Dame i gospodo narodni poslanici, na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetu Republike Srbije za 2008. godinu, razdeo 14. stoje subvencije u privredi. Bilo je 3.991.800, a ja sam predložio da bi trebalo privredu, a posebno prehrambeni deo industrije, povećati za nekih dve milijarde, a to je 5.991.800 dinara. Onda, subvencije u poljoprivredi, bilo je predviđeno 24.986.506.666 dinara, a ja sam to povećao za četiri milijarde, sa 24, na 28 milijardi dinara. Smatra da to nije dovoljno urađeno.
Postoji više razloga, ali kako bi vam bilo jasno šta bi trebalo uraditi, trebalo bi utvrditi ciljeve i mere unapređenja poljoprivrede da bi Srbija povećala svoju ratarsku proizvodnju i prosečne prinose po hektaru, što znači da Srbija mora da poboljša subvencioniranje, naglašavam, subvencioniranje i kreditiranje poljoprivrede, da poveća upotrebu mineralnih đubriva, da poveća i osavremeni svoje lučke kapacitete i sisteme za navodnjavanje, da obnovi srpsko selo, koje je decenijama zapušteno, i unapredi seosku infrastrukturu, da spase što spasti može od srpskog stočarstva i iznova izgradi svoj stočni fond.
Treba da donese strategiju razvoja u kojoj bi poljoprivreda i srpsko selo imali ključnu ulogu, da shvati da je razvoj poljoprivrede i srpskog sela ključ razvoja u savremenom svetu i glavna šansa za Srbiju, kao i da donese niz mera koje će voditi do ostvarenja ovih ciljeva.
Do navedenih ciljeva možemo doći ukoliko država, sa svojim zakonodavnim i kontrolnim mehanizmom, potpuno stane iza razvoja poljoprivrede i srpskog sela.
Može se doći ukoliko se donesu mere kontrole svih inputa vezanih za poljoprivrednu proizvodnju, uvede obavezna analiza zemljišta i obavezna kontrola, koja neće biti korumpirana, ponavljam, koja neće biti korumpirana. Zatim, da se uspostavi sistem javnih skladišta i informativna mreža koja će velikom agrokompleksu i malom seljaku davati sve potrebne informacije vezane za njegovu zemlju, seme i useve.
Malo ću se osvrnuti na analizu poljoprivrede Srbije za 2008. godinu, koja je urađena, i izneti činjenicu koja se tiče tih subvencija.
''I pored intenzivnog procesa liberalizacije cena uvoza i izvoza poljoprivrednih proizvoda, još uvek su prisutne subvencije proizvođačima'', pa ću navesti koji je to procenat za pojedine evropske zemlje. Tako su one u Švajcarskoj 69%, Evropskoj uniji – 34%, SAD i Kanadi – 20%, u Češkoj – 17, u Mađarskoj – 12, u Rumuniji – 24, Sloveniji – 38, a u Srbiji su samo 5%.
To je još jedan razlog zbog čega sam u onom razdelu – subvencije u poljoprivredi, predložio da bude bar četiri milijarde dinara više od ovog što ste vi predložili. Međutim, u ovoj analizi koja je urađena stoji još ovaj ključni deo, gde se kaže, govorim o izveštaju, ''problem sa upotrebom veštačkog đubriva u Srbiji jeste i kontrola i kvalitet đubriva. Trenutno prava kontrola ne postoji, a inspekcija je mahom korumpirana''.
Gospodo, ovaj izveštaj je od Ministarstva poljoprivrede. Ovo dovodi do toga da, čak, i kada naš seljak koristi đubrivo, efekti su sasvim mali. Imali smo u Odboru za poljoprivredu odgovor ministra poljoprivrede, u stvari, njegovu konstataciju da su se u veštačkom đubrivu nalazile supstance, a to je pesak. Sada vi vidite, kada se uradi 50 hiljada tona koje bi poljoprivredni proizvođač trebalo da kupi po nekih 29.830 dinara, a na tržištu se već nudi po četiri hiljade dinara, koja je to subvencija, baš me interesuje. Kako je to država, Ministarstvo poljoprivrede uspelo da dođe do toga da 50 hiljada tona ima na tržištu, a da se prodaje skuplje za 1.000 dinara po jednoj toni? Izračunajte onda vi 50 hiljada tona i koliko to neko sebi stavlja u džep.
Čuo sam se s Udruženjem poljoprivrednika Srbije, sa gospodinom Stanisavljevićem, i pitam – gde su te četiri hiljade tona koje vam je neko iz Robnih rezervi dao u razdelu za pšenicu. Kaže, još pronalazimo te bankarske potvrde gde bismo mogli da te četiri hiljade tona ipak dobijemo, da bismo mogli izvršiti razmenu 1:2,5, odnosno za jedan kilogram đubriva dva i po kilograma pšenice.
Sada, malo da pređemo na kukuruz. Kaže ovako, bilans nekih osnovnih poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda za ekonomsku 2008. godinu, pa procena – kukuruz, početne zalihe – milion i 300 hiljada tona, proizvodnja – 3.917.358 tona, raspoloživo – 5.217.358 tona.
Raspodela: potrošnja za stočnu hranu i preradu je 4.600.000, gubici 90.000 tona, zalihe i rezerve – 527.358 tona, a izvoz – nema.
Evo, zbog toga je došlo do te haotične situacije u poljoprivredi, jer je prošla vlada zabranila izvoz od avgusta do marta, stvorile su se zalihe kukuruza i pšenice u 2008. godini.
Ovu proizvodnju koja je u 2008. godini skladištari su iskoristili tako što je onaj višak, zbog nedozvoljenog izvoza, ostao u skladištima, ne može da se proda, i onda danas možete naći, u stvari, skladištar vam nudi cenu od 6,5 do 8 dinara, mada je, tobože, ponuda na berzi 7,2 dinara.
Verujte mi, ja ne znam, neka mi neko napravi kalkulaciju, po hektaru ako se baci MPK 3 – 15. 300 kg, ako bacite ureje 200 kg, ako uračunate kombajniranje, prskanje, skladištenje, da vidim gde je tu poljoprivredni proizvođač koji može da kaže, e sad sam po hektaru zaradio bar jedan dinar više.
Kaže se – agrar je dostigao najnižu stepenicu ekstenzivnosti u stočarstvu, u njegovom društvenom bruto proizvodu učestvuje sa 36%, pa onda kaže – sve ispod 50% je karakteristika nerazvijenih zemalja.
Nemojmo da pričamo ovde, sa govornice, kako smo mi, ni slučajno, nerazvijena zemlja. Nismo baš ni suviše razvijeni, ali smo razvijena zemlja. To je vaša konstatacija, i predsednika Vlade, i pojedinih ministara, koji bi trebalo malo više da se bave ovom procenom.
Idemo sada na oranične površine po načinu korišćenja. Pa se kaže, u ovoj tabeli, pošto izlažemo u hiljadama hektara, u 2002. godini, ugar i neobrađene oranice – 156.000 hektara, u 2006. godini je bilo 248.000 hektara, a procena je da će u 2008. godini ugara i neobrađenih oranica biti negde oko 350.000 hektara.
Ovaj pokazatelj govori da se zemljoradniku, ili poljoprivrednom proizvođaču, registrovanom poljoprivrednom gazdinstvu, seljaku, paoru, ne isplati više da radi zemlju. Apsolutno se ne isplati da radi zemlju, jer je ovo jedan maćehinski odnos prema poljoprivrednim proizvođačima i nije u redu.
Idemo sada na žitarice. Kaže se, pšenica se mora sejati, opet pričamo o jednom ministru koji je napravio ovu analizu – pšenica se mora sejati na 650.000 do 700.000 hektara da bi Srbija stalno imala za izvoz 500.000 tona hlebnog zrna, a ne da se na svetskom tržištu pojavljuje od slučaja do slučaja.
Kada bi pšenica bila strateški proizvod i svake se godine u Srbiji sejala na 650.000 do 700.000 hektara, uz znatno bolju upotrebu agrotehnike i veštačkih đubriva, što bi doprinelo povećanju prinosa i do pet tona po hektaru, Srbija bi svake godina mogla da ima izvoz najmanje 1,5 milion tona pšenice.
Ali, setite se samo 2001, 2002, 2003. godine, kako je tadašnji ministar govorio – nemojte sejati pšenicu, nama treba što više voćarstva, što više vinogradarstva, jer pšenica nam ne treba. Dok, međutim, drugi ministar, u 2008. godini, kaže – treba nam najmanje posejati 650.000 do 700.000 hektara. To isto je govorila i Ivana Dulić-Marković 2004, 2005. i 2006. godine. To isto je govorio i 2007. godine Milosavljević, ministar poljoprivrede.
Otkud sada Milosavljević, iz redova Demokratske stranke, koji je to govorio u 2007, ima kontroverznu priču sa ministrom poljoprivrede, sada, dr Sašom Draginom? Konstatacija je da pšenice mora da ima, ali pšenice koja će biti kao hlebno zrno.
Još jedan pokazatelj da imamo različite aršine o poljoprivredi. Stočarstvo. Stočarstvo se u Srbiji, pored izrazito povoljnih prirodnih uslova, nalazi u velikoj krizi. Broj stoke poslednjih decenija opada po godišnjoj stopi od 2% do 3%, a opala je i proizvodnja mesa za 600.000 tona, devedeset godina, 450.000 tona je danas. Onda, velikim slovima stoji – ''srpsko stočarstvo je u poslednjih 18 godina, a posebno u poslednjih osam godina, upropašćeno, ruinirano i opustošeno''. Izjava ministra poljoprivrede.
Stvarno ne znam šta bi trebalo Vlada da uradi kada ovakvu jednu analizu uradi ministar poljoprivrede i dokaže da je poljoprivreda, kao nosilac ekonomske sigurnosti Srbije, pala na neku granu koja ne može više da izdrži, ni onaj koji se bavi stočarstvom, ni onaj koji se bavi povrtarstvom, ni onaj što se bavi ratarstvom. Ne može više da izdrži, jednostavno je došlo do ove činjenice koju sam pročitao. Ukoliko imamo oraničnih površina, jednostavno su neobrađene.
Mislim da biste vi, ministre morali da se pozabavite amandmanima koje je Poslanička grupa Srpske radikalne stranke - dr Vojislav Šešelj podnela na osnovu ovog rebalansa budžeta. Nemojte da shvatite da mi ovde izlazimo samo da bismo se dodvorili glasačima, nego izlazimo sa činjenicama, ciframa, s novcima i ukazujemo koliko su nečinjenjem, u ovom rebalansu budžeta, zakasnile subvencije; dok ih vi odobrite, dok rasporedite, ostale su samo u naredna dva meseca.
Ne znam šta će moći, uopšte, Ministarstvo da uradi za ova dva meseca, a dobro znate da niste još počeli isplatu, kako reče gospodin Stegnić, zamenik ministra poljoprivrede, tek ste stigli sa subvencijama do 20. maja, sa registrovanjem poljoprivrednih gazdinstava, koje im sleduje na osnovu onih uredbi koje ste vi doneli.
Prema tome, gospodo iz vladajućeg ''žutog preduzeća'', vaš ''semafor'' se polako gasi, a pokazatelj za to je i ovaj rebalans budžeta koji je restriktivan prema poljoprivredi. Sačekaćemo da vidimo, ako uopšte do toga dođe, da vidimo i taj novi budžet za 2009. godinu, a vi ste, gospođo ministar, najavili da će biti još restriktivniji. Hvala.