Naravno, loše rekonstruisana Vlada, Dačić za živu glavu nije smeo da uđe ovde. Da je Čedomir Jovanović rekao da mora biti prisutan ministar ovde, danas ne bismo imali sednicu dok ne dođe ministar, pa može da bude i trudna Malovićka, a može i odmah posle porođaja, ali bi morala da dođe. Ali, kada pričate vi drugi, to ne sme da se desi, ne sme ništa da zaustavi Srbiju na ovom proevropskom i pro-NATO putu.
Kada pričamo o saradnji koja se tiče ljudi, ima tu više tih konvencija, zakona itd., promovišu se međunarodni standardi i oni važe samo koliko traje sednica. Posle sednice to ne važi. Dokaz za to da ne važi, gospođa Radeta je pročitala jednu malu hronološku evidenciju od kad ovim prostorom haraju vaši prijatelji koji su vas doveli ovde na vlast, koji vas tretiraju kao partnere, uvažavaju, videli ste sami – koga god ste vi optužili, vaše optuživanje je bila svojevrsna amnestija, taj je morao da bude oslobođen. Svi su oslobođeni. To je ta teorija – nametnuti strah, održavati strah. Oni mogu sve, iz Brisela i iz Vašingtona, a vi kao njihovi predstavnici morate sve to da uradite ovde, hteli ne hteli, to nije bitno.
Sada, da vas obavestim, vas koji hoćete da glasate: Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija je naziv u UN i, shvatite, Dejtonski sporazum ne zna za policijsku službu na nivou BiH. Policijska služba pripada entitetima. Ujedaju se tamo gde im nije mesto ovi naši Srbi iz Republike Srpske zato što su neki proevropski političari u prethodnom mandatu potpisali, priznali, i u pogledu carine, i u pogledu policije, i u pogledu vojske i u pogledu suda BiH, nešto što ne postoji u Dejtonskom sporazumu.
U pravu je bio Marinković kada je malopre pričao, šverc sa Lijanovićima iz Hercegovine treba policija da reši, a ne veterinarska služba. Da ne brkamo neke stvari. Nemojte da brkamo neke stvari.
Sutra će ova naša vlada da ide u Banjaluku, da ima zajedničku sednicu sa Vladom Republike Srpske. Zašto za sve odnose sa Bosnom i Hercegovinom, pa šta god da podrazumevate pod tim pojmom, ne idete preko specijalnih paralelnih odnosa, preko Republike Srpske, dajući punu podršku očuvanju tog entiteta Republike Srpske? Ne smete.
I danas vam je otišla jedna delegacija u Brisel, kažu – ako možemo sa Montgomerijem da zaključimo ugovor, možemo i sa Solanom, sada je i on u penziji. Otišli da vas tuže, da kažu da će oni brže i bolje da nas odvedu u Evropu i da će to biti jeftinije za EU. Odmah će oni da isporuče Mladića, a ne da se kilave kao što se vi kilavite ovde.
Razumete li gde ste doveli državu, da građani treba da gledaju na „Marakani“ kako se trkaju proevropske stranke koja će biti prva, koja će da dođe do cilja da što pre nanese što veću štetu Republici Srbiji i građanima Republike Srbije. Treba da budemo kulturni, fini, mazni i da vas poštujemo. Kako da poštujemo takvu politiku? Takva politika zaslužuje osudu.
Libija je prva poslala ček od milion i po dolara, 5. ili 6. oktobra ili novembra 2000. godine, novoj vlasti. Niko nije smeo da uzme ček u ruke. Godinu i po dana je čekala na naplatu. Niko od vas nije smeo da uzme. Od 2004. godine, kada se promenila politika Zapada prema Libiji, svi ste pohrlili u Libiju da se slikate. Jedan ministar uvozi studente za njegov privatni univerzitet ovde. Lilić više voli Libiju nego Dedinje, posreduje oko medicinskih sestara. Ministar odbrane, predsednik Republike, trkaju se – da prodamo oružje, da prodamo oružje, pare, zaradićemo.
Kinuo neko tamo u Vašingtonu, odmah prekidamo odnose, cepaju slike, ne važe više one slike, nismo se slikali sa Gadafijem, ne znamo više ništa, ne interesuje nas više niko. Najveće sankcije ima da uvedete.
Oni su bili jedni od retkih koji su podržavali ovaj narod i danas ga podržavaju, vezano za ono što vi kažete „crvena linija ispod koje se ne ide“, a to je Kosovo i Metohija.
Ko sme sa vama da bude prijatelj? Vi ste u stanju svakoga da prevarite, omalovažite. Želite trajno da uništite naše tradicionalne prijatelje, sa svih strana sveta. Želite nešto da pokažete. Šta želite da pokažete? Kvalifikujete se time što ste ratifikovali neku konvenciju. Ko je taj stručnjak koji nam kaže da je ta konvencija dobra?
Savet Evrope priprema neki međunarodni dokument, neki novi standard, da optuženi i odbrana i ne znaju u postupku ko će biti svedok. Ne moraju da znaju ni ime ni prezime svedoka, ni njegov identitet, niti da budu u prilici da saslušavaju tog svedoka; dovoljno je da tužilaštvo i policija imaju njegovu izjavu i završen posao.
Opet će neko od vas da kaže, iako je to u suprotnosti sa elementarnim principima, pa, ako hoćemo da pričamo, i sa razvojem nauke od Galileja do danas. U suprotnosti, fundamentalnoj suprotnosti. Vi biste digli i ruke i noge. Evropa to traži, dobićemo kredit, zadužićemo se. Bićemo u idealnoj prilici kroz 675 godina da vraćamo, ako neko preživi. To je vaša politika.
Na svakom koraku ponižavate ovaj narod, uništavate dostojanstvo, ekonomsku i svaku drugu budućnost temeljno uništavate. Zato vas kritikujemo, da građani shvate kojim putem vodite ovaj narod.
Samo dva dana ste se hvalili novom vladom. Gde vam je ministar? Gde vam je prvi potpredsednik, zamenik predsednika, ministar policije? Otišao tamo, kao. Tamo nije ni bilo sednice, nije ni mogla da se održi sednica, nije bilo kvoruma, nije ni on bio u sali. Ćaskao sa novinarima.
(Predsednik: Gospodine Krasiću, ministar unutrašnjih poslova je na izuzetno značajnom državnom zadatku …)
Odakle znam da je on na zadatku? Ne postoji ništa značajnije danas nego da bude ovde da brani zakon.
(Predsednik: Nemojte da vičete.)
Ne vičem, nego vi slabo čujete.
(Predsednik: Nemojte da vičete i nemojte da prozivate ministra unutrašnjih poslova.)
Mora predstavnik Vlade da sedi ovde. Kada to traži Jovanović, svi se usplahirite i privodite ovde.
(Predsednik: Ne pravim razliku u zavisnosti od toga ko traži, nego u zavisnosti od toga koja je tema.)
Pa gde je ministar?
(Predsednik: Nemojte da vičete, da ne bih koristila druge instrumente, ne molbe, nego sankcija.)
Pa gde je ministar? Nema ministra. Da li je moj glas promenio stanje u sali? I kada podignem i kada spustim, njega nema. Gde je predsednik Vlade? Gde ste vi koji garantujete da ste dobro izvršili rekonstrukciju Vlade, gospođo Đukić Dejanović? Čim pomenemo „Večernje novosti“ krene hajka protiv nas, a samo postavljamo pitanje – šta je sa privatizacijom „Večernjih novosti“? Sada će „Novosti“ da pišu o ovome. Dokle više sa tim medijskim manipulacijama?
Nema predstavnika rekonstruisane vlade. Zašto? Ovde ste se zaklinjali na odgovornost prema građanima. Dva dana slušamo predsednika kako kaže – vi, nova vlada, nemojte da razmišljate o strankama, nego o građanima, Pa, gde su vam? Pa gde su vam ti rekonstruisani ministri? Gde vam je ta rekonstruisana vlada?
Ko može da veruje, ko sme vama da veruje, vama koji ste na vlasti? Vaše zaklinjanje, koliko dugo važi? Važi koliko i Dnevnik. Vi ste sigurni kao i predizborna obećanja, je l' tako? Olako se daju, ali se ne poštuju. Narod će da trpi to. A skače vam popularnost, znate. Mnogo vam skače popularnost, naročito u oktobru, a možda i u novembru, ako ne u novembru, onda možda u decembru, ako ne ove godine onda 2016. godine, godine kada će neko da kaže – rekla je Evropska unija da Srbija neće da bude član EU. A ne smete da podignete glas zato što je neko devet godina nevin u pritvoru.
Zato vam je otišao Šojić sa Ćirkom u Brisel da vas tuži, da kaže da on to isto može kao i vi, samo malo brže i jeftinije, da uništi Srbiju od vas, a mi moramo da gledamo tu mrtvu trku. Zašto mrtvu trku i ovo poniženje? Ko sme da veruje ovoj vlasti? Ko sme da veruje strankama koje se zalažu za NATO pakt i za EU? Ko sme da veruje? Ma, niko nema moralno pravo više da veruje vama. Svako mora da ima neku odgovornost prema svojoj kući, svojoj deci. Zbog te odgovornosti ne sme da vam veruje. Ni dva dana od rekonstrukcije, puj pike ne važi se. Takva su vaša obećanja.
Osam zakona ste strpali. Međunarodna konvencija, to je od Boga dato, to ne sme da se pomera. Da li postoje neke rezerve? Da li svaka međunarodna konvencija dozvoljava državi da stavi rezerve, i u pogledu teritorije i u pogledu nekih odredaba? Ne, to vas ne interesuje. Zašto? Postoji spisak šta mora da se uradi.
Jeste li gledali sinoć Đelića? Njemu se prigovora što u ugovoru o zaduženju nema finansijskih uslova kredita. Nije napisano. On priča o drugom zakonu i o političkim uslovima koje Srbija treba da ispuni. Kaže, moramo da odemo pod posmatranje EU. Eto odgovora koji se daje. Ali, vi to pokrijte, imate „Večernje novosti“, Medijski javni servis, terajte. Pokrivajte to, sad ćete 16 ovih programa uživo sa onim ludacima, samo neka bude zanimljivo ljudima. Šteta što vam se Liga šampiona završava, pa još bolje da je ona situacija kada se po 40 utakmica dnevno igra. Zatrpajte. Sve će da bude bolje. Hoće. Kada? Kada dođu Nemci ili Turci, pošto zovete i Nemce i Turke.
Smeškajte se vi, gospođo. Vi sami pišete knjigu o sebi, i vi i vaša vlast. Knjiga o vama se nalazi u vašim stenogramima, nalazi se u vašim delima. Evo, častim vas ovih 30 sekundi, da što pre odete u tu Evropsku uniju.

Bilo je govora o nekoj promeni redosleda.

Mislim da nije korektno prema ljudima koji su predloženi da se izaberu za ovu funkciju to što ste spojili šest tačaka dnevnog reda; onda neko pogrešno protumači da kritikom nekog predloga neko izražava stav da se kritikuju i svi drugi kandidati. Ovde se spaja nespojivo, pa je ovo, praktično, posledica. Zato moramo da jurimo kroz delove ove objedinjene tačke dnevnog reda.
Na početku bih rekao da je Fiskalni savet formiran, praktično, poslednjom izmenom Zakona o budžetskom sistemu; formiran je po nalogu iz inostranstva, jer je to jedan od uslova da bi se išlo ovom jednosmernom ulicom i da bi se Srbija nekako kandidovala da ima pristup tim pretpristupnim fondovima, a to je najvažnija stvar od 2000. godine naovamo – kako da se uzmu pare. Jer, kod nas se politika sada svela na to: prodaj, potroši, zaduži. To su te tri stvari koje se uporno rade ovih deset-jedanaest godina.
Znate, kada žaba vidi gde se konji potkivaju, i ona digne čaponjak, batak, pa dobije potkovicu. To je narodna izreka. Tako je neko čuo da postoji neki standard, neki propis za radio-difuziju, neka ranija vlada naručila nacrt zakona, usvojen predlog zakona, zakon je prošao skupštinsku proceduru, počelo je sa primenom, ali se videlo da to ne daje nikakve rezultate. Menjalo se, opet nema rezultata.
Slično vam je i sa Agencijom za borbu protiv korupcije – nalog sa strane da mora da se formira. Formirana je. Izmenama zakona o rešavanju o sukobu interesa napravljen je Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije i data jedna oblast koja se odnosi na funkcionere. Tu se nalazi sada broj funkcija, imovno stanje itd. Onda se neko dosetio da proširi nadležnost, pa su izvršili izmene i dopune Zakona o finansiranju političkih stranaka i tamo gde je bila Republička izborna komisija i Odbor za finansije oni su samo napisali – Agencija za borbu protiv korupcije.
Zašto ovo pričam? Iz prostog razloga što se ovde mnoge stvari normativno urede baš na način kako je nalogodavac i tvorac zamislio da to izgleda. To stvara frustracije i kod političara, i kod medija i kod građana, izražavaju svoje nezadovoljstvo, bune se zato što nema te odlučnosti da se saseče nešto. Moram da kažem da nije ni planirano da se to preseče odlučno, čvrsto i jasno, da se ide sa nekim prepoznatljivim sistemom vrednosti. Ne, namerno se u propisima prave rupe, kolizijske norme, nejasnoće itd.
Onda u toj, na prvi pogled neregulisanoj pravnoj situaciji – plove. Svi plove. Slično ovome što radi Tužilaštvo za ratne zločine: navodno, podigli su optužnicu protiv nekoga, raspisali su poternicu, uhapse tog čoveka u inostranstvu, onda dva-tri meseca trla baba lan, puste tog čoveka zato što se ne priznaje, onda ovi naši pametni odustanu od optužnice i predmet zatvoren, predmet rešen. Znači, ako hoćeš da budeš pravosnažno nevin, samo neka Vekarić goni, ali pod uslovom da nisi Srbin. Ako si Srbin, onda ti odrape po nalogu Nataše Kandić i kriv si i za ono što jesi i što nisi.
Tako je i sa Agencijom za borbu protiv korupcije. Neću da govorim imena zato što je to već opštepoznato. Tamo se u prvom naletu smestila jedna poprilično značajna grupa javnih ličnosti, profesori itd., koji su kritikovali stranku gospođe Đukić Dejanović, kritikovali Slobodana Miloševića, kritikovali Ivicu Dačića, kritikovali Dačića kao svog učenika. Ne znate vi to? Kažu da je bio dobar učenik, a šta mu bi, polude i ode u SPS. Svašta su ga napadali. Branio sam Dačića.
Znate, Montgomeri je napustio Srbiju zato što je napravio stratešku grešku 2003. godine prilikom onih izbora, dao je pare i promovisao neke da osvoje cenzus, pa sa demokratama da nastave da vladaju. Međutim, propao je koncept, a nema para. Ti što su propali, oni su se kasnije vratili na sve funkcije i oni sada vrše monitoring Demokratske stranke, da ne zabrljaju nešto. Tu su, javljaju se po potrebi, i kada imaju dozvolu i kada nemaju dozvolu, a od milošte ih zovemo ovde „primerci“.
Vidite, tako nešto se koncentrisalo i u Agenciji za borbu protiv korupcije. Vi imate tamo ljude koji su po definiciji u sukobu interesa, ne bi mogli tamo da sede, zato što već obavljaju nekoliko javnih funkcija. Jedan je veliki stručnjak za sindikalne proteste, kolektivna ugovaranja. Neću danas uopšte da pričam o imenima, zna on, rekao sam to njemu u lice. Javlja se kao predstavnik sindikata, javlja se na fakultetu, javlja se u ovim emisijama, kritikuje sve i svašta.
Znate, ovde postoji nalog, vi čoveka morate da izaberete. Nije bitno ko je, šta je, morate njega da izaberete, a onda se u kuloarima kuka i kaže – gde izabrasmo onoga u tu agenciju itd.
Znači, ovde imamo nešto što se zove personalni sastav, kadrovska rešenja. Pitanje je koliko oni ispunjavaju uslove da to savesno rade, čestito i u skladu sa zakonom. Tu stoji otvoreno. Onda imamo propise gde takođe imamo veliki ambis. Sada ću na jednom primeru da vam objasnim.
Kada je 2003. godine u onoj zgradi bio donet Zakon o finansiranju političkih stranaka svi su se hvatali za glavu. I Srđa Popović, koji je bio zamenik predsednika poslaničke grupe, molio je Božidara Đelića da shvati, i onu Aleksandru Drecun, kako beše, da ne mogu neka rešenja, jednostavno su u praksi neprimenljiva. Ne, evropski standard. On čovek napisao knjigu, već je prodao u pretplati itd. Kasnije je došlo do prihvatanja nekih amandmana, pa se promenio zakon. Međutim, knjiga je pre štampana, pa je onda došlo do sukoba između Zorana Živkovića, Biserke Živković, s jedne strane, koji su to promenili, i Božidara Đelića sa druge strane. Sve je to zapisano.
Šta se desilo? Postoji tamo jedna odredba, čini mi se član 18, kaže: predsednik Odbora za finansije prijavljuje nadležnim organima... Pre nekoliko godina je promenjen taj zakon. Umesto Odbora za finansije napisano je – Agencija za borbu protiv korupcije, pa sada direktor Agencije za borbu protiv korupcije prijavljuje nadležnim organima, i niko ne zna koji je nadležni organ. Evo, ovih dana direktorka Zorana potpisuje neke zahteve za pokretanje prekršajnih postupaka, ali ne može da se definiše kao organ; ima problem kako da se definiše kao organ, kada po zakonu nije organ. Ne piše tamo – ovlašćena da pokreće postupke, nego – prijavljuje nadležnim organima. Prekršajni sud nije nadležni organ kome se nešto prijavljuje. Pred njim se podnosi zahtev, pa se vodi prekršajni postupak.
To je veliki problem bio još 2003. godine, kada se donosio evropski zakon prve demokratske Vlade Srbije. Ne znam, ovo je danas treća demokratska vlada. Verovatno ova treća treba da bude bolja od prve, verovatno treća mora da bude bolja po sistemu iskustva i vremena. Jeste, na televiziji je ona prva najbolja. Imamo prvog demokratskog premijera, prvog demokratskog ministra, pa prvog demokratskog poslanika. Sve je to krenulo od 25. januara 2001. godine. Ništa nije postojalo u Srbiji. Apsolutno ništa nije postojalo. Ja ne znam zašto nisu od 1990. godine bile demokratske vlade? Sve one koje su proistekle kao rezultat izbora i glasanja u Narodnoj skupštini valjda su demokratske. Sada imamo treću demokratsku vladu, koja je prepuna, prekapacitetna, kako to kažu.
Vidite, promenjen je propis. Ovde se isto pričalo o lepim namerama. Kada se raziđe ta magla, lepe namere, lepe želje, da vidimo šta je ostalo. Ostalo je neregulisano stanje i ne može da se završi posao. Onda imamo situaciju da neko uradi u skladu sa zakonom, iskoristi svoja ovlašćenja, a onda Pajtić skoči – ma to ne važi za pokrajinu Vojvodinu, molim vas, ma, ta agencija će sad nama da priča u pokrajinskoj skupštini šta mogu da imaju pokrajinski poslanici, šta nemaju. Ne može to da priča. Kako on to može da priča? Kako može Agencija da upozorava predsednika demokratske vlade Autonomne Pokrajine Vojvodine? Ne može. Zabranjeno je.
Kada slušam ovde koliko se sada priča kako su ovo evropski standardi ne znam šta da verujem. U šta da verujem? Ne znam. To je ta situacija. Menja se propis zato što treba da uvedemo evropske standarde. Prođe dva meseca, moramo ponovo taj isti propis da menjamo. Zašto, nisu se valjda promenili evropski standardi u međuvremenu? Šta se to promenilo? Ništa se nije promenilo. Ili je neka nevladina organizacija otišla u Brisel pa prijavila ili je Nataša Kandić zagrmela tamo.
Evo, danas Toma podnosi izveštaj tamo. Kritikuje i vas, gospođo Đukić Dejanović, što mu ne dajete replike, što mu uskraćujete pravo, a vi mu napravili stranku. Vidite? Vi mu ovde napravili stranku, on otišao da vas kritikuje. To je ona stara izreka: „Hrani kuče da te ujede“. To je ta stara srpska izreka. Vi ga sve lepo spremili, osposobili itd., on otišao da vas prijavljuje. On kaže – ja sam korak pre, korak sam brži.
Dobro, to je sada, ne mogu da mirim ove koji su za EU i NATO pakt. Ja sam tu da vas posvađam, da iz te vaše svađe idemo u neku drugu situaciju, i to vrlo dobro radim, verujte mi. Vrlo dobro radim. Taj mi posao ide dobro od ruke. Dva oka u glavi mogu da posvađam. Računam da ću ovu vladu G17 plus da posvađam, sa vašom argumentacijom, što je dozvoljeno. Molim vas, sa vašom argumentacijom, to je sve dozvoljeno.
Na jednom primeru sam vam rekao kako je, recimo, kod Agencije za borbu protiv korupcije to osmišljeno da tako bude. Znači, ništa ne sme da se reguliše. Nema čistog računa. Zašto? Jer onda u toj žabokrečini može da se izvuče, sad ćemo ovoga, dobar je, nek ide u soške, sad ćemo ovoga. Uvek može da se nađe neki pravni osnov.
Skoro sam gledao jedan zahtev za pokretanje prekršajnog postupka koji je napisan od strane Agencije. Ubiše se jadnici kako da nađu pravni osnov za ono što pišu, pa su citirali član 1. Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije. U istoriji prava se nije desilo da 1. član nekog zakona definiše nadležnost ili ovlašćenje za pokretanje prekršajnog postupka. Nije se desilo. Oni moraju negde da iščeprkaju.
Sada su nam oni tvorci Zakona o finansiranju političkih stranaka. Više nismo političke stranke, da znate. Sada ćemo da budemo politički subjekti. Zašto? Jer se zakon pravi za nevladine organizacije kao političke subjekte, a mediji treba da kod građana stvore osećaj gađenja prema Narodnoj skupštini i svim političarima, da se promoviše nešto drugo. Juče smo imali prilike da po zvanju vidimo da je rudar, a po kilaži bismo rekli da radi u kasapnici. On zastupa rudarska prava.
Danas je u Srbiji takva situacija, svako može da zakači tablu, predstavi se da je to i to, takav i takav. Da li to može da prođe? Zavisi od medija i zavisi od većine. Nema drugog kriterijuma.
Znate šta bi se dešavalo... Izvinjavam se, imam li još vremena? Šta bi se dešavalo u profesiji gospodina Paje Momčilova, gospodina Zorana Stankovića (nema mog Marinkovića), kada bi se u njihovoj profesiji koristio princip većine, izvinite, gospođo Đukić, i kod vas isto, kada biste vi u vašoj profesiji koristili princip većine, da li bi se neki vaš pacijent ikada izlečio? Stankovićev nijedan, on se po definiciji ne bi izlečio, ali da li bi se neki vaš pacijent izlečio? Šta bi, recimo, gospodine Stankoviću, bilo kada biste vi po nekom principu većine napisali ekspertski izveštaj i uzmu petorica vaših kolega da pogledaju? Ne moraju da vide ime i prezime. To ste i vi radili u superveštačenju itd.
Dajte, vratimo se nečemu normalnom. Ako želimo neku oblast da regulišemo, dajte da regulišemo sa svih strana tu oblast.
Samo da vas podsetim, na sve ovo smo vam na vreme ukazivali, podnosili amandmane. Ukazivali – nemojte u Agenciju da birate te i te ljude. Neću namerno da pričam o imenima. Znate zbog čega? Zato što oni više ne odgovaraju ni ovima koji su na vlasti. Moraćete da ih trpite, vaš izbor je bio. Morate da ih trpite da biste skupili hrabrosti da kažete vašem gazdi da ne možete bespogovorno sve da izvršavate. To je taj naš problem, sa ovim našim propisima i našim izborima. Ovde ima svojevrsne zbrke. Nisu ovi vaši toliko nezavisna, niti toliko regulatorna tela koliko im se daje neki značaj, ali se to u javnosti tako predstavlja zato što imamo loše zakone.

Javio sam se pre nego što ste počeli sa vašim saopštenjima sa replikom na ono što je rekao gospodin Đelić. Gospodine Đeliću, verovatno vam se omaklo, kao što se omaklo i ovima, medijski javni servis evropske Srbije, evropske Srbije, deset godina. Pre neki dan beše atentat, moje lično zapažanje, lična priča, pa čujem da je rekao čovek – pojaviće se posle deset godina neko ko će da nas vodi u EU. Evo ga, opet nas vodi u EU. San svakog Indijanca je da postane poglavica. Sve je dokazano. Izvođači radova su na delu.
Gospodine Đeliću, pa decembra meseca ste vrištali u ovoj skupštini ovde kako je izmena Zakona o porezima na imovinu nešto najevropskije. I sa istim intenzitetom ripate danas, sredinom marta. Pa, kada ste, ljudi, pravi?
Znam, vi ćete svakog dana da se zaklinjete ovde u evropske vrednosti, u evropske … Sve po standardima. Sve važi dok važi prenos. Kada se isključe kamere, završi sednica, to ne važi, idemo sa sledećom pričom i opet zaklinjanje: Evropa, Evropa, Evropa. Niko neće da zaustavi evropski put. A nijednog trenutka niste rekli – mi ćemo da zaustavimo propadanje životnog standarda građana Republike Srbije. To nije u onih osam tačaka Vlade Republike Srbije.
Molim vas, prekinite sa tim medijskim servisom. Vi ste medijski servis evropske Srbije.
(Predsednik: Vreme.)
Hvala.

Gospodine Đeliću, moram da vas upozorim da biste vi morali pod hitno da čitate stenograme sa sednica Narodne skupštine, pogotovo onaj deo šta ste pričali, kako biste izvukli pouku u budućnosti, kada imate nameru nešto da pričate, gde da ne napravite grešku. Bili ste u inostranstvu, vi ne znate, ovde je postojala tzv. kumrovačka politička škola: mlati praznu slamu ceo dan i ništa na kraju ne kaže. Mi smo se pre 20 godina kao neka opozicija smejali zato što nisu bili konkretni. Znate, Oli Ren i Evropska unija kažu – mi samo garantujemo Srbiji evropsku perspektivu. Evropska, pa perspektiva. Da li to nešto znači? Ništa ne znači.
Malopre ste pokušali da nam kažete, obrazlažući jedan od ovih predloga zakona, da se radi o kvalitetnim i dobrim pretpostavkama. Pojma nemamo šta to znači, šta ste hteli da kažete – dobre i kvalitetne pretpostavke u predlogu zakona. Kakve li su one loše pretpostavke?
Vidite koliko ne valja ovaj naš poslovnik, kada većina izglasa spajanje dnevnog reda – osam tačaka dnevnog reda i vi promašiste zakon. O jednom zakonu je pričala Marina Toman, vi odgovarali koristeći argumentaciju drugog zakona. Ona je pričala o finansijskim uslovima, a vi ste se branili političkim uslovima. Neverovatna stvar. Ako je to toliko epohalno za Srbiju, za sve građane Srbije, što spojiste tačke dnevnog reda? Mogli ste osam puta po pet sati da se hvalite. Vi gledate da to projuri, brže-bolje, da se ne dosetimo.
Moram da vam skrenem pažnju, gospodine Đeliću, kaže se da je imovina skup imovinskih prava. Kaže se da vlasnik ima pravo korišćenja, upravljanja i raspolaganja. Treba da se plaća porez na imovinu. Ali, kako može nešto što je predmet imovinskih prava da bude opterećeno po više različitih osnova? Pričam o gradskom građevinskom zemljištu i korišćenju građevinskog zemljišta. Ali, to je za vas teška tema. Da li to stoji u našim propisima?
Evropske izmene Zakona o porezu na imovinu smo imali 29. decembra. Sada mi kažite koje su ovo izmene posle dva meseca? Šta je problem u evropskim standardima? Mi verovatno nismo pročitali novu knjigu sa standardima. U međuvremenu su se promenili standardi?
Da li ste svesni šta ste malopre rekli o uslovima kreditiranja – da su ovo najbolji uslovi, a Srbija neće imati problema kroz šest godina kad treba da vraća, jer će onda da izađe iz krize. To je poruka građanima Srbije – mi padamo sve više i više u krizu, a tek za šest godina možemo da razmišljamo o izlasku iz krize. Ko će da doživi tih šest godina?
Da li se sećate, kad ste došli, vi i vaša grupacija – lizing, lizing, zadužujte se, kupujte, novi automobili, novi stanovi, novi autobusi itd. Propao lizing. Koliko ima upropašćenih lizinga? Koliko ima takvih kola na parkinzima? Šta je uradio onaj koji je ušao u dugoročni stambeni kredit verujući vama?
Pazite, 21. januara 2000. godine dobili smo prvu demokratsku vladu. Koja je ova današnja? Treća demokratska vlada. Vi ste ubedljivo prvi demokratski ministar koji je došao iz inostranstva. Koliko sada imamo demokratskih ministara koji su došli iz inostranstva? Ovde nam stvarno lepu priču ispričaste. Ja uopšte ne sumnjam u to da vi 16 dana možete lepo da pričate; možda bude besmisleno, ali emotivno je, teatralno, za svaku pohvalu.
Gospodine Đeliću, svake godine kada je 8. mart u „Sava centru“ jedan dobar pevač organizuje koncert za 8. mart – Željko Samardžić. Obožavaju ga žene, a bogami i muškarci vole njegove pesme. On ima jednu lepu pesmu koja odražava Vladu Mirka Cvetkovića. Pesma glasi ovako: „U oktobru, biće u novembru; u novembru, biće u decembru“. Vi možete da napevate dalje – biće bolje, biće bolje i nema nikakvih problema. Ljudi imaju pravo da misle da će biti bolje. Ali, ovo je 11. godina kako se čeka da krenemo nabolje!
Objasnite vi sada građanima Srbije zašto smo mi promenili Vladu? Ja mislim da ste vrlo nekvalitetno promenili Vladu. Ako ste hteli da menjate ministre, trebalo je prvu garnituru...
(Predsednik: To je jučerašnja tačka dnevnog reda, samo da vas podsetim.)
Nema veze, to ste vi juče završili. Nije to problem. Vi niste gledali televiziju? Medijski javni servis je, gospođo Đukić, objavio da je Vlada izabrana.
Juče ste morali da posebnu pažnju posvetite ljudima koji izgaraju ovde za EU. Neki pričaju, neki brane EU ćutanjem. Meni je prosto neverovatno kako Srđana Milivojevića niste stavili da bude potpredsednik Vlade. Krkobabića ste mogli da zamenite Mićunovićem; em je mlađi tri meseca, em ima više kose. Renatu Radujko Milić mogli ste da izaberete za novog ministra finansija. Pogledajte šta ona radi po Beogradu, ona je presposobna. Jeste da je počela kao kuvarica kod Đinđića, ali naučila se žena u međuvremenu. Naučila posao. Ona bi bila bolji ministar finansija od Cvetkovića i onda ne bi bilo problema kada se promaši zakon, ona bi to sve lepo nama stručno objasnila. Mogli ste da izaberete novih ministara koliko god ste hteli.
Ljudi, kada vi govorite istinu? U decembru... Istina koju ste saopštili decembra trajala je samo do početka februara.
Znate, nije problem u tome što se menja politika, ali kad se menja politika menjaju se i ljudi, jer to je dokaz da ta nova politika ima iskrene protagoniste. Kod nas ne. Sve može da se menja, ali ljudi ostaju isti. Prosto, narod ih želi i obožava.
Kada ste izglasali Zakon o budžetu za 2011. godinu sve ovo je prošlo. Ovo je sad samo tehnička stvar. Ovde nema kritike. Znate, kad spojite osam tačaka imate neke stvari koje možda jesu opravdane. Na primer, Hidrocentrala Mali Zvornik – verovatno treba nešto da se sredi i verovatno taj kredit jeste povoljan, ali onda se postavlja pitanje imamo li mi neku unutrašnju reproduktivnu sposobnost? Zar je moguće da vi sve uspehe zasnivate na zaduživanju?
Onda nam kažete, onako dubokomisleno, kroz šest godina ćemo da izađemo iz krize i kroz šest godina Srbija će biti u stanju da vrati 400.000.000, nikakvih problema neće biti. Znate kako će da vrati? Nekim novim zaduživanjem. Gde se povećala proizvodnja? Pustite vi statistiku. Gde se povećao broj zaposlenih? Nigde.
Gospodine Đeliću, ja ne sporim da ste vi zlatousti. Vi ste sve to lepo i dobro obrazložili, ali samo sa pozicija da građani imaju pravo da se nadaju, da očekuju – ovo je vrlo važno, ako ne bude u oktobru, pošto je to onaj potpis, pa se, navodno, čeka... Videli ste da i ovi sa stiroporom odlažu sve. Da li ste čuli one malopre šta kažu – i oni bi hteli u evropsku vladu. Došle silne pare, pa neće Mlađo da napusti Vladu sada kada su došle pare. Mora malo da se omrsi.
To je cela priča, ko će koliko da se omrsi od tog kajmaka. A ko će da vraća? Pa, imao sam dobre želje, reći će nam gospodin Đelić. Znam ja njega odavno, šta je on 2003. godine predstavljao kao evropske propise. Zadužiću ovog našeg Ninića da napravi knjigu o Đeliću, samo da uzima stenograme i da vidite kako se za mesec dana menja mišljenje o istoj stvari, a ovamo, a onamo, kako se ukaže potreba i koliko može da se u medijima mlati prazna slama.
Građani s pravom očekuju lepo nešto. Kako da ne bude lepo? Gospodin Đelić je kompletan čovek, on je uspeo čovek. Dobro, da li je baš sve, nije baš sve uspeo da prevari, ali uspeo je, u materijalnom smislu. To je danas kriterijum uspešnosti, koliko imaš. U zavisnosti od toga koliko imaš, od toga zavisi i tvoja moć.
Sada s pravom građani očekuju od političara da su Božić Bate. Kad se pojavi neki političar oni svi kažu – a, taj ima para, sad će on ovoliko. To se samo priča – mister evro, evro, evro, evro, evro.
Molim vas, ko će da sanira ovo posle vas? Znam da imate veliku medijsku moć, 90% svake sekunde, svakog prostora u medijima je pod kontrolom...
(Predsednik: Ako možete, privedite kraju. Vreme je isteklo.)
Mnogo vam hvala što me niste kaznili.

Da se vratimo na amandman. Tako je, gospođo Kolundžija, sad ćete da vidite, opet moram da vas hvalim. Ne znam šta mi je ove nedelje, da li sam nešto popio u ponedeljak, pa mi nešto nije u redu, ali prosto imam potrebu da hvalim DS.
Da vas podsetim, danas je pet godina otkako je pravosnažno, sudskom odlukom, pravosudno ubijen Slobodan Milošević u Haškom tribunalu. To da znate, da se podsetite da ste ga 28. juna 2001. godine isporučili vi svi iz DOS-a, zahvaljujući Montgomeriju, svi koji imate bilo kakve odnose sa Montgomerijem. Da li je u pravu Montgomeri u svojoj knjizi, ne znam. Da li je Tim Maršal u pravu u svojoj knjizi, ne znam. Ako vam se ne sviđa, tužite ga. Imate sud, pa ga tamo osudite što laže. Eto.
Znači, radi se o članu koji reguliše kad treba da stupi na snagu ova izmena i dopuna Zakona o Vladi. Pošto ne možete da kažete koje su to naročito opravdane okolnosti, zbog čega to mora da bude pre nego što je Ustav propisao, a to je osmi dan od dana objavljivanja, onda ste nam dali prostora da različito zaključujemo zbog čega. Tako možemo da zaključimo da onaj ko je napisao Predlog zakona zna unapred da će takav zakon biti usvojen. Njemu ne treba vreme od objavljivanja da se pripremi za primenu zakona. On je spreman, čeka kao zapeta puška.
To je otprilike škola gospodina Gaše Kneževića koji kaže – nacrt zakona smo pripremili i primenili. Znači, zakon ne treba, bitna je politička volja. A kako izgleda politička volja za taj vaš budući sastav Vlade, to bi moje Nišlije rekle – jedva se zbrasmo. To će biti G17 plus – 17 ministarstava plus podeljene ličnosti, koje su i u ministarstvima i u nekim funkcijama u Vladi.
Mi na to ne možemo da utičemo. Vi imate tu 126 plus Montgomeri. Dobro, vi se sad ljutite. Lin Montgomeri je vrlo važan faktor u našoj zemlji. Ona radi kod Karića, znate. Na BK televiziji je radila, na BK univerzitetu je radila gospođa Lin Montgomeri. Ostali su ovde, i dušom i srcem i džepom, vezani su. Montgomeri ima agenciju za obezbeđenje, znate i sami. On ima više agencija za obezbeđenje. I ovih 800.000 hiljada, ne znam, verovatno će policija da dobije povećanje plata. Zaradilo se brate, nema tu šta. Vidite, neki događaji idu svojim tokom.
E sada, gospođo Čomić, znate zbog čega je potreban rok od osam dana da bi zakon stupio na snagu? Da bi se javnost pripremila. Nije to propis koji samo obavezuje Vladu, nego mora i publika da zna šta tu ima.
Drugo, kada ovaj naš selektor Pižon pozove naše igrače iz inostranstva da igraju za reprezentaciju, i on im daje osam dana rok da se pripreme, da se utreniraju, da bi napravili tim. Ko će da bude kapiten, ko će da bude golman, ko će biti levi, desni bek, vezista, ko će da kvari igru kao Gatuzo, ko će da daje golove – mora to da funkcioniše kao tim. Ukoliko ne funkcioniše kao tim, odmah neko ide napolje, menja se.
To je potpuno normalno. Tamo gde je prisutan kolektivni organ, svi moraju da dišu jednom dušom. Ova vlada će biti tim od 20 i nešto. Znači, tu će biti 17 igrača (to je neka nova sportska disciplina) plus… E sad, koliko će biti plus, to ne znamo, ali nije bitno. To mora da bude tim. Trener tog tima ne može da dozvoli da mu u timu jedni igraju sa ciljem da daju gol protivničkoj strani, a drugi da opstruiraju igru kako bi naša strana dobila gol. Kapiten tima mora da zavede red.
U Engleskom parlamentu postoji onaj bič, znate, partijski, samo se šeta da vidi kako ko glasa. Kao gospođa Kolundžija, što dobro radi svoju funkciju kada kontroliše da li su svi na okupu, da li su svi gurnuli kartice, da li su svi glasali za.
Međutim, meni nije jasno zašto vi podnosite amandmane. Ovde je dogovor da će ovaj zakon biti ovako konfigurisan i nemate vi potrebe da pišete amandmane. Zašto? Kada napišete amandman, vi demonstrirate nezadovoljstvo sa predlagačem, vi niste zadovoljni kakav je predlagač. To je definicija parlamentarizma. Gledam kod ovog sledećeg zakona, na svaki član ste napisali amandman, ljudi moji. Ne znam šta ste, Markoviću, radili tamo u Vladi. Kako je moguće da se stav promeni – vladajuće koalicije u Vladi i vladajuće koalicije u Skupštini?
Znači, rok od osam dana je potreban da bi se ekipa uigrala, da bi ekipa mogla u punom sastavu da istrči na teren, da se uhvati ukoštac sa nagomilanim problemima, da oni reše probleme koje su zatekli, da reše svoje probleme. Znači, ovi sad treba da rešavaju sve ove probleme što su ovi napravili za dve i po godine, jer jedino tako je ova vrsta građevinskih radova u Nemanjinoj 9 opravdana. Morate sada hitno da sanirate ono što je upropašćeno. To je ''Kramer protiv Kramera''. Znači, morate da sredite jer približavaju se, ne toliko izbori, nego treba da dođu krediti, treba da dođu pare, a tu gde su pare, tu vi želite da budete, da se mrsite oko toga.
Tako je onda potreban i zakon gde stoji izjava ''u skladu sa evropskim propisima'', ali može i zakon sa izjavom ''ne postoji obaveza usklađivanja sa evropskim propisima''. Ja vas nikad nisam napao kada ste napisali – nećemo da uskladimo sa evropskim propisima. Odmah vam aplaudiram. Još kad napišete da niste preveli na strani jezik, da se muče ovi vaši kontrolori što vas kontrolišu šta radite, meni srce na mestu, odmah da vam kažem.
Znači, gospođo Čomić, i mi smo ovde u Skupštini sastavljeni od timova. Vidite, imamo tim ZES, imamo tim SRS. Tim ZES može da menja igrače, a nama je zabranjeno. Znači, ako imamo igrača koji ne zastupa stavove SRS, mi ne smemo da ga promenimo, moramo da trpimo da on sedi kod nas i da nam daje autogolove. A kod vas – obriše se odmah.
Doći će i onaj zakon o izboru narodnih poslanika, pa ću da vam dam retrospektivu od 1990. godine ko je sve krao mandate kome i zbog čega. Naravno, preuzimam veliki rizik da, ako vas baš mnogo ovako kritikujem, smanjim popularnost moje stranke, a do ekstremnih visina podignem popularnost vaših stranaka koje su na vlasti, s obzirom da sve ankete kažu da svi jedva čekaju da vas vide u svom domu. Toliko ste lepi, dragi, toliko ste opredeljeni, vi svakodnevno pokazujete da krvarite za Republiku Srbiju, za građane Republike Srbije. Vi se odričete…
Vidite, Tadić otišao u Japan, koknu ih zemljotres odmah, osam stepeni Rihterove. Kad bi sad nastavio preko Amerike, pa tamo jedno mesec dana u Čikagu, bilo bi u redu. Ali on je tamo samo zbog ovoga. On neće više da se pita kakva je Vlada.
Mada imamo taj polupredsednički sistem i nemamo kancelarsku vladu, nego imamo nešto malo drugačije, ali kako o tim stvarima da pričam sa vama kada gospođa Čomić otrese profesora prava da on pojma nema da tumači odredbu? Verovatno sve što je oborio na ispitu tamo, iz elementarnog neznanja prava, da je Ranđelović pogrešio, ta deca mogu da koriste transkript jučerašnje sednice Narodne skupštine i da traže da ponovo polažu ispit, a da dekan izbaci Ranđelovića sa Pravnog fakulteta. Sram ga bilo. On će to da tumači bolje od Gordane Čomić. Joj, izvinite, gospođo Čomić, nadam se da nećete da me kaznite. Hvala vam.

Mislim da je, naravno, osim toga što je korektno što su ponudili potpuno nov predlog zakona o ministarstvima, sve ovo drugo, praktično, pokriće za neki politički dogovor kako da se očuva neka vlada – jedva se sakupismo nekako da izguramo. I nije ovo prvi put, da budemo iskreni. Odavno je ova situacija sa ministarstvima prilično konfuzna. Ali, mislim da je dobra tema da se otvore neka pitanja, verovatno za ubuduće. Pitanje je čak i to da li ubuduće može ovo da se reši na jedan kvalitetniji način.
U nekim državama je ustavom propisano koliko država ima ministarstava kao organa državne uprave i, kako se menja vlast, oni se organizuju za vršenje poslova državne uprave. Cela izvršna vlast je, praktično, definisana, oivičena tim tzv. konstitutivnim aktom. U nekim državama je to uređeno ne ustavom, nego nekim osnovnim zakonom, ili važnijim zakonom, ali odlikuje ga trajnost, nepromenljivost tih odredbi.
Negde u skladu sa tim, i u Skupštini se vlast i opozicija dele tako što vlast ima Vladu, a opozicija ima vladu u senci, pa otprilike to tako funkcioniše. Kod nas se formirala praksa da se uvek Zakonom o ministarstvima definiše, praktično, organizacija državne uprave. Vidite i sami da je to loš princip, jer nema ni stabilnosti, ni trajnosti, niti neke sigurnosti. Ne samo sigurnosti sa gledišta onih koji treba da formiraju Vladu, nego sa gledišta, pre svega, onih koji treba da poštuju taj propis i tu organizaciju, a to moraju zato što se javljaju kao stranka u postupku ili se javljaju sa nekim zahtevom prema državi.
Kada se uđe u ovu operaciju da propise prilagođavamo političkim interesima, feudalnim interesima ili nečemu drugom, onda smo svi u pravu kad podnesemo amandmane i kada kritikujemo. Svi smo danas u pravu. U pravu su ovi koji su predložili, jer jedino je moguća Vlada ako se izglasa ovakav predlog zakona. U pravu su oni koji kritikuju pa nalaze neku argumentaciju u zdravorazumskom rasuđivanju ili koriste srodnost poslova ili bilo šta kao kriterijum. I oni su u pravu.
Međutim, ova država, ova vlast DOS-a je krenula strmoglavo nizbrdo. Danas su najveći kritizeri agencija oni koji su formirali agencije. To samo u Srbiji može da se desi, nigde više. Ali ima nekih koji su stalno kritikovali ove poteze, koji su loši.
Evo, sad ću da se malo osvrnem na ovaj amandman. Ovaj amandman stvarno otvara temeljno pitanje – šta će nama ovolika ministarstva? Zar nije mogla da se napravi ne samo racionalizacija u smislu broja ministarstava, broja ministara, zamenika sekretara itd.? Zar nije moglo da se pristupi nekoj funkcionalnoj metodi?
Recimo, zar ne postoji logičnija veza između Ministarstva prosvete, ili kako neko kaže - obrazovanja, Ministarstva nauke, tehnološkog razvoja i Ministarstva omladine i sporta? Jednostavno, po prirodi stvari to treba da bude jedno ministarstvo, a u okviru tog ministarstva može da bude sektor za omladinu, sektor za visoko obrazovanje, srednje obrazovanje, sektor za nauku itd.
Ili da uzmem drugi primer. Mi na redovnom zasedanju imamo Zakon o socijalnoj zaštiti. Najmanje 50% institucija socijalne zaštite su u prirodnoj vezi sa zdravstvenim osiguranjem i pružanjem medicinskih usluga. Najmanje 50%. Zar nismo mogli to da spojimo, da bude jedno ministarstvo, da obuhvata zdravlje, rad i socijalnu politiku? Mogli smo. Zar nismo u okvire Ministarstva pravde mogli da ubacimo i lokalnu samoupravu i državnu upravu i ljudska i manjinska prava, kako vi to kažete? Nekada je to bilo i funkcionisalo je.
Zašto je važno da onaj ko se bavi ljudskim pitanjima na nivou Vlade mora da ima status ministra? Zašto je važno da onaj ko se bavi omladinom i sportom mora da ima status ministra? Može da bude pomoćnik ministra u Ministarstvu prosvete zadužen za taj sektor itd. Onda bi imali 12-14 pravih ministara, političara, i ne bi otvarali besmislene rasprave ovde da li ortoped može da bude u građevini, da li ovaj može da bude ovamo, da li može ovaj da bude onamo. Ministar je političar, ali pomoćnik ministra, savetnik ili, kako vi to sada kažete - državni sekretar, on valjda mora da bude stručnjak. On mora da barata propisima, članovima itd.
Ali ne, ovde je dominantno – imamo 126, udomićemo ovu našu trotrećinsku vladu po svom sastavu, a ona je u suštini G17 plus, pošto ima 17 ministarstava plus nešto. Pa jeste, 17 ministarstava ima. (Oni više nisu G17 plus, oni su URS, oni računaju da ćemo mi da zaboravimo na one besplatne akcije itd. Nećemo to da zaboravimo, taman posla. Kako da zaboravimo? Ja sam tu da podsećam stalno.) Zašto niste to napravili?
Drugi veliki nedostatak. Zašto mora u svakom članu gde se definiše ministarstvo da se ovoliko navode…? Sad ne znam kako da definišem ovo što se navodi. Da li može da se kaže da je to delokrug, nadležnost, poslovi? To više niko živ ne može da protumači. I šta ukoliko je u procesu prepisivanja iz konkretnih zakona ispušteno nešto što bi bila nadležnost nekog ministarstva? Da li zbog te tehničke greške može da ispadne da to ministarstvo nije nadležno za te stvari? Može, jer ste vi primenili takav kriterijum.
Pošto ovde nije mesto za ozbiljne teme, jer kada je u pitanju 126 glasova, sve ozbiljno pada u vodu. I Ranđelović zamalo da ostane bez titule doktora pravnih nauka. To može samo u Skupštini. Zar ovde nisu mogli da se primene neki drugi kriterijumi?
Vidite, dao bih vam savet, pošto sada dolazi Putin, da se dobro pripremite za razgovor sa Putinom. Oni imaju jedan od najmodernijih ustava. Tamo nema reči delokrug ili nadležnost, nego poslovi. Poslovi Ruske Federacije, pa kada se to posle razgraniči na nadležne državne organe, onda dobija neke svoje druge termine koji treba da obuhvate šta je delokrug.
Ovaj zakon treba da omogući da se u praksi vidi ko je stvarno nadležan za neku oblast. Ako ste primenili ovu pravnu tehniku i, kažem, slučajno neko copy/paste zaboravio, da li je taj organ izgubio nadležnost?
Samo da vas podsetim, vi ste u propisima za poslednjih 7-8 godina koji su doneti ovde od ministra, kao inokosnog organa na čelu nečega što je organ, ministarstvo, napravili malo božanstvo, apostola. Ministar donosi pravilnik, ministar donosi obavezujuće uputstvo, ministar ovo, ministar ono, pa on se rodio praktično sa ovlašćenjem da potpisuje. Nema više onog – ministarstvo nadležno za poslove. A to je jedina pravilna formulacija za ovo što treba da se radi.
Dakle, pošto smo svi u pravu, a ne može to na glasanju da se tako prikaže, vi koji ste većina, vi ćete da izglasate. Mi, poučeni nekim iskustvima, znamo da ne možemo da damo doprinos da se ovo unormali, pošto je nenormalan pravac kojim Srbija ide. Zato smo mi samo dva amandmana podneli, jedan o kome je pričao gospodin Buha i jedan od sledećih gospodin Martinović ima da obrazlaže. Zašto? Zato što ne možete glavom da udarate u zid, a znate da je zid od kamena ili od cigala.
Mi smo možda pokušavali pre 7-8 godina da vas urazumimo, da damo neku dobru inicijativu, dobru ideju koja bi išla vama u korist. Vi ste sve naše odbijali. I ovo ćete sada da odbijete. Ne želimo da saučestvujemo u tome, zato što je ovde od 2001. godine promovisan princip – mi koji treba da napravimo Vladu imamo apsolutnu slobodu da definišemo organizaciju ministarstva, poslove, nadležnosti itd.
Ali, ako ste dobili to pravo, ne znači da ste uvek u pravu. Pazite, jedna je stvar kada problem može da se reši unutar jednog ministarstva, između dva, tri, četiri sektora koji su nadležni za više oblasti, pa dolaze oni periferni slučajevi kada se preklapa, a potpuno je druga situacija kada se jedna oblast podeli, pa jedna ode u jedno ministarstvo, a druga ode u drugo ministarstvo. Onda je komunikacija između dva ministarstva, a vi znate u praksi i na terenu koji je to problem i oko nadležnosti – ja nisam, ja jesam itd.
Mi ćemo posle ovoga imati u praksi čitav niz sporova ko je nadležan. Znači, samo na pitanje ko je nadležan organ. Jedan organ kaže – ja više nisam nadležan, drugi kaže – ja nisam nadležan, a građanin kaže – ja sam se obratio državi, mene baš briga ko je od vas nadležan. O tome niste vodili računa. Vodili ste računa kako da se smanji broj na 17 i da budu svi zadovoljni.
I stvarno, desila se neka stvar, od nečeg što može da bude sektor u nekom ministarstvu vi ste napravili ministarstvo. Isto kao NIP kad ste pravili ili ovo informatičko društvo. Pazite, bilo je nekada Ministarstvo za saobraćaj i veze, tu su bile i telekomunikacije itd. Sve je to razdrljano sada, sve je to poremećeno.
Pazite sad, trgovina i poljoprivreda. Kakve veze imaju trgovina i usluge sa poljoprivredom? Ajde da ste u poljoprivredu ubacili ekologiju, vode, veterinu (dobro, veterina jeste), ali da ste ekologiju tamo ubacili… Zašto? Zato što se tu radi o vodi, zemlji, vazduhu. Najprirodnija je stvar da to bude tamo u poljoprivredi. Ne, mora da bude ovamo gde se nalazi građevina. Verovatno je opravdanje – i kad se gradi, gradi se na zemlji i iznad zemlje, u vazduhu, i verovatno pored obale gde ima vode. Koji vam je tu kriterijum?
Znači, trećine. One moraju da budu približno jednake u parama, jer jedino merilo moći su pare. Tu ste se vi dogovorili. Znate da je besmisleno sve ovo što ste napravili, znate da ovo neće da da nikakve rezultate, ali pare su taj lepak koji vas drži. Samo zbog para. Neko da napusti Vladu sada kad je Srbiju ogrejalo sunce? Uzeće 600 miliona evra pomoći. Znate kakav je veliki kajmak tu. Možete da se rastržete vi koji ste na vlasti, ma neće niko da odstupi. Pa su tu tenderi, javne nabavke, pa moji prijatelji, pa moja banka…
To je suština bavljenja politikom ako ideš prema EU, pošto su to evropski standardi – individualizam, koristoljublje, pohlepa. To se instalira ovde kao sistem vrednosti. Sve je moguće, sve je dozvoljeno, ukoliko postoji čak i prividna trenutna korist. I to drži vodu dok majstori odu. Hvala što još nisam dobio opomenu.

Dovoljna su četiri minuta da se kaže sve što bi bilo dovoljno. Sve najbolje o ovom predlogu zakona rekli su poslanici ZES, poslanici ove Čankove stranke, poslanici Mlađine stranke, ne znam sada kako se to zove. Podnosili su amandmane. A bogami i Boško Ristić se nešto raspisao. Videli ste, malo-malo pa Odbor za pravosuđe. I Živojin se raspisao.
Ne znam šta je ovo. Da li toliko imate nepoverenja prema Vladi Republike Srbije u odlasku? Vi ste tri godine podržavali tu vladu. Sad odjedanput trgnuli glavom i videli da to ništa ne valja i ovo sada, pod ostavkama, morate da im promenite.
To je stari oprobani štos. Ide se sa predlogom zakona, a onda poslanici većine podnose amandmane, amandmani se ovde usvajaju, ne ide se na diskusiju i praktično se devalviraju svi mogući amandmani koji su u međuvremenu podneti od strane opozicionih stranaka.
Ovaj član reguliše datum kada stupa ovaj zakon na snagu. Sad se stvarno postavlja pitanje da li važi više odredba u Ustavu koja kaže – najranije osmog dana od objavljivanja. Mislim da, prema broju zakona koje smo doneli i kako glasi tekst poslednjeg člana svih ovih zakona, ovo što piše u Ustavu je izuzetak, a pravilo je dan objavljivanja ili sutradan. To statistika pokazuje. Znači, statistika kaže da vam je gusto. Mora sve brzo, efikasno, što pre u EU, a onda vidimo da nema nikakve obaveze. Čak niste ni preveli na jezike Evropske unije.
Ja ne ubeđujem vas, znam da vi to vrlo dobro znate. Ubeđujem ovo malo ljudi što gleda ovaj prenos, da vide da je vrlo teško uhvatiti vas kad ste pravi, ali ono gde ne možete da pogrešite, uvek niste vi ti. Znači, samo im kažem – nemojte da im verujete kada pričaju.
Naravno, sa najboljim namerama je formirano Ministarstvo dijaspore, a sada čujemo svi – ne valja. Sa najboljim namerama je napravljeno Ministarstvo vera, ušla je veronauka, sećate se, tako dalje, sada čujemo – ne valja. Znači, sve što ste hvalili, posle izvesnog vremena ne valja. Ne valja, ne valja, ne valja. Uporno ne valja.
Naravno da Ministarstvo za Kosovo i Metohiju ne valja kad je na čelu Ministarstva čovek koji je prvi Srbin koji je ušao u prelazne institucije onog Kosova, znate. Naravno da ne odgovara. Ja i dan-danas imam dilemu da li je on Tadićev ili Tačijev ministar. Naravno da nešto nije u redu u tom ministarstvu kada imate državnog sekretara i ministra koji ne razgovaraju. Kako? Imali ste tamo Čiplića i onog Karadžića. Pa i oni ne razgovaraju, svađaju se itd. To je sve evropski standard, molim vas. Nema tu, sve se to uklapa, sve je to evropski standard.
Zašto mislim da je potrebno osam dana? Potrebno je osam dana da bi ovaj zakon stupio na snagu da vi u tom periodu napravite neke sporazume, da se zakunete (jeste da zakletva ništa ne znači u Srbiji), da konsolidujete vaše redove, jer je to mnogo bolje nego da vas, recimo, ja mirim. Kad bih vas ja mirio, sve bih vas stavio u CZ, pa jedna ćelija – ministar za omladinu, druga ćelija – ministar finansija, treća… i s vremena na vreme izvlačim u hodnik i kažem – e, ajd' se sad dogovorite, jeste se dogovorili?, majke ti?, majke mi, potpisali?, potpisali – i tek onda obavestio javnost da može nešto da bude.
Mislim da taj period od osam dana treba da se iskoristi da se, bez obzira što su u prelaznim odredbama dati neki rokovi itd., šta prestaje, kada počinje…

Meni je izuzetno drago kada gromada, veličina, glavni ideolog Demokratske stranke prokomentariše nešto što sam rekao u okviru vremena namenjenog za amandman, a da pritom ne zna kako glasi amandman.
Amandman gospodina Martinovića je napisan u skladu sa Ustavom, prepisana ustavna odredba.
Samo da vas podsetim, gospođo Đukić Dejanović. Nema problema, nekome može da se ne sviđa Ustav, i to nije nikakvo čudo, ali danas smo ipak čuli šta je stav DS-a, glavnog lidera DS-a, ideologa, za šta se oni zalažu, kako je sve to lepo, fino, i ne znam zašto onda menjamo ove zakone. Zašto sada treba da biramo neke nove ministre ako je sve tako lepo i fino? Ako se vi pitate ko može da bude ministar, kako treba da izgleda Vlada, vi ste se pitali i pre tri godine, što menjate, bre, ove ljude? Vidite da su od boga dati ljudi. Ko ste vi? EU kaže da su najbolji, a vi ćete da ih menjate. Nešto nije u redu sa vama.
A naročito volim kada moja diskusija bude inspirativna, pa se javi neko iz ZES-a, pa više ne kaže G17 plus, nego kaže URS. Vidite kakva je to transformacija, začas, a na listi bili G17 plus.
Najbolje je kada vi pričate, najbolje je kad se vi hvalite epohalnim rezultatima – ja sam postigao uspeh. Znate li koliko su čistiji televizori posle onog prethodnog izlaganja? Svi ono što su ga ispljuvali, sad su ga obrisali. Znate? Ali ovo je veliki napredak. Više se čovek ne hvali da je postao član biblioteke.

Gospođo Čomić, ne znam šta mi je, ali ove nedelje stvarno samo hvalim Vladu. Imam i razloga da je hvalim. Nataša je napravila jednu grešku, narod jeste zapamtio jednu izjavu predsednika Vlade – da smo po statističkim podacima izašli iz krize. Nema gospođe Čomić. To je taj najveći skeč, koji smo ipak imali prilike da čujemo.
Nego, da krenem sa manirom da hvalim ovu vladu. Vidite, na sedmoj strani ovog predloga zakona postoji izjava o usklađenosti propisa sa propisima EU. Zamislite, EU nema zajednički propis kojim se reguliše Vlada. Kakva je ta EU? Kako ih nije sramota da nemaju zajednički standard za Vladu? Što nas vučete tamo gde ne postoje standardi? I, moram da vas pohvalim, u okviru toga, tačka 6. Da li je to prevedeno na neki službeni jezik EU? Napisali ste junački – ne.
Sad idemo na ono što je glavno. Zamolio bih prisutne da se ne smeju, zato što se radi o vrlo važnom članu, a to je član 4. predloga zakona, koji ima i naslov (to smo dobili sada i sa naslovima; od kada je Balinovac bio nekada neko u Vladi, sad svaki član ima svoj naziv i naslov), a to je – predstavljanje stavova Vlade.
U načelnoj raspravi smo čuli – šta se vi bunite zbog ovog člana kad smo mi to prepisali iz Poslovnika? Znači, što može da bude u pravilniku, može da bude u Poslovniku; što može da bude u Poslovniku, može da bude u uredbi; što može da bude u uredbi, može da bude u zakonu; što može da bude u zakonu, može da bude u Ustavu; što može da bude u Ustavu, može da bude u Povelji UN; što može da bude u Povelji UN, može da bude u Rezoluciji; može da bude u deklaraciji, može da bude u programskim načelima, može da bude gde god hoćete.
Ta vaša logika praktično devalvira sadržinu odredbe šta zaslužuje da bude, po svojoj suštini, materija jednog zakona.
Dalje, ovde iznosite da su u pitanju stavovi. U prvom stavu – predstavljanje stavova Vlade; u drugom stavu – zastupanje stavova Vlade.
Ja vas u potpunosti razumem. Nemoguće je da jedna vlada, koja snosi najveću odgovornost za stanje u državi, nastupa u javnosti ''ko u klin, ko u ploču''. To je neozbiljno. Manite vi ove političke razlike između političkih stranaka i političke interese. Interes građana je na prvom mestu. Vlada treba da bude što jedinstvenija u svojim stavovima.
E sad, koji su ovo stavovi? Ovo mogu da budu samo neki politički stavovi. Jer, ono što se tiče pravnog poretka, što je uređeno zakonima, ne trpi improvizaciju.
Idemo dalje. Ovo se odnosi samo na ono što Vlada na sednici Vlade zaključi. Ovo se ne tiče ministarstava. Imamo mi i Zakon o slobodnom pristupu informacijama. E sad vidite ovu situaciju – Vlada zauzme stav, pa kaže ''ne'', neko traži informaciju, preko Poverenika je obezbedi i na kraju se ispostavi ''da''. To je svojevrsna devalvacija Vlade.
I dobro je što je gospođa Čomić napokon prihvatila da malo pričamo o nečemu što je stvarno tema ovog zakona. To je, recimo, ostavka ministra. Znate, kada neko podnese ostavku, to je njegov lični čin. Nema tu šta da se priča više, on je rekao šta je rekao. Sad kaže – može da vrši neke tehničke poslove. Pa, može ministar pod ostavkom da vrši u Skupštini tehničke poslove – da sređuje grejanje, da sređuje radijatore, da briše prašinu. To su tehnički poslovi. Al' kako da zastupa stavove Vlade kad je rekao toj vladi ''ne''?
Vi, koji ste na vlasti, razmislite – a, šta ako Mirko Cvetković ukrade te ostavke? Čekajte, što se smejete? To smo imali ovde. Slavica Đukić je napravila poslaničku grupu, stranku, sa ukradenim ostavkama. Šta ako Mirko Cvetković ukrade ostavke, a građanin Milan Marković danas ne želi da bude ministar? Jeste li vi razmišljali o tome? Vi ćete da podržite ovaj član 4, ali kada ste pravi – 2008. ili 2011? Kakav je taj vaš odnos prema o stavkama? Ostavka je lični čin.
Mi smo imali neke ostavke, pa smo ovlastili stranku da preda te ostavke. Ministri imaju ostavke, pa su ovlastili predsednika Vlade da da ostavke predsedniku Narodne skupštine. I Mirko Cvetković ukrade ostavke. Molim vas, jeste li vi razmišljali o tome? E, ja sam vam 2008. godine pričao da ćete zbog mandata da dođete u ovu situaciju. I došli ste.
Znate, ako vi ne možete da napravite političko jedinstvo u smislu nekog programa šta je zadatak Vlade i kako da radi, nema te zakonske odredbe koja će da vas natera da dišete jednim srcem. Vama će delovati smešno – muž tuži ženu i traži od suda da sud presudom obaveže njegovu ženu da ga ona voli. To je isto što ste napisali ovde. Potpuno isto. Nemoguća činidba.
Znači, ako ste pravili vladu, morali ste da imate neki etalon. Vi ste imali pet tačaka – 200.000 ćete da zaposlite, a otpustili ste 250.000, 400.000, ne znam ni ja, neću da licitiram. Kod vas je sve u minusu, sve u kontri. Znate, vi kad kažete ''dobar dan'', odmah gledam gde je sunce, da li ga ima, da nije možda mesec. Ko još može vama da veruje?
Evo, mi smo vam dali jedan predlog. Ipak je uvredljivo da se autoritet Vlade postiže izmenama i dopunama Zakona o Vladi. Mi smo vam to rekli. Naravno, vi nećete da poslušate šta mi kažemo – vi srljajte.
I, skače vam popularnost, da znate. Neverovatno vam skače popularnost. Još kad vam dođe predsednik Republike, predsednik stranke, pa ako je malo zakrivio oči, onda mu se proširio pogled, obrali ste bostan. On, čovek, ne sme iz države da ode na dva dana, vi odmah ubrljate ovde neke stvari. Bio ministar do pre neki dan, a sad ušao kao građanin. Ajde da glumimo.
I, Nataša, zapamti, jednu rečenicu je zapamtio narod – Srbija je statistički izašla iz krize.
Hvala što me niste kaznili.

Gospođo Čomić, koliko SRS ima još vremena? (Predsedavajuća: Još 42 minuta.) Dobro, hvala.
Ne bi bilo dobro danas da ponavljamo onu argumentaciju koju smo koristili i 2008. i 2007. i 2004. i 2001. godine, jer ne znam zašto bi se to danas bolje čulo, razumelo i slušalo nego ranije kada se to pričalo.
Danas se nalazimo pred jednom zajedničkom temom. Bez obzira što formalno-pravno imamo dva predloga zakona, nalazimo se pred temom da Vlada treba da pretrpi neke promene. Mislim da je pravi izraz "promene", a ne ovi termini iz oblasti građevinarstva – adaptacija, rekonstrukcija, dogradnja itd. Sad mi je jasno zašto je prvog započeto sa zakonom o izmenama i dopunama Zakona o izgradnji i planiranju, jer sledeća faza posle tog zakona su ovi građevinski radovi sa Vladom.
I to je glavna tema. Neću sad da ulazim u ta imena i ne mislim da ako je neko ortoped ne može da bude ministar građevine, jer nigde ne stoji zapisano da ministar mora da bude vodeći stručnjak u toj nekoj oblasti. Ministri se biraju i prema nekom političkom dogovoru i nekim političkim kriterijumima, i naravno da one stranke koje čine vlast i treba da idu sa najjačim svojim kadrovima, prema svojim kriterijumima. Šta sad ja mogu da prigovaram tu onim strankama koje vrše vlast?
Mi se, u stvari, danas nalazimo na temi kako da se uredi ono što se naziva državna uprava i šešir nad državnom upravom, kao Vlada, da bi država mogla da ispuni svoje Ustavom i zakonom propisane funkcije. Pa ako je još moguće da to bude što jeftinije, onda je uspeh napravljen.
Smatram da ova podela na tri različita dela unutar koalicione vlade poprilično opterećuje ovu arhitekturu državnih ministarstava i zato se dešavaju vrlo neprijatne stvari, da se spaja u okviru ministarstva nešto što je nespojivo. Kaže se tamo kao primer – u Nemačkoj je u ministarstvu unutrašnjih poslova bio i sport. Pa naravno, kada uzmeš pendrek, on brže trči.
I kod nas, vidite, predložili ste da ministarstvo vera i dijaspora budu jedno ministarstvo. Evo, ako Siniša Pavić sluša, on može da napravi vrlo lepu humoresku. Znači, ostalo je samo onima iz inostranstva da se krste šta se dešava u Srbiji. (Vi, kako pravite ovu vladu, i zaslužujete malo ovaj humoristički ton.)
Čuli smo da je glavna smetnja za ove građevinske poslove u Nemanjinoj Mlađan Dinkić, ali ja sam sa Mlađanom Dinkićem na ratnoj nozi već deset godina. Vodimo se tamo po sudovima zato što sam ga ovde kritikovao u Skupštini sa govornice. Ispričao sam sve o njemu, pa mi je sad više i muka da pričam o Mlađanu Dinkiću.
Tek kad je on priznao da su došle one besplatne akcije od hiljadu evra zbog dragog mu predsednika, da bi on bio izabran, on je postao smetnja. Ali, ja sam 2006. i 2007. godine kritikovao taj koncept besplatnih nazoviakcija, pa sam dobio opomenu, pa sam izbačen iz Skupštine. Sad ispada da je tek kad je neko progovorio došao onaj fluid odozdo na gore, pa ste shvatili o čemu se radi. Ali, to je vaš problem.
Međutim, ono što svakoga ko se bavi politikom zabrinjava jeste što se taj vaš unutrašnji problem oburvava kao bujica nad građanstvom, nad suverenom. E, to je problem. Problem je koliko građani kao nosioci suvereniteta mogu da kreiraju vlast po svojoj volji, prema svojim potrebama i prema svojim interesima.
Moram da razočaram građane – ne možete da formirate, zato što se Srbija nalazi na putu jednosmerne ulice prema Briselu, a Brisel nema vladu, ali ide zabranjenim smerom i zato malo-malo dođe neki policajac, udari čvrgu, pa nas vrati opet na raskrsnicu. I tako se deset godina vraćamo na raskrsnicu.
A u međuvremenu se postižu epohalni medijski rezultati. Ima na televiziji, ima na internetu, ima na bilbordima, ali nema u životu. Vi kažete "EU nema alternativu", mi živimo po evropskim standardima deset godina. Vama skače popularnosti zbog opredeljenosti za Evropu. Mi se danas nalazimo u sukobu između SRS, sa jedne strane, i svih drugih političkih stranaka koje su za Evropu. Evropa, Evropa, Evropa..., Evropa nema alternativu. Tamo je mnogo lepo, Brisel nema ni vladu...
Ali vi znate da u EU ne postoje ni saobraćajni propisi zajednički. Englezi i dalje voze levom stranom, znate. I kod njih ona utičnica ima tri rupe. Odete u Englesku, donesete evro, oni se krste, ne znaju koja je to valuta. Ali ne, vi ste za Evropu. Dva miliona ne mora da radi u Srbiji, ali Evropa nema alternativu. Nema. I taman se pohvalite nečim, a ono krk – iz Evrope čvrga. I vi kažete – ništa. Otresete glavu i kažete – ništa, idemo dalje, teramo ponovo ka Evropi.
Ako ste hteli stvarno da pokažete neku ozbiljnost kao vlast, uz sve ove karakteristike, tri dela različite veličine unutar jedne vlade itd., morali ste malo da pokažete i dozu inteligencije. Evo vidite, Mlađan Dinkić se odriče G17 da kod potencijalnih birača ne bi to izazvalo negativne asocijacije, a ja sada ću Vladu Republike Srbije da zovem G17, zato što imate 17 ministarstava i plus nešto imate. Vidite, prevario vas Mlađa ponovo. Opet vi bez Mlađe ne možete.
Ali nije poenta da l' Mlađa, da l' Boris, da l' ovaj, da l' onaj. Ma, ja imam problema s vašim gazdom – u Briselu, u SAD, u Velikoj Britaniji, u NATO-u. Vi ste mačji kašalj. Samo još da ubedim građane da se živi po evropskim propisima ovde. Što reče jedan, vi ste izvođači radova. Vidite, cela vlada, ministarstva, sve je u građevinskim terminima: rekonstrukcija, adaptacija, verovatno će biti i asanacija, kako vidim. Svašta je kod vas moguće. Svašta je moguće od građevinskih radova. Naravno, sve će biti bolje, a nema odgovora na pitanje zašto nije moglo za ove tri godine da bude bolje.
Vi ste tri godine ovde pričali kako je sve najbolje, sve divno, med i mleko. Beše onaj jedan što nema planinarsku dozvolu. Čim Velja kaže "mleko", on kaže – što pričaš, mleka ima, samo što se ne rasipa još po Moravi. Nije problem sa otkupnom cenom, sve je rešeno. E, kad je Tadić rekao da nešto imamo problema sa mlekom, on šest dana nije došao ovde u Skupštinu. Znate, kod vas se to začas promeni. Ne može bez Mlađe, a sad koji će nam đavo Mlađa. Dizaste demonstracije protiv SPS-a, sad SPS – ma kakvi, prva ljubav zaborava nema. Kad im pomenete Miloševića, oni ćute, ne smeju da se jave. Oni još dalje guraju prema Evropi i NATO-u.
Šta kažu ovi iz Brisela? – Ko u Srbiji kaže da je za EU, mi ga poštujemo, podržavamo. – Pa, znaš, on je ovakav. – Ne interesuje nas. – Ima nas, kaže, mnogo koji smo za EU, neko smo od početka, neki od sada. Je l' ima neka razlika? Ovi iz Brisela, što nemaju vladu, kažu – nema razlike, samo radikali da ne dođu na vlast; morate da idete jednosmernom ulicom, u suprotnom smeru. I vi uporno u suprotnom smeru. I mislite da su to ovi naši policajci, pa za dvesta dinara – ajd', bato da prođem. Nema.
Zadužili ste državu. Dajte mi jedan epohalni rezultat za deset godina. Jedan, zbog čega bi građani Republike Srbije mogli sa dva prsta da vam aplaudiraju. Ne šakama, nego samo sa dva prsta. Nema ga. Ali ste postigli maksimum u medijskim manipulacijama.
Mandati pripadaju strankama. Dođe iz EU neka naznaka, odmah promeniše stav. Taj veliki gospodin, on je vlasnik mandata. Kad pre nekoliko dana pobeže mu jedan, a on kaže – a ko bi znao tog tamo mog u pokrajinskoj skupštini da nije bilo mene? Koji je to sistem vrednosti? Zar ne vidite da se ovo nasilje koje demonstrirate u politici preliva i postaje nasilje u porodici, na ulici, na radnom mestu? Kažite jedan epohalni rezultat.
A skače vam popularnost, znajte. Mnogo ste popularni. Ovde gde je Ministarstvo ekonomije, bivša Narodna banka, svaki dan se održavaju dva performansa. Svi poznati akteri, i oni koji demonstriraju i oni koji čuvaju vrata. I oni policajci kažu – šta je, braćo, kasnite pola sata. Svakog dana dva performansa ovde. Nezadovoljni građani. Nađite mi jednog zadovoljnog u Srbiji. Dobro, Boris Tadić. Pustite vi Borisa Tadića. Sad će sa iskrivljenim očima da nam se vrati, pa će malo drugačije da gleda na ovu našu stvarnost.
Objasnite mi sada jednu stvar. Zašto, recimo, niste spojili ministarstvo zdravlja, rada i socijalne politike? Na ovoj sednici imamo nekoliko tačaka dnevnog reda koje pokazuju da je vrlo teško u nekim situacijama, kada se radi o pravima građana, izvršiti podelu i videti gde počinje koje od do sada postojećih a sada podeljenih ministarstava.
Neverovatne stvari. Izađe juče Marković i kaže – mi smo se smejali kad su pravili ministarstvo za kapitalne investicije, za infrastrukturu itd., pa smo to kritikovali, i došli smo na vlast pa smo i mi prihvatili da to postoji. Pa, kad čovek da veruje vama iz DS-a? Zato ja kod vas sve prihvatam s rezervom. Malo da se nasmešimo onako, pošto ste sad G17 plus.
Znači, jedini koga treba ozbiljno da shvatite je neko iz inostranstva. Vi u njihovo ime sprovodite ovde. Kada vas saspemo nekom argumentacijom, vi kažete – EU nas je pohvalila, Venecijanska komisija je dala saglasnost, delegacija MMF-a je došla ovde da vas posmatra, prošli ste na posmatranju, ako se vi iz sindikata bunite, mi bismo vrlo rado učinili vama, ali tu je MMF, babaroga, ne smemo od njih.
Čekajte, način na koji vi radite… Ispada da je bolji Miljenko Dereta. Kada se iznese neka ozbiljna argumentacija, on kaže – šta se bunite, građani Republike Srbije, da nije EU i neke pomoći koju ona šalje, vi ne biste imali ni za 'leba. Vidite koliko je on iskreniji od vas. A vi imate priču – epohalni uspeh, epohalno ovo, epohalno ono.
Onaj ministar odbrane kaže – super, izvozimo naoružanje, a oni krk, sankcije odmah. Još se nije ni ohladila govornica, a oni rekoše – 380 tona nafte nema, izgubilo se. Kaže – u reformi Vojske smo postigli strahovito dobre rezultate. A gde nam je vojska? Imamo samo taj problem što imamo ministra, a nemamo vojsku.
Neverovatne stvari se dešavaju kod nas, a vama raste popularnost. Molim vas, nemojte to da zaboravite. Sada vam je popularnost 129%. Građani ne mogu nijedan dan da zamisle bez ZES-a. Jedva čekaju Drugi dnevnik da vide otvaranje, prijem delegacija iz inostranstva, promenu kravata, osmehe, hvaljenje, tapšanje. Vi ste stožer stabilnosti. Bez vas nema stabilnosti Balkana i šire.
Dođe pre neki dan onaj Turčin i priča nam o EU. Gde je njegova Turska, što njegovu Tursku nisu primili u EU? Sad Turčin nama drži predavanja o EU, a kancelarka kaže – multietnička EU promašen koncept! Posle dva meseca to reče i onaj Kameron, engleski premijer. Ja vam samo pričam šta oni pričaju. I mi idemo tamo. Pa, vi imate, bre, loš primer.
Loš primer imate. Evo, kada dođe Putin za koji dan, vi njemu kažite – gospodine Putin, pomerite se vi ovamo, mi želimo s vama prijateljske odnose, ali mi idemo prema EU. Idemo prema EU, tamo je med i mleko, tamo je lepo, tamo je sve na lizing, sve se dobija, tamo nema krize. Nema krize u EU. EU vam je sad sponzor pregovora, EU vam kaže u Savetu bezbednosti šta će da bude, u Generalnoj skupštini je EU. Možete vi, građani, da se bunite, možete vi performans svaki dan da radite ispred Mlađinog ministarstva, ali EU je u temelju tog ministarstva. U temelju.
Znači, naš problem je politika. Problem Republike Srbije je što su dominantne politike medijski eksponirane politike, proevropske i pronatovske, pogubne i štetne za svakog građanina Republike Srbije. Sada da pričam da li treba da imate dva ili tri ili 17 ministarstva? Imaćete onoliko koliko ste se dogovorili. Imaćete onaj broj na koji vam je dao saglasnost neko iz Brisela. Ali Brisel nema vladu, zapamtite. Brisel nema vladu, ej. Pa vi ste za njih pojam. Vi ste za njih pitanje političke odgovornosti. Vi u svim uslovima možete da formirate vladu, a oni godinu i po dana ne mogu da se sastanu da naprave vladu.
Vidite, gospođo Čomić, ja moram da hvalim Vladu Republike Srbije. Ima nekoliko dobrih stvari. Prva stvar, hvala bogu, imamo Vladu, za razliku od nekih u Evropi koji nemaju vladu, i druga stvar, bili ste mnogo iskreniji nego drugi. Neki drugi donose zakon o izmenama i dopunama Zakona o ministarstvima. Vi ste dali Predlog zakona o ministarstvima i napisali – to je naše, da li vam se sviđa ili vam se ne sviđa, baš nas briga. Gazda iz EU je rekao da to tako može. Proći će.
Zašto je vama važno da ovo prođe? Zato što vam dolaze ove pare sad. Sve ono što smo se zaduživali, glasali itd. sad treba da dođe. Ne date vi da neko sa stiroporom troši vaše pare samo zato što je rekao da je on sada za Evropu. Pa vi ste krvarili za Evropu, bre. Može Mlađa da vas gazi kol'ko hoće, ali neće iz Vlade zato što je evropska. To su evropski standardi, to su evropski krediti, to su evropske apanaže. Nemojte.
A vi, građani Srbije, da što više glasate za ove iz ZES-a, da im skoči još više popularnost. A kad ćete da platite struju, to razmislite. Onda će da dođe druga ekipa, opet preformulisanog ZES-a, pa će da vam donesu bure, pa će da kažu – sad račune bacajte u bure. I tako Jovo nanovo. Znači, treba upamet.
Zahvaljujući ZES-u, pogrešnom kretanju jednosmernom ulicom, vi demonstrirate nešto što se zove Sizif. Vi se mučite kao Sizif, ali od onog mitskog Sizifa se poprilično razlikujete. Znate zbog čega? Razlikujete se jer se onaj Sizif znojio, krvario, vraćao na startnu poziciju, a vama se pozicija poboljšala. Mnogo se poboljšala pozicija. Postali ste, ni krivi ni dužni, čak i eksperti.
E, moji građani Srbije, kada biste vi znali koju uvredu mi trpimo ovde, kroz ova glavna vrata Narodne skupštine šta sve prolazi da bi održali neki sastanak, neko savetovanje. Pa to dolazi prepotentno, napumpano, zato što zastupa stavove EU. Ušminkano. Ma, juče očistilo nos, a već sada pametuje o Evropi, EU, evropskim standardima, evropskim zahtevima. Kad mu kažeš dobar dan, on ti odmah kaže – neću da ti odgovorim, nije po evropskim standardima.
A vama skače popularnost. Neverovatno vam skače popularnost. Samo, najveću popularnost ćete imati u onim selima koja više nemaju nijednog građanina, jer ta sela gde nema nijednog građanina, to je rezultat EU ovde. A vi ste, što reče jedan vaš, najobičniji izvođači radova, koji za najobičniju dnevnicu ima da urade svaki posao. E, u tome se mi razlikujemo.
Okanite se proevropskog i pronatovskog puta, da bismo se orijentisali u se i u svoje kljuse, da krenemo sa našim sistemom vrednosti, da raščistimo sa ovim nagomilanim kriminalom, a o tome ćemo da pričamo kada dođu predlozi ko će biti i gde koji ministar. Tačno ću da vam kažem zašto je ko predložen za ministra i koji tajkuni stoje iza njega, koje grupe i zašto će da se ispriča još nekoliko meseci ova priča.
A zapamtite, kroz godinu dana negiraćete sve ovo što ste danas rekli. Sve ovo što ste danas rekli ima da negirate. Moje je da vam unapred kažem i moje je da obavestim građane Republike Srbije – što dalje od proevropskog puta, jer tamo nas vode u ambis iz koga nećemo moći lako da izađemo. Zahvaljujem i hvala što me niste opomenuli.

Hvala, gospođo Čomić. Posle ovih milozvučnih reči gospođe Nade Kolundžije mogu samo da se pridružim gospođi Kolundžiji.
Gospođo Kolundžija, nije u pitanju skeč i ništa nije tako smešno, ali vidite i sami, da biste mene demantovali, niste uspeli čak da navedete nijedan epohalni rezultat. Jedan – povećali smo broj zaposlenih, a obećali smo – ne možete; povećana lična primanja građana – ne možete, neka stabilnost – ne možete, socijalna politika – ne možete.
Ali, da ne bih izazivao kod vas revolt i da vi kažete da ja praznu priču pričam, evo, mene je jedan gospodin sreo ispred Skupštine. Osmoro dece deli parče hleba. To je porodica Nastić, neka opština na teritoriji KiM. Hvala bogu, mogu da kažem Metohija. Tamo u Prištini je zabranjeno. Gospodine Nastiću, daću ovaj papir i ovaj novinski tekst gospođi Nadi Kolundžiji i ona će da demantuje sve moje reči tako što ćete vi imati tri kilograma hleba dnevno za vaših, čini mi se, 12 članova porodice. Hvala, gospođo Čomić.