Dame i gospodo narodni poslanici, pre samo nekoliko dana Srbija je prolazila kroz jednu od najvećih kriza u svojoj istoriji. Danas, mnogi su zaboravili kako je izgledala kriza u Srbiji, ko ju je izazvao i ko je podstrekivao, ko je pomagao da se Srbijom širi panika, defetizam, dezerterstvo i strah.
Danas sam od poslanika koji su, nažalost, napustili ovu salu saznao da mi ne treba da donosimo zakon za koji nam Amerika kaže da ne bi trebalo da ga donesemo, da treba Ameriku da pitamo kako ćemo zemlju da uredimo, a moja deca već sedam godina odrastaju sa pitanjem - kada će nas Amerika bombardovati. Mi smo ratovali protiv terorista, a morali smo da pregovaramo sa NATO paktom, koji je pretio da će da nas napadne. Mi smo po zakonima ove zemlje, primenjujući standarde koje bi primenile sve zemlje u svetu, iskorenjivali terorizam. Umesto da nam u toj borbi pomognu, zapretili su da će nas bombardovati ako nastavimo da se obračunavamo sa teroristima. A, onda kada smo potpisali sporazum koji Srbiju ne ugrožava ni jednim svojim članom, učinilo im se da to nije dovoljno i da treba početi napad sa druge strane.
U vreme kada je bilo najteže neke novine, neke televizijske i radio stanice stavile su se u službu onih koji su nam pretili bombardovanjem. Vlada Srbije je brzo reagovala, donela Uredbu kojom je zabranila da se emituju propagandne poruke drugih država emitovane na srpskom jeziku i kojom je naložila Ministarstvu informisanja da javna glasila opomene, ukoliko krše odredbe te uredbe pre primenjivanja sankcija. Ja sam očekivao kako će reagovati i mediji i njihovi čitaoci ili gledaoci. Videli ste, na njihovim skupovima kojima su izražavali svoj protest protiv takve uredbe da se okupljalo stotinak ljudi. Oni koji su nam poklonili poverenje, oni koji su glasali za to da u ovoj skupštini 187 poslanika formira Vladu narodnog jedinstva, vrlo dobro znaju da su svoju sudbinu poverili u sigurne ruke, u ruke Vlade narodnog jedinstva. Vlada narodnog jedinstva sada, uz olakšanje koje postoji u Srbiji, ima vremena da donese dugo pripremani Zakon o informisanju.
Ja bih samo da ukažem na tri cilja ili da vam kroz tri pitanja obrazložim zašto sam ja za ovaj zakon. Trebalo bi da znamo ko i šta se štiti ovim zakonom. Najpre, štiti se čovek, pojedinac i njegova privatnost. I dosadašnji zakon je ukazivao na to da ne možete da iznosite neistine, laži, klevete, dezinformacije, da čoveka brukate, da mu zadirete u privatnost, da ga špijunirate pa da to objavljujete. Ali, sankcije su, izgleda, bile niske, ažurnost sudova nije bila za pohvalu i oni su mislili, ti koji su se tim poslom bavili, da tim poslom mogu da se bave unedogled. Ja im i ne zameram. Nikad im dlaka zbog toga nije falila. Danas ćemo privatnost čoveka, njegovu ličnu slobodu da u ovoj državi živi ponašajući se prema Ustavu i zakonima države, slobodno neometan ni od koga, da ne brine za to hoće li neko o njemu nešto izmisliti, zaštitili veoma visokim kaznama. Koliko će to osnivača i koliko će to glavnih i odgovornih urednika da se pobuni protiv ovih visokih kazni? Mogu da se izbroje na prste jedne ruke. Danas smo zaštitili svakog građanina Srbije time što će osnivač platiti od 100 do 300 hiljada dinara, a glavni i odgovorni urednik, odnosno odgovorno lice 50 do 150 hiljada dinara. Pa, sada, molim lepo, onaj ko misli da može da izmišlja, da vređa, da bruka, da kleveće i laže neka se ponaša po narodnoj poslovici koja je nastala u vreme Dušanovog Zakonika, kada su se kazne izricale udarcima po turu. Pa, neka lepo pita, da li može da izdrži kaznu. Neka pogleda svoj žiro račun. Ako na njemu ima 300 hiljada dinara, neka slobodno laže i neka kleveće. Ako nema, bolje bi bilo da svoj posao obavlja u skladu sa ovim zakonom.
Ovo nije zakon jedne političke stranke, ovo nije zakon jednog ministra, ovo nije zakon dvojice potpredsednika. Ovo je zakon koji donosi Narodna skupština. Zaista, danas sam se osetio uvređen što se samo gospodin Šešelj i Vučić pominju kao kreatori ovog zakona. Svi smo mi učestvovali u izradi. Gospodin Bojić je čak pregovarao i sa onim Majlsom o izradi ovog zakona, (smeh). Molim vas, Srbija je u takvom stanju. Srbija je mala zemlja sa velikom istorijom, sa hrabrim ljudima, Srbija se ne isključuje iz sveta. Srbija sa svetom hoće da razgovara. Neće da se ponižava i neće da služi.
Mi ćemo primiti tog Majlsa kad god bude hteo da dođe. Ali, da dođe i da cvili zato što više niko ne može da laže u Srbiji, što niko ne može da kleveće, što niko ne može da prenosi "Glas Amerike", lepo ćemo dati čašu vode dok ga prođe napad, pozdravićemo se sa njim neka ide, neka uređuje ono zašta je ovlašćen. U Srbiji kod nas neće moći da se meša.
Koga bi da zaštite oni koji su danas govorili protiv ovog zakona? Šačicu ljudi. Šačicu koja je obrukala i novinarstvo i novinare, profesiju kao takvu. Nisu kriva ova deca koja rade za listove koji su dospeli pod sankcije uredbe, za listove, za televizije koji će možda dospeti i pod snakcije ovog zakona. Krivi su osnivači, glavni i odgovorni urednici. Toj deci sam ja pre mesec i po, ili dva, sa ove govornice poslao lep očinski savet - da kad rade za takve medije, kad prime platu, da znaju da je plata došla iz Amerike, iz Nemačke, iz Francuske, iz Engleske, da ih ne bi platili da su dobro pisali o Srbiji i srpskom narodu, nego da ih plaćaju za to što kad nema ništa loše, moraju da izmisle da bi napunili stranice.
Ja sam se zgadio na "Dnevni telegaf" prošle, ili pretprošle godine, kada je na naslovnoj strani objavljena fotografija jedne starice sa spuštenim gaćama. Rekli su da je to na Kalemegdanu. Sutradan su se izvinili toj starici, ali nisu se setili da to ne objavljuju, nego su objavili, napisali senzacionalno. Bože moj, objavili su danas, a izvinili se ženi, koju su sigurno svi prepoznali, a oni joj naneli veliku bruku i sramotu.
Više ta novina ne može da bude ozbiljna u Srbiji, više niko ne može ozbiljno da je shvati. Sinoć sam čuo i pretnje, sinoć sam čuo mnogo uvreda na račun pojedinih ljudi. To je razumljivo. Barem pripadnici Srpske radikalne stranke nikada nikoga niti su tužili, niti će tužiti za klevetu, uvredu, laž, izmišljotinu. Mi se time branimo što smo od toga i viši i jači.
Samo još jedan aspekt. Ko je ugrožen donošenjem ovakvog zakona? Špijuni, plaćenici, laž, kleveta. Ja se uopšte ne bih obazirao i uopšte ne bih štitio te ljude i uopšte se za njih ne bih zauzimao sa ove govornice.
Znate, razumljivo je da jedan čovek želi da mu država pruži onoliko prava koliko bi on voleo da ima, ali država se rukovodi drugim principima. U državi principe, slobode određuje skupštinska većina, najčešće zakonima. Ponekad i Vlada uredbama, za koje naravno postoji pravni lek da se proveri jesu li u skladu sa zakonima i sa Ustavom.
U ovoj državi određivaće Narodna skupština svojim zakonima kako će građani ove države da se u njoj vladaju. Ovom zakonu nema šta da se prigovori. Ovaj zakon je jedan u nizu zakona koje će Narodna skupština Republike Srbije imati prilike da donese i u vanrednim i u redovnim zasedanjima. Ovaj zakon je znak da se u Srbiji ozbiljno radi na sređivanju stanja, da dočekamo, a dočekaćemo još ucena i pretnji, da dočekamo sa ovakvim medijima, sa medijima koji su proširili laž da je ponosno biti protiv države Srbije i srpskog naroda, sa medijima koji se plaćaju iz inostranstva i za taj sitan novac obavljaju veleizdajničke usluge po Srbiji, mi više krize nećemo da očekujemo.
Zato preporučujem onima koje pojedinci brane i onima koji se ovim poslom bave da potraže državu u kojoj mogu da pljuju narod i državu, a da za to nema nikakvih sankcija.