Ni ona nije iznosila činjenice.

Dozvolite da ja objasnim, pa onda zaključite. Kako vi možete unapred da znate šta ću ja da kažem? Znam da postoji neka vidovitost, ali ovaj stepen vidovitosti do sad nije zabeležen u Narodnoj skupštini.

Pa, niste je prekinuli da kažete da ne može da priča o članu 101, a meni biste dali opomenu, sa zadovoljstvom biste dali opomenu.

Pokušavam, ali me stalno prekidate. Moraću da krenem ispočetka. Evo, Nada mi pobeže, ponovo.
Gospođo Čomić, član 27. znači ne samo da vodite računa o decibelima i da li je neko milozvučan ili nije milozvučan, već morate da vodite računa o dostojanstvu i Vlade Republike Srbije i Narodne skupštine.
I kada gospođa Nada Kolundžija saspe paljbu na jadnog Dobrislava Prelića, misleći da tu sedi Ivica Dačić, vi morate da skočite. Sve je sasula protiv SPS, režima Slobodana Miloševića i svega onoga što se dešavalo i sada to kipuje Dobrislavu Preliću koji je dve godine poslanik.
Morali ste da je upozorite, da izreknete opomenu i ja vas pozivam da u danu za glasanje to stavite na glasanje, da ste napravili povredu Poslovnika, član 27. (Aplauz)

U osnovi ovih prvih nekoliko amandmana na Predlog zakona nalazi se nešto što treba da bude osnova za sistem vrednosti u ovoj delatnosti, i onaj prvi član koji se odnosi na principe koji treba da se poštuju, gde je po meni napravljena greška što je formulisano nešto kao princip što ne može biti princip. Kakav je to princip uvažavanja?
Uvažavam nekoga da bih mu rekao dobar dan, da bi komšija rekao - vidi što je dobar, kulturan itd, ali sve što on kaže, kažem – veži mačku o rep, znam kakav je čovek.
To je jedna interpretacija reči uvažavanja, ali imamo jednu manu da od svega pravimo princip, pa onda pravimo princip i tamo gde neke stvari ne mogu tako da se formulišu. Onda se otvara dilema – da li to što kažemo princip je nešto što obavezuje za ubuduće i prema tome treba nešto da se organizuje, ili to što kažemo princip samo potvrđuje nešto što već postoji kod nas?
Naravno, postoji sloboda naučnog stvaralaštva i ona ne može da se oiviči, ako mogu tako da kažem, ovozemaljskim kvalifikacijama. Naravno da svaki naučni, svaki profesor prati svoju oblast, sve što je novo, pa da li to potiče iz Azije, Afrike, Evrope, naučnika je baš briga, bitno je da prati, da bude u toku, jer je osnovni zadatak naučnika da se putem naučnih metoda dolazi do nekih novih saznanja. To je a propo onog prvog člana.
Apropo ovog drugog amandmana, ima ona stara izreka – koga zmija opeče, on se guštera plaši. Zbog toga su ovakvi amandmani. Onda se neminovno otvara centralno pitanje – nije samo kada je u pitanju ovaj nacionalni savet, nego i drugi naši kolegijalni organi, gde treba da se naprave standardi, planska dokumenta, strateška dokumenta za jednu oblast. Šta tu treba da dominira? Niko to verovatno ne spori da treba da dominira struka i znanje.
Činjenica je ovo što kaže gospodin Obradović, postavite 10 univerzitetskih profesora da se dogovore oko neke stvari, đavola će da se dogovore. Po definiciji ne mogu da se dogovore zato što su individualci, zato što su takvi i prave neke domete u naučnom stvaralaštvu. Kritički sagledavaju neke stvari, prelaze neke barijere, otvaraju neka nova prostranstva itd.
Mislim da preveliki strah od politizacije nije dobar, ali ne može nikako da se zaobiđe i taj politički uticaj. Naravno, on treba da se smanji ili da se potpuno ukloni u onoj oblasti gde treba da dođe do izražaja, pre svega, struka, ne samo sa gledišta materije neke oblasti naučne discipline, nego struka i sa gledišta edukacije i to je takođe jedna vrlo važna profesija, na koji način, kako saopštiti neka znanja, kako proveriti.
Naravno, kada su u pitanju ovi standardi, nije sasvim svejedno pod kakvim standardima se obavlja ova delatnost ili poslovi, možda je bolje u ovoj oblasti da govorimo o poslovima visokog obrazovanja, a ne o delatnosti, ali dobro, to je neka druga tema.
Dobro je što je ministar Obradović rekao da gotovo da nema jedinstvenog rešenja u ovim zemljama gde evrofanatici streme. Svaka je država prilagodila svoj sistem te centralne visokoškolske institucije, koja osmišljava programe i strategije, pa negde to bira vlada, negde ministar, negde parlament, negde se sami biraju i to je sve u okviru onoga od čega ste napravili bauk, a to ste rekli da je Bolonja. Sve je to po Bolonji, i kada Vlada, i kada parlament i kada ministar bira.
Mnogo mi je bliže ovo mišljenje da ministar formira komisiju za sve ove stvari, koristeći te stručnjake koji će da saopšte svoja stručna znanja, a onda objedini onaj deo koji treba da završi posao kako da se obezbede sredstva i da se to u praksi realizuje, ali dobro, kod nas je došao ovaj koncept da Narodna skupština bira sve i svašta, pa će verovatno u sledećoj raspodeli mandata da bira i predsednike kućnih saveta. Jer i tako nešto može da bude evropski standard ovde.
Kada vidim onu gospođu, ona samo kako tresne štiklom, tako ispadaju evropski standardi po pločniku.
Sve ovde može da bude predstavljeno evropskim standardom, ali je pitanje šta je operativno, šta je efikasno i šta je korisno?
To treba da se reši zakonom, između ostalog i treba da tražimo nešto. Ako postojeća rešenja garantuju da ono što je struka, znanje, ne ugrožava se ni na jedan način, a mislim da to niko i ne može da ugrozi, ne samo iz ministarstva, nego iz Vlade, onda svako rešenje je manje ili više prihvatljivo.
Ali, opet se vraćaj na ono, ta dijalektika između zmije i guštera, ako se napravi, a to bi već spadalo u vrstu zloupotrebe nekih ovlašćenja, ako se to desi, onda sigurni možemo da budemo da politika može da vrši pritisak, pa i da u svojoj delatnosti, ne samo ova institucija, pošto je ona na neki način transmisija u odnosu na fakultete, univerzitete itd, bude politička transmisija, u smislu političkog uticaja.
Tumačim da sve ove diskusije gde se na neki način izražava sumnja da neka dominacija neke grupacije u nekom kolegijalnom organu može da ima za posledicu, i ovi amandmani rezultat pre svega tog, ako mogu tako da kažem, opravdanog straha ili pojačani za iskustvo šta se dešavalo u nekoj bližoj ili daljoj prošlosti.
Po pravilu treba poštovati tu autonomiju i slobodu stvaralaštva, pratiti te nove trendove, jer je nemoguće izbeći naučni i kulturni uticaj. To nikom živom ne pada na pamet da to uokviri, da se napravi neki zid, da se to spreči, to je nemoguće sprečiti, nauka to ne trpi.
Država mora da finansira u onom delu koliko materijalne mogućnosti to dozvoljavaju. To treba izbalansirati, naći. Da li je ovaj put dobar? Mislim da nije dobar. Principijelno izražavam veliko razočarenje. Nije ovo krenula sa ovim zakonom, da budemo načisto.
Gospodine Obradoviću, sećate se kada je prvi put Zakon o visokom obrazovanju donet, kako se birao onaj nacionalni savet u vreme Gašino, pa posle kada je gospođa Čolić došla itd, koje muke žive, pa da li imaju sednicu, da li nemaju sednicu, da li su nešto uradili, da li ništa nisu uradili. Kako su radili? Prepušteno je itd.
Ovde je prosto jedan trend kvazideetatizacije i decentralizacije i sve i svašta se spušta na neke različite nivoe, a onda se posle nekog vremena konstatuje da to ne funkcioniše, apsolutno se konstatuje – ne funkcioniše.
Mi smo u serijama birali članove Nacionalnog prosvetnog saveta. Sećate li se? U serijama, pa duplo veći broj kandidata, pa se onda napravi neki presek, pa se vidi da oni ništa nisu uradili, apsolutno ništa. Zašto? Nema neophodne ozbiljnosti koja izvire iz države. Treba tražiti neka rešenja.
Stvarno sam pristalica da država radi svoj posao za koji je nadležna, da mnoga kolegijalna tela, gde treba da dođe do izražaja struka, mogu da budu komisije sa savetodavnim mišljenjima itd, koja su poprilično obavezujuća za državne organe, ali degradiranje državnih funkcija, prepuštanje regulacije, prepuštanje kontrole, nadzora, nekim, rekao bih, kvazinevladinim organizacijama je uništavanje države.
Tim pre što smo mi vrlo mala država koja bi tako smela da svoje državne funkcije dodeljuje nekima koji bi to radili u ime države i koji nemaju apsolutno nikakvu odgovornost, možda čak imaju i neke svoje pojedinačne interese.
Videli ste i sami – najveći zagovornici Bolonje, kada se prošlo sa onim zakonima, nisu otišli na privatne univerzitete, nego se vratili na Pravni fakultet u Beogradu. Zašto? Zato što znaju, znaju gde se nalazi struka, gde se nalazi kvalitet.
Ono što su zdušno reklamirali, na sebi nisu primenili, nego ko se uhvati. Pa sad – istureno odeljenje Grocka, istureno odeljenje ovo, ono, itd. Zakuvali ste, mešajte tu kašu, izlazite iz toga kako znate i umete.
Da vas samo podsetim, gospodin Šami vam je pre sedam dana čitao koliko ljudi doktorira, magistrira na nekim privatnim fakultetima. Ako se prave standardi, onda primena standarda treba da garantuje da se i na državnom i na privatnom fakultetu za istu diplomu dobije isti kvalitet znanja.
Gospodin Šami je pročitao one podatke i na bazi toga svi možemo da kažemo da nije isti kvalitet znanja, nego se pojavljuje kvalitet para. To treba da se kaže. Jer, sad je kod nas promovisana nova evropska vrednost – imaš pare, mnogo si lep. Imaš pare – mnogo si pametan. Imaš pare – poželjan si u svakom društvu. Imaš pare – moraš da voziš 16 automobila. Imaš pare – svi te vole.
Ako je to nova vrednost, onda kažite ljudi, to je nova vrednost tome stremimo. Pozatvarajte i mašinski i građevinski, pa neka padaju zgrade, nije bitno, bitno je da čovek ima pare. Zgrnuo je pare. I država se ponaša po sistemu – daj pare. Zadužili ste se 30 milijardi. Niste, sreća naša, sve povukli. Zašto niste sve povukli? Jer nemate gde da potrošite. Nemate gde. Dali vam ovi da bi bili sigurni da ćete vrlo kvalitetno završiti ovaj prljav posao. Žarko, ovo se ne odnosi na tebe.

Gospođo Čomić, malo ću da proširim i na druge amandmane, pošto je sve u nekoj vezi. Radi javnosti, moram da kažem da se na strani 50. Predloga zakona, pod XVII, nalazi naslov koji glasi: Tajnost elektronskih komunikacija, zakonito presretanje i zadržavanje podataka.
Dragi gledaoci, ''presretanje'' je novi termin za prisluškivanje. Pošto sam imao prilike da danas čujem sve i svašta u ovoj sali povodom ovoga, ne omalovažavam kada kažem sve i svašta, mislim da je diskusija bila dobra. Sa pravom se upozorava javnost na nešto što uvek predstavlja opasnost.
Nalazim za shodno da vrlo konkretno javnost upozorim i obavestim, ne da zaplašim, gospođo Nado, pošto svakog dana od 18.00 časova relaksiram građane Srbije, pošto idem na ove promocije ''policijski dosije Vojislava Šešelja'' gde se dobrim delom priča i o merama službe državne bezbednosti.
Kad se kaže elektronske komunikacije, to ima i neki svoj širi i uži aspekt. Danas preko kompjutera sve možete da uradite i ono što je nekada bila klasična komunikacija, telefon, ''alo, Požega, javi se'', sada to sve može preko kompjutera.
Mogu da vam pričam i kao čovek koji je dobro pomagao Vojislavu Šešelju, pošto je jedan svedok bio veštak za presretnute razgovore. To je policajac, koji je za vreme rata u Bosni završio pravni fakultet, bio na čelu nekih, tamo, njihovih službi i nikada u životu nije radio tehnički deo presretanja razgovora, ali je bio svedok veštak o tome šta je ko rekao itd. Da bi ga deklasirali, komunicirao sam sa svim ljudima koji su tehnički radili taj posao, sa određenih mesta, gde je bio razdelnik, gde su se priključivali itd. da bih dokazao da je taj čovek potpuno laik. Naravno, Vojislav Šešelj ga je pregazio. Da ne idem dalje da ne bih potpao pod neki veći uticaj.
Nekada je bilo razdelnik, ključ ima čovek iz Državne bezbednosti, dođe i sluša. Ko je odobravao mere? Republički sekretar za unutrašnje poslove, a kasnije ministar unutrašnjih poslova. Od 1992. godine kod nas te mere odobrava predsednik Vrhovnog suda. Sada, takođe, mere odobrava predsednik Vrhovnog suda ili sudija koga on bude odredio za te stvari. Mere su ograničene po svom vremenskom trajanju prisluškivanja telefonskih razgovora dotičnog lica i zainteresovanih, odnosno ono što može biti kolateralna šteta. Svrha prisluškivanja, u Zakoniku o krivičnom postupku, jeste, pre svega, u onome što se zove pretkrivični postupak, da se obezbede dokazi kako bi se došlo do izvršioca krivičnog dela.
No, moram da vas ''evrofanatike'' upozorim na još jednu stvar, postoji međunarodni standard koji kaže – ukoliko se došlo do takvih podataka grubim kršenjem propisa, to se izbacuje iz sudskog spisa i ne može se koristiti u sudskom postupku. To je apropo onog jutros, ''koferče'' i one stvari. Međutim, Haški tribunal je planetarno čudo, hobotnica, oni su u jednoj odluci Žalbenog veća zauzeli stav da – ukoliko dokazna vrednost materijala do koga se došlo prisluškivanjem prevazilazi značaj legalnosti odluke kako se došlo do toga, onda se daje prednost onome što se snimilo u odnosu na ono da li je bila zakonita mera. Bežimo dalje mi u Srbiji od tih standarda koji su formulisani odlukama Žalbenog veća. Prva i osnovna stvar.
Šta možemo danas reći? Danas možemo reći da vas prisluškuje ko stigne. Deluje vam malo čudno? Svakome bih preporučio ko otvara svoja kola na daljinski, da se malo okrene levo, desno, da vidi da li ima neki mangup, jer je teoretski moguće da danas kada škljocnete da otvorite svoja kola, da on snimi vaš kod i da vam drpi kola, a da nije ni obijao kola, nego je završio posao. I ja sam bio žrtva, gospođo Matić, te vrste kriminala. Evo šta se meni desilo.
Desilo mi se dok sam bio odsutan iz kancelarije pet minuta, od 9.55 do 9.02 časova, dakle, sedam minuta, izvinjavam se, dok sam otišao da naručim kafu, da je, navodno, sa mog kompjutera otišla imejl poruka. Niti ja znam, kada sam došao u Hag samo što me nisu uhapsili. Sprovedena je istraga u Narodnoj skupštini, zahvaljujući Veljku Odaloviću koji je naredio da se sprovede istraga. Dva, tri meseca je trajala istraga. Ne želim nikoga da omalovažavam. Napravili su ljudi izveštaj i stvarno po tom izveštaju server je registrovao da je sa tog kompjutera otišla imejl poruka. A, ja ne znam da šaljem imejl poruke, da vam na to skrenem pažnju. I, šta sam uradio? Odjavio sam tu skupštinsku moju imejl adresu i u životu više neću imati dok se Vojislav Šešelj ne vrati iz Haga, jer sam takvu izjavu potpisao u Hagu.
Mangup je ubacio od pet reči koje ja koristim kao uzrečicu, kada se šalim u hodniku, samo dve. Kopkalo me to šta je to moglo da se desi. Posle nekoliko meseci neki su otišli iz SRS, a imali su kancelariju do moje. Ne sumnjam. Nemam dokaza. Nemam ni potrebe da sumnjam. Ali, u razgovoru sa jednim poslovnim čovekom koji mi se žalio da njegova konkurencija uvek 15 minuta pre njega dostavi tendersku dokumentaciju, kao i da su za dva do tri posto jeftiniji od njega i oni stalno dobijaju posao, a on gubi posao. On je sproveo istragu, koristio je jednog mladog dečka koji je na elektrotehničkom fakultetu, koji mu je sredio kompletno kompjuterski sistem, a on to radi i državnim organima, usput da vam kažem i to je vrlo poznat, on je njemu dokazao da putem "vajrlesa" može svako to da uradi. Naravno, dalje sam se malo raspitivao, vi nećete o tome javno da pričate, ali ja moram javno da pričam da bi oslobodio građane bilo kakvog straha.
Vidite, kada danas kupite opremu za telekomunikacije, proizvođač je dužan da vam dostavi i podatke o tome kako mogu da se prisluškuju razgovori. Ima poseban izvod. To sam koristio u pripremi odbrane Vojislava Šešelja, pa u zavisnosti od proizvođača do proizvođača postoje čak i šeme, i tehnika, sve je razrađeno. Dalje, žalio mi se jedan koji je instalirao jednu telefonsku centralu u jednoj vrlo važnoj instituciji, kada je završio instaliranje on se čovek uplašio i kazao – ko zna šifru kompjutera i ko zna šifru telefonske centrale on može iz stana da prisluškuje sve razgovore. Pa, beše neka afera i u Narodnoj skupštini da su se dve stranke preko svojih prisluškivali, al' da zatvorimo temu, da ne bismo plašili građane. Mala je Srbija, sve se zna.
Molim vas, 2008. godine intenzivno se razgovara o formiranju neke nove koalicije. U jednom dnevnom listu izlazi transkript razgovora između Žarka Obradovića i Zorana Lilića. Ko je to mogao da snimi? Država ćuti. Pet, šest, slušaju njih. Ko su? Tajkuni, mafijaši, strane obaveštajne službe i neki domaći otrgnuti! Neću da pominjem nadimke "manijak" i tako dalje i tako dalje. Da li to država može da zaustavi? Mora! Da li je to naša država zaustavila? Nije! Zašto? Nekom ne odgovara da se to zaustavi. I tu je početak i kraj celokupnih naših priča.
Izvinite, molim vas, krenite ''Bulevarom mira'' prema ''Belom dvoru'', samo da vas podsetim, a sa desne strane nalazila se lokacija gde je bio ''Maršalat''. Dve bombe NATO pakta pogodile su zgradu ''Maršalata'', oštećena, niko nije hteo da je popravi, dali ste Amerikancima, srušili su zgradu, izbacili građevinski materijal…(Sedite Nado!) Izvadili su dva metra zemlje da im se ne bi zračilo, doterali novu sorbonsku zemlju, posekli sva drveta, sada su ogradili i prave koncentracioni logor. Videćete žicu, videćete one lampione, svetiljke i bodljikavu žicu po vrhu. Da li znate zašto prave tu? Zato što se u neposrednoj blizini nalazi glavni telekomunikacioni sistem između civilnih i vojnih vlasti.
Da vas podsetim, 1999. godine, u ulici Kneza Miloša, iz Američke ambasade, na drugom nivou podruma dolazi se u jednu prostoriju. U toj prostoriji se nalazi uređaj koji opkoljava sve kablove između Vlade i Ministarstva unutrašnjih poslova. Ne moraju ni da seku, ni da buše, sve čuju. Polovina transkripata u Hagu koja se pojavljuje nisu obezbeđeni u Sarajevu i okolini, nego u centru Beograda. Jeste li zaustavili to? Niste, nećete, ne smete!
Nikoga ja ne plašim. Nikoga. Na ovim tribinama, kažem, kada dignete telefon, čestitajte onom ko sluša i kažite mu neka malo više vodi računa o ženi, u toku ove godine. Ima takvih profesionalnih voajera. Ne treba se toga plašiti. Ovaj zakon i svi naši zakoni to niti zaustavljaju, niti može normom da se zaustavi.
Evo, da vas podsetim na jednog visokog funkcionera jedne stranke, dok je imao svog nekog bliskog, da ne kažem šta, u UBPOK, koristio je podatke do kojih je dolazio UBPOK da bi pričao svojim prijateljima šta rade njihove ljubavnice. Smeškajte se, znate vi ko je. Vaš šef. I, o čemu mi pričamo?
Ovaj zakon se ne tiče prisluškivanja. Da li prisluškivanje može biti zakonito? Pa, mora biti samo zakonito. A kako je u praksi? Tu je 99% nezakonito!
Ova vlast to da spreči! Nema šanse! Nema šanse da se spreči. Nemoguće je da se spreči. Neki se hvale kako su slušali šta je ko pričao. Sećam se, u Hagu, jedan čovek je donosio transkript razgovara između Tadića i Tomislava Nikolića. Hvalio se transkriptom, šta je ko kome obećao. Dokle god postoji i mrvica te koristi, političke, interesne ili bilo koje druge, džabe donosite ove zakone, džabe se zaklinjete, džabe pišete ovde kako se ovaj zakon ne tiče prisluškivanja i presretnutih razgovora. Ko će da vam veruje? Pa, vi sami ne verujete u to. Niko u to ne veruje.
Niko neće da zaustavi te službe i te pojedince, dokle god je šef obezbeđenja jednog tajkuna bivši visoki funkcioner Državne bezbednosti sve vam je jasno. Raspitajte se malo kako se obezbeđuje ta oprema. Preko koga? Preko koje firme? Kako? Pa, sve se zna. Apsolutno se sve zna. I mi se ubismo rešavajući zakoniti oblik prisluškivanja, zakoniti oblik ograničenja slobode nekog pojedinca, a ovamo, oni nezakoniti su neregulisani. Neregulisani, prepušteno, završavaju ljudi posao i baš ih briga. Baš ih briga!
S vremena na vreme u nekim novinama, a zna se kojim, pojavi se iz dobro obaveštenih nezvaničnih, pa, fuć, sve što je jedan drugome rekao u brk, doslovce, sa citatom, pa još zamašćeno, boldovano da se zapamti. Je l' pokrenut neki postupak? Nije. Zašto? Pa, po nečijem nalogu je neko to uradio. Šta je tu problem? Mnogi mladi penzioneri su penzioneri Državne bezbednosti, pa su onda dokoni, jadnici, pa, samo znaju taj posao, pa nude se svima.
Koliko ima takvih koji su zaposleni u javnim državnim preduzećima, da kontrolišu službenike kako bi DS ili neke druge stranke bile na izvoru informacija, da mangupi iz sopstvenih redova ne zabrljaju neku stvar. U nekim firmama nema više ni stolica od bivših policajaca, mladih penzionera – vode evidenciju ko je kada došao na posao itd. Pa, jeste li čuli za onoga što u Prokuplju namešta tender za svoje, šta beše, ono, koverte? Gospođa Matić, da li znate da javna preduzeća, državna, ne sprovode tender. Niste obavešteni? Na osnovu mišljenja Ministarstva finansija ne poštuju zakon, baš ih briga.
O čemu mi to pričamo, ljudi moji? O čemu? To svi znamo. Naravno, ne treba širiti paranoju. Čovek treba normalno da živi. Ne treba da se laže, ne treba da se krade, ne treba da se vrše neka ubistva, neki zločini. Sve drugo je dozvoljeno, treba normalno živeti. I to je poruka, svakome – normalno živite.
Pogledajte ove knjige Vojislava Šešelja. Ima 4.000 strana. Promovisao svoju ideologiju. Nije se obazirao ni levo ni desno. Konstantno, isto, pričao. Zna da ga prate. Zato je onaj morao da liže sladoled kad mu se on okrenuo. Pa, jeste. To je ta pouka koju treba da izvučemo. Nemojmo o teorijama zavere. Vi se među sobom prisluškujete. Mogu sad da vam odam tajnu. Nema Tadić poverenja u vas. Prisluškuje on to. Ne zna on ko mu radi o glavi, da li Pajtić, da li Đilas, da li ovaj ili onaj. Budite ozbiljni. Svi ćete vi pod udar ovog zakona. Ja neću. Nema mene šta da prisluškuje, ja mu sve javno kažem u brk. Što se vas tiče, vodite računa. "Kupus gleda, meso vadi". Ne veruje on vama tu. Znate, ko se ustoliči na vlast, on voli da bude bezgrešan. I Tadić želi da bude bezgrešan, međutim, kod Cvijana omanuo. Eto, vidite, nema bezgrešnih.
Ovaj zakon se tiče i ovoga što se zove – presretnuti razgovori. To je nešto, kao, humaniji izraz za, ono, prisluškivanje. Nekada je bilo prisluškivanje tako što mora ispod stola, pa u slušalicu, pa ovo, pa ono. Sad su tu savremena sredstva, sad može i sa daljine, sa onom štipaljkom, itd. Sad postoje i snimci sa onim malim bubamaricama, onim komarcima što lete itd. Sve je danas moguće.
Ali, ljudi, nemojte da se opterećujete time. Živi normalno i pošteno, i idi pravo, i baš te briga i za levo i za desno. Imaj svoj sistem vrednosti i budi pošten i čestit čovek. Treba da zaštitimo svakog pojedinca od zloupotrebe koju bi vršili ljudi na vlasti. To jeste zadatak svih nas, i zadatak je svih nas da tražimo od predstavnika vlasti da sve ove koji nelegalno slušaju, prisluškuju, itd, da to odmah pohapse. Da završe posao. Imate obavezu da štitite bezbednost ove države i od stranih obaveštajnih službi, a ne da nadrukate novinare i da oni sve saopšte u novinama.
Obaveštajnim službama iz inostranstva ništa više ne treba nego samo da kupuju naše novine i da ih čitaju. Sve vojne i državne tajne mogu da saznaju. Doduše, vojnih više i nemamo. Sve tajne znaju. Kod nas ništa nije tajna. Kod nas je samo tajna kad će ko da podnese ostavku na mesto guvernera. Da li će to biti danas ili za 15 dana. E, to može da bude tajna. Sve drugo se već unapred zna. Vrlo prosto i vrlo jednostavno.
Šteta što ovaj zakon koji suštinski reguliše neke druge stvari zbog ovog prisluškivanja ima samo taj aspekt razmatranja. To je stvarno šteta. O ovim drugim aspektima, pogotovo šta nameravaju sa našim telekomunikacijama, nadam se da neće uspeti i sve pozivam da čuvamo naša javna preduzeća. Jer, u krajnjem slučaju, sa gledišta privrede, to je jedino što i funkcioniše u ovoj zemlji. Ako i to budemo prodali, onda smo obrali bostan, na duži rok. Na kratki rok odavno smo stradali. Ali, kad stradamo na duži rok, onda gubimo perspektivu i budućnost.
Ne želim nikoga da plašim, samo želim to da stavim u realni okvir. A, ovo, oko Haga, oko prisluškivanja tekstova, ko, šta, kako, tamo imate raznih gluposti. Tamo imate i ljubavne razgovore. Predmet prisluškivanja – ljubavni razgovori. I to strpali u predmet protiv Vojislava Šešelja, kao što su strpali i uputstvo za peglu. Eto, veliki eksperti iz Evrope i UN. Najobičnije nebuloze. (Izvini, Marina, nije pegla nego je usisivač u pitanju.) Takve stvari se dešavaju.
Ja sad treba ozbiljno da pričam o usisivaču! Ili o ljubavnom razgovoru jednog čoveka sa jednom devojkom? I to se strpalo u predmet i to je dokaz za udruženi zločinački poduhvat! 'Ajde sad' da budemo ozbiljni na svaki falsifikat i na svaku laž.
Hvala vam na strpljenju, pogotovo vama, gospođo Čomić, što me niste prekidali. (Aplauz)

Koristim vreme poslaničke grupe, jer ovo drugo ne biste mi ni dali, naravno. Ne bih da polemišem sa onima koji vežbaju ispred ogledala i kada se jave sami sa sobom pričaju. Nema Vlatka Ratkovića. Pobeže.
Glava XVII baš priča o presretnutim razgovorima. O tome sam i pričao, da se jednim delom ovaj zakon dotiče i tog dela koji se odnosi na mogućnosti kako da se ograniči pravo pojedinca u opravdanim slučajevima ili kada postoji osnovana sumnja. Ali, to je sve u domenu pretkrivičnom postupka, da se razumemo, i naravno da je potrebna odluka suda. Nikada to nisam sporio. To je jedini mogući način da se legalno nešto uradi, jer opasnost po demokratsko društvo zbog nedozvoljenih aktivnosti nekog pojedinca predstavlja opravdani razlog zašto može privremeno da se i ograniči i neko pravo pojedinca da bi se predupredila ili sprečila ta velika šteta.
Međutim, ne znam šta je ova državna bezbednost spasila u ovoj zemlji, jer je sada neko u priču ubacio i BIA. Nije sprečila trgovinu narkoticima. Hvale se da je milijardi i 350 miliona neki Darko Šarić oprao kroz platni sistem Republike Srbije. Nemamo nijednu informaciju šta rade naši neprijatelji. Nikada nismo bili bliži, za 15 minuta, u odnosu na naše neprijatelje, da se organizujemo. Ne znam šta radi ta služba, da vam kažem iskreno. Znam da obezbeđuje ove velike političare. Doduše, kako ih obezbeđuju, bolje da se sami krećete nego da vas policija obezbeđuje, jer onda ste meta. Nezaštićeni ste.
Ne vređam nijednu državnu službu. Najviše poštujem državu, molim vas. Ali, svaki državni organ mora da opravda svoje postojanje. Ne može državni organ da se hvali velikom akcijom, a brod se nasukao. Znate, ne mogu neke stvari tako da se predstave.
Drugo nešto, pa, najviše sam u mom govoru tražio da se zaustave ovi koji nelegalno i nezakonito prisluškuju. I, sada, Ratković meni imputira, kao mi sad nešto podržavamo. Ništa ja ne podržavam, nego tražim da se primeni zakon. Onda sam uzeo vrlo interesantne primere na osnovu kojih ste mogli da vidite da državni organi ne funkcionišu.
Izvinite, molim vas, jedan državni organ kaže da je milijardu i 350 miliona oprano para narko-mafije, pa, gde je onda Uprava za sprečavanje pranja novca?! Još ste nam, možda, navukli i sumnju za terorizam, jer gde se peru velike pare tu je ili organizovani kriminal ili terorizam. Pa, onda, izađe jedan ministar i kaže – mi razvijamo vojnu industriju i prodajemo pištolje, metke i tako dalje.
Znate šta, čovek koji nema vozačku dozvolu a vozi autobus, to je opasnost. Mi smo u ovoj državi izloženi velikoj opasnosti, državu vode ljudi koji nemaju dozvolu za vožnju. Kod nas je sve nesigurno, gde god se okrenete.
Eto, sad sam ja kriv za struju…

U osnovi ovog amandmana jeste - da li treba dati ovlašćenja da Agencija donosi podzakonske akte? Moram podnosioce ovog amandmana samo da upozorim da ovo nije prvi propis gde se to jasno navodi. Kada je krenula svojevrsna manija donošenja propisa kojima se vrlo važne oblasti, nekada u nadležnosti države, prepuštaju agencijama u jednom, drugom ili trećem statusu, da ne širim ovu temu, pojavile su se agencije kao nezavisna regulatorna tela koja imaju, praktično, kompletnu nadležnost, da podzakonskim aktom sve regulišu, da primenjuju svoj podzakonski akt, da vrše inspekcijski nadzor, kontrolu, itd. To su postala mala paradržavna božanstva, bukvalno rečeno.

To nije standard Evropske unije, to moram da vam kažem. To je greška onoga ko je prevodio. Ali, taj ko je to prevodio, on je to tendenciozno uradio da bi se oslabile državne funkcije, da bi se ponizila država i država izbacila iz autentičnih oblasti gde država treba da bude neko ko se pita.

Neću da otvaram ovu temu, ovo jeste nebuloza, to moram da vam kažem, jer ako se ovo ovako donosi, onda nam ovo ministarstvo uopšte i ne treba. Šta će nam ministarstvo kada će sve da preuzmu te agencije? Mislim da je tema danas ove rasprave vrlo važna i uklapa se.

Gospođa Nado, preporučio bih vam najnoviju knjigu Vojislava Šešelja "Prisluškivani telefonski razgovori", transkripti, objavljeni od 1991. pa sve do 1997. godine. Evo nas kod 1997. godine. Ovde imamo razgovor Mire Marković i Željka Mitrovića. Ovo je sve haška dokumentacija. Ovo je država dala. Ovo nije izmislio Vojislav Šešelj. Evo, ovde Željko Mitrović kaže – ćao Miro, ona kaže – ćao. Namesti vic Vuku i Voji. Ima ovde i Vulin, ima sve, sve, sve, napisano, ko je kome šta radio. Evo ga, pojavilo se.

Nisam siguran da su u to vreme imali dozvolu za snimanje ili da je neko bio pod merama. Po ovome ispada da su pod merama bili Mira i Željko Mitrović. Pa, kako su oni mogli da budu pod merama, kada su oni bili vlast? Prisluškivali ovi stranci i dali dokaze. Je l' vi znate, gospođa Nado, da je Vojislav Šešelj prisluškivan od ovog režima, ovog, sa kojim ste vi u koaliciji, 1998, 1999. i 2000. godine, kada je bio potpredsednik Republičke vlade? I to ima u ovim knjigama, videli ste, u one četiri knjige.

Pa, znate, koga zmija peči i guštera se plaši! Preporučujem, gospođo Čomić, vrlo interesantnu knjigu, preko 1.000 strana "Prisluškivani telefonski razgovori", posvećeno Vojislavu Šešelju, ali, i Slobodanu Miloševiću. I njega prisluškivali. I, onda se stvarno postavlja pitanje – za koga, bre, radi ta služba?! Ona je otelotvorenje – čega? Neuništive sile! Zar ne vidite sa svojim informacijama da i vi upadate u njihovu mrežu, da možda i nesvesno radite samo ono što njima odgovara?

Kada kažem njima, ne znam da li njima koji tamo rade ili njihovim pravim gazdama ili nekim sporednim gazdama. Nikoga nemam nameru da plašim, pogotovo u vreme posta, ali ovo su činjenice. Ako koza laže, rogovi ne lažu. I to prihvatite, baš, tako kako sam i rekao. (Aplauz)

Pri kraju ove naše rasprave samo mogu da konstatujem da smo, po ko zna koji put, scenario koji smo osmislili za ovu tačku dnevnog reda realizovali 110%. Tako je, gospodine Jelašiću, uspeli smo da sve kažemo povodom Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o NBS i uspeli da isprovociramo diskusiju da sada tačno znamo ko sa kakvih pozicija nastupa.
Moram na početku da vam kažem, NBS može samo da bude samostalni organ. Nezavisan ne može. Ustav vam nije dao pravo da budete nezavisni. Zašto u Predlogu zakona tražite da budete i nezavisni? A zato što ste od 2001. godine u suštini nezavisni, kada kažem vi, mislim na NBS, pa bez obzira ko tamo sedeo i radio.
Vi jeste nezavisni zato što suštinsku kontrolu nad NBS imaju strane banke i ceo naš platni sistem zavisi od stranaca. Nema nijednog plaćanja u ovoj zemlji koje bi moglo da se izvrši a da ne prođe preko računa neke od banaka, nema, i osiguravajuća društva i dobrovoljni penzijski i invalidski fondovi i sva javna preduzeća.
Gospodine guverneru, nemojte da se trudite, član 95 Ustava Republike Srbije govori da ste samo samostalni, a ne možete biti nezavisni. Opasno je kada se neko ko se bavi emisionom politikom proglasi da bude nezavisan. Štampanje para je državni posao, a ne privatne firme. Narodna banka, po definiciji za centralne banke, jeste ta koja garantuje, kojoj država prenosi državni posao da radi državni posao.
Ne možete da budete pod kontrolom stranaca. Vi jeste, vi to ne krijete, time se ponosite. Ne može Narodna banka da ima svoju imovinu. Ona samo koristi i upravlja delom imovine, a imovinska prava ima Republika Srbija i sve što je korišćenje i upravljanje, radite samo u skladu sa zakonom. Vaša samostalnost je oivičena Ustavom i zakonom. Na vas su preneta državna ovlašćenja. Državna ovlašćenja jeste i emitovanje novca i kontrola banaka, jer nastupate sa atributom sile i vlasti i morate da se potčinite ustavnom poretku Republike Srbije.
Nemoguće je da naša Narodna banka uzme neko zaduženje iz inostranstva, a da za to ne zna Narodna skupština, a ona to ne zna ukoliko nije ratifikovala neki sporazum. Ako se to uradi, onda je to vaša privatna kombinacija, da biste obezbedili devizna sredstva, da devizne rezerve budu u inostranstvu, i tamo i jesu, što bi bila garancija stranim investitorima da ukoliko pukne ovaj projekat u Srbiji oni mogu da naplate svoje potraživanje, ne pitajući nikoga.
Međutim, ovde su došli i privatni interesi velikih tajkuna, pa se Narodna banka zaduživala da bi sačuvala likvidnost četiri banke koje je ugrozio jedan tajkun, koji je ušao u državni posao. To ne sme da se radi, to niko nije podržao ovde u Narodnoj skupštini. Ta tema se nikada nije otvorila u Narodnoj skupštini. Kao rezultat te politike javlja se ovo o čemu su pričali poslanici SRS. NBS ne može da imitira MMF, ni po organizaciji ni po poslovima koje radi. Ne sme Narodna banka da bude nezavisna, mora da snosi i ona odgovornost za ekonomsku politiku u državi u onom delu gde odgovara za finansijski sistem.
Nikada niste mogli da čujete iz diskusije nekog člana SRS da vam govori da treba da se potčinite Vladi ili predsedniku Republike, ali mora da se nađe prava dimenzija. Ne može Narodna banka statistički da beleži pozitivne rezultate, a da narod umire na ulici i da kaže – kriva je Vlada Republike Srbije. Kriva je ona za mnoge stvari.
Kako je moguće da jedini profiteri za ovih pet, šest godina budu strane banke? Samo su one izvršile transfer dobiti iz Srbije. Srbija u krizi, pre nego što je zavladala svetska finansijska kriza, a banke iznose kapital odavde. Uzgred rečeno, u prve dve godine od kad su počele da rade one su napravile svoj kapital iz tekućeg poslovanja.
Samo da vas podsetim, ako "Hipo Alpe-Adria" banka može da bude sa većinski učešćem austrijske države, a ona posluje na našem tržištu ovde, zašto isterujete državu iz bankarskog sistema? Nemate kontrolu platnog prometa. Vama ako se postavi pitanje – kakvo je bilo stanje na računima, da bi se nešto utvrdilo, vi kažete – to nas uopšte ne interesuje. Pa, koga će da interesuje?
Šalio sam se ovde svojevremeno, pa sam rekao – "Rajfajzen" banka iz Prištine prebaci "Rajfajzen" banci u Austriji, ona prebaci ovoj banci u Beogradu – oprane pare, mafijaške pare oprane! Narodna banka ništa nije videla, ne želi da vidi. U ovoj zemlji se peru mafijaške pare! Citiram ono što država kaže – milijardu i 350 miliona evra oprano mafijaških para kroz platni sistem Republike Srbije! I niko u Narodnoj banci ne zna za to, već se poziva na Zakon o sprečavanju pranja novca, na neku agenciju, a do pre nekoliko meseci tu agenciju je vodio Bogavac, pripadnik Državne bezbednosti, koja je išla sa nekima da traži račune i pare po Kipru!
O čemu pričamo? Onda se čudimo što je ovakvo stanje u državi. Bruka i sramota, toliko hiljada preduzeća pod blokadom, pred likvidacijom. Koliki su unutrašnji dugovi? Rastu iz dana u dan, nepremostivi su, a naša Narodna banka je stavila šapu na svakom dinaru i na svakom evru. Kontroliše i osiguravajuća društva, ova skupština je dala ta ovlašćenja, kontroliše dobrovoljne penzione fondove, sve kontroliše.
Gde su pare, tu je Narodna banka. A, da li se stvarno vrši kontrola? Ne! Da ste stvarno vršili kontrolu, kako je mogla AP preko svog Sekretarijata za finansije da u unutrašnjem postupku, zatvorenom postupku, kupi akcije "Metals banke''? Kako? Na bazi mišljenja Komisije za hartije od vrednosti, gde postoje članovi koji su pod ostavkom već nekoliko godina.
O čemu pričamo? Kako vodimo računa o državi? Onda se čudimo šta nas pogađa. Vidite ko se rasporedio da vodi te banke iz inostranstva –prva nomenklatura ministara iz 2001. godine, rasporedili se. Imaju klub privrednika, imaju ovaj klub, onaj klub. Oni diktiraju sve! 'Oćeš pare iz inostranstva, potrebna su ti za neke investicije, mora da se pita Narodna banka, moraju neformalni centri da kažu – možemo da se zadužimo toliko i toliko, pa, neka kažu da smo već 70% našeg BDP opteretili. Ma, neću da ulazim u te procente.
Svi vaši procenti padaju kada se izađe na ulicu, kada se ode u selo i kada se pogledaju ambari. Odgovorite seljaku kako može na 10 hektara da ima pozitivno poslovanje i da živi i radi. Nemate odgovor, a pričate o stabilnosti cena.
Svi smo nekada bežali od te Narodne banke koja se bavila samo emitovanjem para i kreiranjem para, pošto su u jednom periodu samo te pare bila sredstva sa kojima se kreditirala privreda, a, doduše, bila su i sredstva za preraspodelu društvenog proizvoda. Pa, sada imamo preraspodelu društvenog proizvoda, ali kako? Preko bankarskog sistema, preko finansijskog sistema, koji se odenuo jednim oreolom nedodirljivosti.
Ne sme niko ništa da kaže i, naravno, sada smo u ćorsokaku. Odobreni krediti stoje, ne mogu da se realizuju. Zašto? Pa, svaki taj evro treba da se pretvori u dinar. Kad se pretvori u dinar, igranka bez prestanka. Zato Narodnoj banci i odgovara da efektivu iz deviznih rezervi prodaje baš u stranoj efektivi, da bi pomogli onima koji su ih uvukli u ovaj posao.
Prošli put sam se malo i našalio, pa Draginja Đorđević je, praktično, guverner Narodne banke Srbije. Đurić, izvinjavam se. Pa, jeste, gde ste vi bili da iskontrolišete jedan njihov kredit? Ne, vas to ne interesuje. Šta je sa ''Štedionicom'' elite?! Ni to vas ne interesuje. Ne interesuje poresku, ne interesuje policiju, ne interesuje Narodnu banku! A, šta je bio predmet? Pare, i to devize!
Tolike hiljade ljudi obigravaju ovde. I, razlikujete se nešto od Dafine i Jezde?! Nema tu neke velike razlike. Koja je to država koja dve godine nije uskladila penzije penzionerima, zamrzla? Sad mi šalju poruke kako primaju penziju, pa sve neke nove novčanice od 5.000. Znate li šta se dešava u Srbiji kada čovek vidi novu novčanicu, samo što je izašla iz mašine? Odmah se naježi od muke. Odmah se naježi od muke i ima neke negativne asocijacije. I, dokle ta preraspodela? Bogati da budu još bogatiji, siromašni da crknu.
Meni je drago, gospodine Jelašiću, što ste vi, napokon prva žrtva organizovanog kriminala u Srbiji. Krivo mi je što možda nisu, kao prve žrtve neki koji su mnogo više krivi od vas. Vi ste krivi zbog pasivnosti, što niste zaustavili to što se desilo i što se dešavalo, a da ste to mogli da uradite, mogli ste.
Ako ste mogli da rasterate Kariće, ako ste mogli da rasterate ona divljačka osiguravajuća društva, to znači da imate ovlašćenja, da imate instrumente i da možete da završite posao. Vi taj posao niste završili. Ovde ste došli potpuno neprimereno, pod ostavkom, da branite zakon pod ostavkom i taj zakon će biti, u suštini, ostavka.
Ovaj zakon je nedorađeni koncept. Ovo, što se danas nudi, nije ništa, ali to je deo strategije – što gore, to bolje. Što gore za narod, to bolje za neku elitu. Ta elita nije u političkim strankama, to moram da kažem javnosti. To su osamostaljeni pojedinci koji smatraju da su sa svojim velikim bogatstvom, pored toga što su, i najlepši i najpametniji, oni u stanju da urade sve i svašta. Morate da budete pod kontrolom. (Aplauz)

Moglo bi se za današnju diskusiju reći, ista meta – isto rastojanje. Da ne ispravljam ove greške koje je napravio gospodin Šutanovac, da se svedem na ove dve odluke, na dva Predloga odluke. Vidite, naciju Sunce je ogrejalo pre nekoliko godina, pa smo dobili za ministra odbrane čoveka koji je bio podsekretar u UN, pobeže mi Šutanovac. Stvarno nemam, gospođo Čomić, sreće sa ministrima Vlade ovog gospodina Cvetkovića. Svi ministri beže. Što me toliko omalovažavaju? To je neverovatno.
(Predsedavajuća: To će biti dobro ako oni nemaju sreće sa vama.)
Vidite, svi beže. Kome ja da pričam? Dušanu Spasojeviću ovde, šta njemu da pričam ovde?
(Predsedavajuća: Predstavnik vlade ima prava na kratku pauzu..)
Nije on predstavnik Vlade, nego Ministarstva, ali dobro…
(Predsedavajuća: Predstavnik Vlade….)
Dule, prenesi Šuletu ovo što ću da kažem.
Dakle, nismo imali sreće sa Prvoslavom Davinićem, a on je bio podsekretar, peti, šesti čovek u UN zadužen za razoružanje u svetu. Je l' tako Spasojeviću? Tako je. On je penzioner UN, najveća penzija u Srbiji što se prima. Tako je. Izabran za ministra odbrane, i evo, dobio optužnicu u Srbiji. Prema tome, u UN treba da sede najmoralniji ljudi, ljudi koji mrze oružje, koji uništavaju na svakom mestu da bi se uspostavio planetarni mir.
Vidite, on je ovde kapitulirao i dobio optužnicu. To me nagoni na mišljenje da kada se kaže – UN, mirovne misije, treba da se pozovemo na nešto što se zove iskustvo. U našem narodu se kaže, ''koga zmija peči i guštera se plaši''. To je odraz najdubljeg promišljanja jednog naroda i jednog pojedinca.
Humano je pričati o učešću u mirovnim misijama gde treba da se uspostavi mir, održi mir, obezbedi neka sigurnost. Zašto? Svaki oružani sukob i onaj koji se naziva rat jeste odraz nesposobnosti politike da se reši odgovarajući društveni konflikt. Kada ne može društveni konflikt da se reši onda se pribegava sili. Na toj sili danas ljudi zarađuju strašno mnogo para. Jedan od najvećih problema i NATO pakta jeste kako sprečiti proliferaciju nuklearnog naoružanja. To je sistem francuske radio televizije.
Amerikanci kažu, ovako, mi imamo nuklearno naoružanje i ne sme više niko da ga ima, svi koji žele da koriste nuklearnu energiju moraju da budu pod našom kontrolom. Tako kaže gazda. Sada postavljam pitanje, gde je tu nama mesto? Šta mi dokazujemo sa ovim našim ljudima koji su u rangu posmatrača, u našim uniformama sa stranim zastavama ili su članovi medicinskog osoblja, da budem precizniji – vidari. Šta to dokazuje Srbija? Šta ona to prikazuje? Koju silu prikazuje u međunarodnim okvirima? Ništa. NATO pakt, preciznije SAD, imaju velikih problema kako da obezbede vojne snage za sva mesta na kugli zemaljskoj, oni imaju nameru da ratuju zbog svojih strateških interesa i oni žestoko kritikuju svoje partnere iz Engleske, Francuske itd. Tamo se javno mnjenje diže, ne žele da vide mrtvačke sanduke svojih vojnika. Ne žele. Ja ne idem toliko daleko, odmah da vam kažem.
Ali i ovo simbolično prisustvo o kome vi pričate jeste strašno za nas, ni mi nismo izvidali rane od 1999. godine. Ne postoji na kugli zemaljskoj intelektualac koji nije osudio bombardovanje 1999. godine, ne postoji. Kako osuđuju? Kažu – niti postoji odluka Saveta bezbednosti, ne postoji legalno, legitimno, ništa, ništa! Nasilničko! Zbog čega? Zato što u Rambujeu nije uspela operacija zavrtanja ruku. Da li znate šta o toj operaciji kaže Bil Klinton – da sam bio na mestu Slobodana Miloševića i ja nikad ne bih prihvatio uslove koji su nuđeni u Rambujeu. I, gde mi to idemo? Jedna dimenzija je naša međunarodna obaveza.
Niko ovde ne spori ono što piše u Ustavu i našim zakonima. Ali niko ni nama ne zabranjuje da nađemo i da se orijentišemo gde smo. Za mene deluje vrlo poražavajuće kada se ministar odbrane pojavi u Trgovištu i kaže – vojska će svim silama da pomogne građanima Trgovišta da se saniraju posledice poplave, te bujice koja je izašla. Onda ja očekujem 25.000 vojnika, vreće, srediće, ono, 15 vojnika. Gde vam je vojska, ljudi? Izgubiste vojsku. Pade i ovaj poslednji avion. Čime da letite sad? Gde idete to? Gde idemo to?!
Možemo lepo da zahvalimo – hvala na pozivu što nas uvažavate, mi, trenutno nismo u mogućnosti. Zašto? Imamo deficit u budžetu 201 milion dinara. Za nas je ogroman trošak, ogroman trošak. Da li ćemo nešto da naučimo od tih mirovnih operacija? Možda će ti ljudi da nauče engleski jezik. Da li će neko da omasti brk pored njih? Mogu da sumnjam. Zašto? Evo, učim na bazi Prvoslava Davinića. Vi ste mi dali materijala da sumnjam. To je sada posao, prodaja naoružanja, prodaja vojnika, ona nelegalna prodaja vojnika, to je još jači posao. Ovo je legalno. Mi nismo u toj poziciji, to treba realno da kažemo. Ne treba da se pozivamo na ove ankete, jer ove ankete može da tumači ko kako želi. Da li su se anketirali ljudi u uniformi, da li građani, da li majke, da li očevi, da li ovo, da li ono, da li postoji još revolt i bes prema NATO paktu? Naravno da postoji. Odbojnost postoji, kao i svojevremeno posle Drugog svetskog rata.
Pričao sam vam prošli put o nemačkom ambasadoru. Kaže – mnogo mi je lepo u Beogradu, ali samo se deca igraju – partizani i Nemci. Znači, generacijama se reprodukovala ta mržnja, nepodnošljivost prema Nemcima, iako su naši ljudi išli u Nemačku da rade, na privremeni rad. Ali, to je bio odraz patriotizma. Zar smo zaboravili te žrtve? Zar smo sve to zaboravili? Zar smo zaboravili taj NATO pakt koji nam otima KiM, otima? Ko finansira ove njihove oružane snage? Ko ih obučava? NATO pakt. Kada kažem NATO pakt, to su i mirovne misije, da ne ulazim sada i licitiram koja država posebno. To je taj gnev koji postoji kod nas. Prerano je za te stvari.
Slažem se, pre 40-50 godina mirovne operacije su bile sasvim nešto drugo, ali je i svet bio drugačiji, bio je bipolaran, pa se i poštovala Povelja UN. Hajde da vidimo kako se poštuje Povelja UN kada smo u pitanju mi. Molim vas, mirovna misija je bila u UNPA zonama, je li tako, u Republici Srpskoj Krajini? Ko je bombardovao radarske položaje? NATO pakt. Svrstao se na jednu stranu u jednom oružanom sukobu. Kako se uvek to svrstavaju protiv nas? Svi kažu – to što su uradili nije zakonito. Prerano je za ovakve stvari. Mi nismo u ekonomskom stanju da možemo da pariramo na ovaj način. Mi ne znamo šta znači međunarodna reputacija i ugled, ukoliko bismo učestvovali u ovakvim operacijama, bez obzira što su one stvarno skromne, na prstima jedne ruke možete da prebrojite koliko naših pripadnika vojske ili policije učestvuje.
Mi, kao država, ne raspolažemo tim potencijalima da možemo drugima da pomognemo. Pa, vidite da grcamo sami, sami sebi ne znamo kako da pomognemo. To je taj problem. Naravno, mi imamo jedan drugi problem, to je ta upravljačka struktura kod nas. Dakle, ako Bosi Nenadić daju otpremninu samo da ne radi u državnoj službi, pa je neko izabere za sudiju Ustavnog suda, onda nije ni čudo kakva je odluka Ustavnog suda. Mi imamo i neke druge ljude koji su plaćeni da ne budu u državnoj službi, a sada su ministri. Mogu opravdano da sumnjam u neki privatni interes u ovoj matematici, šta je prikazano, koliko košta državu, šta nije prikazano, šta može da bude, šta ne može da bude, jer prosto sumnjam kada vidim sa kojom se upornošću iz petnih žila nešto gura.
Pazite, mi smo država, ova vlast se hvali sada vojnom industrijom, kako izvozimo naoružanje, a ceo svet gleda da o tome ne priča. Jedino kod nas deca bivših trgovaca oružja postaju bankari. Je li tako, gospodine Spasojeviću? Ovaj Čupić, ''Hipo Alpe-Adrija banka'', šta mu je tata radio? Prodavao naoružanje. Znate li koliko mi imamo na svetskom tržištu bivših generala i pukovnika koji su vodeći trgovci oružja, poslovni partneri Majkla iz Kuvajta? Ali, sve se zna na tom tržištu, 90% su Amerikanci, u onih 10% su Englezi i svi oni drugi koji se svrstaju tu. Šta će nama takvo društvo? Nismo mi za to društvo. Zato mi nećemo da glasamo za ove odluke. (Aplauz)

Mnoge stvari koje ste čuli, poštovani građani, možete slobodno da zaboravite, kao da nisu rečene.
Podsetiću vas, najjednostavniji posao koji može da se radi jeste da budete guverner Narodne banke. U istoriji Republike Srbije najbolji i najuspešniji guverneri su bili ljudi koji nisu bili ekonomisti. Najbolji i najuspešniji guverneri su bili ljudi koji nisu ekonomisti! U Srbiji su najbolji bankari ljudi koji nisu ekonomisti. Sećate se gospodina Kostića, pokojnog, on je bio mašinski inženjer, a Borka Vučić pravnik.
Ovo vam pričam da biste, jednostavno, skinuli tu maglu –struka, struka, struka. Kakva crna struka? Od struke nema ni "s". I gospodin Jelašić je preko našeg kongresa tamo u Americi bio njihov stipendista, odabran da ga pripreme itd, itd.
Sećate se 2000. godine kakva je struka bila potrebna, neko stavio čarapu na glavu pa ušao u banku. Nema struke. Struka je zastupljena tamo kod viceguvernera, kod direktora odeljenja itd. Nema struke kod guvernera.
Šta je Narodna banka? Državni organ. Kakav državni organ? Samostalan. Da li je nezavisna? Nije! Ustav kaže da ne možete da budete nezavisni. A šta se dešava sa našom Narodnom bankom od 2000. godine naovamo? Ona se ponaša kao treća vlada. Oni imaju ekskluzivno pravo da pregovaraju i da dogovaraju. Naše banke obrisane, došle ove strane. Platni promet je kod stranaca! Ko kontroliše taj platni promet? Guverner! Kraj priče. Koja struka? O čemu pričamo?
Da li se sećate sunovrata koji je krenuo 2003. godine? Trebalo je da se bira novi guverner, Kori Udovički. I tada je došao ovaj koncept da guvernera predlaže Odbor za finansije. Nenad Bogdanović je bio predsednik Odbora. I tada ste se natezali kao koalicija. Kori Udovički, najgori guverner u istoriji Srbije! Kome oni podnose račune? Nikome.
Prema ovome kako se promovisala praksa, oni više odgovaraju nekom Bečkom sporazumu, MMF-u i centralama najvećih banaka u Evropi, te ne bi bilo nikakvo čudo da imaju fantastične statističke rezultate u pogledu stabilnosti kursa, a da ljudi umiru po ulicama.
Gospodine Jelašiću, vi ste svetski rekorder, u vreme dok ste vi guverner Srbija se poprilično zadužila. Više smo mi sad, ovako, ''fildžan Srbija'' zaduženi, nego ona bivša SFRJ. Strane banke, molim vas, kažite koja je domaća banka? Ako je domaća – guverner otima dozvolu.
Krenulo je sa Mlađanom Dinkićem. Koliko je puta Savezni sud u upravnom sporu poništavao rešenja guvernera? Nikada niste hteli da postupite po odluci Saveznog suda. Isto ste i vi nastavili i sada tražite (u stavu 2. jednog člana) da ukoliko vam upravni sud poništi rešenje da nema šanse da meritorno reši, nego samo vi možete da rešite. Pa, kako to može? Vi ne priznajete sudstvo ove zemlje. Koje sudstvo vi priznajete? Ne, upravni sud će biti ovlašćen da meritorno reši pitanje iz vaše nadležnosti jer vi ne želite da rešite.
Šta se desilo za proteklih nekoliko godina? Osiguravajuća društva kod njih, investicioni fondovi, životno-neživotno osiguranje, finansijski lizing. Gde su pare?! Sve kod Narodne banke, i kontrolna i sve druge funkcije. I, šta se pita Vlada? Kakvu ona može da vodi ekonomsku politiku, kada politiku Narodne banke definiše MMF i neko drugi ili interesi vlasnika kapitala u Srbiji?
Nažalost, ovo je samo pokušaj neke reforme i namerno je osmišljeno ovako da bude na pola puta, 'ajde da bude, nešto, da predsednik predlaže, pošto to ima osnova u Ustavu i da se tu zaustavimo, ali da Narodna banka ima svoju imovinu. Pa, kako je to moguće? Ne znam, Laliću, ko je ovo mogao da napiše?! Kako je ovo moglo da prođe zakonodavstvo?
Da li postoji neki državni organ koji ima svoju imovinu? Nema. Imovinska prava vrši, u ime Republike Srbije, zna se koji organ. Ali ne, vi ubacujete u igru – sredstva, kapital itd, itd. Gde su vam devizne rezerve? Čemu tolike devizne rezerve? Šta radi kod nas?! Koliko ste doprineli da ništa ne radi?!
Sad se neko hvali tu, sad će neki Šoškić da dođe. Pa, on je u sukobu interesa pre nego što je neko i napisao da je kandidat. Pa, kako može da bude predsednik Saveta Narodne banke istovremeno i ekonomski savetnik predsednika Vlade, objasnite mi, molim vas, gde to može da bude, još?! U kojoj to zemlji može da bude? Pričate o nekoj struci. Pa, onaj vaš Kovačević je bio u onom savetu, on je matematičar, on nije ekonomista, matematičar-statističar. Pa ste imali rešenje, bez Saveta nema razrešenja. E, ne može. Ako bira Narodna skupština, Narodna skupština i razrešava!
Ko kontroliše banke? Postavite pitanje Narodnoj banci Srbije kakvo je bilo stanje na računu nekog pravnog lica kod neke banke. Kaže – mi nemamo te podatke. Kako je to moguće? Pa, kako je to moguće? Ali, oreol nedodirljivosti, pobogu, to je Narodna banka, molim vas, vi morate da se kvalifikujete da biste zakucali na vrata. Nedodirljivi, veliki eksperti. Pa, veće ekspertsko znanje treba "Peri ložaču" nego da bude čovek guverner.
Novac je kao i svaka druga roba. Pa i banke su nastale na tezgama na pijacama, kad se jedan dosetio da umesto novca može da napiše potvrdu. O čemu mi pričamo, bre, tu? Mesecima se pravi neka priprema. U ovoj zemlji je postao manir – čovek podnese ostavku i uzdignutog čela dođe u Narodnu skupštinu. To radi i Milko Štimac, to radi i guverner Jelašić. Jesi li podneo ostavku? Podneo si. Pa, idi kući, šta ćeš! Ne, zakon kaže – dok se ne izabere nov, ja vršim funkciju. Pa, što si podnosio ostavku, onda? I sad pravimo male bogove, dok je bio ovaj, bilo ovako, dok je bio onaj, bilo je onako, a mi svi pukli. Sve je puklo, osim vaša kosilica i vaša vila. Oni rekoše da bi je kupili pod istim uslovima kao što ste vi kupili.
Znate, dođu ljudi sa strane, nema kučence za šta da ih ujede, Đelić došao sa kesama, a posle dve godine 11 miliona. Molim vas. I, mi pravimo 126. Tako je bilo, Srđane, on je sam to priznao. Ništa nisam rekao, samo iznosim činjenice radi poređenja. Ko zastupa ovu državu? Da li neko od državnih funkcionera voli ovu državu, da li voli posao koji radi, da li se predano posvećuje tom poslu za dobrobit ovog naroda i ove države? Ma jok, ljudi moji, to su samo voštane figure sa oreolom, ovaj otkupio one novine, ovaj otkupio ove novine, naručuju tamo neke ekonomiste. To je nekada isterivano iz Vlade, da ne uđe takav ekonomista.
Danas su ekonomski analitičari ljudi koji nemaju završen ekonomski fakultet. Medojević ima elektrotehniku ili šta li beše, ovaj Proroković je sociolog. Dokle, bre, ljudi, aman? Sve šta koristi da bude najispravniji – Narodna banka Srbije jeste imovina Republike Srbije! I nema tu šta da se priča više. Te vaše improvizacije na temu – mi ćemo da uzmemo devizna sredstva, pa ćemo ta devizna sredstva da držimo kao rezervu. Gde – u Americi, Engleskoj, Francuskoj? A, zašto smo dobili tolika devizna sredstva? Pa, ako dođe do promene ili nestabilnosti kursa, mi ćemo da prodajemo to. Zašto da prodajemo to? Da bismo izvukli "Hipo Alpe Adrija banku" zato što je pukla na onom projektu vezanom za ''Univerzijadu'', stanovi se ne prodaju, raspadaju se, a tajkuni moraju da ostanu.
Gospodine Jelašiću, vi znate da je jedan čovek zadužio, uzeo kredit 50 miliona, što je bilo nemoguće i vi ćutite, baš vas briga. Zašto? Gde smete da udarite na "Inteza banku", pa da vas obriše Draginja. Pet minuta nećete više sedeti u Kralja Petra! Pa, znamo mi to. Učestvovao sam u donošenju prvog Zakona o Narodnoj banci, u ovoj sali, na ovom mestu, 1993. godine, pa sam mislio, ljudi moji, španska sela, nešto komplikovano. Ma, šta komplikovano? Ništa komplikovano. Najlakše je da trguješ sa parama. Pa, dokaz vam je i ono na ulicama "devize, devize", pa ove silne menjačnice. Svako zna da trguje sa parama, a malo ko zna nešto da napravi. O tome se radi.
Namerno idem malo široko, jer smo podneli četrdesetak amandmana, pa ćemo imati poprilično vremena da objasnimo i neka rešenja. Ovo treba da se vrati, jer počelo je sa nečim i to polovično, to moram da kažem, da se zadovolji predsednik Republike, da on ima pravo da bude predlagač, što ne sporim da je u skladu sa Ustavom, jer ovo rešenje što je sada, da Odbor za finansije predlaže Narodnoj skupštini kandidata za guvernera, to je suludo rešenje, jer taj Odbor niti ima svojstvo pravnog lica, već je samo radno telo Narodne skupštine, nema svoj identitet. Ne znam kako bi to moglo da radi, ali je taj posao završen kada je trebalo Kori Udovički da dođe i kad je trebalo prvi put gospodin Jelašić da dođe. I to su moderne evropske tekovine. Vidite, nisu izdržale probu te moderne evropske tekovine. I tada je, po onom zakonu, po onom Ustavu, bilo nezakonito, 2003. godine. Pogledajte stenograme, ponavljam isto to što sam pričao.
Dalje, zašto Savet nije drugostepeni organ unutar NBS? Nadzorni organ za finansijsko poslovanje NBS? Da li znate šta znači finansijsko poslovanje NBS? Ja pravim pare, pa kad ja pravim pare, mogu da napišem šta god hoću, i prihode i rashode, i plus i minus. Nije tako? Neka bude da nije tako. Jedne godine minus, druge godine plus. Šta se promenilo? Ništa. Neće oni da to bude drugostepeni organ, ne, nego, neki, nadzorni itd.
Šta sadrži rešenje? Možete vi ovde da izaberete guvernera po novom zakonu, ali ne možete da ga razrešite. Zašto? Zato što Savet procenjuje da li su ispunjeni uslovi, pa, ako su ispunjeni uslovi, on šalje, ako nisu ispunjeni uslovi, on ćuti. To je nešto nemoguće. Organ izabrao, a ne može da razreši. Mi smo pokušavali protiv Jelašića, dva puta sam pokretao postupak i sve se zaglavilo u Savetu. I bežeći od Dafine i od Jezde, nas pogodi ''štedionica elite''. Je li je tako, gospodine Jelašiću? Kad se desila afera sa tom ''štedionicom elite'', da li je štedionica, u krajnjem slučaju nije ni bitno, znate li šta kaže guverner? "To nije u mojoj nadležnosti." Znate li šta kaže Ministarstvo finansija? "Ni to nije u našoj nadležnosti." Oni jadnici kažu, koliko je to tačno, ne znam, 400 miliona evra nema. Podneli su krivične prijave, tužilaštvo kaže – pa, ako ga ''uvatimo'', biće nešto.
Mi idemo upravo prema onome što je bilo nekada, možda vi ne znate, mladi ste ljudi, bila je neka štedionica iz Paraćina, banka, valjda "Inos", beše neki Bora Kostić, čuveni direktor, i kad su navalili, ovi, da vrati pare, on kaže "Čim gi obrnem, odma' ću gi vrnem." Beše onaj ekspert u Vrnjačkoj Banji, čujem da on nešto vraća sada, od tog svog duga. Sad od bankara napravismo kao da su genijalci. Vidite, "Čim gi obrnem, odma' ću gi vrnem." To isto kaže gospodin Jelašić, samo malo na drugačiji način, pošto je on sa Severa, a ovaj jadni Bora, dole, iz Paraćina. Razlika u dikciji, u akcentu, ali poruka ista, potpuno ista.
Gospodine Jelašiću, NBS, slažem se, odgovorna je za stabilnost cena, apsolutno se slažem. Toliko sam problema na poslu imao sa tim cenama, 16 dana bih mogao da vam pričam. Ništa nisam mogao da uradim kada je NBS mogla da štampa pare i da radi šta god hoće. Mogao sam sa statistikom samo da sednemo na klupu i da plačemo. Ništa nismo mogli da napravimo. Kada Vlatković naštampa pare, ode celo tržište do đavola.
Ali, molim vas, cenim to. Vi ste više puta otvoreno upozoravali građane da se ne zadužuju, da vode računa kako se zadužuju itd. Prevelika ovlašćenja su u našoj Narodnoj banci, prevelika! Dakle, kompletan finansijski sistem je, praktično, u Narodnoj banci.
Šta će kontrola osiguravajućih društava? Šta će kontrola investicionih fondova? Šta će kontrola dobrovoljnih penzijsko-invalidskih fondova? Šta će? Samo klasična monetarna oblast i bankarstvo. Od drugih stvari bežite! To ne treba da bude kod vas.
Vi ste napravili treću vladu u Republici Srbiji i zbog tih odnosa sa bankarima iz inostranstva, sa MMF, niko od ovih ne sme da vam kaže – aman, čekajte malo da pogledamo šta se dešava, treba nešto i da živi u ovoj Srbiji. Kakva nam je vajda od lepe statistike­? Nema vajde od lepe statistike.
SRS je jedna od retkih stranaka koje vas je apsolutno podržavala da držite što više taj kurs. Zašto? Pa, svi naši građani imaju te obaveze izračunate u evrima. Pa ako poludi evro, neće ljudi imati ni za hleba. Izvucite pouku kako se ušlo u taj ambis. Unutrašnja prezaduženost. O tome ne sme niko ni da priča u ovoj zemlji, ne sme da priča. Koji je to ambis, tek, koji nas blokira da ne možemo da dignemo glavu. Ne znam, prosto, ne shvatam zašto Savet nije drugostepeni organ Narodne banke?
Bila je jedna velika dilema – da li taj izvršni odbor, bez obzira na naziv, treba da bude menadžersko-saradnički tim po svom sastavu ili da u njemu bude odraz nečega što može čak da bude i konflikt? Zašto ovo kažem? Nekada su se, recimo, viceguverneri birali u Narodnoj skupštini, na predlog guvernera. Guverner se birao u Saveznoj skupštini, da budem precizniji, na predlog predsednika Republike. Slažem se, bila je savezna država, dve republike, pa je možda i taj odnos bio, ali je u jednom trenutku bilo i poželjno da se u toj grupi između četiri viceguvernera i guvernera malo čuje i neko drugačije mišljenje, pa da se izvaga.
Danas, stvarno podržavamo koncept da guverner sa viceguvernerima treba da bude tim, jer ako nije tim, onda nema posla, ali moraju računi da se polažu Narodnoj skupštini. A da bi Narodna skupština bila sigurna, Savet mora da bude drugostepeni organ NBS. I ne može Savet da blokira neke stvari koje idu prema Narodnoj skupštini. Eto, vidite, kako se, možda, čak, i lepe ideje kod nas u praksi pretvaraju u suprotnost.
Podneli smo nekoliko desetina amandmana. Potrudićemo se da putem amandmana nešto malo ozbiljnije i konkretnije ispričamo, što ima malo više veze sa strukom, slažem se, a ovo u načelnoj raspravi, samo smo hteli da napravimo malu digresiju i da ukažemo da najbolji bankari u Srbiji nisu bili ekonomisti, najbolji guverneri u Srbiji nisu bili ekonomisti. Nemojte da pravite svojevrsnu famu oko Narodne banke i funkcija u NBS. (Aplauz)

Ne znam kako da to definišem, ali ako NBS nije državni organ, izvinite, molim vas, zašto je onda ovo tačka dnevnog reda. Narodna skupština …
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, molim vas, da konsultujete Ustav Republike Srbije.)
Pa, upravo to, pošto je gospodin Jelašić upravo tako nešto i rekao, da NBS nije državni organ i pozvao se na ono što sam prokomentarisao ja …
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, drugi put vas molim da konsultujete Ustav Republike Srbije da bismo mogli da nastavimo sa pravom na repliku.)
Da li ste videli šta piše u Ustavu?
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, ja jesam, ali vi niste.)
Šta nisam?
(Predsedavajuća: Molim vas da koristite svoje pravo na repliku u skladu sa Poslovnikom i bez iznošenja neistina koje dovode u zabludu …)
Gospođo Čomić, gospođo Čomić, Ustav Republike Srbije, ako izuzmemo one odredbe o ljudskim pravima itd, sve druge odredbe su posvećene državnim organima, organizaciji državnih organa i funkcionisanju državnih organa. NBS se nalazi upravo u tome. Molim vas, pogledajte šta je napisano. U Ustavu se ne nalaze lovačka društva, nalazi se predsednik Republike, državni organ, Vlada Republike Srbije, državni organ, čitav sistem sudstva i tužilaštva, Ustavni sud, Zaštitnik građana, Narodna banka, Vojska, a sada nam dođe čovek i kaže, NBS nije državni organ. Šta nije? Pa, vi ćete meni da držite predavanje da NBS nije državni organ …

Koliko ima vremena?

Samo 27? Ja ću, gospođo Đukić-Dejanović, da se potrudim da vas šest minuta častim, da vi što pre odete u Evropsku uniju. Da je pre šest dana bio ovaj zakon, mi bismo bili u EU i ne bi se preznojavali ovako.
Današnja tema je – otvara se škola za ''pačiće male'', ali u Danilovgradu. To će državu da košta 150 hiljada evra. Koga će da košta? Građane Republike Srbije! Šta stoji u ovom zakonu? Sve pogrešno! Ovo je istorijski maksimum da se na tako malo prostora napravi toliko grešaka.
Prvo, ne zna se ni naziv bivših republika koje su, navodno, samostalne države. Zatim se ne zna kako se zove AP Kosovo i Metohija. Onda, nadalje, znate i sami. Mi u ovoj skupštini smo malo jači za jedno iskustvo pa znamo – sve što brani i predloži Boško Ristić to je katastrofa. Počev od Povelje, pa nadalje. Nije u boljoj poziciji ni Milan Marković. Nije mu opstao nijedan zakon. Svi su problematični i prouzrokuju haos.
E, kada imate te eksperte, onda morate da otvarate oči i tamo gde im nije mesto, da lepo pogledate šta je tu napisano i šta se krije iza toga. Dakle, desetak godina uporno se trudim da svakog dana sa ove govornice kažem – Srbija neće biti član Evropske unije, nikada! Srbija neće biti član NATO-pakta, nikada! Podsećam vas da sam vam to pričao, pa sam vas malo i zasmejavao – dužan si ko Grčka, puko' si ko bugarska skupština, itd.
Pre dve godine sam vam unapred rekao šta sledi u EU. Sada ste dobili šamarčinu, ali, ajde što ste vi dobili šamarčinu, nego su šamarčinu dobili građani, oni koji su glasali ''Za evropsku Srbiju'', ''Za evropski Negotin'', ''Za evropski Aranđelovac'', ''Za evropski Bor'', svi su dobili šamarčinu. Zašto?
Nema ništa od te iluzije. To je fatamorgana. To je jedna kovanica koja se ubacuje, kako bi građani koji žele da im bude lepo prepoznali lepo u te dve reči. I, prepoznali su lepo tako što je umesto 200 hiljada ljudi da se zaposli, 200 hiljada ljudi izgubilo posao.
Rečeno je – na dopunskim izborima samo glasajte za stranke na vlasti, mi ćemo na dopunskim izborima da vam prebacimo pare. Đavola – u budžetima smanjeni transferi jedinicama lokalne samouprave. Rečeno je – glasajte za nas a mi ćemo da vam zaposliti žene, decu, itd. Đavola – donet zakon da se smanji broj zaposlenih u državnoj upravi i lokalnoj samoupravi. Laž do laži. Pitanje ko i koliko prihvata tu laž i pristaje na tu laž. Ne sporim da lepo zvuči. Sve lepo zvuči kada čovek nešto može da dobije a da se ne oznoji. Ali, Srbija nije u toj poziciji. Svi pokazatelji od 2000. godine naovamo su negativni, prezaduženi, prodato sve što vredi i da ne ređam dalje.
Gde je perspektiva? U školi za ''pačiće male''. Otvara se u Danilovgradu. Eto. Krenuli pregovori odavno. Da li mi uopšte možemo da pričamo o nekoj školi za našu državnu upravu u inostranstvu? Šta su organi državne uprave? Ministarstva. Ko radi poslove državne uprave? Ministarstva, upravne organizacije i po nekoj analogiji – uprava u lokalnoj samoupravi, radi na principima. Šta bismo mi to mogli da naučimo u toj školi i da primenimo kao praksu iz nekog inostranstva kada se naši propisi razlikuju?
Neko misli preko ovoga da naši propisi budu kompatibilni sa propisima Evropske unije. Ljudi, molim vas, zaboravite to. To je još veća greška. Na poslovima državne uprave se najbolje vidi suverenitet i teritorijalni integritet neke države. S kim se zaključuje ovaj ugovor? Sa nekim državama nastalim raspadom bivše SFRJ, razbijanjem bivše SFRJ. De jure, te republike su stvarno države, međunarodno priznate. Faktički, ne može da se spori da nisu države. Ali suštinski, nisu države. One su zavisnici, i to teški zavisnici od Evropske unije i NATO pakta.
Kako mi da potpišemo nešto sa nekim ko je priznao nezavisno Kosovo? Evo, to je jedan veliki razlog zbog koga Boris Tadić treba da vam izdeli šamarčine u Vladi. On se bori da Kosovo i Metohija bude u sastavu Republike Srbije, a vi njemu poturate klinove. On obiđe svet šest puta za ovih godinu dana. Nije bilo države i predsednika koga nije ubeđivao da Kosovo i Metohija ne mogu da budu nezavisni, a on u Vladi ima ''guju u njedrima''. I oni njemu to podmeću.
Ma, to je osmišljen sistem, mi smo vas pročitali odavno.. E, moji dragi građani. Već sedam-osam godina ta buduća državna uprava nezavisnog Kosova školuje se u Vladi Republike Slovenije, u Vladi Republike Hrvatske. Oni to prikazuju kao trošak da ih obučavaju da bi, kad se osamostali, definitivno moglo da funkcioniše i u pogledu vršenja poslova lokalne samouprave, jer njihov način organizacije društva na Kosovu sad odgovara tako – ako je jedna porodica uzela urbanizam, sledeće porodice ne mogu da dobiju dozvolu. I žele da im to izbace, da ih nauče da je zakon ispred svega. Odavno ih oni pripremaju. Odavno ih školuju. NATO-pakt im pomaže da naprave i bezbednosne snage od 2,5 hiljade vojnika. Da, da, to su oni teroristi OVK. Ko ih pravi? Onaj isti koji ih je 1998. godine tretirao kao teroriste.
Mi regionalnom saradnjom treba da dokažemo našu opredeljenost. Koju opredeljenost?
Niko ne spori da želite u EU, ali trgnite se malo, neće oni nas, ljudi. Oni nas žele pod nekim uslovima i uvek će da odrede neke nove uslove. Do kada ima da određuju te uslove? Dok Srbija ne spadne na beogradski pašaluk. Vi pristajete na to, da se svaki njihov zahtev ispuni do kraja.
Jedino u Srbiji postoje dva i po čoveka koji više vole EU nego oni u Briselu, Berlinu ili u Parizu. Prvi je Božidar Đelić. Ajmo, ajde! I kad pukne Evropska unija on će i dalje da priča o EU na najbolji mogući način. Drugi je Mlađan Dinkić. Ja se ne ljutim, to je njegova platforma. On ima da vrtu tu priču, teraj itd. Treći, što je polovina, to je ova gospođa Delević koja je rekla – treba da idemo u EU, ali pod našim uslovima. Ispala je mnogo inteligentnija nego ova dva doživotna ministra.
Svako normalan je svestan ove situacije u kojoj se Srbija nalazi. Ovaj vaš projekat je propao. Uspeli ste da putem dopunskih izbora na Kosovu i Metohiji, u takozvanim srpskim opštinama, obezbedite onu većinu koja će da sarađuje sa kosovskim institucijama nezavisnog Kosova.
Pa, vidite li šta nam pričaju ti neutralni predstavnici međunarodne zajednice? Da vas podsetim, milion puta sam postavio pitanje – Bogdanović, čiji je on ministar, Tadićev ili Tačijev? To je prvi Srbin koji je ušao u neke prelazne institucije. Sada je prepuno tamo, imate ih tamo koliko hoćete.
Vi se borite za suverenitet, teritorijalni integritet Republike Srbije, ubedili smo neke koji stoje iza tog našeg zahteva, a kakvu im poruku šaljemo ovakvim sadejstvom u otvaranju škola za ''pačiće male''? Šta će ta ''pačadija'' da nauči na kraju? Opet, ono – ga, ga, ga!
Šta su problemi naše državne uprave? To što je politizovana na svim nivoima, maksimalno politizovana. Da li je neko razvijao samostalnost, nezavisnost tih ljudi koji treba da primenjuju propise? Ne, moraju da budu čauši. Kako se gradi državna uprava i čini efikasnijom? Organizacijom posla. A što se tiče primene zakona, pa i poštovanjem sudske prakse. To ne interesuje Republiku Srbiju.
Republika Srbija želi da proknjiži još jedan kvazimeđunarodni sporazum da bi dokazala da je podobna za EU, da je mirna, neće ništa da talasa, postojeće stanje se ne menja, postojeće stanje je šteta za nas i svakim danom sve veća i veća šteta. E, to je to stanje koje neće da talasa ova vlast. Dobiće navodno neku pohvalu. Kakvu pohvalu? Teško onome koga je hvalio Havijer Solana. On je rekao da se bombarduje Srbije i pobiše nedužne ljude, čak i na teritoriji koja nema veze sa Kosovom i Metohijom. Prva bomba je pala na Aerodromu u Podgorici, druga je pala u Danilovgradu. Eto, baš u Danilovgradu. Dokle ćemo tako? ''Za evropsku Srbiju'', ''Za evropski Bor'', ''Za evropsku Prćilovicu''.
(Mika iz Prekonoge je opredeljen za Evropu: ''Evropa nema alternativu!'')
Evropa koja uzima Kosovo i Metohiju, koja najavljuje da će da čerupa i dalje, NATO koji sve to podržava logistički, ali kod nas – Evropa, Evropa, Evropa! Nema druge. Mora Evropa. Nema alternative.
Da vas podsetim. Nekada je faktor mira na Balkanu postao ''balkanski kasapin''. Vodite računa, ti njihovi zapadnjački kriterijumi preko noći se promene. Ušao si u kolo, dao si banku, milionče te ne izvlači iz kola. Vodite računa.
Zašto podmećete Tadiću ovakve predloge zakona? Sudeći po onome što javno, čovek, priča, trebalo bi da raspusti ovu vladu. Vi ne slušate predsednika Republike. Ne slušate predsednika DS. Kako posle ovog zakona možete da budete na istim pozicijama?
Sad ja treba da branim Tadića od vas. Zašto bih njega branio od vas? Imam puno kritika na njegovo ponašanje, možete onda da zamislite kakvi ste vi. Direktivu predsednika vi pod noge. Kakva ste vi to stranka? Da li vi to poštujete vašeg predsednika?
Računam, sad je u zemlji, završio je ovo po inostranstvu, trebalo bi da obrati pažnju šta se dešava ovde. Kosovo i Metohija je sada entitet. Opet ste ubacili 1244. Vidite li da nikome ništa ne znači ništa to 1244? Mi smo vam stalno sa ovog mesta ponavljali – nijedan sporazum ne treba da se potpiše sa onom državom koja je priznala nezavisno Kosovo. Trenutno ih je 68. A koje poruke dobijate. Šta kaže ovaj ambasador Amerike ovde? Kaže, pa, to je gotovo stvar, šta pričate vi? To otprilike znači – Tadiću, šta se džapaš ti, Kosovo, gotova stvar, završeno, samo je pitanje kada ćeš ti da prihvatiš, da sagneš glavu. Njih uopšte ne interesuje naš Ustav, ali nas interesuje naš Ustav. Kako ste mogli da predložite nešto što je suprotno Ustavu Republike Srbije?! Ko je vas ovlastio da kršite Ustav?
Mi nemamo prava da glasamo za ovo. Da je normalno predsedništvo Narodne skupštine, ono bi vratilo ovaj papir predsedniku Vlade i reklo bi, izvinite, molim vas, doterajte ovo, terminološki, gramatički, na bilo koji drugi način. Neće da saučestvuju u tome sa vama. Sada biste vi da prevarite, nas ne možete da prevarite, eto, došli ste na teren. Na koji teren? ''Ko drugome jamu kopa sam u nju upada!'' Zapamtite, bilo je i biće. Moramo da se držimo Ustava Republike Srbije. On je brana koja zabranjuje da se ovako nešto potpiše. Možete vi da kažete i da se obratimo Ustavnom sudu Republike Srbije. Auuu…
Da vam kažem nešto, mala vajda i od toga. Predsednik Ustavnog suda doktorirao na temi "Veće Republika i Pokrajina", to u prevodu znači kako rasturiti državu. Profesor u Banjaluci, gostujući profesor na ''Union univerzitetu'', u komisiji za pravosudni državni ispit, član arbitraže, ona, jadnica, sva u sukobu interesa. Kada je došlo vreme da se ''kreči stan'', ona promenila ''stan'' i ona dobila otpremninu kao i Šutanovac. Kako te odluke mogu da budu validne? Vi ćete nas da uputite, javite se Ustavnom sudu ako nešto niste zadovoljni. Znamo mi ko tamo sedi. Ima i onaj sudija pripravnik, što smo ga izabrali pre tri meseca. Džaba sa tim marifetlucima, nema od toga ništa.
Ovaj zakon mora da se povuče iz procedure. Apsolutno ne postoji nijedan razlog zbog čega bi trebalo da se usvoji ovaj zakon kojim se potvrđuje ovaj ugovor, nijedan. Predstavnik Vlade je nešto pričao, promašio temu. Nije naveo nijedan opravdani razlog, uopšte nije pričao o ovome. Uopšte nije pričao o ovome. Šta je zaživelo od propisa koji su izašli iz tog ministarstva? Kažite, komunalni policajci? Šta je zaživelo? Ništa. Zašto? Zato što pravite zakone kao protagonisti haosa. Nedorečeno, neprecizno i neprimenljivo. I ne primenjujete ga. I, do sudnjeg dana ''d''. A koji je taj dan? Da uđemo u EU.
Nikad mi nećemo biti članovi EU. Ne zavisi od nas, nego od njih. Nikad nećemo biti članovi NATO-pakta. Ne zavisi od nas i od Šutanovca, nego od njih. Postoje mnogo dublji razlozi za ovo što sam vam rekao. To oni tamo vrlo dobro znaju. Vi verovatno znate. Ali, zašto varate građane?
Zašto šaljete te priče bez bilo kakvog osnova? Širite neke ideje, uspavljujete naciju u očekivanju boljeg sutra. Nema ništa od toga. Uopšte ne promovišete kult rada, uopšte ne promovišete kult patriotizma, već kult služimo nekom. Zašto? Pa, on je razvijen. Gde ćemo? Šta će biti sa ovim područjem ovde? Kako da se organizuje život na ovom području? Novootvorena škola za ''pačiće male'', u Danilovgradu. Znate šta će biti efekat? Ga, ga, ga, ništa više! Ništa više!
Naravno, ispunjavam svoja obećanja, evo, dajem duplo vremena da gospođa Đukić-Dejanović, zajedno sa gospođom Čomić, požuri što pre u Evropu, ako vas neće, javite se, urgiraću da vas dve prime.

Gospođo Dejanović, mnogo vam hvala što ste mi dali reč. Pre nego što počnem sa obrazlaganjem ovog vrlo važnog amandmana, hteo bih da dam samo nekoliko uputstava za lakše praćenje ovoga što ću da saopštim.
Ne može da se zloupotrebi poslaničko pitanje, može da se zloupotrebi odgovor na poslaničko pitanje. To je apropo onoga zbog čega... spasi se gospodin…