Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, gospodo ministri koji ste prisutni ovde, nemojte mnogo da se osvrćete na to što nema opozicije. Naš narod kaže - ko nije tu bez njega se može; ali vama i režimu Aleksandra Vučića, opozicija je SRS. Tako da vi znate, ovi koji nisu tu oni su ko zna zbog čega.
I gospodo ministri ovde prisutni i vi gospodine Jovičiću, pošto ste ovlašćeni za nekih šest-sedam tačaka, da vam kažem, mi ne možemo da pričamo vama ono što niti mi primećujemo ni građani Srbije.
Mi ćemo da vam kažemo nekoliko činjenica koje mi uviđamo zajedno sa građanima Srbije, jer smo njihovi predstavnici koji nisu baš ovakvi kakvi bi mi mogli da čujemo, a usput gospodine Šarčeviću, pa mi smo i tražili od vas da podnesete sami ostavku, tražili smo rekonstrukciju Vlade, tako da mi smo ta opozicija koja, još jednom podsećam, i Vladi Republike Srbije i režimu Aleksandar Vučića, ali nismo opozicija građanima Srbije.
E, sada gospodine ministre, vi lepo rekoste, život je brži od zakona. Valjda da bi tim opravdali svoje često boravljenje ovde u Narodnoj skupštini i to ima logike. Obrazovanje je nešto što je početna osnova za sutra odraslog čoveka, građana, koji treba da preuzme odgovorne funkcije u ime građana Srbije i da ovu državu vodi u prosperitetnu i bolju budućnost. Nije to ono samo okupljanja građana, nego i neke nove ideje i neka nova rešenja. Ali, ja vama kažem gospodine ministre da poslanici skupštinske većine su čak brži i od života.
Vi kažete zakon je brži, život brži od zakona, a ja kažem da su oni brži i od života, jer 40 tačaka dnevnog reda koje mi treba da razmatramo na ovoj sednici Skupštine, ja ne mogu da kažem da one nisu u skladu sa pozitivnim propisima u nadležnosti ovog parlamenta. Da li je prioritet ovaj redosled, to je već sad drugo pitanje. Vi znate dobro da to sigurno nije prioritet i mi nikad ne kritikujemo ono što nije za kritiku i što nije za osudu, nego naravno ono što zajedno sa građanima primećujemo da nam nedostaje, da fali i da treba u pozitivnom smislu svakako i menjati.
Vi se gospodine Šarčeviću, s obzirom da ste bili prvi ovlašćeni predstavnik u ime Vlade da govorite i predstavljate ova četiri zakona, vi se nalazite u jednoj veoma ozbiljnoj situaciji. Vi ni posle, evo, tri godine kako ste ministar u Vladi Republike Srbije niste rešili goruće probleme, a gorući su problemi ko to nama poseduje diplome visokih školskih ustanova, ko nam predaje i deci i ko predaje studentima.
Ja sam pre nekoliko godina sreo jednog kolegu iz ranijeg saziva i pitam ga – šta radiš? Kaže on – predajem malo na fakultetu. Kako je to moguće da predaje malo na fakultetu, uz to sam bio onako iznenađen kako je za tako kratko vreme mogao od više škole da ponese sva ona naučna zvanja koja su neophodna da bi on makar i malo mogao da predaje na fakultetu. Nije ni važno gde mu se nalazi fakultet.
To su stvari koje vi još uvek niste pokušali da rešite, a u okviru vaše priče vezane za ova četiri zakona, mogli ste bar u jednoj ili dve rečenice da kažete šta planirate vezano za udžbenike? Ko će to da štampa naše udžbenike i koji će njihov sadržaj biti? O tome je predsednik naše stranke u više navrata ovde govorio i vi ne želite ili nemate nikakav odgovor.
Videćemo i kasnije kroz neke tačke dnevnog reda verifikacija, odnosno potpisivanje određenog ugovora posle tri godine, da to nije izvršen pritisak na vas, pa ste to morali da uradite.
Gospodine ministre, ja bih vam rekao jedan problem koji postoji ne samo u jednoj lokalnoj samoupravi, ali može da se uzme konkretan primer iz jedne lokalne samouprave, varošica koja ima ili opština koja ima 14 hiljada stanovnika i oko 400 učenika osnovne škole. To je 2,9 na 100 stanovnika, 2,9 su učenici osnovne škole. Vama bi to trebala da bude tema za duboku analizu u vašem ministarstvu, kako i na koji način pristupiti tim lokalnim samoupravama, kako rešavati probleme.
Očigledno je zbog velike zaljubljenosti u „velikog vođu“ ili u neke stvari koje, čini mi se, da nisu takve, ali ljudi možda i poveruju, stalno na televiziji slušaju, pa u nekim lokalnim sredinama, ne kažem u svim, u nekim lokalnim sredinama, možda i lokalni funkcioneri nisu, čini mi se, sami, prosto ne poseduju potencijal kojim bi mogli da krenu u rešavanje nekih problema.
Onda imamo rubne opštine čiji učenici, odnosno deca iz tih opština zbog toga što u njihovoj sredini ne postoje određene adekvatne ili čak željene škole, odlaze samo preko puta u Republiku Srpsku i smatra se da imaju status učenika koji se školuju i inostranstvu i onda gube dečiji dodatak i ne znam koje sve ne privilegije, nego ono što je ozbiljno i odgovorno i socijalno odgovorno društvo u obavezi da ima odnos prema toj deci, oni to gube.
Mislim da to nije dobro, nije u redu. Ima i jedna činjenica da veliki broj dece odlazi u zdravstvene škole prosto iz razloga što očekuju kad budu završili da će olako posao dobiti u inostranstvu i tu je pomalo i upozorenje vama u Vladi da razmišljate zbog čega se tako naglo smanjio broj nezaposlenih. Nije samo zato što se, a svakako da ih ima više zaposlenih sad nego prošle godine, a možda još više nego pre tri ili pet godina, ali nije to razlog samo odatle, nego zbog toga što ljudi odlaze ne samo iz manjih u veće sredine, nego i odlaze potpuno iz države Srbije.
Jedan konkretan zahtev upućen prema vama, gospodine Šarčeviću, bi mogao da bude. Postoji jedna škola u Ljuboviji koja je bila zapaljena, odnosno desio se požar. Ona nema mnogo učenika. Kada vam ovo kažem, 35 od prvog do osmog razreda, a pokriva jednu petinu te opštine. Deca su prinuđena sada i rešen je taj problem tako što im je obezbeđen prevoz pa odlaze u neke druge škole. Oni će završiti osnovnu školu, nije problem tu, ali što će mnogi od roditelja otići, već sad razmišljaju da bi omogućili bolje uslove svojoj deci, oni će promeniti mesto prebivališta, a onda ćemo ih imati u Beogradu ili u nekim drugim većim sredinama, ja sam potpuno siguran da niko u Vladi ne želi takav scenario u Srbiji.
Pretpostavljam da u Ministarstvu prosvete postoji zahtev od te osnovne škole, ako ne postoji, možete i preko školske uprave, možete i preko direktora te škole, da dođete do tih podataka i da vidite na najbrži način da im pružite određenu vrstu pomoći.
Kada je u pitanju 20. tačka dnevnog reda – Predlog zakona o potvrđivanju Ugovora između Republike Srbije i SAD o izručenju, ja sad imam malo i straha da komentarišem taj ugovor, zato što je prof. dr Vojislav Šešelj to objasnio pravnički, stručno na jedan fantastičan način. Ali, samo da vas podsetim, predsednik države sad ide iz mesta u mesto i obezbeđuje ili obećava neku bolju budućnost Srbiji. Valjda je juče negde izjavio – Srbija nikada nije dovoljno mala za one sa strane. I mi tu konstataciju možemo da podelimo. To je tačno. Ali, prihvatanjem ovog ugovora mi prihvatamo da smo ne onoliko mali koliko oni žele, nego još manji i da ne komentarišem to, jer je prof. dr Vojislav Šešelj objasnio to na najbolji način. Ovaj ugovor je potpisao ministar pravde Nela Kuburović i američki ambasador Skot pre skoro tri godine, a sad treba ovo verifikovati. Čini mi se da je pritisak malo ozbiljniji nego što to i građani i vi možete da prepoznate, ali sigurno da ste i vi takođe svesni i znate o čemu se radi.
Gospodine Jovičiću, kad ste vi u pitanju, vi ste vrlo korektan čovek i na Odboru za upravu i pravosuđe i ovde ste iščitali ko su nam kandidati, zašto se nikada u ovom domu nije pojavio gospodin Milojević, koji je sad vršilac funkcije predsednika Kasacionog suda? On je bio ovde, ja sam ga video samo kada je predsednik države polagao zakletvu. On bi mogao da nam da odgovore na neka pitanja, vezana su za ovih sedam tačaka dnevnog reda. Da li ste vi napravili analizu mreže sudova? Jeste li vi pogledali koliki su troškovi i koji su krajnji efekti? Da li imamo neke saobraćajke koje se dese zbog umora sudija ili onih koji ih prevoze na posao i slično? Ima još mnogo stvari koje bi mi mogli njemu da postavimo, da nam da odgovor, ali njega nema, uporno i vešto izbegava.
Nadam se da ćete na neka pitanja dati odgovor, a nešto ćete rešavati. Hvala vam.