Ovo je poslednji amandman SRS-a na ovaj predlog zakona. Gospodin Mirović je objasnio zašto je netipično da se u poslednjem članu, koji pripada tzv. grupi prelaznih i završnih odredaba, vrši ovakva vrsta oročavanja – dokle važi jedan zakon. Samo bih nastavio, da pojačam i objasnim da se usvajanjem ovog amandmana mi ne zalažemo za to da ovaj zakon neograničeno važi, jer bi tako neko mogao da zaključi. Jednostavno, samo tražimo da svi predlozi zakona, kada dođu u Narodnu skupštinu, budu i u tim odredbama u skladu sa Ustavom Republike Srbije. To je prva stvar.
Druga stvar koju bih hteo da potenciram u ovoj raspravi. Moram da vas podsetim, nekada su poslanici SRS-a podnosili amandmane u kojima je bilo ''briše se'' taj član, pa smo rekli – nemoguće je popraviti zakon. Drago mi je što su danas to prihvatile i druge poslaničke grupe pa su slične amandmane podnosili, jer su videli da to ne može nikako da se ispravi. Ovo je stvarno besmisleno i nije materija koja uopšte može da bude u nekom zakonu.
Sada nešto za šta se nadam da gospodin Dulić neće pogrešno da shvati. Naravno da se, kada dođe teška ekonomska situacija, onda preduzimaju mere. Koje mere? One koje u skladu sa Ustavom mogu da pruže najbolju zaštitu. Jer, celokupna politika se vodi da bi građani što bolje živeli, a da šteta u kriznim situacijama, koja verovatno mora da se podnese, bude što manja. To je, uostalom, svrha politike. Tako da mi je drago kada čujem da postoje neka razmišljanja o svojevrsnoj izolaciji.
Ali, moram sve da vas podsetim, pre godinu i po dana bio sam predmet velikih kritika, jer sam, kada je Obama rekao ''moramo da prekinemo sa uvozom jeftinog čelika iz inostranstva, da podignemo našu čeličnu industriju'', rekao – to se uklapa u principe tržišne ekonomije. Tada su me napadali. Doduše, napadali su me i kada sam se pozitivno izjasnio o nečemu što je Berluskoni prošle godine rekao za Italiju, kad je rekao ''mi moramo da veličamo naša nacionalna jela kao brend, a ne neke ćevape''. Onda sam rekao – interesantan pogled na tržišnu ekonomiju u EU od strane jedne od država osnivača EU. Naravno, opet su me napali novinari (doduše, oni me stalno napadaju), ali i političari.
Sada vidim da se menja raspoloženje kod ovih koji su na vlasti. Jednostavno, ima nagoveštaja da žele u centar svoje političke aktivnosti i zakonodavne aktivnosti da stave pre svega interese građana Republike Srbije, interese naše privrede i da se stvore uslovi za bolji život kod nas.
Međutim, kada se vratimo na naslov ovog zakona, na građevinsku industriju, država može da se javi kao investitor kada su u pitanju objekti od javnog značaja, koji se finansiraju preko budžeta ili parabudžetskih fondova, znači – javna komunalna preduzeća, direkcije, Vlada Republike Srbije, Pokrajina, jedinice lokalne samouprave. Međutim, kada se radi o nečemu što je stvarno za tržište, nema mogućnosti da mi zakonom utičemo u smislu podsticanja. Moguća je samo neka vrsta pomoći radi stvaranja poslovno prihvatljivog okruženja i uslova. Tu država ne sme da interveniše, ali mora da obezbedi te uslove – ravnopravnost, jednakost na tržištu itd.
Stičem utisak da se ovde pravi svojevrsna zamena teza. Samo da podsetim, kao vid pomoći tom komercijalnom obliku je i Nacionalna korporacija za osiguranje stambenih kredita, razni programi Vlade, koji, doduše, ne idu direktno prema investitorima i izvođačima radova, nego preko banaka pokušavaju na neki način da pomognu tako što se utiče na kamate, ali za onaj deo gde država investira, postoji Nacionalni investicioni plan. I onda se postavlja pitanje – zašto bismo sad ulazili u ovo? Da li možemo da rešimo pitanje likvidnosti građevinske operative? Ne možemo, ne može država da reši. Da li je postojala mogućnost da se izvrši neka svojevrsna koncentracija potencijala? To je nešto drugo, ali to nije materija zakona.
Malopre je neko ovde prokomentarisao, a ja sam dobacio da se ne slažem s time – pa, naravno da onaj ko nema mašine, nema operativu, ne može s tašnom i mašnom i papirima da dokazuje svoju sposobnost da može da bude izvođač radova. Malo mi imamo kompletnih građevinskih firmi koje imaju sve – od statike, preko ljudi koji se bave betoniranjem, do završnih radova. Po pravilu, objekti visokogradnje zahtevaju saradnju velikog broja firmi koje se angažuju kao podizvođači za neke zanatske poslove. Svi su oni u ovom sistemu gde 70% građevinskih firmi pokazuje nelikvidnost pa samim tim i nesposobnost da učestvuju na javnom nadmetanju. To je mnogo opasnije.
Javnost mora da zna – ovo angažovanje stranaca da rade kod nas na nekim objektima poskupljuje cenu tih objekata, vrednost tih objekata, za 20 do 40 posto. To je podatak Privredne komore Srbije, nije to izmislio Zoran Krasić. Molim vas, obratite pažnju. U ovoj industriji radi 92.000 ljudi, kako onoj koja se bavi izgradnjom objekata, tako i onoj koja proizvodi građevinski materijal koji je neophodan za ovo.
Ako vi danas želite da budete uspešan u građevinskoj industriji, pa bilo koji deo od ova dva da posmatrate, onda bih vam preporučio da budete svedok saradnik. Jer, kad ste svedok saradnik i imate preduzeće za puteve, imate kamenolome, imate sve što je potrebno za niskogradnju, vi imate i državno obezbeđenje, da ne sme niko čak ni da vam udari u retrovizor. Izvinite, molim vas, kad takav poslovni partner, koji je svedok saradnik da ne bi bio u zatvoru, a nesporno je da je izvršio krivično delo, dođe sa policijskim obezbeđenjem da ugovara neki posao, da vidim ko neće da zaključi posao sa takvim "biznismenom".
Vi ste, prosto, promovisali princip – san svakog omladinca u Srbiji jeste da bude svedok saradnik. Jer onda ima državnu zaštitu, ima tu vrstu monopola u poslu pa može da kupuje i fakultete i univerzitete itd. Samo ne znam šta bi tamo mogli učenici da nauče. Ovo možda deluje malo i smešno, ali jeste tragikomično.
Ovde je napravljen jedan sistem koji ne može da opstane. Ako država, lokalna samouprava, treba da bude investitor, ona to može da radi kad su u pitanju javni objekti, gde postoji odgovornost države i odgovornost lokalne samouprave, gde je Ustavom i zakonom propisano da država i lokalna samouprava mora da obezbedi uslove, pa se, u cilju obezbeđenja tih uslova, javlja i kao objekat. I, po pravilu, država taj posao ne radi neposredno, nego radi preko svojih direkcija i specijalizovanih organizacija koje to treba da rade. Svaka vrsta koncentracije ovog posla na jednom mestu je pogubna. Stvarno je pogubna.
Sada se stvarno postavlja pitanje kako pomoći ovo što se naziva građevinskom industrijom kada je 70% tih firmi nelikvidno. Da ne pričam o firmama koje su u stečaju, koje su propale, da ne pričam o tome da je u procesu privatizacije tih firmi pre svega došla do izražaja mafija. I, ono što stalno pričam u ovoj zgradi ovde, nije primena zakona sasvim ista u Beogradu i u Beloj Palanci, i ne možemo da donosimo propis ili zakon imajući u vidu samo Beograd, a ne uzimajući u obzir specifičnosti neke druge sredine.
Samo da podsetim, naše lokalne samouprave su istrošile budžete za još nekoliko godina. Zašto? Zaduživale su se. I svake sledeće godine dovodi se u pitanje da li će njihovi tekući budžeti biti u mogućnosti da servisiraju ono što je jedino obaveza lokalne samouprave, a to su pre svega oni poslovi koji su nezamisliv uslov za život i rad na određenom području.
Verovatno u Babušnici obdanište može da napravi preduzimač sa nekoliko radnika, s obzirom na kapacitete, gabarite itd., ali neki drugi objekat od javnog značaja, u Beogradu, moraće da radi vrlo ozbiljna građevinska firma, koja mora da se dokaže sa građevinskom operativom, mašinama, postrojenjima, radnicima, kvalifikacijama, referencama itd. Ja sam očekivao da će to da se reguliše ovakvim jednim predlogom zakona, da se neki red uvede.
Samo da vas podsetim, bez namere da bilo ko loše protumači to što ću da kažem, ali, gospodine Duliću, i 2003. godine, kada je usvajan Zakon o izgradnji, iz milošte zvani "Šumarčev zakon", bilo je toliko kritike na postojeće stanje, neke su bile i opravdane, i rečeno je da će taj zakon sve da reši, da će se za 30 do 40 dana dobiti građevinska dozvola i da će se raditi. Taj zakon je pokazao vrlo negativne rezultate. Taj zakon je čak i omogućio da se stvore neki monopoli, a uveo haos u svemu onome što se zove papirologija.
Došao je prošle godine ovaj vaš zakon. Kritikovali smo vas zašto taj zakon ne valja i rekli smo da neće da reši nijedno pitanje. I nije rešio. Ne pričam ja, pričate vi. Nema građevinskih dozvola u Beogradu već odavno. Neko je zauzeo lokacije – i Luka i Auto-komanda itd. Pa ste rekli da ćete da raspravite ono pitanje Ušća, pa nije raspravljeno. Pa ćete da raspravite pitanje Belvila, pa nije raspravljeno. Pa se onda kaže – postoji višak stambenih jedinica koje ne mogu da se prodaju.
Pa, da l' se nešto pravi zato što postoji potreba ili mi treba ovaj zakon da donesemo da bi se … šta? Šta da se desi? Da se napravi nešto? Pa, to već imamo. Šta je sa lokacijom Voždovac? Šta će tu da se desi? Zašto to kasni? Ko je to zaustavio? Ko to sprečava?
Gospodine Duliću, niske tačke, niske kote u Beogradu imaju velikih problema. Neko je nadzidao silne objekte, a nije imao u vidu kakva je komunalna infrastruktura. Padne kiša, izlije se kanalizacija. Nadziđivali ljudi, pravili neke krovove. Sneg padne, slomi čoveku terasu.
Znate, ja sam potpuno svestan da vi ne možete ništa da uradite u ovoj oblasti. Ne zbog toga što vi ne želite tu vrstu autoriteta, nego je takva disperzija moći u oblasti građevinarstva, da je to strašno.
Da li vi znate da su u nekim ulicama između 31. decembra 2009. godine i 6. januara 2010. godine nikli objekti (doduše, od aluminijuma, može se reći da su montažni) i odmah su, već 15. januara, dobili dozvolu, rade, da li su buregdžinice, da li nešto drugo itd.? Kada biste uzeli u obzir samo šta je sve prigovor, primedba građana na tu vrstu gradnje i kada biste uzeli to da rešavate, koliki bi posao bio?

Narodna skupština je dobila predlog predsednika Republike, kao ovlašćenog predlagača, za izbor sudija Ustavnog suda. Samo da podsetim kakva je otprilike ta procedura. Narodna skupština bira pet sudija Ustavnog suda sa liste od 10 kandidata, koju podnosi, kao ovlašćeni predstavnik, predsednik Republike. S obzirom da je prestao mandat jednom od sudija Ustavnog suda koje bira Narodna skupština, predsednik Republike je, kao državni organ i ovlašćeni predlagač, dostavio predlog i, naravno, predložio dva kandidata, a Narodna skupština od tih predloženih kandidata treba da izabere jednog.
Prvi kandidat koga predsednik Republike predlaže Narodnoj skupštini je gospodin Sabahudin Tahirović, sudija Višeg suda u Novom Sadu. Tako piše u ovom predlogu. Međutim, to je čovek iz Nove Varoši. On je sudija Višeg suda u Novom Sadu nekoliko meseci. Pre toga je bio u Omladinskoj zadruzi, pa je bio, kada je DOS došao na vlast, izabran nekim čudom za stručnog saradnika u sudu u Novoj Varoši. Kasnije je, nekim planetarnim čudom, izabran za sudiju. Ljudi u Novoj Varoši su se prosto čudili kada je prvi put izabran za sudiju, pošto radna biografija ne ukazuje da postoji neko interesantno iskustvo na pravnim poslovima.
Ali, dobro, to je sad stvar predsednika Republike. On je ovlašćen da nudi, a Skupština je dužna da bira. Skupština je dužna da procenjuje ono što Ustav propisuje, a Ustav propisuje da se za sudiju Ustavnog suda može izabrati svaki naš državljanin, diplomirani pravnik sa 40 godina života i 15 godina radnog iskustva na pravnim poslovima, u pravnoj struci. Pitanje je da li ovaj kandidat uopšte ima toliko radnog staža u pravnoj struci. Eto, otvaram tu temu, pa neka parlamentarna većina razmišlja.
Doduše, može da razmišlja i o drugom kandidatu, a to je Enver Nikšić, pomoćnik generalnog direktora Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje. Koliko vidim iz ove njegove radne biografije, gotovo da nikada nije doneo neki pojedinačni pravni akt. Radio je na normativnim poslovima u nekim preduzećima u Novom Pazaru. Takođe je nekim čudom i očigledno političkom kombinatorikom došao do Beograda i nekih funkcija u Fondu PIO. Isto vi procenite da li tu postoji neko radno iskustvo koje je neophodno da bi neko mogao da vrši funkciju sudije Ustavnog suda.
Mi iz poslaničke grupe SRS smatramo da nisu ispunjeni uslovi, jer, ruku na srce, ove kandidate ja ne bih primio da budu sekretari zemljoradničke zadruge. Možda moj lični osećaj vara, ne sporim da tako neko može da doživi ovo što pričam, ali radne biografije koje su sami ponudili to pokazuju.
Sada bih hteo samo da upozorim narodne poslanike, a da obavestim i predsednika Republike ukoliko prati ovaj prenos, da su nama potrebni ozbiljni kandidati za sudije Ustavnog suda, bez obzira ko ih predlaže, i kada predlaže Narodna skupština i kada predlaže predsednik Republike i kada predlaže Opšta sednica Vrhovnog kasacionog suda.
Zašto ovo potenciram? Zbog toga što moramo da se pozovemo na iskustvo. Od 24. novembra 2007. godine krenuo je jedan mukotrpni, dugotrajni posao – kako kompletirati sastav Ustavnog suda Republike Srbije. Pretpostavljam da se sećate da je izabrano deset sudija krajem 2007. godine, a kompletirano je tek pre nekoliko meseci sa još četiri, možda je u međuvremenu izabran i peti, koga imenuje Opšta sednica Vrhovnog kasacionog suda Republike Srbije.
Smatram da smo dobili vrlo nekvalitetne kandidate za sudije Ustavnog suda.
Mi smo danas podneli zahtev za razrešenje predsednika i sudije Ustavnog suda dr Bose Nenadić zbog kršenja zabrane sukoba interesa. Pretpostavljam da znate da sudija Ustavnog suda, osim što prima platu kao sudija tog suda, može da se bavi još samo profesurom na pravnom fakultetu u Republici Srbiji. Kod mnogih sudija Ustavnog suda imamo kršenje te zabrane. Ona je i član Ispitne komisije za polaganje pravosudnog ispita, predaje u Banjaluci, član je raznih udruženja, saradnik na izdavanju nekih časopisa gde kao autorske tekstove predstavlja odluke Ustavnog suda.
Poenta je u tome što sudija Ustavnog suda može da prima platu, a ne može da prima naknadu sa strane. Kod nekih kandidata imamo i to. Ova dva predložena verovatno ne spadaju u tu grupu pošto nemaju naučne radove. Ovaj što je u međuvremenu nekoliko godina bio sudija verovatno je u životu i doneo neku presudu, a ovaj drugi teško da je neko rešenje potpisao kao službeno lice.
O tome mora da se vodi računa. Jer, videli ste i sami da glavna tema našeg Ustavnog suda jeste kako da obuku one odore kao konobari iz ribljeg restorana, da stave one lance, što potpuno ne odgovara tradiciji u Republici Srbiji. Kod nas sudije, kada obavljaju svoju sudijsku funkciju, to rade u civilnom odelu. Nisu oni ni policajci, ni vojnici, ni kondukteri, niti bilo šta. Ali, u ovom procesu evroatlantskih integracija oponašanje se pojavljuje kao manir, pa se oponaša nešto što postoji. Neko bi verovatno želeo da bude engleska kraljica, ali u Srbiji je teško da se bude engleska kraljica. Takva tradicija ne postoji, ali ako se pozivamo na tradiciju kraljevstva, onda znate i sami kako su se kraljevi menjali.
Kada je većina donosila Zakon o Ustavnom sudu, napravila je i svojevrsni obruč oko Ustavnog suda sa gledišta mogućnosti da prestane funkcija sudiji Ustavnog suda. To je veliki nedostatak našeg zakona jer ovaj zakon njima garantuje potpuno neprihvatljivu nedodirljivost. Možete da zamislite da ne postoji kao razlog za razrešenje – nestručnost? Jer se smatra, po definiciji, da je, kada Narodna skupština nekog izabere za sudiju Ustavnog suda, to vrhunac u ovoj profesiji i da niko nema prava da osporava stručnost.
Evo, kod ova dva kandidata sam vam ukazao, njihove radne biografije pokazuju da ne poseduju tu stručnost koja je neophodna, ili minimalno neophodna, za sudiju Ustavnog suda. Razmislite, pa se onda nemojte čuditi kakve se odluke donose od strane Ustavnog suda. Možemo opravdano da sumnjamo da neke odluke idu u prilog onima koji ne žele dobro Srbiji.
Ima tamo i profesionalnih grešaka, poput ove sulude odluke gde se pasivno biračko pravo tretira kao apsolutno pravo. Pravo da neko bude biran, tretira se kao pravo da bude izabran. Katastrofa. Pola sudija Ustavnog suda je u svojim naučnim radovima pisalo nešto sasvim drugo i, zbog jedne odluke Ustavnog suda, pogazilo svoju naučnu i profesorsku karijeru. A pisali su dobre knjige i učili studente na vrlo kvalitetan način.
Zato treba da budemo oprezni. Smatram da je ovde politika duboko uključena u predlaganja. Neću da ulazim koji je koalicioni partner izvršio neki uticaj, ne bi bilo dobro da kažem pritisak, ali uticaj na predsednika Republike da predloži ova dva kandidata, za koje je sasvim očigledno da nisu taj kalibar.
Podsećam vas, pre nekoliko meseci je Opšta sednica Vrhovnog kasacionog suda imenovala za sudiju Ustavnog suda čoveka koji je do pre nekoliko meseci bio pomoćnik ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu i Skupština ga je izabrala, pošto se prvi put čovek u životu bira za sudiju nekog upravnog suda, za sudiju Upravnog suda sa rokom provere od tri godine.
Znači, mi smo sudiju pripravnika ovde izabrali, a Vrhovni kasacioni sud ga je imenovao za sudiju Ustavnog suda. Koja je tu stručnost, ljudi moji? Gde je tu radno iskustvo? U pitanju je neka kombinatorika. Ta kombinatorika se javlja kao bumerang. Ne sporim da imate 126, da možete sve da uradite, ali to ne znači da sve treba da se pogazi.
Nama trebaju sudije Ustavnog suda od profesionalnog autoriteta, a ne da autoritet crpe iz svoje odore, odežde, uniforme. Prosto sam iznenađen da nisu ubacili još i perike. To deluje smešno u Srbiji. Nažalost, tako će i biti, kako su krenuli. Prekoračenjem nekih ovlašćenja iz zakona, ubacili su u Poslovnik da propisuju sami sebi svoje uniforme. I kakvu su uniformu izabrali? Konobarsku iz ribljeg restorana – plavo-crnu, ''rojal plavo'' itd.
Ja nisam kriv što vi niste informisani. Prošetajte po sajtovima i vidite. Glavna tema na početku rada Ustavnog suda bili su modni detalji uniforme - da li će biti prave linije, da li će odežda da odgovara i muškom i ženskom stasu, da li će neko da nosi kolajnu sa grbom gde piše Ustavni sud.
Svi moraju da stoje mirno kad predsednik Ustavnog suda ulazi. Nama ne treba ta vrsta autoriteta, nama treba autoritet u odlučivanju. Tim pre što ti ljudi ne vrše sudijsku dužnost, jer nema stalnosti. Oni nisu, u formalno-pravnom smislu, sudije kao što su sudije drugih sudova. Oročen je njihov mandat. Kod pravih sudija važi princip trajnosti i oni vrlo retko raspravljaju o pojedinačnim pravima. Oni se više bave opštim aktima.
Izuzetak je samo ta ustavna žalba, koju smo ubacili u Ustav samo zbog toga da bismo sprečili najezdu podnesaka, peticija koje bi išle prema Evropskom sudu za ljudska prava. Nažalost, to nije zaustavljeno. Evropski sud za ljudska prava je zatrpan podnescima i peticijama građana Republike Srbije koji ne veruju u pravni sistem i obraćaju se toj četvrtoj instanci.
Potreban nam je profesionalni kvalitet, profesionalni autoritet, a ne zadovoljavanje nekih potreba. Ovde je sasvim očigledno o kojoj potrebi je reč, ko treba da se zadovolji, ko treba da se primiri.
Verovatno se nešto i prikriva. Verovatno postoji neka trampa. Ja ne mogu da tvrdim jer nisam očevidac, i ne želim da budem očevidac, ali me ne bi iznenadilo, s obzirom na neka ponašanja koja su registrovana od strane Agencije za borbu protiv korupcije, gde ima nekih podataka, a to Agencija i saopštava, da pojedini državni funkcioneri koriste onu poziciju ''usluge po ugovoru'' u budžetu Republike Srbije da poslove prepuštaju samostalnim zanatskim radnjama koje nisu u sistemu PDV-a da se izvlače pare – 20% onome ko da račun, a 80% nekom državnom službeniku. Možemo mi da kažemo – nije tako, priča se svašta itd. Država treba da proveri.
U ovom pitanju izbora jednog sudije Ustavnog suda na upražnjeno mesto iz one kvote koju bira Narodna skupština, Narodna skupština treba objektivno da sagleda i da kaže da li ova dva predložena kandidata suštinski ispunjavaju uslove da budu izabrani, da jedan od njih bude izabran za sudiju Ustavnog suda.
Kod prvog kandidata je čak pitanje da li uopšte ispunjava ovaj uslov od 15 godina radnog staža na pravnim poslovima, a kod oba kandidata se otvara stvarno pitanje da li oni suštinski ispunjavaju uslov struke, stručnosti, profesionalnog znanja da bi mogli da budu sudije Ustavnog suda, gde treba da se uhvate u koštac i da svojim odlukama mnoge stvari urede da bi se obezbedilo poštovanje Ustava i zakona.
Tvrdim da ova dvojica nisu sposobni to da rade. Neće značajnije da pomogne ni stručni saradnik u sudu koji bi im pisao referate ukoliko bi neko od njih bio izvestilac kao izabrani sudija Ustavnog suda. Prosto, oni ne mogu da shvate materiju koja je predmet rada Ustavnog suda Republike Srbije. A pošto ne mogu da shvate, nema tu ni mogućnosti da napišu neko svoje izdvojeno mišljenje, jer oni ne znaju ovu materiju.
Ne može sudija Ustavnog suda da bude pripravnik na poslovima. To je vrhunac u pravnoj karijeri. Vrhunac u pravnoj karijeri jeste redovni profesor pravnog fakulteta i sudija Ustavnog suda. Više od toga ne postoji. Postoji samo akademik, ali to je već nešto drugo.
Šta je predsednik Republike hteo da zadovolji, šta je hteo da smiri ovakvim predlozima, nije mi jasno. Očigledno je da postoji malo i problem, nije doduše problem našeg poslovnika, ali treba o tome razmišljati u budućnosti, kad se bude radio novi poslovnik, da nije dovoljno da se samo na nekoliko strana napiše nešto, izjava da se prihvata kandidatura, čovek sam napiše svoju biografiju. Pa, ne može.
Evo, biografija ovog drugog čoveka je sedam nepotpunih redova, 65 reči. Sa 65 reči čovek se predstavio i rekao koja je njegova radna biografija da bi bio izabran za sudiju Ustavnog suda.
Molim vas, o čemu se radi? Mogu da shvatim da je neko mnogo inteligentan, da iz ovih sedam redova može da shvati pozadinu velike stručnosti, ali to mora da se napiše, da se kaže. Jedanput u životu je podneo predlog za ocenu ustavnosti nekog zakona, ili zakonitosti nekog pravilnika, ili je pripadao nekom udruženju građana pa je pisao ustavnu žalbu u ime Pere, Đoke, Mike ili Laze.
Ljudi u Novoj Varoši se smeju kad su pročitali ovo. Pre nekoliko dana sam bio u Novoj Varoši, imao sam promociju knjige Vojislava Šešelja "Policijski dosije" i ljudi čuli za ovaj predlog i kažu, neću da pričam ovde kakvi se sve vicevi prepredaju u Novoj Varoši o tome kad je on bio izabran za sudiju suda u Novoj Varoši. To vi iz DS znate, to vi iz G17 plus znate, pitajte vaše članove. Jedan od vaših je bio na promociji pa mi je rekao. Al' šta vredi, čovek ne može da dođe do Tadića. Doduše, rekao mi je i ko ga je prevario, ali neću da pričam to ime, nije ni bitno to ime. O tome se radi, ljudi.
Nema nikakve politike u ovoj mojoj diskusiji. Ovde samo postoji potreba da obezbedimo kvalitetne kandidate i kvalitetne sudije Ustavnog suda. Ovo što sad imamo (svaka čast pojedincima, izuzecima), dobar broj njih ne ispunjava uslove da radi u Ustavnom sudu. Narodna skupština je mesto gde može da se uputi kritika na račun Ustavnog suda. Ne ulazimo mi u njihove odluke, ne komentarišemo njihove odluke, ali ukazujemo na nešto, a to je prekršena zabrana sukoba interesa, i otvaramo pitanje da li neki poseduju radnu sposobnost za vršenje dužnosti sudije Ustavnog suda.
Konkretno sam naveo šta smo danas uradili i šta smo podneli. Očekujem, gospođo Čomić, da, kada dobijete zahtev za razrešenje dr Bose Nenadić, u skladu sa Ustavom i zakonom omogućite da se sprovede ta procedura i da te opštepoznate stvari i građani čuju da bi bolje shvatili zašto Ustavni sud donosi ovakve odluke. Hvala vam.

Morali smo da podnesemo amandman na član 1. Predloga zakona i skrenemo pažnju na to da NBS ne može da bude nezavisna. Jer, Ustav Republike Srbije kaže da ona jeste samostalna, ali ne i da je nezavisna. Ne koristi reč ''nezavisna''.
U Ustavu imamo propisano ko su sve državni organi, imamo i precizno, imamo i opisno, imamo i po duhu Ustava, pa tako imamo i Zaštitnika građana, DRI, Poverenika za informacije od javnog značaja. U javnim finansijama se nalazi i NBS. Nemoguće je da monetarna politika na nekom prostoru bude odraz privatne politike nekog pojedinca, nego je, pre svega, odraz onoga što je u nadležnosti države.
NBS je vrlo specifičan državni organ, koji je, po Ustavu, samostalan, ali nije nezavisan. Neko bi voleo da bude nezavisan i da nema nikakve veze s Republikom Srbijom, već da prima naloge iz inostranstva i da radi po preporukama i zadatim ciljevima MMF-a. Mi od 2001. godine upravo imamo takvu Narodnu banku Jugoslavije, odnosno Srbije, koja se, prosto, izdigla, gotovo da ne poštuje suverenitet vlasti Republike Srbije.
Ovim amandmanom smo želeli da podsetimo NBS, Vladu, predsednika Republike, poslanike u Narodnoj skupštini i sve naše građane da sve to što je u nadležnosti NBS jesu poslovi iz nadležnosti države, koji su povereni toj instituciji da ona to radi u skladu s Ustavom i zakonima. NBS ne može biti nezavisna. Jer, kada bi bila nezavisna, ona bi vodila neku svoju politiku, statistički iskazivala pozitivne rezultate, kao što to sada čini, a ljudi umirali na ulici.
E, zato ne može da bude nezavisna i moramo svim državnim funkcionerima da kažemo da najveća vlast u ovoj zemlji jeste Narodna skupština, da Narodna skupština može da apsolutno vrši vlast, da svi moraju da se povinuju Ustavu, zakonu i Narodnoj skupštini.
I vama je, gospodine Jelašiću, da biste bili viceguverner, još 2000. godine, zato što je trebalo da se zaposlite u jednoj državnoj instituciji, Zoran Živković dao uverenje o državljanstvu, pa ste danas dobili državljanstvo, a sutradan ste izabrani za viceguvernera. Zašto? Zato što je uslov da radite na tom mestu bio da ste državljanin SRJ u to vreme. Ako to prebacimo na današnje uslove, da imate državljanstvo Republike Srbije. Ne mogu stranci da rade u državnim organima.
E, zato mi hoćemo da se precizno definiše šta je Narodna banka Srbije. I moraćete da znate, vi iz Narodne banke Srbije, da ovde polažete račune, da ovde dobijate pravila ponašanja, a ono što je struka i što je u tim pojedinačnim politikama koje su u nadležnosti Narodne banke, tu imate tu vrstu samostalnosti. A ne da ste nezavisni, da nikome ne polažete račune, da svakome možete da držite predavanja. Za vas ne postoji nijedan zakon, za vas se ništa ne primenjuje.
A ovim predlogom zakona otišli ste toliko daleko da želite da budete i vi vlasnici. Čega vlasnici? Republika Srbija je vlasnik, ona je titular imovine. I vi morate da slušate državne organe Republike Srbije kada je u pitanju imovina, pogotovo kada su u pitanju nepokretnosti. Onaj deo gde se radi o pokretnim stvarima, o novcu, to je neka druga stvar. Moramo da uvedemo red u Narodnu banku, da ne letite mnogo visoko.
Prelepa predsednica Argentine je savetovala Grcima – bežite dalje od Međunarodnog monetarnog fonda; dok nam je politiku krojio MMF, Argentina se, maltene, raspala. Evo, za nekoliko godina su stali na noge. Još nisu u onom idealnom stanju, kako žele, ali su se pomerili od Međunarodnog monetarnog fonda, počeli da vode sektorske politike koje odgovaraju građanima Argentine i beleže dobre rezultate.
Zašto? Zato što svi moraju da poštuju svoju državu. Vi radite posao za Republiku Srbiju, ne za MMF, ne za Centralnu banku Nemačke, ne za Evropsku banku, ne za Svetsku banku, ne za poslovne banke iz inostranstva koje su otvorile ovde navodno svoje ekspoziture i drpaju li, drpaju. Ne, nego za građane Republike Srbije.
Vaša statistika, iz Narodne banke, mora da se poklopi sa statistikom svakog građanina Republike Srbije. Ako je građanima Republike Srbije dobro, onda ste dobru politiku vodili. Ako nije dobro, džabe onaj vaš izveštaj, džabe onaj vaš sajt prepun hvalospeva i lepih reči. Sva ekspertska znanja su u funkciji boljeg života građana, a ne u funkciji ostvarivanja interesa nekih iz inostranstva ili bankara ili drugih trgovaca dušom.
Gospodine Jelašiću, nadam se da će posle ovog zakona svi koji budu vršili vlast, u Narodnoj skupštini i drugim institucijama, da malo više cene Narodnu skupštinu i šta Narodna skupština odluči, bez obzira što ovde ima i traljavog načina odlučivanja, ali onaj ko je vlast, treba da bude vlast. Onaj ko ima većinu, treba da snosi odgovornost za sve što se radi.
Treba da čuje opoziciju, treba da prihvati ono što je prihvatljivo, ali da se uvede red. Ukoliko nema reda, onda ćemo imati ovu situaciju - svi građani koji imate problema sa radnim mestom, u ministarstva, pa tražite da vam iz budžeta isplaćuju plate, jer je to postao obrazac ponašanja. To je posledica takve monetarne politike.
Znači, svi koji su u radnom odnosu, nije u pitanju privatno preduzeće, nego neprivatizovano, državno, društveno, kako hoćete, svi u ministarstva i tražite apanažu. Jer, to je postao obrazac ponašanja u Kragujevcu, obrazac ponašanja u Trsteniku, obrazac ponašanja u Boru. Hajdemo, molim vas, svi u ministarstva, da nam oni obezbede platu, pošto je sada država jedini poslodavac. Budžet je jedini izvor kreditnih sredstava.
To je ta vaša monetarna politika nama dala za rezultat. Tako su ovi u Vladi procenili vašu monetarnu politiku. Ma koliko vi gledate da budete samostalni i nezavisni od ovoga, to je jedno organsko jedinstvo. Ne samo što ste sterilisali novac, nego ste i evro učinili neplodnim.
Gospodine Jelašiću, neko je rekao - besplatne akcije u vrednosti od 1.000 evra, pa su ljudi dobili po 1.700 dinara. Kažite mi, koji je onda kurs evra - 1,7 dinara? Tako ispada, po vama. Omalovažili ste i evro. Rečeno je - ovo je, ljudi, 1.000 evra u dinarskoj protivvrednosti. Otišli ljudi na blagajnu i uzeli 1.700 dinara. Koliki je kurs evra, gospodine Jelašiću? Nije onaj o kome vi pričate.
Kasnije ćemo malo da pričamo o toj politici kursa i režimu, da vidite ko drpa, kome se uzima i ovo malo što ima.

Meni uopšte nije jasno zašto ova dva amandmana SRS niste prihvatili kada oni samo poboljšavaju ovaj tekst i ispravljaju fundamentalnu grešku nastalu nepoznavanjem odredbi Statuta. Ali, dobro, to je sada pitanje upornosti i istrajnosti da po svaku cenu dokažete nešto što je nedokazivo.
Gospodine Jelašiću, kada već širimo ovu temu i pričamo, da li biste bili ljubazni da javnosti Republike Srbije objasnite kako je Sekretarijat za finansije AP Vojvodine, u jednom zatvorenom postupku, mogao da kupi nove akcije Metals banke i da postane najveći vlasnik te banke, a AP nije država. Znate, povodom onog da vlasnici kapitala odlučuju sami itd. Kako ste to mogli da uradite?
Samo da vas podsetim, jedan koji je učestvovao u tome i dao saglasnost da je to moguće, to je uradio po nagovoru Ministarstva finansija. Samo da vas podsetim, i on je pod ostavkom, Miljko Štimac. Iako je nemoguće definisati autonomnu pokrajinu da ima atribute države. Znači, kad je država privilegovana, kad može da otkupi akcije, poveća svoj kapital u nekoj banci (to zakon dozvoljava), onda to radi Vlada Republike Srbije, koja je titular. Kako je mogla AP Vojvodina? I još ste tamo zapisali - Sekretarijat za finansije.
Gospodine Jelašiću, samo da vas podsetim, oktobra meseca ste vi vršili pritisak na Metals banku i tražili da se u toj banci zaposli čovek koji će da špijunira za vas. Pa je AP povukla svoja sredstva, dovela u pitanje likvidnost banke. Navodno, uveli ste mere. Čim ste zaveli te mere, rasterali ono rukovodstvo, postavili nove itd., bivše, koji su takođe radili u toj banci. A nedavno smo čuli da je ta banka bila glavna za braću Šarić, za pranje novca. E, pa sad, gospodine Jelašiću, ko je tu prva žrtva organizovanog kriminala?
Ajde objasnite javnosti kako to AP može da kupi po tom privilegovanom postupku, znači ne iznosi se drugima, ima pravo preče kupovine, poveća svoj kapital u toj banci, i kakve to veze ima sa Jerkovićem i sa Šarićem i sa drugim stvarima i sa Narodnom bankom i sa onim institucijama koje se bore protiv pranja novca. Da l' ste možda na taj način navukli veliku bedu Republici Srbiji? Jer, mi smo sada sumnjivi. Peru se pare narkodilera. Možda te pare završavaju u terorizmu, možda završavaju na nekom drugom mestu.
Meni je mnogo drago kada državni funkcioneri koji su došli na vlast posle 2000. godine podnose ostavku, a bilo bi mi još draže kad bi išli u zatvor. Mnogo bi mi draže bilo da idu u zatvor. Priznajem, jedva čekam da SRS dođe na vlast i da uzmemo sve vaše zakone i da počnemo sa primenom tih zakona. Pres-kliping postoji za svakog državnog funkcionera – i kol'ko je platio vilu i zašto pod istim uslovima nije prodao Nicovićima, Karićima i drugima, i kako se lepo kosi travica ispred vilice, i kako se dođe sa dve plastične kesice i onda se čuje da postoji bogatstvo od 11,5 miliona.
I sada čusmo za ovog ministra ortopeda iz Subotice da ima nešto sa kompjuterima tamo. To vi raspravite. Vi sada razrešavajte ko je bogat, kako bogat, zašto bogat, dokle bogat... Ali, građani treba da znaju. Mi smo mala teritorija, sve mora da se zna. Transparentno, kako rekoste.
Vi ste nam došli ko kec na deset, gospodine Jelašiću. Prvo, jedva čekamo da odete iz Narodne banke (izražavam svoje mišljenje). Zašto? Merilo za vašu uspešnost jeste ono što se dešava u prodavnicama, u firmama, na poljima, na ulicama, na autoputu, u srcima, u duši ovih ljudi. Vi ste to merilo. Bili ste zaštićeni ovih nekoliko godina. Niko nije smeo da upre prstom u vas, jer vi i još neki ste ulaznica za klub bogatih odakle mogu da se uzmu sredstva da bismo mi, navodno, preživeli ovu situaciju.
Prodadoste sve što je vredelo. Oteraste ljude s posla. Statistički dobro živimo, 320 evra po glavi stanovnika. Zaduženi smo 560 evra po glavi. Za ove tri godine ubrzano se zadužujemo. Svetla budućnost nam preti, očekujemo je. Srbija stagnira. Stagnira polako, sigurno i, što reče onaj – dostojanstveno po svim aspektima propadamo.
Nekoga moramo da prozovemo za to. Ne možemo da prozovemo kišu, kiša je prirodna elementarna nepogodna. Bilo bi malo čudno da sad padne sneg, ali otkad ste vi došli na vlast nikad se ne zna kad će sneg da udari. Sve je moguće kod vas. Vidite malo kako vam posluju te lizing kompanije, koliko na placu ima automobila, koliko ima otetih autobusa od privatnika, koliko ima zatvorenih industrijskih pogona.
Juče ste, prekjuče mogli da čujete ovde i grad. I grad udario na nas. Zašto? Nema raketa. Zašto? Pa, dajete toliko skromna sredstva onima koji treba da pucaju, a rakete niste ni obezbedili, to vas ne interesuje. Zašto vas to ne interesuje? Zato što to nije sastavni deo finansijskog tržišta. Vi se bavite samo finansijskim tržištima, ne se bavite drugim stvarima. Za vas je interesantno šta će bankari da kažu, šta će klub privrednika da kaže. Da li ćete da budete proglašeni za najboljeg guvernera, najboljeg ministra na planeti, to je najvažnije. A kolike su penzije, kolika su socijalna davanja, šta radi, šta ne radi, zašto ne radi - to vas ne interesuje.
I, sad, svetska finansijska kriza. Zadesila nas je svetska finansijska kriza. Mi tu treba da se obogatimo, kako reče jedan ministar. Drugi kaže - statistički smo izašli iz krize, samo što građani još to neće da vide, znate. Taj što je to rekao, to je neki predsednik Vlade, predstavlja se da je predsednik Vlade. I to su tako lepe poruke.
Mogao bih da vam pročitam ovde šta je rekao glavni čovek EU, koji prati ove stvari koje i vi pratite. Pazite, on je vrlo otvoreno rekao građanima EU šta ih očekuje. Poruka je sledeća - manite kreditne kartice; zaboravite više da može da se troši nezarađeno; došlo je vreme da se vrate dugovi; ukoliko to sad ne budemo uradili, onda će deca EU imati problema. A mi se, praktično, neodgovorno ponašamo.
Kaže - kada preduzmemo reforme, moramo biti potpuno otvoreni prema našim građanima. Moramo im reći istinu, da se mora okončati kultura življenja na kreditnu karticu, s pozajmljenim novcem - rekao je Busek na početku Samita Evropske unije. Drmajte se sada. EU - rekao sam, koji se danas održava u Briselu.
Moramo platiti račun. U suprotnom, ukrašćemo našoj deci nasledstvo, a verovatno i njihovoj deci. To kažu ovi iz EU. Oni nisu radikali, da znate. Mi to ponavljamo ovde deset godina, a vidite, i oni došli na naše. Moramo reći našim građanima da ćemo morati da uvedemo duži radni dan (slušajte šta kaže Evropa), da kasnije odlazimo u penziju (kod nas će Mlađa da ukine penzije) i da živimo u okviru svojih mogućnosti. Gospodine Jelašiću, u okviru svojih mogućnosti, a ne da se razbacujete sa vilama od po dva-tri miliona. Nego vaših sto hiljada evra, stanče, ne dalje od toga. Eto, rekao je Busek, gospodine Jelašiću, članicama EU, naglasivši da je stanje u evropskoj ekonomiji gore nego u SAD i državama u naglom razvoju.
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, molim vas da članstvo u EU dovedete u vezu sa izmenama i dopunama Zakona o NBS.)
Gospođo Čomić, retka je situacija da mi u Narodnoj skupštini imamo tolikog ljubitelja EU kao kada se pojave gospodin Đelić i gospodin Radovan Jelašić. Oni prosto deluju inspirativno.
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, molim vas da emocionalni stav prema članstvu u EU dovedete u vezu s Predlogom zakona o NBS.)
Ma, ne mogu ja da iskažem svoj emocionalni stav. Nemojte tako, molim vas. Ja nemam nikakve emocije prema njima. Nemojte tako, molim vas, gospođo Čomić. Nemojte tako, ja sam normalan čovek.
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, meni nisu problem vaše emocije, nego nepoštovanje člana 103. Poslovnika Narodne skupštine.)
Sve je u granicama Predloga zakona, molim vas.
(Predsedavajuća: Nije. Molim vas da govorimo o dnevnom redu.)
Vi kažete da nije. Dobro, kada vi kažete da nije, onda nije.

Naravno, i ovaj amandman se zasniva na onim početnim amandmanima, gde treba da se izbriše ova reč "nezavisnost", ali očigledno neko ne zna koja je razlika, pa bih ja sad u nastavku ukazao samo koliko je opasno kada se brkaju termini.
Evo, ovako. Kaže se da je cilj poslednja uporišna tačka svih aktivnosti. I, nema 15 ciljeva, postoji samo jedan. Ali, ajde da krenemo sad s ovom visokoumnom politikom Narodne banke.
''Narodna banka Srbije upravlja novcem i kamatnim stopama kako bi ostvarila nisku, stabilnu i predvidivu stopu inflacije, čime stvara ambijent za postizanje održivog ekonomskog razvoja i rasta zaposlenosti''.
Održivi ekonomski razvoj – nema; rast zaposlenosti - nema.
Dalje, ''starajući se o vrednosti nacionalne valute, doprinosi rastu životnog standarda građana''.
U odnosu na 19. vek, životni standard je porastao, to može da se kaže. Ali, da li je konstantan rast, svake godine, i da li je na nivou koji je potreban, to građani imaju prilike vrlo često da pokažu, konkretno, svojim ponašanjem - kada se deli veštačko đubrivo, šećer, brašno, pa narodne kuhinje, kada Pajtić obilazi sa žutim, plavim paketima...
Dalje: ''Upravljajući novcem i kreditima, NBS utiče na jačanje i čuvanje poverenja javnosti u dinar,...'' (Ma, gospodine Jelašiću, problem je što građani nemaju dinare.) ''... što privrednicima i građanima olakšava donošenje poslovnih odluka i planiranje budućnosti''.
To je sve vaša obaveza, gospodine Jelašiću. To ste vi napisali.
Pobeže ovaj ekspert što nema planinarsku dozvolu, priprema se za neku repliku, ali ja čitam vaše, sa vašeg sajta. Hajde i ja malo da projurim taj sajt. Mrzim te sajtove, ali ajde da vas u'vatim za nešto, napisali ste.
Kaže: ''NBS utiče na finansijsku stabilnost obezbeđujući sigurnost i efikasnost platnog sistema...''
Malopre rekoste da vas uopšte ne interesuje kontrola platnog prometa. Poslovi platnog promena su bankarski poslovi, to je od 2000. godine tako odlučeno, da je to klasičan bankarski posao. To je ono kada smo gasili SDK, jer je bio opasan. E, sada imamo totalnu opasnost i kada pitate za stanje ili šta je bilo na tekućem računu nekog privrednog društva, NBS kaže - molim vas, mi ne znamo kakvo je stanje, to banke, to je tajni podatak.
Ne znaju kada je ko kome uplatio, koliko je uplatio, njih interesuju samo kreditni potencijali, depozit itd. Ništa vas ne interesuje, da budem precizniji.
Kaže: ''...efikasnost platnog sistema i nadgledajući i kontrolišući aktivnost poslovnih banaka i drugih finansijskih organizacija''.
Kontrola i praćenje aktivnosti banaka podrazumeva sve aspekte bankarskog poslovanja. Jer, ako je Narodna banka dužna da ceni rizičnost nekih kredita, obezbeđenja itd., jer banke kreiraju novac, onda je dužna da i druge aspekte bankarskog poslovanja stavi pod svoju kontrolu. Ali, oni to neće. Zašto? Tu je svemoguća Draginja, nje se više plaše nego MMF-a. Smeškate se, smeškate se, dobro.
Kaže: ''NBS je bankar države, upravlja javnim fondovima i javnim dugom''.
Gospodine Jelašiću, ovo ste malo nafilovali, ali nema veze. To jeste sada, po novom Zakonu o javnom dugu, i tuđa nadležnost, ali ne ulazim u to. Je l' vi znate da mi imamo lokalne samouprave gde se godinama sprovode ovi dopunski izbori? Kada pogledate kako su oni zaduženi, oni su pojeli pare za četiri sledeća budžeta. Jeste došli do tog podatka? Niste došli do tog podatka. Ali, to je tačan podatak.
Ovde se hvale ljudi koji su zaduženi za finansije... Svi su eksperti za finansije. Gde su pare, tu su oni eksperti. Oni znaju da manipulišu novcem, bacaju se nekim terminima, plaše nas, kao to je mnogo komplikovano itd.
Gospodine Jelašiću, stičem utisak da vi sa Đelićem ne razgovarate, da ste u teškoj svađi. Vidite šta reče Đelić pre nekoliko dana. Kaže ovako: ''Evropska investiciona banka podržaće sa 250 miliona evra jačanje bankarskog sistema Srbije''. Zašto, kada imamo najmoćniji bankarski sistem? Naše banke su odolele svetskoj finansijskoj krizi. Pukoše oni Amerikanci, a mi stabilni, ko kamen.
Kaže Đelić da 250 miliona mora da se uzme da se jača bankarski sistem, radi (slušajte, gospodine Jelašiću) refinansiranja prispelih obaveza najboljih preduzeća. Znači, naša najbolja preduzeća nisu dobra preduzeća. Kakva li su ova druga, što reče Moma Marković? I imaćemo ekskluzivno mogućnost od septembra ove godine... Znate, gospodine Jelašiću, Evropska investiciona banka otvoriće kancelariju kod nas. Ne veruju vam.
Država se zadužila, ne može faktički ni da koristi kredite. Zašto? Po logici stvari, kada uzmete evre, da biste ih plasirali za neku investiciju, treba da naštampate dinare. Ko sme da štampa? Treba onda sve da se steriliše, praktično, jer će sve da eksplodira. Ali, ima i bolji sistem, devizne rezerve u devizama prodaju bankama, da bi očuvali kurs. I onda su naše devizne rezerve protočni bojler između banaka.
Tako je, gospodine Jelašiću. Bankari vas slave, građani ne mogu da vas gledaju. Ekonomsku politiku ove zemlje, vašu monetarnu politiku, ne mogu da gledaju. Svakog dana je sve gore i gore. Svaki statistički pokazatelj koji bi mogao da bude u plusu, pada na autobuskoj stanici.
A ovde se sad ubacuje priča da li predsednik Republike može da bude i predsednik stranke. Imali smo, zašto ne bi mogao da bude? Jer, ako ne bi mogao da bude predsednik stranke, onda ni ministar ne bi mogao da bude predsednik stranke, a jeste. Ali, to je najvažnija tema. Pa onda, da li će naša NBS da bude toliko nezavisna i od mozga. Pa ovde imamo situaciju da čovek, koji je već u sukobu interesa, slovi za kandidata za guvernera, pa će idealno rešenja za novog guvernera da bude postojeći savetnik predsednika Vlade. Ali, on je i predsednik Saveta NBS sada.
I ta priča ima da prolazi dokle god ovi novinari što ih plaćaju tajkuni, bankari, izokreću priče, ubacuju nešto novo, nešto interesantno, nešto spektakularno. Dovoljno je samo da neko namigne, dolaze pare iz inostranstva. Velike pare iz inostranstva - 2,6 milijardi evra je do sada Evropska investiciona banka investirala kod nas ovde.
Šta je bolje od tih silnih investicija, od tih silnih plasmana? Namnožile se banke, perionice para. Ajde što se peru ove pare iz tih transnacionalnih poslova, peru se i neke druge pare. I mi treba da budemo zadivljeni našom statistikom, našom dikom, koja pokazuje - Srbija je izašla iz krize, kako reče Mirko Cvetković, ali samo ima jedan mali problem - to građani još ne mogu da osete, ni da vide.
Onda dolazimo do zaključka da se ovde sve ove politike, i monetarna i devizna i ekonomska, ne vode zbog građana Republike Srbije, ne vode zbog Srbije, nego - zato ste morali da podnesete ostavku.

Gospođo Čomić, iskoristiću priliku da kažem nešto i o ovim amandmanima koje niko nije obrazlagao u ime SRS.
U članu 18. ne može guverner da rukovodi poslovanjem, nego da rukovodi i organizuje rad NBS. Vi nemate klasično poslovanje, koje bi bilo po tržišnim principima, da izlazite na tržište itd. U suštini, vi ste državni organ. Dokaz za to je, gospodine Jelašiću, upravo ono što ste malopre rekli – predsednik Republike predlaže kandidata za guvernera. Pa, predsednik Republike ne predlaže članove privatnih društava, nego državnih organa. Vidite, ja vas vučem već nedelju dana oko toga da prihvatite da ste vi deo države, deo vlasti, da vas otkačim od MMF-a, Darka Šarića i onih ostalih.
A sada, gospođo Čomić, zbog vas, gospođe Suzane, gospodina Jelašića i ovih koji se nepotrebno svađaju, da vam objasnim kako je to išlo od 1993. godine sa Narodnom bankom i sa guvernerima.
Po lepom Ustavu SRJ, predsednik SRJ je predlagao guvernera, viceguvernera i članove Saveta. Birala ih je, u to vreme, Savezna skupština, koja je bila dovodomna. Po tom istom propisu je i Koštunica predložio Mlađana Dinkića za guvernera NBS.
Zakon o NBS je donet 2003. godine. Zašto? Zato što Ustav Republike Srbije iz 1990. godine nije znao za instituciju samostalne Narodne banke Srbije, jer je taj ustav bio koncipiran za saveznu državu itd. I onda se pojavio problem šta da se radi. Rešenje smo predlagali mi, radikali, 2003. godine - da je najmanja greška ako predsednik Srbije predloži kandidata za guvernera.
U to vreme je predsednik Odbora za finansije bio Nenad Bogdanović. Sećate se, gospođo Čomić? I tada je u zakon ubačena odredba da Odbor za finansije, na bazi predloga poslaničkih grupa (i nije ni bitno kako), dobije status predlagača, a da Narodna skupština bira. I tada smo rekli da je loše rešenje. U međuvremenu je donet novi Ustav, 2006. godine, i malopre ste imali prilike da slušate interpretaciju, odnosno citate člana 112. tačka 4, gde je predsednik Republike ovlašćen.
Nekome se ne sviđa ko je predsednik Republike, s imenom i prezimenom. Ja to mogu da shvatim, ni meni se ne sviđa, ali ne mogu da kažem da mi se ne sviđa Ustav, da mi se ne sviđa kako se zove neki državni organ. A državni organ se zove predsednik Republike. I sada su se pobunili oni, a ne znaju zašto se bune.
Samo da vas podsetim, Odbor za finansije Narodne skupštine Republike Srbije niti ima status pravnog lica, niti može samostalno da nastupa u javnosti. Kakav bi on mogao da bude predlagač? Čega predlagač?
Izvinite, molim vas, predsednik Republike je, po Ustavu, na čelu izvršne vlasti, ali je i medijator između zakonodavne i izvršne vlasti. I da nemamo u Ustavu tako jasnu odredbu kao u članu 112, morao bi predsednik Republike da bude predlagač kandidata. Kako će on da dođe do kandidata, do svog predloga, jeste materija koja može da se ugradi u zakon.
Nekima guverner liči na predsednika Vlade, ali je ogromna razlika. Predsednik Vlade i Vlada kao samostalan i nezavisan državni organ su odgovorni za mnoge politike, u ovoj oblasti za ekonomsku politiku. Oni kreiraju i unutrašnju i spoljnu politiku. Guverner, ma koliko da želi to, bez obzira ko je guverner, ne može to da radi.
Sad se vraćamo na ono – ne može Narodna banka da bude nezavisna, ona može da bude samo samostalna, u skladu sa Ustavom i zakonom. Gospodin Jelašić je lepo rekao – kakav program da iznesemo kada je sve definisano zakonom, statutom i drugim stvarima? Eto, prosto i jednostavno, mada sam ja pozivao gospođu Čomić da mi da vreme G17 plus, da objasnim, pošto se nepotrebno ljudi svađaju.
Sad da se vratimo na ove amandmane. Zašto smo mi predložili da mandat bude pet godina i kada je u pitanju guverner i kada je u pitanju viceguverner? Zato što je rok od šest godina - celo plus pola. Uvek treba da bude neka mala razlika. Nema te vrste nezavisnosti Narodne banke u odnosu na Vladu Republike Srbije, pogotovo u odnosu na Narodnu skupštinu.
Slušali ste malopre kako su čitali ustavnu normu, pa su rekli da Narodna skupština nadzire. To nije nadzor. Ali šta vredi, ovde kod nas sve prolazi zbog onog 126. Vidite kako se olupa to 126? I dobro je da su se oni koji su 2003. godine predlagali onaj zakon o NBS i predvideli nadležnost Odbora za finansije kao predlagača, u skladu s Ustavom sada vratili na ovo rešenje, koje je jedino moguće.
Treba prihvatiti da mandat bude pet godina, i kod guvernera i kod viceguvernera. Treba prihvatiti i ovo, da se izbaci reč "poslovanje".
Ne može guverner da organizuje poslovanje NBS. Narodna banka ne nastupa na tržištu kao samostalno pravno lice. Može da rukovodi i organizuje rad. I vi jeste, u suštini, državni organ, bez obzira da li ga mi zovemo tako ili ga zovemo državna institucija ili, kao što piše u Ustavu, centralna banka. Pa, po definiciji, banka je akcionarsko društvo koje se bavi bankarskim poslovima. Ovde nije ta vrsta banke.
Ko može da vrši emisiju novca? Samo država. Ima nekih država gde to rade i druga pravna lica. Ne treba grešiti dušu, treba reći da takva rešenja postoje. Ali, kod nas je ovakvo rešenje. Narodna banka je vezana Ustavom i zakonom, i to je u skladu s modernim principima legaliteta. Znači, svi u sistemu podele vlasti su oivičeni Ustavom i zakonom.
Narodna banka Srbije treba u oblasti monetarne politike i drugih politika da ima i ta ovlašćenja, da putem normativne delatnosti propisuje pravila ponašanja za sve one koje kontroliše, ali ona ne može da izbegne tu situaciju. A, evo, vidite i ovo rešenje koje ste vi sada dali u pogledu predlaganja kandidata za guvernera upravo pokazuje da NBS jeste država. Nije slobodno akcionarsko društvo, kao što neko razmišlja.
Uvek je za sve ono što radi NBS garant Republika Srbija, jer je ona pravno lice. O tome se radi. Uostalom, i vi sami u zakonu kažete da postoje specijalizovane institucije unutar Narodne banke, kao što je Kovnica novca. Imate čak i ovo odeljenje za prinudnu naplatu. Kako bi ono moglo da radi prinudnu naplatu ako nema državna ovlašćenja, ako nema monopol te vrste prinude? Hvala.

Svrha ovih amandmana je upravo to da se zakon usaglasi s Ustavom. Mislim da je bolje da ste išli na novi zakon o NBS, a ne ovo što ste napravili, sa ovim brojnim izmenama skoro stotinu članova.
Svi naši sledeći amandmani, kada je u pitanju i razrešenje i koji su uslovi neophodni da bi se ušlo u taj postupak, čine jedinstvenu celinu i mene prosto iznenađuje da vi to niste prihvatili, zato što to stvarno predstavlja celinu.
Ali, moram sada da vam skrenem pažnju. Vidite, vi ste i dalje zadržali rešenje da je Savet NBS vrhovni poglavar za sve. Znači, kada budete izabrali, ako budete izabrali, ovog Šoškića, i ako budem podneo predlog za njegovo razrešenje, to ide do Saveta NBS i tu se zaustavlja. Nikada neće doći do Narodne skupštine.
To je nelogično rešenje. I apsolutno protivno duhu Ustava. Onaj ko imenuje, ko bira, on je ovlašćen i da razreši. A vi ste ispunjenost uslova za razrešenje stavili na nivo kao kada je u pitanju sudija Ustavnog suda, pa su oni apsolutno nepogrešivi. Ne postoji apsolutno nepogrešiv. To se ne tiče baš konkretno ovog amandmana, ali se tiče amandmana na sledeće članove. Pokušavam malo da ubrzam ovu raspravu.
Sad zamislite jednu vrlo čudnu situaciju. Kad je u pitanju gospodin Jelašić, pošto je podneo ostavku, Savet je utvrdio da su ispunjeni uslovi za prestanak funkcije. Ne za razrešenje, molim vas, već prestanak funkcije. To je došlo u Odbor za finansije i isto je utvrđeno da su ispunjeni uslovi za prestanak funkcije, da treba da prestane funkcija. I nikako da dođe u Narodnu skupštinu, koja treba da konstatuje prestanak funkcije, da se čovek, jednostavno, otkači tog posla, da ide da radi neke druge poslove.
Sad ispada da ga faktički držimo nekoliko meseci, a njemu se ne radi, ne želi da bude guverner nikako. Njemu se smučilo, pa je podneo ostavku. To otprilike dođe kao situacija kod onog Štimca i Šutanovca. Šutanovca je država isterala, platila mu da ne radi više u državnoj službi, i vratio se za ministra odbrane. Isto je i za Bosu Nenadić. Znate, čim dođe do prestanka funkcije ili tako nekome država plati samo da više ne radi, ne vraćajte ga na državnu funkciju. Katastrofa.
Evo, vidite, sada imamo ovu situaciju, po logici stvari. Savet razmatrao ostavku, utvrđeno je da su ispunjeni uslovi. Odbor za finansije je, u skladu sa zakonom, razmatrao i rekao – ispunjeni su uslovi za prestanak funkcije. Ali, kad funkcija prestaje? Kada to konstatuje Narodna skupština. A Narodna skupština nema tu tačku dnevnog reda, i dugo je neće imati.
Znate, gospodine Jelašiću, nije to samo problem zakona, da vi izgurate ovaj zakon pa oni da stave nekoga. Ne, dogovor je da guslate vi još ovu funkciju. Niste vi još završili misiju. A formalno-pravno ste pod ostavkom i mi vama ne možemo ništa. Šta god mi da uradimo sada s gospodinom Jelašićem, on kaže – izvinite, molim vas, ja sam pod ostavkom.
To je otprilike kao malopre povodom Statuta Narodne banke Srbije. Kažete - godinama Narodna skupština nije dala saglasnost. Pa, nije dala saglasnost jer skupštinska većina to nije uvrstila u dnevni red. Vaš G17 plus nije hteo to da uvrsti u dnevni red, a ne mi iz opozicije. Mi iz opozicije vam duvamo za vrat i jedva čekamo da vas skinemo. To je ta podvala. Sada će bankari da seku vene zbog Jelašića, jer bez njega - katastrofa.
U javnosti se forsira taj Šoškić, a on je u sukobu interesa, jadnik, i pre nego što je postao kandidat. Kako je savetovao predsednika Vlade da se vodi ekonomska politika? Katastrofa. Sad možete da zamislite kakva bi to bila katastrofa kada bi on bio guverner. Katastrofa na kvadrat. I niko ne priča da je on već u sukobu interesa. Ali, tako je to kada se demokratija svede na 126 i kada se Ustav i zakon tumače samo onoliko koliko je potrebno da se ostvare neki interesi.
Naravno, mi iz Srpske radikalne stranke nemamo potrebe da menjamo svoje stavove na 15 minuta. Malopre sam se potrudio da vam kažem kakvi su to sve stavovi bili, šta se sve dešavalo od 1993. godine naovamo, pa sam podsetio one koji su malopre kritikovali ova rešenja da su praktično na pozicijama Demokratske stranke iz 2003. godine. Treba ljudi malo da se sete šta je bilo, šta su nekada pričali, za šta su se zalagali. Jer, ukoliko se to zaboravi, pa se ide s nekom novom pričom, onda to postaje prilično tragikomično, a naročito ako ima nekog u sali ko pamti šta se sve dešavalo.

Moram da kažem da se potkrala greška kod ovog amandmana, ali to nije razlog da ne objasnim ovo što je u nadležnosti Saveta NBS, a odnosi se na utvrđivanje režima kursa dinara.
Ovih dana je bilo nekih nejasnoća šta je veće, šta je šire, šta je sveobuhvatnije. Naravno, politika kursa dinara je nešto operativno, što je u nadležnosti Narodne banke, a u definisanju režima treba da učestvuje i Vlada Republike Srbije, zato što je ona odgovorna za ekonomsku politiku, i da se opredeli kakav će režim biti. Četiri-pet sistema postoje, pa da se opredele, a onda će Narodna banka operativno da završava i da taj cilj ostvari, pošto je to drugi cilj, pored onog prvog, stabilnosti cena.
Da ne ulazim sada u ove detalje, pogrešili smo kada smo pisali ovaj amandman, zato što smo obrnuli red reči, ali dobro, to ste vi shvatili, pa nije neki veliki problem.
Vidite, kod ove tačke se vidi koliko NBS ne sme biti nezavisna. Otkada je veka, režim kursa dinara, režim neke valute, bio je, ne mogu reći u podeljenoj nadležnosti, nego se do odluke dolazilo kao što se dolazi kod složenog upravnog akta. Međutim, ova vaša formulacija je malo nedorečena. Zašto? Zato što podrazumeva da predlog mora da da Izvršni odbor i taj predlog mora biti takav, nepromenljiv. Na to mora Vlada da da saglasnost, bez mogućnosti nekog uticaja, da bi Savet to izglasao. Između ne postoji nijedno rešenje.
Ne znam kako je Lalić dozvolio da u predlog zakona uđe jedna od prethodnih odredbi, kod glasanja u Izvršnom odboru. Osnovni princip je jedan čovek – jedan glas. Osnovni princip je da svaki glas ima istu vrednost. Vi ste zadržali odredbu da, u slučaju nerešenog, dva glasa dobija guverner. Kako je to moguće? Da li možete da zamislite na šta bi ličili izbori, recimo, sada u Srbiji, kada bi se reklo – guverner kada bude glasao, njegov glas se računa duplo? Kako je to moguće, ljudi? Gde je to moguće?
Samo što još niste napravili telefonske sednice Izvršnog odbora. To smo nekako prošli, bilo je nekih drugih amandmana pa nije bilo o tome govora, ali računamo da, u završnici ovog prenosa, treba i to reći. Šteta što smo istrošili vreme za ove vrlo važne stvari, oko imovine i nekih drugih stvari.
Radi javnosti, režim kursa dinara jeste, ako mogu tako da kažem, u nadležnosti i Saveta i Izvršnog odbora, bez obzira kako ga budemo zvali, i mora da se pita Vlada. Znači, saglasno da se dođe do njega. Zašto? Zato što od tog kursa dinara zavisi deo politike u nečijoj odgovornosti. Kako je moguće da nekoga prozivate da je odgovoran za ekonomsku politiku države, a da nema nikakvog uticaja na kurs dinara? To je nemoguće. Zato postoji ta, ako mogu da kažem, saglasna nadležnost.
E, sad, ovde nije baš do kraja rečeno da li se to daje kao odobrenje, prethodna saglasnost, naknadna saglasnost, šta se dešava u peritornim situacijama, šta u slučaju neslaganja, šta će da se primenjuje, šta će da važi... I, tu se sada ogleda dejstvo politike, koja ne može da se izbegne.
Gospodine Jelašiću, oni koji su vam rekli da je Narodna banka ili centralna banka samostalna, nezavisna, stručna itd., lažu vas. Između reči "ekonomija" i "politika" 250 godina postoji samo znak jednakosti, nema druge. To što neko priča – ekonomska politika, politička ekonomija itd., pustite to što su pričali. Politika sve pokriva, samo je pitanje koliko možemo da sprečimo da se politika zloupotrebi za neke interese. To je problem. A da se isključi? To je nemoguće. Pa, da nije politike, kad biste vi bili guverner?

Hteo bih da iskoristim vreme ovlašćenog predstavnike poslaničke grupe da napravim osvrt povodom usvojenog amandmana na član 1. Predloga zakona. Nije tipično da se to obrazlaže, ali  iz tog prvog amandmana suštinski slede svi naši amandmani.
Malo čudi da su neki amandmani ne samo odbijeni, nego nisu prihvaćeni od strane predlagača. Sada ću da pokušam da ubedim predstavnika Vlade zašto je potrebno da se usvoje ovi naši amandmani, a možda bi bilo najbolje da se ovaj zakon vrati na doradu. Jeste on kratak, međutim ima neke fundamentalne nedostatke.
Predlagač nije išao ni dovoljno daleko, ni dovoljno duboko, ni dovoljno temeljno da reguliše ovu oblast, a ona može da se poistoveti sa ovim što ste već usvojili, da su to poslovi veštačenja.
Zbog javnosti, da se shvati koliko je ova tema ozbiljna, nešto bih malo objasnio šta to znači.
Veštačenje je u suštini dokazno sredstvo. Mi pričamo o veštačenju kada je u pitanju neki sudski postupak, gde je potrebno da se utvrde neke činjenice, a onaj ko sudi, to je sudija, nije u mogućnosti to da utvrdi ili ne raspolaže neophodnim znanjima da bi to mogao da utvrdi i onda se veštak javlja kao dokazno sredstvo.
U zavisnosti od toga kako se posmatra dokazno sredstvo postoji nekoliko pravnih sistema šta je veštak. U Americi se strane dogovaraju oko toga ko će biti veštak. Organizuje se posebna rasprava gde se pred sudijom raspravlja ko bi mogao da bude veštak povodom utvrđivanja neke sporne činjenice, pa strane iznose svoje predloge, pa se nekako dolazi do veštaka, nešto slično kao kada se formira velika porota, gde obe strane proučavaju kredibilitet potencijalnih porotnika kako bi se otklonila bilo kakva sumnja u njihovu objektivnost i nepristrasnost pre nego što krene suđenje.
U anglosaksonskom sistemu imate situaciju da za sve i svašta možete da odredite veštaka. Neki put to nisu samo suvoparne činjenice, nešto što bi se utvrdilo merenjem, nego se ide daleko pa se veštače čak i neke okolnosti koje nisu baš činjenice.
Sada bih iskoristio priliku da objasnim kako to može da izgleda, u anglosaksonskom sistemu se i za veštaka kaže – veštak svedok, pa ukoliko je on stvarno izuzetno stručan, nije sporan njegov kredibilitet i njegov nalaz, onda se kaže da je to veštak. Ukoliko se pojavi neka sumnja, onda kažu da je on svedok o činjenicama, ne čak veštak koji raspolaže stručnim znanjima. Samo da vas podsetim kako to izgleda u anglosaksonskom sistemu.
Na ovom suđenje Vojislavu Šešelju prvi svedok veštak je bio Antonio Oberšal, tužilaštvo ga predstavilo kao veštaka za govor mržnje, on se pojavio u sudnicu i rekao – ali nisam veštak za govor mržnje, to je pravna kategorija, to se ne utvrđuje, to sud procenjuje. Kaže – ja sam samo svedok veštak za propagandne tehnike.
On je dao svoj nalaz tako što je uzeo nekoliko stotina knjiga Vojislava Šešelja, nekoliko stotina njegovih govora, prebacio u engleski jezik i onda sa ono "kontrol F" tražio neke zadate pojmove i na bazi toga, inače diplomirani fizičar, 25 godina proučavao socijalnu strukturu plemenske zajednice u Africi, počasni doktor sociologije, predaje na Harvardu, katastrofa od nalaza i od mišljenja, da se čovek ubije od smeha.
Našao je svoje veliko stručno znanje da prikazuje kod Vojislava Šešelja, on mu je postavio samo devet pitanja, tako što je preformulisao tačke optužnice i on je uvek rekao – ne, ne, ne. Vi niste, gospodine Šešelj, vi niste, gospodine Šešelj itd.
Znači, veštak je potreban da bi se utvrdile neke činjenice od kojih zavisi primena prava. Po pravilu, to mi tumačimo kao veštak koji treba da da nalazi i mišljenje povodom materijalne, nematerijalne štete ili kada neko treba da veštači nešto što ima veze sa zdravljem, pa da li je to sudska medicina, da li je sudska psihijatrija.
Ali, imamo i neke druge veštake. Imamo balističare, imamo veštake za nešto što ima neku afekcionu vrednost, recimo da proceni vrednost neke slike ili umetničkog dela itd. Tu nema nečeg egzaktnog, nego je potreban kvalitet da se nalazi u toj ličnosti koja se bavi tim poslom.
Zašto sam sve ovo ispričao? Da bi se videlo koliko je besmisleno kad neko kaže, veštaka imenuje i razrešava ministar. On samo može da evidentira. Da li znate koliko je ovakav predlog zakona besmislen, ako uzmete u obzir da on treba da se primeni u Bosilegradu, gde je nemoguće obezbediti lice koje bi posedovalo ta stručna znanja i specifična znanja neophodna da se nešto utvrdi.
Dalje, ako pričamo o sudskim veštacima, a pričamo o njima, iznad svega toga se nalazi sudsko veće ili sudija koji može to da prihvati, a i ne mora da prihvati. Zašto ne mora da prihvati? Može da postoji sumnja u kredibilitet lica koja se bave tim poslom koje je napisalo to, može da postoji sumnja u njegovu stručnost, a može da postoji sumnja u neki posao koji je uradio, da li je kvalitetno uradio.
Sada da se vratim na neku našu praksu ovde. Mi imamo ljude sa specijalizacijom sudske medicine i sudske psihijatrije. Postavlja se pitanje, šta bi on trebalo još da ima, koje znanje da bi se bavio veštačenjem u tim oblastima, kada je on stekao na fakultetu i na specijalističkim, magistarskim, doktorskim i drugim studijama, subspecijalizaciji iz neke oblasti, stvarno se postavlja pitanje.
Naravno, to pitanje se ne postavlja za one koji veštače nešto što je šteta, pa bilo da je to materijalna ili nematerijalna šteta. Tu su potrebna i neka dodatna znanja. Danas imamo situaciju kada se pojavi potreba za veštačenjem, neki put strane u sporu predlože nekog, a neki put to iz vedra nema sudija odluči ko će da bude. Na bazi čega? Na bazi nekog svog iskustva.
Pitanje veštačenja na neki način zadire i u oblast stečajnog postupka, jer nije samo knjigovodstveno i računovodstveno da se utvrdi vrednost imovine, već moraju da se primene i drugi kriterijumi. Kako protumačiti? Kako to utvrditi, a da se ne pogreši i da budemo sigurni?
Imamo situaciju sa profesionalnim veštacima, koji su jednostavno, zašto to ne reći, u kakvom nam je stanju pravosuđe, pa u takvom su nam stanju i veštaci. Koliko imate ljudi koji se jednostavno bune što nisu iskoristili neka procesna prava i nisu uspeli, a možda je to bio čak i nemoguć posao u nekom sudskom postupku, da se ospori nalaz i mišljenje nekog veštaka koji se dogovorio sa nekim advokatom koji je zastupao protivnu stranu.
Svega toga imamo. Ovaj zakon to ne rešava. Pitanje je da li to zakonom uopšte može da se reši, jer zalazi u specifični sastav supstrata i kvaliteta onih ljudi koji se bave tim poslom.
Nešto treba pokušati, nešto treba raditi, ali mislim da je izabran pogrešan put. Mislim da je izabran pogrešan put, da ovim predlogom zakona nijedan od ovih problema neće biti rešen. Mi ćemo da se hvalimo novim zakonom, sa nekim novim rešenjima, verovatno će Ministarstvo dobiti ekskluzivno pravo da formira neke nove monopole u tom pogledu, u to nema potrebe niko da sumnja, jer smo jači za jedno iskustvo.
Mi smo pre dve godine upozoravali šta će da se desi sa pravosudnim sistemom ako se krene sa ovom transformacijom, pa ste videli šta se desilo. Baš se desilo to šta smo rekli. Pošto su se priključili neki drugi i ponavljaju naše ocene i zapažanja od pre dve godine, to je njihov problem, ali se desilo.
Malo sam u šali rekao, čim nešto radi Boško Ristić, to mora da se osuši, to ne može da se oporavi. Pisao Ustavnu povelju državne zajednice, državna zajednica se rasturila. Koga je on zastupao u Skupštini, nema ništa od njega. Uhvatio se pravosuđa, videli ste i sami šta je. Nabacio svoje prijatelje tamo po tim pravosudnim organima i on je završio posao. Sada Tadić neka trlja glavu sa Evropskom komisijom, sa Društvom sudija i ovim drugima, njega baš briga, on je završio svoj deo posla.
Slična je situacija i kod ovog ovde. Vi se ne sećate, mladi ste poslanici, ali pre nekoliko godina bila je priča o finansijskom lizingu, u onoj starog zgradi, rekao sam, on je prvi primenio lizing u Nišu, Anila, kola, pa onda otišao u Holandiju da ne bi služio vojsku i da ne širim dalje.
I desilo se. Koliko je finansijskih lizinga profunkcionisalo u zemlji. Pogledajte, puni placevi, rekli smo tada, to će pretežno da bude za kola i autobuse i neke kamione, a ne za industrijska postrojenja. Pa su čak dovodili i jednog profesora sa pravnog fakulteta, kada je čuo šta su napravili, on se pokupio i pobegao iz prve klupe, nije hteo da bude ni snimljen u društvu Pitića i Boška Ristića.
To će da se desi i sa ovim zakonom isto. Nešto se pokušava, ne ide se do kraja. Uopšte se ne ide do kraja. Vi ovde svakog možete da registrujete kao veštaka. Kada vi kažete da je neko sudski veštak, vi njemu da dajete autoritet, bez obzira što postoji drugo veštačenje i treće veštačenje, što u toku postupka možete da osporavate veštačenje i krajnja instanca jeste sudija, koji ili prihvata ili odbija veštačenje itd.
Po samoj definiciji, veštak je potreban da bi se utvrdile činjenice. Koliko ima veštaka sudske psihijatrije koji su narko-dileru napisali da je on zavisnik kako bi išao na obavezno lečenje, a ne da ide u zatvor, pa onda se smanji količina itd., a onda je povika na sudije, kao oni to saučestvuju. Ma nije. Krug je zatvoren, svi saučestvuju u tome. Svi saučestvuju u tome, to je veliki posao. Eto, to je naša realnost. Mi to ne možemo da zaustavimo ovakvim predlogom zakona.
Kod fizičkog lica, gde nastupa sa imenom i prezimenom, sa svojom strukom, svojom profesijom, svojim referencama, jasna je situacija. Mi sada imamo situacija da se i pravna lica pojavljuju, da delatnost veštačenja, kao poslovna delatnost – izvinite, molim vas, onda to nije materija zakona koji reguliše sudske veštake, nego je to materija koja reguliše privredna društva.
Svaki biro za projektovanje da bi dobio tu delatnost, da bi taj posao mogao da radi, ili nadzor, on mora da se kvalifikuje sa odgovarajućim brojem stručnjaka iz odgovarajuće oblasti, koji imaju neke svoje sertifikate itd. Ne može svako da pravi projekat za objekat visokogradnje, puteve itd. Sa gledišta znanja i onoga što rade, oni su maltene u rangu veštaka.
Budimo načisto. Mi u svakodnevnom poslu, bez obzira šta radimo, utvrđujemo neke činjenice i na bazi tih činjenica izvlačimo neke zaključke. Svaki građevinski inženjer u firmi, mašinski inženjer, bilo ko i bilo koja profesija na svom redovnom poslu utvrđuje neke činjenice, pa nije sudski veštak. A koliko njih ima koji rade na premeru, predračunu, koji to vrlo kvalitetno rade, mnogo kvalitetnije nego što će to da urade postojeći sudski veštaci u sudskim predmetima?
Mi sad pravimo ovde neke teme sa jednim nezavršenim predlogom zakona, koji ima osnovni cilj da Ministarstvo da sertifikat nekome da je sudski veštak. Tu je cela poenta. Jednostavno, može da se protumači da Ministarstvo želi da ima apsolutnu kontrolu ko će da bude veštak. Zbog čega? Nema odgovora. Verovatno se i tu priprema monopolisanje.
Moram da vam kažem da je ovo pogrešan koncept. Apsolutno pogrešan koncept.
Uzmite situaciju kad se pojavi neko pitanje, i suviše specifično. Evo, jutros je Vjerica pričala o plagijatu. Ko bi mogao da bude sudski veštak za plagijat? Nema ga. A kako će da se izađe iz te situacije ako ta činjenica treba da se utvrdi pred sudom? Pa, uzima se referentna ustanova, najviša ustanova u nekoj oblasti. U tom predmetu o kome je pričala Vjerica bio je to Pravni fakultet. Verovatno su u drugim oblastima to instituti u okviru Srpske akademije nauka i umetnosti.
Sećate se kako je teško proceniti, recimo, vrednost neke slike. Promovisala su se nekoliko autora koji su bog i batina, kad oni kažu koliko ta slika vredi, ona toliko vredi. Procenitelji. Posle dve godine se vidi da to neka kopija i da to uopšte nije original, a ljudi imaju sertifikat da su ovlašćeni da procenjuju. Od njihove reči sve zavisi, da li će nešto biti 200 evra ili 5.000 evra.
I koja su ta stručna znanja? Vidite, tu postoji nešto što se zove neka umetnička sposobnost itd. I tu ima merljivih elemenata, ne kažem da ih nema. Ali, kada neko dobije sertifikat da je on taj koji to neprikosnoveno procenjuje, izvinite, to lični na neki monopol.
Koliko je bilo osiguravajućih društava koja su kapital preselila u slike? Koliko je banaka koje su u slike, skulpture i u druge navodno umetničke predmete preselile basnoslovno bogatstvo?
Sve se to, na neki način, tiče pitanja sudskog veštačenja, ne samo zbog toga da li će da se završi na sudu ili neće, nego ovde pre svega pričamo o tome koja su to stručna znanja, ko poseduje ta stručna znanja. Prosto je neverovatno, po ovom zakonu praktično je moguće da specijalista sudske psihijatrije ne bude registrovan kao sudski veštak. To ovaj zakon dozvoljava i omogućava. Neverovatne su to stvari.
Sad još zavisi ko će u Ministarstvu da neposredno primenjuje ove propise. Kakav je sastav u tom vašem ministarstvu, da neki i beže iz tog ministarstva. Nije mi krivo što su pobegli, i pre tri godine sam ih napadao, tog Vojkana Simića, ali imate sad ovog glavnog za zatvore. Znate li da je on 1992. godine pao u šahtu u Budvi u okviru nekog klana? Milan Obradović, zvani Rambo, on je glavni za zatvore.
Zamislite neko takvog profila da vam bude na primeni ovog zakona? Cela stečajna mafija ima da pređe u sudske veštake. To vam unapred kažem i vrlo malo sam, eventualno, pogrešio.
Kao što sam vam i pre dve godine pričao šta će da se desi u sudovima. Najgore što je postojalo vi ste izabrali za sudije. Zamislite, u Apelacioni privredni sud otišla žena, vama sam pokazivao predmet za tu ženu i vi ste mi sami rekli da ima milion krivičnih prijava protiv nje, i vi ste glasali za nju da ode u Apelacioni privredni sud.
Tako će biti i sa veštacima. Samo odabrani ima da prođu. A gde je tu struka, a gde su tu znanja, a gde su tu nalazi, a gde je tu stručno mišljenje? Nema. To je periferno. Vi kažete da to ovim zakonom ne može da se reguliše. Može. Ali, vama je najvažnije da zagrabite to pravo na potpis – doneo sam rešenje, Đoka će da bude veštak. Tu je kraj priče. A šta će on da radi po sudovima, znate i sami. Ako ne znate, pitajte Boška Ristića, on će da vam kaže.
Iskoristio sam nešto malo vremena poslaničke grupe. Nadam se da ću još imati prilike da po nekom amandmanu iskoristim još neki primer kako to izgleda kada se veštačenjem bave ljudi koji ne ispunjavaju uslove da budu veštaci.

Ovim amandmanom samo traži se promena ovog uslova radnog iskustva. U članu 6. stav 1. tačka 2) kao uslov navedeno –  najmanje pet godina radnog iskustva u struci. Gordana Paunović Milosavljević je tražila da se reč "pet" zameni rečju "sedam" godina radnog iskustva, jer ipak je potrebno veće iskustvo da bi neko kao ekspert i kao stručnjak pred nadležnim, sudskim ili drugim organom imao tu vrstu autoriteta koja je neophodna da se završi posao za koji je zadužen veštak.
Međutim, moram da se vratim na ono početno, što se ne primećuje u ovom zakonu, jednostavno, ne prati ovaj zakon. Vidite, veštak treba da bude od pomoći onome ko odlučuje, zato što treba da utvrdi neke činjenice i da ubedi nadležnog da je to tako, a ne da prenosi potrebna stručna znanja onome koji treba da odluči.
Znači, veštak građevinske struke ne treba sudije da uči šta je građevinska struka, nego da vrlo precizno kaže koliko je tu betona, koliko armature, koliko dasaka, koliko radnih časova, koliko energije i koliko to košta, ako smo uzeli taj konkretan primer, a ne da prenese potrebna znanja sudijama iz oblasti građevinarstva. Sudiji to ne treba. Njemu treba samo da se utvrdi jedna činjenica za koju smatra da je relevantna, jer bez te činjenice ne može da primeni materijalno pravo.
Ovde se izokreće, pa se kaže da veštak treba da bude savetnik predavač sudiji da ga nauči šta je neka druga oblast. To ispada iz ovog člana drugog ovog predloga zakona.
Sada ću na jednom vrlo konkretnom primeru da pokažem šta znači to radno iskustvo, struka i potreban nivo stručnog znanja. Vidite, na zapadu sve može da se veštači. Toliko daleko se ide da se čak poneki put ne pravi razlika da li je činjenica da li je pravo. Puno puta se veštači i pravo, ne tako direktno, ali može da se zaključi da se veštači i pravo koje treba da se primeni.
Vidite, u ovom suđenju Vojislavu Šešelju bio je jedan svedok veštak koji je trebalo da protumači i da pomogne sudu da utvrdi da je Velika Srbija zločinački projekat. E moja gospođo ministar, znate koga su uzeli da bude veštak za te stvari? Lingvistu Iva Tomića. On je napisao taj izveštaj na 100 i nešto strana.
Ljudi koji se bave istorijom u Srbiji slatko su se nasmejali od smeha zbog količine neznanja koje je prikazano u tom izveštaju, čak i onog tendencioznog neznanja, počev od toga da je u 16. veku Otomanska imperija napravila Vojnu krajinu kako bi se Turci štitili od Austrougara. Kod nas bi deca u trećem razredu osnovne škole dobili jedinicu iz istorije.
Znate li od koga je on to citirao? Iz neke knjige Desimira Tošića iz 1952. godine objavljene u Francuskoj i to stoji u nalazu veštaka Iva Tomića. Znate li do kakvih zaključaka je taj pametni um došao? Da tvorac koncepta Velike Srbije je Vuk Karadžić, Ilija Garašanin, Slobodan Jovanović, Dragoslav Draža Mihailović, Vasa Čubrilović, Stevan Moljević. Zamislite, stavio čak i Latinku Perović i SANU. Eto, vidite kakvi se stručnjaci pojavljuju.
Ili onaj stručnjak za presretnute razgovore, policajac sa završenom srednjom školom, koji je za vreme nekog tamo rata diplomirao na Pravnom fakultetu, nikada nije presretao neki razgovor, uzeo je transkripte tih razgovora i šest dana svedočio. Na pitanje kojom tehnikom, kako, nije znao da kaže, a vi ljude isporučujuete Haškom tribunalu kao vrhunskom sudu gde se sprovodi međunarodna pravda po najvećim standardima, a tamo defiluju kojekakvi tipovi, predstavljaju se kao svedoci veštaci, veliki eksperti i stručnjaci. Oni kod nas ne bi prošli četvrti razred osnovne škole.
Ako to uzmete kao kriterijum, ne daj bože, za ovaj naš zakon o sudskim veštacima, onda možete da zamislite šta bi se desilo u našem pravosudnom sistemu. Onda nikoga ne čudi odsustvo poverenja, vere u sudske presude koje se izriču u Srbiji.
Vidite koliko ljudi protestuje protiv toga, koliko ljudi se žali, koliko ljudi obilazi poslaničke grupe, verovatno poslednja adresa gde može neko da se obrati sa nekim zahtevom, da ukaže na nepravdu jesu poslaničke grupe. Koliko puta se dešava u našem poslu ovde da nesporne činjenice koje je lako utvrditi se izokrenu, pa ne budu očigledne i nesporne, nego se predstave na neki drugi način, kako nekome odgovara?
To se isto preslikava u sudskom postupku i u postupcima kod nadležnih organa za oblast finansija, gde se, recimo, sprovodi eksproprijacija i utvrđuje pravična naknada i na drugim mestima. To je jedan sindrom koji ide. Zato vam kažem – ovaj zakon to ne može da zaustavi, ne može da spreči. On samo može da da jednu ljušturu, da to navodno bude u skladu sa nekim novim zakonom, da se nešto možda malo trgne, ali da se krene dalje na isti način.
Evo, da vam na jednom primeru to pokažem. Ovde je donet novi Zakon o bezbednosti saobraćaja koji je dao dobre rezultate. To mora da se kaže, bez obzira kakva su rešenja tamo, prepolovilo se, smanjilo za dve trećine i to je dobro, ali u suštini, taj zakon se ne primenjuje.
Sam zakon plaši ljude i to je dobro, da čovek ne napravi udes, da ne vozi pod dejstvom alkohola, da ne pravi neke stvari. Dobro je. Sam zakon kao svojevrsna pretnja sa nekom sankcijom čini svoje, ali državni organi nisu spremni za primenu tog propisa, i oni organi koji treba da vode računa o putevima, i ova naša policija koja treba da snima itd. Treba mnoge stvari da se završe.
Ovo sam uzeo kao primer zato što to svi osećamo. Donošenjem zakona javili su se pozitivni efekti, zato što su to ljudi prihvatili, neko od straha, neko od potrebe, neko zbog straha od kazne stavlja pojas, neko zato što ceni da je to potrebno da bude vezan pojasom u kolima.
E sad, taj isti princip ne može da se primeni kod ovakvog zakona koji nije do kraja završen. O tome se radi. Postoji razlika – jedna oblast, druga oblast. Ovde je zakon samim donošenjem dao neke rezultate. To isto ne može da se pojavi u ovoj oblasti.
Zašto? Ostale su sudije sa istim navikama, pojaviće se isti veštaci sa istim navikama, krenuće opet isti taj posao, a nema garancije stručnosti, pouzdanosti, kredibiliteta tih ljudi. O tome se radi.
Niko ne spori potrebu da se ovo uredi. Niko čak i ne spori potrebu da se to uredi na potpuno drugačiji način nego što je, recimo, onaj koji se primenjuje u nekim državama zapadne Evrope, gde se maltene stranke dogovaraju o tome ko će biti veštak.
To rešenje se kod njih pokazalo kao dobro. Zašto? Ako pre toga završe i dogovore se ko će biti veštak, onda su, verovatno, 70-80% potencijalnih problema rešile stranke. Onaj ko je dobio to poverenje od stranaka i od suda, verovatno se trudi da to na najkvalitetniji mogući način uradi, jer mu je stalo da se ne ospori njegov nalaz kao veštaka. Zašto? Sutra gubi referencu.
Kod nas nema tog mentaliteta. Kod nas je to nemoguće sada sprovesti. Desiće se isto kao i kod onog zakona o izgradnji koji je donet pre nekoliko godina, kada su se licencirali građevinski inženjeri. Svi oni koji su malo u građevinarstvu, oni to znaju. Neki su dobili licencu, pa su onda maltene prodavali licencu. Javljaju se na 25 gradilišta. Od toga se nalaze na jednom, eventualno na dva, a na 23 ne znaju ni gde se nalaze. Samo su dali pečat i svoj potpis.
Ovde to neće da se desi, zato što ipak to mora da bude u sudu. Prisutan je sudija itd. Ali, na drugi način će da se pojavi nedostatak ovog propisa i ovog zakona.
U tom smislu smo i podneli ove amandmane, samo da skrenemo pažnju, zato što, ako se poseduje neko iskustvo, onda treba to iskustvo da se podeli sa drugima, da se sutra ne bi desilo da i pored tolikog iskustva, neke stvari se u kontinuitetu ponavljaju, a onda neko stvarno postavi pitanje – što smo donosili zakon? Ili ono – džabe ste krečili.
Džabe smo donosili zakon, ako to krene po starom. Izražavam, pre svega, tu bojazan, sumnju da će sve to krenuti po starom i da neće izostati ti novi efekti.
Neću da vas diram za ono što je vaš najbolji brend – proevropski, evroatlantsko itd. Malo ovde ima nečega od toga, ali znate i sami da nisam evrofanatik, pa onda tu mogu čak i da vas pohvalim, što bežite od nekih rešenja koja postoje u nekim državama zapadne Evrope. I kod njih postoje ovi problemi i kod njih postoje ovi sporovi.
Smatramo, da se sada vratim baš na ovaj amandman, da je potrebno mnogo veće radno iskustvo, da bi to radno iskustvo bila garancija za jednu stručnost, jedan kvalitet. Mora da se kaže – veštak mora da poseduje autoritet. Autoritet, gotovo isti koji treba da poseduje i sudija. Sudija stiče autoritet, pre svega, pravilnom primenom propisa, dobrim presudama, tačnim presudama, istinom.
Najveći fenomen današnjice jeste istina u sudskom postupku. Sudski postupak je, po pravilu, poslednja instanca gde se čovek javlja da zaštiti neko svoje pravo za koje smatra da je ugroženo. Zato problem istine u sudskom postupku je verovatno vrhunski problem današnjice, zato što čovek mora da ima vere u neke instancije, u neke institucije. Kada izgubi poverenje u sve ove niže institucije, on se javlja sudu kao mestu gde se sprovodi pravda.
E sada, ukoliko tu bude problem sudija, problem tužioca, problem veštak, problem ovaj ili onaj, onda znate i sami kako to deluje na svakog građanina i na ono što on veruje i očekuje, u krajnjem slučaju, na ono u šta sutra treba pod nekim uslovima da brani i štiti.

Ovim amandmanom traži se brisanje stava 2. u  članu 6, jer ovo što ste napisali u stavu 2. odudara od rešenja koja postoje u članu 1, 2, 6. stav 1. itd. Jer ako se radi o potrebi da se obezbedi ta struka, taj kvalitet itd, onda ne znam zašto pravite izuzetak u pogledu vrlo važnog uslova.
Ne znam kako biste mogli da nađete stručnjaka sa srednjom stručnom spremom za neke oblasti koje su predmet utvrđivanja pred sudom. Prosto, ovo je kontradiktorno sa prethodnim članovima ovog zakona. To ne bi bilo ni čudo, da se provuče nešto što je kontradiktorno. Naravno, ne želim da osporavam, ima i suviše sposobnih ljudi koji su stvarno eksperti i stručnjaci u nekoj oblasti, iako ne poseduju neku visoku školsku spremu za tu oblast.
Činjenica da hobisti daleko prevazilaze stručnjake u nekim oblastima. Postoje i neke oblasti gde prosto nema škole. Ne znam, možda napravimo neku grešku, neće valjda niko da me osudi zbog toga, ali kinološki sudija verovatno u toj oblasti je ekspert, nema neku školu. Verovatno i ne postoji škola. Ima škola, izvini, Milice, ali zna se da i filatelista može čovek da bude bez bilo kakve škole, ali 30-40 godina se bavi tim hobijem i postiže značajne rezultate.
Naravno, ovo što sam pokušao da obrazložim, zašto tražimo brisanje člana 2. u okviru člana 6, nema veze sa ovim stvarima o kojima sam pričao, jer ovo je kontradiktorno – čl. 1, 2. i 6. Ne poklapa se međusobno.
Da bi javnost shvatila koliko je stvarno ozbiljna ova tema, gde ona zahteva struku, autoritet i sve ono drugo što daje kredibilitet nekom pojedincu da može da kaže da je sudski veštak i to kvalitetan sudski veštak, podsetio bih vas na neke televizijske emisije.
Imali smo prilike povodom nečega što je bilo pre nekoliko godina u ovoj kasarni na Dedinju, Topčider, nekoliko televizijskih emisija je bilo gde su se profesori sudske medicine, koji rade kao i sudski veštaci, sukobili oko rekonstrukcije šta se to desilo pa su dva vojnika stradala.
Onda se postavlja pitanje, jedna je stvar naučne rasprave, gde postoji sloboda naučnog stvaralaštva, mišljenja itd, ali ako i jedna i druga strana nastupa kao kvalifikovani sudski veštak i iznose neke činjenice kao veštaci, onda se postavlja pitanje kako da reši sud ili običan čovek da dođe do nekog merodavnog zaključka o nekom događaju?
Slično je bilo i u drugim televizijskim emisijama, treći metak da li postoji ili ne postoji itd. Na obe strane su se našli vrlo kvalitetni sudski veštaci. Stotina presuda je doneto na bazi njihovih stručnih mišljenja, a oni povodom nekog događaja imaju neko različito mišljenje kao sudski veštaci. Onda možete da zamislite u kakvoj se dilemi ili haosu nalazi sudija, kojoj strani da se prikloni itd, šta da prihvati.
Zato i kažem da sudija i sudsko veće je ipak ta instanca koja sve to procenjuje, pa se dešava i paradoksalna situacija da, ne prihvatajući mišljenje veštaka, u suštini sudija devalvira struku nekom licu, pa to može biti i profesor neuropsihijatrije koji veštači. Jednostavno sudija ne prihvati njegovo mišljenje i onda se postavlja pitanje da li predsednica Skupštine, koja je i profesor neuropsihijatrije, verovatno i sudski veštak za tu oblast, da li ona dobro uči studente ako neki sudija kaže – nema veze to, ne uklapa se.
Sada se vidi koliko je potrebno tih garancija stručnosti i autoriteta. Zato se i vraćam na početak. Nalazimo se na terenu dokaznog sredstva. To je nešto pomoćno sudijama, ali važno. Ne zna sudija da premeri, da izračuna itd, zato mu je potreban veštak. Kakav veštak? Onaj u koga neće da sumnja, u koga će biti pouzdan. Šta treba da mu bude garancija? Rešenje u upis u registar.
To vam je otprilike isto – je l' imaš vozačku dozvolu? Imam vozačku dozvolu, što znači da se podrazumeva da si osposobljen da voziš, nema veze što 10 godina nisi seo u automobil, imaš vozačku dozvolu. Znate, na momente mi deluje ovaj vaš upis kao nešto da se dobija neka "dozvola" za nešto što je nepotrebno, kao da se dobija planinarska dozvola. Svako može da se penje na planinu kada hoće, ne treba mu nikakva dozvola.
Zato kažem ovaj predlog zakona je nedovršen. Ovaj predlog zakona ne pruža nijednu garanciju, ali apsolutno nijednu, da ćemo imati stručne, kvalitetne veštake. To iz člana u član predlagač zakona dokazuje. Evo, član 6. stav 2. devalvira sve ovo što je napred napisano u prvih pet i po članova.
Pošto sam rešio da danas malo to kombinujem, da vidite kako je to na zapadu. U Hagu se pojavio veliki stručnjak za verske objekte Anderas Lidermajer. Možda ste čuli, njega prozivam kao stručnjaka za fotoaparat sa blicem i bez blica, dupli magistrant u 65-oj godini života.
On je držao predavanje Komitetu za bezbednosti pri američkom kongresu 1992. i 1993. godine i saopštio je podatke nekog novinara o stotinama hiljada zlostavljanih, silovanih itd. Gospođo Malović, pojavio se i kao svedok veštak po tužbi BiH pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu i tamo je ponovio svoj iskaz koji je dao pred ovim komitetom, ali niko nas nije zastupao, Srbiju. Rade Stojanović, njega baš bilo briga šta se tamo dešava. On to da diplomski tamo završi.
Da li znate šta je doživeo u Hagu kada ga je saslušavao Vojislav Šešelj? Da je morao da se izvinjava i da kaže da je lagao 1992. i 1993. godine u američkom kongresu kada je pričao o stotinama hiljada silovanih, jer ni u jednom sudskom postupku se to nije dokazalo.
Morao je da prizna da je falsifikovao svoj izveštaj pred Međunarodnim sudom pravde, nešto što je bilo februara 1992. godine, on je smestio u maj 1992. godine. Zašto? Da bi se poklopilo sa sednicom Narodne skupštine Republike Srpske u Bijeljini. To su vam veštaci, to su veštaci koji se naručuju. Ova država ćuti. Sve znaju. Neće da digne glas. Zašto? Zašto da se ne digne glas?

Dobro. Pošto je rastumačeno da postoji mogućnost u okviru vremena poslaničke grupe da se iskoristi to vreme i da se iznose stavovi povodom aktuelnog, i prethodnih i ovih novih amandmana.
O čemu se radi? Mislim da ovaj zakon uopšte ne treba da reguliše ovu situaciju iz člana 10. Kaže - veštačenje mogu obavljati i državni organi. Znate, pre nekoliko dana imali smo ovde jednu raspravu, pa sam pokušavao nekima da objasnim šta su sve državni organi. Oni su ostali u ubeđenju da su u upravu, međutim, kasnije su reterirali, pa su shvatili da reč "državni organi" ima svoje uže i šire značenje.
Postoje neka specifična veštačenja. Teško da može fizičko lice kao pojedinac da obavi balističko veštačenje, jer to ipak treba da radi odgovarajući institut. Postoji i niz drugih vrlo specifičnih veštačenja koja, jednostavno, fizička lica nisu u mogućnosti, naprosto, ne raspolažu tehničkom opremom, mernim uređajima itd. Ali, to je onda ona kategorija – pravna lica.
Kada se kaže da se veštačenjem mogu baviti državni organi, onda je to široka formulacija. Slažem se u pogledu instituta, ustanova, javnih institucija, to je u redu, ali, molim vas, onda to treba pravilno i nazvati – institut za sudsku medicinu, to je šire posmatrano nešto u okviru državnog organa, ali nije u užem smislu reči državni organ. O tome se radi.
E sad da vam kažem kako to u praksi može loše da izgleda. Opet ću da uzmem jedan međunarodni primer, gospođo Malović. Vi niste pratili to, pošto vas to ne interesuje, vi ste u nekim drugim vodama, ali da ste pratili suđenje Vojislavu Šešelju, imali biste prilike da vidite jednog sudskog veštaka – Rejno Tunens, belgijski oficir, zaposlen u tužilaštvu Haškog tribunala, učestvovao u saslušavanju, pripremama razgovora sa svedocima tužilaštva.
Pojavio se kao vojni ekspert, svedok veštak u Haškom tribunalu, koji pledira da bude vrhunska institucija međunarodne pravde. Vi sada imate na strani sudskog veštaka jedinstvo tužilačke strane i nečega što treba biti nepristrasno, objektivno, da struka dolazi do izražaja. Kada ga je izrešetao Vojislav Šešelj, ispostavilo se da nije znao kako izgleda puška, taj čuveni veštak vojne struke.
Šta možemo da naučimo iz tog primera? Možemo samo da naučimo šta ne smemo da radimo nikako u našem pravosudnom sistemu.
Malopre je gospodin Spasojević uzeo vrlo dobar primer – policija podnosi krivičnu prijavu, ali istovremeno dostavlja nešto što bi moralo da bude nepristrasno, objektivno itd. Kada su u pitanju krivice uzmite situaciju pošto istraga prelazi u tužilaštvo, na šta će to da liči? Šta će tu sve da se dešava?
Radi javnosti moram da kažem da ste u članu 7. rekli da dokaz za stručno znanje i praktično iskustvo je potvrda o učešću na savetovanjima u organizacijama stručnih udruženja. Potvrda o učešću na savetovanjima, to je moglo da donese i kotizaciju, platio čovek letovanje u Budvi, tamo mu držali dva dana predavanje, pre podne švedski sto, 15 minuta popiju kafu, vide predavača i onda odu na plažu.
Dobio je potvrdu jer je platio pansion, možda čak u hotelu Brane Mićunovića, gde je i ministar skoro odseo. To će kod vas da bude dokaz o stručnosti. Ili, kaže – da je objavio naučne i stručne radove. Objasnite mi građevinskog inženjera, veštaka, koji je to naučni i stručni rad on bio u prilici da objavi? Da je arhitekta i da je dobio neku nagradu u Beogradu za arhitektonski poduhvat, arhitektonsko rešenje itd, pa da to nešto i shvatite, ali to nije garancija da će znati da radi posao veštaka.
Jednostavno, papir trpi sve i svašta. Trpajte to tu, kao što i sada za dokaz stručnosti napredovanja jeste pohađao kurs, učestvovao na seminaru, znao da prati seminar na engleskom jeziku, nije mu bio potreban prevodilac itd. Zašto devalvirate nešto što je tradicionalno struka i profesija? Zar je potrebna tolika devalvacija da biste progurali nešto. Siguran sam da ćete da progurate nešto, jer je iskustvo nešto na šta čovek mora da se poziva. Šta god ste uradili nije zaživelo.
Najnovija stvar, sudeći po novinama, verovatno su ovi iz zemunskog klana ubili i Krcuna. Toliko daleko ste otišli. Verovatno je Krcun prva žrtva zemunskog klana. A možda su se muvali oko Ljubljane u maju 1980. godine, pa je i Tito verovatno njihova žrtva.
Toliko to daleko ide. To kada uvate novinari, pa slobodnomisleći, slobodoumni intelektualci, pa kada krenu da razvaljuju te stvari, to postaje tako degutantno. Dao sam vam jedan primer. Vaši miljenici, veliki stručnjaci iz neke oblasti posvađaše se pred televizijskim kamerama, te da li je bilo dva metka, te treći metak, te animacije, te kompjuterske obrade. Šta sve nije tamo bilo?
Ljudi su se prosto zgražavali šta se to dešava, a svi nastupaju kao sudski veštaci. Verovatno na stotine predmeta u kojima su radili i od njihovog stručnog mišljenja je zavisilo sve i svašta, i nisu želele sudije pored takvih autoriteta da dovode u pitanje kredibilitet, pouzdanost i utvrđeno činjenično stanje, jer, po pravilu, veštak je pomoćno dokazno sredstvo koje koristi sud.
Dokazno sredstvo? Dokazno sredstvo je svedok. Dokazno sredstvo je i ovaj papir. Dokazno sredstvo je i veštak. Od njega napravismo sada potvrdu da je učestvovao na seminaru na Zlatiboru itd. Onda kaže – potvrde stručnih udruženja, naučnih i drugih institucija.
Pre nekoliko meseci beše neka emisija. Učestvovali su ovi iz lekarske komore. Računalo se to je sada elita, to su lekari. Oni samo što se pred Oljom Kovačević ne poklaše, sa jako suprotstavljenim interesima. Da li su to suprotstavljeni stručni interesi ili nešto drugo? Verovatno nešto drugo.
Znate, mora neki autoritet da se napravi, ali autoritet u koji ćemo da verujemo, autoritet koji izvire iz nečega što stvarno ima specifičnu težinu.
Malopre sam pričao šta je to sve potrebno da bismo imali poverenja, da bi verovali. Doduše, Srđan Spasojević dade dobar predlog – kada završite izvršenje, onda naplatite sve sudske troškove. Sudski troškovi su nešto da se evidentira predmet, a ne izvor prihoda države, jer bez toga država ne bi mogla da opstane, bez sudskih taksi.
Ne, završite ceo sudski postupak, pa tek onda naplatite od onoga ko treba da plati, a ne da akontativno da uzmete lovu, pa blokirano. Ako nije blokirano u sudu, onda je blokirano u Kragujevcu, ako nije blokirano u Kragujevcu, onda nema tekućeg računa mesne zajednice sa kog treba da se skine.
Nema odakle da se izvrši naplata potraživanja. Ili, što reče onaj iz Aranđelovca, kaže – za prekoračenje preko nekih čekova, život naterao da ljudi moraju da troše pare bez pokrića, 56% kamata na godišnjem nivou. Sada mi kažite u sudskom postupku šta će da veštači stručnjak ekonomske struke? Da li je pravilno zelenašku kamatu primenila banka? Za to mu ne treba veštak. Da li je moguća ta kamatna stopa? Sve je danas moguće kod nas, te i te zelenaške kamatne stope.
Znam jedan predmet gde su veštačili koliko je koštala marka zvanično, pa onda koliko je koštala marka nezvanično, pa su dinare pretvarali u marke zvanične, pa u marke nezvanične, pa su onda vraćali na dvehiljade ne znam ni koju godinu, koliko bi to sada bilo u dinarima. Čista virtuelnost.
Ko je definisao zadatak veštaku? Istražni sudija. Kako mu koji zadatak definiše, on to čovek uradi, sudija pogleda, tužilac kaže – to mi se ne uklapa u koncepciju optužnice, ajde sada neko novo veštačenje, a protivna strana i ne zna da postoji veštačenje, znate li to, niti se poziva osumnjičeni, niti njegov branilac. Ništa, ništa. Završavaju posao. Kako? Kako njima odgovara, 16 veštačenja. Na kraju će to iz budžeta da država plati veštacima itd.
Kao što kada odete u sud tačno se zna ko će biti branilac po službenoj dužnosti. Tačno se zna ko je advokat. U Nišu je neki Ćirić, u drugim mestima je neki drugi. Tako vam je isto i za veštake. Jedino ako hoćemo da namignemo, pa da kažemo – e, nije tako.
Znate šta, možemo mi da namigujemo ovde do mile volje, možemo da bacimo ruku da se dogovorimo sve, ali šta to vredi kada sve to što se dogovorimo ovde kobajagi ne važi na ulici, ne važi kod ovih zgrada sa velikim satom koje nazivaju sud. U hodnicima ne važi. Ne važi u životu.
Pošto ne važi u životu, zašto pišemo neki zakon koji ne može da se primeni ili će nakaradno da se primeni? Kažite mi jedan instrument kojim ćete da sprečite zloupotrebe u ovoj oblasti? Nema ga taj član ovde. Takav član ne postoji.
Biće neko postavljen, biće neko razrešen, zavisi od ministra. Ima nekih uslova ovde. Ma, pustite te uslove, zavisi od ministra, možda od Homena još više, pošto on vodi Ministarstvo. O čemu pričamo? Proknjižili smo još jednu oblast. Imamo lepe zakone, imamo proevropske, imamo idealne zakone. Sve je dobro, al' nam nešto ne ide. Nikako nam ne ide.
I, fala bogu, neko se dosetio, Krcun je 15 minuta pre roka stradao – verovatno je kriv zemunski klin. Ajde, molim vas, sada trpajte sve nerešene predmete na zemunski klan, a ono što vam preostane – na Šarića.
A gde je odgovor za milijardu i 350 miliona opranih kroz platni promet Srbije? Jeste li razmišljali o tome? To priča Dačić, to priča predsednik Vlade, to priča predsednik Republike. Kako se opraše milijardu i 350 miliona i da se ne zna ko je to uradio, a sve je moralo da prođe preko državnih organa. Zašto? Jer su oni kontrolisali banke i sve ove druge institucije. Sutra ćemo da vidimo, verovatno će Jelašić da bude prva i jedina žrtva te velike afere.
Imamo zakon, hvala bogu, sve smo rešili, ali – nešto ne funkcioniše. Doduše, odavno nije ni padala kiša.

Gospođo Čomić, malo ću da šire obuhvatim temu člana 22. Niste bili ranije pa smo mnoge teme dotakli. Nedorečenost zakona i mogao bih da kažem sada i odsustvo koncepta vidi se na ovih nekoliko članova.
Vidite, ako je veštak dokazno sredstvo, ako on treba da pomogne sudu, pošto se ovaj zakon odnosi na sudske veštake, da se utvrde neke činjenice koje su pravno relevantne za presuđenje, ako kažemo fizičko lice treba da ispunjava te i te uslove da bi bilo upisano u imenik veštaka, izvinite molim vas, šta tu traži pravno lice sada?
Pravno lice po pravilu nema tu vrstu subjektiviteta. Pravno lice se upisuje kod Agencije za privredne registre. Poslovi veštačenja pravnih lica, mislim da je čak reč veštačenje kod pravnih lica pogrešno uzeto u obzir, mogu biti neki poslovi procene itd, to je već delatnost.
Kad su u pitanju institucije poput Instituta za sudsku medicinu itd, to je već neka treća kategorija, gde ima mesta da se govori o pravnim licima, ali ako pričamo o pravnim licima i o njihovoj delatnosti koja može biti na tržištu, izvinite molim vas, onda nalazimo se potpuno na pogrešnom terenu.
To što je nekada neko izmislio Zavod za veštačenje, pa je sve i svašta tamo stavio, to ne znači da to treba kao nasledstvo da se vuče još sledećih ne znam koliko godina. Ako se prihvati taj pogrešni koncept predlagača zakona, poput kvazizavoda za veštačenje, izvinite molim vas, to pravno lice i svoj subjektivitet za te poslove crpi na bazi pojedinca fizičkih lica koja su u radnom odnosu u tom zavodu, jer samo oni mogu da pokažu tu vrstu sposobnosti i stručnosti. Pravno lice nema stručnost. Stručnost pravnog lica zavisi od onih koji su zaposleni i koji taj posao rade.
Eto vidite, na ovom članu se vidi nedorečenost koncepta. Potpuno pogrešan koncept. Apsolutno pogrešan koncept. Zašto bi sada Ministarstvo vodilo poseban registar pravnih lica kada postoji agencija koja vodi evidenciju o privrednim društvima?
Ovde se pitanje veštačenja svodi na čisto poslovnu delatnost, zašto ne reći komercijalni posao. Nezavisno od sudskog postupka možete da naručite neku procenu. Zašto bi sada tražili od Ministarstva registar pravnih lica kojima biste dali taj posao po komercijalnoj osnovi? Potražite Agenciju za privredne registre i vidite spisak pravnih lica koja su osposobljena za to. Postoji šifra delatnosti i naručite neki posao. Vidite tu zbrku koju unosi ovaj predlog zakona.
Znači, posebnu evidenciju pravnih lica vodiće Ministarstvo pravde. Zašto? Uopšte nije jasno. Onda kažete u jednom od prethodnih članova da rukovodilac pravnog lica određuje zaposlene koji će da u ime pravnog lica nastupaju pred sudom da brane svoj nalaz i svoje mišljenje. Kako je to moguće?
Idemo dalje, imate član koji govori o tome da i neke druge institucije mogu da se bave poslovima veštačenja, Narodna biblioteka, Narodni muzej, Institut za arheologiju. Zašto? Zato što niko ne bi mogao taj posao da uradi bolje od njih. Poseduju tu vrstu stručnosti koja je potrebna da bi se utvrdile neke činjenice za sudski postupak.
Vidite da u suštini ovde nema koncepta. Ovde samo postoji potreba da se proknjiži još jedan od zakona koji su doneti na putu evroatlantskih integracija, kojima ćemo da mašemo i kažemo kako smo mi postigli navodno evropske standarde. Veži mački o rep. Od toga nema ništa.
Šta će to u našoj praksi da se desi posle ovakvog jednog zakona, svako od nas može da proceni. Nepogrešivo, 90% da pogodi šta će to u praksi da se desi, koja vrsta monopolizacije ima da se desi u skladu sa zakonom. To je taj naš problem.
Mi ne izvlačimo, kada kažem mi mislim pre svega na ove koji su na vlasti, koji predlažu ovakve zakone, jednostavno niste izvukli zaključke na bazi iskustava kod nas i u svetu, i da se samo ono što je provereno u praksi, što je dalo pozitivne rezultate ugradi kao zakonska norma i nešto što je nama neophodno da bismo omogućili da se u sudskom postupku što kvalitetnije, što sigurnije utvrdi i istina i omogući sudu da donese što zakonitiju, što ispravniju sudsku odluku. Eto te garancije nema u ovom predlogu zakona i zato se to može nazvati neuspelom misijom, propalom operacijom.
Verovatno ukoliko se ključnim argumentom 126 ili 127 glasova izglasa ovaj zakon, da će u nekom vrlo kratkom periodu od možda šest ili sedam meseci da krene neka nova inicijativa, da se pojedine odredbe ovog zakona menjaju.
Opet ima da se kaže – to moramo da uradimo da bi bio još evropskiji naš zakon. Uostalom, poslednjih deset godina samo takvi propisi su se i donosili, pa su bila dva obična izgovora – bolje da imamo neki zakon pa da krenemo u taj proces, pa ćemo u međuvremenu da ga dograđujemo, ili to je najbolji propis, mi smo na taj način ispunili uslove iz direktive mastrihts itd. Nabraja se puno tih reči koje ništa ne znače nikome, pa čak ni onima tamo u Francuskoj i Briselu, a ovde se to završava po sistemu drži vodu dok majstori odu.
Mi smo pokušali sa odgovarajućim brojem amandmana samo da skrenemo pažnju na potrebu da se ozbiljno uredi ova oblast, zato što je u praksi bilo prilično tih negativnih iskustava.
Imamo mi i u drugim oblastima, da ne pričam sada. Bez znanja jednog čoveka, to što je bila njegova susvojina običnim knjiženjem, što u sudu, što u katastru, desilo se da on više nema svojinu uopšte, završili su to na nekoj opštini ovde na nivou Beograda. Ljudi, sada on treba da poteže silne postupke da dokaže da je u pitanju neki falsifikat i neće da uspe, odmah da vam kažem.
Neće da uspe zato što taj lobi interesni koji stoji iza tog projekta pripada nekoj vrsti neke građevinske organizovane grupe i neće oni to da dozvole. Čovek će praktično da izgubi i svojinu na nekih 70-80 kvadrata tu negde u centru grada. Namerno ne pričam ni teritoriju opštine, niti imena i prezimena, da ne bi neko skakao, da se ne bi prepoznavao, ali je to činjenica. Obilaze ljudi, iznose svoje probleme.
Narodna skupština je poslednje mesto gde čovek dođe da ukaže na svoj lični problem, jer je obišao toliko adresa gde se žalio, gde je podnosio prigovore, ukazivao, tražio pomoć itd. Dočekala ga dobra reč, topla, mila reč i zaključak – saučestvujemo u vašim patnjama, ali ne možemo ništa da promenimo.
Narodna skupština mora da menja na jedini mogući način putem zakona i onoga što je naša nadležnost i onoga što je naša aktivnost ovu stvarnost, stvarnost koja treba da ide u te legalne tokove. Zato smo mi podneli amandmane da skrenemo pažnju.
Što se nas tiče, mi smatramo da ovaj zakon stvarno treba da se povuče iz procedure, ukoliko već nije kasno ili ne dovodi u pitanje dostojanstvo predlagača.
Međutim, što se nas tiče ne dovodi se u pitanje ničije dostojanstvo, niti ono što je uradio. Ukoliko su primedbe, predlozi, sugestije i amandmani poprilično osnovani, a izgleda da su skoro svi amandmani bili dobri, jer moram da kažem da je i predstavnik Vlade dobar broj amandmana prihvatio, verovatno s ciljem da se koliko-toliko poboljša ovaj tekst.
I posle prihvatanja tih amandmana koji su postali sastavni deo Predloga zakona, ovaj zakon nije dorečen do kraja, i dalje ostaju neke praznine i odsustvo garancije, odsustvo zaštitnih mehanizama da se ono što jeste načelo, a sadrže prva dva-tri člana ovog predloga zakona, poštuje.
Eto, ima puno tih odredbi u nastavku koje možda nisu toliko očigledno kontradiktorne, ali jednostavno njihov duh pokazuje da će biti potreban veliki voluntarizam da bi se ovo izguralo nekako na mišiće.
Zato nikakva sramota, nikakva bruka nije da se ovaj predlog zakona povuče i da se napravi jedan možda malo celovitiji tekst, sa puno tih garancija da se može vrlo efikasno sprečiti zloupotreba odredaba ovog zakona i zloupotreba u veštačenju.
Naravno, u onom delu gde to reguliše ovaj zakon. Ima onaj deo zloupotreba veštačenja pred samim sudom u samoj sudnici koje se ne tiču ovog zakona i nije materija ovog zakona. Naravno, mi smo se trudili da pomognemo da se ovo sredi.

Može…Gospođo Čomić, prekršili ste odredbu člana 27. Poslovnika. Retko se pozivam na ovo, ali sad ste ušli u sistem. Gospođa Nada Kolundžija se pozvala na član 101, kad se ja pozovem na član 101. vi meni oduzmete reč i kaznite me.
Član 101. je pravo na repliku. Nju niste upozorili zato što ne smete jer vam je šefica. Na taj način ste pokazali da sa diskriminacijom primenjujete Poslovnik u Narodnoj skupštini.

Ne znam kako mene prekidate, a nju niste prekinuli. Zašto ste mene prekinuli kad niste čuli do kraja šta sam sve hteo da iskoristim kao argumentaciju?